Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde . Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

четвртак, 26. децембар 2019.

Joker (2019)


Kod nas nazvan: Džoker
Žanr: Kriminalistički | Drama | Triler
Režija: Todd Phillips
Glumci: Joaquin Phoenix, Robert De Niro, Zazie Beetz...

Priča:
U Gotamu, mentalno oboleli komičar Artur je odbačen od strane društva. Kada bude umešan u zločin, stvari se menjaju u korenu...

Moj osvrt:
Smeh bi trebao da bude lek, zar ne? Smeh bi trebao biti proizvod šale, dobrog raspoloženja. Smeh odaje našu zaljubljenost. Smeh pokazuje svu lepotu ljudskog lica. Svi volimo osobe koje su uvek nasmejane i koje nas uvek nasmeju. Zašto ovakav uvod? Zato što se u filmu smeh predstavlja kao "stanje". Smeh je bolest, mana, pokazatelj bolesti i nastranosti. Ako se zapitamo šta je sa tim čovekom koji ima takav problem, promašili smo temu. Nismo razumeli šta nam se govori. Ono što treba da se zapitamo, kakav je to svet u kom je osmeh bolest? Kakav je to svet u kom se nasmejana osoba smatra poremećenom. Kakvi smo to ljudi kada nasmejanog čoveka gledamo sa sažaljenjem, sa potcenjivanjem, kada mu dajemo epitete koje lepimo za osobu za koju bismo rekli da je luda? U šta se svet pretvorio kada nam je smeh odbojan? Kakvi smo to ljudi postali? 

Šta je lek za taj smeh? Lekovi. Dosta lekova. Rešenje je beg od stvarnosti? Kakva je to stvarnost iz koje čovek želi da pobegne? Još tragičnije je pitanje, od kakve to stvarnosti, čovek koji se smeje, želi da pobegne? Nije samo beg do stvarnosti potreba, već i potpuno odsustvo emocija. Ako otupiš, ideš ispod radara, nadaš se da će sve proći kako treba ili da se barem neće desiti ništa loše. Da li je to pokazalo rezultat? Naravno da ne. Ovaj čovek je pretučen, ponižen, pregažen, odbačen. Zašto? Zato što želi da se smeje i da nasmeje? Do čega je dovelo društvo kojeg je on deo? I lekovi onda treba da služe kao beg. Lekovi treba da ga prevare da je sve u redu.

Iz scene u scenu gledamo poraze ovog čoveka. Da li mu se bar nešto lepo dešava? Pretučen, ponižen, pregažen, iskorišćen, rastužen, povređen, odbačen i sve to bez trunke patetike. Zašto kažem da je to bez trunke patetike? Zato što to automatski povlači da su svi događaji i emocije plod surove realnosti. Jeste tragično što je ovaj čovek neshvaćen. Još tragičnije je što se niko ne trudi da ga shvati. I simbolično u jednoj sceni on završava u đubretu. Odličan i simboličan pokazatelj gde ga je društvo smestilo. I u svom tom crnilu, da li mu se nešto lepo dešava? Da. Reklo bi se da tu ima jedna lepa obična sitnica. Užas je kada shvatimo da je ta obična sitnica plod njegove mašte. Tako malo je potrebno nekom da bude srećan a to je tako užasno daleko. 

Ima tu još sjajne simbolike. Imamo tri scene koje se odvijaju na stepeništu, od kojih će ova treća ući u onu grupu legendarnih. U prve dve scene vidimo kako se Artur (Joker) teško penje niz stepenice i obe scene su praćene teškom porodičnom dramom. Svaki uspon je težak ali prelazimo ga da bi došli do nečeg boljeg. U penjanju ovog čoveka se vidi umor i težina svakog koraka. I kada se popne, nema svetla. Tama vlada ali Artur ostaje čist. Idemo na scenu kada on silazi niz stepenice. Kontra logika. Pad. Artur više nije čist. Možemo reći da je potpuno moralno posrnuo i crn je u skoro svakom polgedu. Silazak, tj. pad je lak. Samo je fazon u tome što Artur u njemu blista. Njegova transformacija od crnog Artura do Jokera čije boje sijaju je potpuna. Moralni pad je zagrantovan. Ali Arturov smeh više nije bolest. On je simbol. 

Kada sam već pomenuo transformaciju, ona je perfektna. Vratimo se koji dan u nazad kada sam se u tekstu o Infinity War zapitao zašto nismo dobili Tanosovu priču? Ok, on je grandiozan ali kako, zašto. Daj da vidim kako je došao dotle. Ovde imate potpunu fizičku i psihičku transformaciju od mrljave gusenice do predivnog leptira, od plašljivog crva do lukave zmije. Iz tišine smo prešli u buku. Iz tihog plača u samoći došli smo do vriska koji svi čuju. Ok, doći od jednog do drugog nije teško. U većini današnjih filmova bi se to desilo u zadnjoj sekundi filma i ni iz čega. Umesto da se siluje neki obrt, ovde je transformacija postepena. Pogledajte pažljivo, svaka scena, svaki događaj, svaki pokret, svaki dijalog je samo jedan korak u ovoj transformaciji. Ne postoji korak u nazad, ne postoji suvišan momenat. Sve je to vodilo do Jokera i to takvog kakvog nam niko nikada na filmu nije dao. Ok, neću reći da nema ovako temeljno izgrađenih negativaca. Ima ih, ali su užasno retki. A oni kod kojih možeš videti ovakvu transformaciju su još ređi. 

Kroz celu ovu priču mi upoznajemo Artura. To upoznavanje je proces koji traje. To je sjajno iz više razloga. Prvo, film je postupio neverovatno pametno znajući da mi znamo ko je Joker. Joker koga smo dobili jeste onaj kojeg smo videli u Batman filmovima. Nije to sporno. Samo što je film uspeo da nam da čoveka iza tog ludila i iza maske. Opet se vraćam na Infinity War gde sam rekao da možeš da razmišljaš o Tanosovim razlozima kao validnim, koliko god surovi oni bili. Ovde je isto to, samo što nam je Joker, kao običan čovek, mnogo bliži. Kroz ceo film mi upoznajemo Jokera i uviđamo sve kroz njegovu transformaciju. Znate li šta je još bolje? I on sam upoznaje sebe. To nije mala stvar. Koliko se nas zapravo trudi da sagleda sebe kroz druge, kroz to kako nas ostatak sveta vidi. Kroz realnu sliku onog što jesmo i što možemo biti. Ne puno. Zašto? Zato što to može da povredi, može jako da boli i da smeta. 

Kako se Artur menja kroz film, tako se menja i naše mišljenje o njemu i način na koji ga doživljavamo. Tu se takođe vidi veliki kvalitet ovog filma. Prvo ga sažaljevamo i pokazujemo empatiju. Pokušavamo da ga razumemo i da sagledamo njegovo stanje ali i stanje društva. Potom nas intrigira u tom procesu promene. To se nastavlja šokom gde još uvek tražimo neki njegov karakter. Na kraju kada on procveta, bez trunke sumnje je zastrašujuć. U nekoliko scena ovaj čovek me je prilično preplašio. I onda se vratim na početak i pitam se, da li je on u tom momentu bio vredan sažaljenja. Naravno da jeste. On se ne krije iza maske ni u jednom momentu. U procesu transformacije on je čovek od prvog do zadnjeg momenta kada definitivno prerasta u nešto više. 

