Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde . Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

среда, 18. септембар 2019.

Terminator 3: Rise of the Machines (2003)


Kod nas nazvan: Terminator 3 - Ustanak Mašina
Žanr: Akcija | Naučna Fantastika
Režija: Jonathan Mostow
Glumci: Arnold Schwarzenegger, Nick Stahl, Kristanna Loken...

Priča:
Dve mašine se (ponovo) dolaze iz budućnosti kako bi eliminisale Džona Konora i njegove potencijalne saradnike.

Moj osvrt:
I šta kažeš, priča se nastavlja? Jel barem nešto originalno? Ne. Hm. Barem je ekipa tu? Čekaj, nije. Ko glumi Džona Konora? Nik Stal? Pa ne... Braćo i sestre, prvo zašto ne Nik Stal? Zato što Nik Stal nema harizmu, zato što Nik Stal izgleda kao neko ko ne bi mogao psa u šetnju da vodi a kamo li čovečanstvo u borbi protiv mašina, zato što nik stal u svakoj sceni koja je ključna i u kojoj treba pokazati emociju ne pokazuje ništa osim da je plačipičkica. Ok, Edvard Furlong je obična bulja od glumca. Preglumljivao je u T2 za sve pare. Ali sam sto posto siguran da je kako tako mogao izneti ulogu Džona Konora pre svega jer je on Džon Konor. Mislim možeš sjajne filmove da snimaš čak iako imaš glumca koji je totalno netalentovani nokšir - pogledajte Orlanda Bluma. Zbog toga, odmah veliki minus filmu. Edvard Furlong je Džon Konor, Majkl Bin je Kajl Ris a ne sisice od likova kojim su ih zamenili u novijim filmovima. 

Pazite, T1 je bez ikakve sumnje najbolji film u franšizi. Ok, T2 je ako ste više fan akcije nego priče i atmosfere ali nemojmo se zajebavati, T1 ima sve, i dramu i priču i saspens i likove i atmosferu i horor i akciju i sci-fi i heroje. T2 je za nijansicu ispod ovoga. Vrhunski je pre svega što nije prepakovao priču. Doneo je nešto novo. T3 ne donosi ama baš ništa. Uzima delove T2 a pri tome izgleda užasno jadno. To je kao da želite da se sunčate na nekoj lepoj plaži a umesto toga neko vam proda šleper peska, pospe u dvorište koje je betonirano i da vam da se sunčate. Opet mašina treba da brani Džona Konora, opet druga mašina treba da ga eliminiše. Šta kažeš, ima tu još jedna novina? Treba da se eliminišu i Konorovi budući saradnici? U je, moš misliti. Nije šija nego vrat. Ajde beži bre. 

Rediteljska verzija T2 je imala kraj u kom stara Sara Konor radi odjavu filmića pri čemu Džon ljulja ćeru u ljuljašci - u fazonu dobro se sve to završilo. Elem, nastavak pljuje na tu scenu. Ček, nije to tako strašno, već nastavak pljuje na prethodna dva filma pa i sebe. Sudnji dan je neminovan. Ako je to neminovno, neminovan je i Konor koji vodi ljude. Ako je sve to neminovno, što se bre šalju ovi Terminatori kroz vreme? Da ne bude dosadno? To je kao da si mi rekao da je moja omiljena ljubavna pesma zapravo ispevana električnom trotinetu. Ako hoćeš da smo cool, nemoj da mi pljuješ na T1. Inače će gadno da bude.

Scene iz potencijalne budućnosti koje gledamo u T1 i T2 su neprocenjive. Mrak, roboti koji gaze po ljudskim kostima, ljudi koji se smucaju po ruševinama, totalna tama i beznađe. T3 pokušava da servira sličnu scenu ali sa modernijim efektima. Rezultat je tako jadan da ispada da ovde i nije bilo budžeta za film. Kada sam pogledao ovu scenu, želeo sam momentalno da pustim te scene iz T1 i T2 da zalečim bol. Ovo je bukvalno kako mali perica, koji je počeo da se bavi specijalnim efektima na super računaru koji je dobio od mame, zamišlja budućnost iz Terminator filmova. Kratko, bolno i žalosno. 

