Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde . Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

уторак, 28. април 2020.

In Bruges (2008)


Kod nas nazvan: U Brižu
Žanr: Komedija | Kriminalistički | Drama | Triler
Režija: Martin McDonagh
Glumci: Colin Farrell, Brendan Gleeson, Ciarán Hinds ...

Priča:
Rej, ubica kojeg proganja krivica i njegov saradnik Ken čekaju dalja naređenja u Brižu, poslednjem mestu na kojem on želi da bude.

Moj osvrt:
2018, išao sam na IT konferenciju u Berlin. Da budem iskren, nije mi se naročito išlo. Bio sam u nekom lošem periodu i hteo sam prepustiti taj put nekom drugom od kolega. Ipak sam na kraju otišao. Mogu vam reći da je konferencija bila jako slaba. Isto tako, mogu vam reći da sam obećao sebi da ću morati da se vratim u Berlin. Za ta tri kratka dana sam imao neprestani utisak melanholije. Ne postoji dan u kom se ne setim Berlina a uz ta sećanja, Rundekova Helga mi se krene odmotavati po glavi. Ne mogu da opišem šta je to tako fascinantno. Jednostavno, postoji taj neki osećaj koji me drži. Melanholija. Gledajući In Bruges, one scene u kojima se čuje prelepa glavna tema na klaviru a kamera luta po Brižu... Braćo i sestre, to je taj osećaj. To ne možeš da opišeš. Možeš da doživiš i nosiš u sebi. 

Nema ovde neke velike filozofije. Ovaj film moraš da doživiš. Nije mi se svideo kada sam ga gledao prvi put. U moju odbranu, bio sam desetak godina mlađi i znatno manje bogat životnim iskustvom. Čudo jedno šta novi ljudi i promene donesu u životu. In Bruges je doživljaj pre nego nešto što treba da te oduševi pričom, akcijom, neverovatnom dramom ili užasavajućom dubinom. In Bruges je prelepa slika jednog momenta u životu koji može da bude značajan, može da bude i mali, ali i takav on je prolazan a u isto vreme i večan. Slike blede iz sećanja. Osećanja nikada. Onaj ko je pravio film kao i fenomenalni Karter Barvel koji je pravio muziku, doneli su tu emociju na platno. Verujem da ću ovaj film kao i emociju sa godinama doživljavati sve jače. 

Ima tu stvari i van ovog doživljaja. Naravno. Krenimo od originalnog i suludog dijaloga. Scene su raznobojne u smislu da nemamo samo jednu emociju, jedan žanr, jedno opredeljenje. Dijalozi to prate. I bilo da dijalog nosi dozu sete, bola, sreće, šale, bilo da je priča koja ga prati teška, neobavezna, blesava ili velika, taj dijalog je takav da će vas uvek nasmejati. Iako je takav, on se ni jednog momenta ne poigrava sa emocijom koju scena nosi. Pre nego što vam ovo zazvuči besmisleno, odmah da vam dokažem da nije. Ne postoji situacija u kojoj se nećete nasmejati. I u teškim momentima možete se setiti nečeg lepog. I kada ste besni, postoji neko ko može da vas nasmeje. Sve te emocije, kakav god trag ostavile na vama, sve je to život. Film se ne sprda sa emocijom. Film je dočekuje osmehom. 

Pričajmo malo o osećaju krivice. Ok, znam, mnogi će potegnuti ovde za The Machinist. Ali to je kategorija za sebe. Ne bih sada išao u tom smeru. Rej (Farel) je slučajno ubio dečaka i sa sobom nosi tu težinu krivice. I ta njegova krivica oslikava nebrojeno stvari. Empatija prema kepecu je jedna od njih. Razmislite malo o tome. Rej se neprirodno trudi da pokaže simpatiju prema ovom liku toliko da kada ne dobije odobravanje iz drugog smera, on pobesni. Zašto? Zato što mu treba barem neka uteha. Barem neko malo prepoznavanje da on nije takav, da on nikada svesno ne bi napravio takav zločin. Potom imamo taj njegov stav da ne zaslužuje ništa, da je ono što mu se loše dešava očekivano. Nada da će ga kazna iskupiti je prisutna. Farelova gluma je besprekorna. Nasmejaće vas, osvojiće vas, rasplakaće vas. 

Kako je ovaj film doživljaj i kako je emocija ono što vlada, moraš da imaš ljude koji to mogu da iznesu. Glison i Farel su ovde besprekorni. Dve glumačke bravure uspevaju da se igraju rečenicama, emocijama i gestovima iz scene u scenu. Bez velikih dela, bez velikih reči, bez veštački kreiranih emocija, oni jednostavnim dijalogom uspevaju biti opipljivi u svakom momentu. Ni jednog momenta ih ne posmatraš kao dve ubice što jesu već ih gledaš kao dva čoveka koja želiš da pročitaš. Lako je ubediti gledaoca da je ispred njega heroj ako izađe sam i napravi nešto veliko. Lako je ubediti u emociju ako postaviš scenu da probudi one najjače emocije u ljudima. U filmu laganog ritma, to je mnogo teže. In Bruges i ovi glumci to uspevaju. I ne samo dva glavna glumca, zaljubićete se i u vlasnicu prenoćišta gde ovi ljudi spavaju, u preslatku Kloi koja nije klasična princeza iz bajke, u sve te sporedne likove koji donose još neku dozu blesavosti u ovaj film. Ovo je jedan od retkih filmova gde bi i negativcu stavili ruku na rame. 

