Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

уторак, 28. март 2017.

Leap Year (2010)


Žanr: Komedija | Ljubavni
Režija: Anand Tucker
Glumci: Amy Adams, Matthew Goode, Adam Scott...

Priča:
Ana Brejdi planira da putuje u Dablin kako bi zaprosila svog dečka, Džeremija na 29 februar zato što, prema irskoj tradiciji, muškarac koji dobije bračnu ponudu na ovaj dan ne sme da je odbije.

Moj osvrt:
Od romantičnih komedija sam odavno odustao. Eventualno sam gledao sa suprugom ali pošto sad filmove uglavnom gledam sam, nisam rad ovoj vrsti zabave. Tačnije nije da nisam, ali ću pre pogledati nešto sa starijim likovima jer su veće šanse da njihove priče nisu isprazne. No, ovo se našlo među predlozima, ima Ejmi Adams i Metju Guda pa nije to tako strašno izgledalo u startu. Morao sam prepustiti ženi u meni da dominira i eventualno uživa u filmu. 

Priča je ona standardna za ovu vrstu filmova, prljavi lik i čista devojka, razlike među njima, neprijateljstvo, svađe i na kraju ih ti razdori čine simpatičnim i kao stvorenim jedno za drugo. To smo gledali milion puta ali nije to loše ako se odradi kako treba. Što se ove izvedbe tiče, nit smrdi nit miriše. Niti vidimo neko kolosalno neprijateljstvo među njima, niti su izvukli ono najbolje iz razlika kako bi servirali urnebesan humor. Srećom su glumci simpatični, likovi podnošljivi i sve je ovo delovalo pitko. 

Veliki plus filma je što se ovo dešava u Irskoj. Braćo i sestre, ne pamtim kada sam ovoliko uživao u scenama. Naravno ne mislim na radnju koja se odvija, mislim na predele, prirodu, zamke, zalaske sunca, nevremena, zelenila, vodu... ma sve. Ne znam da li ste fan ovakvih stvari ali meni je ovo bio praznik za oči. Komotno bih mogao gledai Igre Smradi kad bi se odvijale u ovom okruženju. 

No, ono što je falilo je da se u potpunosti iskoristi taj irski mentalitet. Tek ponegde vidimo te simpatične likove, njihove šale, gegove i postupke koji svakako izmame osmeh. Upravo su mogli da igraju na kartu nenaviknutosti glavnog ženskog lika na ovako nešto. Ima i toga, pogotovu u odnosu ovo dvoje, ali mi je falilo barem još malo humora na tu kartu. Van humora, čini mi se da je i Irska osvajala ovu devojku, ne samo njen saputnik. Dodajte na sve ovo i sjajnu muziku. Zaista je lepo bilo čuti Irish Rover-a, I Tell Me Ma pa i druge stvari koje nisu baš iz Irske. 

Pošto sam se dotakao i muzike i estetike, moram malo o ovoj naj sceni. Priroda noću izgleda sjajno, Dream a Little Dream of Me je savršeno iskorišćen za ovaj momenat. Iako do tog momenta nisam video ni malo hemije među likovima, sve mi se to jako dojmilo. Bio je to jedan sjajan momeant lepe emocije. Još vrlo malo takvih momenata je servirano u filmu. Više smo gledali one šablonske scene tihe patnje i velikih priča. Takvih stvari mi je zaista preko glave. 

Da se vratim na početak i ono što sam rekao da više volim kada su likovi u ovim filmovima stariji. Obično su ti likovi prešli neke gluparije u životu koje su karakteristične za mlađe dane, proživeli su sve i svašta i onda treba da serviraš nešto što kod njih budi lepe emocije. Kod mlađih likova je uvek isto. Jedno je srećno ali ipak nije to tako kao što izgleda. I naravno problemi se otkriju naprasno i u poslednjem momentu sledi preokret. Drugo već odavno pati ali eto, sad ima razlog za novu patnju ili ljubav. Mnja. Mogli su nam servirati nešto drugo za promenu. Ili makar da nam ništa nisu servirali, možda bi bilo bolje. 

Žena u meni je očekivala da će navijati za neke romantične scene. Na žalost, ovi likovi, iako simpatični, nisu uspeli da stvore neku hemiju. Tek povremeno vidimo nešto. Više se tu poentira na pojedinačnim momentima humora. Ali na kraju krajeva, ne mogu da kažem da mi je bilo dosadno ili da sam se nervirao gledajući ovo. Naprotiv. Uživao sam u Irskoj, ovaj dvojac mi je jako simpatičan pa sam ovo prihvatio kao rutinski filmić koji će eventualno malo podići raspoloženje. Malo li je na ovaj predizborni period koji nam svima izaziva mučninu.

Zanimljivosti:
Metju Gud je izjavio kako je ovo bio jedan od najgorih filmova te godine. Pristao je na ulogu zato što je mogao da putuje kući u London vikendima. Zamak koji dva glavna lika posećuju je Rock of Dunamase u County Laois. Oni nisu bili zaista tamo, već je zamak dodat specijalnim efektima. Film je rimejk bolivudskog filma Jab We Met. Most na kom Ana i Deklan vode razgovor o njegovoj bivšoj verenici je St. Stephen's Green u Dablinu.

Naj scena:

Dream a Little Dream of Me..

Moja ocena: 5/10

четвртак, 23. март 2017.

Silence (2016)


Kod nas nazvan: Tišina
Žanr: Avantura | Drama | Istorijski
Režija: Martin Scorsese...
Glumci: Andrew Garfield, Adam Driver, Liam Neeson ...

Priča:
U 17. veku, dva portugalska sveštenika putuju u Japan kako bi propagirali Katolicizam i pronašli svog mentora o kom kruži glasina da se odrekao vere.