Pogledajmo sada negativce iz T1 i T2. Švarcenegerov Terminator - altimet negativac. Jeziv, surov, nepobediv. Prosto ceo film imaš utisak da ga ne možeš poraziti. Nema pobede, samo konstantni beg i patnja. A Švarcika glumi robota bolje od samih robota. (Moram to da repriziram da podarim filmu tekst kakav zaslužuje). T2 - odličan tvist gde više nemamo čoveka protiv mašine već mašinu protiv superiornije mašine. Robert Patrik je uspeo da bude još ledeniji od Švarcenegerea. Surov, zastrašujuć, nezaustavljiv, konstantna pretnja. I od obojice mi se dizala kosa na leđima. T3 ima prelepu Kristanu Loken. Pre nego što neko počne da mi popuje, ne, ne smeta mi što je žena glavni negativac. Ali zamisli da si ovu ulogu dao nekom ko ekšuali može da glumom dostigne neku jezu, da si našao neku Sigurni Viver, neku drugu Lindu Hamilton, možda Milu Jovović, Keri-En Mos, Lenu Hedi... Nekog. Problem je što Kristana sve vreme izgleda kao da je nešto golica po kolenima ali mora da zadrži osmeh. Drugi problem je što konstantno hoda kao da je na modnoj pisti i to užasno iritira. Treći problem je što ne glumi "robotski" već je zapanjujuće teatralna. Čekajbre, ako si superiornija mašina, trebao bi bolje oponašati čoveka. Nisam ni jednog momenta osetio neku tenziju kada je negativac u pitanju. Konstantno sam imao utisak da se bore protiv mega zajebanog haj tek sokovnika kojem će konačno sjebati tako što mu u noževe ubace nokiu 3310. 

Slab negativac je uticao da scene akcija gde su dueli između Švarcike i Kristane budu totalno dosadne, nezanimljive, besmislene, prenadrkane i bez ikakve tenzije. Samo čekaš da završe da pređemo na drugu scenu. Što je najgore film besramno kopira i scenu jurnjave iz T2. Što se tiče jurnjava, ta kada je T-1000 u crnom kamionu a švarcika u furlong mu beže na motoru mi je verovanto najdraža scena jurnjava na filmu. Jurnjava ovde krene i nema joj kraja. Kada se uvod i ta jurnjava završe, skontaš da je pola filma prošlo bez a ništa nije prikazano, niti priča niti ideje, niti namere, niti neki smisao. 

T2 je zabavniji od T1 i donosi nešto humora pre svega što imamo mašinu na tzv. našoj strani i njeno nesnalaženje u svakodnevnom životu ljudi. I to je zabavno ali efektno. Ovde su napravili šaradu od toga. Besramno kradu čuvenu scenu gde Arnold traži odeću samo što ovde to nije zabavno, smešno niti duhovito - ovo je prejadno. Ovo je tinejdžerski, jeftini nivo humora. Problem je što to nije samo jedna scena, skoro sve scene humora su takve. Da ne pominjem moronsku scenu na samom početku u kojoj Kristana naduvava sike kako bi zavela pandura. Gledam film, slušam fore a mene je sramota onog što se izgovara i prikazuje. 

Ako vam se nešto u ovom filmu dopadne, zastanite, nije to do njega. To je kao i u Bohemian Rapsody. Momenat u kom osećaš najveću moć filma zapravo nije film, to je Queen. Nema to ništa sa filmom. Momenat u kom ovde pomisliš da je nešto dobro je isti onaj u kom skapriaš da ti je dobro jer te podseća na T1 ili T2. I to je samo bleda senka ali opet budi lepe emocije prema nečemu što je ova franšiza bila i što je trebala ostati. 

Zapravo jedna stvar mi se jako svidela a to je priča o kraju Džona Konora. To je imalo neku emotivnu notu. Naravno ovaj film nema ništa sa tim, već emocije koje se probude se temelje samo na T1 i T2. Takođe priča o Sari Konor.... A ne, ne ta priča. Ona je jadna, nezanimljiva, patetična, kretenska, nebitna. Fak, ne možeš tako da mi otaljaš priču o Sari Konor. Mislim, rezultat može da bude takav ali bez Sare Konor ovi filmovi nemaju smisla. Nemožeš da mi smandrljaš priču o njoj. Ona to nije zaslužila, mi to nismo zaslužili, Terminator franšiza to nije zaslužila. Mogao si dovesti Lindu Hamilton. I u ovim godinama je veći badass od ovog prejadnog Stala. 

Film toliko nema priču da ne bih generalno o propustima u radnji, logici, zdravom mozgu, drami. A da, drama. Tu su Džon i njegova buduća drugarica životna saputnica. Jedva sam imao stomak za njihove scene. Tako jadan, izlizan dijalog i razvoj priče ne zaslužuje neki pomen. Evo samo par debilnosti iz filma pa da zaključimo. Prosto se zapitaš kako Terminatori svaki put znaju gde da dođu i gde su likovi. Svaki jebeni put skapiraš da nema smisla da su otkrili gde se Konor i buduća žena mu nalaze ali ne stigneš ni da razmisliš o tome jer ovi maknu a terminatori ih opet stignu. Takođe, državna bezbednost je u zgradi u kojoj užeš laganeze, bez propusnica, obezbeđenja, provera... Samo ušetaš sa dvajespet kila oružja i kažeš kuc kuc. Ne bih dalje. 