Kada smo već kod bajki, film neretko koristi tu reč. Svaka bajka ima svoje heroje, svoje princeze i zlikovce. Ako pogledamo i ovaj film je na neki način bajka, samo što ovde nećete naći heroje i čedne princeze. Ovo je bajka o antiherojima, o ubicama, o princezi koja je lopov i diler, o kralju koji seje smrt. Uprkos tome, carstvo je i dalje bajkovito. Kako se ono bajke završavaju - živeli su srećno do kraja života. I tu je sve što treba da znamo, zar ne. In Bruges, iako nas nekako uljuljkuje u tu bajkovitu atmosferu, u priču o ljubavi, iskupljenju i prijateljstvu, pokazuje da je život i van toga. Kako god grmelo u našem životu, to je samo neznantna buka naspram života oko nas. To je samo naša priča, naša bajka koja se u nekom momentu završava. Kraljevstvo pripada svima. Sada smo u Brižu. Jednog dana ćemo morati da ga ostavimo za sobom.

Film se lepo igra i sa prvim utiskom. Glison izgleda kao čisti intelektualac, Rej kao simpatična budala, Kloi kao standardna lepotica iz priča. I onda likovi krenu da se otvaraju i komuniciraju, i upravo tada vidiš da svako ima neki problem, da je svako udaren na neki svoj način. Ono što je zanimlijivo, kada likovi krenu da komuniciraju i uvidimo sve te njihove mane, mnogo su nam draži tako sjebani. To je porepoznavanje čoveka i bežanje od karikatura, floskula i šablona. No, što su ti likovi sjebaniji sve su više povezani. Njihov odnos je sve lepši. Ljubavna priča, iako minijaturna, ona je prelepa i donosi nadu. Odnos između Reja i Kena prerasta u prijateljstvo i to ono veliko za samo kratko vremena. Čak i ono obećava neko bolje sutra. Šansu da čovek zaista može da okaje svoje grehe.  

Zapitaš se zašto Farel Briž doživljava kao loše mesto. Mesto je bajkovito i čak kada mu se lepe stvari dešavaju, on nekako beži od tog Briža. Film nam namerno servira taj neki mali deo Briža pri čemu mi imamo utisak da je to gradić od stotinak ljudi. Samo u jednom momentu kamera ide visoko gore i vidimo prostranstvo. Zašto je to tako? Briž u filmu predstavlja jedan deo života ovih ljudi ali to je onaj deo života u kom svodiš račune, u kom sabereš ono što si uradio i shvatiš šta si. Zašto Rej beži od Briža? Iz istog razloga zbog kog pati - krivica. Ni jednog momenta on ne uspeva da je se okane. Nema bežanja. Čak i kada pokuša, on se vraća nazad. Ne svojom voljom doduše ali to nije bitno. Bitno je da je na istom mestu, mestu koje mu se neprestano gadi i koje proziva. Vreme je da se saberu računi. Kenu (Glison) to ne pada tako teško. Stariji je. Proživeo je više. Rej sa druge strane je neko ko naizgled ima dosta pred sobom. Da li je ipak sve to prosuo ili zaslužuje drugu šansu?

U jednom momentu Rej kaže kepecu 'A lot of midgets tend to kill themselves...' Verujem da ste se zapitali o čemu ova budala priča. Priča Vam o tome da je ovaj film, iako bajka, bajka o malom čoveku. O čoveku koji je tako ranjiv u ovom velikom svetu. Ako pogledamo, tri ubice, varalica, kepec mizantrop, niko tu nema veliku priču vrednu poštovanja. Ali budimo realni, nema je skoro niko od nas. Svi smo činili i dobre i loše stvari, svi mrzimo i volimo i svi ćemo doći do našeg Briža. Da li će nam se svideti? Ne znam. Mogu samo da se nadam da hoće i da ćemo tamo stići što kasnije. Svakako će svako od nas da ga doživi na svoj način. Kako neko reče :"One man's heaven is another man's hell"

Zanimljivosti:
U originalnom scenariju dva glavna lika su Englezi ali kako su oba glumca iz Irske, odlučili su da promene priču. Kako bi se očuvala praznična atmosfera, u Brižu su sačuvani novogodišnji ukrasi do marta kada je film i sniman. Gradske vlasti su o tome obavestile stanovnike. Snimljena je i scena u kojoj mlad Hari brutalno ubija policajca koji je ubio dete ali je nisu ostavili u filmu. Ta scena bi možda bolje objasnila onu na kraju filma.

Naj scene:

Za mene su to melanholične slike briža u sjajnu muziku Kartera Barvela.

Moja ocena: 8/10

четвртак, 23. април 2020.

Children of Men (2006)


Kod nas nazvan: Potomci
Žanr: Drama | Triler
Režija: Alfonso Cuarón
Glumci: Julianne Moore, Clive Owen, Chiwetel Ejiofor...

Priča:
2027, u haotičnom svetu u kom su žene postale sterilne, bivši aktivista pristaje da sprovede trudnu ženu na bezbedno mesto.

Moj osvrt:
Naslov Children of Men je potekao iz psalma 90 koji glasi: "Lord, thou hast been our refuge: from one generation to another. Before the mountains were brought forth, or ever the earth and the world were made: thou art God from everlasting, and world without end. Thou turnest man to destruction: again thou sayest, Come again, ye children of men. For a thousand years in thy sight are but as yesterday: Seeing that is past as a watch in the night." ili u verziji na srpskom: "Gospode! Ti si nam utočište od kolenja do kolenja. Pre nego se gore rodiše i sazda se zemlja i vasiljena, i od veka doveka, Ti si Bog. Ti vraćaš čoveka u trulež, i govoriš: Vratite se sinovi ljudski! Jer je hiljada godina pred očima Tvojim kao dan jučerašnji, kad mine, i kao straža noćna." 