Sve ove scene prati turobna muzika koja naglasi taman takvu notu da savršeno prati radnju. Kada treba, ta muzika odlično ide uz tugu, tragediju, šok, dramu i bilo kakvu emociju koju nosi trenutni momenat filma. Kada je Artur povređen, melodija nekako strugne kao još jedan udarac koji mu je zadat. Kada je tužan, kao da će ga melodija gurnuti preko ivice u očajni ambis. Kada ga se plašimo, tonovi donose dodatni nivo tog straha čineći da se ježimo. Tek ponegde vidimo određenu pesmu koja je opet sjajno izabrana. 

Jedan od ključnih momenata u Arturovoj transformaciji je kada prvi put u nemoći povuče obarač. Onda smo u iščekivanju, iščekivanju da vidimo šta će se desiti sa Arturom, kako će se odraziti na njega, kako će reagovati okolina. I tek tada vidimo neku dozu samouverenosti. U tom momentu pa potom kada ponovo ubije, vidimo neku snagu koju on nosi. I ovo nije samouverenost koja dolazi iz činjenice da je on nekom oduzeo život. Ovde ima mnogo više. Po prvi put on je odlučio da se brani. Vratimo se na početak filma gde je samo želeo da se isključi iz svega, da se nakljuka lekovima, ne oseća ništa, ne želi ništa sem neke zablude koja će ga ubediti da mu je dobro. Ovog puta on radi nešto što oseća. Ovog puta on oseća nešto što nije strah, poniženost, potištenost i nemoć. I to je oslobađanje, to je spoznavanje sebe. On oseća slobodu celim svojim bićem. Na žalost to se desilo kroz ovakav događaj. To će ga definisati kao čoveka. Obratite pažnju kako je nastavak ovih scena usnimljen. Kamera se posadi iza Artura i prati ga. Mi imamo utisak čoveka koji samouvereno hoda, koji gleda široko i kaže "svete, evo me. konačno. ovo sam ja.". Prolivanjem krvi leptir je počeo da se oslobađa ružnog oklopa gusenice i izlazi na videlo. 

U nastavku te prve scene, vidimo Artura koji zastaje i počinje da se kreće kao da nastupa na pozornici. Znamo za njegovu želju da bude komičar i da nastupa. On ovde u samoći kreće da izvodi predstavu. Da li je pronašao talenat koji ga ispunjava? Da li je konačno zadovoljan nečim što je uradio? Da li proslavlja neku pobedu? Možda ima tu svega po malo ali nije to ono što film u ovom momentu hoće da nam kaže. Šta se to zapravo desilo? Krenimo sa druge strane. Koje nastupe pamtite? Bez obzira na vrstu umenosti, sporta ili bilo čega trećeg. Pamtimo nastupe koji su nas oduševili, pamtimo nastupe koji se prepričavaju. Do čega dovedu takvi nastupi? Šta je to što izvučete iz nečega što vas oduševi? Ne rodi li se u vama želja da pokušate isto u nečemu u čemu ste vi dobri? Ne motiviše li nas to na nešto? Tu smo negde. 

Još jedan od ključnih momenata kada se ovaj čovek pokazao svetu je i nastup koji su milioni mogli da gledaju. I tu imamo neku posvetu čuvenoj Sceni iz Scarface-a kada Toni Montana ljudima u lice saspe sve što misli. Potpuno istu stvar ovde radi Artur. U lice licemerima sasipa bolnu istinu. Samo što ta istina boli njega. I u ovom momentu on postaje nešto više od običnog čoveka. Braćo i sestre, tu smo došli do poente. Setimo se kako se u dobrom ali vazda precenjenom Dark Knightu Nolan igrao sa idejom a ne samo herojom. Ovaj film to radi perfektno i neuopredivo bolje. Artur u jednom momentu postaje ideja. Postaje glas naroda. Postaje pokret poniženih, poraženih, bednih, siromašnih, ugnjetenih ljudi koji više ne vide izlaz. 

Ovo je neuporedivo veća ideja nego ideja iz Nolanovog Betmena. Tamo, u prkos tome što je ona dobra, malo je i teatalna. Ideja heroja u tom filmu je lepa i plemenita. Gura se priča o naporima i žrtvi heroja. Ali to je priča pojedinaca. Heroja nema toliko. Joker je priča o ljudima, o narodu, o moći koja je data običnom čoveku, i to ne samo jednom već mnogima. To je sila protiv koje heroj teško može da se nosi. Ova ideja nosi dozu straha jer moć može završiti (i završava) i u rukama ljudi koji je ne koriste dobro. U isto vreme, ova ideja je opravdana i ubediće vas u to lako. Uostalom deo smo sistema koji nije baš najsrećniji. Svaki glas protiv lošeg sistema znači neku pobunu. Svaki postupak može biti pokretač.

Film nam daje Artura/Jokera na dlanu. Rekao sam već, transformacija je opravdana i potpuna. Njegova priča je ispričana besprekorno. Ali film odlazi korak dalje, daje nam društvo koje je trulo u svakom pogledu. I to društvo stvara ovakvog čoveka. To nije sve. Film odlazi dalje i daje nam ideju. Pre svega, Joker nije negativac kakvog očekujemo. On nam je dat kao čovek. Potom nam je dat kao ideja. I ta ideja treba da se shvati. Možeš biti na njenoj strani ili ne. Stvar je u tome što ćeš je razumeti i nećeš je ignorisati. I ta ideja stvara novo društvo. To novo društvo će stvoriti heroja kojeg već dobro poznajemo. 

Posle ovoga ostaje da čestitamo sjajnom Finiksu na Oskaru koji će dobiti. Ovo je one man show i zlatna uloga koju potpisuje fenomenalni glumac. Njegov talenat blista iz scene u scenu. Nateraće vas da plačete, da strahujete, da strepite, da ga žalite, da ga volite i da ga se plašite. Ulogu Jokera su ovekovečili fantastični glumci. Cezara Romera nisam gledao ali tadašnji Betmen je bio drugačijeg duha. Džek Nikolson je sigurno najveći glumac u ovoj ulozi i dao je Jokeru malo svojevrsnog ludila. Ledžer je lik predstavio realnijim i samim tim je više zastrašujuć. Iz njega je sipalo realno ludilo. Džared Leto je imao tu nesreću da glumi u Suicide Squad ali njegov Joker je, uz Harli u tumačenju sjajne Margo Robi jedina stvar koja je bila visokog kvaliteta u tom smeću od filma. Čak je šteta što on nije imao više mesta u tom filmu. I onda na kraju dolazi Finiks. Ovo je sigurno najbolja gluma i najbolje iskarakterisan Joker na filmu. I Finiks i Joker u ovom filmu su toliko dobri da nam iz korena menjaju utisak svakog prethodnog filma i svaki bi valjalo ponovo odgledati sa ovim saznanjem. Ne samo da su film i Finiks dodali dimenziju Jokeru kao liku, dodali su istu tu dimenziju svim prethodnim filmovima.

