Obavestenje

Obaveštenje: Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

уторак, 23. фебруар 2016.

Braveheart (1995)


Braveheart (1995) on IMDb
Kod nas nazvan: Hrabro Srce
Žanr: Biografski | Drama | Istorijski | Ratni
Režija: Mel Gibson
Glumci: Mel Gibson, Sophie Marceau, Patrick McGoohan...

Priča:
Kada mu suprugu ubiju zbog napada na engleskog vojnika koji je pokušao da je siluje, Vilijam Volas pokreće pobunu protiv engleskog kralja Edvarda.

Moj osvrt:
U potpunosti sam svestan činjenice da postoje mnogo veći filmovi od ovog. Ni jednog momenta nemam dilemu da su mnogi filmovi značajniji od ovoga. Isto tako, već godinama sam siguran da ništa bolje od ovoga nisam gledao. Kada pogledam na Braveheart, Apocalypto i Passion, zaista mi teško pada što ovaj čovek više ne režira. Ne bih da ulazim u celu politiku iza toga. Živimo u vremenu kada je "politička korektnost" iznad svake umetnosti. U današnje vreme mnogi klasici književnosti ne bi smeli biti objavljeni. Zašto? Zato što ne smeš da kažeš ono što misliš. Da li je kreativnost onda karakteristika samo politički korektnih. Ili je umetnost pomerala granice i šokirala? Ti koji brinu o političkoj korektnosti imaju duhovnu vrednost saobraćajnog znaka. Zbog takvih stvari, ono što zaveštavamo ostaće prazno i bezvredno. Na žalost, takvi će i ljudi postati. Za sve te dušebrižnike koje je Gibson uvredio svojim delom, za razliku od vas koji ste i sada nebitni, Gibson će ostati večan. Ovako nešto može da napravi samo istinski genije. Glavna kritika je da je film istorijski netačan. To je tačno, ali film govori nešto veliko. Za mene je to i više nego dovoljno opravdanje. Ako je istorijska tačnost pod moranjem, ljudi koji to smatraju neka gledaju Argo. To istorijski tačno smeće je onda graundbrejking ostvarenje za njihove kriterijume.

Da je ovo nešto više od običnog filma vidimo na samom početku. U prkos gubitku koji je doživeo, vidite li da ovaj čovek nekada priča o osveti? Ako je vođen osvetom, zašto nije stao kada je ubio onog ko mu je oduzeo onu koju je voleo? Braćo i sestre, ovde je lični gubitak iskorišćen da pokrene nešto novo. Volas ne traži zadovoljenje za gubitak, Volas traži rešenje u kom se takve stvari više neće dešavati. On želi da spreči da se loše stvari ponavljaju i drugima. Tako da su njegovi gubici lična tragedija ali i nešto što pokreće stvari na promenu. Promena umesto osvete - neki bi rekli da je to mudrost. 

Iako je kratka, mi ovde svedočimo jednoj od najlepših ljubavnih priča na filmu. Vidimo kako ona počinje i sve je jasno - darivanjem cveta. Jednostavan gest od srca. Takav gest se uvek pamti, na takvim gestovima živimo. Takav gest je dovoljan da znaš da je nekom stalo do tebe, takav gest je dovoljan da znaš da voliš i da si voljen. Prelepo je to što je taj gest učinjen instinktivno a ne planski. I opet imamo tu priču da je ljubav vođena instinktom i osećajem. Tu iskrenost dolazi na površinu i emocije su onakve kakve treba da budu. 

Film je prepun politike. Konstantno imamo planove i taktiku a sve se svodi na blaćenje onog što politika zapravo i jeste. Borba između ličnog i moralnog je upravo borba protiv politike kakvu i danas poznajemo. Ceo film nam praktično sukobi moralno sa ličnim, globalno sa mizerno malim, večno sa trenutnim. Možda je to nekima naivno ali prokefajte malo. Ako je tako jasno šta je moralno a šta vodi samo do lične koristi, zašto onda svesno biramo ovo drugo. Da li je ovo baš tako naivno ili upire prstom u ovaj večni, nerešiv problem? 

Problem je u tome što ljudi često ne shvataju da moralni potez ujedno predstavlja i lični uspeh. Zapravo tu je problem identifikacija 1šta je zapravo uspeh. Ako ti ime odjekuje u večnosti kao ime velikana a dotle si stigao velikim, moralnim činom, nije li to najveći mogući uspeh. Trenutne, materijalne stvari lako izblede. Sve to truli. Legenda večno živi. 