Braćo i sestre vernici, među vama, ne razmišljajući o filmu već samo o ovom gornjem tekstu, siguran sam da osećate neki veliki, pozitivni naboj. Iako je tu tek nekoliko rečenica, ne čini li vam se da je ovaj tekst prepun nade, neke uzvišene ljubavi prema Bogu koji vas vodi pravim putem. Ja ne mogu da osetim to ushićenje koje neki od vas mogu ali definitivno mogu da vidim tu boju. Vratimo se sada na film i njegovu ideju, temu i atmosferu. Kada pogledamo ove rečenice gore emocija se znatno menja. Odjednom se osećaju nemoć, tuga, bol i jad. Nada je tu, ali je umotana u sve ono crno. Nema uznesenja. Samo nada za beg od očaja.

Vi koji me duže i/ili pažljivije čitate, znate da ne volim baš distopijske teme. Skoro sve traže da ne misliš puno i da prihvatiš stvare kakve jesu. Children of Men ima jednostavniju ideju od svih njih. Pazite koliko komplikovanja i idiotija ima u Igrama Gladi, Lavirintima, Divergentnima itd... Svi oni krenu da osmišljaju jedan jako maštovit sistem ali je to prepuno rupa. Previše bitnih stvari moraš da uzmeš zdravo za gotovo. Sistem u Igrama Gladi ne bi funkcionisao nigde, nikada, ni u jednoj civilizaciji, ni u jednoj jedinoj državi TAČKA. Slažem se, ima tu bajkovitosti, možda i neke kritike prema reality delu života ali ne mogu da isključim mozak da bi uživao u tome. Divergentni imaju solidnu ideju sa podelama poslova i mnogim stvarima ali u suštini svi ti sistemi imaju jako loš temelj, zasnivaju se na glupostima koji služe da komplikuju film. 

Ima tu simpatičnih ideja. Tu reality ideju Running man eksploatiše mnogo bolje. Equilibrium takođe. Road ima realističniju priču. Matrix suludu ideju. Idemo onda ka vrhu i tu srećemo filmove poput Metropolisa, Mad Maxa, Children of Men, Blade runnera. Znam, propustio sam mnogo filmova u ovom nabrajanju ali to je nebitno. Bitna je poenta. Pogledajte sada tu liniju filmova od lošijih preko solidnih ka boljima i masterpisima. Linija kvaliteta se poklapa upravo sa tim da li film želi da vas zabavi gluparijama ili pak želi da nam priča priču o realnim ljudima pri čemu nas kritikuje ili hvali kao čovečanstvo. Ne bih sada da se vraćam na prethodne tekstove ali poenta vam je jasna. Pročitajte onaj o Blade Runneru ako želite. Tamo sam vam pisao ne o čoveku u budućnosti već o čoveku današnjice. Zašto? Zato što o tome film i priča. Iako priča o onome ka čemu idemo, priča i o onome što jesmo. Upravo to radi i Children of Men. 

Pođimo upravo od užasavajuće ideje da 18 godina na svetu nije rođeno ni jedno dete. Neko može da kaže "Hej, pa film se ne trudi ni jednog momenta da objasni zašto. Kako je došlo do toga?". To je validno pitanje ali film nam nije ostao dužan taj odgovor. U jednom momentu nam se priča o tome kako su i žene koje su čak i trudne počele da pobacuju. Nemojmo ići predaleko sada i gledati to kao teoriju zavere da ne bi došli do pogrešnih zaključka kakvim nas zaludni bombarduju i ovih dana. Ne idimo tim putem. Ispadamo glupi. Gledajmo širu sliku. Da bih vam dao odgovor na ovo, moram da se pozovem na genijalnog Pekića koji kaže da ne treba da ljubimo zemlju naših očeva već zemlju naše dece. Ne kaže film da ćemo nezdravim životom i lošim postupcima dovesti dotle da smo biološki nesposobni da donesemo decu na svet. Film kaže da ćemo u jednom momentu uništiti svet naše dece. Prestaćemo da stvaramo ono što ostaje iza nas a uništavaćemo ono u čemu živimo. 

Teško je zamisliti ali hajde da pokušamo da uvidimo ovu situaciju. Braćo i sestre, najlepši deo mog dana je onaj momenat kada mi se ćerkica probudi i dotrči do mene da mi se javi. Zamislite sada svet bez toga. Zamislite svet u kome više nema dečijeg smeha, u kome nema šarenila koje postoji samo zbog dece. Gledajmo dalje - za koga onda radimo ovo što radimo. Sve to bez dece postaje besmisleno. Ali pogledajte, svet u filmu nastavlja da funkcioniše po starom. Svet bez dece je onaj u kome smo sami sebi dovoljni, u kojem smo sebični egoisti i sve što radimo i sve što jesmo skovano je u tom duhu. 

