Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde .

четвртак, 28. април 2022.

The King of Comedy (1983) – opasnost opsesije slavom

 

Boris Tiosavljević


     Martin Skorceze (Martin Scorsese) je režiser većini poznat po ultranasilnim filmovima o kriminalu koji obično dele teme vere, greha, krivice i iskupljenja. U saradnji sa legendarnim glumcem Robertom DeNirom, napravio je neke od najlegendarnijih filmova uopšte, kao što su Taksista (1976), Razjareni bik (1980), Goodfellas (1990; prevod Dobri momci je urnebesno netačan, prim aut.) i Kazino (1995). Međutim, postoji jedan film darovitog režisera koji većina ne razume u potpunosti i zaboravlja, te on uvek ostaje u senci prethodno pomenutih, a to je svakako Kralj komedije (1983). Samim tim, zapostavljena je i DeNirova uloga Ruperta Pupkina u kojoj, bar po meni, briljira vise nego u svim ostalim Skorcezeovim filmovima. Jedini izuzetak je možda uloga Trevisa u Taksisti, koje su izjednačene, što može biti posledica sličnosti koje ova dva filma dele a čime ćemo se pozabaviti kasnije.

 


Film se bavi opasnom opsesijom i očajničkim, trapavim pokušajima Ruperta Pupkina da postane zvezda malih ekrana, konkretno, kroz gostovanje u emisiji poznatog komičara Džerija Lengforda (Jerry Lewis). Međutim, njegova opsesija je toliko jaka da on uopšte nije u stanju da registruje odbijanje i pritom se često prebacuje u svet fantazije te posledično ne može da je razluči od realnosti.

 


     Kroz lik Ruperta Pupkina spoznajemo dve karaketristike ljudi koji nisu poznati. Prva je nametljivost. To vidimo prvo kroz lik gospođe koja telefonira u govornici i kada vidi poznatog TV voditelja Džerija Lengforda, ona ga bez ustručavanja pita da preuzme slušalicu kako bi prozborio koju sa njenom sagovornicom. Kada ovaj, prirodno, odbije, gospođin stav se u sekundi menja iz korena a ljubaznost se pretvara u otrovne kletve. Međutim, najbolji primer je ipak sam Rupertov lik. Njegova detinja sebičnost i naivnost ga navode da uvek traži više, zadržava se duže nego što je poželjan i uopšte gura do krajnjih granica i krši sve norme kulturnog ponašanja.


 

     Druga karakteristika je potreba mnogih ljudi, što prečesto viđamo u današnjoj kulturi masovnih medija i idolizovanja javnih ličnosti, da svoj život žive kroz živote poznatih. Ovo je naročito evidentno u slučaju rijalitija gde se izjave i potezi učesnika doživljavaju lično. Opasnost je u tome što posledično osoba ne živi svoj već tuđ život. A zahvaljujući konstantnom bombardovanju žute štampe, više smo nego svesni činjenice da slavne ličnosti imaju probleme poput naših, neretko i veće i pritom uzrokovane pomenutom slavom. S toga se možemo zapitati, koja je prava vrednost slave? Film svakako želi da sebi postavimo ovo pitanje, a sam Rupert ima svoje mišljenje o ovome: „Bolje biti kralj na jednu noć nego debil celog života“ (prev.aut.).-

 