Moj osvrt:
Skorseze je bez ikakve sumnje jedan od velikana. Svaki njegov film ima potpis, njegovi likovi su memorabilni, njegovi filmovi su garantovani kvalitet. E taj isti Skorseze je uspeo da napravi neopisivo smeće od filma po imenu Silence. Pre nego što dignete glas svi koji se protivite, dozvolite da vas ubedim da ovaj film ne samo da vređa pripadnike bilo koje druge vere osim hrišćanske, ovaj film vređa i hrišćane big tajm. Ako to sami ne shvataju, onda zaista treba da se zapitaju u šta to veruju. Ovo je film koji je pravljen po narudžbini popova koji sa duhovnim imaju mnogo slabije veze nego sa materijalnim. Ako vam kažem da je imao premijeru u Vatikanu, sve sam vam rekao. Ovo je zaglupljeno do krajnjih granica. Ovo je prazno jer ne govori ništa. Ovo nema suštinu. Ovome sam poklonio četvorku jer svaka scena izgleda kao prokleti spektakl  - ali samo izgleda. Zagrebite samo malo i videćete da ispod leži propagandno đubre neopisivih razmera. 

Na početku vidimo sveštenika (Nison) koji gleda kako mu sveštenike saborce muče kako bi se odrekli religije. On kaže da su sveštenici sami tražili da budu mučeni kako bi dokazali svoju veru. Jel to suština uzvišenog verovanja? Jel to dokaz vere? Da li Biblija kaže u nekom od zakona ili pravila "daj drugom da odseca udove tvoje kako bi pokazao veru svoju"? Da li si ovim učinio veliko delo? Da li si ovim ubedio da je tvoja vera jaka ili si nesposoban da napraviš nešto dobro pokazavši do čega je tvoja vera dovela? Ako ćemo u detalje, Hrist nije tražio da bude razapet kako bi pokazao da su njegovi stavovi ispravni. Ne pokazuješ veru time što ćeš od sebe napraviti mučenika i patetičnog idola. Veru pokazuješ tako što ćeš postupati po njoj i biti ono što ona zapravo i jeste. 

Elem, do sveštenika u Evropi dolazi vest da se brat sveštenik Nison odrekao vere. To oni primaju u neverici i kreću na put u Japan da ga pronađu. Kada dolaze u neko japansko selo vide težak položaj hrišćana. Oni su progonjeni, pate i održavaju verske obrede u tajnosti. Čekaj, stani, šta, kako, zbog čega? Ovi ljudi u filmu su takvi da im je svrha da pokažu da su hrišćani, da se kriju, da budu mučeni i to je to. Bukvalno ništa drugo tu ne vidite. Tu dolazimo do suštine - čovek se koristi na najljigaviji mogući način za promociju nečega. Još jedna stvar je što vas film do ovog momenta ničim nije uputio niti ubedio u ovo što gledate. Odakle ta patnja. Kako su Japanci uopšte prihvatili Hrišćanstvo i postali toliko opčinjeni, šta ih je privuklo, šta su pronašli u tome, kakvu lepotu su otkrili? Aaaa pa nema toga bato. Njihova svrha je da pate i to je to. Jel to onda svrha vere? Jesu li ovi ljudi ovde da glume novog Jova? Film je prepun aluzija na Bibliju i Hristovu priču. Na žalost premalo stvari vezanih za istinsku veru ima. O tome kasnije. 

Imamo obred krštenja u tajnosti i na kraju tog obreda roditelji pitaju sveštenika da li su oni sada u raju. Da ponovo napišem sva ona pitanja? Gde je ovde vera? Gde su ovde postupci? Ovde imamo verovanje u pravila, u nešto što su pogrešno razumeli. I sada dolazi dotle da oni kontaju da ipak ne idu u raj na takav način. Smor jebiga, ali šta da se radi, idemo dalje. Možda ćemo sutra doći u situaciju da nas muče da dokažemo svoju veru. Veru u ŠTA? Šta mi nudiš van popovske demagogije? Ništa. Jel to vera? Jel to ono u šta verujete? Jel priča o Jovu nešto što poštujete? Da li biste za Boga dali život vašeg deteta? Da li biste mu oprostili ako ga On uzme? Dolazimo dotle da ovi ljudi pate zbog vere a praktično ne znaju u šta veruju. 

Zar jedno od Božjih zapovesti ne kaže kako ne treba da imaš idola. Pogledajte dolazak ovih sveštenika među napaćene vernike. Ako ovo nije idolopoklonstvno, ja ne znam šta je. Ljudi su spremni dati život za njih, ljudi se muče, pate i jedini spas vide u sveštenicima. Šta vam ovaj popovski film govori? Da te Bog sluša samo kroz posrednika u mantiji. Da li zaista verujete u to? Zar ti manitijaši ne osudiše Hrista u koji je stub vere? Da li su vaš Bog i vaša vera vredni vašeg života ili je to ipak vaš pop. Nemojte misliti da sad pljujem po ovom zanimanju. Popove delim na dobre i loše ljude. To je to. Ovde pričam o ciljanom bezobrazluku koji ovaj smrdljivi film prodaje. Pogledajte onda kako Japanci ulažu najveći trud u to da nateraju sveštenika da pogazi svoju veru. Znači ako on pogazi, onda ništa više nije vredno. Kako onda ovo ne vređa iskrene hrišćane? Ima i gore, o tome uskoro. 

Rekoh već da vidimo kako likovi pate i veruju u tajnosti. Rizikuju mnogo zbog onog u šta veruju. I onda dolazi scena kada treba da istupe, da pokažu koliko je njihova vera jaka. Upravo tada se okreću jedni protiv drugih. Upravo tada gledaju u drugog tražeći izlaz kako njihov život ne bi bio ugrožen. Ali sveštenik je i dalje zaštićen. Zašto? Šta ovo govori? Da ljudi treba da se okrenu jedni protiv drugih kada je test njihove vere u pitanju? Da čovek treba da isturi tuđu glavu? Da sveštenik kao idol, kao glavni predstavnik vere treba da ćuti dok neko drugi rizikuje? Da, sjajno. Mene ovo kao ateistu ne vređa, ali da sam hrišćanin, bio bih jako besan da se ono u šta verujem prodaje ovako ljigavo. Zapravo ovde vere i nema, ovo je samo demagogija, ovo su samo simboli koji zarobljavaju čoveka. 