Zanimljivosti:
Joakin Finiks je izjavio kako mu je bilo najteže da savlada Jokerov smeh. On je taj smeh zasnovao na snimcima ljudi koji imaju patološki smeh. Svi satovi u filmu pokazuju vreme 11:11. Tod Filips je izjavio kako je Finiks tokom snimanja neretko imao ispade tako što je odlazio u sred snimanja scene. On je rekao Filipsu da ne reaguje, da će da prošeta povremeno i vrati se i sve će biti u redu. Jedini glumac od koga nikada nije odlutao je bio De Niro. Finiks je izgubio 28kg za potrebe snimanja filma. I to je donekle bilo kritično pa su se trudili da što pre snime svaku scenu. Tod Filips je pisao scenario tokom snimanja zbog toga.

WB je želeo da Skorseze režira film a da Artura glumi Di Kaprio. To na kraju nije bilo moguće jer je Skorseze radio Irishmana a Di Kaprio glumio u Once Upon a Time in Hollywood. Finiks je izjavio kako je inspiracija za ples bio Ray Bolger. De Nirova uloga je omaž njegovoj ranijoj ulozi u filmu The King of Comedy (1982). Na kraju premijernog prikazivanja na filmskom festivalu u Veneciji film je dobio osmominutne stojeće ovacije. Radni naslov filma je bio Romero kao posveta prvom glumcu (Cezar Romero) koji je glumio Jokera. 

Finiks je trebao glumiti Betmena u Batman: Year One filmu koji je otkazan a kojeg je trebao režirati Aronofski. Finiks i De Niro su ušli u sukob na početku snimanja. De Niro praktikuje da se pre snimanja scene glumci pripremaju čitajući scenario i glumeći. To se Finisku nije svidelo ali je na kraju pristao pri čemu je mrmljao dok je čitao svoju ulogu. Brzo su izgladili nesporazum. Finiks je izjavio kako je De Niro njegov omiljeni glumac.

Naj scena:

Ples

Moja ocena: 9/10

субота, 21. децембар 2019.

Avengers: Infinity War (2018)


Kod nas nazvan: Osvetnici - Rat Beskraja
Žanr: Akcija | Avantura | Naučna Fantastika
Režija: Anthony Russo, Joe Russo...
Glumci: Robert Downey Jr., Chris Hemsworth, Mark Ruffalo...

Priča:
Osvetnici i njihovi saborci moraju podneti veliku žrtvu da bi zaustavili moćnog Tanosa koji je velika pretnja za ceo univerzum.

Moj osvrt:
Pogledajmo negativce iz dosadašnjih Marvelovih filmova. Koji je zaista vredan pažnje? Onaj iz prvog Iron Mana je ok. Čovek iz Civil War je zaista dobar jer ima kefalo i neku priču. Black Panther - za malo dobar. Primećujete li nešto? To su sve ljudi. Koji negativac iz te neljudske katergorije je zaista vredan pažnje? Ispravite me ako grešim, ali ni jedan nije bio naročito impozantan. Sve su to bili likovi za zaborav. Setimo se samo negativke iz Thor: Ragnarock i oplačimo malo. Ok, možda je neko od njih bio neka sila ali je ostalo samo na tome. Niko od njih nema neku naročitu priču, neke motive ili ideje. Sve je to šminka i šablon. I onda dolazimo do Tanosa. Prva pojava i BUM. Lik deluje zaista opasno i Brolin izvlači najbolje od njega. Pomislio sam u jednom momentu da smo dobili negativca koji je vredniji pažnje od svih superheroja. 

Šta je to falilo da ovaj čovek možda dobije titulu najboljeg od najboljih na tamoj strani Marvela (ne kažem da neće to biti na kraju). Vidimo da je sila, priča nam se o nekim njegovim motivima sa malim flešbekovima iz prošlosti, ali sve vreme fali neka veća priča o njemu. Komotno je pre Infinity War mogao biti snimljen poseban film samo o Tanosu. Tu bi videli njegov uspon, ključne momente u životu, razloge za ovakve odluke. Nije to u fazonu kao negativac iz Tora 2, zao sam jer jebiga, treba mi moć zbog razlozi. Tanos zaista iznosi neke stvari koje te nateraju da se zamisliš.

Ne samo to, Tanos izgleda pre svega kao neko sa kim možeš da razgovaraš. Da sedneš i saslušaš njegove stavove, da se složiš ili ne, da se usprotiviš iz svojih ubeđenja. I film, tj. njegovi heroji konstantno odustaju od toga da saslušaju Tanosa. Ne kažem da bi to bilo bolje za sudbinu univerzuma, samo kažem da me je jako zanimalo zašto želi to što želi, zašto misli da je to validno. Preselimo se u njegovu glavu na momenat. On želi da učini nešto brutalno. Kada priča, deluje jako ubeđeno u to a sa druge strane priča veoma razumno. U najboljoj sceni u filmu pokazuje da ima emocije ali da one ne smeju da stanu na put onome što želi da uradi. Samo me zanima zašto je to tako. 

Mogu da ovde zastanem i dam šansu filmu da je u nastavku pokrio tu priču. Nešto kao priča o Golumu u LOTR. Samo što je ta priča o Golumu servirana u savršenom momentu. Okreće lice ka tom stvorenju i kaže da tu ima nešto mnogo više od kreature zaluđene prstenom. Ako ta priča dođe u nastavku, biću zadovoljan ali ona onda dolazi sa zakašnjenjem. Uz dobru naraciju mogla nam se na početku servirati Tanosova istorija i uhvatili bi se u kolo sa njom. Ovako moramo da je grebuckamo sa površine kroz ceo film. 

Kad već pomenuh Goluma, Infinity War uspešno krade nekoliko ideja iz LOTR. Ne smatram da je to loše. Na neki način je posveta. Prva stvar koja pada na pamet je Morija. Kada Tor dolazi u zemlju patuljaka koji su poznati kovači i nalazi ruinu, to užasno podseća na LOTR. Pa sama priča o tom materijalu kojim kuju opet podseća na Mitril iz Tolkinovog čeda. Pa onda žrtva koju nosi nošenje kamenova. Pa jedno mesto koje podseća na Planinu Usuda (Mount Doom). Pa i sama bitka na Wakandi koja opet podseća na bitku u Helmovom ponoru sa kasnim dolaskom junaka koji izvlači situaciju na bolje. Pa završnica u šumi koja je opako preslikana završnica iz Družine Prstena kada Boromir nastrada. 

