Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

уторак, 30. април 2013.

Hauru no ugoku shiro (2004)

Djuka

Howl's Moving Castle (2004) on IMDb
Kod nas nazvan: Pokretni Dvorac
Alternativni naziv: Howl's Moving Castle
Režija: Hayao Miyazaki
Glumci: Chieko Baishô, Takuya Kimura, Akihiro Miwa...

Priča:
Prosečna devojka igrom slučaja naleće na mladog čarobnjaka kog prati reputacija zavodnika. Zbog susreta s njim biva prokleta – veštica je pretvori u staricu. Tražeći način da se oslobodi kletve, dolazi do čarobnjaka i njegovog pokretnog zamka.

Moj osvrt:
Japanske anime su jedan potpuno drugačiji svet. Ne kažem da su američki crtaći loši, imaju oni svoj šarm, ali japanski su mnogo kompleksniji i maštovitiji. Američki crtaći su na prvom mestu zabavni, imaju dosta fora, poučnu pričicu, prenaglašenu emotivnost i vrlo su dinamični. S druge strane, japanske anime su bukvalno prelaz u drugi i čarobniji svet. To nisu samo predmeti i životinje koji pričaju, to su demoni, veštice, magija, ali bez oštrog polariteta dobro-zlo. Imaju sporiji tempo, ali su nepredvidivi. Ono što eventualno može da odbije gledaoca je jednostavnija animacija.

Ovaj anime mi je u top 5 svih crtaća ikada. U svakoj sceni se susrećete sa nečim što prvi put vidite, što niste mogli ni da zamislite da je neko toga mogao da se seti. Prvo, taj pokretni zamak izgleda kao da je neko otišao na deponiju i pokupio sve što je tamo našao, zgomilao, skrpio i napravio bizarnu šklopociju sa pilećim nogama. Ta šklopocija se kreće kao muva bez glave, dimi se, škripi, brekće, deluje kao da će svake sekunde da se raspadne. Tu živi mladi i atraktivni čarobnjak Howl sa svojim šegrtom, a ceo zamak pokreće jedan plamičak na ognjištu, Kalcifer, koji je zapravo moćni vatreni demon. On je ugovorom vezan za čarobnjaka, i maltene je kućni rob. Takođe je najduhovitiji demon ikada.

Tu je još čitav niz dobro osmišljenih likova. Veštica, koja ima neraščišćene račune sa mladim čarobnjakom i njene dve sluge senke, motka sa šeširom koja skakuće unaokolo, a koja je zapravo bila deo strašila i još mnogi drugi. Svi oni imaju dobru motivisanost za svoje postupke, mada ponekad deluju nejasno. To je zbog toga što nema plastičnosti i jednodimenzionalnosti koju smo navikli da susrećemo u crtaćima. Prosto, naša percepcija je uslovlena ranijim iskustvima, i teško nam je da se udaljimo od nje.

Ovde imamo jedan drugačiji svet koji funkcioniše na drugačijim principima. Čak i ta Veštica nije nekako skroz zla, često je i simpatična u svojim postupcima. Magija u ovom svetu nije nešto retko i veličanstveno, već je ceo svet njome prožet. Svet i magija koegzistiraju , ali naravno, ta simbioza je često ugrožena. Nema tu velikih zlikovaca koji žele da pokore ili unište svet, motivi su mnogo prizemniji i individualizovaniji.

Priča ima veoma dobar zaplet, i dobro je vođena. Malo je sporiji tempo nego što smo navikli. S druge strane, emotivnost je naglašena. Nije to ona emocija koja vas ozrači patetikom, već je sveprisutna i tinja nenametljivo kroz čitav film. Naravno, jedna od poruka filma je opšteljudska: da nije bitno šta si i kako izgledaš, već kakva ti je duša. Istovremeno, to je i priča o prihvatanju sebe i samopuzdanju. Sofi je obična, neprimetna devojka sa manjkom samopuzdanja, misli da nije dovoljno lepa, a kao starica upoznaje sebe, postepeno se menja i definiše kao ličnost. Sagledava život na drugačiji način, shvata šta je to što je bitno. Isto tako i Howl, usamljen i pomalo arogantan, preispituje svoje motive i menja se.

Da vam ne bih kvarila doživljaj, uzdržaću se od skribomanije (mada bih mogla o ovom filmu da pišem beskonačno, ali ne bez spoilera), samo ću vam reći da se opustite i uživate u kiši maštovitosti i ideja kojima će vas ova priča obasuti, i sigurna sam, opčiniti. Za one koji nisu ljubitelji japanskih crtaća: dajte šansu, nećete se pokajati.

Zanimljivosti:
Broj tablica prvog automobila kojeg vozi Sofina majka je 667. Sofin grad je zasnovan na Francuskom gradu Kolmar.

Naj scena:

Cena magije

Moja ocena: 10/10

недеља, 28. април 2013.

District 9 (2009)


District 9 (2009) on IMDb
Kod nas nazvan: Distrikt 9
Žanr: Naučna Fantastika | Triler | Akcija
Režija: Neill Blomkamp
Glumci:  Sharlto Copley, Jason Cope, Nathalie Boltt ...

Priča:
Vanzemaljci koji su u teškim uslovima primorani da na Zemlji žive u siromašnom naselju, pronalaze tračak nade za spasenje u vladinom agentu, koji je bio izložen njihovoj biotehnologiji.

Moj osvrt:
District 9 je sjajan primer kako možeš da napraviš film sa gomilom rupa, a da on bude dobar. Pre svega imamo vanzemaljce koji nas "posećuju" i, za divno čudo, ne idu u svetsku prestonicu moći, tako da ništa od pretnje po usrani Pentagon ili Belu kuću. Kada malo bolje razmislimo o tome, zašto bi i napadali takva mesta, to bi bilo kao da oni sad znaju da su bate u Pentagonu centar moći, pa ako njih napadnu ostatku sveta ostaje da ih gađa grudvama. Ovde su se jednostavno zadesili gde jesu, brod im se pokvario i to je to. 

