Obavestenje

Obaveštenje: Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

понедељак, 28. септембар 2015.

The Departed (2006)


The Departed (2006) on IMDb
Kod nas nazvan: Dvostruka Igra
Žanr: Kriminalistički | Drama | Triler
Režija: Martin Scorsese
Glumci: Leonardo DiCaprio, Matt Damon, Jack Nicholson...

Priča:
Policajac koji se na tajnom zadatku infiltrira u redove bostonske bande i čovek mafije u policiji pokušavaju da razotkriju jedan drugog.

Moj osvrt:
Ono što nisam znao kada sam prvi put gledao ovaj film je to da je on rimejk. Ne znam šta bih mislio o njemu da sam prvo gledao original ali ovako, bez trunke sumnje, ovo je vrhunski triler, verovatno jedan od najboljih. Ne donosi on samo opasnu akciju i sukobe. Ovaj film je mnogo više od toga. Uz sve to, imamo odličnu dramu i imamo kritiku društva. Da li je to nasleđe iz originala ili su se i te kako potrudili da dostave nešto novo, ne znam. O tome ću pričati kada pogledam original. Kako god bilo, pored Scarface, Skorseze je servirao još jedan vrhunski rimejk. 

Prvi utisak ostavlja gomila opasnih njuški. Kada vidite Nikolsona, DiKapria, Dejmona, Šina, Boldvina, Vinstona, Volberga i sve te face, jasno vam je kao dan da je ovde bilo opasno love jer svi oni i te kako koštaju. E sada, ovo ne treba shvatiti kao "imali su love pa su napravili nešto dobro". Danas ta lova ničemu ne vodi niti znači išta. Pogledajmo gomilu bombastičnih projekata sa opasnim glumačkim ekipama koji neretko budu ili promašaji ili tek gledljivi. Ovakve likove moraš da složiš tako da svako od njih ima svoje svetlo na pozornici i da svako da ono što treba da da. Moraš da imaš priču koja podržava sve ove likove inače se to svede na neoprostivu grešku. Ljudi koji kritički gledaju na film ne praštaju traćenje ovakvih likova. Takve svakako nervira kada vide Kejna u Now You See Me idiotiji, MekDauela koji ne može da dođe do jedne normalne uloge, Ajronsa koji je tako prokleto neiskorišćen itd.

Ako govorimo o nečemu što se zove igra mačke i miša, mislim da ni jedan film nema taj segment tako dobro razvijen kao ovaj. Mislim da ne postoji scena koja ne može da se podvede pod tako nešto. Film vam nabija adrenalin konstantnom pretnjom da će da se desi nešto opasno, daje vam realne situacije koje mogu otići pogrešnim putem i trudi se da vas konstantno drži na ivici. I svaka scena ima svoj neki mali potpis. Za mene lično je bilo veliko oduševljenje kada sam čuo Shipping up to Boston od Dropkick Murphys. Ta stvar nekako dočara ludilo, bes i adrenalin koje donose scene. To su mi i dva najdraža momenta u filmu jer ujedno i najavljuju brutalan zaplet a i podgrevaju atmosferu za rasplet.

Priča prati dva čoveka, na neki način dajući nam isti put kojim idu ali iz dva ugla i različite polazne tačke. Kada smo upravo kod tih polaznih tačaka, tu imamo motiv i imamo poreklo. Naše poreklo može znatno da nam odredi put. Neretko se ugledamo na ono što su nam očevi bili. To isto poreklo nam može i otežati put. Ako se bavimo istim poslom kao naš otac, mogu nas gledati kroz njegove uspehe i procenjivati po tome što je svakako teret. Međutim, ako nam nije ostavljeno dobro ime, moramo uložiti mnogo više napora da bi postigli ono što hoćemo. Sve to je rezultat činjenice da su ljudi prepuni predrasuda i da imaju premalo vere i poverenja u čoveka. Kada su u pitanju motivi, zanimljivo je da ova dva čoveka idu istim putem ali motivi su skriveni i tek oni pokazuju ko je kakva osoba. 