Čak i Tanosovi pomoćnici/saradnici/saborci deluju jako moćno. Osvetnici jako teško izlaze na kraj sa njima. Nekako mi je opet bilo žao što nema neke priče i o njima. Ko su, šta mogu, šta su im moći i kako razmišljaju. Do sada su Osvetnici bili bombardovani raznoraznim neprijateljima ali nekako je to bilo jednoznačno. Ili postoji jedan moćan lik koji predvodi horde zunzara koje predstavljaju lakši trening za osvetnike. Ili pak imamo horde neprijatelja pa je njihova brojnost sama po sebi opasnost. Tanosovi saborci zaista deluju opako, upečatljivo pa moram priznati, neretko i zastrašujuće. Tako da možemo reći da je ovo jako dobro kreirana opasnost po planetu i Osvetnike. 

Sa druge strane ponovno okupljanje osvetnika izgleda sasvim dobro. Čak imamo i finu količinu loženja sa pojavom skoro svakog od njih. Možda su Guardiansi malo smorili ali sve u svemu to nije loše. Loše je što i dalje imamo onaj posprdni stav prema opasnosti. Univerzum je u najvećoj opasnosti ikada ali hej, hajde da zasmejavamo publiku u bioskopu forama. I te fore, ako su dobre, čuli ste ih već gomilu puta. Svi se već šale na očekivani način. Problem je što taj humor uglavnom nikakav. Još veći problem je što taj humor totalno ubije osećaje opasnosti i mraka koji treba da vladaju celim filmom. Zajebi me malo tog humora. Daj da osetim da se dešava nešto zaista bitno. Unverzum će da najebe ali hej, hajde da se sprdamo sa tim ko se ugojio i ko bolje izgleda.

Drama između likova je korektna. Pre svega mislim na odnos Wande i Visiona pa onda i ostalih. Nekako svi ti likovi koji se možda sreću ozbiljnije i po prvi put, uspešno funkcionišu zajedno. Opet, Guardiansi mi tu najviše štrče jer jebiga, teško možeš sa njima nešto ozbiljno da napraviš kad su u startu stvoreni kao obični gimmick. Ne znam zašto nisu po malo uključili i ostale likove, Ant-Mana, Captain Marvel i još ponekog, ali dobro. Možda nije bilo dovoljno vremena za svakog od njih.  

Još jedna dobra stvar je ta što su zauzdali akciju. Umesto da sve pršti na sve strane kao u standardnim Marvel filmovima, akciju su ostavili za finale. Tako su dozvolili Tanosovom liku da dopre do nas. Tako su dozvolili toj nekoj pričici koja postoji da se odvija. Nisu neprestanom akcijom skretali sa teme. I zbog toga smo dobili neki osećaj veličine same te bitke. Ako mi daš sto bitaka, ni jedna nije tako impozantna. Ako sve spakuješ u tu jednu, onda imaš taj neki osećaj važnosti. Imaš neko odsudno finale. 

Film je donekle ubedio u svoju ozbiljnost samim tim što vidimo da su superheroji konačno ranjivi. Kad kažem ranjivi, mislim na to da se može desiti da mirišu cveće odozdo. E sada, potencijalno tragični događaji su tu da nas drže napetim. To je dobro ali je tek na kraju iskorišćeno. Ima tu nekog osećaja tragedije ali ono sa čim imam problem je to da su gomilu puta ubijali likove i onda ih vaskrsavali. Videli smo kako se neki od Guardiansa raspadnu i onda dva minuta kasnije su alajv end kiking. Videli smo kako je jedan od najbitnijih likova proburažen dok mu Tanos odaje poštovanje. Ta scena bi bila perfekcija i sigurno najbolja scena u filmu. Ali je tu izdominiralo odsustvo muda i lik je preživeo par sekundi kasnije. Takav kraj bi bio upečatljiviji od krajeva mnogih likova koje smo videli na kraju filma. To bi bio šamar i nekako pokazatelj da je šali došao kraj. I šta sada. Ako taj lik nastrada u durugom delu, mi ćemo se šokirati? Ako dva puta ubiješ nekog, drugi put mi nije tako graundbrejking. 

Infinity war definitivno ima kvaliteta koji je manjkao većini Marvela. Ima temelj za mnogo više od onog što smo videli. Konačno je posvećena pažnja jednom negativcu koji je upečatljiviji od svih ostalih likova u filmu. Veliki respekt Brolinu za verovatno najbolju glumu u Marvel filmovima. Humor su trebali zauzdati do kraja. Na žalost, moraš ovo da prodaješ i onima koji su došli samo da se zabave uz film, koje ne zanima nikakva priča. Iskreno, ne očekujem mnogo od Endgamea ali me posle mnogo vremena zanima šta će biti u narednom Marvel filmu. Tanos je zaista vredan pažnje i radujem se čitanju stripova. A ako Endgame bude dobar koliko i Infinity War, biću sasvim zadovoljan. Ne oduševljen ali smatraću da je serija ovih filmova završena mnogo bolje nego što je obećavala ali mnogo slabije od onog što sam očekivao posle prvog Iron Mana. 

Zanimljivosti:
Tom Holand nije dobio ceo scenario zato što je odao previše stvari vezanih za Spider-Man film u kom je glumio. Rufalo je iz istog razloga dobio lažni scenario. "I'll do you one better: Why is Gamora?" - ovu rečenicu je improvizovao Bautista. Holand je rekao da iako voli Prata i njegov je veliki fan, bilo mu je teško da snima sa njim jer se Prat neprestano šalio. Samo zbog rečenice koju izgovara Rocket, "Quill, you're one sandwich away from fat.", braća Ruso su tražila od Prata da se ugoji. Pol Betani se sedmi put pojavljuje u nekom Marvelovom filmu ali tek prvi put mu se vidi pravo lice.

Naj scena:

Žrtva

Moja ocena: 7/10

субота, 14. децембар 2019.

The Irishman (2019)


Kod nas nazvan: Irac
Žanr: Biografski | Kriminalstički | Drama
Režija: Martin Scorsese
Glumci:  Robert De Niro, Al Pacino, Joe Pesci...

Priča:
Mafijaški egzekutor se priseća svog života i moguće umešanosti u nestanak Džimija Hofe.

Moj osvrt:
Znate onaj prijatan osećaj kad vas neko koga volite zagrli i onda uživate u tome baš svaki put. Tako počinje i ovaj film. Skorseze ponovo priča svoju priču na pitak i lep način. Ali nešto tu fali. Priča je ok ali opet, nešto štrči? Glumci su sam vrh i sve ih volimo. Šta onda ne valja majku mu? Ti glumci su stari. Znamo da su stari. Ne postoje efekti kojim ih možeš podmladiti. Ne postoji putovanje kroz vreme koje će me ubediti da ispred stoji čovek u naponu snage. Skorseze ih ovde čini jako relevantnim. Problem je što je sve to jako neubedljivo. Postoje već priče sa ovim ljudima kada su oni bili u snazi (Taxi Driver, Casino, Goodfellas). Zašto nisi koristio mlade glumce u tom delu filma? Sigurno možeš da ih našminkaš i maskiraš tako da liče na ove glavne, pa kad dođe vreme, glavni treba da preuzmu. Nisi tek tamo neki mali režiser kojem slabu priču treba da izvlači sjajan glumac. Ti bi trebao da lansiraš mladog glumca. Uradio si to mnogo puta. Zašto sad igraš na sentiment prema legendama koje su na zalasku. 