     Rupertovi potezi rezultiraju nečim što se u neku ruku može nazvati (kratkoročnim) uspehom, ali ono što je mnogo bitnije je prikaz sučeljenih perspektiva. S jedne strane imamo blještavilo tih pet minuta slave ali je ono pomračeno jezivom stranom realnosti koja okružuje kulturu poznatih. Realnost Džerijevog života, koji na kratko vidimo, svakako nije ono što je Rupert zamišljao. Dakle, ako biti poznat nema neku realnu vrednost za one koji jesu poznati, to navodi na zaključak da je slava fenomen koji ima samo onu vrednost koju joj ljudi (koji nisu poznati a žele da budu) pripisuju. Pretpostavljam da je to razlog zašto je Skorceze odlučio da na početku filma nekoliko minuta gledamo zamrznut kadar ruku pomahnitale obožavateljke Maše (Sandra Bernhard) na prozoru Džerijeve limuzine kojima zaklanja Rupertovo lice. Ovaj kadar na slikovit način prikazuje želje obe osobe (ona je opsednuta poznatom osobom a on želi da postane poznat) kao i glavnu temu filma – očajničku opsednutost slavnim ličnostima. Takođe se može spekulisati da ova slika nimalo slučajno podseća na najčuveniji kadar iz filma Poltergeist (koji se pojavio svega nekoliko meseci ranije i bio je jako popularan u tom momentu) i predstavlja svojevrsnu metaforu za pokušaj da se makar dotakne ono što je s druge strane ekrana (ili u našem slučaju, prozora limuzine) a što ne možemo imati. Zato je dodatna zanimljivost što u tom kratkom trenutku vidimo upravo lik Ruperta a ne Džerija. Jer, i on je na kratko imao priliku da iskusi kako je biti pod reflektorima. Mada, ceo kadar pokazuje da on zapravo i ne treba da bude tu gde se našao te da koliko god želeo da bude u ulozi uspešnog TV komičara, to mu prosto nije suđeno.

 


     Zato on kopira Džerija, njegov komičarski stil, pokrete i način oblačenja – on želi ne samo da bude kao Džeri, on želi da bude Džeri. Pored ove, iznenađuje i njegova opsesija samim sobom, što se posebno vidi time koliko voli zvuk sopstvenog imena, da se tako izrazim. Posledično, do izražaja dolazi njegova frustracija kada mu ljudi ne prepoznaju ili pogrešno izgovore prezime, što se dešava jako često. Zapravo, i sam sam često greškom pisao Pumpkin (eng. tikva, prim.aut.), što pokazuje koliko pažnje je posvećeno uklapanju svih delova slagalice u savršenu sliku ovog tragikomičnog lika.

 


     Scena koja po meni daje najviše intimnih detalja o Rupertu te nam i najbolje govori o tome kakva je on ličnost i šta ga motiviše da radi sve što radi je njegova fantazija spostvenog venčanja na televiziji. U njoj, kum je Džeri, čovek kog on jedva poznaje ali obožava, mlada je žena koju takođe jako slabo zna ali očajnički nastoji da je impresionira, matičar je direktor njegove osnovne škole a ono što on izgovara nema nikakve veze venčanjem. Umesto toga, on se javno i duboko izvinjava Rupertu za sve ono čime se škola ogrešila o njega. Dakle, imamo čoveka koji vuče brojne psihološke traume i nesigurnosti iz detinjstva i kome je jedini cilj u sadašnjosti i za budućnost da kompenzuje za nedostatke iz prošlosti.

 


     Odmah se mogu zapaziti neke sličnosti sa DeNirovim Trevisom iz Taksiste. Obojica su društveno neprilagođeni, opsesivni usamljenici koji žele da impresioniraju osobu koju slabo poznaju. Trevis želi Betsi (Cybill Shepherd) jer veruje da ako ima nju imaće i njeno samopouzdanje i ambiciju. Rupert želi Ritu (Diahnne Abbott) jer za njega je ona oličenje te blistave budućnosti u kojoj je on TV zvezda. Obojica, zbog konstantnih odbijanja, postaju opasni i spremni na sve da bi bili primećeni. Takođe, obojica na kraju uspevaju da impresioniraju žene do kojih im je stalo ali nije potpuno jasno da to ipak možda nije samo još jedna fantazija. S ovim filmom u vezi, želja da se snimi Kralj komedije delom je proistekla i iz tragičnih događaja koji su obeležili ovaj period: ubistvo Džona Lenona (1980) a naročito pokušaj atentata na Ronalda Regana (1981) od strane Džona Hinklija (John Warnock Hinckley Jr.), čoveka opsednutog upravo filmom Taxi Driver i glumicom Džodi Foster (Jodie Foster).

