Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde . Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

уторак, 21. мај 2019.

Boyz n the Hood (1991)


Kod nas nazvan: Četiri Brata, Žestoki Momci
Žanr: Kriminalistički | Drama
Režija: John Singleton
Glumci: Cuba Gooding Jr., Laurence Fishburne, Hudhail Al-Amir...

Priča:
Priča prati živote tri momka koji žive u getu u Los Anđelesu. Prepliću se pitanja rase, odnosa i budućnosti.

Moj osvrt:
Moram da priznam, tematika filmova poput ovog baš i nije moja šoljica čaja. Jasno mi je sve to, hoćeš da pokažeš teško odrastanje, društvene probleme, rasizam, promašene generacije itd. U moru bezuspešnih, prosečnih pa i ok pokušaja, iskreno teško mi je setiti se nekog naslova. Valjda je to ta tema koja danas prerasta u govnarije tipa Precious, Moonlight ili u nešto pristojnije poput Green Book-a. Siguran sam da postoji tu još vrhunskih stvari ali sem serije The Wire ne pada mi puno stvari na pamet. Nedavno sam saznao da nas je napustio Džon Singlton i to me je podsetilo da bih trebao overiti njegovo verovatno najpoznatije delo. Dobro, verovatno ne popularnije od 2 Fast 2 Furious ali ko te filmiće uopšte uzima za ozbiljno. Glavni utisak je da je Singlton uradio nešto sjajno - zaobišao je sve te maske, sve te nabeđene likove koji preglumljuju život, sve te teme rep pesama o opasnom životu i dao nam dozu prljave stvarnosti za promenu. 

Prva stvar na koju film ukazuje je dostupnost zločina. Zločin je sveprisutan. Klinci vode razgovor "hej, hoćeš da vidiš leš" i onda malo prošetaju i vide leš. Lakše je doći do oružja nego do knjige. I upravo ta rasprostanjenost zločina određuje živote. Prvi problem je što svako može da izgubi život. Ali nije to sada tema. Dostupnost zločina ti uvek daje izbor da odeš krivim putem. I najbolji imaju tu mogućnost. I društvo koje dominira, koje okružuje tog čistog, neminovno će dovesti i situaciju da on može da krene pogrešnim putem. Nemojmo oko toga da pametan čovek trezveno razmišlja i neće poći krivim putem. Niste svesni svojih granica i niste svesni šta se dešava kada vas neko pogura do njih. 

Možda najbolji pokazatelj toga koliko je zločin utkan u društvo nije ovde vizuelno predstavljen, već je dočaran zvukom. Gledamo najobičniju scenu, devojka sedi i uči, napolju se čuju pucnjevi. Momci čavrljaju o nekoj nasumičnoj temi, čuju se policijiski helikopteri iznad. I to se ponavlja iz scene u scenu. Znate li šta je najgore od svega - niti ta devojka prekida učenje, niti ovi momci prekidaju razgovor. Nema ni trunke panike. Šta je tu onda šokantno? Zločin je postao uobičajen. Toliko je postao deo svakodnevice da ga ljudi shvataju kao najnormalniju stvar. Tragično je što u tom stanju si toliko izgubljen da prestaješ da ceniš mir koji odsustvo tog zla donosi. 

I sve ovo dovodi do toga da je zločin postao deo kulture. Tu onda imamo situacije da deca žele biti prestupnici jer to ne vide kao lošu stvar. To je uobičajena stvar i čini ih jakim u sopstvenim očima. Zašto je to tako? Odgovor je jednostavan. Dete u svim tim užasnim situacijama oseća strah. Koji je jedini način da se ne plaši ako ne može već da pobegne? Logika u njihovim glavicama je jednostavna, ili se plašiš ili seješ strah. To prerasta posle i u druge bolesti. Nije to samo problem grupe koju vidimo u filmu. To je deo svakodnevice, to je klanjanje svim tim zločincima, to je uzdizanje zlikovaca, to je opravdavanje njihovih zločina, to je njihovo ustoličavanje. U tome smo i sami šampioni. 

Film je jako prizemljio svoje likove. Dakle nema onih koji repuju tamo neke opasne tekstove i češu jaja pištoljem bez ikakvog razloga dok šetaju gradom. Naravno, ima ovde ljudi kratkog fitilja ali film ih je učinio pre svega ljudima. Kako? Ako su to momci iz kraja, zašto ne bi neko mogao da vodi normalan razgovor sa njima. Obično su u svim filmovima oni jako nepristupačni i svaki prilazak njima je poguban. Ovde vidimo momka koji ne pripada toj grupi ali hej, priča sa njima i nije neprihvaćen sa njihove strane. Oni ga poštuju uvažavaju njegov izbor pre svega što ga znaju od malih nogu. Jednostavno i efektno. Samim tim što možeš da priđeš likovima vidiš da nisu reperi koji preglumljuju svaki dijalog i pokret. Vidiš da su to obični ljudi. To retko koji film na ovu temu ume da donese. To odsustvo maski čini priču realnijom. Akcenat je na idejama i onome što je pisac hteo reći umesto na smešnim karikaturama. 

Uz ovakve likove, film na jednostavan način prikazuje odrastanje sa svim lepotama koje ono donosi. Zaljubljivanje, druženje, interesovanja, seks, osnivanje porodice, itd. Iako deo filma koji se bavi ovim temama deluje malo mlako u odnosu na ostatak priče, upravo te scene su protkane onim zvucima zločina u pozadini. Nekako imaš utisak konstantne pretnje u najobičnijoj mogućoj situaciji. Kao da nešto obično poput scene porodične idile ili druženja može da eksplodira svakog momenta. 