Već na početku filma saznajemo da se to desilo pre 20 godina i da su vanzemaljci smešteni u neke straćare, gde žive kao poslednji bednici. E, tu dolazimo do razloga zašto ovaj film u tri života ne može da bude vrhunski. Ako imamo činjenicu da je preko milion vanzemaljaca došlo na zemlju, ako imamo činjenicu da je njihova tehnologija neuporedivo jača i bolja od naše, kako je moguće da su oni skončali u tim čatrljama? Ako su intelektualno napredniji od nas, kako su dozvolili sebi da se ponašaju kao najveći otpad? Što je najgore, oni i dalje imaju pristup svom oružju, nije im svo oduzeto, ali i dalje žive u takvom sranju. Koji je razlog za to, pa eto tako, šta će nam razlog. 

Ne kažem da nije luda ideja, naprotiv, sjajna je ideja da se, napokon, prema tim vanzemaljcima ljudi odnose kao prema škartu, da ljudi budu malo nadmoćni, ali na osnovu onog što znamo, ne postoji čvrsta osnova za tako nešto. Onda kreću i te političke igre, pa i odnosi vanzemaljaca sa ljudima. Sve je to dobro prenešeno, jer stakousti politicari znaju šta treba raditi, a šta reći, i to će i odraditi na neki tamo "fin" način, dok narod govori ono što mu je na srcu. To mi se baš svidelo, jer narod koji je najglasniji protiv prisustva vanzemaljaca je upravo onaj koji je na neki način bio u njihovoj koži. Nećete videti ovde nkakvog budžu koji će nešto da govori protiv, videćete onaj nemoćni sloj koji se malo oslobodio straha, pa će da rečima udara svom snagom. E sada, da ne bude sve crno belo, potrudili su se i sami vanzemaljci koji su, iako prikazani kao viša rasa, počeli da se ponašaju kao neki dobro nam poznati idiotski primerci iz naše rase. Tu je rezultat takav da imamo jednu realističnu situaciju. Zamenite ove vanzemaljce sa gomilom takvih ljudi i videcete da je situacija krajnje izvodljiva. 

E, tu upoznajemo glavnog lika u filmu. Nema tu nekog posebnog razmišljanja, reč je o kompletnom idiotu koji je odlično parodiranje na današnje političare. Braćo i sestre, svesni smo kada nam se većina tih karikatura obraća da nam vredaju inteligenciju. Ono što najbolje znaju da urade, to je ipak nešto što nam se ne govori, a da su jaki na rečima, jaki su, a da te iste reči uglavnom (čast izuzecima ako ih ima) vređaju inteligentne - to je činjenica. Pa vam ti isti laprdavci objašnjavaju stvari koje ni sami ne znaju, čiju sferu su dotakli tek od kad su u politici, pa vam besposličari objašnjavaju ekonomiju, ekonomisti medicinu, pa vam mrsomude o košarci i fudbalu, a da su potrčali nekada u životu izdahnuli bi... Sve ovo pričam jer upravo pred nama je kompletan primer takvog idiota. Vojsci objašnjava šta i kako treba da rade, vanzemaljcima se obraća kao potpunim idiotima, pa čak iako se opeče zbog toga, čovek jednostavno ne odustaje.  Ima odgovor na sve, sve zna (npr. šta je oružje šta ne) i sve dok se oseća nadmoćnim, donosi idiotske odluke. To je obično mana u svakom filmu, ali ovde je to snaga jer baš takav je on podesan za dogadanja koja mu slede. 

Još jednom bih se vratio na sastav vanzemaljske rase, iako se sprdaju sa našom tehnologijom, iako ima nekoliko njih koji su zaista inteligentniji od nas, postoji i druga strana medalje. Zbog toga ovo i te kako ima smisla, jer izgleda kao npr. da su ljudi pali na tamo neku planetu sa nešto zaostalijom rasom. Onda dolazi do fizičke transformacije glavnog lika. Ne mogu da kažem da je ovo epohalno, jer je smešno u poređenju sa filmom Muva (i onim iz osamdesetih i onim starijim). Pre svega zbog psihološkog profila morona koji se pretvara u to što se pretvara. Ne vidim tu ništa epohalno osim trke sa vremenom i jednog i jedinog jasnog cilja - da on spase sopstvenu guzicu. Iako neepohalno, ipak je to užasno zanimljivo i prilično opičeno. 

Imamo tu stvari koje smo i očekivali, eksperimentisanje, zavere, akciju i boga oca takvih stvari, ali kao što rekoh, problem svega toga je onaj generalni problem celog filma, postoji priča koju vidimo, a postoji epohalni potencijal glavne priče koji je samo zagreban. Iskreno, priča o ovom idiotu koji se pretvara u jednog od dosadašnjih protivnika jeste ok, zanimljivo je to, videti ga sa druge strane, videti ga u ulozi kojoj se on podsmevao, ali pogledajte priču koja se preskače, pogledajte gomilu pitanja koja su otvorena. E sada zamislite da nam je to prikazano, da vidimo odgovor na sve te  nelogičnosti, da su popunjene praznine na sva kolosalna pitanja, da vidimo šta je dovelo do ovakvog stanja koje je opičena ideja, da vidimo zašto vanzemaljci kao intelektualno, tehnološki i fizički nadmoćnija rasa ne mogu da nam se suprotstave, da vidimo šta su ljudi zapravo otkrili o njima, da vidimo kakvi uslovi odgovaraju njihovom životu, da vidimo zašto su oni zapravo tu, zašto dođoše baš na Zemlju, da vidimo šta sve sadrži taj njihov brod koji lebdi sve vreme u vazduhu, da vidimo sa koje su planete oni i šta tamo ima, da vidimo da li su oni neka prethodnica vojske koja će doći da nas počisti i još gomila ovakvih stvari. Nadam se da je sada jasniji moj stav da ovo nije vrhunski film. 