Pobuna može nastati iz jednog čina ali to ne može biti samo priča jednog čoveka. To mora biti univerzalno. Gibson ovde nudi materijal od kog se grči stomak. Imamo scenu u kojoj odvode devojku sa svadbe kako bi iskoristili pravilo prve bračne noći. Ne možeš ostati nem na tu scenu. A to je upravo i ovo o čemu pričam, pričam o gomili ljudi koja deli istu sudbinu. To pogađa u centar iz prostog razloga što pokazuje nemoć potčinjenih, gađa baš lično, tregično je a daje ti širu sliku šta se zapravo dešava. Kada bi se radilo o jednom zločinu koji je pokrenuo pobunu, pričali bi o osveti. Ovde pričamo o stanju koje nije dobro i lošim stvarima koje su deo tog stanja. Verovatno sam vam dosadio sa pitanjima u filmovima gde nemamo temelj za brdo stvari. Koliko puta sam samo pitao zbog čega je neko zao, zbog čega se ovo radi, zašto je to tako, kako je došlo do toga? Moraš da daš odgovore na takve stvari ako već zasnivaš priču na njima. 

Film je opasno patriotski nastrojen. Patriotizam je nešto što osećaš ili ne. Mnogi prijatelji imaju stav da bi pobegli odavde čim bi im se ukazala prilika. Poštujem taj stav jer sam svestan u kakvom raspadu od države živimo. Ali opet, kada odem preko, ne osećam tu slobodu kao kada sam kući. Volim taj osećaj kada sam na zemlji koju mogu zvati svojom pa kakva god ona bila. Volim kada preko leta pomognem roditeljima na njivi i duboko zarijem šake u zemlju zato što je to moja zemlja. Volim voće iz voćnjaka koji sam sam sadio. Volim rosu po travi u mom dvorištu. Volim ulice grada u kom sam išao u srednju školu, volim grad u kom sam studirao i kom radim. Volim i ovu skrnavu zemlju iako je vode budale, iako je nepravedna prema ljudima, iako nam je mogućnost izbora mala, iako su nam šanse nevelike.  Da li bih tu nešto menjao - ooo da. Da li bih to menjao za nešto drugo - ne. Volas u jednoj romantičnoj sceni pokazuje ljubav prema devojci koju voli ali i pokazuje ljubav prema Škotskoj koja je njegova zemlja. Iako je bio i video lepe stvari, one najdraže ga vuku kući. Još jedan temelj za priču koja sledi. 

Jedan od najbitnijih razloga zašto mi je ovo verovatno najdraži film je taj što praktično nemamo scenu koja nije perfektno usnimljena i koja ne razvija emociju koliko god je to moguće. Neverovatno je da vam film drži suze u očima bez obzira da li je scena potresna, ljubavna, adrenalinska ili vesela. Svaka od tih scena bukvalno pršti od emocija. To je nešto što je karakteristično za Gibsona. Ume da vas dirne svakim gestom. Kako to ovaj majstor izvodi? Prvo, gluma. Njegovi glumci ne glume emociju već je žive. Drugo, realističnost. Gibson nam daje realistične likove, likove koji su obični ljudi sa kojima možeš da se poistovetiš. Samim tim im je udahnuo ličnost i povezao ih je sa gledaocem. Treće, način na koji je usnimljena scena. Čovek jednostavno zna kada da uspori snimak, gde da postavi kameru, kada menja kadar, koji ugao da odabere. 

Recimo u sceni kada se sveti, imamo prvo slow motion koji gradi atmosferu. Dotle nam je dat debeo razlog da čekamo tu scenu i nestrpljivi smo. Uvek imamo krupan plan i nemamo širu sliku što nam daje neku tenziju zbog stvari koje ne vidimo. Muzika sve to prati sjajno. Gibsonova gluma tu spada u jednu od onih najvećih. Bes koji glumi prosto lije iz njegovih očiju. Dok ujahuje u selo, kamera je postavljena iznad ovog lika i stičemo utisak o njegovoj grandioznosti dok gledamo one koji su ispod njega. Kada krene brutalnost, sve pršti, bes je oslobođen i gledamo šok. Scena se završava tako što glavni lik stoji okrenut leđima. Dok mu drugi uzvikuju ime on se okreće. Kamera je sada postavljena dole i opet imamo utisak o neverovatnoj veličini ovog čoveka. Njegov spori okret i ledeni profil govore sve. Ova scena, sama, vredi više od svih novih bljuvotina i filmića koje danas nazivate hitovima. Svi ti Mračni Vitezovi i bananameni ne mogu da priđu ovakvoj perfekciji. Zašto? Zato što su oni maska i trik a ovo je čovek, emocija, estetika, jeza, umetnost... ma mogu ovako do sutra.

I napokon, imamo taj događaj kao prekretnicu, kao okidač da se nešto desi. Vazda je povoda za ovakve događaje i danas, pitanje je samo kome će i kada da dozlogrdi. Ljude možeš da gaziš neko vreme. Oni koji mogu, pobeći će. Oni koji ne mogu, trpeće donekle. Pitanje je samo dokle - do sopstvenog kraja ili do momenta kada će se pokrenuti i pokrenuti druge. Do ovog momenta, do pokretanja pobune, Gibson vam je dao dovoljno razloga za to, dao vam je ono što trpe ljudi, dao vam je gubitke. Neko je davno već rekao, plaši se čoveka koji više nema šta da izgubi. On više ne poznaje strah. 