Način na koji se film bavi rasizmom je pravo osveženje. To znači da nećete videti patetične gluparije kao reciimo u Green Book-u. To su stvari kojima se filuju limunade. Ovde imamo prava razmišljanja. Zašto je situacija takva, zašto je stepen zločina visok, zašto je cena zemljišta niska itd. I tu vidite pravu nameru, realne razloge zašto bi se neki postupak nazivao rasističkim, vidite veći problem od onog gde tupadžije ne daju crncu da bude u istom baru sa njima. To tražim - suštinski problem društva a ne izolovanih degenerika. Crnac koji je nepoželjan u baru razmišlja "koji đavo ću ovde sa ovim budalama". Crnac koji odrasta u ovakvom kraju sa ljudima kojim pripada razmišlja o problemu, o tome kako da promeni ovo što se dešava. Još jedna stvar kojom se film ovde pametno bavi je nepoštovanje koje postoji u samoj crnačkoj zajednici. I zasta se zapitaš kako to sve funkcioniše kada belce smatraš za velike neprijatelje ali među svojima pronalaziš još veće. Film upire prstom u prave probleme što retko koji uspeva. 

Zašto je život tako jeftin? Zato što možeš da ga izgubiš svakog momenta. To jeste tragedija, to jeste užas. Ali znate li šta je još gore od svega? Ne mora da postoji razlog zašto bi ti neko oduzeo život. U nekako te film uljuljka u neku priču tako da pomisliš da je moguće proći kroz sve to nepovređen. I onda ti servira šamar realnosti. Kada pogledate malo bolje, vidite da je teže naći razlog da učiniš nešto dobro nego da oduzmeš nekom život. Ne tera li vas to da se zapitate šta je dovelo do ovoga? Nije ovo trenutni događaj, to se nije desilo samo tako. To je procedura koja traje jako dugo. Koji mehanizam je doveo društvo i čoveka u ovakvo stanje? Čak i da znamo odgovor, čini mi se da je prekasno za rešenje. 

I šta na kraju? Moramo da prihvatimo da je jedan život izgubljen? Ne možemo ništa da promenimo jer promena dovodi do još više gubitaka? Da li smo svesni da to nije samo jedan život, da on povlači za sobom još gomilu? Ima li rešenja? Ima li spasa? Ne znamo. Sutra je nov dan, očekuje nas još jedna doza onog što svakodnevno živimo. Možda je jedino rešenje pobeći negde daleko. Problem je što je nemoguće zaboraviti.

Zanimljivosti:
Kako bi scene bile realističnije, Singlton nikada nije upozoravao glumce kada će se zučuti pucnji. Zbog ovog filma, on je postao najmlađi nominovani režiser za oskara. S obzirom na uloženo, ovo je film sa najboljom zaradom iz 1991. Ice Cube je vlasnik Ševroleta kojeg njegov lik vozi u filmu. Filmski debi Ređine King i Ice Cube-a. Reždi Grin koji glumi momka u kolicima je zaista paralizovan. Sa šest godina ga je pogodio zalutali metak.

Naj scena:

Tragedija

Moja ocena: 7/10

недеља, 19. мај 2019.

Triangle (2009) – mnogo hteo, mnogo započeo, paradoks njega je omeo

Boris Tiosavljević

Šta čini psihološki triler dobrim? Tačnije, šta je to zbog čega njegova radnja uspe da nas potpuno sludi ali da na kraju iz bioskopa izađemo zapanjeni a ne isfrustrirani? Rekao bih da je taj takozvani mindbending faktor sposobnost režisera da uradi dve ključne stvari: prvo, da nas planski i vrlo kontrolisano dezorijentiše u pogledu bilo mesta, vremena ili likova (kako njihovih identiteta tako i uloga i namera), ili kombinacije navedenih elemenata. Drugo, da ponovnim, pažljivijim gledanjem možemo relativno lako da objasnimo priču analizom strukture i „skupljanjem“ popularnih Easter egg-ova (najčešće vizuelni tragovi koji suptilno otkrivaju deliće misterije, prim.aut.) razbacanih po scenama. U ovom slučaju ćemo se pozabaviti preambicioznim australijskim projektom Triangle (2009.), ne jer je odličan predstavnik ove popularne podgrupe filmova. Naprotv, film je jako podbacio i ne zaslužuje popularnost koja ga prati, te upravo zato i verujem da, baš kao i Dina, zaslužuje detaljnu analizu jer se iz greški često nauči mnogo više nego iz priča o uspehu.


Koliko sam uspeo da uočim, po mnogima ovaj film uspešno štiklira kućicu ispred gorepomenutog faktora, a neki film čak vide i kao remek delo. U redu, ovo poslednje je lako da se opovrgne. Film nema ni jedan kvalitet za tako visoku kategoriju. Dakle, nema glumu Danijela Dej-Luisa, sporedne uloge braće Koen, dijaloge Tarantina, scenario Chinatown-a (1974.), montažu Edgara Rajta, kameru Lubezkog, muziku Morikonea, a što je možda i najbitnije, sigurno nema uticaj Građanina Kejna (1941.), Vertiga (1958.), Kjubirkovih filmova (Dr. Strangelove, A Clockwork Orange, 2001: A Space Odyssey itd.), ili uopšte bilo kog filma koji bi se s pravom mogao nazvati remek delom. Naprotiv, film je bušan i curi na sve strane (pun intended). S jedne strane, da napomenem da je film imao prilično tanak budžet ($12 miliona) za taj tip projekta, ali s druge, dok je to opravdanje za neke manjkavosti, druge su prosto do režije, scenarija itd. jer svi znamo da ima sjajnih filmova koji su odrađeni za mnogo manje, kao recimo sjajni Primer (2004.) koji je koštao neverovatnih 7000 dolara.