Od svega ovoga mi smo dobili malu pričicu o idiotu koji je dospeo u nezavidno stanje, ljudima koji su pohlepni, psihopatičnim negativcima - zar to nismo sve već videli? Ok, jeste ovo nešto originalnije, ali ipak je potencijal preveliki da bi se napravilo nešto ovako malo. Činjenica da su tu bande umešale prste i kako hoće da izvuku profit iz svega toga je ok, ali mi ne ide u glavu vođa bande, koji hoće da postane jedan od vanzemaljaca time što će ih jesti, a sve to da bi dobio njihovu moć ili šta već. Ako se ima u vidu da on kenja po istim tim vanzemaljcima, dolazi se do potpunog besmisla ovoga. Ono što mi se možda najviše dopalo je finale. Tu kao imamo transformaciju ličnosti, gde ova budala kao napokon počinje da mari za nekog ko nije on sam. To mi se nije dopalo, ipak ono što Muva ima u finalu je nedostižno za ovaj film. Ono što mi se dopalo je što je napokon prikazano šta to ovaj lik gubi time što se pretvara u to što se pretvara. Ceo film on pokušava da spasi svoju guzicu, a ta guzica je potpuno bezvredna u očima gledaoca. E, na samom kraju, pokazuje se šta on zapravo gubi, pokazuje se tek tada neki emotivni, ali i psihološki naboj. Možda te scene deluju pomalo patetično, ali su savršeno odrađene i napokon je prikazano nešto vredno pažnje, a vezano za ovog čoveka. 

Na kraju ću dodati da su efekti perfektni. Scene u kojima vidimo brod iznad Johanesburga izgledaju odlično, vanzemaljci sjajno, tako da tu film ima samo plus. Film ima otvoren kraj koji najavljuje nastavak. Kako u prvom filmu nisu završili ovu ljudsku priču kako bi, možda, neki očekivali, plašim se da će taj nastavak da se bavi upravo time. Ako to bude slučaj, drugi put imati ovakvu temu, a zaobilaziti sve bitno bi već značilo praviti bezvredan film. Ovo i te kako može da prođe, ali ako se dva puta odluče samo zagrebati ono najbitnije, neće to rezultirati kako valja. Sve u svemu ovo je sasvim simpatičan, ali veoma precenjen film koji svakako treba odgledati, ali nikako uzdizati ga ovoliko. Osveženje jeste, ali premalo muda je ovde uloženo da bi rezultat bio epohalan.

Zanimljivosti:
Šarlito Kopli zapravo nije ni glumac niti je imao namere da glumi, ali režiser ga je ubedio u to. Iskasapljeni delovi životinja su autentični. Sve kolibe u Distriktu 9 su autentične i pre snimanja filma je već bilo u planu da se one uklone. Jedina koliba koja je dodatno sagrađena je ona Kristoferova. Tokom snimanja, napravljeno je šest različitih krajeva filma. Ovaj film je zapravo zasnovan na kratkom filmu. Vanzemaljski brod je na zemlji bio 28 godina.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 7/10

четвртак, 25. април 2013.

Oblivion (2013)


Oblivion (2013) on IMDb
Kod nas nazvan: Zaborav
Žanr: Naučna Fantastika | Avantura| Misterja | Akcija
Režija: Joseph Kosinski
Glumci: Tom Cruise, Morgan Freeman, Olga Kurylenko

Priča:
Veteran zadužen da prikupi poslednje resurse sa opustošene zemlje počinje da otvara pitanja vezana za misiju i za samog sebe.

Moj osvrt:
U ovom filmu su dve stvari toliko dobre da ću da ih pomenem odmah. Obično njih pominjem pri kraju (kada ih pominjem) ali ovo je jače od mene. Ko je bio zadužen za zvuk, zaslužio je oskara. Zvučni efekti su takva majstorija da ne mogu da vam opišem. To je najveći razlog zbog kog sam zadovoljan današnjoj poseti bioskopu. Zvuk mašina, vozila, zvuk neprijatelja, zvuk prirode, pravovremeno odabrana melodija - perfekcija. Ovo je toliko dobro da sam u jednom momentu pomsilio da ako Toma krene da čačka nos, ovaj čova zadužen za zvuk će tu scenu da isprati savršeno. 

Što se tiče vizuelnih efekata, to je druga savršena stvar. Metodom više je manje dobili smo vizuelno spektakularan film. Imamo npr. slike zemlje tamo gde je razrušena i onda se ode na drugu stranu gde imamo praktično netaknutu prirodu. Odličan kontrast dve savršene slike. Čak i građevine, letelice i sve te džidžabidže izgledaju jednostavno a efektno. Ko je i na ovome radio, svaka mu čast i iskreno želim i jednoj i drugoj ekipi da se sretnu na radu na nekom spektakularno dobrom filmu. 

E sad više o temi. Iako nije originalno, otvaranje je dobro. Ljudi su bili svesni da postoji previše filmova sa sličnom tematikom pa nisu želeli da nas šamaraju previše time. Uvod je kratak i efikasan iako tu može da se otvore neka logična pitanja. E sada, ono što mi je zasmetalo. Saznajemo da su Toma i žena mu prisutni tu da vode računa da se energija sa zemlje crpi kako bi je bilo dovoljno na nekom Saturnovom mesecu na koji se ljudi sele. To je ok. Ono što ne valja je činjenica da saznajemo da je likovima sećanje izbrisano pre misije. I  slep vidi da tu onda nešto nije u redu. Samim tim gubiš efekat iznenađenja jer gledalac već opravdano sumnja šta mu priređuješ. 

