Obavestenje

Obaveštenje: Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

четвртак, 30. јул 2015.

Casablanca (1942)


Casablanca (1942) on IMDb
Kod nas nazvan: Kazablanka
Žanr: Drama | Ljubavni | Ratni
Režija: Michael Curtiz
Glumci: Humphrey Bogart, Ingrid Bergman, Paul Henreid...

Priča:
U neokupiranoj Africi u prvim danima Drugog Svetskog Rata, Amerikanac sreće bivšu ljubav i nastaju brojne komplikacije.

Moj osvrt:
Znate one likove koje ne možete impresionirati. Šta god im rekli, ne dotiče ih. Šta god uradili, niste zanimljivi. Šta god nudite, nisu zainteresovani. Da li su to loši likovi? Zavisi čime pokušavate da im skrenete pažnju. Casablanca je napravila vrhunski lik upravo time što tog čoveka ne zanima ništa što bi od njega napravilo ljigavca. Spreman je da pomogne ali ga ne dotiču likovi koji nisu vredni njegove pažnje. To i jesu likovi kojma je najbolje uopšte i ne davati pažnju. Na žalost, to su likovi koji su obično veoma bitni i visoko pozicionirani u društvu. Ovaj čovek ih uspešno odbija od sebe. 

I sada kada na jednu stranu staviš te lopine koje ti se gade a na drugu Rika koji ne dozvoljava da oni uopšte dopru do njega, jasno je koliko je onda takav lik jak. Vidite kako na jednostavan način može da se napravi odličan lik. Ne morate da imate herojske pizdarije. Dovoljne su neke karakterne crte da se zaljubite u čoveka. Danas se ubiju od prodavanja lika. Recimo u nedavno komentarisanom As Above So Below morali su da serviraju prelepo devojče koje ima stopedesšes doktorata i dobročinitelja genijalca koji sve zna da popravi. U Nightcrawleru (i taj tekst je u pripremi) su servirali teškog degenerika koji se kao uklapa u društvo i postavlja standarde. Mogli su samo da sačuvaju neke karakterne crte i ostave lika pristupačnim. Ne treba mi to, neću plastične likove. 

Imamo neke stvari koje naizgled deluju naivno. Recimo Rik cepa nemačke čekove. Iako mu oni mogu doneti profit, on ih odbija sa indignacijom. Italijan je predstavljen kao pajac. Klasičan lik sa kojim se sprdate. Francuz je prikazan kao boem. Nemac je hladan, gleda sve sa visine, postavlja se nadmeno. U principu to je jedan generički prikaz ali u ovom filmu on i te kako radi posao. Jasno je da su ti likovi generalizacija naroda koji predstavljaju ali ovde, osim činjenice da je ovo šala na njihov račun, možemo sve to uzeti kao opasnu kritku. Zašto? Koji period je obuhvatao drugi svetski rat? A kada je Casablanca snimana? 

Kada Rika pitaju šta je po nacionalnosti on daje odgovor da je pijanica. Još jedna odlična stvar. Ne rangiraj me po tome odakle sam, rangiraj me po tome ko sam i šta radim. Na ovaj način on kaže da ne želi da bude ni na jednoj strani. Ne zanima ga rat, ne želi da se upliće u to. Želi samo da bude ostavljen na miru. To je ona situacija kada želiš da se isključiš iz sranja koja te okružuju. Moram da uporedim ovu situaciju sa situacijom iz filma Mandarine. Mandarine su išle na surovo realnu varijantu. Ovde je film nekako vukao na humor sve vreme. Ali u oba slučaja rezultat je isti - ne možeš pobeći od ovakvih stvari. Previše gluposti ljudi naprave da te to ne bi dotaklo pre ili kasnije. 

Ovaj film je pre svega poznat zbog svoje čuvene ljubavne priče. Dobro je što je to zauzdano, što je priča lišena patetike i fokusirana na normalan ljudski odnos. Odlična je i najava te priče. Počinje muzikom, stvarima kojih želiš ili ne želiš da se sećaš. Potom, tu je i način na koji prelepa Ingrid ušeta u scenu. Takve sitnice su zaista dobar začin u filmovima. Na žalost, danas se taj pristup drastično promenio. Ovaj film na jednostavan način učini da ti se glavni likovi dopadnu i da ti lako zapadnu na oko. Oni su takvi da možeš da pričaš i pišeš o njima. Kakav je današnji pristup? Pogledajte npr. kretensku Pompeju. Glavni muški lik ušeta u scenu tako što se trude da mu ocrtaju svaki mišić. I ta scena je najduže pripremljena u filmu. Time želiš da kažeš "šupljoglavi debili, evo vam generičkog lutka kojeg ćete voleti samo zato što je gernički lutak". Ljudi, pojačajte kriterijume. Vreme je. 