T3 nije ni prosečan film. Čak i kada sam ga kao mlađi gledao, nije mi se ni malo dojmio a tad sam svakakve gluposti smatrao za remek dela. S obzirom da T1 i T2 obožavam, očekivano je da sam besan na ovaj film. Ali nisam. Samo sam jako tužan jer su po zilioniti put oni gladni novca uspeli da useru nešto što je bilo prelepo. Mogu da ignorišem nastavke ali znam da su oni i dalje tu. Mogu samo da kažem, hvala veliko Kamerone na prva dva masterpisa, hvala Lindi Hamilton, Majklu Binu, Edvardu Furlongu, Robertu Patriku, Švarcenegeru (oprošteni su mu nastavci) i svima zaduženim za ta prva dva masterpisa. A vi ostali što pravite nastavke, bili serije ili filmovi, jebite se u paketu.

Zanimljivosti:
Studio je želeo znatno ranije da snimi nastavak ali nije uspevao jer je Švarceneger odbijao da glumi u Terminator filmu koji ne režira Kameron. Kameron je Arnoldu rekao "Just do it and ask for a shit-load of money," (u slobodnom prevodu samo to uradi i traži gomilu novca). Kameron je i sam rekao da taj lik pripada više Švarcenegeru nego njemu. Švarceneger je šest meseci vežbao po tri i po sata na dan kako bi dostigao bukvalno iste dimenzije koje je imao u drugom delu filma. 

U 42. minutu filma likovi su na benzinskoj stanici koja se vidi u sva tri dela filma. Švarceneger je zaradio 29.25 miliona od ovog filma. Edvard Furlong je trebao reprizirati ulogu ali su odustali od toga navodno zbog upotreba zabranjenih supstanci. U sceni kada Kejt napada Terminatora, Švarceneger je rekao Kler da ga slobodno udari najjače što može. 

Nik Stal je pet puta išao na audiciju i imao jedno test snimanje pre nego što je dobio ulogu. Švarceneger je uložio 1.4 miliona od svoje plate kako bi se snimila scena u kojoj kran udara u staklenu zgradu. Kristana Loken ne nabacila oko 6kg mišića za potrebe snimanja. Zbog prirode uloge je išla i na časove mimike. Jakna koju švarceneger nosi u filmu je teška oko 20kg. Linda Hamilton je odbila da glumi u filmu jer je smatrala da je njen lik u scenariju koji je pročitala učinjen nebitnim (I rest my case).

Naj scena:

You are terminated.

Moja ocena: 4/10

четвртак, 12. септембар 2019.

Central do Brasil (1998)


Alternativni naziv: Central Station
Kod nas nazvan: Centralna Stanica
Žanr: Drama
Režija: Walter Salles
Glumci: Marcos Bernstein, João Emanuel Carneiro

Priča:
Emotivno putovanje bivše profesorke koja piše pisma umesto nepismenih ljudi i dečaka čija majka je preminula, u potrazi za ocem kog on nikada nije upoznao.

Moj osvrt:
Central Station/Central do Brasil je film o kom nisam pročitao ni jednu jedinu lošu reč. Ne samo lošu, tražio sam barem neku kritiku koja nije tako oduševljena filmom, koja ga ne smatra vrhunskom dramom i masterpisom. Čak i na imdb sam učitavao nove reviewe i odustao na kraju. Onda sam se zapitao, majku mu, šta ja to ne vidim ovde? Gde je ta ljudska drama koja treba da me dirne? Da li je moguće da sam toliko srca kamenog? Ček, jesam li plakao nekad uz neku dramu? Ma neee... auh, čekaj Song of the Sea... auh čekaj The Best of Youth... auh čekaj City Lights... Pa šta se desilo sa mnom u međuvremenu? Ništa braćo i sestre, za mene je ovo samo ok filmić i ništa više od toga. 

Prvo čega se film lati je da nam pokaže koliko je život jeftin. I to čak i ne radi loše. Momak gubi glavu zbog obične krađe, žena gine i posle toga je sve kao da se ništa nije dogodilo, klinci se prodaju eto tako. Malo je ovo otaljano. Da nije, to bi možda bilo neko ljubavno pismo ili setno pesma o Brazilu. City of God se osmelio na nešto takvo. Ovo je samo mali trag onog što je film možda mogao da bude. Ipak, fokus je na nečemu drugom a to je spora i totalno neupečatljiva dramurda. 

Elem, dečak ostaje bez majke i profesorka u penziji mu naizgled pomaže a zapravo ga proda za televizor pa se pokaje pa juri sa njim da bi pronašla njegovog oca. Ovo oko prodaje ćemo prodiskutovati u sledećem pasusu. Van toga ovo je mrtvo puvalo od priče. Viđeno je milion puta i da bi me ubedio da imaš sjajnu priču, moraš brate da mi daš dobre, upečatljive likove, dobru glumu, pravu emociju. Central Station to uglavnom nema. 