Ceo film pršti od aluzija na Hrista. Ne kontam zašto Skorseze nije uzeo priču o Hristu i snimio još jedan film na tu temu. Ovako je napravio isto to samo menjajući vreme i likove. Konstatno vidimo segmente koji užasno podsećaju na bilo šta što smo videli i pročitali na temu Hristovog života. Umesto da snimi film o tome, poštovani režiser je snimio film o popovskoj demagogiji, iskorišćavanju Hristovog imena i ljudima koji nemaju svrhu osim da pate za simbol, za idola, ne znajući zašto, šta je zapravo to u šta veruju. Oni nemaju svrhu osim da pate kako bi sveštenikov lik rastao. Smrdljivo do krajnjih granica. 

Ceo film se svodi na jedno te isto, na mučenje kako bi čovek pogazio ono u šta veruje. To ćete i gledati non stop. Konstantno neko treba da pogazi svoju veru ili će nadrljati. Ponavljam pitanje, da li tako pokazuješ snagu svoje vere? Ni jednog momenta likovi ne pokušavaju da pokažu šta njihova vera zapravo jeste, čime se vode? Oni samo pokazuju fascinaciju simbolima, rečima urezanim u kamen. Uz sve ovo ide sveštenikov monolog koji se svodi na isto, na patnju što zapravo ne čuje Boga i pitanje da li je on tu. Ceo film je, od prvog do poslednjeg momenta jedno izuzetno mučenje. Odavno mi nije bilo mučno gledati ovako nešto. Skoro tri sata bezobrazluka, praznine, odsustva smisla i suštine. Zašto? Zbog čega? Zbog idolopoklonstva? Sbog smrdljive patetike? Šta si hteo, da me ubediš u veličinu verovanja? Pa trebao si mi dati veru i postupke za tako nešto, a ne idole, simbole i bajku. 

Hajde da povučemo paralelu između Braveheart-a i ovoga. U oba slučaja imamo mučenje da bi se čovek odrekao onog u šta veruje. U Braveheart to ima smisla. Čovek koji je bio najveći borac za slobodu mogao je da se odrekne principa ili da odluči drugačije. I jedno i drugo odjekuje i ima uticaj. Recimo da se odrekao principa - ljudi bi nastavili da pate i živeli bi kao i do sada, ako ne i gore. Da je ostao dosledan - to bi bio pokretač. Videli ste epilog, doveo je do nečeg velikog, do promene, do revolucije. Pogledajmo sada situaciju ovde. Recimo da se sveštenik odrekao religije, šta bi se desilo. Ljudi bi nastavili da pate a možda bi i stradali. Možda bi im i vera bila dovedena u pitanje. Jel to iskrena vera? Recimo da je sveštenik ostao dosledan do kraja. - ljudi bi nastavili da pate a možda i bi i stradali.. U čemu je suštinska razlika? Nema je. Ovo je priča jednog sveštenika koji je postao idol. Vera i ljudi su svedeni na objekte koji treba da vazdignu ovog lika u carsko nebesko. 

Rekoh već da nema ni V od vere u ovom filmu. Zašto to kažem? Zato što ne vidimo ni jedan jedini postupak vezan za veru, ne vidimo postupanje po onome u šta veruješ, ne vidimo šta oni propagiraju svojom verom. Vidimo samo masku, vidimo šablon, vidimo gomilu pravila koja je nametnuo čovek. Ovde izgleda kao da je vera proizašla iz ikone, iz predmeta, iz crkve. Ne, braćo i sestre, vera je inspirisala sve te stvari kao što je vera i inspirisala gomilu budala da se koriste njome kako bi došli do zarade. Upravo to radi i ovaj ljigavi film. Mene kao ateistu baš briga. Smatraću ove stvari glupavim i promašenim. Ponavljam, da sam vernik, bio bih jako uvređen ovim. Ako bi moja vera bila ograničena religijom i ako bi značila patnju zbog uzdizanja nekog tamo bradonje koji pati jer mu se Bog ne obraća, zapitao bih se u šta ja to verujem.  

I taman pomisliš da ne može gore, vidiš onda način na koji su predstavljeni Japanci. Oni su sad ovde nerazumni zlikovci, likovi kojima je jedina funkcija u životu da muče hrišćane. Oni se sprdaju i šale u to ime. Ja bih posle ovoga naterao Skorsezea da odgleda sve Kurosavine filmove jedan za drugim, čisto da vidi koliko je bezobrazan. Ne kažem to samo zato što su ovi likovi bezdušne, okrutne karikature. Kažem to zato što ni ne čujemo njihovu priču. U vreme dešavanja, upliv nove religije na teritoriju nije mala promena. Hajde da vidimo šta to zapravo znači za Japan. Ne, mi to ni ne vidimo. Tu dolazimo do dve stvari. Jedna je egocentričnost tj. isključivost. Dok zli Japanci kažu "sklonite se odavde i verujte u šta hoćete a nama ostavite ovo naše" Hrišćani kažu "samo naša vera je istinska i prava". Pa bravo. 

Druga stvar zbog koje sam jako besan je licemerje najgore vrste. Zamislite sada da je u tamo nekom veku neko došao u hrišćanske zemlje pokušavajući da prodaje svoju veru. Sigurno bi bio lepo dočekan. Eeee tu smo. Razlog zbog koga mi se ovaj film posebno gadi je što žmuri na jedno oko, žmuri na oko koje gleda u ogledalo. Ne, niko nikada nije čuo za proklete inkvizicije i zlo koje su nanosili. Ma neeee ,to su bili vaspitači. MARŠ. Zašto niko nema muda da napravi film koji bi se bavio ovim zlima. Ma joook, hajde da napravimo generičke zlikovce i namestimo da su jadni hrišćani ugroženi. Dok su ovde na desetine jadnih ljudi umirale zbog vere u hrista, u isto vreme u Evropi su hiljade umirale samo zato što je posumnjano da ne veruju. Kako bi objasnio koliko je njegova vera jaka, sveštenik kaže kako je gledao mnoge da umiru sa imenom svog Boga na usnama. A šta je sa onim što su umirali u ime tog istog Boga? Ništa a? Izgleda da se samo životi Hrišćana računaju. Kako možeš da osudiš nešto kada radiš isto to, pa možda i gore. 