 


     Posebno bitna scena koja govori o njegovim najdubljim željama i najbolje ih opisuje je još jedna fantazija. Rupert stoji na kraju hodnika, ispred ogromnog postera publike i entuzijastično izvodi svoj stand-up nastup za njih. Kamera se lagano povlači pokazujući sve veći i veći broj ljudi koji sede i sjajno se zabavljaju „gledajući“ njegov nastup. Iz ovoga se jasno zaključuje da on ne želi novac i druge privilegije koje idu uz slavu. On želi da bude prepoznat, priznat i obožavan.

 


     Kada se sve uzme u obzir pomalo je neobično da je ovaj zreli i nadasve zanimljivi film sa briljantnom glumom Roberta DeNira loše prošao na blagajnama bioskopa. Ovo se možda može delom pripisati činjenici da nas teme kojima se bavi kao i način kako to radi pogađa negde duboko, razotkriva neke neugodne istine o nama samima i tera ljude da razmotre fantazije i opsesiju poznatima koju većina potajno gaji podećajući ih da takvo ponašanje baš i nije društveno prihvatljivo.

уторак, 26. април 2022.

CODA (2021)

 

Žanr: Komedija | Drama | Muzički
Režija: Sian Heder
Glumci: Emilia Jones, Marlee Matlin, Troy Kotsur...

Priča:
Rubi je jedina osoba koja čuje u porodici. Kada je ribarski posao njene porodice ugrožen, Rubi se nalazi na raskršću između odricanja od svojih snova i napuštanja porodice.

Moj osvrt:
CODA je film koji mi nije rekao ništa novo. CODA je film koji me je sat vremena davio i nervirao i zapitao sam se čemu sve. Zašto ja to gledam, čemu ovo služi, šta je to što je ovom filmu donelo oskara, kako je moguće da je prosečan tinejdžerski film uspeo da osvoji srca tolikim širokim masama, šta je to u njemu tako vredno. I onda je film u drugoj polovini uspeo da me donekle razoruža. Ne shvatite pogrešno, ovo ni po čemu nije masterpis ali ima nekoliko nesumnjivo savršenih scena koje su u meni ipak pokrenule emocije. Da, CODA nije masterpis ali ima te feel good momente zbog kojih ga treba pogledati. Treba pretrpeti mučenje da bi na kraju ipak završili film sa osmehom na licu i možda suzom u oku. Kako reče Her Flick u "Allo, Allo", "Deep down inside I am a real softy". 

 


Pošto me je film u prvoj polovini jako mučio, ja ću se potruditi da mu uzvratim u prvoj polovini teksta jednim šamaranjem. Da sam producent pozvao bih režisera da pogleda par scena sa mnom pa bih ga upitao da li je možda duvao lepak ili lizao žabe. Tamo kad su tinejdžerski filmovi postali popularni pre 40 godina, fora je bila da se zli tinejdžeri rugaju ovim dobrim. CODA iz sve snage fura takve scene. Ha ha ha devojka čudno priča, ha ha ha, devojka se oseća na ribu zato što ide i lovi sa svojom porodicom kako bi preživela, ha ha devojka ima tremu kad treba da peva, ha ha ha roditelji su joj gluvonemi. Jako smešno. Da se iskidaš. Evo cela škola se okupi i smeje se koliko je to urnebesno. Ne znam za vas braćo i sestre ali sveukupno u mojoj osnovnoj školi, pa srednjoj školi pa na fakultetu nisam imao ukupno toliko budala koje se podsmevaju drugima kao u prosečnom tinejdžerskom filmu. Ove iritirajuće scene ne služe ničemu. Pobeda nad takvima nije slatka. Ništa nisi nikom dokazao jer takvim likovima nemaš šta da dokazuješ. Ti likovi su nebitni a ti mi konstantno prodaješ njihova sranja.

 


Takođe, humor na nekim mestima odlazi predaleko. Konstantno pominjanje testisa pred ćerkom je degutantno. Pominjanje seksualnih odnosa sa njihovom majkom baš i nije tako smešno za decu, zar ne? Potom razgovor o tome sa devojčicinim drugarom je nešto zbog čega sam zaista želeo da prekinem gledanje ovoga. A ovu foru muzu iz sve snage i ona je iskorišćena za dalju dramu što je suludo.  Ok, ovo je tinejdžerski film o odrastanju, treba ti neki humor, zar ne? Naravno da ti ne treba. Praviš dramu - daj mi emociju. Nasmejaću se na emociju kao da je najbolja fora ikada. Ovaj humor sa seksualnom konotacijom u porodici nije dobro rešenje. Čuj nije dobro rešenje - odvratno je. Tačka. Ćao. Debeo minus kao i za one tinejdžerske bolesti. 