I sama priča na početku, lepo je to ispričano ali opet, čuli smo to već. Ovo je taj i taj (u tom momentu ste već svesni da je on jako zajeban), on je jako zajeban, on može ovo ili ovo. I onda idu kratke scene gde se vidi šta taj može. Što je ok recimo da vidimo Bobija Kanavalea kao nekog jako zajebanog. Ali onda iznad Bobija vidimo veštački podmlađenog Pešija i malko je to sve neubedljivo. Gledamo matorog DeNira koji bije tamo nekog u prodavnici i to izgleda toliko veštački da naprosto boli. U njemu nema dovoljno života da prebije mačku a kamo li čoveka. Nekako se prebrzo nabaci toliko likova i toliko stvari. Ok, čuli smo već, uverzirani smo u takvu priču. Može to i tako brzo. Ali nije naročito impresivno. 

Sad ispada da hejtujem što su ovakve tri glumačke legende u filmu. Ne hejtujem. Treba da budu, ali u dobu koje im pripada. Ne možeš da ih stvoriš da budu ono što fizički ne mogu da iznesu. Koliko god De Nirovo lice bilo ispeglano, pokreti odaju čoveka koji nije više u snazi. Glumački će ti on izvesti šta god želiš, ali nije gluma problem - fizika jeste. Jedini koji me je ubedio u neku vitalnost je Paćino. On je jedini uneo život i energiju u svoj lik. Ovim ostalim je na žalost vreme oduzelo moć da nas ubede u to što treba da glume. Kada njihovi likovi dođu u poznije godine, sve je to na mestu. U mladosti je neubedljvo. Mislim, shvatam ja to. I ja bih voleo da Vlade još uvek igra košarku, da Gillan u 75-oj može da otpeva Child In Time kao pre pedesetak, da mogu da igram basket sa ocem, ali priroda je ta koja je onemogućila sve ovo. Treba da prihvatimo takve stvari. 

Kao što rekoh, Skorseze ume da složi tu priču o svim i svakom. Posle prvih sat vremena kad u igru uvede i Hofu (Paćino) ima već odličan teren za razvoj priče. Znate ko je sa kim, ko šta radi, kako stvari funkcionišu, ko je za šta odgovoran. Likovi su dobrano formirani, imaju motiv i upotrebnu vrednost. Jeste dosta vremena utrošeno u sve ovo ali svo to vreme nije ulupano uzalud. Ako zanemarimo onaj problem da su likovi vidno stari uprkos efektima i Skorsezeovaoj želji da ih predstavi mladim, sve ostalo je na mestu.

Baš u prošlom tekstu o 9 rota / 9th company sam pomenuo da je problem što u filmu ne vidimo istorijsku odrednicu. Možeš smestiti film u bilo koje doba. Takođe, ništa nam se ne govori o trenutnom sukobu. Pogledajte ovde kako je to odrađeno na savršen način. Prvo, atmosfera i priča pripadaju samo tom dobu u kojem se događa. Drugo, kada se film seli u neko drugo doba i dalje se akcentuje ono koje je trenutno tema. Hofa je istorijski lik i možemo slobodno da ne istražujemo njegovu priču pre gledanja filma. Skorseze nam ga daje na dlanu i to samo u nekoliko kratkih scena. Sve što znamo je tu: šta čovek zastupa, koje su mu namere, sa kim ima kakve odnose i najbitnije, kakav je. Tako se to radi. 

Skorseze ima i onu stvar da, ako smem reći, raskrinka mnoge političke igre tog doba. Svesno priča o tome koliko je mafija imala uticaj na politiku tog doba, koliko je njena podrška bila bitna ljudima iz visokih krugova (neke stvari se nikada ne menjaju) i kako su oni upotrebljeni. Vidimo koliko su oni utkani u sve sfere društva i kako odlučuju o svemu. Kada god se pojavi neki od likova u filmu, scena se zamrzne i vidimo ispisano na ekranu ko je on i kako je skončao. Sa jedne strane to je dobar fazon. Sa druge strane većinu tih likova i vidimo tako na trenutak. Čak i ceo film nije toliko krvav koliko se ovde trubi da ima nastradalih. 

Ono što mi je jako prijalo je ta noar atmosfera u filmu. Jako podseća na doba kada su ti filmovi bili u punoj snazi. Kolosalan posao tu radi naracija i tu naraciju perfektno radi sam De Niro. Možda fali još upečatljivih momenata da začine film. Dosta ovde ima priče, dijaloga, razvoja likova i radnje ali nema toliko tih prelomnih momenata. Pogledajte Casino i Goodfellas. Svaka prokleta scena nešto znači i donosi nešto. Pogledajte Taxi Drivera koji je uslovno rečeno spor, poput ovog filma. Svaka scena nosi neko ludilo i neku unutrašnju dramu i borbu. Kao da je Skorseze bio svestan starosti svojih glumaca pa je zauzdao to i rešio da nam lagano priča tu neku političku i društvenu priču. 

I tu negde dolazimo do jedne stvari za kojom ovaj film debelo kaska u poređenju sa tri pomenuta. Dramski momenat je tek povremeno jak. Skorseze je svu svoju snagu iskoristio da ispriča tu neku poslovnu stranu priče dok se one dramske koja govori o njegovim likovima retko doticao. Pogledajte Goodfellas, Taxi Driver i Casino, koliko je ludila među samaim likovima, koliko njihovi životi zapravo nose film pa posle toga dolazi posao koji sve to komplikuje do maksimuma. Ovde imamo posao u 90% filma dok se drama pojavi tek tu i tamo. Tako ubiješ veštinu glumca. Veliki glumci su veliki upravo zbog tih sjajnih dramskih, emotivnih momenata. Ovakav pristup više liči na dokumentarac. 

Ali samim tim što se posvetio ovakvoj priči, budite svesni da ju je razvio do perfekcije. Sa te strane, činjenicu da ovo možete da uzmete za dokumentarac posmatrajte kao maksimalnu vrlinu. Skorseze se trudio da ne propusti ni jedan jedini momenat koji može biti bitan za samu priču. Sve te dijaloge, rasprave, malverzacije, poteze, sve odluke je servirao pred nas. I ova priča, iako nije ni malo epohalna niti nova, ispričana je na fenomenalan način. Skorseze ju je osmislio do perfekcije a glumci izneli fantastično. Iskreno, više bih voleo da je drami dao veći akcenat jer prelomni momenti su oni dramski. No ako više volite ovu drugu stranu, ovo će više biti vaša šoljica čaja nego pomenuti Skorsezeovi dijamanti. 