I izdržao sam mučenje do samog kraja da vidim šta će Skorseze da izvede. Barem sam se nadao da će imati kvaku da odradi to na dobar način. Braćo i sestre, Skorseze je naprasno ostao bez muda i nije smeo da žrtvuje svog lika ali ni da ga uvalja u blato. Tu nam je servirao spektakl za popove, bajkovitu majstoriju prve vrste koja apsolutno opravdava nebitnost običnog čoveka i idolopoklonstvo bez ikakvog povoda i smisla. Kako da uvidim veličinu vere kada ne vidim ni najmanji razlog zašto likovi veruju u nju. Kako da smatram da je ona dobra kada likovi bez ikakvog razloga gube glavu zbog nje? Kako da joj znam srž kada likovi veruju u bajku umesto u princip? Kako da cenim čoveka kada je iskorišćen kao nebitni objekat za uzdizanje drugog? Kako da se divim veličanju i idolopoklonstvu kada idol nije napravio ništa osim što je doneo smrt. Kako da mu verujem da njegova religija donosi mir kada ona na ekran servira samo sukob. Kako da verujem nekom ko sudi nečemu što i sam radi? Silence je loš, očajan, jadan film. Silence je uvredljiv do krajnjih granica. Silence je bezobrazan i nadasve licemeran. Silence je sramota koju žalim što sam pogledao.

Zanimljivosti:
Premijera filma je održana u Vatikanu. Skorseze je tokom snimanja tražio potpunu tišinu. Adam Drajver je izgubio oko 25kg za potrebe uloge. Predpremijera je održana pred stotinak sveštenika u Rimu. Nison je izgubio oko 10kg za potrebe snimanja.

Naj scena:

Borba za život drugoga. Zapravo ovde imamo sveštenika koji je svestan patnje drugih i kome nije cilj da čuje Boga već da postupa pravedno. Ali hej, on nije tako bitan ovde. Čovečnost pada pred promocijom svešteništva.

Moja ocena: 4/10

понедељак, 20. март 2017.

Wrong Turn 4: Bloody Beginnings (2011)


Kod nas nazvan: Pogrešno Skretanje 4
Žanr: Horor
Režija: Declan O'Brien
Glumci: Jennifer Pudavick, Tenika Davis, Kaitlyn Leeb ...

Priča:
Grupa studenata se izgubi tokom snežne oluje i pronalazi sklonište u napuštenom sanatorijumu ne znajući da je to dom tri deformisana kanibala.

Moj osvrt:
Kec je bio sasvim ok, dvojka gledljiva, trojka nepodnošljiva. Šta onda može da se očekuje od četvorke? Pre koji dan saznadoh da postoje peti i šesti. Nisam ni imao plan ići posle trojke ali ovo je bilo među predlozima pa mu posvetih pažnju. Odmah vidimo da se radnja neće odvijati po šumama i gorama američke zemlje ponosne gde idu čete deformiteta i odsečene glave pronose. Da li je to loše? Ooo ne. Pogotovu kad se odgleda uvod, ovo ne deluje da će biti promašaj. Spodobe izlaze iz ćelije (na malko debilan način al hajde, daj šta daš, barem nije Vučić uskočio u kadar) i prave opak haos po bolnici. To je izgledalo sasvim korektno. 

Druga stvar iz tog početka su egzekucije. Možda ovo izgleda malo previše kompleksno za ove spodobe jer smo navikli na standardna kasapljenja ali hej, menjaj nešto. Video sam već tu standardni set smaknuća. Zašto ne proširiti spektar. Jedina velika mana su efekti. Nisam očekivao baš kolosalnu realističnost ali ovo je baš slabašno. Naravno, videćete ovde i standardna rezanja, odsecanja i probadanja, pa čak i wtf momente gde lik koristi neku ogromnu bušilicu (gde je nađe u bolnici jbt). Ljudi koji vole ovakve stvari biće zadovoljni (ako zanemarimo ove jedva prosečne efekte). 

I posle tog korektnog uvoda, sve ide napredno, tj na dole. Prva velika mana je predvidivost. Mrzim taj osećaj kad predosetim šta će se desiti a ono se desi na još kretenskiji način. Ok, nekad me i to što očekujem zadovolji izvedbom ali ovde se pretpostavljaju kretenske stvari tipa lik šeta mračnim hodnikom sa dve devojke, sam uđe u sobu, vrisne i vi znate da se on šali. Zašto poblogu? To i nekako, ali lako se predvide neke očigledne stvari koje su ovde trebale biti šok. I vidi se iz aviona ko je ko i šta je šta ali eto, likovi u tom momentu malo izretardiraju i postupe baš kako ste očekivali - kao gomila primata. 

Onda imamo standardni set gadosti koji se ponavlja iz filma u film. Jedno žensko čeljade je sakriveno dok drugo muško, mrtvo, biva kasapljeno na stolu. Jel postoji neki od filmova sa ovim inbridovanim degenericima a da nema ovu scenu. U prvom Wrong Turn je bila fora. Posle vidiš i kažeš "pa ovo je već bilo". Sad gledaš i pomisliš "Dal da spucam plazmu s mnogo 'ladnog mleka iako je pola 1 ujutru. Neće me proterati jbg". Doduše imamo još jednu scenu gde se likovi goste nad živom žrtvom, odsecajući mu delove i deliće i spremajući ih u Gordon Remzi stilu. Ali opet tu vidimo slabije efekte pa to skrnavljenje ljudskog tela i ne boli toliko jer više izgleda kao odsecanje gume. 