Pročitah nekoliko kritika koje kritikuju film zbog ovolikog uzdizanja Volasa. Ako gledamo ovo kao na film o čoveku koji se bori protiv sistema, mislim da debelo promašujemo poentu i gledamo Volasa kao nadčoveka. Kritika da je sam Volas ovde iskarikiran i suviše pesnički prikazan verovatno stoji ali to se opet svodi na priču o čoveku a ovaj film to nije. Ovaj Vilijam Volas nije čovek, on je ideja, ideja o pobuni i slobodi. To ću vam pokazati i dokazati još nekoliko puta. 

Imamo slučaj kada on moli Škotskog kralja da povede narod protiv Engleske i izajvu da bi ga rado pratio u tome. Jedan heroj moli kralja da povede narod i on postane taj koji će ujediniti Škotsku. Zar to ne izgleda kao molba da kralj prihvati ideju? Zar taj isti kralj ceo film nije između odluke da učini nešto tako veliko i odluke da odustane? Zar to odlučivanje ne izgleda kao prihvatanje onogo što Volas jeste ili odustajanje od toga? Ne liči li vam to na prihvatanje ideje? Pogledajmo kraj, Volas više nije prisutan fizički ali je tu, njegovo zaveštanje živi, ono što on predstavlja je tu. To je ideja, ona nadživi i onog ko ju je stvorio. 

Kada Volas jedini put izgleda poraženo. Upravo kada vidi tog kralja koji se bori na suprotnoj strani. Zašto ga nije ubio kao ostale izdajice? Zašto se samo predao u tom momentu? Zato što ideja koju ne prihvate ljudi koji treba da je prihvate više nema svrhu. Ideja ne ubija one koji mogu da je prihvate, ideja isključuje oni koji joj se protive. 

Postoji još jedna stvar koju ljudi vole, koju priče forsiraju a to je predodređenost. Uvek je taj neko predodređen da postane veliki, da vlada, da uradi nešto sjajno. Ne shvatajte pogrešno, nije to loše ali to je lepa bajka koju svi volimo. Po tome, simbol slobode bi ovde morao biti neki kralj, kraljević ili neko ko treba da vlada, neko ko je pripreman za to, neko čije porodično stablo je dovelo do toga. To nije tako. Simbol slobode je obično onaj koji strada za nju, koji se najviše da i koji najviše veruje. Oni predodređeni, plemeniti, prinčevi, označeni heroji i kraljevići zapravo poentiraju na nečiju žrtvu. Veliki genijalci nisu činili veličanstvena dela zato što su bili predodređeni, školovani za to, učeni i trenirani. Oni su genijalci upravo zato što su iznad tih koji su mogli da ih uče. Ideja koja dolazi od Volasa je iz srca i glave, ne iz učenja i pripreme. 

Ista je priča i sa ljudima. Kada Volas širi svoju armiju, dolaze ovakvi i onakvi i lako je suditi mnogima na prvi pogled. Realno, to uvek radimo. Ali jedno je sigurno, oni koji imaju dobrotu u sebi su svima dragi. Mogu biti blesavi, prljavi, neuki, neozbiljni, dobrota će im istaći sve vrline. I na kraju filma, kada se osvrnemo na sve te dobre likove, ni jednog ne pamtimo po tome što je neminovno veliki ratnik već pamtimo sitne detalje koji ističu njihovu dobrotu, detalje zbog kojih su nam dragi. 

Imamo i savršen način na koji se postaje legenda. Kada Volas kreće u svoj pohod, priče počinju da kruže o njemu. Priče zavise od toga da li osoba koja ih prenosi podržava Volasa ili ne. I kroz sva ta preterivanja mi zapravo vidimo koliko taj lik znači ljudima, koliko njegovi postupci oduševljavaju ali i zastrašuju. Oni koji mu se dive preteruju iz srca, oni koji ga se plaše blate mu lik iz straha. Ali te priče, iako izmišljene, rade upravo ono što treba da rade - bude nadu, stvaraju uzor, stvaraju heroja kojeg treba pratiti, zastrašuju neprijatelja, stvaraju legendu i inspiraciju. Volas je ideja. Kada dozvoliš ideji da se širi, ona postaj velika, ona postaje pokret, ona postaje i revolucija, ona postaje sloboda. 

