Obavestenje

Obaveštenje: Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

петак, 28. новембар 2014.

The Prestige (2006)


The Prestige (2006) on IMDb
Kod nas nazvan: Prestiž
Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: Christopher Nolan
Glumci:  Christian Bale, Hugh Jackman, Scarlett Johansson...

Priča:
Dva mađioničara se upuštaju u neverovatni duel u potrazi za savršenom iluzijom.

Moj osvrt:
Sećam se kada se Prestiž pojavio. Nije bilo velike pompe, nije bilo bombastičnih najava ali je film dostavio ono što je trebalo. Nolan je ovim filmom pobrao još veću količinu fanova. Naravno, najviše ljudi je kupio dobrim ali vazda precenjenim filmovima o Betmenu. I to razumem. E onda je otišao korak dalje i najavio nešto što redefiniše pojam naučne fantastike i drame. To je rezultiralo smešnim Interstellarom, patetičnom, poglupom i povremeno zanimljivom naučno fantastičnom dramurdom na koju se niko ne bi osvrnuo da nije ovoliko najavljivana. Njegov Inception ne smatram tolikim remek delom ali je doneo za mene ono što sam želeo da vidim od naučne fantastike. Ima je dopadljivu priču u koju je ubacio solidne a povremeno i jedinstvene ideje. Pravo osveženje posle gomile bezidejnih projekata prethodnih godina. Posle Interstellara, ne mogu da kažem da se radujem narednim Nolanovim projektima. Može on napraviti nešto dobro ali budimo realni, kada jednom kreneš putem da uveseljavaš decu dok sebi puniš pare kešom, ne silasiš s tog puta nikada. Uostalom, pitajte Finčera. Mogu slobodno da kažem da me je Nolan izgubio sa Interstellarom. Ali isto tako mogu da kažem da me je prvi put kupio upravo sa Prestižom. 

Prestiž je na odličan način prikazao duel dva mađioničara i kroz njega prikazao sukob dva čoveka bilo koje profesije ili opredeljenja. Prikazao je razvoj čoveka u svojoj profesiji, želju za znanjem, žrtvovanje i mudrost. Osnova od koje treba krenuti je znanje. Kako stičeš znanje? Ok, proučavanjem istorije tvog posla ali najbolji način da stekneš znanje je da radiš i da radiš sa nekim ko je bolji od tebe. Upravo to je polazna tačka. Moraš da pokupiš sve što znaju oni koji su uspešni u poslu. Od jednog čoveka ćeš kupiti znanje sve dok ne vidiš da on više nema šta da te nauči. Onda ćeš "krasti" znanje od nekog drugog. Kada je ovo u pitanju, Borden (Bejl) i Anžier (Džekmen) su na istom nivou. 

Ako svo znanje koje si stekao koristiš, ti ćeš biti uspešan. Ali šta ako si vizionar, ako vidiš i dalje od tog znanja, ako možeš da napraviš mnogo više nego svi ljudi od kojih si učio? E onda imaš šansu da postaneš besmrtan i to uradivši nešto što niko do tada nije učinio. Tu dolazmo do Bordena. On je čovek ideje, on je neko ko ima hrabrosti da se upusti u nešto što do sada niko nije. Ne pričamo sada o tome da li je to dobro ili loše, ne govorim da li je to uspešno ili ne, govorim samo o spremnosti i hrabrosti. To je pokretač i za stvaranje nečeg velikog ali i za totalnu propast. Tanka je linija između ta dva a nekada jedno neminovno povlači drugo. 

Sada je tas vuče na Bordenovu stranu. Međutim, hajde da to posmatramo ovako. Recimo da ste osmislili proizvod koji rešava neki veliki problem za koji do sada nije bilo rešenja. Ako jednostavno izađete u javnost govoreći da imate rešenje za taj problem, plašim se da ćete zvučati kao nekada davno gospodin Šećeroski. Mislim sve to zvuči lepo u teoriji ali morate ubediti ljude da je to što prodajete zaista ono za šta ga izdajete. E tu dolazimo i do prodavanja znanja. Koliko god da ste genijalni, inventivni, koliko god da dobro obavljate svoj posao, koliko god bili inovator i neko ko može unaprediti bilo šta, morate znati da prodate svoje znanje. Ne misilm tu samo na materijalno, mislim uopšteno. Neko mora da kupi to što prodajete, neko mora da prihvati to što nudite, neko mora da uvidi da ste u pravu. E, ovde već tas vuče na Anžierovu stranu.

Prestiž forsira priču o sukobu dva čoveka iste profesije. Iako bi sva lepota trebala biti u sukobu razlika ova dva čoveka, ono što je karakteristično za Prestiž, upečatljivije su stvari u kojima su ova dvojica slični. Kroz ceo film se potencira na ulozi žrtve, ali ne one patetične žrtve za opšte dobro. Zajebimo malo tu herojsku priču. Pričajmo o ljudima koji su spremni na sve, koji su voljni žrtvovati drugog za svoj uspeh. Možemo da morališemo koliko god hoćemo ali to su ljudi koji najčešće završe na vrhu. Pitanje je samo da li neko planski žrtvuje druge stvari i druge ljude u traganju za svojim ciljem. I jedan i drugi mađioničar žrtvuju ali je jedan svestan dok drugog zaslepljuje cilj. Koji je prvi a koji drugi? Da li je Borden prvi ili možda Anžier? Imena nisu bitna. Svestan je onaj ko je trenutno na vrhu. Ovog koji zaostaje, cilj čini slepim za sve ostalo. 

Da bi zaista mogao žrtvovati nekog za ono što radiš, morao bi biti toliko zavisan od svog posla, usresređen na njega, i sve u životu bi podredio svom zanimanju. Neki takve ljude mogu posmatrati kao velike, kao majstore u svom poslu. Ok, nije da nema takvih primera ali mislite li da su svi majstori sto posto orijentisani na svoj posao. Mislite li da su oni najveći zanemarivali porodice zbog svojih zanimanja? Ili su možda upravo u porodici pronalazili snagu. Upravo ovde imamo mrtvu trku u jednom čoveku između mađioničara i roditelja. Ne zavaravajmo se da ova dvojica rade da bi bili najbolji u svom poslu. Svaki od njih radi da bi bio bolji od ovog drugog. Bez tog duela, njihovo zanimanje nema svrhu. Oni prestaju biti mađioničari i postaju ono drugo, što su bili van svog posla. E tu smo. Ako živiš svoj posao, izgubićeš život koji si trebao imati van onog što radiš. Ok, posao nas definiše ali ga ne radimo večno. Radimo ga da bi život van posla vodili lagodnije. Kada sam pomenuo mrtvu trku između mađioničara i roditelja, mislio sam na momenat u kom čovek prestaje da bude radnik a počinje da bude ono drugo, ono van posla. 