Kao što rekoh, sada ćemo o "prodaji". Tetka profesorka pomaže momku i sve to ide kako se očekuje dok ga u jednom momentu ne proda trgovcima da li organa ili dece nisam baš najbolje skapirao ali u ovom momentu svejedno. Rezultat je isti, momku se ne piše dobro. E sada, da je ova profesorka altimet gadura ovo bi jako imalo smisla i bilo bi upečatljivo. No, ona se kao predomisli. Zašto je ovo idiotski? Gde je ona drama pre tog momenta prodaje? Pazite, osoba spremna da proda dete da bi kupila nov TV, ukoliko postoji pakao, trebala bi da ima počasno mesto na svakom jebenom mučenju. Složićemo se da je to užasna odluka. Ako se ona već predomislila posle prodaje, to govori da ima savest. Gde je onda njeno dvoumljenje pre tog odvratnog čina? Ovo nije razmišljanje da li ću da kupim belu ili crvenu suknju. U jednom momentu ti ubediš sebe da ćeš da prodaš dete. Ali neee, tetkica to odradi rutinski i onda se kao kaje pred svojim kolor TV-om. Mani me te priče. 

Kada jurcanje za ćaletom kreće, trebali bi očekivati taj neki momenat susreta, trebali bi se nadati tome da vidimo da li će on biti dramatičan, melodramatičan, srećan, tužan, besan, komičan, tragikomičan, bilo šta. Ne mogu da se otmem utisku da me je baš bilo briga sve vreme šta će se dogoditi. Pre svega što se vidi iz aviona da kada krenu na put, priča ne krije ništa epohalno. Problem je što dete ne pokazuje nikakvu emociju osim durenja. To čak nije ni ono slatko durenje već glupo i bezobrazno. Tetka profesorka je nervozna, ponekad pije i nekad nam da detalj iz njenog teškog života. Ovo je bukvalno sve što ćete dobiti od likova. Vrlo malo je uzajamnih gestova, diskusija ili pažnje se vidi. To ide tek u tragovima. Sakriveno je u gomili rasprava, razvučenih scena, šablonskih dijaloga. Film je razvučen od prvog do zadnjeg momenta. 

Ne mogu da kažem da ovde nema emocije. Zaslugu za to 100% ima soundtrack. Muzika je prelepa i bukvalno nosi svu emociju svake scene. Da sam gluv, verovatno bih se smorio uz svaku emotivnu scenu. Ovakvu muziku da ubaciš u hard core porn, tačno bih pornjavu gledao sa suzom u očima kao prelep romantični, emotivni film. 

Ne tako davno sam pisao o filmu Roma. On je razvučeniji i na prvu loptu dosadniji od ovoga. Ali bokte, Roma je dala likove kako treba. Glavni lik tog filma bih zagrlio sutra da ga vidim na ulici. Sporedni likovi su imali neku dramu. Ovde je drama više ono što nam se ispriča da je radnja filma. Sam film nam ne priča mnogo. I kada pokuša da ispriča, to radi odveć izlizanim scenama. Uz sve svoje mane u Romi sam video ljude i čuo normalne dijaloge. Ok, nisu ti dijalozi nešto zanimljivi ali barem nisu neki šablon koji moram iznova da slušam. 

Dok su tetka profesorka i klinja na putu, sreću ostale likove. Pomsilio sam da je ovo sjajna šansa da se ispriča priča Brazila kroz ljude koje ovaj dvojac sreće. I to je propušteno iz sve snage. Upoznajemo detaljnije jednog kamiondžiju ali na kraju nam i on i priča vezana za njega ostaju nedorečeni, nezaokruženi. Ostali likovi počnu da deluju kao ljudi koji bi mogli da nam kažu nešto, ali prc, idemo dalje na put. 

Veliki deo priče je i taj u kome profesorka piše pisma umesto drugih ljudi. Vidimo da ona mnoga od njih čuva, da mnoga ostanu neposlana. Zašto? Šta ona dobija time? Zašto to radi? Da li joj to predstavlja satisfakciju i zbog čega? Prvo, film nam ništa od toga ne govori. To možda ne bi bio ni toliki problem da nam je film barem malo zagolicao maštu, kako bi nam dao da pretpostavimo neki od odgovora. Ovako je ostalo samo na dobroj ideji. 

Na kraju sam imao utisak da sam gledao predug film, prepun svađa profesorke i klinje, izlizanu priču sa vrlo malo prikazane emocije. Dramski momenti jedino poentiraju vrhunskom muzikom. Ono što vadi film i zbog čega mu dajem ocenu više nego što sam želeo je gluma, pre svega Fernande Montenegro. S obzirom da nisam pronašao istomišljenika nigde kada je ovaj filmić u pitanju, overite ovo pa me razuverite. Recite mi šta sam to propustio. U suprotnom ostajem pri tome da je ovo precenjeno i donekle mučno iskustvo koje se utapa u more sličnih na istu temu.