Moram da priznam da me opet ovi defomisani iritiraju jako ali srećom, ovi "pozitivni" likovi počnu da me nerviraju više pa sam laganeze u zadnjoj trećini filmova navijao za hilbilije. E sada, ima tu jedna pozitivna stvar. Obično kada se likovi ponašaju kao idioti, počnem jako da se nerviram i jedva izdržim do kraja filma. Ovo, ovo je prajsles. Ovo, ovo je nov level. Ovo je prevazišlo sva moja očekivanja. Ovo je vanvremenski kretenizam. Ovo je toliko glupavo da me je nasmejalo do suza i to više puta. U sledećem pasusu idu spojleri, mada nemam ovde šta da vam spojlujem. 

Likovi zarobe deformitete i pre nego što jedan odluči da ih spali, devojka ga ubedi da on to ne uradi jer "on nije poput tih ubica". Čekaj sestro, ovi su ti pobili nekoliko drugova, natakli bi te na ražnjić između luka i patlidžana a ti ćeš biti čovečna i nećeš ih ubiti? Ovi su ti prijatelja sekli na stolu i pržili mu meso pred njim živim a ti ćeš da pokazuješ milosrđe iako ne možeš pobeći iz zgrade u kojoj se oni nalaze? Pa ne, ovo je pobedilo sva SNS obaveštenja i obrazloženja. Ovo je bolje od Vazduplohova, Mortadele, Svemirskih godina i Andrejeve lične karte. Pa onda likovi raspravljaju da li pokušati spasti druga ili ne, pri čemu ovi koji neće jasno kažu da neće a ovi koji hoće izgube sat vremena dok objasne zašto bi trebalo ići. Za to vreme prijatelj skiči kao svinja. (!?!) I onda kasnije dok taj lik skiči, jedan od njegovih prijatelja koji kreću da ga spase, ode da izvidi situaciju i vidi u kakvoj je ovaj situaciji. I tako, stane malo da pogleda i zgrozi se i onda se vrati da objasni drugarima šta se dešava. WTF!!! Tejk jor tajm, ova se kuva na laganoj vatri... Ovo je samo mali procenat kretenija koje možete videti ovde. Ako vas ovo zabavlja, overite film. Ja sam se smejao kao blesav. 

Ne mogu da kažem da sam izgubio vreme na ovo jer sam se veoma zabavio. A opet ne mogu da kažem da je ovo sjajno kao komedija kada to ne pokušava da bude. Za razliku od trećeg dela, ovo je sasvim gledljivo. Takođe, ovo mu na neki način dođe kao prethodnik na trojku (valjda) jer ima onog idiota koji se smeje kao blesav i vozi kamionet pa fanovima franšize ovo može biti zanimljivo. Uz scenariste koje imaju dve, tri čiste u glavi, ovo bi mogao biti korektan filmić. Ovako imajte na umu da ovo piše i režira lik koji je doneo klasik poput Sharktopusa. Say no more.

Zanimljivosti:
Ovaj film prethodi prethodnim (!!!) filmovima. Šon Skin je četvrti glumac koji tumači troprstog pri čemu on tumači i Vinsenta.

Naj scena:

Haos na početku

Moja ocena: 2/10

среда, 15. март 2017.

Manchester by the Sea (2016)


Kod nas nazvan: Mančester Na Moru
Žanr: Drama
Režija: Kenneth Lonergan
Glumci: Casey Affleck, Michelle Williams, Kyle Chandler...

Priča:
Depresivni stric mora da se brine o sinovcu kada dečakov otac umre.

Moj osvrt:
Neki ljudi nose prazninu u sebi. Deluju kao da nemaju šta da kažu, da nemaju šta da daju, nemaju volju da išta promene. A opet idu dalje. Pitamo se šta im je cilj? Pitamo se kuda ide sva ta usamljenost, sva ta udaljenost? Zašto su ti ljudi izmešteni u vremenu i prostoru? Neretko mislimo da je to ljudska osobina, da su neki ljudi takvi od rođenja, ili možda da ih stavovi odvoje od svih, da su takvi jer su to želeli. Praznina nije nastala ni iz čega. Tu je bilo nešto, nešto veliko, nešto važno, nešto voljeno. 

Prazninu čovek ne nosi samo u sebi, on je vodi svuda sa sobom. Samim tim što je takav, takvo mu je okruženje u kom živi, takvi su ljudi u njegovom prisustvu. On kao takav izgleda kao neko kome je teško prići, neko ko zapravo ne želi kontakt. Samim tim stvara tišinu oko sebe, tišinu koja prerasta u zidove koji postaju neprelazna granica za sve ostale. Na kraju nam to izgleda kao da osoba želi da bude okružena tim zidovima, da ne želi dodir, reč niti pogled. 

Praznina nije dosada. To nije nepostojanje nečeg što bi pokrenulo osobu. Dosada je nemanje plana, dosada je odsustvo želje. Praznina je gubitak pokretačke snage, praznina je odsustvo nečeg za šta bi se borio, praznina nije ubila želju ali ju je izmenila. Želja više nije plan za promenom, želja je očaj jer je neostvariva. Kako god izgledalo, praznina nije bezosećajnost. Bezosećajnost ne postoji. Osećanje definiše čoveka. Čovek koji ne oseća, ne živi. Za one koje kažemo da su bezosećajni osećaju i te kako, samo imaju pogrešnu percepciju. Praznina nije odsustvo osećanja. Naprotiv. Praznina je neizbrisiv i nepodnošljiv bol. 

Rekoh da je praznina nastala velikim gubitkom. Bol je veliki ali kada te nešto podseti na gubitak, on je neizdrživ. Kako se nosimo sa tim? Sklanjamo se od svega što nas podseća na gubitak, skrećemo misli na nešto drugo. Samim tim što se sklanjamo od svega što nas podseća na nešto što smo izgubili, oprezni smo i trudimo se da sprečimo nešto slično. Kako se to najbolje izvodi? Prvi način je da se okružimo ljudima. Drugi, onaj neuporedivo gori je da se klonimo ljudi ne shvatajući da u toj samoći bol iz prošlosti odjekue kao eho. Skretanje misli na nešto drugo je isto što i mišljenje o nečemu što nas ne zanima. Tu nemamo šta da kažemo. Tu se okružujemo tišinom. Tu smo nebitni, besni, ostavljeni, udaljeni. Tu smo stranci. 