Dok se nije prodao za jeftine obrte poput one katastrofe u Povratku Mračnog Viteza, u Prestižu, Nolan ih je odlično koristio. Naravno, ne koristiš obrt ličnosti bez velike potrebe, već koristiš obrt događaja. Daješ nam nešto što se zbilo a nismo videli. Time ne menjaš karakter svojih likova jer onda sve ispadne idiotski poput trećeg dela Betmena. Samo menjaš igrača koji vodi igru. Zbog toga mi je, braćo i sestre, sve vreme u glavi bio šah. Gledamo duel dva mađioničara a kao da gledamo šahovsku partiju. Prvo, planira se toliko poteza u napred, skrivaju se karte, prave se diverzije, vidimo konstantno nadmudrivanje, vuku se i očekivani ali i neočekivani potezi itd. Upravo tu Nolan odlično koristi obrte. Obrtom samo daje veće šanse jednom igraču, nipošto ne menja karaktere igrača. Karakter smo videli. On nam samo otkriva njihovu genijalnost i potpuno ludilo.

Nisam fan scena žrtvovanja za opštu guzicu, tj opšte dobro. Teško je napraviti nešto takvo a da bude ubedljivo. Kada pođe za rukom, to su opasne scene. Terminator 2 ima jednu takvu scenu i to je masterpis. Ali na žalost to uglavnom ispadne baš kao ovaj poslednji Interstellar, "fakjea vidi kakav sam majstor, kako sam se lagano žrtvovao sa osmehom a par sati pre toga sam pizdeo kako hoću da vidim svoju decu". Spasite me tih patetičnih scena. Ako ne znaš da je napraviš, nemoj je ni praviti. Reci da ti je lik pao u borbi za veće dobro. Biće mi lakše. Pre nego što se prepustio tim dečijim pizdarijama, Nolan je umeo da napravi i ovo. Jedno je kada se žrtvuješ za opšti cilj. Tema je šira, mogućnosti je više. Ali najčešće se žrtvujemo za sopstveni cilj. Ako mi je cilj da moje dete odrasta zdravo i bezbrižno, žrtvovaću se za to. Nemoj da mi neko kaže da je u Interstellar priazano žrtvovanje za decu. Ono je žrtva za imidž, patetiku i potpuno očajno pokraden kraj superiornijeg Abyss. No, ako mi je cilj mir u svetu, onda sam teška budala jer verujem u takve stvari koje se pominju još samo u izboru za mis sveta. Setimo se kraja u Spasavanju Redova Rajana. Vidiš da se neko žrtvuje za tebe. Ne dozvoli da žrtva bude uzaludna.

Film otvara i zatvara odlična naracija velikog Majkla Kejna. Tih nekoliko rečenica opisuje mađioničarski akt ali opisuje i ceo film. Prvo nam mađioničar pokazuje nešto obično - poput dva mađioničara i njihovih trikova. Potom, pokazuje nešto neverovatno - nije li upravo takav sukob ove dvojice, pun neverovatnih i suludih gestova i događaja, žrtvi, nanošenja zla itd. Potom imamo finalni deo gde se sve vraća u normalu. Pogledajte poslednju scenu filma. Da li možete na osnovu nje zaključiti da se u toku filma desilo nešto loše? O ne. U tome i jeste caka. Kada vidite nešto poput ovog kraja, nasmejani ćete uživati u toj sceni. Da li nam je bitno da li je sve ono između iluzija? O ne. Braćo i sestre, koliko god to zvučalo glupo, nekada realnost nije tako zanimljiva, dopadljiva ili prijatna. Nekada nam prija i zaista želimo da budemo prevareni. Nekada iskreno uživamo u iluziji a Prestiž upravo iza te iluzije krije tragediju. Vidite li koliko je jaka moć obmane.

Zanimljivosti:
Čung Ling So, mađioničar koji se pojavljuje u filmu je bio stvaran lik. Inače, to je bio Amerikanac, belac, Vilijam Elsvort Robinson koji je i u javnosti bio prerušen u starog Kineza. On se odao kada je trik sa hvatanjem metka pošao po zlu. Tada je rekao "Bože, upucan sam" posle čega je i izdahnuo. Riki Džej, koji i sam igra mađioničara u filmu, pripremao je Džekmena i Bejla za snimanje scena sa trikovima. 

Naj scena:

Now you're looking for the secret. But you won't find it because of course, you're not really looking. You don't really want to work it out. You want to be fooled.

Moja ocena: 9/10

уторак, 25. новембар 2014.

La Dolce Vita (1960)


La Dolce Vita (1960) on IMDb
Kod nas nazvan: Sladak Život
Žanr: Komedija | Drama
Režija: Federico Fellini
Glumci: Marcello Mastroianni, Anita Ekberg, Anouk Aimée...

Priča:
Serija događaja koji se odvijaju u jednoj nedelji života paparaca i plejboja, Marčela Rubinia.

Moj osvrt:
Felini je jedan od velikana koji do sada nije osvanuo na ovom blogu. Iskreno, više bih voleo da sam pisao o "Osam i po" jer mi se šarm tog filma izuzetno dopao. Sladak Život je nešto što mi nije bilo toliko slatko. Posle Nobi i Enter the Void, La Dolce Vita me je propisno namučio i gledao sam ga iz nekoliko delova. To je svakako jedan od razloga zbog kojih ovaj prikaz neće biti naročito inspirativan. Čini mi se kao da jednostavno nisam video ono što sam trebao videti ili sam pak video ono što treba ali mi se nije naročito dojmilo. 

Naravno, baziraću se više na neospornim kvalitetima filma. Površno gledano, ovo je užasno besciljan film. Celim tokom priče gledamo čoveka koji ode na mesto A gde priča sa određenom grupom ljudi, potom ode na mesto B gde se provodi sa drugom grupom ljudi, pa se onda odveze do mesta C gde opet razmenjuje mišljenje sa trećom grupom ljudi, povremeno se svađa sa ženom i tako do samog kraja. Ono što je neosporni masterpis ovde je upravo to što cela ova priča deluje dvojako. Kroz jednu scenu, istim dijalogom, istim postupcima, prenosi nam se nešto što je i pozitivno i negativno. 

Prvo, možemo zaključiti da Marčelo ima bogat društveni život. Tu sve puca od zabava, od ljudi na visokim pozicijama od intelektualaca i ko zna koga. Zaključićemo da je lik kojeg pratimo elokventan dasa koji se kreće u bitnim krugovima. Ali gledajmo samo njega a ne ljude sa kojima se druži. Kada se družiš sa dobrim ljudima, ljudima koji poseduju veliko iskustvo, kada osećaš pripadnost grupi sa kojom se družiš, ti neminovno postaješ bolji u smeru u kom želiš da se razvijaš. Da li je to ovde tako? Marčelov odnos sa suprugom je baš težak. Nekako to sve deluje kao da mu je ona teret ali da on ne želi da prestane da vuče taj balast. Možemo tu ženu posmatrati kao posesivnu, kao histeričnu ali kažem, opet pogledajmo Marčela. Ne daje li joj on apsolutno pravo da bude takva? Marčelo izgleda kao neko ko se ne pronalazi ni u jednoj sferi, čak ni u onoj kojoj najviše pripada. 