Zanimljivosti:
Oko 1500 dečaka je konkurisalo za ulogu.  Vinícius de Oliveira koji ju je na kraju dobio je inače radio kao čistač cipela na ulici. Kada Fernanda Montenegro sedi i piše pisma na stanici, dolazili su joj i obični ljudi koji su želeli poslati negde pismo. Mnogi od njih su se na kraju i našli u filmu.

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 6/10

недеља, 08. септембар 2019.

Black Panther (2018)


Kod nas nazvan: Crni Panter
Žanr: Akcija | Avantura | Naučna Fantastika
Režija: Ryan Coogler
Glumci: Chadwick Boseman, Michael B. Jordan, Lupita Nyong'o...

Priča:
T'Challa, naslednih skrivene ali napredne zemlje Vakande, mora da istupi kako bi vodio svoje ljude ka novoj budućnosti i mora da se suoči sa izazovom iz prošlosti.

Moj osvrt:
Moram da priznam da sam prema Crnom Panteru bio jako skeptičan. Pomislio sam da je to planski pravljen politički korektan film, jedan od onih koji su kandidati za oskara samo zbog toga. No pojava ovog lika u Civil War mi je možda dala nagoveštaj da taj film neće biti takvo nešto. Na kraju, nije ispao politički korektna bljuzga. Dobili smo sasvim pristojan film, i više nego dobar za marvelove standarde. 

Koji od Marvela ima detaljnu priču o liku pa tek onda o superheroju? Ček da pitam drugačije, kod od marvela, sem Iron Mana, ima priču o čoveku pa tek onda o superheroju? Egzekli. Ni jedan jedini. Nemojte mi samo molim vas da je ona priča o kapetanu američkom precedniku neka priča. To je šablonsko sranje o fizički nemoćnom liku koji postaje švajceneger. Black Panther ne samo da je priča o liku, ovde naprosto oduševljava što su zaboravili da je on superheroj. Ček ček, marvelova priča gde se ne forsira supeheroj? Jel to moguće? Naravno da jeste. 

Tu pre svega imamo neku pričicu o tradiciji naroda kojem T'Chala (crno mače) pripada. Lepo to izgleda, podseća na te neke tradicionalne plemenske priče. Način na koji on dolazi na presto, pa ta neka priča o precima, sa precima, sve je to simpatično i na mestu. I dok sve to traje, supeherojske pizdarije su nekako u pozadini. Dobro, ubace povremeno i neku akciju i to već po običaju kod marvela postane najdosadniji deo filma. Ali ono što je važno, nema ni traga od tog supeheroja. Ovo je pre svega priča o T'Chali i njegovoj zemlji. 

Kad smo već kod tog Black Panthera, poput trona i ta titula i moć se zarađuju. To je dobro. Nije te zadesilo, nije te usralo već si morao kao običan čovek da se izboriš za nešto. Moraš da zaslužiš tako veliku moć. To je znatno bolja poruka od mnogih drugih. I čak kad T'Chala zasluži tu moć, ne oduševlja vas Black Panther već čovek ispod maske. Mene iskreno nije ni zanimalo kad će obući tu masku i krenuti u akciju. To dovoljno govori koliko je ovaj lik dopadljiviji od mnogih. 

Kada je T'Chalina zemlja u pitanju, Vakanda, to je znatno detaljnije od npr. Torovog Jotunhajma. Furaju se na tehnologiju ali poštuju tradiciju, imaju moć ali eto, kuliraju i ne koriste je mnogo. E sad, to možda ne izgleda kao naročito bitno ali hajde da sagledamo širu sliku. Prvo, ona tradicija i kultura na neki način govore o Africi i pričaju donekle plemenitu priču. No, druga stvar je ta da ova država ima moć ali je ne koristi. To je već upitno kada imamo u vidu zverstva koja se dešavaju na crnom kontinentu. Malo je i trulo što kad konačno odluče da iskoriste tu moć, više se to gađa ka tamnoputim u Americi koji su božemesačuvaj ugnjeteni tamo. Aloe, pogledaj gomile država u Africi i pogledaj bolesnike koji vladaju oružjem, pogledaj decu koja umiru u tim ratovima i koja umiru od gladi. Usmeri tu moć na bliže koji pate pa onda širi dalje. Ali jbg, navikli smo već da ovi filmovi zanemaruju suštinu. Mogla je ova priča biti velika poruka iz Afrike i bajka o tome da možda postoji nada za te jadne ljude a ne za ugrožene u getoima Sjednjenih Država. 