I još malo sitnih a zapravo velikih detalja. Pogledajte glumu pri susretu ova dva lika. Tu mislim da se baš zagledate u njihove izraze lica, oči, mimiku, minimalne pokrete koje prave. Koliko su samo ti detalji genijalni. Ništa mi nisi rekao o odnosu ova dva lika ali iz tog susreta i tih nekoliko trenutaka savršene glume, rekao si mi sve, pokazao si mi emocije, pokazao sukob. Sve se vidi. Ne moraš da crtaš ništa gledaocu. Ova scena me je podsetila na legendarnu scenu iz drugog dela Kuma kada Kej (Dajana Kiton) saopštava Majklu (Paćino) da je namerno pobacila. Kada sam video kako se tu Paćinu trese vilica, mislio sam da će je zgromiti. Perfektno odglumljena emocija. To mogu samo veliki. 

Film je sniman u vreme rata, priča se odvija u vreme rata a on ipak nosi veliku dozu humora. Razlog za to je perfektan dijalog. Ne preterujem ako kažem da je ovo jedan od najboljih koje možete gledati na filmu. Upravo on daje neku veselu notu pa čak i najgori momenti ne izgledaju toliko tamni. Razlog za to je savršena upotreba sakrazma. Naravno, da bi dijalog uspeo, moraš da imaš dobre likove a kako napisah već, to je svakako ovde slučaj. 

Ljubavna priča je jednostavna a efektna. Da je drugi slučaj, verovatno ona ne bi važila za jednu od najvećih u svetu filma. Najbolja stvar je što ne šalje ni jednu standardnu, patetičnu poruku. Ne kažem da bi ona bila loša da to i radi, ljubav i jeste nekada patetična. Ovde nam ta priča govori da možda možeš zaboraviti neke trenutke, možeš zaboraviti događaje, možeš zaboraviti razloge, možeš zaboraviti ljude ali nikada ne možeš zaboraviti emocije. Emocija će ti vratiti sećanje na bilo šta što je vezano za nju. Film to eksploatiše sve vreme. Pogledajte priče dvoje glavnih likova. Svaka od njih je vezana za emociju. Ništa nije ubačeno tek tako. 

Semov lik (pijanista) je odličan dodatak filmu. Pre svega, tu je da donese dobru muziku i da njome prenese emociju. Samim tim je veoma drag u mračnom vremenu koje film donosi. U jednoj sceni vlasnik drugog lokala želi da otkupi Sema za veliki novac. Sem ne želi da ide. On peva, potrebna mu je emocija. Umetnost i emociju ne možeš proizvesti novcem. Samim tim što se daje veliki novac za njega, samim tim što mu se odaje priznanje za ono što radi, pokazuje se koliko umetnost vredi i koliko je pesma jaka. 

Kada smo več kod umetnosti, imamo scenu u kojoj Nemci kreću da izvode svoju pesmu u lokalu. Odmah potom, druga grupa ljudi im se suprotstavlja sa Marseljezom. Ovo je odlično. Umesto oružanog sukoba, vidimo sukob umetnošću, sukob pesama u kojoj nadvladava ona koja nosi uzvišenije emocije. Ako se ovaj film obračunava sa agresorima tako što ih prikazuje hladnim ili ih prikazuje kao pajace, ovde se već obračunava sa njihovom eksploatacijom umetnosti u pogrešne svrhe. 

Još jedan razlog zbog kojeg ljubavna priča ovde savršeno funkcioniše je to što je misterija stavljena u njenu službu. Data nam je jaka emocija između dva lika ali ne znamo priču. Gluma i emocija su takve da nas priča i te kako zanima i kroz film, ona se polako rasvetljava. Samim tim, emocije su jasnije, priča je veća, likovi su draži. 

Casablanca je odličan pokazatelj gde današnji filmovi greše kada je u pitanju izbor glumaca. Dok je danas manekenski izgled presudan faktor, nekada se gledalo na harizmu. Evo u nedavno opisanom Jurrasic World imamo Krisa Prata. Verujem da je dragim damama on šećer za oči ali lik ima harizmu jedne daske. Glumac mora da zna da vas kupi pojavom a ne izgledom. Majstori to mogu uvek, nebitna je uloga i nebitne su godine. Pogledajte npr. Nikolsona u Departed. Star je, glumi ljigavca ali vas kupi od prvog momenta i vaša pažnja je okrenuta njemu. Bogart je daleko od lepotana ali u ovakav lik se opasno zaljubite. Na stranu što je kreiran sjajno, Bogartova harizma i pojava mu daju još ono nešto bez čega su veliki likovi nezamislivi. 

I u tom šmekerskom duhu imamo završnicu i presudnu odluku ovog lika. Odlično je što je ovaj čovek takav da ste sve mogli očekivati od njega a on vas kupi nečim većim od svega što ste očekivali. Sećate se kada sam pisao o tim sudbonosnim odlukama, da ne kažem žrtvovanjima. Neki jednostavno to urade da bi scena dobila na jačini a niđe veze zašto je to urađeno. Kao "uuu kakav heroj, poginuo je zbog..." a zapravo to nije ni morao da uradi (Interstellar). Ovde vidimo odluku koja je najbolja, čiji ishod će imati najvažniji rezultat. To je odluka za opšte dobro. 