Upravo u tom odnosu Marčela i nejgove supruge se vidi sve. Ona teži jednostavnom i konvencionalnom. Želi decu, želi supruga uz sebe. On teži spektaklu i traži ga van tog odnosa sa suprugom. Zašto je onda ne napusti? Zato što mu je ona sigurnost, zato što uvek može da joj se vrati ili pak, zato što nije siguran da li će ga svet fame kojem teži napustiti ili će on odustati od njega. Sve se to vidi iz rasprava i pomirenja ovog dvoga. Dok ona pokazuje zatvorenost i vernost, on prikazuje apsolutnu slobodu i razuzdanost. Nije li malo čudno što upravo ta razuzdanost pripada "slatkom životu" dok je vernost predstavljena kao kavez?

U svom tom glamuru koji nam priča prodaje, čini mi se da je Felini uspeo da pokaže neverovatnu prazninu. Koliko god gledali velike i lepe stvari, one se nikako ne ispostave takvim. Recimo vidimo prelepu filmsku divu koja vodi uzbudljiv život. U poslednjoj sceni u kojoj je vidimo ona bude ošamarena - njen život i nije tako uzbudljiv, pogotovu kada je presrećna posle jedne provedene večeri sa Marčelom koji u svoj toj priči deluje kao kolosalni pozer. Imamo klince koji treba da vide čudo ali se zapravo čudo pretvara u laž. Imamo veliku ljubav između Marčela i žena u filmu ali zapravo ta ljubav nije obostrana. Imamo čoveka koji sa ponosom priča o svojoj deci i porodičnoj sreći ali ta priča, koja deluje naizgled najsvetlije od svih ne skončava onako kako smo očekivali. To znači da imamo ljubav koja to nije, sreću koja to nije, čudo koje to nije, harmoniju koja to nije. Gde je onda taj sladak život? 

Da li je sladak život iluzija, stvar fame, popularnosti, spektakla, histerije, skandala? Pogledajte, kada god se nešto iole turbulentno desi u životima ljudi koje gledamo, uvek su tu novinari. Ceo prokleti film oni kao da čekaju da se nešto malo drugačije desi da uskoče u kadar i fotografišu. Da li je onda ceo taj sladak život spektakl kojim se hrane lešinari gladni emocija, gladni tuđih života u praznini sopstvenog? Da li su svi ti osmesi poznatih, srećnih zapravo maska za ove druge? Da li je sve to pokazivanje perija nedostupnog drugima? Da li je sladak život nagrada ili kazna? Ili je to samo gluma? E tu Felini odlično poentira sa ovim filmom. Ako gledamo sa strane, vidimo da je sve to jedna velika karikatura društva - ali opet, skoro svako bi želeo da bude sa te strane bez obzira pripadao tamo ili ne. Koliko to govori o nama? 

To je to, braćo i sestre. Iz ovoga što sam napisao, ne dajem opravdanje za relativno nižu ocenu od one koju film verovatno zaslužuje. Ovo je čisto subjektivni događaj. Iskreno, meni je ovaj film od skoro tri sata barem sat i po duži nego što treba. Sve se to nekako ponavlja, ide se iz zabave u zabavu, iz priče u priču. Previše likova i karikatura prolazi ispred nas a malo je onih vrednih pažnje. Opet, mislim da to i jeste bila Felinijeva namera ali mi je sve to bilo užasno teško za gledanje. U mnogim scenama verovatno nisam video ono što je trebalo pa sam se i tu dobrano namučio. Verujem da među vama ima velikih poštovalaca Felinija koji u ovom filmu vide ono zbog čega je La Dolce Vita veliki film. Slobodni ste proširiti ovaj tekst vašim komentarima i dodati ono što je meni promaklo.

Zanimljivosti:
Scena u fontani je snimana po zimskom vremenu. Anita Ekberg je bez problema snimila scenu dok je Mastroiani nosio dodatno odelo ispod. Film je uveo izraz "paparaco" u redovni govor. Zbog moralne cenzure, film je bio zabranjen u Španiji do 1981. Omiljeni film Rodžera Eberta. Vatikan se javno izjasnio protiv ovog filma.

Naj scena:

Poziv

Moja ocena: 6/10

субота, 22. новембар 2014.

Interstellar (2014)



Kod nas nazvan: Međuzvezdani
Žanr: Naučna Fantastika | Avantura
Režija: Christopher Nolan
Glumci: Matthew McConaughey, Anne Hathaway, Jessica Chastain...

Priča:
Tim istraživača putuje kroz crnu rupu kako bi pronašli planetu koju bi ljudi mogli naseliti. Od sve misije zavisi sudbina čovečanstva.

Moj osvrt:
Nekako mi se čini da već dugo čekamo da nas nešto novo oduševi i da nas pomeri s mesta svojim kvalitetom. Ako pogledamo, svi filmovi za koje je bilo iole realno da dostave kvalitet, omanuli su. Svi oni koji su bombastično najavljivani, nisu dostavili skoro ništa. Iskreno, od Igara Gladi, Lavirinta, Now You See me i nisam očekivao ništa sem zabave. Na žalost, čak ni to nisam dobio. Ali od Gravity sam očekivao nešto više od slatkiša za oko filovanog patetikom. Verovali ili ne, imao sam utisak da će Gone Girl da ubode u metu. Nisam naravno očekivao ništa veliko poput Fight Club ali barem pristojno kao simpatični Bendžamin. Ali Gone Girl je teška budalaština koja je donekle zabavila i kao htela nešto da ispriča. Da li bi Grand Paradom pokazivali koliko je Mocart veliki kompozitor? Finčer je umro kao režiser. Šta je sa Nolanom?

Nolan zapravo do sada nije žestoko omanuo. Poslednji Mračni Vitez je pravljen za klince i u tom svetlu je ok. Nešto ozbiljnije ne može da dohvati. Opet, ranije nam je dao suludi Memento, korektne Betmene, odlični Prestiž, meni odlični Inception koji jeste ono što Sci-Fi treba da bude. Da li Nolan stoji uspravno posle Interstellara? Pazite, trejleri i najave su bili zaista dobro napravljeni. Rečima se najavljuje nešto grandiozno a na trejleru ne vidimo nešto ekstremno spektakularno. Automatski pomisliš da se ovde ne puca na efekte već da će se sve zasnivati na drami čovečanstva. To mi je dalo nadu da ću dobiti ozbiljan naučno fantastični film koji će me emotivno pomeriti. Nolan se do sada nije naročito bavio emocijama i velikim dramama (malo je zagrebao u Prestižu). Zbog toga nisam znao šta da očekujem u tom segmentu. 