Još jedan pokazatelj toga je da ne vidimo trud da se otkrije pravi razlog zašto više nema dece. Svet ne mari za to. Da li smo se predali? Ne verujem. Ali kao uvek, imamo bitnije teme od onih koje zaista znače život. Toga smo svesni iz dana u dan. Pogledajte, okruženi smo takvom sjajnom tehnologijom, kurčimo se raznoraznim oružjem, dostignućima u ekonomiji i šta se desi - sve to ujebe jedan običan grip. I kada se ovo završi, mislite da ćemo se dozvati pameti. Oooo ne. Teoretičari zavere će da trube o svom, političari o tome kako ćemo iz svega izaći snažniji i bićemo lideri, novinari praviti spektakl od svakog problema ne tražeći rešenje i ne veličajući prave vrednosti, doktori će biti ostavljeni na cedilu i zajedno sa onim koji nešto žele da promene, biće označeni kao glavni neprijatelji. Zašto bi nas epilog koji vidimo u filmu čudio?

Film je iz trena u tren sve mučniji upravo zbog sveta koji gledamo. Šta je glavna preokupacija sveta koji posmatramo - da oteraju izbeglice. Dakle podela. Podela je u srži svakog velikog problema. Saznajemo u svetu vladaju nemiri. Ako smo se već pomirili sa neminovnim, zašto vreme ne bi proveli tako što ćemo spustiti sve granice, dozvoliti sebi da spoznamo svet koji će ostati bez svih nas. Ne. U svesti čoveka je i dalje da je on uzvišeno biće, da je nadčovek, da je izabrana rasa. Jedan je isto tako mislio i postao je sinonim za zlo. Danas mnogi misle tako. Ali hej - sloboda govora i mišljenja ga štite. Lako je to maskirati u nešto što izgleda uobičajeno. Uostalom, selektivna pravda je uvek na strani jakih. 

I onda dolazimo do tračka nade, do stomaka koji krije jedno prelepo, nevino i čisto biće. I pomsliš u tom momentu, evo nade. Evo rešenja. Jednostavno je. Neko je sposoban da donese život na ovaj svet. Evo nade da možemo da produžimo vrstu. Evo nade da možemo krenuti iz početka, od jednog malog života oko kog ćemo izgraditi novog čoveka. Eto šanse da se krene iz početka i stvori svet kakav treba da bude. Evo šanse da imamo jedno zajedničko društvo u kom se neće mariti za boju kože, očiju, veru, poreklo ili bilo šta. Ovo je prelepa šansa da se krene iz početka kada podele nisu postojale. Sve što treba je otkriti ovo svetu i svet će dobiti nadu.

I u tom momentu nas film tera u beznađe. U tom momentu film pokazuje da zapravo ne mislimo o sutra ako u tom sutra nema nas. U ovom momentu taj mali život je najveće moguće čudo. Film nam govori da i to čudo samo treba da bude iskorišćeno u svrhe određene grupe. Nešto veličanstveno poput rađanja života treba da bude iskorišćeno za nešto što je nebitno, što je nevažno, što je stvar koja se zaboravi brzo. I onda shvatiš koliko je zapravo život jeftin. Koliko je dobar čovek mali i nemoćan u toj priči. Mali čovek radi za opšte dobro. Većina kroji sistem koji radi u svrhu nekolicine. Film te ne natera samo da se osećaš mučno već i jako, jako poraženo. 

Možda me i čita neko ko bi opravdao podele, ko misli da su oni druge boje ili vere nepoželjni ovde. Želim samo da ga pitam, da li samo tvoja strana donosi život? Da li samo tvoja strana stvara veličinu. Da li su svi veliki naučnici, umetnici, humanisti sportisti samo jedne nacije, vere ili boje. Da li je barem jedan zlikovac, lopov ili nečovek te iste tvoje boje, vere ili nacije? Dete koje dolazi na svet ne pripada ni naciji, ni boji, ni veri vladajućeg sistema koji bi trebao biti onaj pravi. U filmu nam se kaže da je to jedina država u kojoj vlada blagostanje. I u toj državi, jedini budući život ne pripada ničemu šta oni zastupaju. Ima li lepše slike samouništenja od ove. Mi gazimo po životu koji se još nije ni ostvario samo zato što nije na našoj strani. Jasno je kao dan onda da ne zaslužujemo ni svoj. 

Zašto se sve ovo dešava. Zašto tako uludo prosipamo svoj život i zašto nas tuđi ne dotiče. Zašto postavljamo granice kada nas samo zajedništvo može odvesti ka nečemu boljem? Zašto nam je uvek bitno da je neko ispod nas i zašto nas ne dotiče njegov položaj, nesreća ili problem kada bi na istom nivou sagradili bolji svet? Zato što većinu jednostavno nije briga. Kasno nas dotakne nešto ali nas na žalost ne promeni. Nastavljamo po starom. U jednoj prelepoj sceni, na trenutak sve zanemi zbog jednog deteta. I to treba da bude iskra, to treba da bude pokazatelj ka čemu treba da idemo, za koga treba da stvaramo bolji svet. I još jednom pomisliš da ima nade. Tren kasnije sve se nastavlja po starom. Hej, imam pametnija posla.

Sam čin rođenja je prelep. Do tog momenta je sve je crno, odvratno, tmurno i mučno. I rođenje se odvija u užasnoj sobi. Ali kada to detence dođe na svet vidimo osmeh čoveka koji mu nije ni otac, ni rođak, niti iste nacije, boje ili vere. I taj osmeh je obasjao celu sobu i pokazao svu ljubav i lepotu koju život zaslužuje. Odjednom ništa više nije tako užasno. Nov život se rodio. Nova nada se pojavila. I taj Ovenov osmeh koji predstavlja ono najbolje u čoveku je jedan od najlepših koje ćete videti na filmu. Na žalost, to rođenje i taj osmeh nisu probudili svet. Svet je ostao odvratan kakav je i do tada bio.