A kakva je budućnost ovog lika koji je doneo takvu odluku? Nejasna. Njegov potez je veliki ali retko ko će znati da je on to izveo. Njegova budućnost je u magli. I upravo u tu maglu on i odlazi. Kakva je naša budućnost? Ne znamo je. Radimo da ostvarimo ono što želimo. Bitno je da se trudimo da donosimo najbolje moguće odluke. I šta god radili, to nema smisla ako smo u potpunosti sami - moramo imati nekoga sa kim putujemo.

Zanimljivosti:
U sceni kada Marseljeza nadvladava nemačku pesmu, mnogi su u suzama. To su iskrene suze jer su većina tih ljudi izbeglice. Mnogi od glumaca koji tumače Nemce su nemački Jevreji koji su izbegli. Rečenica "Victor Laszlo is my husband, and was, even when I knew you in Paris" umalo nije izbačena iz filma zato što je smatrana neprikladnom za to doba. Bogartova supruga je optuživala glumca da ima aferu sa Ingrid Bergman. Iako je među njima postojala dobra hemija, van snimanja oni uopšte nisu ni pričali. 

Zbog ratnog stanja, nije bilo dozvoljeno da se snima na aerodromu pa su korišćene makete. Semov klavir je prodat na aukciji za više od 600.000 dolara. Zato što je bio znatno niži od nje, Bogart je nosio cipele sa platformom u scenama sa Bergmanovom. Duli Vilson (Sem) je zapravo profesionalni bubnjar i simulirao je sviranje klavira. Klavir je zapravo svirao Eliot Karpenter koji se nalazio iza zavese. 

Mnoge senke na zidovima su zapravo bile nacrtane. Planiran je nastavak po imenu Brazzaville. Bergmanova nije bila dostupna pa je tu ulogu trebala tumačiti Džeraldina Ficdžerald ali su kasnije odustali od snimanja tog filma. Madona je želela snimiti rimejk ovog filma u kom bi se ona pojavila u glavnoj ženskoj a Ešton Kučer u glavnoj muškoj ulozi. Konrad Vidt je bio najplaćeniji glumac.

Naj scena:

Susret

Moja ocena: 9/10

недеља, 26. јул 2015.

Mandariinid (2013)


Mandarine (2013) on IMDb
Alternativni naziv: Tangerines
Kod nas nazvan: Mandarine
Žanr: Drama | Ratni
Režija: Zaza Urushadze
Glumci: Lembit Ulfsak, Elmo Nüganen, Giorgi Nakashidze...

Priča:
1990 u Gruziji vlada rat. Estonac Ivo je ostao kako bi obrao mandarine. U krvavom sukobu pred njegovim vratima ostaju dva ranjenika. Ivo počinje da se brine o njima.

Moj osvrt:
Kada želimo da pomognemo nekom, kome zapravo pomažemo? Da li pomažemo doktoru, zemljoradniku, profesoru, vozaču; ili možda pomažemo deliji, grobaru, slaninaru, merakliji; ili možda pomažemo komunisti, demokrati, liberalu, republikancu; ili možda pomažemo Srbinu, Bošnjaku, Hrvatu, Nemcu, Italijanu itd. Ako izaberemo bilo koji od prethodnih odgovora, nema dileme da smo slepi i ne vidimo ono najbitnije. Ako pružamo ruku nekom, pružamo je čoveku, čoveku koji tu ruku zaslužuje zbog toga kakav je ali i zbog toga kakav bi mogao biti. Čovek i život su iznad svake podele. Tužno je što većina to ne vidi. 

Stari Ivo dolazi kao glas razuma. On spasava živote dva vojnika koja se nalaze na suprotnim stranama. On predstavlja ono o čemu pričam, čoveka koji ispred sebe vidi samo drugog čoveka, čoveka koji može da donese nešto veliko, čoveka kojem treba usmerenje, možda i oproštaj. Samo veliki mogu ovako nešto da urade, samo oni su u stanju da nas podignu iz blata, da nam ukažu na greške bez ikakve kazne, bez ikakvog preseravanja. Oni mogu da nam pokažu put time što će nas naterati da shvatimo kakvi smo, gde smo i šta predstavljamo u svojim delima. 

Pogledajte sada ovu sjajnu simboliku. Imamo dva vojnika koja su na zaraćenim stranama ali su pod istim krovom. Zvuči poznato? Ivin dom ima uslove da u njemu žive i jedan i drugi vojnik. Ali svaka prokleta država na ovom svetu može da gaji sve, i crne i bele, i vernike i ateiste, i ovakve i onakve. Zašto se onda borimo da ostanu samo jedni? Zašto iz sve snage želimo da ne budemo oni drugi pa makar morali da se menjamo, makar se odrekli nečeg što samo podseća na te druge. Tragedija u celoj priči je što međusobnom mržnjom i sukobom, rušimo kuću u kojoj živimo. Umesto da zajedno postojimo u toplom i sigurnom domu, svako će imati svoj: mali, razrušen i naružen. Da li je onda važnije da je taj dom samo tvoj ili da on zaista liči na dom. 