Neke stvari o kojima ću pisati su čak i sitni detalji ali hej, ovo je najnajavljivaniji film u zadnjih sto godina - ako mi trubiš toliko o njegovom kvalitetu, onda ću da ga iseckam na najsitnije delove. Krenuću od muzike. Muzika je opasno dobra. Neko se fino potrudio da iskomponuje svaku živu sekvencu filma i svaka od melodija nosi neku grandioznost. Ali da vas nešto pitam, šta ima grandiozno u prilaženju prozoru i gledanju na polje kukuruza? Šta je tako veliko u praćenju bespilotne letelice kroz taj isti kukuruz? Mislim, imaš sjajnu muziku a puštaš je u svakoj sceni. Muzika najavi nešto veliko onda se ja ohladim jer ništa veliko ne vidim. Sat vremena kasnije kada zaista želiš da mi pokažeš nešto veliko, ja sam već oguglao na tu muziku i više je ni ne čujem. Ako scena samim kvalitetom ugrabi punu pažnju, onda tek ta muzika da dodatni ukus. Tako da imaš vrhunsku muziku ali beskrajno silovanu tamo gde ne treba. 

Ne rekoh, biće sitnih spoilera. Ne mislim da su veliki ali ako ste opasno naloženi da gledate ovo i nećete da pročitate ni najsitniji detalj, preskočite ceo ovaj prikaz. U jednoj sceni, Kuper (MekKonahi) priča sa nastavnicom u školi i nastavnica kritikuje njegovu ćerku što je donela staru knjigu u kojoj je tekst o sletanju na Mesec. Zapravo u budućnosti koju gledamo u ovom filmu, utvrđeno je da tog sletanja nije ni bilo - ili možda jeste. Uuuu i sada su nastavnici zapravo zle čike i tete a naš Kuper je bata koji je uveren da oni ovim ruše američki ponos i štatijaznam. Čemu ova scena služi? Ok, možemo reći da je ovo sitan detalj. Ali ovaj detalj toliko smrdi na sve ono što mrzim. Nemoj mi slati ovakve usrane poruke kroz film. Ceo svet sumnja u njihovu superiornost pa da nam pokažu koliko ih to vređa. Baš me briga i za svet i za njihovu superiornost ali ovo neću da gledam u filmu koji pretenduje da bude ozbiljan. 

Ceo film je tu kao prisutna neka viša sila koja na neki način pomaže ljudima da nešto ostvare. Ok, zašto da ne. Nemam ništa protiv. Treba nam malo mašte u naučnoj fantastici. Da li je ovo dobro? Viša sila šalje binarni kod koji predstavlja geografske koordinate na osnovu kojih naši likovi odu do neke tamo baze. Ha? Pazite, ne pričam o situaciji kada se ispostavi šta je ta sila. O tome ću posle (bez spojlera). Imaš recimo silu u Star Wars. To nije nešto što je objašnjeno ali se vidi neki njen efekat i vidi se grandioznost toga. Čoveče, ovakva sila mi deluje baš blentavo. Mislim alo, viša sila ti daje geografske koordinate gde da ideš. Zapitaš se zašto baš binarni kod, zašto baš MekKonahijev lik itd. (kada vidiš rasplet, onda se zapitaš "zašto ne svi") Tu baš i nisu čista posla. Ako je viša sila takva kakvom je predstavljaš kroz film, očigledno je da ona ne treba da daje signale ljudima već da upotrebi neospornu moć i pomogne ako joj je to cilj. Ono u fazonu, poslat sam da spasem ljude zarobljene u rupi. Imam moć da uletim, podignem ih odatle i iznesem napolje. Ma jok, sad ću im ubaciti glinene pločice sa feničanskim tekstom da 50 metara iznad imaju uže koje će ih voditi napolje. Sve što treba je da se popnu jedni na druge i to je to. Umesto da ostaviš to nečem misterioznom, ovde si banalizovao neku silu. (Ponavljam, ne pričam o situaciji kada se ispostavi šta je to). 

A pazite sada ovo. Zemlji preti propast. Od svega vidimo neku prašinu koja uništava biljke. MekKonahi je naučnik. Jedan lik mu kaže da naučnici nisu potrebni već farmeri da uzgoje biljke koje neminovno uspevaju i pored prašine. Čak vidimo da je i NASA svedena na sitan broj ljudi. Ček ček, Zemlji preti propast ali ti ne trebaju naučnici? Sjajno. To je kao kada bi pretila velika poplava i mi pričamo kako nam ne trebaju graditelji brana već dobri ronioci i čamdžije. Zašto se prilagoditi propadanju ako postoji i teoretska šansa da ga sprečiš? Kako ti ne treba prokleti naučnik da spreči katastrofu? Po svoj logici stvari, taj čovek ti je poslednja nada. Eeee, ali tako dobijamo onaj glupavi šablon nalaženja heroja gde mu se najmanje nadaš. 

Zašto nam nisu dali bilo kakvu informaciju zašto Zemlja propada. Fuck you, that's why. Odakle prašina koja udara sa svih strana? Šta se to dešava sa našom planetom? Da li je moguće da ne mogu da nam daju nešto više o problemu? Pazite, ovde se kroz film ozbiljno razvija rešenje kroz neku formulu gde se pominju gravitacija i vreme. Vidim da mnogima smeta činjenica da je gravitacija nešto veliko. Meni je to ok. To je kao u starim naučno fantastičnim filmovima. Prihvatiš neke stvari jer je ipak ovo fantastika a nije da su toliko baš besmislene i šuplje (poput raspleta ovog filma). Ali ako ozbiljno razvijaš rešenje, daj mi onda problem da bih mogao da imam utisak da to rešenje zaista spašava svet. Ovako vidimo gomilu prašine nošene vetrom. Za mene je to nedovoljno. 

Elem, ta neka viša sila daje MekKonahiju geografske koordinate i on nabasa na NASU, tj. njenu supertajnu bazu. Oni ga skontaju i kažu "hej, pa zašto ti ne bi ti upravljao spejs šatlom u misiji koja treba da spasi čovečanstvo". Pa sunce vam blesavo koliko ovo nespretno izgleda. Ono, čova nabasao pa eto, nek se uključi. Ako on ne leti, leteće neki neiskusni likovi. Ovako će on da se uveze u celu priču za sekund i iako nije leteo odavno, brzo će se uhodati u sve. Pa da. Spejs šatl, moš misliti. Kao da voziš bicikl. Pa majku mu staru, valjda se misija za spas čovečanstva vodi tako da ćeš zvati najbolje da rade za to opšte dobro. Ako je ovaj bata najbolji spejs šatl taksista, zar nije trebao biti uključen od samog početka u celu priču. Ma jook, gde je tu zabava? Znaš ono, u svakom čuči heroj. Čekaj bre, zar ovaj film nije reklamiran kao nešto što treba da nam da neku veliku sliku? 

