12 Angry Men (1957)

Kod nas nazvan: Dvanaest Gnevnih Ljudi
Žanr: Drama
Režija: Sidney Lumet
Glumci: Henry Fonda, Lee J. Cobb, Martin Balsam...

Priča:
12 porotnika se sprema da donese odluku. Slučaj je naizgled jasan i svi su ubeđeni da je optuženi kriv... svi osim jednog.

Moj osvrt:
Klasičan dokaz da ne moraš da imaš veliku priču, da ne moraš da imaš mnogo glumaca da bi napravio strašan film. Takođe, sa jednim poštovanim čitaocem sam diskutovao o budžetu filmova. Ne razumem zašto ljudi smatraju da veliki budžet mora da rezultira dobrim filmom, da je slepac svako ko ne uspe sa tolikim novcem da napravi odličan film ili šta već. To je samo prokleti novac uložen u film i to je sve. Kvantitet ne odlučuje, niti kada je novac u pitanju niti kada je broj glumaca u pitanju. Sve što je potrebno imati pametne ljude koji prave film i taman toliko dobre glumce da ne mogu da u potpunosti useru karakter lika koga predstavljaju.

Šta se ovde dešava? 12 ljudi treba da donese odluku da li je optuženi kriv ili ne. To nipošto nije velika priča i kada se gleda ovako sa strane, nema tu puno filozofije. E sada zamislite kada morate da napravite film u kom celim tokom grupa ljudi razgovara, koliko genijalni morate da budete da napravite da to zaista valja. Mala radnja, mali prostor traže sjajnu ideju... 12 Angry Men je ima. Većina filmova koja igraju na kartu otkrivanja da li je neko kriv idu na efekat iznenađenja. Kako god bilo, na kraju će nam servirati preokret, bez obzira što rezultat nema veze sa prethodno prikazanim, ali šta sad. Recimo šmekerski je odrađeno u Usual Suspects, gde čak možete pretpostaviti kraj i ranije, ali data nam je takva šmekerica od završnice da jednostavno ne možemo da ne aplaudiramo.

12 Angry Men pokazuje kako dolazak do rešenja treba da bude bolji od samog čina kada saznajemo rešenje, a na ovaj pristup su današnji filmotvorci davno zaboravili. E sada konkretno o samoj raspravi. Ne znam za vas, braćo i sestre, ali meni je zdravo rezonovanje koje vidim u filmu mnogo bolji fazon za dolazak do rešenja nego ova preseravanja koje današnje detektivske tvorevine prikazuju. Kada neko skonta nešto pa se vi oduševite koliko je to bilo logično a niste primetili je mnogo bolji fazon od nekih fantastičnih pizdarija. I pazite, to u novim stvarima ide do granica besmisla tako da je ovo potencijalno rešenje nekog slučaja: "s obzirom da audio zapis pokazuje da je ubijeni pustio gas (goluba) u 17:23, i kako vidimo tragove mleka na majici koje je, kako nalazi kažu, ubijeni pio sat i dva minuta pre nego što je ispustio gas, a kako se ubistvo desilo u 17:24, logično je da će na ubicinoj odeći biti tragova aflatoksina sadržanog u gasu preminulog". Prva epizoda CSI koju sam gledao je imala sličan fazon, i to je naravno bila i poslednja.

Nema ovde braćo i sestre mrsomuđenja, jednostavno i zdravo rasuđivanje pobeđuje sve te haj tek detektive i njihova predrkavanja od slučajeva. Čitao sam mnoge kritike vezane za likove koji su unutra. Recimo imamo lika kome je manje više svejedno, samo želi da ode iz sudnice. Zar se ne srećemo sa takvim ljudima? Recimo Mateja Kežman na SP 2006 skrši čoveka, namerno dobije crveni zato što mu se ne igra više i svejedno mu je šta će da bude sa samom utakmicom. I rest my case. Imamo lika koji odluku koju donosi bukvalno prenosi na drugu osobu na koju je ogorčen... Zar ljudi nisu u stanju da sude na osnovu ličnih iskustava? Zar ne može ta trauma da bude toliko jaka da osoba traži krivicu u svemu? Ne kontam takva zakeranja.

Sa ovakvim pristupom, gde likovi zaista hoće da razmišljaju, iako ne izlazimo iz te sobe sa porotnicima, nove stvari se otkrivaju. To su obično detalji koji mogu da budu krucijalni za rešavanje slučajeva. Ali zašto bi današnji filmovi to radili kada se u principu ispituje sve osim onog što bi bilo logično. U najboljem slučaju te logične stvari se pomenu kao neki nalaz iz laboratorije i obično budu veoma nebitni jer se uvek ispostavi da je zbog toga osumnjičen neko nevin. Za film gde gomila ljudi vodi ovako bitan razgovor na krucijalnim mestima moraš da imaš strašne glumce. Ne mora onaj što se predomišlja i kome se žuri da ide da bude dobar, ali oni koji vode glavnu reč, koji su glasni u raspravi, moraju to svoje ubeđenje, emociju ili frustraciju da iznesu. Ova ekipa je zaista odlična.

Na kraju, spomenuću dve genijalne stvari koje se lako mogu prevideti. Prva stvar je ta što imamo samo par sekundi da vidimo optuženog. Kada je sam slučaj u pitanju, izgled optuženog ne igra nikakvu ulogu, ali u odlučivanju drugih, on ipak igra, iz prostog razloga što ovaj momak nije belac. Automatski može da se pretpostavi da će možda neko zbog toga ili zaštitnički ili neprijateljski da se postavi prema njemu. Druga stvar je još genijalnija. To je jedan sitan gest koji na prvi pogled ne znači ništa jer se desio posle konačnog razrešavanja, ali baš taj momenat je meni bio vrhunac filma jer pokazuje veliko razumevanje, shvatanje tuđih problema i mišljenja i pre svega čovečnost prema drugom, spremnost da nekom posle svega pružiš ruku, da poraženom, možda i poniženom vratiš samopoštovanje i pokažeš mu da ste jednaki. Nije se taj momenat našao slučajno u ovom filmu. Ne moram da pominjem da je ovo obavezno za gledanje.

Zanimljivosti:
Kako je snimanje odmicalo, Sidni Lumet je zahtevao postavljanje drugačijih sočiva na kamere kako bi pozadina svaki put izgledala bliža likovima. Time je želeo da dobije osećaj klaustrofobije. Pošto su iscrpljujuće probe trajale dve nedelje, film je morao biti snimljen za 21 dan. Kako je Džek Klugman umro u decembru 2012, niko od 12 glumaca koji su glumili porotnike više nije živ. Porotnik #4 je u jednoj sceni rekao porotniku #10 da umukne i posle te scene porotnik #10 zaista više ništa ne izgovara do kraja filma.

Naj scena:

Pomenuti gest

Moja ocena: 9/10