Dobra stvar je što imamo dobar set simpatičnih likova. Black Panther ima svoj odred gde se ističe pomoćnica Okoye (Danai Gurira), ima likove iz susednih plemena, ima naravno čednu djevu koju voli, majku i saplemenike. Film se prilično trudio da nam da ponešto o svakom od likova što je jako lepo. Imaš toliko ljudskih priča i drama koje se ukrštaju ovde u sivm tim moralnim dilemama i preokretima. Obično vole da nam posade tako neke random likove u neke tako random scene i oni budu nebitnost. Ovde to nije tako. Svaki od likova ima neku svoju priču i svi budu manje ili više dragi. 

Hajde sada da pričamo o negativcima. Ima ovde i dobrog i lošeg. Krenimo od sporednog negativca kojeg tumači Endi Serkis. Ovaj čovek iznova pokazuje raskošni talenat. Iskreno, da je on forsiran kao glavni negativac ne bih imao ništa protiv. Čovek je ODLIČAN. No prelako je ovde potrošen. Kada je glavni negativac u pitanju, dobro je izgrađen. Moćan je, jak, ima validne razloge i skoro sve je na mestu. Zaista te natera da se zapitaš šta bi bilo da neko ko je zao i u isto vreme sam ovoliko moćan dođe do vlasti. Šta tu onda ne valja? 

Pazite, imate zlikovca koji na impresivan način dolazi do vlasti. To me je podsetilo na scenu u kojoj Bejn razvali Betmena. Slediš se od moći koju ima jedan zlikovac. Bejn je kasnije pretvoren u nečiju kučku i smakne ga Žena Mačka (sweet mother of Bajaga & Instruktori) pa se Nolan popiškio na svoju kreaciju. Ovi likovi to nisu uradili ali nisu ni poentirali na ovako dobar početak. Prvo što ne valja je to što je lik klasični reper. Ne mora da priča kao Vakanđani ali brate mili, ne moram ni da slušam rep iz njegovih usta. Mogao je sasvim normalno da se izražava. Drugi veliki problem je ta što kada je konačno došao do moći, lik je težio onom šablonskom negativcu koji ne misli puno. To je ispalo bez veze. Na impresivan način si ga doveo visoko i onda si ga ublatnjavio. 

Najveća mana za mene je Martin Frimen, tj njegov lik. On najviše od svega ovde štrči. Ako je već ovaj film posveta Africi, čemu američko CIA spadalo koje ovde donosi samo neozbiljnost a naprave ga na heroja. Štrčao je i u Civil War ali obavljao je posao nebitnog dežurnog klovna. Ovde je njegova uloga impozantna ali je u svakoj sceni ubio neku ozbiljnost i ton filma. Totalno bespotreban i besmislen lik. Mrš. 

Pošto se priča dešava na afričkom tlu, likovi imaju onaj teški afrički akcenat. Ok, nije ovo pravio Mel Gibson pa da snimi to na originalnom jeziku kao perfektni Apokalipto, ali čoveče, taj afrički akcenat je štrčao iz sve snage. Ispada da likovi u sred Vakande komuniciraju jezikom koji nije njihov i jako se muče dok to rade. Bolje da su onda pričali čistim engleskim i problema bez. Kontam da je čitanje titlova za milione klinaca i tinejdžera opterećujuće da je to osnovni razlog zašto niko ne bi marvela snimio na neengelskom, ali nemoj forsirati ove klovnovske akcente. Uz onog repera ovo je takođe bolo uši. 

Na kraju bih pomenuo i soundtrack kao loš. Ne misilm da su numere loše, daleko bilo. Ali jednostavno ni jedna tu nije naročito čučnula. Nemaš neki ključni momenat začinjen dobrom muzikom a i kada čuješ melodiju, obično ne leže dobro u scenu koju pratiš. 

No, uprkos manama, ovo je skroz dobar marvel, pre svega što se bavi likom, pričom o njemu, njegovom poreklu, tradiciji, narodom, porodici, moralnim dilemama i porodičnim pričama i tragedijama. Negativac je dobro napravljen, razlozi su mu validni, dolazak na scenu više nego impresivan. Svakako je to ostavilo jači utisak nego njegova kasnija degradacija. Okolni likovi (sem CIA morona) su skroz ok, filmić je lep za oko, akcije ima taman koliko treba da ne postane jako dosadna tako da od mene ima palac gore.

Zanimljivosti:
Kada su Martina Frimena pitali kakav je osećaj to da je neretko bio jedini belac na snimanju, odgovorio je "Isti osećaj koji uglavnom imaju tamnoputi glumci". Vesli Snajps je trebao glumiti u prvoj verziji ovog filma iz 1990 ali taj film nije snimljen iz nekoliko razloga. Prvi, loši specijalni efekti pa je Snajps izgledao smešno u originalnom kostimu. Drugi razlog je taj što je Snajps želeo da se priča filma odvija u Africi a režiser Džon Singltom u Americi. Kako bi se što bolje pripremio za ulogu, skoro sve vreme snimanja, Majkl B. Džordan se sklanjao da bude sam. Ni jedna scena nije snimljena u Africi.