Priča je ogromna. U njoj je toliko likova da je to užasno teško pohvatati u jednom momentu. Kako Skorseze to uspe da poveže tako da popijete ovu priču kao hladnu limunadu po vrelom danu? Hajde da se udaljimo malo odavde i vidimo kako se to radi u domaćim, popularnim serijama (Bolji Život, Srećni Ljudi, Porodično Blago). Tu vidimo da su praktično svi likovi povezani preko nekoga. Osoba A može doći do osobe Š (ili u latiničnoj verziji Z) preko gomile drugih. Kao klincu, te povezanosti su mi bile urnebesno zanimljive. Skorseze u centar stavlja jednu jedinu osobu a to je Irac (De Niro). I on povezuje sve. Svi su ok sa njim, svi ga znaju, on sa svima komunicira. Automatski imaš centralnu figuru filma koju si učinio značajnom samim tim što zna druge čija je uloga i priča veća. Praktično je sporedan u pričama ovih svih koje poznaje jer svi su nekako iznad njega a opet, utiče na svakog od njih pa je njegova uloga ogromna. Fenomenalan potez Skorsezea i ekipe. 

Nesumnjivo postoji i neka drama u njegovom odnosu sa drugim likovima. Samim tim što sve poznaje, što je ok sa svima, što utiče na sve, osetljivi su odnosi između njega i ostalih. Zamislite sada da je fizički lancem vezan za svakog od njih. Ako svako počne da vuče na svoju stranu, rastrgnuće ga. A opet, on stoji čvrsto na sredini i kao sporedan lik drži sve to na okupu. I prvi put kada stvari budu van njegove moći, videćete taj dramski momenat o njegovom odnosu sa drugima. Zapravo, to nije ni blizu bitno kao odnos sa porodicom.

I tu dolazimo do nekog problema. Film na kraju servira tu porodičnu dramu. Do tog momenat je bio ravna crta: ćerka koja ga gleda belo ceo film, bivša supruga koja se ne pojavljuje, sadašnja supruga prema kojoj vidimo samo jednu iskru emocije. Na kraju kada film treba da poentira sa nekim gubicima i teškom pričom, nije dovoljno jak. Odnosi između ovog čoveka i članova njegove porodice su ceo film ostavljani po strani. Scene starca koji je ostao sam su setno prelepe u svojoj tragičnosti. Ali ne blistaju toliko upravo zato što drami nije posvećeno dovoljno pažnje. 

Ovde bih se vratio na trećeg Kuma koji je opšte omražen. Nije on loš film, ali je ono što nismo želeli da gledamo. Ne želimo da gledamo kada naši heroji ostare. Ne želimo da gledamo kada je neko nemoćan u onome u čemu je vladao a i dalje se očekuje da vlada u tome. Majkla je u trećem kumu vreme pregazilo ali oni uprkos tome žele da nam pričaju tu priču. Skorseze je to uradio neuporedivo bolje. Imao je jako moćne likove koje je doveo do starosti i nemoći. I kada ih vidiš tako nemoćne na kraju, zapitaš se čemu sve. I drugi putevi, manje bučni, tragični ili turbulentni bi ih doveli dovde. Kada je došlo poslednje, sve ono što je kroz ceo film delovalo kao bitno, zapravo je mali gubitak. Ono što je zapravo trebalo da ih čini srećnim, izgubili su mnogo ranije. Ovde je film naglo popravio utisak. 

Ne padajte na fore i hajp. Ovo nije dovoljno dobro da bude u istom rangu sa Skorsezeovim masterpisovima. Ova priča u rukama drugih bi bila tek ok film a možda čak i promašaj. Skorseze je dokazao da i od ne tako snažne teme može da napravi nešto i te kako vredno pažnje. Jeste omanuo u tome što je pokušao da pomladi već stare glumce, jeste propustio da nam ispriča malo više ljudske drame, ali opet ispričao nam je jednu kompleksnu priču na sebi svojstven način, dozvolio jednoj glumačkoj legendi da još jednom bude spektakularna (Paćino), film od tri i po sata bez akcije napucao dijalozima i monolozima i uspeo do kraja da zadrži pažnju bez problema. Za nešto više, morao je biti smeliji i luđi kao u svojim ranijim masterpisovima.

Zanimljivosti:
Paćino je izjavio da se, dok je snimao ovaj film, podsetio kako je to rađeno sedamdesetih. Dok konačno nije pristao, Peši je oko 50 puta odbio da se vrati iz penzije i prihvati ulogu. Kuća sa početka filma je ista kuća iz filma Goodfellas. De Niro je želeo da film zadrži ime knjige " I Heard You Paint Houses". Film je sniman 106 dana - najduže od svih Skorsezeovih filmova. U jednom momentu je bilo planirano da ovo bude film iz dva dela. Kao što je prikazano u filmu, Peši i De Niro i u stvarnom životu pričaju italijanski jako dobro. Za specijalne efekte podmlađivanja likova, korišćena je ista tehnika kao i u filmu The Curious Case of Benjamin Button(2008). Miki Rurk je trebao biti u filmu ali De Niro je odbio da radi sa njim zbog svađe koju su imali kada je sniman film Angel Heart (1987). Najduži od svih Skorsezeovih filmova.

Naj scena:

Don’t shut the door all the way. I don’t like that. Just leave it open a little bit.

Moja ocena: 8/10

уторак, 10. децембар 2019.

The Master (2012) – sam svoj gazda


Boris Tiosavljević

Iako daje puno prostora za razmišljanje o svojim temama, Master Pola Tomasa Andersona ni jednog trenutka neće dovesti do nekakvog epohalnog otkrovenja, ali svejedno zahteva pažnju i istrajnost  tokom i dugo nakon gledanja kako bi se utvrdilo šta govori o religiji i sveprisutnoj potrebi ljudi da neke praznine u životu ispune verom. Ovaj film nije, kako mnogi pogrešno veruju, pompezno razotkrivanje mehanizama i mahinacija Sajentološke crkve; umesto toga, film koristi Sajentologiju kao metaforu za diskurs o emocionalnoj manipulaciji i iluziji kontrole koja pogoni svaku veliku religiju. Nalik Andersonovom remek-delu Biće krvi (There Will Be Blood, 2007), i Master nudi iskren, ogoljen portret Amerike iz prve polovine dvadesetog veka dok udarce iluzijama posleratne Amerikane zadaje pod velom odvažne režije i nesvakidašnjeg stila pripovedanja. Ovo je dodatno naglašeno Andersonovom veličanstvenom karakterizacijom likova, čiji stožer čine čovek-kameleon Hoakin Finiks (Joaquin Phoenix) i nezaboravni Filip Sejmur Hofman (Philip Seymour Hoffman) kao Fredi Kvel i Lankaster Dod, respektivno. Bez obzira na sav taj sjaj, film će sigurno zbuniti mnoge ali je utoliko izazov primamljiviji i satisfakcija veća pri svakom ponovnom gledanju u pokušaju da se dokuči veličina ovog ambicioznog ostvarenja.


Istražujući ovaj vremenski period za potrebe snimanja, Anderson je koristio različite izvore, od biografije pisca Džona Stajnbeka (John Steinbeck) do dnevnika koje su pisali vojnici. Drugi značajni resursi bili su brojni filmovi kojima Anderson daje omaž u ovom ostvarenju. Valja istaknuti Sedmu žrtvu (The Seventh Victim, 1943), koji govori o zlokobnom kultu, kao i Ulicu noćnih mora (Nightmare Alley). U ovom filmu iz 1947. godine, protagonista mora da pobegne nakon što usmrti čoveka slučajno zamenivši njegovo uobičajeno piće metanolom. Ipak, najznačajniji je svakako dokumentarac Džona Hjustona (John Huston) Neka bude svetlo (Let There Be Light, 1946) o istraumatizovanim veteranima Drugog svetskog rata.