 


Suprotstavljanje roditeljima je sastavni deo odrastanja svakog od nas. Posle ću o dobrim stvarima. Prvo bih o lošim da završimo sa minusima a ovaj mi je nekako najveći. Previše loših dijaloga, previše klišea i natezanja imamo dok ne dođemo do suštine i onoga što zaista treba da čujemo. Kao da su scenaristi želeli da ispucaju sve te šablonske dijaloge i svađe. I to spada u prvu polovinu mučenja sa ovim filmom pa čak se proteže po malo i kasnije. Nekad takvi dijalozi imaju mesta u manjim scenama ali ovde su baš nepotrebni. Veliki problem sa takvim dijalozima je što su emocije isključene. Ne možeš probuditi emocije kod glumaca ako treba da izgovaraju nešto što je izgovarano milion puta.

 


Čak i to nije najveći problem. Najveći problem je što tu postoje stvari koje niko normalan ne bi rekao svom detetu. Ovi ljudi su normalni, nisu budale koje maltretitraju dete ali neretko imaju takve izlete koji totalno ubijaju dete u pojam. Jedno je "slušaj me ja ti želim dobro" a potpuno drugo je "biće kako ja kažem jer meni tako odgovara". Kao roditelj imam jako veliki problem sa ovim. Da imam petnaest godina verovatno bih se svađao sa ovim likovima gledajući film. Ovako mi oni deluju kao roditelji koji su naterani da izgovaraju ovakva sranja kako bi kreirali bespotrebnu dramu i stavljali teret na leđa devojčice koja je u jednom od životnih prelomnih momenata. 

 


I tu se odmah nadovezujem na onu standardnu priču o klinačkim snovima. Previše se ovaj film trudi da preti i da sruši te snove. Postoje durgi prioriteti, drugi planovi, druga mišljenja, drugi stavovi i svi oni rade protiv ostvarenja snova jednog deteta. Da, imamo realne probleme. Kao roditelj ćeš naravno biti zabrinut za put kojim ide tvoje dete, ali majstore, nećeš ni jednog momenta hteti da ga sapleteš na tom putu. Želećeš da mu pomogneš da ga on prođe, da nauči iz njega, da se izbori za ono što želi, da ostvari svoj san. Totalno je nepotrebno to saplitanje i opterećivanje ove devojčice samo da bi na kraju taj obrt i pomoć bili veći dramski momenat. Verujte mi, ništa slabiji efekat ne bi bio konstantna podrška i razumevanje za san tvog deteta. Da, borba ove devojčice je tako neizmerno veća ali od nje pravi mučenicu. Ne treba nam mučenik, treba nam borac, treba nam učitelj jer od deteta možemo da učimo. Na kraju krajeva treba nam heroj koji će pokazati kako se izboriš za svoje snove. 

 


Kada se uvidelo da će pevanje biti ono preko čega ova devojčica treba da doživi uspeh, samo sam zarolao očima. Ne mogu više. U današnje vreme je previše tih x faktor, talent, idol šou programa da mi je više muka od takvih takmičenja. To promašuje suštinu onog što bi muzika trebala biti. ALI CODA je srećom pametno napravljen film kada je ovo u pitanju. Prvo, ovu devojčicu je zaista lepo slušati. Njen glas je prelep i pesme zvuče sjajno. Nema onih zavijanja, zapevavanja koja su karakteristična za današnje pevače već lepo, čisto pevanje. Takođe, kada peva, vidi se emocija u svakoj pesmi. To je neprocenjivo. Još jedna dobra stvar je način na koji pesme koje ona izvodi evoluiraju u zavisnosti od emocija. Njeno pevanje je iskorišćeno za najsnažnije scene u filmu. Tako da mogu samo da kažem svaka čast. Loše sam procenio inicijalnu nameru i bio spreman da ospem paljbu po još jednom talent show smeću. Ovo je na kraju ispalo sjajno. Čak mislim da su mogli da ubace jednu dve pesme u neke usputne scene. Moram da pomeneim da je sveukupno Emilija Džons sjajno iznela ovu ulogu. 