Gluma celokupne postave je primetno loša, jedino je Melisa Džordž (Melissa George) bila relativno solidna u (glavnoj) ulozi samohrane majke Jess. Da li je ovo do samih glumaca ili do neubedljivog scenarija i loših režiserovih instrukcija, ne znam, ali pretpostavljam da je istina negde između. Apsolutno svaka upotreba animacije bila je loša i jako me je iritirala. Razumem da sa svega nekoliko miliona dolara ne može da se odradi dovoljno uverljiva animacija vode i talasa, ali ne vidim kakvo opravdanje postoji za jednostavnije objekte, kao što su galebovi, kad je i Hičkok to bolje odradio u Pticama (1963.) i to za današnje standarde. Fotografija je dobra, u smislu kompozicije. Međutim, u mnogo slučajeva, izbor ugla i načina na koji se kamera pomera nije najoptimalniji za ono što režiser (Christopher Smith) i direktor fotografije (Robert Humphreys) u datom momentu žele da osećamo, te scene ne ostavljaju dovoljno snažan utisak. Ovo, u kombinaciji sa mekim, ravnim, ujednačenim osvetljenjem (kakvo je jos Karl Frojnd osmislio za seriju I Love Lucy 1951. godine i koje se i dan danas koristi baš za serije a ne za filmove), i blagim sjajem koji se odbija sa svakog dela tela, čini da film bukvalno izgleda kao neka Netflix serija B produkcije. Frojnd je to osmislio iz praktičnih razloga, da ne bi stalno morali da menjaju osvetljenje (a kad snimanje ide uživo i ne mogu), pa je verovatno iz istog razloga to urađeno i ovde, ali svejedno deluje jefitno i polu-amaterski. Legendarni švedski direktor fotografije Sven Nykvist (Persona, The Sacrifice, Sleepless in Seattle i još oko 120 filmova, prim.aut.) je imao običaj da kaže da ništa ne može tako da upropasti atmosferu scene kao previše svetla, a ovde je upravo ta mana jako uočljiva – boje su jako žive, svetla praktično uvek ima na pretek a scene na moru kada oluja prekriva nebo su očigledno snimljene pukom upotrebom ND filtera, pa sve i dalje izgleda kao vedar sunčani dan viđen kroz naočare za sunce (što je više nego evidentno po odsjaju svetla na kosi).


U nastavku će biti spojlera, ali iskreno verujem da Triangle nije vredan gledanja pa je i bolje pročitati da bi se uvidelo zašto.
Razlog zašto su neki poznati filmovi sa putovanjem kroz vreme dobri leži upravo u činjenici da je ovo potpuno sporedna stvar a da se oni fokusiraju na nešto skroz drugo (Terminator, Looper...). Jer putovanje kroz vreme je samo po sebi paradoks a osnovno pravilo dobre priče (film, knjiga ili nešto treće, nebitno) je da ako deo iste čine neobjašnjivi fenomeni, da ih ne treba ni objašnjavati/racionalizovati (sem ako bi objašnjenje bilo od suštinskog značaja za razvoj priče i likova, prim.aut.) jer je to ionako nemoguće. A ovaj film je toliko pretenciozan da pokušava da objasni vremensku petlju, što verovatno ni Ajnštajnu ne bi pošlo za rukom. 
 
Da premotamo priču kako bi se lakše shvatio problem:
  • Dečak vidi majčinu dvojnicu (koja nosi šorts, odeća je bitan detalj) i zbog šoka obara kanticu sa bojom.
  • Majka (nosi letnju haljinicu) se iznervira, udari ga jednom, dečak beži u sobu a ona ostaje da počisti nered i pritom isprlja haljinu, zbog čega mora da se presvuče (ovo, iako je logično, ne vidimo, a svaki dobar režiser bi ubacio tu scenu kao obavezni deo montaže jer mora da postoji neki prirodni kontinuitet radnje).
  • Jess u šortsu zatim ubija Jess u haljini, ubacuje je u tobru a torbu u gepek, dečaka ubeđuje da je on sve to umislio, stavlja ga na zadnje sedište, i kreću ka luci.
  • Ubrzo doživljavaju saobraćajnu nesreću i oboje ginu. Tačnije, sin i Jess u haljinici leže mrtvi pored olupine automobila.
  • Taksista, koji je očigledno aluzija na Harona iz grčke mitologije (prevozi mrtve u Had pod uslovom da plate vožnju, to je simbolika ona dva novčića koji se mrtvima stavljaju na oči, prim.aut.) nudi Jess (koja nosi šorts) da je preveze do luke. On kaže da će je čekati a ona, poput Sizifa koji je obećao da će se vratiti u Had ali nije (te je zato i kažnjen da večno gura stenu uzbrdo da bi se ona svaki put samo iznova skotrljala, prim.aut.) obećava da će se vratiti da plati ali to ne čini.
  • Umesto toga, ona odlazi na jedrenje sa društvom, i nakon brodoloma, oni završavaju na prekookeanskom kruzeru koji se zove Eol (po grčkom bogu vetra, prim.aut.) i tu se dešava ostatak filma.
  • Na brodu nema nikog sem jedne osobe, a to je verzija Jess is jedne od vremenskih ravni (jer se priča neprekidno ponavlja, poput Sizifove kazne) koja pokušava sve da ih ubije jer je ona ubeđena da će samo tako uspeti da raspetlja stvari, prekine ponavljanje događaja i spase sina da ne pogine. Iako ovo većim delom jeste tačno, nemamo ama baš nikakvu ideju kako je došla do tog zaključka.
I tu je glavni problem – ako je na samom pocetku filma Tommy (Joshua McIvor) prevrnuo čašu s plavom bojom jer se prepao dvojnice svoje majke (Jess) koja je već prošla celu radnju filma, zašto je svaka vremenska petlja ista? Jer, morao bi da postoji „izvorni događaj“ kada je sve počelo i u toj situaciji njena dvojnica iz druge vremenske ravni ne bi postojala i ne bi mogla da prepadne dečaka. Pročitao/odgledao sam gomilu „objašnjenja“ i racionalizacija radnje, ali bez izuzetka, sve su samo jos više zakomplikovale stvari. Mnogo. Ironično, najkonfuznija su objašnjenja sa crtežima i dijagramima. Što pokazuje da je ili sam autor previše zakompliovao zaplet (što nije dobro, jer smo onda u nedoumici iz pogrešnih razloga) ili ga uopšte nije dobro odradio ali ljudi ipak po svaku cenu racionalizuju samo zato što im se svideo film. Ironično, radnju je tokom gledanja zapravo prilično lako ispratiti, ali problem nastaje kada pokušate da objasnite šta vidite. 