Druga idiotska stvar je očajno kreiranlik Tomine supruge. Toma se seća nekih stvari i pre brisanja memorije. Kao i svaki normalan čovek, sigurno je da se trudi da otrkije šta je to, kontam da bi svako normalan želeo ipak da se priseti ko je on zapravo. Ali ne, ova ženica zna šta je misija, ko jebe instinkt, ko šiša muža, misija je misija, iako ne znamo zašto to radimo, ima da ga odradimo. Leeeeeeeeeejm. 

Kada se već desi ono što nam je nagovešteno, ono na šta smo sumnjali, tu već povlačimo paralelu sa znatno superiornijim Ekvilibrijumom. Ono kao pripadam sistemu za koji sam mislio da je dobar i pravedan pa se kao probudim i sad ću da budem čova preokreta. Ok, nemam ništa protiv krađe ideja. Ne mora film da bude vrhunski, ali kada već kradeš, ukradi da valja. U Ekvilibrijumu ste konstantno bombardovani stvarima koje treba da okrenu verovanje glavnog lika, konstatno se dešavaju stvari koje dovode njegove stavove u pitanje. Ovde toga jedva da ima. Malo sećanja i seta koju lik oseća prema zemlji su jedva dovoljne stvari. Osim činjenice da im je izbrisano sećanje, zapravo ništa ne ide u smeru da likovi žive u zabludi. Zbog toga taj preokret nema nekog efekta. Nije ni 10% efikasan kao onaj u pomenutom Ekvilibrijumu. 

Sve kreće da se komplikuje pojavom lika iz Tominih snova (što je bilo i za očekivati) ali to filmu donosi opasno neželjeni aspekt a to je vazda poželjna, uvek očekivana, rado viđenja usrana patetika. I šta onda imamo - žena kojoj je misija uvek bila ispred emocija kreće da stavlja emocije ispred mislije. Kretenizam prve vrste. A da ne pominjem odnos te devočice iz sećanja i čika Tome, sve pršti od patetičnih scena i sve bitne odluke, svi jaki momenti kreću da se zasnivaju na patetici. 

E tu se moram dotaći glume. Tom Kruz, čova koga svi vole da mrze može da bude ili ok, i uglavnom veoma dobar - sve zavisi od toga šta njegova uloga zahteva. Recimo u remek delu Eyes Wide Shut, čovek je odličan zato što to njegova uloga zahteva. Ovde je on na laganom autopilotu jer ovakve uloge već jede za doručak godinama. Kako god, čova nikad nije loš tako da ni ovde nemam zamerke za njega. Ali zato je Olgica Kurilenko iskazala sav svoj talenat i dostavila retko teatralnu i jadnu ulogu, jednu od onih u kojim vidite da glumica ne ume ni da stoji, ne radi ništa i diše prirodno dok je snimaju. Kunem se, da nije bilo drugih ljudi u bioskopu, krenuo bih da se glasno smejem na svaku njenu rečenicu i svaki izraz lica kojim pokazuje neku (valjda) emociju. 

Elem, da se vratim filmu. Čak i da je sve ostalo ovako, mogao je i moj mozak biti na autopilotu i otpratiti filmić do kraja. E, onda su kontali, kontali pa prekontali i ubacili još jedan preokret. Priznajem, nije očekivano, priznajem da je u nekoliko nebitnih scena i simpatično, ali jasno je kao dan da ovakvim stvarima moraju da prestanu da se bave. Pisao sam o tome u jednom animiranom filmu, pisao i u jednom azijskom, pisao i u jednom skorašnjem "mega-hitu" a raspisaću se o tome kada budem pisao o jednom strašnom filmu Ridlija Skota. Ovi momci i devojke jednostavno nisu imali dovoljno kefala da se bave ovakvom temom. Samom tom idejom su zakomplikovali sebi život tako da film ima toliko rupa da je to preneozbiljno. 

Recimo ako je zemlja opustošena, šta ovi likovi jedu? Vidite, to nije uopšte strašna rupa kakvih ima, a većina tih rupičastih stvari uz pomenutu patetiku uništava svu logiku, sve prelomne momente i sve što je ovaj film mogao biti. Iako je film pokrao gomile drugih filmova, ok je ovo za pogledati, pogotovu zbog onih razloga gore koje sam naveo. Samo opako smanjite očekivanja ako ste ozbiljni filmofil jer ćete preko ovog filma preleti neosetno.

Zanimljivosti:
Tom Kruz je proslavio svoj pedeseti rođendan na snimanju. Slika koja se pojavljuje u filmu je "Kristinin Svet" slikara Endru Vieta.

Naj scene:

Neke od audio-vizuelno dopadljivih scena

Moja ocena: 5/10

среда, 24. април 2013.

This Is England (2006)


This Is England (2006) on IMDb
Žanr: Drama | Kriminalistički
Režija: Shane Meadows
Glumci:  Thomas Turgoose, Stephen Graham, Jo Hartley...

Priča:
Priča smeštena u 1983. o problematičnom momku koji odrasta u Engleskoj. Posle lošeg dana u školi susreće se sa grupom skinheda. Nedugo, oni postaju kao porodica. Film je zasnovan na događajima iz života Šejna Medouza.