I dok sediš tako na obali i toneš u svoje misli pored tebe protiče reka koju i ne vidiš. Upravo ta reka je život. Šta god ti se desilo, koliko god to bilo potresno i bolelo, koliko god se to lomilo u tebi i odjekivalo u svakom tvom danu, život ide dalje. Bio ti svestan toga ili ne, tvojim gubitkom se ništa ne zaustavlja. Tvoj gubitak je samo tvoj. Misliš da i druge boli isto što i tebe? Može da ih boli, i te kako, ali to je njihov gubitak. I dok te gvozdene ruke prošlosti drže, na samo jedan trenutak se osvrni, ne mari za njih, i videćeš da sve i dalje teče. Kiša pada isto kao i pre, lišće šušti kao i do sada, ljudi odrastaju, vole, mrze, stare, varaju, kradu, grade, ruše daruju, daruju život ali ga i oduzimaju. I sve ide. Ništa ne stoji. Ništa osim tebe.

Vreme nikada neće rešiti taj problem, neće popuniti prazninu. Vreme ne leči ništa, vreme te samo nauči da živiš sa tim. Možeš pronaći nešto što je isto poput onog što si izgubio, to što si pronašao možeš i više voleti ali praznina ostaje. Svaki izgubljen momenat, svaki neostvaren tren, svaka namera koja nije osvanula barem kao pokušaj, sve što si izgubio, sve što su ti uzeli, sve to je neizbrisivo, nepopravljivo. Možda si doživeo na stotine novih dodira, ali onaj jedan koji si propustio ti ne može ništa zameniti. Možda si osvojio svet, ali i dalje postoji ona planina na koju nisi uspeo da se popneš. Možeš biti najsrećniji čovek na svetu, ali praznine i dalje ostaju. Ne zaboraviš ih, ne potisneš ih, ne ignorišeš ih, samo naučiš da živiš sa njima. 

Ako je bol toliki, zašto ga trpeti? Zašto ga ne prekratiti? Imamo li razlog da nastavimo? Kako god to izgledalo u određenim moementima, imamo. Zašto, ako nikada nećemo povratiti izgubljeno, ako taj bol nikada neće proći? Zato što postoji još stvari u životu, ne toliko bitnih kao ona koju više nemamo, ali ta manje bitna, možda je nekom drugom sve. Naš odlazak će drugima biti upravo taj bol koji jedva sami trpimo. Da li drugom želimo napraviti isto to? Da li smo toliko sebični da nam nije bitno da li neko drugi oseća istu patnju? Možda je teško, možda je nepodnošljivo, možda izgleda bezizlazno, možda jedva nalaziš način da nastaviš dalje. Ali sve dok boli, znaš da je vredelo, znaš da si imao nešto veličanstveno. Sve dok boli, znaš da si imao za šta da živiš. Sve dok boli, znaš da si živ.

Zanimljivosti:
Manchester-by-the-sea je stvarno ime grada. Kevin Grondin koji glumi pogrebnika zapravo i jeste pogrebnik. 2014 godine je scenario za ovaj film proglašen za jedan od najboljih po kojim nije snimljen film. Kejsi Aflek je dobio oskara za ulogu.

Naj scena:

Gubitak

Moja ocena: 8/10

недеља, 12. март 2017.

The Boys from Brazil (1978)


Kod nas nazvan: Momci iz Brazila
Žanr: Drama | Triler
Režija: Franklin J. Schaffner
Glumci: Gregory Peck, Laurence Olivier, James Mason ...

Priča:
Lovac na Naciste, u Paragvaju otkriva jeziv plan za oživljavanje Trećeg Rajha.

Moj osvrt:
Mišljenja oko ovog filma su podeljena. Oni koji ga hvale, hvale ideju, način na koji se misterija razvija pa zašto ne reći i zabavu koji film donosi. Drugi ga kritikuju što koristi istorijske ličnosti u situacijama koje se nisu ni dogodile. Razumem i jednu i drugu stranu ali sam uz ove koji smatraju da je Boys From Brazil odličan film. Iako koristi istorijske ličnosti, film to nipošto ne radi na loš način a objasniću malo kasnije i zašto. 

Prva stvar koja grabi pažnju je Gregori Pek kao Mengele. Navikao sam na ovog čoveka u potpuno drugačijim ulogama. U svakoj sceni u kojoj se pojavi on je bez sumnje centralna ličnost. Pek kojeg ja znam je uvek ozbiljna, zamišljena uloga i on je sve to dostavljao bez ikakvih problema. Pekov Mengele, e to morate videti. To je onaj tip negativca koji vas zastraši inteligencijom, stavom i uverljivošću. Ne kupuje vas nekom silom i oružjem koje ima. Ovaj vas plaši time što ste svesni da je inteligentniji od svakog protivnika. 

Mengeleu se suprotstavlja Ezra Liberman, lovac na Naciste u tumačenju još jednog velikana - Lorensa Olivijea. I što je neverovatno, i ovog čoveka nisam nikada video u ovakvoj ulozi. Od lovca na velike zverke očekujete snagu, opasno organizovan tim, fizičku besprekornost - da, u šablonskim filmovima. Ezra Liberman je starac u kome nema još puno energije. Uprkos tome i opasnosti onoga što radi, ovaj čovek ima vrhunski smisao za humor. I takvi fazoni su odlično tajmirani. Slatko će vas nasmejati u mnogim situacijama. Šta je njegovo glavno oružje? Inteligencija. Ima li šta bolje nego kada imamo sukob inteligentnih ljudi? 