Najbolja scena, "Freeedoom" ili... Ta scena je neodvojiva od kraja. Zbog toga, sve to zajedno čini Naj scenu. Volas je ideja. Kada bi se film tu završio, ideja ne bi živela. Volas bi bio samo tragična priča. Kada ubacimo kraj, tu vidimo da Volas i dalje živi, da je Volas uspeo u onome što mu je bila namera. Uporedite ovakvu žrtvu, žrtvu za viši cilj, žrtvu za nešto uzvišeno, sa bananamen patetičnim žrtvama današnjih filmova. Danas ubijaju likove samo zato što je to tako cool, što će to da šokira ili rasplače nekog. Ova žrtva je značila preokret, ova žrtva je ideju učinila besmrtnom, čoveka legendom da borbu za slobodu neprocenjivom. 

Rekoh već, sigurno ima mnogo većih i značajnijih filmova od ovoga ali ni jedan kao ovaj nije uspeo da mi promeni raspoloženje, ni jedan ne stvara takav utisak koji me drži danima kada god ga pogledam, ni jedan nije tako jak na svako novo gledanje. Mogu da vam poželim da uvek uživate u njemu ali mislim da bi najbolja moguća želja koju dobijate od mene bila ta da vam se dogodi da vam jedan film znači ovoliko koliko Braveheart meni. Iako je stavljanje ocene na nešto što voliš neopisiva greška, ovaj film će dobiti ocenu, ali će biti jedinstven na ovom blogu.

Zanimljivosti:
Hrabro Srce je zapravo nadimak Roberta Brusa a ne Vilijama Volasa. Gibson je izjavio kako je istorijska priča namerno menjana kao i da je on prestar za glavnu ulogu. On je morao da glumi Volasa jer je Paramount to zahtevao. Jedan od statista je zamenio Gibsonovog sina za momka koji pomaže na setu i tražio je od njega da mu donese šolju čaja. Momak je pogledao u oca (Gibson) na šta mu je ovaj namignuo i rekao da ode i donese čoveku čaj. Mnogi statisti su zapravo dovedeni iz više vojnih odseka iz Irske. Zbog toga su neke scene delovale realističnije jer su momci koristili priliku da istuku rivale. Otac Roberta Brusa je zaista bio gubavac pa i sam Robert se na kraju razboleo od iste bolesti. Nekoliko scena bitaka su morale biti ponovo snimane jer su mnogi statisti nosili naočare za sunce ili ručne satove. Film je bio mnogo brutalniji ali je od Gibsona zahtevano da izbaci veliku količinu nasilja što je on kasnije i učinio. Gibson je izjavio da će da da 5 dolara svakom ko uoči lažne konje u filmu. On je bio pod istragom društva za zaštitu životinja jer su bili ubeđeni da lažni konji nisu ni bili korišćeni u filmu. Osvajanje Jorka se nikada nije desilo, Volas je najdalje stigao južno od Jorka. Volasovi naslednici se u filmu pojavljuju kao statisti. Gibson je posle snimanja ostao sa njima kako bi naučio istoriju Škotske. Više od 90% filma je fikcija. Brajanu Koksu je nuđena zapaženija uloga ali je on želeo ulogu Volasovog ujaka smatrajući je za bolju. Skoro ceo film je snimljen u Irskoj. Gibson je želeo da Džejson Patrik glumi Volasa. Empire magazin je 2005 izabrao Braveheart za najgoreg oskarovca. Film je optužen za promociju Anglofobije (evo i tih smrdljivih dušebrižnika i njihove prečiste istorije).

Naj scena:

Završnica

Moja ocena: 11/10

субота, 20. фебруар 2016.

Pi (1998)



Žanr: Drama | Triler
Režija: Darren Aronofsky
Glumci: Sean Gullette, Mark Margolis, Ben Shenkman ...

Priča:
Paranoični matematičar traži broj koji će objasniti prirodu.

Moj osvrt:
Pi je jako čudan film. Ne volim izraz "nije ovaj film za svakoga" bez većeg objašnjenja zašto. To obično koriste mudroseri da vam objasne kako su oni nešto skontali a vi niste. Meh. Ovo je film koji nije lak za gledanje, donekle je povezan sa matematikom i postoji šansa da mnogi neće imati strpljenja za njega. Ako ga posmatrate kao misteriju i potragu za nečim većim u brojevima, religiji i tamo nečem, mislim da ćete biti debelo razočarani. Aronofski je ovde uzeo matematičara upravo zato što to daje neku težinu filmu. Avanturisti bi ovo odvukli na nešto potpuno drugačije. 

U centru priče imamo matematičara koji traga za nekim šablonom brojeva koji će da objasni svet. Budimo realni, velika matematička kefala zaista umeju ne samo prirodu, već i neke obične stvari da prikažu sjajno kroz svoju nauku. Gajim veliki respekt prema njima i nekako sam čekao pogodan momenat za gledanje ovog filma. Ima i ovde tih finesa kada nam život provlače kroz brojke ali ih tek provuku pred nama da imamo utisak da smo na tragu nečeg većeg. U fazonu vidi ovo, to je sjajno zar ne. Ali znaš, u potrazi smo za nečim većim, nečim što će objasniti život. E tu smo. 