Eeee ali da je Kuper bio od početka planiran za let, kako bi onda dobili megapatetične scene gde ćerka neće da mu dozvoli da ide. Ok, klinka i treba da se buni što tata ide na ne zna se koliko i u veliku opasnost. Ali pazite, ovde su toliko forsirali taj odnos i taj neoproštaj da su mi zgadili život. Ne samo da scene traju predugo već se mi u filmu o čovečanstvu bavimo usranim patetičnim dečijim neoproštajem. I taj usrani, patetični, dečiji neoproštaj traje, koliko sam pohvatao, dvadesetak godina. Ko se bre duri toliko dugo? Mislim ok, pre ćeš skontati teoriju relativiteta nego žene, ali čoveče, ovo je prevršilo svaku meru. Nolan ovim pokazuje da apsolutno nema pojma da se bavi ljudskim emocijama. Koristi oprobani emerihovski recept iz filmova katastrofe - zajebi odnos, daj patetiku iz sve snage i daj je mnogo. 

Sad dolazimo do nečega što možda i jeste malko patetičnjičavo ali mi je i te kako prijalo. Kada su ovi astronauti u blizini crne rupe, vreme za njih protiče mnogo sporije nego za ljude na Zemlji. To te natera da se počeškaš po glavi i shvatiš šta zapravo možeš propustiti u životu. Ovde ću vam ispričati nešto što je vezano za mog najboljeg prijatelja, čiji roditelji su razvedeni. Pričao mi je o danu kada se spremao za matursko veče. Rekao mi je da je, dok se elegantno obučen gledao u ogledalo pomislio "ćale, šta ti propuštaš". Tu je teško izbeći knedlu u grlu. Postoje stvari koje u životu zaista ne želiš da propustiš a po pravilu su vezane za najdraže a najverovatnije za tvoju decu. Većina toga su stvari koje možeš osetiti samo jednom. Prvi korak ili prvu reč svog deteta, njegovo odrastanje, venčanje, momenat u kom si postao deda ili baka itd. Tu se zapitaš da li je zaista vredno ono što te je odvuklo na drugu stranu. To je jedini vrhunski segment ovog filma. 

Glumačka ekipa se sastoji od korektnog MekKonahija, velikog Majkla Kejna, En Hedavej i Džesike Častejn. Kejna uvek volim videti tu nema šta. Iskreno, teško sam podneo činjenicu da je Hedavejeva dobila prednost u odnosu na Džesiku kada je posada šatla u pitanju. Nemam ništa protiv En Hedavej ali ona nije neko ko je glumio u ozbiljnom filmu (da ja znam). Sa druge strane, Džesika je neuporedivo bolja glumica i osim u romantičnoj komediji za koju kvalitetna gluma nije naročito ni potrebna, ne vidim gde En može da joj parira. Međutim, lik koji tumači En Hedavej je užasno prazan, nebitan, kenjkav tako da na kraju nisam ni imao zamerku na ovakvu postavu.

A evo i najgoreg momenta u filmu. U jednom trenutku kreće rasprava u brodu, na koju planetu ići. Goriva postoji samo za put do jedne. Lik koji tumači En Hedavej kreće u ozbiljno ubeđivanje gde treba da se ide. Njen razlog je zapravo taj što joj je dečko na toj planti. Ideš na misiju koja je poslednja nada čovečanstva a odlučuješ u ličnom interesu. Bar da je život u pitanju. Elem, oprostio bih ovakav momenat slabosti jer su emocije zajebana stvar. Ali nam onda ne slede minuti mučenja u kojim ovaj lik objašnjava kako ljubav prevazilazi sve poznate granice, dimenzije, zakone i štatijaznam i kako na nju treba da se oslonimo a zanemarimo logiku. Naučnik koji treba da bude moja poslednja nada priča o ljubavi koja će nas izbaviti iz propasti. Ako ovakvi umovi treba da me spašavaju, zgazite me valjkom. Više puta. Za svaki slučaj. Ovo je toliko odvratna scena da, da sam film gledao u toplini svog doma, premotao bih scenu koliko mi se gadi i otišao da se polijem vodom po glavi. Mislite da ne može gore? Može. Nolan je upravo tako završio film, sa ljubavlju koja prevazilazi sve granice i dimenzije. Da li je ovaj film trebao da nam ispriča nešto veliko? 

Elem, da prodiskutujemo o jednom segmentiću koji nam prodaju ovde. Jedan od načina da se produži čovečanstvo je taj da ćeš ljude stvorene u laboratoriji da raspeš na neku planetu. Kako je ovo tačno očuvanje čovečanstva? Imaćeš ljude koji ne znaju prave navike ljudi, koji ne znaju ponašanja, koji nemaju blage veze šta i sami predstavljaju. Ništa od ljudske istorije neće biti sačuvano, niko neće znati ni da su ljudi postojali na nekoj tamo planeti. Ako ne sačuvamo svoju istoriju, ponašanje, običaje, principe, ako ne sačuvamo svoju teritoriju, svoja dostignuća, svoju nauku, umetnost, ako ne sačuvamo sve što smo ikada stvorili i što nas definiše - kako smo to onda sačuvali čovečanstvo? 

Ono što mi se nikako nije dopalo je dijalog. Izgleda da ovde niko ne može da vodi normalan razgovor. Bukvalno svaki dijalog između ljudi sadrži neku silnu simboliku, neke grandiozne izjave, neke velike rečenice. Mislim čoveče, zar dvoje ljudi ne mogu normalno da pričaju i da se šale. Sede dvojica koja se znaju barem dvadesetak godina i njihovi razgovori zvuče ovako: "tebi ovaj svet nikada nije bio dovoljan bla bla bla. celog svog života si se trudio da bla bla". Ma daj. Koliko često vodite ovakve Šotra stajl razgovore sa ljudima u vašoj okolini, bilo da su to neobavezne ili bitne diskusije? Jedini normalni dijalog ovde imaju ljudi sa robotima zato što su robotima udahnuli smisao za humor. Eto, to mi je čak bio i simpatičan dodatak svemu ovome. 