U jednoj sceni, Ivo i njegov prijatelj sklanjaju tragove borbe. To i jeste način na koji se odnosiš prema zlu. Počistiš ga, zakopaš, izbrišeš nečim drugim. Zlo sigurno ostavlja posledice, to ne možeš zaboraviti ali pokušaj da ga poništiš, pokušaj da ga obesmisliš. Zlo koje se akcentuje privlači novo zlo. Ljudi su podvodljivi. U nečemu što je zlo, videće svoju šansu, videće priliku da dođu do ličnog profita. Ako ljudima skreneš pažnju na nešto drugo, ako im pokažeš čistinu, lepotu, ako im daš nešto lišeno svakog zla, onda ćeš ih naučiti na dobro. Nije ova scena ubačena tek tako u film. 

Film se celom dužinom trudi da poništi razlike. Priznajem, neretko to radi naivno ali ne toliko da vam bode oči. Daje nam šansu da posmatramo više života. Naravno, svaki život ima svoj put, svoje padove i uspone. Ako se zagledamo bolje, videćemo i nešto što će da nas nasmeje ali nešto što nas zgrozi i uplaši. No ako se udaljimo, ako pogledamo širu sliku, svi ti životi se svode na isto. Da bi živeo, moraš da jedeš, moraš da piješ, moraš da dišeš. Sve ostalo je stvar tvog izbora. Ako sam biraš svoj put, ako si sam odgovoran za svoje postupke, nemoj mi reći onda da si nateran na zlo. Ako si napravio podelu zbog mržnje, nisi je napravio zbog svoje strane, već zbog tuđe. Da li je mržnja onda dobar motiv podele ili je jedinstvo u cilju dobra nešto čemu bi trebao da stremiš?

Ivo se u celoj priči postavlja kao gazda. Dva vojnika, uprkos njihovoj mržnji, slušaju ovog čoveka i ne prolivaju krv u njegovoj kući. Čovek je gazda u svom domu i tako se postavio. Jasno je kao dan da ako gazda ne valja, nema mira u kući. Naravno da ne možeš imati poverenja u sve ljude i naravno da ne mogu svi da budu moralni, dobri i poslušni. Ali kao gazda, ti si moć, ti možeš da obuzdaš agresivne, kazniš one koji zaslužuju kaznu, vežeš one koji bi naneli zlo. Ako vladaš pravično, imaš podršku većine. No, ako u kući vlada totalni haos, loši odnosi, ako se proliva krv, ako se sama kuća raspada, jasno je kao dan da gazda nije dobar. Jasno je i kao dan da u ovom pasusu nije reč samo o kući. 

Vreme leči sve. Pffff kakvu sam rečenicu izvukao pa to je haos. No sada ozbiljno, kakva je to glupost od rečenice to ne mogu da vam opišem. Vreme ne leči ništa već ima drugu ulogu a to je da vam daje realnu sliku stvari. Ovde imamo dva čoveka koji žele da rastrgnu jedan drugog. Zašto? Zbog pripadnosti različitim grupama. Kakva je tu logika? Nema je. Ne treba da mrziš nekog zbog pripadnosti grupi, možeš da ga mrziš na osnovu onoga što on radi. Vreme koje ova dvojica provode je iskorišćeno da upoznaju jedan drugog. Kada upoznaš nekog, onda formiraš stav na osnovu toga što znaš o osobi a ne na osnovu grupe kojoj pripada. To se ovde vidi lepo. Znam, to je očigledno, očevidno ali hej, svakako je bolje od bilo koje patetične transformacije ličnosti. 

Sada ću se vratiti na ono da je stari Ivo gazda u svojoj kući. Moš misliti, gazda u sopstvenoj kući. Pa nije to baš tako jednostavno. Gazda je onaj kojeg većina poštuje i podržava a ne onaj ko je vlasnik. Zašto onda dva ratnika poštuju čoveka od kojeg su fizički nadmoćniji? Upravo zbog ovog o čemu sam pisao u prethodnom pasusu. Čovek ih je kupio svojim delima, svojom hrabrošću i odlučnošću. Takvog čoveka moraš da poštuješ na kojoj god da si strani. Razmislite, kakav čovek će dobiti vaše poštovanje? Da li onaj kojeg se plašite ili onaj ko vas je kupio svojim delima? 

Ljude moraš da ujediniš oko zajedničkog cilja. Čovek koji zadobije poštovanje može da ujedini ljude. Pitanje je samo da li su namere tog čoveka dobre ili loše. Ovde ćemo pričati o dobrima jer ih film prodaje. Bez obzira ko se susreo sa Ivom, ovaj starac zadobija poštovanje svakog od njih. Kada on zamoli ljude da pomognu njemu i njegovom prijatelju, niko ne odbija. Pazite, imamo vojnike koji su u jeku borbe ali će odvojiti svoje vreme da pomognu čoveku da obere mandarine. Opa, eto zašto se film zove ovako. To je cilj koji ujedinjuje ljude. Ne mora da bude veliki, dovoljno je da ne bude loš. 