Glavna namera filma nije da vas dovede do cilja potrage već da vam pokaže šta zapravo potraga znači. Prva stvar koju nam pokazuje je da treba da gledaš i van svog puta. Jasno je šta ti je cilj, jasno je da ništa ne treba da ti skreće pažnju. Ali pazi, ovde ne pričamo o rešavanju matematičke jednačine i dolaženju do jednog broja. Broj koji je ovde cilj treba da objasni život. Kako misliš da rešiš životni problem ako nisi iskusio ono najbolje i najgore od života. Moraš da osetiš bol da bi znao šta je on, moraš da iskusiš ljubav da bi znao koliko ona znači. Ako si uvek u priči sa istom temom, ti ne dolaziš do konačnog rešenja života, ti si konstantno van njega, dozvoljavaš da on prolazi pored. Pogledajte glavnog lika, koliko god se okolina trudila da ga uvuče i primi, on konstatno odbija sve i živi u svom svetu. Posledice su vidne. 

Verujem da je svako od vas tražio izlaz iz teške situacije. To je upravo ovo što gledamo, težak problem i traženje rešenja za njega. Ako se zatvaramo u sebe i skraćujemo vidno polje, moguće je da ćemo propustiti nešto što bi nas moglo dovesti do željenog rezultata. Ok, pravila moraš poštovati ali ne treba ona da te zatvore, ona treba samo da te usmere. U okviru njihovih granica si slobodan da radiš ono što želiš. No, tu dolazi i očaj i postoji velika šansa da ćeš u svemu nalaziti potencijalno rešenje. Tu bih se osvrnuo na Koelja. Čovek je stekao slavu pronalaženjem lepote i čuda u običnim stvarima. Kasnije se pretvorio u razočaranog starca koji se krije iza mudrosti i vidi čuda i u svrabu u zadnjici. Izgubio si magiju čoveče. To nije taj put. Tačno je da i pored puta ima dobrih stvari. Njih treba da pokupiš. Ali tu su i stranputice. Udaljiće te od onog ka čemu ideš. 

Što je čovek bliži cilju, treba da je ushićeniji, odlučniji, srećniji, prepun entuzijazma. Matematičar kojeg gledamo je sušta suprotnost tome. Zašto? Nije sporno da njegova potraga traži veliku žrtvu, ali cilj bi trebao da opravda sve. Zašto bi onda on bio uništen? Vratimo se još jednom na ono što on traga. Čovek je u potrazi za nečim što objašnjava svet. Što je bliže odgovoru, to se oseća sve gore. Nešto što bi trebalo da bude veliki trijumf više izgleda kao kolosalna kazna? Ali zašto bi to bilo tako? Odgovor nije u onom koji traži, već u onome što on traži. 

Kada nešto ne znate, to je za vas misterija. Ako je ta misterija prelepa, verovatno želite da znate više o njoj. Pisao sam već gazilion puta - neretko ćeš objašnjavanjem misterije prizemljiti sve, i za tebe to što je bilo magično više neće imati naročito veliku vrednost. U ovom momentu ne posmatramo nešto što je predmet - ovde je život ono za šta tražimo objašnjenje. Ako imate jak stomak, overite film Martyrs (original), on se na brutalan način igra sa ovom temom.  

Ljudi vole da sve podvedu pod šablon. Šablon je lako ispratiti, šablon vam pomogne i ubedi vas da znate nešto da uradite. Šablon je postavio genijalac. On je pronašao način na koji je nešto moguće uraditi. No, da bi nešto dobilo svoj šablon, mora podleći pravila. Matematičar ovde želi pronaći nešto što će mu objasniti život. Pronalaženjem šablona za nešto tako kompleksno, haos koji sve to okružuje ti neminovno postaje jasniji. U nečemu velikom, u nečemu što treba da bude uzvišeno pronalaziš sve veći haos. Mislite o tome. 

Kada tražiš rešenje problema, naravno da nalaziš ono koje te zadovoljava. No, rešenje koje tražimo u filmu je kompleksno. Recimo da to rešenje postoji i da ga neki genijalac među nama pronađe. Jedno je sigurno - koliko god to rešenje bilo veliko, svako će ga posmatrati kroz ono što i sam traži u njemu. Recimo, ako nam neko kaže da će sutra biti najveći dan za čovečanstvo, nema teoretske šanse da bi se složili oko toga šta je to što treba da se desi. Tako da taj najveći dan za čovečanstvo može nekom doći kao veliki poraz. Ne postoji univerzalno rešenje za sve zato što svi tražimo nešto drugo. 