Rekoh da Zemlja propada i da čovečanstvu preti kraj. I mi to sve vidimo na tek nekoliko ljudi. Čekaj majstore, jel moguće da ne možeš da mi prikažeš ništa globalno. Gde je bre ta drama o okončanju našeg postojanja. Čoveče, ovde se niko ne plaši za sopstveni život. Dobro, skoro niko. Svi su neki kao heroji ili su dovoljno apatični da se prepuštaju stanju stvari. Gde su ti momenti beznađa? E pa izgubljeni su u sitnim, patetičnim dramicama likova koje gledamo. Kako se film bliži kraju, očekivao sam ozbiljnost ali je svaki prokleti segment pretočen u nešto ili akciono, ili je stvoren obrt a zapravo je sve obezvređeno. Imamo jednog čoveka koji se plaši za svoj život. E pa majstor Nolan je to poistovetio sa zlom. Strašno zar ne? Čovek se plaši da će ostati sam i da će umreti. Pa on mora da je genocidna nakaza. Baš tu su imali priliku da kreiraju dramu a oni su kreirali kao nekog negativca i gomilu glupih, tobože napetih scena sukoba sa glavnim likovima. 

Rekoh da nas film vodi u tu neku transformaciju svega i svačega. Obrti sevaju, novotarije se dodaju a ona najavljivana veličina je definitivno izgubljena. Namerno nisam do sada pominjao Odiseju u Svemiru sa kojom porede ovu smejuriju. Nemojte se blamirati ljudi. Odiseja nam daje nastanak čovečanstva, razvoj čovečanstva i daje nam nešto posle što je prokleto genijalno i misteriozno u isto vreme. Nije lako shvatiti ali upravo to je budućnost. Ovde mora da se kreira neka veštačka tenzija, pa onda scene gde se Kuper pretvara u supermena i izvodi akrobacije u letu. Čemu to služi? Odjednom se gubi cela priča, dolazi do nekih obrta i akcionih sekvenci. Iako smo trubili o jednim rešenjima, kao fazon imamo nove opcije pa ćemo da izvodimo razne pizdarije kako bi pojačali tenziju i ubrzali akciju. Uuuu majstore. Baš se preokretima priča velika životna priča, zar ne?  Likovi koji su bili opterećeni celom ovom pričom odjednom lako donose velike, sudbonosne odluke. What the Hell. Kad može Emerih, može i Nolan. Ne. Sve ove stvari su jeftina zabava. Baš ono što ovaj film i jeste. 

Pazi sad ovo. Pomenuh formulu koja je neki kao tamo spas. Na formuli logično radi jedan čovek pa mu se kasnije pridružuje još jedna žena. To je savršeno logično, zar ne? Ceo prokleti svet će da ode do vraga ali hej, kome bi palo na pamet da uključi gomilu genijalaca, naučnika, pa i običnih ljudi koji bi možda mogli da reše matematičku formulu. Pazi, sudbina čovečanstva je u toj formuli a samo dvoje ljudi je rešava. Isključujemo mogućnost da negde na planeti Zemlji postoji genijalni um koji bi mogao da raščivija ovo. Ali kako bi onda gledali patetični rasplet neverovatnog svemirskog putovanja. 

Za rasplet treba imati dosta tolerancije i zaista sam je imao. Ideja da vreme posmatramo kao još jednu fizičku dimenziju mi je bolesno dobra. Odličan izbor. Čoveče, ta ideja mi je čak bolja i od one koju je Nolan odlično eskploatisao u Inceptionu. Svakako je veća od snova kojim možeš da utičeš na ljude. Međutim, ovakav rasplet je baš šupalj. Vraćamo se na onu višu silu koja šalje binarni kod. Pazi, ako je sila ovo što jeste, zašto onda nešto što je toliko moćno, što ima takvu izvanrednu ideju o vremenu, zašto to funkcioniše na ovako skrnav način. Ako nešto posmatraš kao fizičku dimenziju, ono ti je dostupno na ovaj ili onaj način. Ono šta su nam ovde servirali, kako je dimenzija dostupna, kako je sve to stvoreno i kako funkcioniše je mnogo, mnogo slabo. Ako napraviš najbolji automobil ikada, nećeš postaviti konja da ga vuče. Ako napraviš najbolji TV ikada, nećeš napraviti da ne mogu da se menjaju kanali. O tome se radi ovde.

Sa druge strane, finale filma mi deluje prilično inspirisano finalom iz Abyss. Problem je što je u odnosu na kraj tog Spilbergovog filma, ovaj u potpunosti inferioran. Znači daješ mi nešto što prilično liči na nešto drugo ali se ne potrudiš da napraviš to kvalitetnijim već opet serviraš neki obrt. Hm. No ne deluje samo kraj kao "pozajmljen". Ceo film je protkan scenama i scenicama iz Odiseje u Svemiru. Samo što su spore scene u Odiseji bile spektakularne i prikazivale mnogo. Interstellar je čak i periodično dosadnjikav. Eto, rekao sam. Zbog siromašnog sadržaja, ovo me je povremeno teralo da bacim pogled na sat da vidim koliko je ostalo do kraja filma. 

Moram da se prebacim na neki drugi film da ne bih spojlovao a da bih napravio neku paralelu. U filmu Jacket lik iz budućnosti govori sebi u sadašnjosti da je nešto rešenje nekog tamo problema. Lik iz sadašnjosti uspešno koristi rešenje i čini veliko delo. E sada, kako je taj lik iz budućnosti mogao da zna to rešenje ako mu niko nikada nije rekao i ako ono nikada nije ni postojalo do ovog momenta u sadašnjosti? Nolan je želeo da nam ispriča veliku priču - nije uspeo. Uspeo je da nam prodaje neku priču o znanju koje ne dolazi niotkud, ne ide nikud a evo ga ovde. Uspeo je veliku priču o sudbini čovečanstva da svede na patetične drame i dramice, na preokrete, akciju i nešto vizuelnog spektakla. Interstellar nije čak ni solidan film. Interstellar spada u onu kategoriju "može da se pogleda". Sa ocenom sam milosrdan jer sam u mnogo dobrom raspoloženju. A ovo je prilično slabo. Ako hoćete da vidite kako se pravi film sa ovakvom temom, pogledajte Odiseju u Svemiru. Ovo, da nije ovoliko izvikano, palo bi u zaborav mesec dana posle prikazivanja. Neko je pretio Kjubrikovoj Odiseji sa ovom sprdnjom. Mene je to slatko nasmejalo. Odiseja kaže da smo bezgranični i više od onog što vidimo - Interstellar kaže da nas je patetika održala, njojzi hvala. Odaberite vašu verziju velike naučno fantastične priče o čovečanstvu, odaberite budućnost koja vam deluje veliko. 

Zanimljivosti:
Oblaci prašine su kreirani pomoću ventilatora koji su raspršivali sintetičku prašinu. Do post-produkcije, MekKonahi nije želeo supruzi da oda rasplet filma. Za potrebe filma, zasejano je 500 hektara kukuruza. Na kraju je taj kukuruz prodat i ostvarena je zarada.