Naj scena:

Borba za tron

Moja ocena: 7/10

понедељак, 26. август 2019.

Brat (1997)


Alternativni naziv: Brother
Kod nas nazvan: Brat
Žanr: Kriminalistički | Drama | Ljubavni
Režija: Aleksey Balabanov
Glumci: Sergey Bodrov, Viktor Sukhorukov, Svetlana Pismichenko...

Priča:
Bivši vojnik sa sopstvenim merilima vrednosti, pridružuje se bratu u poslu sa organizovanim kriminalom u Sankt Petersburgu.

Moj osvrt:
Brat je totalno otkačen ali užasno pametan film. Ako niste upoznati barem malo sa novijom istorijom Rusije, promaći će vam ono što film zapravo želi da ispriča. Sve što treba da znate je onaj period posle raspada SSSR-a. Prejadno stanje u koje su bimbonje na političkoj sceni dovele tako moćnu zemlju je prosto neverovatno. Zapravo, tužno je videti da ljudi u jednoj zemlji koja je bila na strani pobednika u Drugom Svetskom Ratu, koja je toliko života dala za pobedu nad fašizmom, i dan danas žive bedno. No, nećemo o današnjoj politici i političarima. Realno, imamo bolje teme od aktuelne političke govnarije. Film Brat liči na jedan mali bunt, na poruku šta to nova Rusija treba da donese, na promene koje su neophodne. No, hajde da krenemo korak po korak. 

Prvo bih pohvalio odličan sountrack za koji je uglavnom zadužena grupa Nautilus Pompilius. Muzika, sem toga što je jako dobra, iskoršćena je na zanimljiv način. Recimo uz melodiju ide baš onakva scena koju bismo očekivali ali estetika same scene je u potpunom kontrastu. Mali primer, gledamo nešto što bi trebala biti ljubavna ili scena zaljubljivanja. Ali ono što je na ekranu je totalno u suprotnosti sa tim šarenišom koji romantika dolazi. Takođe, sve vreme vidimo tmurnu sliku tadašnje Rusije: prljavština, ruševine, siromaštvo i sve je to praćeno nekom muzičkom temom. Nisam baš merio ali bih rekao da se muzika čuje barem 90% vremena u filmu i radi jako dobar posao u svakoj od scena. Kada je sam Nautilus u pitanju, poslušajte recimo Krilja i Zveri. Dve vrhunske stvari za moje uho. 

Upravo slike Rusije koje pratimo kroz film su odlična kritika tadašnje države. Sve je nekako sumorno. Zgrade su žestoko načete zubom vremena, ljudi tmurni, nered vlada... Devojka koja bi trebala biti Julija u filmu je izmučena, pretučena, siromašna, neugledna. Nesumnjivo se vide tragovi lepote ali nestaju iza modrica i rugla. Upravo takva je i Rusija u ovom periodu. Izmučena, urušena, podeljena, siromašna, njena lepota je zgažena. Dobri ljudi su poraženi, vladaju nemoralni i oni koji ne poštuju osnovne moralne principe. Pogledajte na kraju sudbinu ove devojke i povežite je sa sudbinom ne samo Rusije već i naše države. Gde je tu glavni junak ove priče, Danjila? 

Na početku vidimo da se ovaj momak vraća iz rata u Čečeniji. Majka ga kritikuje u isto vreme hvaleći njegovog brata koji je sigurno uspešan čovek u velikom gradu. I nekako tu vidite prizvuk onog što bi veliki grad trebao biti. U stvarnosti vidimo da i taj brat ali i grad nisu ono što se očekuje od njih. Onda nam se serviraju sve one pomenute slike. Kao što sam već pitao, gde je tu Danjila? Prva stvar koju on donosi u grad jeste pomenuta muzika. Muzika je dobar početak razbijanja tmurnosti. Bila tužna ili vesela, ona budi neku emociju, ali ta emocija, iako tužna, ne predstavlja patnju koju vidimo okolo. No, u jednoj blesavoj sceni gde Francuza napada da mu je muzika (koja je inače američka ovde) užasna, on brani ono što je rusko. Iako ga predstavljaju za tupana što sluša Nautilus, tu vam je jasno da je on drugačiji od svih ostalih. Zašto? 