Kada već dođe do rata, jasno je da takvi dobri ciljevi koji vežu ljude nisu pobedili ili ih čak nije ni bilo. Ukoliko ih nije bilo, onda je jasno da su ljudi debelo omanuli. Autodestrukcija je neminovna. No, ako su ti ciljevi postojali ali većina ljudi nije krenula za njima ili ih je stavila ispod pogrešnih, žalosno je što i oni sami nestaju. Nešto što je možda uzvišeno, što je verovatno korisno, što će doneti dobro, biće izbrisano u ratu.

A ko strada u ratu. Ok, stradaju svi koji učestvuju ali ako je nekom cilj rat, njegovo stradanje je očekivano. On je ispunio svoju dužnost. Šta je sa onim drugim, onim koji su imali druge ciljeve? Oni su želeli dobro, oni su imali ideju, oni su verovali u čoveka ali njihov glas je suviše bio tih. Na kraju krajeva, oni koji nisu želeli taj rat, nisu ni spremni za njega. Žalosno je što su nekako predodređeni da lako stradaju jer ako ne odaberu stranu, ispada kao da su protiv svih - potpuno sami. Žalostan je svet u kom strada čovek koji samo želi da uzgaja svoje mandarine, da obrađuje svoju njivu, da sedi u svojoj kancelariji, da slika, da peva, da glumi, da piše. 

Da li me vi čitate zato što sam vaš? Ili ja možda pišem samo za moje? Da li samo prozivam njihove a ne naše? Da li valjaju samo naši omiljeni filmovi? Da li njihovi umeju da naprave odličan film? Da li samo pišem da naši razumeju? Da li njihovi prihvataju moje mišljenje ili je moje mišljenje formirano tako da samo naši razumeju? Ne. Ovde smo da podelimo razmišljanja. Koliko god se ona razlikovala, koliko god se mi razlikovali, ovde smo u jednom cilju, da pričamo o nečemu što volimo, bez mržnje, bez podela, bez ograničavanja. Nisu mi potrebni ni vaši ni njihovi ni naši, jer ste svi ovde moji. 

Kontam, nije ovo nešto što ne znate, nije ovo poruka koja nije širena godinama, ali koliko god ona već bila izlizana, koliko god bila iznošena, koliko god bila utkivana u dela, koliko god živela u govorima, ljudi je i dalje ne čuju. Poslušajte tu poruku. Poslušajte i sjajnu muziku koja je komponovana za ovaj film. No, na kraju dana, kada završimo sav naš posao, kada odigramo svoju ulogu, kada izgradimo sve što smo mogli, kada podvučemo crtu, sav taj posao, sve naše uloge, sve što smo izgradili, to nas definiše, to nas određuje. Ako smo posle smrti "naši" ili "njihovi", budimo sigurni da se neko koristi našim imenom, našim delima i našom veličinom. Ali budimo isto tako sigurni da ljudi nisu naučili ama baš ništa.

Zanimljivosti:
Đorđi Nakašidze koji tumači Čečena je Gruzijac. Film je posvećen Levanu Abašidzeu, poznatom Gruzijskom glumcu koji je poginuo u ratu. Prvi Estonski film koji je bio nominovan za oskara. Scenario je napisan za dve nedelje.

Naj scena:

Razgovor na kraju

Moja ocena: 8/10

среда, 22. јул 2015.

Intouchables (2011)


The Intouchables (2011) on IMDb
Kod nas nazvan: Nedodirljivi
Žanr: Biografski | Komedija | Drama
Režija: Olivier Nakache, Eric Toledano
Glumci: François Cluzet, Omar Sy, Anne Le Ny...

Priča:
Posle nezgode na paraglajdingu čovek postaje kvadriplegičar. On unajmljuje mladog momka sa ne baš svetlom prošlošću da ga pazi.

Moj osvrt:
Teško se nateram da gledam filmove o ljudima sa teškim zdravstvenim stanjem. Obično to ispadnu dobri filmovi, nije tu ništa sporno ali zato što se saživimo sa ljudima koji su u problemu i dugo nas drži taj utisak. Ovaj film mi je preporučen više puta i jedna je od vaših najstarijih preporuka. Na kraju, ispao je sve suprotno od onog što sam očekivao. 

Potez aristokrate da zaposli mladića koji je na uslovnoj kako bi pazio na njega izgleda pajacki. Pre svega, svi ostali su predstavljeni loše, u potrazi su za novcem, raspredaju laži. Ovaj momak nije ni tražio posao. Nisu morali sve druge da predstave tako zato što su nam dali savršen razlog za ovakvu odluku. Zašto bi čovek unajmiožž nekog takvog? Savršen razlog - zato što će ga ovaj čovek gledati ravnim sebi. Svi ostali su tu da se odnose prema čoveku kao prema bolesniku. Ovaj momak neretko zaboravi na tako nešto. Zašto bi čovek ostatak života proveo sa nekim ko će ga negovati i samo brinuti o njemu kao o bolesniku? Zašto vreme ne bi proveo sa osobom sa kojom može normalno da razgovara, koja može da mu bude prijatelj?