Šta je onda rezultat svega. Možda smo i videli rešenje ali da li je to ono što smo tražili. Da li smo onda razočarani njime? Možda je ipak život samo ono što vidimo. Da li to onda znači da ne treba mnogo da znamo o tako velikim stvarima? Da li to neminovno znači da je znaje velika bol? Da li treba da živimo u blaženom neznanju? Nemam odgovor na ovo. Niko ga nema. Samo znam da smo ceo svoj život na putu ka nečemu, kao i da naš put iz dana i dan prolazi kroz neke ciljeve, postavlja druge a od nekih se i oprašta. Šta je onda konačno rešenje? Da li ono postoji? Šta god ono bilo, konačno rešenje je kraj. Neka ga tamo u daljini, barem još neko vreme.

Zanimljivosti:
Nije postojala ni jedna dozvola za snimanje na bilo kojoj lokaciji. Postojao je jedan čovek koji je uvek izviđao teren u slučaju da naiđe policija. Majka Darena Aronofskog je obezbeđivala hranu za ekipu.

Naj scena:

Rešenje ili nagrada, i kome sve to zapravo pripada.

Moja ocena: 7/10

четвртак, 11. фебруар 2016.

The Great Dictator (1940)


The Great Dictator (1940) on IMDb
Kod nas nazvan: Veliki Diktator
Žanr: Komedija | Drama | Ratni
Režija: Charles Chaplin
Glumci:  Charles Chaplin, Paulette Goddard, Jack Oakie ...

Priča:
Diktator Adenoid Hynkel pokušava da proširi svoje carstvo dok siromašni berberin pokušava da izbegne zlu Hynkelovog režima.

Moj osvrt:
Kod Čaplina su neke stvari zagarantovane - besmrtni humor, odlična kritika, velika poruka i na kraju, savršen film. Kada sam bio klinja uvek sam ga posmatrao kao majstora gega. Realno, šta razumeš kao golobradi klinac. Dovoljno je da vidiš Čaplinove vratolomije da bi se zaljubio u njega. To i jeste sjajno, privućiće te nečemu čemu ćeš se uvek vratiti i dobijati uvek nešto novo. Za mene sada ovi filmovi imaju mnogo veći značaj, dobijaju novu dimenziju. Njihova poruka ne samo da je uvek aktuelna, ona je u isto vreme užasno emotivna. Možemo pričati o velikim majstorima humora ali ni jedan od njih tu poruku nije uspeo da pošalje kao ovaj. Pričati o nekim bitnim manama njegovih filmova, to bi verovatno značilo izmisliti ih. 

Odmah na početku Čaplin radi ono što najbolje zna, kroz šalu priča nešto što je istina, nešto u šta treba upreti prstom. Koliko god se trudio da izbegne nišan, on uvek ostaje na njemu iako je on taj koji treba da povuče oroz. I dok se smejemo neprestanim gegovima dobijamo istinu da je u ratu svako na nišanu. Čak i onaj koji povlači oroz, i on je nečija meta. Ne postoji sigurnost, ne postoji bezbezdnost, ne postoji skrovište, ne možeš pobeći. 

Kada ismevaš nešto, moraš da budeš jako pažljiv. Većina ljudi koja to pokušava zapravo pravi budalu od sebe. Moraš da dočaraš ono što jeste ali da to izvrgneš ruglu koje drugi ne vide. Sve što je podložno kritici, podložno je i ismevanju. Zašto da ne? Čaplin ovde savršeno ismeva Hitlera. Gledajući njegov govor kao govor tog diktatora, valjaćete se od smeha. Ovo je savršeno. Svi momenti u kojim ovaj koristi "nemački", bilo da je nervozan ili ne, su urnebesni, zato što on dočarava glumom sve to na savršen način. E sada, ne razumem ni jednu jedinu reč koju izgovara. To potvrđuje ono što sam pisao o Čaplinu, da ne možete da ga ne razumete. Dočaraće vam bilo šta glumom. I to što ne znamo o čemu priča, ta tema koju izlaže, može biti i najgnusnija stvar na svetu. Samim tim je aludirao na hitlera, ali samim nastupom pokazao da takve reči mogu doći i od najobičnijeg pajaca. Sa jedne strane, dočarava Hitlera, sa druge strane, izvrće ga ruglu. 

Na onaj jednostavniji način, blate se i ostali zlikovci. Garbitsch zvuči skoro isto kao i Garbage (smeće), Himler je debela budaletina koja ne zna šta radi, ceo taj nemački zli stroj se sastoji od budala koje su došle do mogućnosti da poseduju moć. To jeste urnebesno ali je u istom momentu tragično što takvim dajemo moć. Mislite da je ovo preterivanje? Setite se vazduplohova, sineopsisa, mortadela i ostalih. 