Moj osvrt:
Na samom početku filma vidimo nekoliko scenica koje karakterišu Englesku u to vreme a akcenat se stavlja ulgavnom na loše stvari u kojima se potencira uloga nedavno preminule Margaret Tačer. Na osnovu tog uvoda ponadah se da idem ka nekoj priči ala Američka Istorija X ili tako nešto. Klinja koji je glavni junak filma je kreiran kao savršena žrtva. Otac mu je nastradao u ratu, nije u sjajnoj finansijskoj situaciji, zli klinci ga provociraju pa mu tu dokače i oca, i sve te slične pizdarije koje se obično dešavaju ovakvim likovima u filmu. Nekako mi sve to deluje usiljeno, isforsirano a ovakva uloga žrtve kao da je namenski kreirana za film. 

Pošto je on žrtva i niko ga jadnog ne prihvata, svi ga pikiraju i tako te pizdarije, niotkuda se pojavljuje grupica skinheda koja ga prihvata i hoće da mu osunča kišni dan. Meh, hajd sad i da prihvatimo to. Opet, ako se gleda sa strane žrtve, savršeno je logično da ćeš prihvatiti one koji prihvataju tebe. Kako se ovde ipak radi o klinji koga prihvataju stariji od njega, logično je da on u njima pronalazi uzore tako da je ona uloga žrtve savršeno legla ovoj činjenici. Možda nekom bude čudno što se ta grupa baš toliko trudi da oraspoloži ovog momka, da ga pridobije kao prijatelja. Meni je to skroz ok, jer se radi na dobar način, i to na toliko dobar da onolika žrtva i nije uopšte ni bila potrebna. Problem je u tome što je ta grupa opako nedefinisana. Nigde se ne vide njihovi stavovi, oni jednostavno vole da se okupljaju i gluvare - zašto se onda predstavljaju kao neka tamo banda kad su jedno simpatično društvance koje poštuje starije, voli da se šali, da širi prijateljstvo i šta već? To je već legalno pitanje. Ako već film tu grupu treba da predstavi kao skinhede, daj bar neke stavove koje ta grupa propagira. 

Elem, sve se drastično menja kada se jedan član te grupe vraća iz zatvora. Tu konačno imamo nekog ko oštro propagira svoje stavove. To je ok jer daje grupi onaj pravi identitet, jer sa tim oni deluju kao ono za šta se predstavljaju. Problem je u sledećem: dolazi do raskola u grupi i prethodni vođa je napušta ne želeći da prati stavove onog pomenutog. To samo potvrđuje ono što rekoh da je to grupica nešto slobodnijih ali korektnih likova koji vole da se druže. Najveći problem je u tome što ovaj klinja treba kao da odabere stranu. Pre svega, premlad je da izabere kako je izabrao jer kako može da konta sve stavove koje je čuo. Drugi razlog za moju tvrdnju je taj što treba da bira između čoveka koji ga je prihvatio u društvo i nekog tamo ko se tek pojavio - dečji kretenizam ovde ne može biti opravdanje. Treći i najupečatljiviji razlog zašto ta odluka nema temelj je onaj razlog za koji su filmotvorci mislili da je glavni. Klinac upravo bira suprotno od onog što je logično. 

Kako možeš da očekuješ da me nešto šokira, potrese, pomeri, kada mu je temelj siguran kao posao u Srbiji. To film konstantno radi - sve stvari u kojim treba da dominira, koje treba da vas ošamare, imaju očajnu polaznu tačku i jednostavno ste ravnodušni prema njima. Pogledajte American History X, koji tu razlozi postoje da klinci izrastu u onakve ljude? Data vam je srž, dat je uzrok, dato polazište pa čak iako ne deluje šokantno, stavovi oca u očima deteta imaju tu jačinu da ga pokrenu na razmišljanje. Roditelj koji je dobar prema svom detetu je bog u njegovim očima, nema tu dilema. Ovde se ipak igra na balavčevo kefalo i emocije, i tu se potpuno promašuje. Kada je u pitanju ovaj lik koji dolazi iz zatvora, na početku on je odlično kreiran. Način na koji se ponaša i iznosi stavove je ubedljiv. Način na koji pokazuje prijateljstvo prema istomišljenicima a pogotovu prema ovom klinji je opako dobar. Zamislio sam sebe u koži tog klinje u nekoliko scena razgovora sa ovim likom i mogu vam reći da je ovo savršeno. Šteta što ta prelomna scena nije ubedljivija, šteta što u njoj nije dao prave razloge klinji i što ga njima nije pridobio. 

Ali tu nastupa već ono što sam rekao. Ako je ovaj čova kreiran u tom jednom smeru, film opet okreće, opet pokazuje da zapravo niko nema izgrađen stav niti ima razlog za njega, da ljudi koji mrze, mrze eto tako, da ljudi koji su skinhedi zapravo to nisu već to rade zbog eto tako nečega. Jednostavno previše je nedefinisanih stvari. Od problematičnog momka i njegovog odrastanja sa skinhedima i od neke transformacije ličnosti ovog klinje se odmah oprostite. Kontam da film hoće da ogoli osobu, da je liši tih stavova kako bi pokazao da smo manje više svi zapravo jednaki, da smo svi rezultat sranja koja nam se dešavaju, ali zbog toga film je ogolio samog sebe i postao samo još jedan film. Ne možeš da napraviš savršen kolač doneseš mi ga u prljavoj ruci, ne možeš da daš savšren gol iz ofsajda, ne može temelj za ključne stvari da ti bude labav - jednostavno, ništa od toga se ne priznaje. 

Zbog toga, finale filma koje sadrži dve scene, jednu sa situacijom koja opet oslikava stanje u Engleskoj i drugu koja privodi priču o ovom periodu života klinje, to je jedna savršena scena nafilovana fenomenalnom muzikom - šteta samo što je smeštena u pogrešan film.

Zanimljivosti:
Mnogi od događaja u filmu su iz života režisera Šejna Medouza. Film je posvećen uspomeni na Šenon Turgus, majku glavnog glumca, Tomasa Turgusa.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 5/10

понедељак, 22. април 2013.