Tokom filma se pominje i ta neka organizacija u kojoj će detence i majka biti bezbedni i ka njoj se ide. Tužno je što sve zvuči kao prokleta teorija kojoj svedočimo svakodnevno. Svi ti aktivisti, borci za ljudska prava, za ugnjetavane, za poražene, za ponižene obično ostanu na toj istoj teoriji. Oni iskreni nemaju toliku moć ili podršku. Oni koji imaju, imaju sasvim druge ciljeve. Lepo je rekao veliki Džoni u jednom stihu..."kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare". 

I dolazimo do samog kraja. Da presečemo, kraj je otvoren da otvoreniji ne može biti. Čekamo taj brod. Brod se pojavljuje i on se zove "Tomorrow" (Sutra). I taj brod i oni koje pratimo su u magli. Šta nosi sutra, ne znamo. Film nam u odjavnoj špici servira dečiji smeh. I onda shvatimo da ne postoji lepši zvuk na ovom svetu od toga. Shvatimo bez čega ostajemo u ovakvom svetu. Šta nam kaže kraj onda, šta nas to čeka. Šta čeka nekadašnju decu u svetu u kom nema sutrašnje. Da li je ovaj osmeh ono što će se opet čuti ili nam je bolno podsećanje na ono čega više nema? Braćo i sestre, to zavisi samo od nas. Ne ljubimo zemlju naših očeva. Ljubimo zemlju naše dece.

Zanimljivosti:
Majkl Kejn je svoju glumu zasnovao na Džonu Lenonu. Kada Pem izvode iz autobusa, čuje se pesma Arbeit macht frei". U toj istoj sceni vidimo čoveka koji je maltretiran kao i u čuvenom slučaju iz Abu Ghraib zatvora. Skoro svaka scena ima neku životinju. Teo (Klajv Oven) ni u jednom momentu nema oružje u ruci. Kuaron je izjavio kako je želeo da ovaj film više podseća na dokumentarac.

Kuaron nije želeo da čita knjigu po kojoj je snimao film kako ona ne bi uticala na njega. U jednoj sceni kada Teo izlazi sa kafom u ruci, u pozadini se vidi zgrada koja se zove The Shard. Ta zgrada je sagrađena 3 godine posle snimanja filma ali je ubačena specijalnim efektima jer radnja u filmu se odvija 2027. Ciganka koju Teo i Ki sreću priča na rumunskom.

Kada je Teo kidnapovan i nalazi se u sobi izlepljenoj novinama, svaka strana tih novina je kreirana za potrebe filma kako bi imala neku relevantnu vest. Kada Džasper priča o Teovom sinu koji je preminuo, u pozadini se čuje Malerova kompozicija Kindertotenlieder (Pesme umrloj deci). Džulijan Mur je jedina iz glumačke postave koja je iz Amerike.

Naj scena:

Dečji smeh

Moja ocena: 9/10

недеља, 19. април 2020.

Sam gang (2002)


Alternativni naziv: 3 Extremes II
Žanr: Horor | Misterija
Režija: Peter Ho-Sun Chan, Jee-woon Kim, Nonzee Nimibutr
Glumci: Leon Lai, Hye-su Kim, Bo-seok Jeong...

Priča:
Film se sastoji od tri priče. U prvoj, žena misteriozno nestaje iz svoje kuće, nalazi se u nekom nepoznatom gradu i pokušava da pronađe put nazad. U drugoj, lutkar prenosi kletvu kroz svoje lutke na ostale. U trećoj imamo jedan bračni par sa mračnom tajnom i policajca kome nestaje sin.

Moj osvrt:
Pre nego što neko upita zašto krećem od drugog dela ovog filma, ovo zapravo nije drugi deo. Drugi deo je doživeo uspeh u Americi pa je posle toga krenulo interesovanje za ovim prvim. Ali hell, ako je amer prvo gledao drugi deo onda je to zapravo prvi. No, mi ćemo se baviti ovim hronološki pa počinjemo od starijeg. Upozorenje, dalji tekst sadrži spojlere. Ne spojlere kojim ću vam baš sve odati ali tu je moj pokušaj da objasnim priče i ono što je u njima prikazano. Ne bih trebao da vam ukakim ugođaj ako ga niste gledali ali za svaki slučaj, pošto je ovo sasvim dobar film, pogledajte ga pa onda na čitanje.  

Prva priča nosi naziv "Sećanja" i radi se o ženi koja se iznenada našla u nepoznatom gradu i traži način da se vrati kući. Vidimo njenu stranu priče i vidimo priču iz ugla njenog supruga. Hajde da prvo pričamo iz ugla tog tunjavca. Zbog njega je cela priča očigledna kao nemoć Srbije da bude dobra u fudbalu. Od prvog momenta je jasno da je čoveku na čelu nacrtano "kriv je" a tu ne mislim ni na šta vulgarno već na očigledu krivicu koju nosi ovaj lik. I ta krivica ga prati u obliku straha. To je sve.

Ono što valja, što je prajsles, što je madrfaking masterpis je ta ista priča iz ugla njegove supruge i to bez i jedne izgovorene reči. Sam ovaj segment je čista desetka. Prvo, ona se nalazi u tom nekom novom gradu. Ako pažljivije gledamo videćemo da i njen suprug u nekoliko delova priče odlazi i dolazi u taj grad. Taj grad je ogroman, pust, a zove se nov grad, "mesto gde se snovi ispunjavaju". Moš mislit. I upravo taj grad predstavlja na neki način njihov zajednički život. Kako? 