 


Sad bih se vratio na sukob sa roditeljima kao deo odrastanja. To je nešto kroz šta smo svi prošli. Recimo moja odluka da se zaposlim nije bila dočekana baš najbolje gde su roditelji smatrali da to nije bio pravi momenat. I to sam uradio uprkos njihovim savetima. Mogu da kažem da je to jedna od najboljih odluka koje sam doneo u životu. Ali ona nije bila tako laka. To je momenat kad shvataš da odrastaš, da možda pronalaziš svoj put. I to je nešto što ova devojčica prolazi sa roditeljima. Kao što rekoh, nekada su te scene jako zamorne jer umesto da se vodi realan dijalog, robuje se klišeima i stavlja preveliki teret na leđa ove devojčice. Ali ono što je sjajno je ta njena istrajnost i volja da se izbori za sebe. 

 


Neverovatan osećaj je kada uspete u svojoj nameri i pokažete i sebi i drugima da ste dobri u nečemu. Obožavam da saopštim roditeljima svaki svoj uspeh, povišicu ili promociju na poslu. Ne iz razloga da bih im dokazao da je moja odluka bila prava. To je totalno nepotrebno. Bez obzira na to neslaganje, roditelji su krucijalni u mom uspehu. Kada roditeljima predočiš svoj uspeh, to je pokazatelj da je vredelo sve ono što su uložili u tebe. Mogu da budu ponosni jer si pronašao svoj put. Neslaganje sa odlukom deteta jeste teško jer nije lako prihvatiti da tvoje dete više nije dete i da moraš da ga pustiš da ide. Samo da su malo zauzdali prebacivanje odgovornosti i krivice na nju, ovo bi bilo neprocenjivo. Ali i ovako, jako dobar je pokazatelj odrastanja. 

 


Iiiiii dolazimo do tri scene koje su me kupile. Prvo da napomenem, ima još scena koje su jako dobre. Neke se poklapaju sa onim što sam pisao u prethodnom pasusu. Takođe, uslovno rečeno ljubavne scene su lepo dozirane i skroz su dobre. Da imam 15 godina zaljubio bih se ponovo. Ovde bih se bazirao na tri scene. Trudiću se da ne dajem previše spojlovanja ali bolje pogledajte film pre nego počnem da pišem o njima. U jednoj sceni kada devojčica peva koristi jezik gluvonemih kako bi je roditelji razumeli. Ta scena ima praktično tri dela i tu imamo onu evoluciju pesme o kojoj sam pričao. U prvom delu, devojčica peva ravno, bez unošenja emocija. Najbolje od svega je što nije problem ovde u kvalitetu pevanja. Ona to bolje peva od 99% ljudi koje biste čuli. ALI... 

 


U drugom delu ona unosi nešto emocija u pesmu. I onda primetite koliko bolje to zvuči, koliko je sjajno kada neko oseti pesmu. Sada ne pričam o kvalitetu pevanja već o tome kioliko verujete nekom u ono što peva. Recimo kada slušam Arsena Dedića ja sam ubeđen da je svaku emociju doživeo. Balašević takođe. To su pesnici koji pevaju ono što su osetili. Ako idem u krajnost pomenuću legendarnog Lemija Kilmistera kada peva In the Year of the Wolf, ja mu verujem kako je lovio sa tim vukovima. Jeste suludo, ali ljudi kada naprave pesmu iz srca i muda, verujete im. Upravo to je drugi deo ove pesme i veliki kvalitet ovog filma

 


Šta je onda sa trećim delom iste pesme. U trećem delu devojka koristi znakovni jezik kako bi porodica razumela o čemu ona peva. U prethodnom delu je osetila pesmu a sada ima za koga da peva. E tada pesma eksplodira, kada je pevaš za nekog, kada je namenjena nekom, kada treba da dirne, osvoji, rasplače, nasmeje, pokaže nekom tvoje emocije. I sada ova scena traje tek nekoliko minuta ali pogledajte koliko nivoa ima tu. Neprocenjivo. 