Naj scena:

Poruke

Moja ocena: 6/10

среда, 19. новембар 2014.

The Silence of the Lambs (1991)


The Silence of the Lambs (1991) on IMDb
Kod nas nazvan: Kad Jaganjci Utihnu
Žanr: Kriminalistički | Triler | Drama
Režija: Jonathan Demme
Glumci: Jodie Foster, Anthony Hopkins, Lawrence A. Bonney...

Priča:
FBI kadet mora da ubedi manipulativnog ubicu da pomogne u hvatanju drugog serijskog ubice koji ubija devojke i dere im kožu.

Moj osvrt:
Kada kažeš The Silence of The Lambs, misliš Hanibal Lektor, misliš Entoni Hopkins. Teško je rangirati uloge, teško je rangirati i glumu samu po sebi tako da ne mogu reći da je ovo nešto najbolje ikada ali sa sigurnošću mogu tvrditi da ovo spada u sam vrh. Hopkins u svakoj sceni grabi pažnju i drži je sve vreme. Dovoljno je reći da postoji snimljena scena u kojoj se mala Klaris budi i čuje jaganjce ali zbog kvaliteta Hopkinsove glume odlučili su da ostave scenu dijaloga bez prikazivanja ičega iz pomenute scene. Sigurno je da ovaj film ne bi bio ono što jeste bez Hopkinsa ali činjenica je da su sjajne predstave još nekih glumaca ostale možda malo u senci maestralnog Velšanina. Ne samo uloge, mnogi detalji su pomalo u drugom planu. Ja ću ovde pokušati da se osvrnem na njih koliko je to u mojoj moći. 

Kada u filmu imamo mlade, nadarene početnike obično to izgleda tako da oni pokažu da su majstori, da se izbore sa svim problemima i rastu u heroje. Ono na šta se retko ko odluči je da prikaže napredak svog lika. Obično je to razvoj koji se svede na eksploziju lika kojem dozlogrdi ono što se događa i onda odluči da svima stavi do znanja ko je i šta je. Klaris jeste nadarena, ambiciozna ali taj lik prosto raste i odrasta kroz film. Ona upoznaje pravu stranu svog posla. Ok, hrabra je ali to je nešto sa čim se rodiš. Recimo Fracture nam prodaje priču o genijalnom negativcu koji se igra sa mladim advokatom da bi isti taj negativac pao na neverovatnu glupost. To je nedopustivo. Hoćeš da kažeš da je neko ko je pazio na brojne i kompleksne detalje, propustio nešto tako banalno i tu ga kao mladi advokat nadmudri. Tako degradiraš lik koji si kreirao kroz film. 

Klaris ni jednog momenta ne uspeva da nadmudri Lektora. Ona samo uspeva da dođe do njegove pažnje. E tu je sjajno što je ona početnik. Jasni su strahovi, jasne su greške koje pravi. Zamislite da je tu bio neki iskusni operativac. Onda neke greške i potezi ne bi bili opravdani. Sa druge strane, lakše je vezati se za nekog za koga možeš da strahuješ ili da se poistovetiš. Obratite pažnju na ove detalje. Klaris je mlada i neiskusna, niža je od svih kolega, ulazi u lift u kom je jedina žena, radi na slučaju gde je jedini ženski i neiskusni operativac u FBI itd. Imamo mnogo razloga zbog kojih bi ona omanula, imamo mnogo prepreka koje deluju neprelazne. Baš zato se lako vežemo za njen lik. 

Film odlično predstavlja svoje negativce. Pre i nego vidimo Bila, upoznati smo sa njegovim zverstvima. Koliko toliko, videli smo njegove žrtve i njihov tragičan kraj. Pre nego što nam prikažu Hanibala, ispričaju nam brutalnu priču o njemu. Šta na taj način dobijaš? Pazite, bez priče o njima sve bi ovo funkcionisalo i dalje ali na prvi pogled ti likovi bi fizički delovali koliko toliko normalno. Ako već imaš predstavu o njihovim nedelima, već na prvi pogled ćeš u njima tražiti pa možda čak i videti svu monstruoznost koju nose. Onda im drugačije procenjuješ ono što rade, tražiš nešto skriveno u njihovim potezima, postupcima, govoru. Kada slušaš dijalog koji neko vodi sa njima, u ovom slučaju tražiš nešto skriveno, nešto što je između redova. 

Klaris pripada odseku FBI koji proučava ponašanje. Ovde se neko fino potrudio da nam prodaje to kroz ceo film. Nije sporno da je dijalog između Hanibala i Klaris prepun takvih finesa, nije sporno ni da svi drugi dijalozi sa Lektorom nose isto to. Međutim ceo film je nafilovan "čitanju" osoba i izgovaranju nečega što treba da donese željene rezultate kod osobe koja sluša (npr. scena kada se majka kidnapovane devojčice na televiziji obraća Bilu). Cela ta caka da na osnovu toga kako proceniš nekog, da ga navedeš da uradi ono što želiš je zaista odlična ideja. A u svemu tome, Hanibal Lektor je majstor koji najbolje čita osobu i govori joj ono što ona (ne)želi da čuje. Zamislite sada koliko opasnog negativca imate u filmu. Oni koji su radili pomenti Fracture bi ovo završili tako što bi Hanibal pukao i bio nadmudren od strane neiskusnog agenta. Da li bi onda ovaj film zaista bio vredan? Kako bi onda Lektorove procene bile relevantne? Fazon je u tome što filmovi poput Fracture robuju preokretima i time da ne žele rasplakati dečicu zbog koje pravda uvek mora da pobedi. Pa onda ljudi pljunu na svoju kreaciju poput Nolana u poslednjem Mračnom Vitezu. 

Odnos između Klaris i Hanibala jeste odličan upravo zbog toga što je ona neiskusna. Pazite, neko tek izašao iz škole dobija najveći mogući izazov. Jedinstvena šansa da pokažeš koliko vrediš. Ona ima veliku šansu da primeni ono što zna na čoveku ogromne inteligencije. Šta je tu najveći dobitak tog odnosa? Kada nas uče mnogim stvarima, kada nas uče kako da postupamo prema drugima, kako da se ponašamo, znamo šta nam je činiti ali je nemoguće biti uvek spreman na reakciju drugih. Nikada ne možeš da znaš šta da očekuješ od druge osobe. Klaris je mogla očekivati da će Hanibal biti nepristojan, grub ili šta već. Ona ide sa namerom da "pročita" njega. Ono što je brutalno, ona je ta koja biva pročitana mnogo bolje. Zamislite sebe u situaciji gde treba da se suočite sa nekim. Recimo u igri šaha ste maestralno isplanirali poteze na osnovu onoga što znate o protivniku. I posle svega dolazite u situaciju da vas je protivnik odlično pročitao. Nije problem to što protivnik zna čime raspolažete, veći je problem što on vodi igru i može da upravlja narednim događajima. 