I to je upravo glavni problem – dobar psihološki triler vas zbuni dok gledate ali nakon toga, sve može da se relativno lako objasni. Međutim, ovde je upravo suprotno, jer je film klasičan komercijalni (u smislu da cilja na najširu moguću publiku) „odgledaj i zaboravi“ projekat što se vidi po brojnim elemntima, od kojih sam neke već i pomenuo: previše vedri vizuali, „crtanje“ teme filma (Jess je kažnjena u Sizifovom stilu jer je prevarila smrt) baš da publika ne bi morala kasnije da se pita zašto se sve to dešavalo, lako razumljiv zaplet ali pun rupa jer nije ni namenjen za naknadnu analizu, seksi glavna glumica koja svojim izgledom odvlači pažnju od onoga što bi u dobrom filmu bilo zaista bitno (način na koji je snimana u krupnom planu naglašava njene senzualne usne, a u širokom planu noge jer nosi šorts), lako je pretpostaviti ko je „misteriozni“ maskirani ubica (jer nam to otkrivaju čak tri različita promotivna postera za ovaj film; ako to nije amaterizam, ja ne znam šta jeste)...


Režiser takođe pravi paralele između Jessinog doma/života i broda: vreme je isto na brodskom i njenom ručnom satu, imamo „Ae“ oznaku na bubnjevima na brodu i na ulici gde Jess i Tommy ginu, isti broj (nedovoljno bitne) kabine na brodu i njenog doma, 237 (aluzija na zlo iz hotelske sobe u Kjubrikovom Isijavanju; metalna sekira je takođe omaž istom filmu, prim.aut.), slika galebova u njenoj kući... Ovo otvara opciju da se sve dešava u njenoj glavi, ali da se ne zavaravamo, Kristofer Smit nije dorastao majstoru psihološkog lavirinta, Dejvidu Linču, kod kog mindtwisting elementima nekada uopšte ne saznamo uzrok, ali uvek imaju smisla, dosledni su priči i međusobno se uklapaju. Kao mehanički časovnik u tami – ne vidimo zupčanike, ali ritmičko kucanje sugeriše da naprava savršeno funkcioniše. Nasuprot tome, ovde imamo jarko obasjane zupčanike, ali jedni su za ručni sat a drugi za menjač Yuga.


Inače, sam Sizif je, u iritirajuće nesuptilnoj ekspoziciji, pomenut bez apsolutno ikakvog razloga i povrh toga predstavljen kao sin Eola, boga vetra, umesto kao sin grčkog kralja Eola. Ovo je bilo potpuno nepotrebno jer bi se paralela izmedju dva Eola napravila automatski, sve i da ništa nije pomenuto jer smo svi čuli za pomenuto božanstvo. Dakle, nigde više u filmu ne nalazimo pomen njega, tako da je ovo vrlo lenj način da se napravi paralela izmedju Jess i Sizifa i njihovih respektivnih kazni. Međutim, razlog zašto je Jess kažnjena na sličan način kao i on nije ni jednog trenutka objašnjen, jer sve što znamo je da ona baš i nije najbolja majka na svetu, ali je daleko od najgore. Neki su njenu sizifovsku kaznu objasnili time što je ona navodno ubila sina kada je prosuo boju (i da je njega spakovala u gepek) i da tako sve počinje. Ali ovo prosto nije istina. 


Na početku filma, Jess uzima sina u naručje, nakon što je, po sopstvenom priznaju, očistila mesto zločina, a znamo kog zločina – ubila je svoju dvojnicu iz druge vremenske petlje. Na kraju filma, nakon što prvi put vidimo da udara sina, on beži u sobu a ona ostaje da čisti i kritikuje dečaka, vidno smirenijim tonom. Dakle, ni jednog trenutka nemamo baš nikakvu scenu, nikakvu indikaciju da bi zaista ubila sopstveno dete niti da to jeste uradila, a kamoli da ga je ubacila u gepek, to tek nigde ne vidimo. Ne možemo da pretpostavljamo stvari za koje nema ama baš nikakvih dokaza, posao je režisera, montažera i scenariste da nam daju nagoveštaje i dokaze. Baš suprotno, Jess na kraju ubija „zla mama“ verziju sebe, da bi ona, „bolja verzija sebe“ preuzela ulogu majke i tako dobila drugu šansu da bude bolja majka. A takav način razmišljanja se protivi pomenutoj teoriji. Štaviše, pažljiv gledalac je sigurno primetio da su scene sa početka i kraja filma identične, isti snimak. Dakle, ako je u torbi na kraju filma dvojnica, onda je ona u torbi i na početku.