Tako što je to novo poglavlje u životu, što je to novo poglavlje nešto grandiozno i puno nade. Ispostavilo se da je sva ta nada ni u čemu i da se nije ostavarilo to što su sanjali. U jednoj sceni gledamo ovu ženu kako juri za devojčicom koja ulazi u školski bus dok devojčica drži prste u ušima da je slučano ne bi čula. Pomsilih "pa to je njena ćera". Ali ne, film je mnogo bolji od toga. Zapravo ona sreće sebe kao klinku i želi da je spase od pogrešnih koraka. Ali hej, kao mlađeg te jako zabole šta drugi kažu ako to tebi sve izgleda dobro. Zato i nekad protraćimo svoje snove ni u šta. 

I njega pogubljenost, njen jad, njen očaj su sjajno dočarani u tom lutanju po gradu i traženju kuće. Prvo nam nije jasno kako će pronaći to što traži. Pa onda pomisliš da je na tragu ali ona zapravo bude sve dalje. Nije ona dalje od svog doma već od doma koji je želela, od kuće koju voli, od svojih snova. I nije čudo što su joj svi okrenuti leđima, što nikog sem te devojčice ne poznaje jer je u traganju za svojim snovima sve ostalo zanemarila. To pokazuje njenu posvećenost. I onda konačni pronalazak donosi istinu koja je jako bolna. 

Ono što mi se ne sviđa u ovoj priči je to kako nas film plaši. Ok, bilo je užasavajuće u Ringu, u Ju-On ali ponavljati iste fore sa ženama spuštene crne kose i čudnim kretanjem, totalno je lejm. Dovoljna je samo pojava ovde da nam kaže ono što treba. Mjok, išli su na te iste stvari koje su za mene ovde bile totalno nebitne i oduzimale su vreme. 

Druga stvar koja mi je ostala malo nedorečena je dete. Ovaj bračni par ima ćerkicu i imamo jednu tužnu scenu sa njom i to je to. Mogli su više da je uključe u ovu priču. Ovako je ona samo jedno žalosno, malo biće koje se pojavi na tren i to je to. Film će dobiti ukupnu ocenu ali imam potrebu da ocenim svaku priču posebno. Ako gledamo samo segment sa ovom ženom, to je devetka. No ostale stvari malo obaraju ocenu pa ova priča zaslužuje osmicu. 

Druga priča je totalni višak ovde. Prva i treća su nekako ljubavne priče i zaista su kvalitetne. Druga priča je totalno nezanimljiva i ničim ne drži pažnju na žalost. Klasična, sto puta viđena priča o pohlepi koja je mogla biti predstavljena mnogo bolje i mnogo zabavnije, pre svega što ideja nije tako loša. 

Uvod u ovu priču je, za moj ukus, predug tekst. Kada mi objašnjavaš i crtaš gomilu detalja, nemam neku veliku želju da gledam ono što sledi. U tom tekstu se navodi kako su tu neke lutke i ljudi koji izvode predstavu sa lutkama su siromasi dok su lutke bogati kraljevi. I kao sada te lutke nose neku kletvu. Da li ima nekog ko na osnovu ovog što sam napisao gore ne pogađa već šta je ta kletva? 

Za razliku od prve priče gde imamo jedan jako dobar lik i treće gde su svi perfektni, ovde su svi bledunjavi i nezanimljivi. Njihove drame su totalno nebitne i ne postoji ni jedan jedini lik sa kojim bi se povezali. Što je najgore, ova priča non stop ističe nekog momka u gomili situacija i pomisliš "wow, ovaj će da uradi nešto gadno". Kad ono međutim, svi su na istom nivou. Zašto? Zato što svi žude za tim nekim bogatstvom i spremni su žrtvovati bilo šta za njega. 

Film ide tu i predaleko i ne štedi decu ove kletve. Ne, ne mislim to u smislu da će deca stradati u filmu. Mislim u smislu da je to predaleko u onome što želiš da pokažeš. Već si prikazao da su mnogi spremni rizikovati mnogo zbog tog bogatstva i zbog sna o njemu. I onda mi serviraš to kroz svaki prokleti lik. Ceo algoritam ove priče je - dohvatiš se tog sna o bogatstvu, vidiš loše nagoveštaje, neko nadrlja pa idemo u krug. Izbrišite ovo. Preskočite slobodno. Ne može ovo dalje da dobaci od petice. 

Posle ove priče sam razmišljao da li da gledam sledeću. Braćo i sestre, gadno bih se zajebao da sam odustao. Ova treća je mogla biti filmić sam za sebe i kao takav bi teško išao ispod devetke. Ovo je bolni, prelepi, dramatični majndfak kakav samo azijati mogu da donesu. Sam ovaj film je masterpis prve klase i zaista je šteta što nije išao kao zasebno ostvarenje. 

Ovaj film nam ljubavno opšti sa mozgom na više nivoa. Imamo dve priče koje pratimo, oca i sina sa jedne i dvoje supružnika sa druge strane. Priča može da bude posmatrana svaka za sebe ali u celini daju perfektan rezultat. U celini je to jedna prelepo setna priča čije detalje morate pratiti pažljivo. Ako pratimo priču nestalog dečaka - bolno je i mučno. Ako pratimo sudbinu supružnika - isto tako. 