Sam slučaj je onakav kakav treba da bude. Nevine žrtve, nešto karakterističnih, jezivih stvari bez ikakvog preterivanja u fazonu današnjih serija. Znate već kako današnji filmovi naprave karikature od ubica, ne moram da vam to govorim. Upravo u toj jednostavnosti je savršenost. Prvo si kreirao priču o liku (Bilu). Drugo, obogatio si je jezivim slučajevima. Treće, tu istu priču i ličnost nadograđuješ iako ne zauzima puno vremena na ekranu. Pazite, sve što je vezano za ovog čoveka i te kako ima smisla. Teško mi je da prihvatim da je neko zao samo zato da bi postojao negativac u filmu. Ovde dobijamo odličnu studiju ličnosti i na to, realnu osobu. Nije li realni strah zapravo pravi, realistični horor i nešto što nas prepadne više od svih spodoba? Sve što su vezali za ovu osobu zaista ima smisla. Moram ovo da opišem kroz poređenje dva filma. Recimo, stari House of Wax ima čoveka koji je pravio voštane figure i na taj način se ostvario. Kada mu je naneto zlo, on je u svoju osvetu utkao ono što ga je definisalo. E sada, imamo i novi House of Wax gde dva brata vošte koga stignu u tamo nekom napuštenom gradu. Zašto? Koga je to briga. Bitno je da sve to deluje čudno. Odsustvo svakog smisla je izgleda poželjno. 

Znate koji je moj omiljeni žanr i zbog toga će vam biti jasno zašto sam ovu scenu izabrao za najbolju. Scena u kojoj se Hanibal Lektor bori za slobodu i njen brutalni rasplet za mene predstavljaju prelomni momenat u filmu. Prvo, do tog momenta sve je na priči i nagoveštaju. I o Bilu a pogotovu o Lektoru znamo mnogo ali je to uglavnom iz priča. Od tog momenta vidimo njihov "ručni rad" na delu. Do tog momenta priča se zakuvava, od tog momenta sve ključa. Tempo filma je neoporedivo brži konstantno smo bombardovani vrhunskim scenama. I rasplet koji sledi nije jednostavno rešenje celog problema već celoj priči daje novu, još jeziviju dimenziju. Od Bila iz priče dobili smo Bila na delu i to u izvedbi odličnog Teda Levina. Plašljiva Klaris nije prestala da se plaši ali se i dalje sukobi sa svojim strahovima. Ovog puta to izgleda još opasnije. Jedna stvar je kada je tvoj strah zatvoren i kada si izolovan od njega. Druga stvar je kada je on slobodan. Tada, ma gde bio, on je sveprisutan. 

Sada nešto što nema veze sa ovim filmom. Primetio sam u nekoliko anketa da glasanje nije bilo fer. S obzirom na način glasanja, lako je bilo primetiti da nešto nije ok. Nemam način da sprečim ljude da nameštaju anketu kako bi svoj predlog progurali. Ako imate konstruktivan predlog, možete ga izneti. Dok se ne nađe korektno rešenje, odlučio sam da sam biram filmove iz liste sa vašim predlozima a u anketi će se naći samo poznati hitovi kojih i ima i nema u pomenutoj listi. Ako i tu primetim da glasanje nije korektno, ankete će biti ukinute do daljnjeg.

Zanimljivosti:
Džodi Foster je izjavila da kada je snimana scena u kojoj se po prvi put Klaris i Lektor susreću, Hopkins je improvizovao vređanje njenog južnjačkog akcenta. Zbog toga je njena reakcija prirodna. Ona se zaista uvredila dok nije shvatila da je to od početka bio Hopkinsov plan kako bi namerno izazvao takvu reakciju. Dok se pripremao za ulogu, Hopkins je često posećivao zatvore i proučavao osuđene ubice. Čak je bio prisutan na saslušanjima nekih od ubica. Buffalo Bill je kombinacija tri ubice iz stvarnog života: Ed Geina koji je drao svoje žrtve, Teda Bandija koji je koristio gips na ruci kako bi izazvao potencijalne žrtve da mu pomognu i Gerija Heidnika koji je držao kidnapovane žene u jami. 

Film je zasnovan na stvarnom odnosu između ubice Teda Bandija i profesora kriminalistike Roberta Kepela. Džodi Foster je htela da kupi prava na snimanje filma kada je pročitala knjigu ali ju je Hekman preduhitrio. Kada ga izvoze iz baltimora, Lektor je trebao biti obučen u žuto ali je Hopkins tvrdio da će upečatljivije izgledati u potpuno belom što je režiser i prihvatio. Hopkins je dobio ovu ideju zbog svog straha od zubara. Šara koja se vidi na leptiru nije ona koja zaista pripada ovoj vrsti. Za to je iskorišćena slika Salvadora Dalija na kojoj sedam žena obrazuju oblik ljudske lobanje. Uz Ajkulu i Isterivača Đavola, jedini horor film koji je dobio oskara. 

Dok se spremala za ulogu, Džodi Foster je provela dosta vremena sa FBI agentom Meri En Kraus. FBI jedinica koja se bavi proučavanjem ponašanja je asistirala u pravljenju filma. Scena u kojoj Buffalo Bill pleše nije trebala postojati u filmu (postoji u knjizi) ali je dodata na insistiranje Teda Levina. Levin je proučavao serijske ubice i posećivao barove za tranvestite gde je razgovarao sa ljudima kako bi se pripremio za ulogu. Film je trebala otvoriti scena hapšenja za koje bi se ispostavilo da je vežba. Džodi Foster je ubedila režisera da film ipak počne njenim trčanjem po terenima za vežbu. Kada Lektor brzo uvuče vazduh kroz zube dok mljacka jezikom i time aludira na kanibalizam, to je Hopkinsova improvizacija. Cela scenografija je uništena posle snimanja pa je rekreirana za potrebe filma Red Dragon. Džodi Foster i Entoni Hopkins imaju samo četiri zajedničke scene. 

Zarada filma je već u prvoj nedelji premašila budžet koji je utrošen za snimanje. Mišel Fajfer je bila originalni izbor za Klaris Sterling ali je odbila ulogu smatrajući da je film previše nasilan. Sve scene u Hanibalovoj ćeliji sadrže odraz ili Lektora ili Klaris. Bruk Smit (Ketrin) je nabacila preko 10kg za potrebe snimanja. Događaji u ovom filmu se odvijaju posle onih iz filma Manhunter (1986). Pomenuti Manhunter je prvi film o Hanibalu Lektoru. Od svih filmova u kojim je glumila, Džodi Foster najviše voli The Silence of the Lambs.

Naj scena:

Krvavi ali smireni Hanibal uz Bahovu melodiju.

Moja ocena: 9/10