Enter the Void (2009)

Kod nas nazvan: Uđi u Prazninu
Žanr: Drama | Fantastika
Režija: Gaspar Noé
Glumci: Nathaniel Brown, Paz de la Huerta, Cyril Roy ...

Priča:
Diler koji živi u Tokiu je ubijen zbog prijatelja koji ga je izdao. Njegova duša posmatra posledice sopstvene smrti tražeći uskrsnuće.

Moj osvrt:
Gaspar Noe me je kupio sa Irreversible i zbog tog filma sam odlučio da posvetim pažnju još nekom njegovom ostvarenju. Enter the Void mi se činio kao pravi izbor. I od samog početka mi je sve to delovalo poznato. Opet imamo kameru koja se vrti u krug, opet imamo preduge scene, opet imamo ta neka silovanja vizuelnim koja je ovog puta bilo mnogo teže izdržati. Neke scene koje nam predstavljaju svest momka koji je na teškim drogama su ok. Tu imamo transformacije raznoraznih oblika i to mi sve izgeda kao kada sam prvi put video screensaver na računaru. Međutim osećaj da kao tele blenem u gomilu boja koje se pomeraju, spajaju i čine oblike nije danas dovoljan da budem srećan. Ovo je neretko otišlo na krivu stranu sa scenama koje blješte gore nego osvetljenja u disko klubovima. Ako gledate u mraku u to, osetićete fizički bol u očima. Sve za umetnost, neko će reći. Ok je sve to, ali moraš da povučeš jasnu granicu između umetnosti i preseravanja. 

Noe je ponovo slikama dostavio psihičko stanje, duševni nemir i bol. Scene su duge, mučne i teško da se ovo može nazvati zabavnim i u jednom momentu. Irreversible je upravo u svakom svom segmentu donosio osećanje glavnog lika. Od bola, razočaranja, zabrinutosti pa sve do opijenosti, veselosti i lepršavosti kada otkrivamo da je glavni ženski lik u drugom stanju. To je brilijantno. Enter the Void ima sve te mučne scene ali najveći problem ovde je što je sadržaj preslab. Priča je nešto što mi se ne čini naročito dopadljivim, bitnim pa i nečim što može da me poveže sa likovima. U Irreversible smo imali pravi horor čovečanstva. Ovde imamo priglupog narkomančića, njegovu seku i njihov čudan odnos. Zašto bih se vezao za lika koji se zaključa u wc bežeći od policije i goloruk viće "imam pištolj, pucaću ako se ne udaljite". Naravno da je logično da ga neko prosvira. I ja sada treba da gledam tešku priču takvog lika? 

Ok, da ne mislite sad da na osnovu tog jednog događaja generalizujem. Daleko od toga. Ovo je užasno plitko sa strane likova. Ako izuzmemo bolesni odnos bate i seke ovi likovi su najobičnije daske. Teška trauma iz detinjstva, odvojenost i onda ponovno pronalaženje, bla bla bla. Hajde da maknemo tu traumu iz detinjstva i da zanemarimo na trenutak vezu ova dva lika. Ono što možemo reći o njima je prilično poražavajuće. On je diler i narkos, ona je striptizeta bez ikakve ličnosti. Jednom rečju dva puta ništa. I čemu služi ovakav odnos bate i seke? Prvo vidimo povezanost još od kada su bili klinci i to je klasična patetična pričica koju mogu da prihvatim. U sadašnjosti vidimo nešto što prilično vuče ka incestu. Incest u kom imamo dva ozbiljna lika bi možda i bio tema za češanje po glavi. Incest između dve daske je šok radi šoka a to ne može da upali. 

U filmu se pominje i tibetanska knjiga mrtvih koja se bavi lutanjem duše posle smrti i reinkarnacijom. Zapravo mi to gledamo ceo film. To je korektno. Momak koji je skončao gleda ono što se odvija posle njegove smrti dok je ta priča isprepletanja sećanjima na bitne stvari iz života i iz perioda pred smrt. I šta tu vidimo? Onaj odnos bate i seke, nešto seksa, nešto droge i to je to. Jel tu ima materijala za film od preko dva i po sata? Naravno da nema. Sadržaj ovde je toliko prazan da ovo ne bi smelo da traje duže od sat vremena. Zamislite koliko je onda sve ovo isforsirano kada film traje ovoliko. I onda čitam gomilu hvala kako je ovo umetnički brilijantno, efektno i štatijaznam. Ok, nemam ništa protiv da me ubiješ u pojam ako ćeš mi reći nešto veliko. Ali ne želim da me ubijaš u pojam nebitnom pričom iako ona u osnovi ima dobru ideju. To je kao kada bi doveo Fredija Merkjurija da peva Timberlejka i slične pizdarijice za devojčice. Jednostavno, previše je utrošeno kvalitetnog materijala za loš proizvod. Dva i po sata lutanja, okretanja, lebdenja, slušanja nebitnih dijaloga, gledanja nebitnih događaja - to je previše. Ne kažem da je to nužno loše. Daleko od toga. Ima ovde scena koje sasvim pogađaju tamo gde treba. Problem je što ovih drugih ima mnogo više. 

Elem, duša luta, razgleda, sluša i na kraju odabere kao ko će da se vrati na ovaj svet. To je priča koja se fura iz pomenute tibetanske knjige. Recimo da ovde duša luta barem sat i po više nego što treba. U finalu vidimo taj krajnji izbor. Ne kažem da je to finale dobro. Zapravo mi se i nije svidelo. Zadnjih nekoliko minuta predstavljaju bukvalno hard core pornografiju. Nemam ništa protiv pornografije ali nemam utisak da je ovde bila naročito potrebna osim da bude onaj pomenuti šok radi šoka. Tako da kada kažem da mi je kraj filma najbolja scena, ne odnosi se na bahanalije i kameru iz vagine. Odnosi se na onaj izbor. U celom odnosu između bate i seke nisam video ništa naročito. Niti u onoj dečijoj povezanosti, niti u onom delu koji grebucka po ivici incesta. Međutim, krajnji izbor, koliko god delovao bolesno, barem pokazuje nešto više od prethdodna dva i po sata ubijanja u pojam. 

Enter the Void je ok film. Ništa više od toga. Ne mogu da prihvatim da ga ljudi stavljaju u isti koš sa Irreversible jer on za razliku od tog odličnog ostvarenja nema sadržaj vredan pet minuta pažnje. Likovi su potpuno nebitni, događaji su užasno nezanimljivi, poruke nema, samo gomila razvučenih scena. Ideja mi se u načelu dopada i smatram da je morala da donese bolji film. Elementi tog boljeg filma postoje rasuti u ova dva i po sata. Ako imate strpljenja, potražite ih.

Zanimljivosti:
Najveći broj dijaloga su improvizovani. Film je prikazan tek na kraju Kanskog festivala zato što još uvek nije bio završen kada je festival počeo.

Naj scena:

Izbor

Moja ocena: 5/10