Način na koji vas film privuče je školski primer kako se to radi. Daju vam nešto što vas natera da se zapitate i tako vas vode kroz ceo film? Evo malog spojlera sa početka filma: Mengele svojim saradnicima daje spisak od 94 čoveka koja treba ubiti. Svaki od tih ljudi ponaosob treba da umre tačno određenog dana. Niko od tih ljudi nije bivši vojnik, niko nije Jevrej, svi su razbacani širom Evrope, sve su to ljudi običnih zanimanja. I to je neophodno u procesu oživljavanja Trećeg Rajha. Zainteresovani? O tome vam pričam. Film vam dodaje misteriju, pitanje na pitanje, otkriva deo po deo i naprosto proleti dok dođete do rešenja. 

E sada ono što mnogim ljudima smeta - zašto Mengele kada je sudbina lika kojeg pratimo u filmu u potpunoj suprotnosti sa čuvenim "anđelom smrti". Hajde da razmišljamo šire. Kada sagledate ideju ovog doktora u filmu, nemojte mi reći da to ne izgleda kao nešto što bi izašlo iz Mengeleove glave. Nije ovde poenta da nam dostave istorijskog Mengelea. To film i ne pokušava. Stvar je u zaostavštini, u onome šta takvi ljudi kroz istoriju znače i šta ostaje posle njih. Stvar je u tome šta ljudi mogu da nauče od takvih ličnosti. Ako radite nešto što je jako inspirisano nekom ličnošću, deo te ličnosti je u tome što radite. Da je ovo neki drugi lik, vi biste komotno rekli da vas on podseća na Mengelea. U tome je stvar. Vi verujete da bi nešto ovakvo izašlo iz njegove glave. 

Neretko vidimo da film koketira sa Mengeleovom prošlošću. Često se pominje šta je radio i kakve stvari je pravio. Možda su nam mogli servirati poneku scenu koja bi prikazala ovog lika za vreme svetskog rata. Ok, teške su to scene i možda tražim previše ali bi svakako donele još dimenzije liku. Vidi se da postoji i odnos između Mengelea i Libermana i prosto bode oči da tu postoji neka neispričana priča. Zašto ne dodati još toga? Ok, film traje 2 sata ali nemate utisak da ste pogledali suvišnu scenu. Komotno su mogli proširiti ovo sa još detalja i verujem da bi ovaj potcenjeni film bio i epohalan. 

Ne bih o tome da li je glavna ideja Mengeleovog lika ovde besmislena. Po meni je ona daleko od toga. Neosporno je da je čovek bio monstrum ali je isto tako neosporno da je, kada je medicina u pitanju, imao zastrašujuća istraživanja. Glupan ne bi mogao postići to što je on postigao. Ideja koju gledamo je za vreme kada je film prikazan bila ispred vremena. Verovatno ona to još uvek jeste ali uprkos svemu tome, ne deluje neverovatno. Mi možemo tvrditi da to neće biti baš tako kako je zamišljeno ali šta nam daje pravo da tvrdimo tako nešto. Ne možeš opovrgnuti ono što ne znaš, možeš ga samo dovesti u pitanje.

Ono što je zastrašujuće u ovakvoj ideji koju filmski Mengele ima je potpuna vera u cilj. Film pravi jasnu razliku između ljudi kojima je glava ispred cilja i onih koji bi glavu dali za to u šta veruju. Vera u jeziv cilj nas prosto tera da se zapitamo. I kada on obrazlaže svoj cilj, kada izlaže veru u ono što želi da se desi, možda vam deluje lud, ali, braćo i sestre, nema tu ludosti. Lud čovek priča besmislice ali ovaj je dovoljno inteligentan da ostvari ono o čemu priča. E tu smo. Ta njegova vera u nešto monstruozno ga čini zastrašujućim a plašimo se iz razloga što on veruje više u nešto takvo nego mi u nešto dobro. Tera vas da se zapitate, zar ne?

Boys from Brazil je pre svega potcenjen film. Prvo, ima dva velikana u glavnim ulogama i ima dva sjajna lika koja tumače ovi velikani. Ideja vodilja filma je jeziva. Gledajte šire i uvidećete koliko je ovo zapravo zastrašujuć plan. Misterija je sjajna pa čak iako je ranije razrešite, kraj filma je sjajno spakovan tako da je uživanje zagarantovano. Bukvalno ne postoji ni jedna jedina suvišna scena. Pre možemo reći da fali barem još pola sata na ova dva koja gledamo. Ako vas film na kraju ostavi da se zapitate šta bi bilo kad bi bilo, ako vas natera da razmišljate, ako ostavi prostora da prihvatite zastrašujuću ideju kao moguću, onda nema sumnje da gledate odlično ostvarenje. The Boys from Brazil to upravo i jeste.

Zanimljivosti:
Scena borbe između Peka i Olivijea je morala biti pažljivo snimana jer je sedamdesetogodišnji Olivije bio jako bolestan. Uz to što je lošeg zdravlja, nešto malo pre početka snimanja filma je bio i na operaciji uklanjanja kamena iz bubrega. Pek se plašio sa će biti kritikovan zbog loše glume jer nikada nije glumio sličnu ulogu. Film je zasnovan na knjizi Ajre Levina. Knjiga je objavljena godinu dana pre filma.

Naj scena:

Ime

Moja ocena: 8/10

понедељак, 06. март 2017.

Nocturnal Animals (2016)


Kod nas nazvan: Noćne Zveri
Žanr: Drama | Triler
Režija: Tom Ford
Glumci: Amy Adams, Jake Gyllenhaal, Michael Shannon ...

Priča:
Bogata vlasnica galerije postaje opsednuta knjigom bivšeg supruga, nasilnim trilerom koji ona tumači kao simboličnu osvetu.