Na brodu, ona mora da gleda kako druga verzija nje same ubija njene prijatelje, često je i sama u smrtnoj opasnosti, da bi na kraju bila prinuđena da i sama ubija pomenute prijatelje, kako se ispostavlja, mnogo puta (kako nam jedan trag jasno ukazuje, barem 32 puta, mada ima indikacija da je broj veći jer ne možemo da vidimo sve). Zatim ubija i drugu verziju sebe, po povratku na kopno, što je vidno istraumiralo njenog sina. I nakon svega toga i saobraćajne nesreće, ona ipak odlazi u luku i na putovanje brodom iako zna šta će tamo da se desi jer se već desilo. I tu se javljaju dva problema: prvo, ZAŠTO? Zašto bi želela traumu po 33. put? Neka jednostavno odustane, mirenje sa sudbinom i surovom realnošću i posledična smrt uopste nisu loš način da se završi film, naprotiv, Shutter Island (2010.) je dobar primer (lobotomija nije mnogo bolja nego smrt). 


Drugo, film ne objašnjava zašto ona gubi pamćenje (ima samo deja vu osećaj) na jedrilici pa svako ponavljanje radnje na Eolu proživljava kao da je prvi put. Da, rekao sam da film ne treba da racionalizuje putovanje kroz vreme, ali to ne važi i za detalje koji ovako prezentovani deluju kao ad hoc rešenja loše napisanog scenarija sa jedinom svrhom da izbave scennaristu iz nezgodne situacije. Inside Man (2006.) je film u kojem je bitno zbog čega su se provalnici namerno zabarikadirali u banci koju pljačkaju tako da nam nije naročito bitno kako su uopšte sproveli taj plan. S druge strane, serija La casa de papel, direktno inspirisana ovim filmom, upravo stavlja akcenat na proces infiltracije u banku, uzimanja plena, zadržavanja policije i konačno, bekstva. Dakle, ovi detalji moraju biti jasno prezentovani i da imaju smisla. Tako da u Trouglu uzrok amenzije jeste bitan kad je već logika putovanja kroz vreme stavljena u centar pažnje umesto da bude samo izgovor da recimo, Jess ode u prošlost i suoči se sa lošijom verzijom sebe sa ciljem da je ubedi da bude bolja majka svom sinu. U filmu gde je to gavna tema, praktično ni jedan od gorenavedenih problema u scenariju ne bi bio bitan, jer to više ne bi bio film o putovanju kroz vreme, već iskrena priča o majčinstvu, lepoj i ružnoj strani istog i mogućnosti da postanemo bolji roditelji svojoj deci. Tu leži ogroman neiskorišćeni potencijal koji Triangle zaobilazi kao Majkrosoft poreske zakone i ta jedna promena bi celo iskustvo gledanja ovog filma učinila daleko podnošljivijim.


Autor kaze da su mu inspiracije bili Memento (2000.) i Dead of Night (1945.), ali ko god da je gledao ove filmove zna da to apsolutno nije istina. Realno, inspiracije su bili Timecrimes (Los Cronocrímenes, 2007., u kom glavni lik više puta putuje kroz vreme i ubija svoje dvojnike dok mu zavoji skrivaju lice na skoro identičan način kao i ovde, prim.aut.) i Judgement Night (1959.) epizoda Zone sumraka (kapetan nemačke podmornice je osuđen da doveka proživljava poslednje sate putnika na civilnom brodu koji je svesno potpio, prim.aut.). Inače, Memento je upravo primer konfuzne priče koja funkcioniše jer može lako da se objasni. Prvo, prošlost je u boji a sadašnjost crno-bela jer Nolan zna da ćemo pomisliti obrnuto. Drugo, i prošlost i sadašnjost su podeljeni na po 22 dela i međusobno se ravnomerno presecaju po principu „malo prošlost pa malo sadašnjost“. Pritom, prošlost ide unazad a sadašnjost normalno. I to je to, objašnjeno u 3 rečenice. Dalje, ovaj princip ne dozvoljava da se priča nepotrebno zakomplikuje, kao što se uvek i desi kada dvojnici nailaze jedni na druge u putovanju kroz vreme. Kao sto Ajnštajn reče, ako ne znaš prosto da objasniš, ne razumeš ni sam. A to je upravo slučaj ovde jer priča nema smisla. Zato što putovanje kroz vreme nema smisla. Stoga je u svim dobrim filmovima ono izgovor da bi se radnja filma uopšte desila a ne osnova radnje. I to je jedini istinski kvalitet Trougla – njegove fundamentalne mane sjajno su upozorenje kako se (ne) pravi dobar psihološki triler.

 

 


 


уторак, 14. мај 2019.

Ju-on (2002)


Alternativni naziv: Ju-on: The Grudge
Kod nas nazvan: Kletva
Žanr: Horor
Režija: Takashi Shimizu
Glumci: Megumi Okina, Misaki Itô, Misa Uehara

Priča:
Misteriozni i osvetoljubivi duh proganja svakog ko uđe u njegovu kuću.

Moj osvrt:
Kada sam prvi put gledao Ju-On, shvatio sam da izraz "krv se ledi u žilama" ima i te kako smisla. Na nekoliko scena sam tada baš osetio led u venama. No, sam film mi je delovao užasno konfuzno i nisam uspeo da pohvatam mnogo stvari. Od ove reprize sam očekivao da ću razumeti priču, da ću se ponovo isprepadati i da će ovo sveukupno biti mnogo bolji film. Šta sam zapravo dobio? 

Priča kaže sledeće. Kada neko umre u velikom besu, rađa se kletva. Kletva obitava na mestu gde je žrtva umrla i na mestima gde je često bila. Ovo me podseća na priče u kojima spaljuju veštice a ove bacaju kletvu i kletva živi godinama kasnije. Sećam se da sam bio isprepadan kao klinac jednim Zagorovim stripom (Kuća Užasa) na ovu temu. Tako da već na samom početku imamo solidan uvod. 