Tu je i neizbežna propaganda koja prati ovakve likove. U jednoj sceni vidimo tog Čaplinovog diktatora koji se slika sa detetom. Vidite li koliko je to staro? Vidite li sada koliko su generalno ti likovi slaboumni danas kada koriste iste mehanizme kao i pre desetine godina. To je nekada bilo moćno oružje. I danas je. Samo što u današnjem svetu se slaboumni lako povedu za tim. Iole pametnim je muka od tih ljigavosti. 

Čaplinov diktator je onaj od kog istorija počinje, od kog sve zavisi, koji se za sve pita. Zvuči li poznato? Ne čujemo li svaki dan da se nešto odradilo "prvi put u istoriji", nije li svaki potez današnjih diktatora grandiozan u njihovim očima, nije li to nešto najveće što je iko ikada uradio. Nije li vam muka od tih egocentričnih ljigavaca? I to što se oni pitaju za sve ljudima ne deluje kao zabadanje nosa u nešto što ti nije posao, to ljudima daje lažnu sliku da taj neko radi kao konj. Buzdovan koji nikada ništa nije radio pita se za sve. Ima li teoretske šanse da to uspe i da se završi dobro? 

Čapliov diktator je okružen ogledalima. To je ta potreba da non stop vidiš sebe, to je taj egoizam u kom neprestano brineš o svom imidžu, to je taj mentalni poremećaj da moraš da se guraš narodu pred oči u svakoj situaciji, da u svaku rečenicu barem jednom ubaciš ja, da kroz svoj govor ističeš sopstvenu veličinu. Ta neprestana potreba da narodu lepo stojiš zapravo te prikazuje kao najobičnijeg klovna. Stojeće ovacije za Čaplina i kritiku nečeg što pripada i ovom vremenu.. 

Fazon je što ovakve likove dok ne dođu do vrha niko ne smatra za ozbiljne. Dobro, i sada nam je jasno da su to budale ali sada je kasno da ih sprečiš da dođu do moći. Najbolji pokazatelj toga u filmu je situacija kada jedan čovek pita drugog da li je čuo govor jednog od zlikovaca na šta mu ovaj kaže nešto kao "imam ja i svojih problema". Lako previdimo budale jer nas ne zanimaju. Još lakše previdimo slaboumne koji takve budale dovedu do vrha. 

Zašto Čaplinov heroj ima amneziju? Ok, možda je to urađeno da bude dosta humora jer ne shvata da je zaboravio jedan period života. Da li je to baš tako? Njegov lik zaboravlja rat i nastavlja živi kao da se on nije ni dogodio. Šta se primećuje da ovom čoveku? Pa ništa, samo to da je srećan. U ratu je spasao život, zaboravio je nešto tako veliko. Ali opet, bez rata, taj život ne bi ni bio u opasnosti. Sreća jednog čoveka je u potpunosti obesmislila rat. Zamislite onda koliko ljudi bi bilo srećno odsustvom rata. 

Nije sreća jedina stvar koju Čaplin suprotstavlja ratu. On koristi i lepotu. Lepoj ženi u nevolji pomaže neprijateljski vojnik. On u tom momentu ne vidi njenu nacionalnost, veroispovest niti vidi protivnika u njoj. Vidi samo njenu lepotu, jedino stvarno od svega toga. Sa druge strane, mržnja i rat se trude da to ponište. Ma koliko izbor bio očigledan, ljudi i dalje greše u njemu, uvek biraju razaranje, uvek ga podržavaju. 

Sledeća stvar sa kojom se dobri ljudi u filmu igraju je muzika. Čaplinov heroj ovde uz muziku brije svog klijenta i koristi ritam koji ima klasika da bi radio svoj posao. Muzika može da te motiviše i na obične stvari, i da svakodnevno učini lepim. Sa druge strane imamo zlikovce čije trube prepadaju, čiji marš zastrašuje. Savršene paralele su nam pred nosom. Pogledajte dubinu ovih komedija i pogledajte današnja cenjena smeća poput Pineapple Express. 

Imamo heroja koji se igra dok radi, praktično mu je posao igra. Čime se igra diktator? Mislim da svako zna odgovor na ovo pitanje. Čak iako niste gledali film, verujem da znate scenu u kojoj se čaplin igra sa balonom koji je oslikan kao planeta Zemlja. Savršena simbolika. Iako užasno zabavno, ovo u isto vreme opominje da se velike budale igraju našim svetom kako žele i da na svet gledaju kao na svoj posed, na nešto što postoji zbog njih. 