Namerno su nam dali momka sa lošom istorijom. Na prvi pogled, nekulturan je, krade, znamo da je bio u zatvoru itd. Momentalno smo spremni da ga osudimo a budimo realni, ni ne poznajemo ovog momka. Ali ako daš šansu ovom momku, ako mu dozvoliš da pokaže šta može, upoznaćeš ga i on će pokazati svoju pravu stranu. I odjednom, umesto da sudiš nekome, prihvatiš ga i dobiješ najbolje iz osobe. Nekima je samo potrebno dati šansu. Ne kažem da će je iskoristiti, ne kažem da će se dobro pokazati, ali previše dobrog ljudi mogu propustiti ako nekog lako udalje od sebe. 

Kada sam već krenuo na tu stranu, mnogo je ljudi koji kukaju za šansom. Mnogi misle da su nezasluženo zapostavljeni, da mogu mnogo bolje od nekih koji su tu šansu dobili, da njihov talenat nije iskorišćen, da njihovo znanje nije upotrebljeno, da su u podređenom položaju. Intouchables je tu odličan. Ti momče, ti što kukaš, evo ti šansa, pokaži se. Ovo su ti pravila, ovo su ti zadaci, da vidimo da li možeš da ih izvršiš. Ispostavi se lako da su neki sami krivi za svoj neuspeh. Ali ispostvi se i nešto lepše - pronađe se skriveni majstor, genije, učitelj, znalac, prijatelj. 

Kao što rekoh, čovek je izabrao ovog momka baš zato što on nije profesionalni negovatelj već je neko ko će to da nauči dok traje upoznavanje. I upravo u tome je najveći kvalitet filma, u upoznavanju dva totalno različita čoveka. Jednog koji pripada višem sloju i drugog koji je iz niže klase. Upravo te razlike su ih učinile odličnim tandemom. Ceo film gledamo kako uče jedan od drugog, kako se sporazumevaju, kako se upoznaju i kako pomažu jedan drugom. Film je bogat gomilom savršenih scena koje ovo prate. 

U takvom ljudskom odnosu vidimo ono najlepše. Ako dozvoliš čoveku da ti priđe, ako ga upoznaš, ako mu dozvoliš da te upozna, i ti i on ćete postati bogatiji. Vaš život se može prilično promeniti. Upravo to gledamo u ovom filmu. Učen, bogat, obrazovan čovek u godinama dolazi dotle da uči nove stvari od momka koji razbija konvencionalno, malko prlja ono što je previše čisto i samim tim donosi nešto novo. Kao što rekoh, ovo nije jednostrano. Vidimo kako momak raste iz situacije u situaciju, kako više uči i menja donekle svoj životni stil. A znate šta je najlepše od svega, i dalje su to dve potpuno iste osobe. Patetične promene ličnosti na filmu mrzim više od ičega. Ovo je samo jedno odlično prijateljstvo. 

Film savršeno popravlja raspoloženje. Mnogi filmovi bi se ovde fokusirali na teško fizičko stanje osobe. Budimo realni, i da nam neko ne trubi dva sata o tome, vidimo i sami koliko je to stanje teško. Ali ovaj film ne želi da nam direktno priča o tome. To gledamo usput. Fokus je na prijateljstvu. Što je neverovatno, i sam lik se prilično šali na račun svog stanja. Ne sprda se film sa tim, samo se šali. Npr imamo scenu gde momak jednostavno zaboravi stanje ovog čoveka i ostavi mu pismo na grudima kako bi on to u samoći pročitao. Nenaviknut je na ovakvu situaciju ali samim tim je savršen. Stvar je u tome što neće uvek moći da pomogne ovom čoveku profesionalno, ali će mu pomoći iskreno i ljudski. 

Obratite pažnju na namere ove dvojice ljudi koje imaju jedan prema drugom. I jedan i drugi žele međusobno razumevanje ali i jedan i drugi žele da pokažu drugi način. Ako upoznaš nekog, možeš videti njegov potencijal koji on možda ne vidi. Nateraj ga da ostvari taj potencijal i da prihvati sebe onakivim kakav jeste. Te scene su ovde odlične. Prvo, bogate su šalom, drugo, prilično su emotivne, treće, koliko govore o ovom koji treba da primi taj savet toliko govore i o onom ko ga daje. 

No kako možeš tako dobro da upoznaš nekog? Kako možeš da mu priđeš? Kako možeš da dođeš dotle da te on sluša? Kako možeš da mu dozvoliš da te on upozna i da ti pomogne? Kako da dođeš u situaciju da on želi da posluša tvoj savet i primi tvoju pomoć? Kako možeš da kupiš osobu tako da želi tvoje društvo? Iskrenost, braćo i sestre. Iskrenost će pokazati ko ste, iskrenošću ćete kupiti one koji vas žele u svojoj blizini. I to gledamo ceo film. Svi dobri postupci, svi saveti i svi lepi momenti su vođeni iskrenošću. 