Ali onda imamo i veliki problem što žrtva ostaje samo slovo na papiru. Recimo u remek-delu po imenu Ringu te ta žrtva/duh/demon intrigiraju i želiš da znaš priču, da vidiš kako i zašto je to nastalo. Naravno da ne treba sve da mi objašnjavaš. Ostavi dozu misterije jer pokušaj da sve objasniš neretko proizvede idiotski film (Silent Hill 2). Ali daj barem nešto. Ovde se očekuje da žališ za tom žrtvom, da razumeš tog demona a ne daje se ama baš ništa kako bi nam se ta priča približila. 

Naredni problem je što ti film ne dozvoljava ni da se povežeš sa likovima. Način na koji ovo funkcioniše je "evo ti ovaj lik i sad vidi kako će da najebe". To je jedna od stvari koje me je zbunjivala kada sam prvi put gledao. Taman pohvatam ko je lik kojeg gledam, on skonča. To je kao da si mi saobraćajnu nesreću servirao kao demona i onda mi dao nekoliko nasumičnih saobraćajki. Kako da se plašim za nekog kada sam ga video par minuta ranije. 

Takođe, sve te pričice su razbacane u vremenu. To je druga stvar koja još više ume da zbuni. Da li je ovakav način pričanja priče loša odluka? Sigurno da nije. Dobijaš mogućnost da nam objasniš neke stvari na specifičan način kao što to čini npr. Memento. Da li ovaj film ima benefit od toga? Ni malo. Možda je mogao imati benefit da nam sam nije otkrio sve u sceni kada se prepliću budućnost i sadašnjost. Tako da sam ovde jako neodlučan. Moglo je i bez ovog pristupa ali ne mogu da kažem da bi film tako bio u plusu. 

Pre nego što vas prestravi vizuelno, scena vas prvo muči zvukom. Obavezno imate neka šuškanja, lupkanja i ovaj čuveni zvuk koji proizvodi demon i oni su obavezno najava nečeg stravičnog. Sa jedne strane to je odlično. Sve najave u filmu su servirane perfektno. Šteta samo što ne marim puno za likove, onda bi i tenzija bila jača. Jedino što mi se nije svidelo je taj zvuk koji demon/duh proizvodi. Tu su mogli da stave varijacije na temu. Ovako izgleda kao kada malo dete podriguje što posle nekog vremena jako ide na nerve. 

Pomenuo sam da su mi same scene ranije digle kosu na leđima. Sada baš i nije tako ali i dalje nose veliku dozu strave. Ono što nisam primetio kada sam prvi put gledao a sada mi je jako upalo u oko je jako nizak budžet kada su neki efekti u pitanju. Svi ti specijalni efekti su slabašni. Na sreću film se uglavnom oslanja na maske i glumački talenat pa i dalje neke scene mogu spadati u sam vrh horora. 

Snovi su obavezni u ovom tipu horora. Ono što razlikuje Ju-On od većine filmova na tu temu je što je upotreba sna pametna. Taj san je obavezno deo priče. Recimo snovi obično služe da nam se servira neka jeziva scena a već u prvih nekoliko sekundi nam je jasno da je to san. Ovde je san deo priče, ima mesto u priči, znači nešto i dodatni je kvalitet. 

Drugi veliki problem pored zbrzanih priča nekih tamo likova je što ta logika kojom postupa duh/demon nije baš najjasnija. Kaže nam se da on obitava tamo gde je osoba ubijena i gde je često išla. To baš i nema puno veze jer ovde je ta zla sila uvek uz žrtvu koju je odabrala. Drugo, kako onda taj demon bira svoje žrtve? Ok, ne mora taj izabrani nužno da bude loš ili da uradi nešto, ali ovo je prilično nasumičan izbor. 

Problem je i što film ne razvija priču. Setimo se u Ringu kako te prvo šokira, pa postavi misteriju, pa dodaje nove detalje vezane za kletvu, pa dodaje nove detalje vezane za samo zlo. Film ide uzlaznom putanjom od samog starta i nema zaustavljanja. Ju-On je isti posle prvih 5 minuta pa do samog kraja filma. Nema nekih novih detalja, nema razvoja priče niti likova. 

Uprkos problemima, za današnje uslove ovo je sasvim dobar horor. Evo uzmite Conjuring 2 koji samo predstavlja skup jezivih scena i ništa više. Ju-On pokušava da uvede nešto drugačije sa samom kletvom. Scene strave su i dalje validne i donose veliku dozu straha. Film je trebao da poveća priču o kletvi, njenom nastanku i onima koji su doveli do nje. Takođe, mogao je izbaciti neke likove i fokusirati se na manji broj. Samo to je falilo ovom filmu da bude epski. Ali i ovakav, on je proizveo gomilu nastavaka i rimejka. To valjda dovoljno govori o ideji koju je imao i uticaju koji je stvorio.

Zanimljivosti:
Film je zapravo treći u serijalu. Pre njega su postojala dva niskobudžetna filma.

Naj scena:

Prvo pojavljivanje zla...

Moja ocena: 7/10

недеља, 12. мај 2019.

The Professor and the Madman (2019)


Kod nas nazvan: Profesor i Ludak
Žanr: Biografski | Drama | Misterija | Triler
Režija: Farhad Safinia
Glumci: Natalie Dormer, Mel Gibson, Stephen Dillane ...

Priča:
Profesor Džejms Marej počinje svoj rad na Oksfordskom Rečniku i dobija unose za 10,000 reči od ubice, dr. Viljama Čestera Majnora koji je zatvoren u ludnici.

Moj osvrt:
Ne mogu da kažem da mi je tema filma epohalna. Sam pokušaj da se sakupe sve reči engleskog jezika, njihova geneza i transformacije kroz istoriju jeste nešto veliko, kolosalno i monumentalno. Sa moje strane to je vredno poštovanja ali jednostavno ne mogu da se primim na tu priču kao da je nešto veliko za podneblje kome pripadam. Zapravo nije problem u engleskom jeziku. Taj jezik mi je veoma drag. On mi je univerzalno sredstvo sporazumevanja sa ljudima širom sveta. Muzika koju najviše volim potiče sa tog govornog područja. Sve je to ok. Uprkos dobrim stvarima koje su neosporno tu, način na koji se film odlučio da ovu priču donese je ono što me nije privuklo. 