Iako je P.T. Anderson uvek isticao da Master nije film o osnivanju Sajentologije, sličnosti po pitanju karakterizacije i tehnika ne mogu da se ospore. Svakako da ima mnogo paralela između osnivača Sajentologije L. Rona Habarda (L. Ron Hubbard) i njegovog filmskog parnjaka Lankastera Doda čiji kult Uzrok (eng. The Cause, prev.aut.) počiva na postulatima nalik onim iz Habardovog traktata Dijanetika (1950). I zaista, Uzrok i Sajentologija funkcionišu po sličnim principima. Na početku Fredi prolazi kroz psihološku "obradu" („Processing“) gde se, metodom sličnom "audiciji" („auditing“) u slučaju Sajentologije, pretresa prošlost ispitanika kako bi se na videlo iznele a zatim i prevazišle bolne psihološke traume koje je osoba iskusila. Prisiljen je da odgovori na niz pitanja bez treptanja: „Muče li vas neuspesi iz prošlosti“? Ili „Jeste li ikad imali seks sa članom porodice“? Fredi odgovara sa smehom i nelagodom, ali želi da prođe Dodov test, bez obzira na svrhu istog. Deluje da neće biti napretka sve dok ne pomene ljubavnu avanturu sa tinejdžerkom iz svog rodnog mesta. Anderson kameru postojano i lagano „gura“ sve bliže, a emocije koje isijavaju iz očiju glumaca rastu u srazmeri sa njihovim licima što okupiraju klaustrofobični kadar. Iako je isprva skeptičan prema celokupnom procesu i samom pokretu, Fredi stvara snažnu vezu sa svojim „masterom“, kroz strast koju dele prema alkoholu, cigaretama i ženama. 


U vezi sa ljubavlju prema ženama, ovo je i Fredijeva stalna opsesija. On je izgubio ljubav, što simbolizuje pokušaj krađe ukrasa u obliku ženske figure koji ne može da mu stane u džep. Ovo, kao i peščana ženska skulptura sa samog početka filma, predstavlja Doris (Medisen Biti), devojku koju je ostavio. Budući da Fredi luta, kako bukvalno tako i metaforički, ovo, uz dodatni pritisak izazvan haosom bojišta, dovodi do izvesnih devijacija u ponašanju kada je u pitanju zadovoljavanje njegovih osnovnih životinjskih nagona, što zapravo treba da pokaže mnogo dublju, istinsku potrebu – za ljubavlju.


Iako Lankaster Dod i Fredi Kvel deluju kao nebo i zemlja, kako psihički tako i fizički (jedan je debeljuškasti, plavokosi, samouvereni govornik, a drugi tamnoskos, nervozan, stidljiv i primetno mršav), film ih često prikazuje u simetričnim kadrovima i situacijama. Najbolji primer je scena u zatvoru, kada viču jedan na drugog, kao da su savest jedan drugome. I ne zaboravimo da su obojica svojevrsni alhemičari - jedan ima sposobnost da supstance poput torpednog goriva pretvori u alkoholni nektar, a drugi može da gomilu besmislica preformuliše u jevanđelje za povodljive umove i izgubljene duše. Nekakva neobična povezanost svakako postoji - Dod je, na kraju krajeva, jedini koji može da redovno ispija Fredijeve „Molotovljeve koktele“ bez ikakvih posledica. Ne sme se, naravno, nikako prenebregnuti ni činjenica da njima bitne žene, Fredijeva Doris i Dodova supuga Pegi (Ejmi Adams) izgledaju jako slično.


S druge strane, može se tvrditi kako je Fredi jedini lik koji se ponaša autentično, dok su i Dod i njegova supruga medalje sa dve strane, što odlično ilustruju čak i neki od plakata za promociju filma. Još jedan element koji to potvrđuje jeste činjeica da su drugi likovi u ovom filmu zapravo psihološke refleksije manipulatorskog dvojca. Uz to, njihov prvi susret se događa na brodu koji se nimalo slučajno zove „Alethia“ (grč. αλήθεια = istina, prev.aut.), jer će ovaj susret i vreme provedeno zajedno otkriti istinsku prirodu obojice.


Takođe saznajemo da Pegi nije Dodova prva supriga. A već je pokazao da podleže iskušenju u situaciji kada popije sav Fredijev alkohol. Kao i Fredi, i on voli da eksperimentiše i ima snažan seksualni apetit. Sve ovo ukazuje na Dod vodi borbu sa sopstvenom bestijalnom prirodom. Verujem da je to ključ u razumevanju zašto je Doda Fredi toliko privukao - Fredi je projekcija Dodovih animalističkih poriva.

Naravno, bilo bi nemoguće razgovarati o primalnim porivima bez pominjanja Frojdove teorije ličnosti, koja se u ovom filmu ogleda u tri osobe:

  •  Id je predstavljen kroz Fredija i predstavlja zadovoljavanje osnovnih, instinktivnih potreba,
  •   ego je Dod, on je glas razuma,
  •  i superego, ovaploćen u liku Dodove supruge Pegi koja kritikuje, morališe, perfekcionista je i uopšte predstavlja suštu suprotnost idu, što objašnjava zašto ne voli Fredija.



Tokom celog filma Dod je kao ego rastrzan između ida i superega, što je razlog ­­­zašto se stalno bori između onoga što njegova žena želi i onoga što on želi da radi sa Fredijem. Ovo pokazuje da, iako Doda zovu gospodarom (masterom), to je zabluda, jer je Pegi njegov gospodar i istinski predvodnik kulta. U prilog tome govori i poster koji prikazuje ruku Dodove žene kao nadmoćno prisustvo koje kontroliše i diktira smer u kojem idu i Uzrok i sam Dod.

Za vreme boravka u Uzroku, u Frediju se vodi konstantna borba između onoga što jeste i onoga što drugi žele da on bude. To se na bukvalan način pokazuje u sceni gde po Dodovim naredbama mora da hoda zatvorenih očiju (slepa vera) od prozora na jednom, ka zidu na drugom kraju prostorije. Fredi je primoran da bira između svoje prirode, koju karakteriše želja za seksom i Uzroka, koji je za njega neprirodan i ovaj sukob često rezultira izlivima besa i nasilja. Zid (na levoj strani kadra) predstavlja Uzrok jer trpi nasrtaje njegovih impulsivnih pesnica, dok prozor  (na desnoj strani), predstavlja eros, što pokazuju seksualne gestikulacije ka prozoru te njegova transparentnost koja pruža pogled u bolju budućnost i život izvan sobe/Dodove sekte.