Noroi (2005)


Noroi: The Curse (2005) on IMDb
Alternativni naziv: Noroi: The Curse
Žanr: Horor
Režija: Kôji Shiraishi
Glumci: Jin Muraki, Rio Kanno, Tomono Kuga ...

Priča:
Čovek koji pravi dokumentarce istražuje naizgled nepovezane paranormalne slučajeve a svi oni vode ka legendi o drevnom demonu...

Moj osvrt:
Ono što su Paranormal Activity i [Rec] mogli biti, ono o čemu Paranormalni nastavci i Grave Encounters mogu da sanjaju, rame u rame uz The Blair Witch project od koga je čak možda i bolji je Noroi. Imamo standardni uvod o liku koji snima paranormalne događaje i prati priče iz naroda. Na početku svih današnjih horora na ovu temu imamo priču da su ovo pronađeni snimci a da likovi sa filma nikada nisu pronađeni bla bla bla. Ono što nam prikažu je i više nego dovoljno da prevrnemo očima potpuno ravnodušni. Noroi je ipak pravljen pre svega da bude film i taj uvod je neuporedivo kvalitetniji od onog što obično vidimo. 

Ovde vidimo simpatičnog novinara koji može da vas ubedi da je ozbiljan novinar. Recimo u Grave Encounters vidimo "fak jea" idiota koji izgleda kao da je deo pinkovske elite novinara koji ne da ne može da vas ubedi da zna to što radi, već vam je jasno da je manekenstvo jedino čime on može da se bavi. Vidimo i neke snimke koji su povezani za samu priču i vidimo događaje koji su epilog cele priče. Prilično realistično i dovoljno vas zainteresuje da rado nastavljate da gledate film. Ono što je dobro, film polako gradi priču. Kreće od toga da jedna žena kaže da čuje glasove beba i priča se polako kalemi na to. E sada, pogledajte Paranormal Activity I recimo. Tu imamo neku malu pričicu i to je to. Ne vidi se ni razlog, ni temelj cele priče. Eto tako, neki demon proganja devojku i to je to. Taj film je čak i sasvim ok, ali pogledajmo nastavke. Priča ne postoji, samo imamo snimke nekih tamo čudnih događaja. Ovde nam se polako gradi priča, dodaju nam se čudni događaji pri čemu nemamo blage veze zašto se oni dešavaju niti čemu vode. Što je još luđe, imamo nekoliko tih sablasnih slučajeva koji naizgled ne deluju povezano. 

Svaki od tih slučajeva se grade dajući malo po malo gledaocu i samim tim gradeći i likove. Recimo u drugom delu Paranormalne Aktivnosti vidimo savršeno izgrađen lik creva za prečišćavanje bazena. Realno svi ostali su zanemarljivi. Što se tiče tog građenja priče, [Rec] je mogao ostaviti mnogo bolji utisak da nije gradio tu priču u zadnjih petnaestak minuta. I takav, on je dobar, ali mogao je biti mnogo bolji. Što se tiče horor elemenata, Noroi vam tek povremeno nudi nešto čudno, zastrašujuće i šokantno. Time upravo doprinosi većoj realnosti priče a kada vam nešto dostavi, to je već majstorski odrađeno. To bude ili realan čudan događaj ili nešto šokantno i jezivo a šta god da se desi, prilično je logično za celu priču. Eto npr. u Paranormalnoj dvojci crevo u bazenu se pomeralo eto zato. Verovatno da bi jedan slabije pročišćen deo bazena izazvao kožno oboljenje kod ljudi koji plivaju - kako zajebano zao demon i veliki poznavalac dermatologije. 

Noroi zbog te devize "manje je više" stvori atmosferu konstante pretnje i samim tim scene postaju napetije. U Paranormalnoj aktivnosti smo znali da je pomeranje stvari/idiota jedino što može da se desi. Ovde će vam milion stvari padati na pamet jer ta konstantna pretnja vam budi beskraj opcija koje mogu da se dese. Kada se već pravi horor sa nekim tamo demonom, potkrepi priču o njemu. Recimo Paranormalna jedinica je mogla da malo proširi priču o tom demonu, da neku bolesnu legendu podeli sa gledaocima. Noroi tu  postavlja domaći zadatak. Ne samo da imamo celu pozadinsku priču o tom demonu, imamo priču i o narodim verovanjima i tradicijama vezanih za njega. Ne čini li to opasnost u filmu jezivijom kada znate toliko perveznih detalja o njoj? 

Još jedna stvar vezana za te horor elemente su detalji. Vidi se da ljudi znaju da naprave dobru stvar. Ne moraš da prikazuješ karakondžule niti da praviš specijalno zamračenu scenu da bi preplašio nekog. Ovde imamo toliko savršenih detalja da je to za svaku pohvalu. Evo jednog (mali spoiler): novinar se (u po bela dana) oprašta od žene i njene ćerkice pri čemu njih dve mašu. U tom momentu kamera se približi njima dvema kako bi vam osmeh preslatke devojčice još više pao u oči i tada se slika zamrzne i pojavi se poruka "umrle su dva dana kasnije". Kakav je to hladan tuš. O takvim bolesno jezivim detaljima vam pričam, braćo i sestre. Jedina stvar koja mi se nije dopala je lik vidovnjaka. Ne smeta mi njegova vidovitost, tj taj neki predosećaj nesreće koji ima, ali mi je lik delovao užasno iritantno. Mogao je pre biti to neki lik kao onaj čudni bata iz Kocke (Cube), lakše bi ga bilo svariti. Ovako mi je povremeno ubijao ozbiljnost priče i delimično kvario atmosferu. 