Donekle me Danjila ovde podseća na Čarlsa Bronsona u posmrtnoj želji. Tihi, neočekivani heroj koji ispravlja nepravdu. Zanimljivo je ovde gledati kako se obračunava sa mafijom ali isto tako je naterao neke budale da plate kartu u tramvaju. To je onaj bunt koji sam pominjao. Odličan primer bunta protiv lošeg. Nije samo fora rešiti se ljudi koji najviše lošeg rade, treba rešiti i sitne probleme. Ovaj film upravo sugeriše na to - na promene koje moraju konačno da se dese da se sve ovo loše iskoreni. Moramo krenuti i od velikih i od malih problema. Mali će prerasti u one velike. Zašto je baš Danjila taj lik koji radi to u filmu? 

Danjila se vratio iz rata i naizgled na njemu ne vidimo nikakve posledice, nikakve probleme u glavi. Takođe, sva ova sranja na koja nailazi prihvata kao najnormalnija. Pisao sam već o tome. Kada prihvatamo to sve kao najnormalnije, prihvatamo poraz i teško će da nam bude bolje. E sada, rekoh da on naizgled to prihvata. Fazon je što on ne sedi skrštenih ruku i radi po svjoj glavi i svom srcu, postupa onako kako oseća da treba. Zanimljivo je kako mu sve to lako polazi od ruke. Šta nam film govori? Da je lako napraviti tako nešto? Ne baš. Fazon je prihvatiti promenu, prihvatiti odgovornost da nešto moraš da uradiš. Kada to preguraš, ako imaš volju za to, uradićeš. Namera i odluka je ono što je bitno. Zbog toga se samoj akciji ne pridaje tolika pažnja kada je trajanje u pitanju. 

Kada sam već pomenuo akciju, ona je ovde urnebesna. Uživao sam u totalno suludim scenama akcije. Zašto? Zato što vidimo neku mega komplikovanu i prenadrkanu prirpemu za tu akciju posle čega u glavi razvijemo potencijalne događaje koji će slediti. Događaji koji slede nisu ni blizu očekivanog ali nisu anti-klimaks. Teško je ovo objasniti. Jednostavno akcija je užasno jednostavna a opet zabavna. Lik treba da upadne u leglo mafijaša. On to uradio kao da je najnormalnija stvar na svetu. Upravo ovo govori u prilog onom što sam pisao - namera i volja su sve. No, ne samo to, ovo govori da ti potencijalni problemi nisu tako komplikovani kako mislimo.

Pitao sam već, zašto Danjila? Zato što je on mladost koja treba da se probudi. Mladi ljudi su oni koji treba da nose promenu. Izašao je iz rata ali ne treba da ulazi ponovo u njega. Mlad čovek ima snagu, ima volju da donese nešto bolje. Oni treba da budu snaga. Film upravo šalje poruku mladima u Rusiji da je vreme da se probude, da stanu na kraj svim lošim stvarima. Danjila je ta mladost, on je ta bolja budućnost. On je snaga. On je revolucija. 

Sada kada znamo ovo, jasno je šta on mora da radi, šta ta mladost mora da učini da bi bilo bolje. Nema više vremena, nema oproštaja, zlo mora da se istera. Zamislite nezamislivo, da mi iz naše države isteram sve ove parazite koji žive i životare na naš račun i donose odluke o našim životima. Danjila ne mora da zamišlja, on je ta promena. Nema pardona, nema uzmicanja. Hrabro ide napred i lišava svoj svet svega lošeg. Postupci mu nisu vođeni novcem niti zadatkom koji mu je neko postavio. Postupci su mu vođeni samo osećajem za ispravno. 

Kao takav, da li ima on svrhu posle potencijalne promene? Možda ne ali nije to sva priča koja prati ovog momka. Tu su i odnosi sa drugim ljudima. Danjila prihvata sve dobre ljude i što je još bolje, veruje u dobro u ljudima. Pogledajte sa kim se druži, sa kim razgovara, sa kim se pronalazi na istom nivou. On prihvata dobrotu. Ne zanima ga šta može dobiti od čoveka, ne zanima ga položaj čoveka. On prilazi svakom ko je dobar. Onaj koji nije, ne prolazi dobro. To je budućnost u koju želimo da verujemo. Da će zlo ustuknuti pred njom. 

Zanimljiva je i uloga u ratu koju je Danjila imao. To pokazuje mnogo više nego da je rekao da je bio surovi egzekutor. Pokazuje da u svakom, šta god bio, čuči osoba koja može da promeni nešto. Film je krik i molba toj mladosti da se probudi i promeni svet. Braćo i sestre, uživao sam u filmu upravo zbog svega što proživljavamo. Čini mi se da taj očajnički krik nikada nije bio toliko pun molbe. Pitam se, ima li ko da ga čuje?

Zanimljivosti:
Pleteni džemper koji Danjila nosi u filmu je kupila slikarka Nadezhda Vasilyeva na buvljaku za oko 40 rublji (oko 5 dolara).

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 8/10