 


Druga scena o kojoj bih pričao je prvi zvanični nastup kada gledamo devojku i njene drugare. Malo nervira što u toj sceni što od njene porodice nekako očekujete da će napraviti problem. Ne razumem tu nameru da ja kao gledalac treba da strepim da li će roditelji ovu devojčicu dovesti u neprijatnu situaciju. Već je bilo toga tako da mi ovde taj strah nije bio potreban. No ne bih dalje o tome. Ono što je GENIJALNO je momenat u kom iz muzike tog sjajnog nastupa prelazimo u totalnu tišinu, u svet ovih ljudi koji ne čuju ništa. I tada kada se osvrću i vide emocije na licima drugih je ta ultimativna pobeda njihovog deteta u ostvarenju svojih snova. To je momenat posle kog ne bi trebalo da bude dileme. No film je otišao korak dalje u sceni koja me je za malo rasplakala. 

 


Scena u kojoj otac koji ne čuje traži od ćerke da mu peva stavljajući ruke na njen vrat kako bi osetio glas je jedna od najlepših otac-ćerka scena koje sam video na filmu. Samo ovu scenu da sam video van filma ja bih rekao da ovo moram da pogledam. U savršenom "The Best of Youth" imamo scenu u kojoj otac govori sinu da treba da posmatra suprugu u momentima kada ona radi nešto što voli jer tada je najlepša. Zašto? Zato što kada radi ono što voli, ona je ispunjena i srećna. Šta god mi se dešavalo, kakav god bio zdravstveno, mentalno, odgovor na pitanje "kako si" je zavisio od moje ćerkice. Ako je prehlađena, ja sam bio bolestan. Ako je srećna i zdrava, ja sam odlično, raspoložen, voljan, vredan...Videh pre koji dan klip gde neki čova reče "I'm in a God mode nowdays, son". Upravo je to taj osećaj. Ako osećaš da je tvoje dete srećno i da si pomogao da se oseća srećno - ti si nepobediv. 

 


CODA nije doneo ništa revolucionarno, ništa novo. Ne postoji razlog da ga smatram masterpisom jer previše robuje klišeima i kreira bezveznu dramu. Ali u njegovu odbranu, ima nekoliko perfektnih scena koje jednostavno nisu mogle biti bolje. Dozirao je taj pevački talenat i ljubavne scene lišivši ih patetike. Ima jako dobre segmente koji pričaju o odrastanju. Da ste me pitali na polovini filma, rekao bih vam da se ne trudite. Na kraju filma sam nekako bio podeljen. Izgubio sam previše vremena dok sam došao do nagrade i suštine. Ali opet, ta nagrada je bila tako dobra i film mi je u toj drugoj polovini dao dobru dozu emocija i onih feel good momenata da ne mogu da osporim da je neke stvari odradio i više nego dobro. Da li je za Oskara? Izbole me. Argo koji je nefilm ima oskara. Zar je bitno onda?

Zanimljivosti:
Emilija Džons je provela devet meseci učeći znakovni jezik. Za to vreme je pohađala časove pevanja i učila kako da upravlja ribarskim brodom. Dok su snimali, morali su da prate sva pravila ribarenja pa je na brodu bio i kontrolor. CODA znači "dete gluvih roditelja" (Child of Deaf Adults). CODA je rimejk filma  The Bélier Family (2014). Kada je pomenuti film izašao doživeo je brojne kritike od zajednice gluvih jer sem jednog, svi ostali glumci koji su tumačili glavne likove nisu bili zapravo gluvi. U CODA svo troje glumaca je zapravo gluvo. CODA je film sa najmanje nominacija koji je osvojio Oskar za najbolji film.

Naj scena:


- "The song you sang tonight. What was it about?"
- "It was about... what it is to need another person."
- "Can you sing it for me?"


Moja ocena: 7/10