Sve te priče koje se grade vode ka jednoj. Ne pamtim kada sam gledao horor sa ovako kompletnom i kompleksnom pričom. Praktično je svaki detalj bitan i svaki delić priče vodi ka jezivom finalnom kolažu. Kada uporedite Paranormal Activity i njihovog demona o kom sve što znamo je da voli da trese šerpe i mrda crevo po bazenu, jasno vam je da je ovo ipak pravljeno da bude film, da ima temelj, da je jeziv horor, da ima likove, da ima priču po kojoj može knjiga da se napiše. Vidim mnoge komentare kako je ovo spor, prazan i dosadan film. Verovatno poklonici Paranormalnih Aktivnosti ne mogu da podnesu nešto gde treba uključiti mozak, nešto gde imamo dobro iskarakterisane likove, nešto što zapravo ima priču. Takvi neka uživaju u lupanju šerpa, mrdanju creva kroz bazen, osluškivanju da li je nešto šušnulo - ja ipak volim da gledam film, a remek delo Noroi za razliku od pomenutog smeća to svakako jeste.

Zanimljivosti:
Film ima alternativni kraj (koji sam ja i gledao) u kom na vidimo šta se desilo kada se Kobajaši osvestio posle udarca u glavu.

Naj scena:

Jurcanje kroz šumu. Scena koja je dosta toga povezala a uz to je i prilično jeziva. Podseća donekle na scene iz čuvene Veštice iz Blera. I sam kraj je odličan ali sam tu scenu za razliku od ove pretpostavio.

Moja ocena: 8/10

четвртак, 18. април 2013.

2001: A Space Odyssey (1968)


2001: A Space Odyssey (1968) on IMDb
Kod nas nazvan: Svemirska Odiseja 2001
Žanr: Naučna Fantastika | Avantura | Misterija:
Režija: Stanley Kubrick
Glumci: Keir Dullea, Gary Lockwood, William Sylvester...

Priča:
Ljudi pronalaze misteriozni i očigledno vanzemaljski objekat zakopan ispod površine Meseca i sa inteligentnim računarom H.A.L. 9000 kreću na pohod.

Moj osvrt:
Simbolično, film otvara rađanje sunca i priča o nastanku čoveka. Što se tiče nastanka čoveka, vidimo kako su ti čovekoliki majmuni okruženi pustarom. Konstatno sede, ponešto pojedu i to je to. Ta pustara je jasna asocijacija na nekreativnost i lenjost tih naših predaka. Taman kada se zapitate kako smo uopšte i došli dovde, kako smo stvorili mnoge stvari, pojavljuje se čuveni crni monolit. U Klarkovoj knjizi je jasno navedeno šta je taj monolit. Kjubrik se odlučio za drugi pristup: pusti gledaoca da kefa i pronaći će ono što ga najviše fascinira. Zbog toga, svako u tim monolitima može prepoznati i boga, i ideju i veliku promenu i znanje. Kjubrik još jednom pokazuje svoju genijalnost. 

U svakom slučaju, taj monolit se pojavljuje tri puta. Ja ću se osvrnuti na ovo prvo pojavljivanje i na treće. Što se tiče prvog, jasno je kao dan da monolit donosi veliku promenu u život tog pračoveka. Promena se sastoji u tome da on kreće da razmišlja i dolazi do oružja koje koristi za lov kako bi mogao da se prehrani, ali i do oružja za borbu protiv drugih iz iste vrste. Od kad je sveta i veka, rat je postojao i uvek će neko moći da koristi dobre stvari u loše svrhe. Ne postoji način da se to spreči, a to film i pokazuje. Čovek je u načelu ostao isti, stvara nešto, to nešto mu služi za dolazak do cilja, način korišćenja toga varira. Svi ovi koraci samo evoluiraju u tome kako izgledaju - kada svemu tome skinemo šminku, videćemo golu činjenicu koja se kroz našu istoriju ne menja. 

Odmah posle tih ružnih scena, takozvanog začeća nečeg što predstavlja rat, imamo spektakularnu scenu koja je potpuni kontrast. Čuje se savršena muzika i vidi se svemirski brod - dva kolosalna dostignuća u umetnosti i nauci. Ono po čemu je film bio revolucionaran i po čemu i dan danas postavlja stanadarde je vizija budućnosti. Dobro je što se nisu zamajavali izgledom i načinom odevanja ljudi. Realnije mi je da očekujem da će se ljudi za 50tak godina oblačiti i izgledati isto, a ne kao kreature iz smeća od Hunger Games, gde se ljudi takmiče ko će da pravi veću budalu od sebe. Ne razumite pogrešno, i dan danas imamo likove koji prave budale od sebe, ali oni mogu da budu lajtmotiv samo ograničenim, nipošto ne donose ništa novo niti revolucionarno. 

Koliko god da razmišljam, ne mogu da se setim da je neki film ovoliko odmakao u budućnost od ostalih. Ok, neke od predstavljenih stvari su se desile, ali neke, koliko god realno izgledale, još nisu. Sviđa mi se i to što su se inteligentno sprdali sa nekim stvarima tako da imamo npr. uputstvo za korišćenje toaleta u bezgravitacionom stanju, šetnje kružnim zidovima, klopu koja se uzima na slamke itd. Bukvalno ceo film je nafilovan gomilom simpatičnih ideja i idejica. Kada je u pitanju kvalitet scena, moram da napomenem da je ovo jedan audiovizuelni spektakl. Naravno, note klasike nikada ne mogu da omanu. Uz to slike svemira i njegov beskraj i hladnoća dobijaju još na jačini. Možda su ove scene nekom spore, ali takvu konstataciju ignorišem lake duše. Mogao bih da gledam film ispunjen samo ovakvim scenama i ovakvom muzikom. A zamislite kako se osećao neko ko je ovo gledao 1968. 