Jedina zamerka koju imam na film je to da je malo romantiziran. Ok je što svi prihvataju ovog momka jer vide da on radi sjajan posao ali nekako ovaj momak postaje savetnik, zaštitnik, prijatelj, učitelj i bukvalno postaje anđeo čuvar. Tu su malo odlutali. Ok je taj pristup i trebao je uticati na više ljudi ali ovo je malko previše. Zavoleli smo ovog momka i bez toga. 

Muzika u filmu je odlična i sjajno ide uz raspoloženje. Nije kao u Small Town Murder Songs gde je ona kreirala raspoloženje u sceni koja skoro nema ništa već je odlično ispratila trenutno raspoloženje likova i situaciju koju pratimo. Za nju je zadužen sjajni Ludovico Einaudi. Poslušajte nrp. njegovu numeru Primavera i uživajte. 

Intouchables je prelep film i ispričao nam je mnoge stvari. Prvo, dajmo šansu ljudima, upoznajmo ih, dozvolimo im da nam pomognu, da nas uče, da nam ispune dan. Ali naučimo i mi njih, pokažimo im drugi put, objasnimo im ono što ne znaju. Ako nekog upoznamo, mi znamo njegove probleme, mi vidimo njegove greške, mi upoznamo njegove strahove, mi vidimo njegove kvalitete, mi uvidimo njegov potencijal. Ono što je veličanstveno, ako nekog upoznamo, možemo mu pomoći. Ako to učinimo, velike šanse su da nismo pomogli samo njemu.

Zanimljivosti:
U stvarnom životu, Driss je mladi Alžirac i zove se Abdel. Režiseri su se odlučili na ovja izbor zato što su uživali radeći sa Omarom u filmu Tellement proches (2009). On je neko vreme živeo poput lika koji tumači. Sportski automobil koji Driss vozi je Maserati Quattroporte. Muziku koja se čuje kroz film komponovao je Ludovico Einaudi.

Naj scena:

Susret

Moja ocena: 9/10

недеља, 19. јул 2015.

The Judge (2014)


The Judge (2014) on IMDb
Kod nas nazvan: Sudija
Žanr: Drama
Režija: David Dobkin
Glumci: Robert Downey Jr., Robert Duvall, Vera Farmiga...

Priča:
Advokat iz velikog grada se vraća u dom svog detinjstva gde je njegov otac, sudija, optužen za ubistvo. On kreće da otkrije istinu i usput, ponovo se povezuje sa svojom porodicom.

Moj osvrt:
Znate onaj osećaj kad vidite glumca i morate da pogledate film. E ovo je to. Nekako mi se sve to činilo zanimljivim, plus ovakav glumac i nije teško posvetiti se filmu. Naravno, govorim o Robertu Duvalu. Respekt za Juniora, on jeste vazda simpatičan ali u zadnjih nekoliko godina on glumi sebe. Uboli su mu ulogu Tonija Starka ali ne može da bude Toni Stark u svakom filmu. Ok je da odigraš na tu harizmu. Ljudi to vole. Judge pokušava povremeno, sa manjim ili većim uspehom da odigra na tu kartu, ali mislim da im to nije bilo potrebno. Zbog cele drame, ovde je bilo potrebno nešto drugačije. I dalje je Junior faca u zabavnim scenama ali ovde je trebao da bude veća faca u drugim momentima. 

Ono što mi se nikako ne sviđa je ta previše forsirana priča o neslozi u porodici. Ok, to jeste tema filma ali morali su malo da zauzdaju ovo. Čovek ne priča sa ocem i otac mu nije ni video dete ali kroz ceo film uopšte ne vidiš razlog zašto ne priča sa majkom. Ćerka ne zna ni kako deda izlgeda. Zašto onda ne zna kako baka izgleda? Zar nije mogao devojčici barem pokazati slike? Zar nije majci mogao poslati sliku svoje ćerke? Previše je ovo lupetanja. Mogli su da ubace neku neslogu između oca i sina oko koje bi se drama razvijala, mogli su da nam ranije daju razlog i to je to. Ovako ne znamo ni zbog čega se krve niti znamo razloge ovolike udaljenosti između njih dvojice. 

I onda se to razvije u još besmisleniju priču. Otac bude optužen za ubistvo i sada mu treba advokat i on zbog neke velike mržnje ne bira svog sina da ga zastupa. Pa onda krene gomila gluposti da bi došlo do toga da sinček ipak preuzme slučaj. Najgore od svega je što je na ove isforsirane stvari izgubljeno previše vremena a te stvari su i glavni minus filma. Uz preveliku i isforsiranu mržnju ti dobiješ i ta natezanja i nepoštovanja ili šta već. Znate li šta je još gore, kako se film razvija, naravno da ćale odaje priznanje sinu ali čemu ova natezanja onda? Pa naravno, mora da se pravi neka nazovi tenzija sa preokretima u radnji i preokretima u karakteru. Zadnji put kad sam se primao na takve stvari, brada još nije počela da mi raste. 