Na jednoj strani pratimo taj odnos između oca i sina gde vidimo koliko roditelj propušta da uvidi strahove sopstvenog deteta, koliko neke stvari uzima zdravo za gotovo. Ok, jeste ovo manje upečatljiva priča od one druge ali joj daje tu dodatnu dimenziju koja bolno kulminira jednim crtežom na zidu. Moram da vam uprem prstom u to, ne smete propustiti taj momenat. 

Kada su supružnici u pitanju, ovo je za mene jedna od najvećih ljubavnih priča na filmu. Ovo je prava definicija posvećenosti i požrtvovanosti. Hvatamo jedan deo njihove priče, saznajemo da ona traje ne tako veliki broj godina ali ono što ovo dvoje prikazuju je više nego što neki pokažu za ceo život. Nikada ovako malo dijaloga nije govorilo tako puno. Iako prelepa, ta ljubav je užasno bolna iz scene u scenu. 

Ne dajte da vas spor početak ove priče zavara. Ona vas kuva na blagoj vatri neko vreme dok kraj nećete moći da dočekate mirno. Imamo pet aktera u priči i nekako fokus lagano prelazi sa jednog na drugog. Svako je zastupljen i bitan. I samim tim svačija priča ima uticaj na vas. To je film maestralno iskoristio da nam slomi mozak sa više strana. Od mene ova priča ima čistu desetku.

Da sumiramo. Prva priča je vredna pažnje ali iz ugla žene. Ostalo nije tako epohalno. Druga priča je nebitna, dosadna, poruka joj je izlizana, likovi irelevantni i ne zaslužuje da stoji uz ove dve. Ako se odlučite da gledate film, ovo slobodno preskočite. Treća priča je nešto što morate pogledati. Namerno nisam želeo da spojlujem ništa iz nje. To je jedna od onih koje vam ostanu urezane u sećanju zauvek. Ne morate gledati prve dve. Ova treća je pod obavezno.

Zanimljivosti:
Iako je originalno ovo prvi deo filma, u Americi je prikazan tek posle uspeha drugog dela pa je tamo zaveden kao drugi. Zanimljivo je da je, kada je dodeljivana jedna prestižna nagrada, ona dodeljena samo trećoj priči iz ovog filma umesto celom filmu.

Naj scena:

Rasplet treće priče

Moja ocena: 8/10

понедељак, 13. април 2020.

L.A. Confidential (1997)


Kod nas nazvan: Poverljivo iz L.A.
Žanr: Kriminalistički | Drama | Misterija | Triler
Režija: Curtis Hanson
Glumci: Kevin Spacey, Russell Crowe, Guy Pearce...

Priča:
Dok korupcija raste, tri policajca u L.A, svaki na svoj način, istražuju seriju ubistava.

Moj osvrt:
Kada je L.A. confidential u pitanju, prvo što mi pada na pamet je ono što se na engleskom zove "storytelling". Retki su filmovi koji ti ispričaju priču ovako u jednom dahu i ne daju ti trenutak da odlutaš od nje. Ne smatram samu priču epohalnom. Dosta je filmova na ovu temu. Ali ovde neminovno postoje stvari koje ga izdvajaju u moru sličnih. 

Do zapleta film troši pola sata. U tih pola sata smo upoznali sve likove. I to ne samo upoznali u smislu da znamo ko je ko. Ne. Znamo sve što treba. Bad (Rasel Krou) je emotivni, srčani grubijan i zaštitnik. Eksli (Gaj Pirs) ambiciozni, inteligentni lik sa visokim osećajem za pravdu. Džek (Kevin Spejsi) inteligentni, pomalo egoistični i nadasve samouvereni policajac. Prelepo je to što bi bili zadovoljni samo jednim od njih za vodećeg lika. A imamo tri. 

Ne samo da imamo tri glavna lika, priča je odlična iz ugla svakog od njih. Iskreno, navijao sam za svu trojicu jer svaki od njih ima ličnost, ima neko svoje ja, ima svoje metode i motive. Ok, svaki od njih radi nešto što i nije baš pozitivno ali u suštini imamo tri užasno dopadljiva čoveka. Iako su u principu takvi da ne bi trebali da se mirišu, sve vreme smo u navijačkom fazonu, sve vreme se nadamo toj nekoj njihovoj saradnji. I priča je takva da je prevelika za svakod od njih, tako da se nekako prirodno namešta da bi samo njihova saradnja mogla da je reši. 

Priča nije epohalna. Zapravo je izlizana koliko god je to moguće. U čemu je onda fazon? Šta je čini tako prokleto dopadljivom? Pre svega tempo. Film vam ni jednog momenta ne daje da odahnete. Navuče vas na jednu stranu i taman posumnjate na nešto, film nastavi sa novim događajem, pa sa sledećim tako da vam ostaje da pratite slučaj i samo na trenutke pokušavate da ga odgonetnete. Ovo je toliko dobro napravljeno da su u tom slučaju mogli imati gomilu rupa i nelogičnosti - jednostavno tempo je takav da vi to nikada ne biste mogli otkriti. Film vas dobrano išamara sa događajima i likovima tako da ovih nešto više od dva sata prolete za čas. 

Moram malo u nazad da se vratim. Znate da kada u filmovima imamo neku misteriju, obično nam se servira neki pogrešni trag koji pratimo. Nešto da prebaci sumnju na nekog drugog ili nešto što bude kompletna stranputica. Razmislite o tome ovako: kada biste odsekli taj pogrešan trag iz filma, da li bi film ostao osakaćen? Obično je odgovor odričan. L.A. Confidential nas ni jednog momenta ne vuče na pogrešan trag. On konstantno servira delove slagalice, konstantno uklapa događaje, dijaloge i likove tako da vam priča postaje sve jasnija. 