Najveći set pitanja otvara čuveni računar H.A.L. 9000. On ne samo da ima rezonovanje poput čoveka, već je ravnopravan u razgovoru i kao da ima svest. Tu se može voditi gomila diskusija, ali ja ću izneti ono što je za mene najbitnije. Čovek svojim kreacijama pokušava sebi olakšati posao, ali to ide u tu krajnost da čovek sve više postaje bespotreban. Gomile stvari koje je obavljao čovek, sada obavljaju mašine. Kako je te mašine napravio čovek, i više je nego jasno na šta gađam. E sada, Svemirska Odiseja je otišla jedan ogroman korak dalje. Šta bi bilo kada bi mašine imale svest? Ok, imamo činjenicu da one rade efikasnije od čoveka i da one greše samo kada čovek koji ih je stvorio previdi nešto. U ovom slučaju imamo računar koji vodi misiju. On zna šta je pravi cilj, on zna najbolji način za dolazak do cilja. Zamislite da je sada taj isti računar svestan. Ne bi li on ljude, koji konstantno donose pogrešne odluke, smatrao za nešto što remeti misiju? 

Ono što je zanimljivo je to što mnogi ovde ne vide jednu kolosalnu činjenicu. Nije ovde čovek napravio savršenu mašinu kojoj smeta ljudska neefikasnost, pa smo mi, jadni ljudi, u opasnosti. Ne, braćo i sestre. Mašina koja obavlja samo određeni posao je i dalje zavisna od čoveka. Ovaj računar je potpuno nezavisan. Dakle, ono glavno je da je čovek uspeo da napravi samo još jednog sebe, da je umesto da stavi mašinu u svoju službu, obesmislio svoje postojanje napravivši drugu verziju onog što on predstavlja. Mašine treba da budu u našoj službi kako bi nam olakšale ono što radimo, a ne da rade sve umesto nas. Ova ideja je izrodila još neke epohalne filmove poput npr. Terminatora i Matriksa. 

Još malo o čuvenim monolitima. Već kod nastajanja čoveka je jasno da je monolit ta neka viša sila koja je pokrenula čovekolike stvorove da misle. Ti monoliti se pojavljuju samo kada se nešto kolosalno dešava, ali kolosalno po razvoj čoveka. Zašto se monolit nije pojavio još negde u istoriji - jednostavno, čovekovo znanje se samo postepeno razvijalo, on ga je samo postepeno proširivao. Zato je epohalno bitna treća pojava monolita. Čovek saznaje pravu istinu, čovek dobija to neverovatno znanje, vidi ono što niko nije, druge dimenzije, druge delove univerzuma... a kako vidi sebe, to je tek genijalno. Vidi život kao krug, vidi kako čovekov život zapravo izgleda kada se uporedi sa svim ovim saznanjem, koliko su stvari koje on spozna male i kako mogu stati samo u par soba. Ovo savršeno finale otvara toliko pitanja, tako da ne da na sva nećemo pronaći odgovore, već ih nećemo sva ni postaviti. 

Svemirska Odiseja je film koji je i dalje ispred ne svog, već i ovog vremena, Svemirska Odiseja je, koliko god ga mi cenili, i dalje jedan neshvaćeni dijamant. Svemirska Odiseja je monumentalno ostvarenje i, bez ikakve sumnje, jedan od najboljih filmova koje možete pogledati. Ne želim da verujem da postoji neko inteligentan, a da ovo nije ili neće pogledati.

Zanimljivosti:
Kjubrik je zahtevao da se nekoliko tona peska donese, opere i oboji kako bi simulirao Mesečevu površinu. Centrifugalni deo Diskaveri letelice je sagrađen na jednom rotirajućem setu. Zbog Kjubrikovog perfekcionizma, scena sa hemijskom olovkom koja lebdi u vazduhu je rađena i osmišljana nekoliko meseci. Takođe, njegova opsednutost detaljima je išla dotle da se vide i instrukcije za upotrebu mnogih stvari u filmu. Da bi se pripremio za rad na ovom filmu, Kjubrik je zajedno sa Arturom Klarkom gledao gomilu filmova naučne fantastike. Kada se u finalu filma čuje glasno disanje, zapravo je sam Kjubrik sniman kako diše. U prvih 25 minuta nema dijaloga, a ukupno u filmu postoji 88 minuta bez dijaloga. 

U čast filma i knjige, NASA je jedan svoj satelit nazvala 2001 Mars Odyssey. Ovo je poslednji film snimljen o Mesecu, pre nego što su Armstrong i Oldrin hodali po njegovoj površini. U teorijama zavere se može čuti da to i nije slučajnost i da je sam video sa Oldrinom i Armstrongom režiran, a da ga je režirao sam Kjubrik. Ako se analiziraju svi položaji Boumena u sobi na kraju filma, formira se oblik zvezde. U svim sekvencama u svemiru, čuje se muzika. To je urađeno iz prostog razloga što u svemiru zvuk ni ne bi mogao da se čuje. Čuveni glumac Rok Hadson je izjavio "Hoće li mi neko zapravo reći o čemu se ovde radi" na šta je Artur Klark odgovorio sa "Ako uspeš u potpunosti da razumeš ovo, onda smo debelo zabrljali". Ako u nazivu H.A.L  svako slovo zamenimo sa sledećim u abecedi, dobijamo I.B.M. Kjubrik je izjavio kako je to slučajnost, iako se IBM-ovi proizvodi mogu videti u filmu. Jedini Oskar kojeg je film dobio je onaj za specijalne efekte. Nanošenje šminke na lice Kir Dulie, kako bi on izgledao kao starac, trajalo je 12 sati.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 10/10