I onda odjednom matori namćor omekne pred svojom unukom. Ovo mi je i odlično i očajno u isto vreme. Očajno je zato što on ni jedan jedini put nije pokušao da dođe do ove devojčice, da je vidi, da je upozna. To je i dalje njegova krv. Ne mogu da zamislim da neko ko je toliko hladan sasvim normalno nastavi da se ponaša kao da mu je super drago što je tek po prvi put video svoju unuku. Odlično je to što ljudi i treba da spuste gard pred decom. Zaista je besmisleno terati inat kada su mališani u pitanju. Oni ne mogu biti krivi ni za šta. Ali i ovde nam je kao serviran preokret. Očekivali smo kao da će ovaj dekica biti hladan prema unučici kad ono prc. Meh. 

Volim kada se film umesto patetičnih govora bazira na detaljima. Ne moraš da me tučeš u glavu sa nekim plačljivim raspravama, otkrovenjima, možeš mnogo da mi ispričaš jednom rečenicom ili scenom. Recimo u The Last Man on Earth imamo scenu gde lik uzme dečiju lutku i zamisli se. Sve vam je rečeno. Ovde imamo nešto takvo. Ako nam se baš i ne daju najbolje razlozi za netrpeljivost, daju nam barem karakterne crte likova. U jednoj sceni, kada Juniorov lik priča ćerkici o svom bratu, kaže da su trofeji koji je taj čovek osvojio bili bitniji njegovom ocu nego njemu samom. Ovo je odlično. Može da bude i pozitivno i negativno u isto vreme a verovatno i jeste tako. Otac može verovatno biti opsednut time da njegov sin uspe ali u isto vreme, otac može biti ponosniji na uspeh svog sina nego što je sam sin ponosan na svoje postignuće. 

Koliko puta ste videli da se likovi koji su u velikom gradu vraćaju u staro mesto, mesto iz kog su potekli. Pa onda tu naiđu na osudu, znate ono, misliš da si bolji zato što si tako obučen ili šta već. Pa onda sretnu ljubav iz prošlosti kojoj bi se rado vratili. Pa je onda tu kao neka priča da li ostati ili ići. Gledali ste to, zar ne? Pa evo, imate priliku još jednom da pogledate tu istu priču po ko zna koji put. Da li je bolja ili lošija od onog na šta ste navikli? Ni jedno ni drugo. Potpuno je ista. 

Potom dolazi do ključne (neizbežne) rasprave između oca i sina, rasprave iz koje saznajemo sve. Za divno čudo, ovo što sam video je veoma dobro. Prvo, očevi argumenti su jaki. Drugo, vidite da iz sina govori nekada ogorčeni klinac koji ni ne konta da je postao to što je postao upravo zbog takvog oca. Ok, moralo je ovo mnogo ranije da se raščisti ali hajde sad. Nije ovo ozbiljan film pa možemo da idemo sa njegovim tokom. Odlična stvar je što su na najbolji način prikazane i jedna i druga strana. Obe strane su ubedljive u onom što pričaju i ono što zapravo drži kvalitet scene, vide se realni i krivica i razlozi i jedne i druge strane. Bravo. 

Što se tiče sudske drame, nije mi se to dojmilo. Slučaj je skoro jasan ali nam se prikazuje gomila trikova. Ispada da nije bolji advokat koji uspe da iznese čvršće dokaze već onaj ko izvodi bolje trikove. Mislim ok je to ako volite lagane sudske drame prepune mini preokreta i predstavica ali opet,  ništa što niste već videli. Niti vidimo neki žestok duel da se dokaže nevinost. Niti vidimo možda neku nemoć da se izvede odbrana. Kako se vara porota, tako se vara i gledalac. Tako da u ovoj drami u sudnici, osim jeftine zabave koja je sasvim gledljiva, nisam video ništa kvalitetno.

Rasplet je onakav kakav očekujemo. Sve je to na ivici patetike ali opet, sasvim gledljivo i podnošljivo. Imamo zanimljive glumce u ne baš tako dobro osmišljenoj priči i to je to. Problem je što je ovo, ne mogao, nego morao biti ozbiljan i dobar film. Prvo, morali su zauzdati tu porodičnu neslogu. Mogli su oni i dalje da budu u nekim zategnutim odnosima gde bi mi kroz film saznali zašto su odnosi takvi. Tim pristupom bi izgubili prvu, totalno nepotrebnu trećinu filma. Drugo, dramu su mogli zasnivati na ovome tako da umesto bude zabavna i donekle patetična, mogla je biti ozbiljna. Sudska drama je mogla da posluži u istu svrhu, da sve otkrije, ali onda je nisu smeli praviti ovako cirkuskom već recimo kao u filmu Dead Man Walking gde vas ona upoznaje sa likom do kraja. No, dovoljno je ovo zabavan film da ga pogledate jednom. Šteta što nije ostvario skoro ništa od potencijala koji je imao.

Zanimljivosti:
U jednom momentu neko od likova pominje kako bi svako voleo da mu je Atikus Finč advokat. To je lik iz filma Ubiti Pticu Rugalicu. Inače, to je prvi film Roberta Duvala. On je za ulogu u Judge bio nominovan za oskara za sporednu ulogu.

Naj scena:

Rasprava

Moja ocena: 6/10