Ne postoji protraćen lik. Izbacite bilo koga ko je izgovorio više od dve rečenice u filmu i priča pada u vodu. Sve je tu u cilju razotkrivanja priče i razotkrivanja likova. Svi ti likovi su perfektno odglumljeni. Ok, od Rasela i Spejsija očekuješ uvek samo najbolje. Gaj Pirs je i pomalo potcenjen glumac kada se ima u vidu šta je doneo. Kim Bejsindžer glumački ubedljiva a lepotom bi zavela i zaludela kamen a kamo li muškarca. Kromvel je užasavajuće ubedljiv u ulozi u kojoj ga iskreno nisam očekivao. De Vito maestralan i ne verujem da bi iko drugi bolje legao u ovu ulogu. Čak je i tunjavi Dejvid Stratern uverljiviji nego ikada.

Imamo tri čoveka koji izgledaju nespojivo. Kao što rekoh, ceo film navijamo da oni krenu da sarađuju uprkos tim razlikama. Zašto je to tako? Pomenuo sam već, priča je prevelika za jednog od njih. Nemamo ovde supermena koji će sve sam da obavi. Drugo, tri lika su realna, odlično odglumljena, jako harizmatična i nadasve su opipljivi tako da nam je lakše poistovetiti se sa njima. I zbog svega toga, uprkos njihovim razlikama i nesuglasicama, hemija među njima je fenomenalna. Nekako mi je očekivanje njihove saradnje bilo kao kada u ljubavnoj priči očekuješ da se dvoje konačno spoje. Da braćo i sestre, nekako mi je ovo izgledalo kao savršena ljubavna priča. 

Ako pogledamo širu sliku, videćemo da film pored ovoga što nam se servira na suptilan način prodaje priču o gradu i o samom Holivudu. Toliko je referenci na sve ono što Holivud predstavlja. Na neki način nas film uljuljkava u predivnu sliku i glamur koji holivud donosi. I nekako ta priča i priča filma idu u paraleli. Sve je to bajno sjajno, grad šljašti od glamura, zvezde su na sve strane, policajci su heroji koji rešavaju probleme i rade u korist samog Holivuda i filma.

Sa druge strane vidimo patnju i kroz šta sve prolaze ti koji su u potrazi za slavom, vidimo koliko je tu protraćenih života, koliko su žene svedene na objekte, koliko je zapravo ispod tog glamura jedan glib koji je prikriven svim tim svetlima. Film to ni jednog momenta ne krije. Čak i kraj koji donosi jedno dobro raspoloženje je takav da smo ipak svesni da sve to ne štima. Da sve to i dalje smrdi uprkos tom simboličnom odlasku heroja u zalazak sunca. 

I onda se zapitaš, šta će biti kada ti heroji odu? Film nam je dao tri heroja ali oni uprkos dozi romantike, prikazao ih je kao ljude od krvi i mesa, ljude koji su malo i samoživi, koji greše. Uprkos tome zaljubljeni smo u svu trojicu. I ti heroji kako tako drže neku nadu, drže neko svetlo i mogućnost u bolje sutra. No oni nisu deo sistema. Sistem preživi koliko god eliminisao ljudi koji su njegov deo. Uvek će postojati neki "Rolo Tomasi". Heroja je mnogo manje. Ponavljam, šta onda ostaje kada heroji odu? Ko će onda svo to zlo prekriti svetlom?

Zanimljivosti:
U vreme u koje se odvija radnja priče, ni jedna zgrada nije smela biti veća od gradske skupštine. Taj utisak su morali da održe pozicioniranjem kamera. Film je rađen po knjizi Džejmsa Elroja. Tokom jednog intervjua, on je upitan zašto nikada po njegovoj knjizi nije snimljen film. On je tada izjavio da je već film u planu i da će u njemu tumačiti Rasel Krou i Gaj Pirs. Publika je bila ubeđena da se on šali jer, pošto je i sam Australijanac, naveo je još dvojicu glumaca iz iste države. Na kraju se ispostavilo da to nije bila šala. 

Kim Bejsindžer je tri puta odbila ulogu dok konačno nije prihvatila. Kurtis Henson je tu ulogu namenio samo za nju i nije želeo da razmatra nikog drugog. Pirsu se u početku nije svideo lik koji je trebao da tumači. Kako bi se pripremio što bolje za ulogu, Pirs se vozio sa jednim policajcem ali to mu nije prijalo jer je otkrio da je čovek bio rasista. Potom je gledao detektivske filmove iz pedesetih i rekao je da mu je to pomoglo više. 

Krou je inicijalno odbio ulogu jer je mislio da ne može odglumiti tako žestokog lika. On je izjavio da ga je pisac zvao i rekao mu da po knjizi Bad Vajt ne pije tako da Krou nije popio piće tokom celog perioda snimanja. Izjavio je kako je to bio najbolniji period u njegovom životu.

Krou je zasnovao svoju glumu na glumi Sterlinga Hejdena u Kjubrikovom filmu Killing. Kim Bejsindžer je morala da se farba u znatno svetliju nijansu i desilo se da joj je farba upropastila kosu pa je morala da se šiša na kratko. Zbog toga je u filmu morala nositi periku.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 8/10