Čaplin uključuje tu još jednog lika koji parodira na Musolinija. On je naravno predstavljen kao pajac sa svim onim osobinama koje i današnje komedije nabacuju Italijanima. No to su usputne stvari. Ono glavno je to neko takmičenje između dva diktatora. I kada gledamo to, vidimo da im je cilj samo merenje alatki, ko je veći, ko je hrabriji. Najgore od svega, oni se ne mere delima koja znače već se bore oko totalno sporednih stvari. To je ok, ali ono na šta nam Čaplin upire prstom je način na koji dva glupaka dovedu do nastanka rata. Nema takmičenja oko toga ko će napraviti veće delo, već ko će biti veći rušilac, ko ima veći posed pa makar on bio i razrušen. Budale stvaraju ratove svojom glupošću. To je jasno kao dan. 

Posle osvajačke misije, diktator treba da održi govor na mestu na kom piše "Sloboda". Paradoksalno je da slobodu poistovećujemo sa oslobođenjem. Sloboda je i ono stanje pre svakog rata. Sloboda je moć da sam odlučuješ o svojoj sudbini. Svi oni koji se povedu za diktatorima, za vođama, tu sudbinu prepuštaju drugima. Ako ne želiš da upravljaš svojim životom, zašto živiš? 

Na kraju, kao i svaki film, i ovaj se sveo na nešto emotivno i večno. Ovog puta je drugačije jer mi se čini da govor ne drži Čaplinov lik, već je sam Čaplin istresao ono što mu je na srcu. Ovaj govor je užasno emotivan i neopisivo veliki. Bez trunke patetike, čovek pogađa direktno u srce. Ljudi se za lošim ciljem povedu iz emocija, na žalost onih pogrešnih. Zašto onda ne igrati na kartu lepih emocija i povesti ljude u nešto veliko? To diktatori sigurno ne rade? Nemaju takve ciljeve. To ovi moderni diktatori ne rade, nemaju dovoljno mozga za tako nešto i svi gađaju na one najpliće emocije. Pa dobro, ko to zna? Umetnici. Pisci, slikari, pesnici, kompozitori, skulptori, ljudi sa osećajem za lepo, beskrajni ljudi, ljudi poput Čaplina. Slava im.

Zanimljivosti:
Iako je mislio da je Čaplin Jevrej, Hitler ga je uvek smatrao za jednog od najvećih glumaca ikada. Hitler je zabranio film u Nemačkoj i svim zemljama koje je okupirao. On je dva puta gledao film ali nigde nije zabeleženo njegovo mišljenje o njemu. Sam Čaplin je izjavio da bi želeo da zna šta je Hitler mislio dok je gledao film. U Nemačkoj, film je bio zabranjen do 1958. Čaplin je izjavio da ne bi pravio film da je znao kakva će sve zverstva praviti nacisti jer je smatrao da su to stvari sa kojima se ne treba šaliti. 

Čuveni govor na kraju filma nije postojao u originalnom scenariju. Čaplin ga je dodao posle invazije Nemačke na Francusku. Iako je objavljen 13 godina posle ere nemih filmova, ovo je prvi čaplinov potpuno ton film. Ceo film je u potpunosti finansirao sam Čaplin i na njemu je imao najveću zaradu od svih svojih filmova. On je bio povređen time što nije dobio ni jednog oskara za ovaj film. Džejms Stjuart je dobio oskara za glavnu ulogu a nije ni želeo da ide na ceremoniju smatrajući da će oskar otići Čaplinu. Ovo je inače prva dodela oskara na kojoj se pobednici nisu znali pre zvaničnog proglašenja. 

Čaplin je prihvatio ponudu da svoj čuveni govor održi i na radiju. U Španiji je film bio zabranjen sve dok Franko nije umro. Čaplin je trepnuo manje od 10 puta u toku finalnog govora koji traje preko pet minuta. U Italiji, zbog poštovanja prema Musolinijevoj udovici, do 2002. sve scene u kojima se pojavljuje Napolonijeva supruga su isečene. Paulet Godard, tadašnja Čaplinova devojka, odbila je da glumi u sceni gde treba da riba ceo pod. Tada su već njih dvoje bili u lošim odnosima i to objašnjava ovakav Čaplinov zahtev. Kada je čuo da studio pokušava da odgovori Čaplina od snimanja filma, predsednik Ruzvelt je poslao predstavnika vlade da obodri Čaplina da ipak snimi film. 

Džek Ouki je izjavio da iako je glumio u još filmova, ljudi ga pamte samo po ulozi Napalonija iz ovog filma. Inicijalno je film trebao biti nazvan The Dictator ali je Paramount hteo naplatiti 25.000 dolara za korišćenje naslova zbog istoimene novele sa kojom film nije ni povezan. Poslednji Čaplinov film u kom koristi odeću skitnice. Neki od saradnika su pokušali da odvrate Čaplina od finalnog govora smatrajući da će mu to smanjiti zaradu za barem 1 milion. Čaplin je uzvratio da ga ne zanima ni da izgubi 5 miliona. Na kraju, toliko je film i zaradio.

Naj scena:

Finalni govor

Moja ocena: 10/10