Pored briljantne karakterizacije i glume, treba pohvaliti i tehničke aspekte filma, koji su apsolutno na nivou sa gorepomenutim. Svaki kadar se sastoji od tekstura i kompozicija koje zaslužuju da budu zamrznute u vremenu i prikazane kao individualna umetnička dela. Fotografija Mihaija Malaimarea (Mihai Mălaimare Jr.), snimljena u 70 mm (prvi film nakon 16 godina snimljen u ovom formatu, prim.aut.), šalje eksploziju najfinijih detalja ka našim hipnotisanim očima. Dizajn produkcije u stilu 1950-ih Dejvida Krenka (David Crank) i Džeka Fiska (Jack Fisk), kao i kostimi Marka Bridžisa (Mark Bridges), toliko su ubedljivi da deluje da su vremenskom mašinom transportovani na filmski set. Muzika Džonija Grinvuda (Jonny Greenwood), još jednog u nizu Andersonovih saradnika sa prethodnih projekata (There Will Be Blood), u potpunoj je harmoniji sa vizuelnim elementima i na momente čini da se osećamo kao u snu.


Kada već govorimo o muzici, ona takođe igra vitalnu, narativnu ulogu, i to ne samo na najkonvencionalniji način. Ključ za razotkrivanje Fredijeve unutrašnje borbe vidimo i u tekstovima mnogih pesama. On voli Doris, ali ona je premlada za seksualni odnos pa mu peva Don't sit under the apple tree, pesmu o dvoje mladih koji se zaklinju na (seksualnu) vernost jedno drugom kada nisu zajedno:
don't sit under the apple tree
with anyone else but me [x3]



Dok čeka pravi trenutak, on menja čitav niz poslova i susreće se sa sledećom zamenom, te svojim prvim iskušenjem – Martom (Ejmi Ferguson), modelom za odeću, koja, interpretirajući bukvalno ono što vidimo, šeta unaokolo reklamirajući svoje telo. U pozadini lagano klizi Get thee behind me Satan, pesma o nastojanju da se odupre iskušenju:
get thee behind me Satan
I want to resist
but the moon is low
and I can’t say no


 

Nakon što se poljube u mračnoj sobi, odlučuju da pre seksa prvo odu na sastanak. Međutim, Fredi se namerno napije, jer to je jedini način da se odupre svojim potrebama i ostane veran Doris. Na kraju ga put vodi do Lankastera Doda, čoveka čija je potreba za dominacijom nad drugima jednaka Fredijevoj potrebi da se potčini. Iako nije seksualne prirode, Fredijeva veza sa Dodom postaje najbolja zamena za Doris, a Dod postaje njegov gospodar. Na samom početku, Dod eksplicitno iznosi plan da ga (iako priča uopšteno, bez pominjanja imena), kao kakvog zmaja ukroti lasom, te nastavlja da trenira Fredija kao životinju, a Fredi se pokorava i počinje da sve više i više voli Doda, onako kao što kućni ljubimac voli svog vlasnika. So, we'll go no more a-roving koju peva Dod govori o prestanku potrage za ljubavlju, tačnije, da sada kada su našli jedan drugoga, nema potrebe za daljom potragom:
a roving, a roving
since roving’s been my ruin,
I’ll go no more a roving,
With you fair maid!



Međutim, Fredi ne može a da ne zamisli sve žene u ovoj sceni bez odeće, što je nagoveštaj da ovakva veza njemu ipak nije dovoljna. U ovom trenutku, Dodova supruga Pegi nameće svoj uticaj obojici u pokušaju da ih razdvoji. Prvo podseća Doda da je ona njegov gospodar, a onda ohrabruje Fredija da se vrati Doris. Narednu pesmu čujemo u sceni kada Fredi vozi Dodov motocikl. Ovo je, uz prethodnopomenutu scenu sa zidom i prozorom, odličan primer upotrebe simbolike bočnog kretanja u kadru – kretanje na desno generalno u filmu označava ispravan potez (eng. right = desno, tačno, ispravno, prev.aut.) i obrnuto (latinska reč za „levo“ je „sinister“ što je istovremeno i engleska reč koja znači „zlokoban“, prim.aut.). Umesto da se vrati Dodu (levo), Fredi nastavlja putem svoje prave ljubavi, Doris (desno). Pesma No other love koja prati njegov beg, govori kako o Fredijevim osećanjima prema Doris, tako i o Dodovim osećanjima prema Frediju dok ga ovaj posmatra kako poput usamljenog kauboja na konju jezdi u suton:
no other love
can warm my heart
now that I’ve known
the comfort of your arms
no other love
oh, the sweet contentment
that I find with you
every time
every time



Ali Fredi otkriva da se Doris u međuvremenu udala za nekog drugog. Time on gubi potrebu da održi dato joj obećanje, pa se vraća Dodu, ali umesto toplog zagrljaja gospodara, dočekan je sa uslovima koje je odredila gospodarica njegovog gospodara. Dok se oprašta od svog najdražeg „ukroćenog zmaja“ kog je nekada „šetao na povocu“, Dod Frediju peva Slow boat to China, pesmu o tome kako bi želeo da može da ga ima samo za sebe. Ovakav rastanak je izuzetno emotivan za obojicu, i iako Hofman nije baš najtalentovaniji pevač, to nikako ne umanjuje dirljivost ove scene već je zapravo pojačava:
I’d love to get you
On a slow boat to China
All to myself, alone.
Get you and keep you
In my arms evermore
Leave all your lovers
Weeping on a faraway shore



Međutim, obojica znaju da to više nije moguće. Fredija ova dva raskida oslobađaju, više mu ne treba zamena za Doris, niti da se potčinjava bilo kojem gospodaru. Sa tom novom slobodom, on čini ono što je sve vreme i želeo – vodi ljubav sa novom devojkom, koja se nimalo slučajno zove Winn (eng. win = pobeda). Film se završava flešbekom na početak kada Fredi leži pored peščane skulpture žene. Pesma Changing partners koja odjekuje u pozadini govori o osobi koja nikad nije zadovoljna te stalno menja partnere:
we were waltzing together
to a dream melody
when they called out
“change partners”
And you waltzed away from me
Now my arms feel so empty
As I gaze around the floor
And I'll keep on changing partners
Till I hold you once more.


Master je film čija kompleksna priča prkosi potpunom razumevanju dok istovremeno uspeva da fascinira opipljivim teksturama optimističkih posleratnih godina i neverovatnim performansom dva glumačka titana zbog kojih na trenutak zaboravljamo sve drugo, pa čak i priču, dok nas kamera ležerno vozi u ritmu  muzike Džonija Grinvuda. Namerno usporena radnja i nedokučivi likovi zahtevaju da se u potpunosti posvetimo filmu, možda i u više navrata, da bismo ih potpuno razumeli i shvatili njihov smisao i svrhu, dok nas besprekorna produkcija vešto uvlači u svet Andersonovog filma. Filmovi poput ovog mogu delovati dosadno, ali se ne smeju zanemariti. Kao i svako veliko umetničko delo, moramo im se iznova vraćati kako bismo razmrsili njihovo celuloidno klupko, a ako i ne uspemo u tome u potpunosti, nismo zbog toga na gubitku. Naprotiv.