Moj osvrt:
Prethodni film Toma Forda mi se jako dojmio. A Single Man je bio one man show Kolina Firta, ali kakav show. To je bio jedan od onih sporijih filmova gde svaka scena donosi neki utisak. Možda je kraj bio malo isforsiran, ali ne menja konačni utisak. Kada je vizuelni dojam u pitanju, ono što važi za A Single Man, važi i za Nocturnal Animals. Nocturnal Animals još više prija oku, pogotovu scene koje pripadaju stvarnosti. Kada je kvalitet u pitanju, A Single Man je mnogo bolji film. 

Inicijalno, izgleda da imamo dve odvojene priče. Imamo priču koja pripada knjizi. Ona je brutalna. U njoj čovek doživljava kolosalnu tragediju. Ali problem je što je to po ko zna koji put viđena priča. Prvo ide šok, pa činjenica da se čovek teško nosi sa tim, pa žeđ za osvetom koja naravno ne donosi ništa osim novog haosa. Nisam ovde video ama baš ništa novo a ni posebno. A opet, sve je to vizuelno perfektno, fino upakovano, dobro odglumljeno. Upravo to je ono što sam pričao kada sam pisao o Hacksaw Ridge, imaš režisere koji znaju i šablon da ti dostave tako da izgleda odlično. 

Druga priča, iako skoro da nema dinamiku, neuporedivo mi je simpatičnija. Opet, dosta to liči na A Signle Man. Ovde imamo ženu koja shvata da je izgubila ono što je zaista vredelo u njenom životu. Sama priča je šablonska do krajnjih granica. Najobičnija ljubavna drama o neostvarenoj ljubavi, prevari, promeni u životu, uviđanju grešaka itd. I dok je ta priča jako nezanimljiva, atosferičnost kojom scene odišu je neprocenjiva. Ejmi Adams, iako siva, naprosto blista u svakoj sceni. Njena gluma dok ćuti i gleda prazno je domaći zadatak na neke koji se trude da dostave bombastičnim scenama. Iskreno, ovde mi je neuporedivo upečatljivija nego u Arrival. 

Ono što je zanimljivo je upotreba boja u ove dve priče. Dok gledamo fikciju, priču koja nastaje iz knjige, imamo žive boje. Kada gledamo stvarnost, scene su jako mračne, sive, beživotne. Nije to sav kontrast. Priča koja je u jarkim bojama je potresna, bolna. Priča koju gledamo u stvarnosti nije takva - prazna je. Ispada da je prisustvo tragedije i propratnih emocija mnogo življe nego prazna životna priča koja nije toliko tragična. Patnja nas čini neuporedivo življim nego letargija. Likovi iz fikcije, iako svi do jednog tragični ili mračni, nasmejani su u svom ludilu ili jarko obojeni u svojoj katastrofi. Likovi u stvarnosti su mračni, sivi i ne odskaču ničim u svojoj promašenosti. 

Zapravo, kada je stvarnost u pitanju, sve je šminka, sve je maska, sve je laž, sve je u granicama, sve je u pravilima kojim ograničavamo sami sebe.. Pogledajte, za svaku emociju, nameru, stav imamo granice a te granice stvaramo sami: Volim te, ali...; Verujem u tebe, ali...; Želim da radim ovo, ali nisam dovoljno dobar; Neću da budem takav ali na kraju ću biti takav jer je to nešto što se očekuje. I dok gledamo sav taj glamur stvarnosti ne možemo da se otmemo utisku potpunog mrtvila. I tako dolazimo do najbolje scene u filmu a to je scena u kojoj lik koji tumači Ejmi Adams skida šminku. Iako je ta šminka jarkih boja, kada je ona skine, njeno lice i njen lik blistaju. Zašto? Zato što su maske uvek mračne, uvek kriju ono što zaista jesmo. Možemo blistati tek kad pokažemo ono što smo, tek kad se vodimo osećajem a ne strahom. 

Verujem da mnogima ove dve priče, iako potpuno gledljive, deluju potpuno nepovezano. Nije to baš tako. Imamo pisca koji je pisao knjigu i imamo ženu koju je voleo i verovatno je još uvek voli. Iako priča iz knjige koju gledamo deluje potpuno izmešteno, to je zapravo priča o odnosu dva glavna lika. Previše je tu povezanosti između njih. Kada sam pisao o In The Mouth of Madness, pričao sam o tome koliko pisac utka sebe u priču koju priča, likove koje poznaje i utka sve što oseća. Nije bitan žanr i nisu bitna dešavanja. Nocturnal Animals je dobar primer toga. Ne čekajte da se pojavi lik pisca, on je sve vreme sa vama. Ne čekajte da vam se prikaže priča o odnosu njega i žene koju pratimo, ona se je tu od početka filma. 

Zašto ovako relativno niska ocena kada je ovo masterpis, kad je ovo one of a kind experience... Zato što na žalost ovaj film to nije. Ako hoćete odličan film, prvo ostvarenje Toma Forda je obavezno. Tada ćete videti da je priča ove žene podskup priče čoveka iz A Single Man. Jedina razlika u korist ovog filma je je što je on vizuelno upečatljiviji. Ok, razlikuju se događaji ali emocije su tu negde. S tim što je lik iz A Single Man neuporedivo upotpunjeniji i zaokruženiji. Za mene ovde nije bilo nekog spektakla kada je ženski lik u pitanju. Vizuelno je ovo savršeno ali nedovoljno da se userem od oduševljenja. Što se tiče priče iz knjige, prežvakana je i viđena gazilion puta. Ama baš ništa tu nema jedinstveno. Jedina apsolutno vrhunska stvar u ovom filmu su kontrasti dve priče, boje koje preovladavaju i maske koje stvarnost nosi. Dovoljno za ok film. Ništa više od toga.

Zanimljivosti:
Iako je Tom Ford modni dizajner, nije želeo ni jedan svoj dizajn da upotrebi u filmu iz razloga što nije hteo da to neko shvati kao reklamu. Lora Lini, koja glumi majku Ejmi Adams, samo je 10 godina starija od nje. Aron Tejlor-Džonson je dobio Zlatni Globus za sporednu ulogu.

Naj scena: 

Skidanje maske

Moja ocena: 6/10