No hajde prvo o tim dobrim stvarima. Kada traže poreklo reči, pominju neka monumentalna dela, npr Miltonov "Paradise Lost" i citat odatle. I to su stvari kojim mi pokazuješ veličinu jednog jezika. Tolika veličanstvena dela i tako veliki pisci su se služili tim jezikom. Film to konstantno zaobilazi. Tek povremeno čujemo ponešto. Ako želiš da glorifikuješ jedan jezik, ne postoji bolji način od genijalnih tekstova koji su napisani na tom jeziku. Šta je onda ovde problem? 

Problem je taj usrani engleski stav o kom sam pisao u Chariots of Fire. Više vremena je ovde posvećeno nekim prdonjama koji su istaknuti predstavnici i koji se brinu da taj rečnik bude najlepša stvar na svetu celom. I te matore prdonje imaju taj England uber alles stav od kog mi se sere i posle progutane table loperamida. 

Loša stvar je i što su te seratorske prdonje projektovane za isforsirane negativce. Džejmsu Mareju (Mel Gibson) su dali poverenje da im napravi taj rečnik. On to radi sasvim korektno ali te prdonje ga because of reasons sapliću i predstavljaju pretnju ogromnom radu koji Marej ulaže. Zastanimo ovde. Hajde da promenimo priču kako bih vam objasnio koliko je ovo idiotski. Recimo unajmite vrhunske zidare da vam ozidaju kuću. Oni to krenu da rade i sve izgleda sjajno. Vi ipak gledate da ih na svaki mogući razlog sapletete, iako znate da niko bolji to ne može uraditi. I šta će se desiti ako uspete u toj nameri? Ništa, spavaćete pod vedrim nebom u toploj noći. Heh, a šta ako je napolju zima i pada kiša? Nema veze, uspeli ste da sapletete nekog samo zato što imate moć da to uradite. 

Hajde opet da se vratimo na ono što je dobro kada je rečnik u pitanju. U centru priče su dva lika, pomenuti Džejms Marej i ludi zatvorenik, doktor, Vilijam Čester Majnor (Šon Pen). Posle ću o njihovom odnosu i detaljima. Sve što ovde treba da uvidimo je kolosalna razlika u položaju, razmišljanjima, životima i uopšte stanju u kojima se ova dva lika nalaze. I uprkos tim razlikama obojica kreću da ulažu nadljudske napore kako bi taj rečnik ugledao svetost dana. To pokazuje kako jedan plemenit cilj može da ujedini ljude bez obzira kakvi oni bili. I to je upravo dobar način koji pokazuje kako treba da mi glorifikuješ nešto. 

Ovde bih već mogao malo da se bavim odnosom ova dva lika. Kada je inteligencija u pitanju, jasno je da imamo dva izuzetna čoveka. I kada je njihov prvi susret upriličen, kada se gledaju i odmeravaju, zapitao sam se kako bi izgledalo da su zamenili uloge? I tu mi je i kliknulo. U jednom momentu su radili istu stvar, pokazali da su slični i film nam je na neki način dao istog čoveka u dve totalno različite situacije. Tragedija jednog je utom postala veća jer vidite šta je on sve propustio i šta propušta u svom životu. To je jedan od momenata u kom gledaocu najviše proradi empatija ka liku koji je bez ikakve sumnje učinio zlo delo. 

Evo još malo detalja kako film pravi paralelu između dva lika. Jedan je na optuženičkoj klupi i na leđa mu se tereti da je doneo smrt i patnju. Drugi je u toplini svog doma i "optužen" je da je čovek koji ume da privoli decu, koji ume da im zgrabi pažnju i učini ih zadovoljnim. Genijalnost Marejevog lika sija uproks svim (isforsiranim) problemima na koje nailaze. Genijalnost dr. Majnora je zakopana iza tone optužbi i ludila. 

Film prikazuje žene na najbolji i najlepši mogući način. One su majke, borci, oslonac, ljubav, one su lepota one su razlog. Iako su one ovde sporedne glumice, videćete kako se dve žene vezane za dva glavna lika menjaju kroz film. Koliko se bore, pate ali koliko i blistaju, kako postaju snaga i kako daju povod za nešto veliko. Najbolje od svega je što smo mi fokusirani na dva glavna lika dok priča dozvoljava naizgled sporednim da blistaju. 

Kada su već sporedni likovi u pitanju, ovde moram da pomenem jednog koga sam toliko puta zaobišao. To je Edi Marsan koga ovde gledamo u ulozi čuvara dr. Majnora. Na stranu što je njegov lik ovde simpatičan, Edi donosi odličnu glumu. Iako je sporedan, njegov lik ima veliku ulogu u priči. Od Gibsona i Pena uvek očekuješ vrhunsku predstavu. U ovom filmu, Marsan ne zaostaje ni korak za njima.  

Pomenuo sam već to isforsirano stvaranje negativaca. Možda bi to bio mali problem da su se zaustavili na onim matorim prdonjama. Film se celim tokom trudi da donosi nove nebitnjakoviće koji samo prete i predstavljaju prepreke. Pa ćete tu videti i debilne novinare, neke tamo činovnike koji eto tako mogu da zeznu stvar itd. Najgore od svega je što je doktor koji se brinuo o dr. Majnoru, koji je izgledao kao neko ko perfektno obavlja svoj posao i koji će napraviti nešto veliko odjendom promenjen. Kao da nisu znali šta više da rade pa su odlučili da zajebu tako dobrog lika koji odjednom, bez razloga postaje negativac. Zašto? 

Kada sam već krenuo, hajde da ispucam ono što je loše. Film u finalu jako teži spektaklu. Isforsiranim nedaćama se serviraju scene u kojima imamo one velike govore. Iako imaš ovako sjajne glumce, ti govori su takvi da ni veličina poput Gibsona ne može da napravi spektakl od njih. I onda sve te velike izjave jako štrče. Vidi se da tu stoje samo da bi se pravio neki nebitni obrt. Druga stvar koja mi se ne sviđa je neki pokušaj ublažavanja nedela koje je Majnor napravio. Ceo film mi pričaš o toj kolosalnoj krivici koju on oseća. Ubedio si me da je taj osećaj nepobediv i onda mi serviraš neku mekšu priču kao da on baš i ne bi trebao da se oseća baš toliko krivim. Ne pravi limunadu ako si prethodno želeo da me oljutiš jakim alkoholom. 

Film je trebao biti i priča o velikom prijateljstvu između Majnora i Mareja. To prijateljstvo je ovde totalno na plećima dva sjajna glumca. Pričom su se tek malo potrudili da nam dočaraju taj odnos. Moralo je ovde biti više priča o njihovim susretima, prepiskama, više o tome koliko jedan drugom znače. Vidna je Marejeva borba da pomogne Majnoru ali sam se u početku zapitao da li su motivi ipak vezani za posao a ne za prijateljstvo. Sve što je bilo potrebno su još jedna ili dve scene susreta ova dva čoveka, Gibson i Pen bi odradili ostalo. A Sada je na redu deo teksta u kom treba da vas ubedim da je ovo ipak solidan film. 

Od prvog momenta kada vidimo dr. Majnora na optuženičkoj klupi, osećaj krivice je glavna tema kada je ovaj lik u pitanju. Uglavnom nas filmovi uče o tome kako je ta krivica neosnovana gde mi ovako na prvu ruku na pamet pada  Alpinista (Cliffhanger). I naravno lik koji oseća krivicu dolazi u situaciju da je ispravi i sve je cool. E pa nije baš tako, braćo i sestre. Neretko ljudima savest ne da mira čak i kad su krivi za mnogo manje stvari. Majnora to razjeda kroz ceo film i to nikada ne prestaje. On se ne trudi da ispravi ono što je učinio - to je nemoguće. On se trudi da ublaži patnju koju je izazvao, da olakša situaciju koju je svojim nedelom proizveo. 

Ovaj čovek je ne samo svestan krivice već ne želi da se to ikada zaboravi. Ne proganja ga samo jedan događaj već svi. Ako je nešto loše, mora da postoji znanje o tome i to se mora osuditi. Ako na nedelo gledamo tako da ga zanemarimo zbog onih koji su ga učinili, opravdali smo isto takvo nedelo koje će neko učiniti nama. Majnor čini dosta dobrih dela i zbog njih smo spremni da mu oprostimo. Upravo je on taj koji govori da to ne bi smeli. 

Zašto bi on pomogao Mareju u pisanju rečnika. Postavio sam sebi isto pitanje kada je ta priča krenula. Odgovor nam daje sam dr Majnor. U jednom razgovoru sa Elizom Meret, ženom čijeg je supruga ubio, dok je ubeđuje da treba da nauči da čita, on kaže da je čitanje njegov beg od stvarnosti. Kada čita, ne plaši se. Kako je to onda povezano sa pisanjem rečnika? Ako je čitanje njegov beg od odvratne stvarnosti, šta su onda reči? Nisu li te iste reči ključ? Nisu li sredstvo kojim on može da se koristi kako bi ublažio patnju koju je naneo? Nisu li reči moć? 

Ako su reči moć, ključ za bekstvo, ako se služi njima da pobegne od svega lošeg, šta je onda na drugoj strani? Tišina kao odsustvo reči. Tišina je ta koja ga vraća mislima, koja ga podseća na krivicu, tišina je ta koja pred njega stavi nešto što je izvan reči - stvaran život. Život od kog ne može pobeći, život koji je rečima bogat ali i dalje tim istim rečima neopisiv, nedokučiv, nesaglediv. Koliko god znao reči, uvek dolaze neke koje se stvaraju. Ko ih stvara? Život. Njega rečima ne možeš obuhvatiti. Možeš ga ispuniti. 

The Professor and the Madman nije ispunio očekivanja. Svakako je ovo dobar film ali nema odjek koji je morao imati. Zahvaljujući dobrim glumcima, povremeno dobrim idejama i nekolicini odličnih dijaloga on uspeva da se održi. Na žalost prate ga boljke većine današnjih blokbastera. Detalji koji odaju odsustvo pažnje i težnja ka spektaklu su nešto što u današnje vreme ubija ideju. The Professor and the Madman nije izuzetak. Ostaje da žalimo jer spoj ovako dobrih glumaca u tumačenju dva upečatljiva karatera je morao doneti mnogo, mnogo više.

Zanimljivosti:
Gibson je pre 17 godina kupio prava na knjigu po kojoj je sniman ovaj film. Snimanje ovog filma je dovelo do pravnog sukoba između Gibsona i Voltage Picturesa jer studio nije dozvolio da se snima u Oksfordu. Zato što je film već premašio očekivane troškove, studio je forsirao da se snima na Triniti Koledžu. Gibson i Safinia (režiser) su napustili projekat. Doveden je drugi režiser koji je završio film. Gibson je želeo pravno da onemogući prikazivanje filma jer je smatrao da bez njega i Safinie film nije smeo da se snima dalje ali nije uspeo. Posle je odbio da preko svoje kompanije promoviše film. Režiser Farhad Safinia je pisao scenario za Apocalypto koji je režirao Mel Gibson.

Naj scena:

Šta zapravo znači čitati...

Moja ocena: 7/10