Na putu kojim ideš si da bi dobio nešto. Film kroz svoje likove kaže da možeš da uzmeš nešto što ti treba što bi bilo jednako otimanju. Drugi način je da nešto dobiješ ili osvojiš svojim radom, tj. da nešto može da bude nagrada za tvoj uspeh. Zamislite društvo koje bi tako funkcionisalo, gde bi bili prikladno nagrađeni za vaš trud, gde bi dobili ono što zaslužujete, gde bi vaš rad bio vrednovan kako treba, gde bi vaš trud vredeo. A zamislite društvo u kom moćni otimaju šta god žele, u kom niste sigurni šta će biti sutra, da li ćete moći da izgurate, da li ćete biti finansijski obezbeđeni, da li ćete imati potrebna sredstva za normalan život, da li ćete biti plaćeni za ono što radite, da li će vaša ideja biti prihvaćena, da li će vaš trud biti vrednovan. Verujem da ovaj drugi sistem ne morate ni da zamišljate. Vidite li sada da "uzmi ili zadobij" definiše društvo. 

Da se vratimo na onaj motiv. Šta god radio, moraš da imaš cilj, moraš da imaš ono što te pokreće. Taj cilj te jasno određuje. Za taj cilj si spreman uraditi bilo šta. Ako gledamo ovu dvojicu, ako ne znamo njihove ciljeve, oni praktično rade istu stvar. Na prvi pogled, jedan pati dok drugi uživa u onom što radi. Ali pazite, jedan naizgled radi ono što je drugome cilj i obratno. I jedan i drugi glume da su nešto što nisu. I opet imamo istu stvar. Obojica su u opasnosti da ne budu otkriveni i obojica imaju isti ulog a to je onaj najveći. I na kraju krajeva, taj cilj će sve razotkriti. Ko god da si, šta god izgleda da radiš, cilj te prikazuje onakvim kakav jesi, cilj će opravdati ili neće sredstva koja koristiš, cilj jasno kaže da li glumiš ili si to za šta se izdaješ. Ovo nije situacija samo sa ljudima. Pogledajmo i filmove. Neki filmovi vam serviraju obrt na kraju i vi shvatite veličinu onog što ste gledali i što vam nije izgledalo tako veliko. Neki istim tim obrtom izdaju suštinu i samo igraju na kartu iznenađenja. 

Ova dva čoveka se kroz celu priču pretvaraju da su nešto što nisu. I tačno vidite kada koji gubi konce. Kažem, neko bi rekao da jedan uživa dok drugi pati. To nije baš tačno. Pitanje je samo ko ima kraći fitilj. Ok, jedan jeste u opasnijem društvu ali taj lik nam je draži i više obraćamo pažnju na njega. I jedan i drugi se baš muče da drže stvari pod kontrolom. I to pretvaranje da si neko drugi i te kako uzima maha. Pogledajmo onda Leov lik koji počinje totalno da ludi od konstantnog straha za sopstveni život, od odsustva kontakta sa drugim ljudima, od konstantnog boravka sa ljudima koji su različiti od njega, od toga što ne može da bude ono što jeste. Ta gluma, pretvaranje i foliranje su opasan udarac za psihu čoveka. Ček ček ček, pa gde sam se zaleteo. Zar Gone Girl nije rekao da možeš da godinama glumiš sve, od položaja, preko znanja pa do emocija i to bez ikakvih posledica i bez da drugi shvate tvoju igru. Meh, kako sam samo nepažljiv. Taj klasik me uči životu a ja ne pazim. 

Kada radiš to što radiš, o tebi dosta govori kome se i kako dokazuješ. Da li se dokazuješ nekom ko je sumnjao u tvoje sposobnosti? Nezgodno je ako radiš nešto iz inata. Šta kada se dokažeš i pokažeš nekom da ipak nešto možeš, koji ti je cilj posle toga? Šta ako ga ne zanima ni to što si mu se dokazao? Ako se pak dokazuješ nekom koga ceniš, tada ćeš ići gore, tako ćeš napredovati. Međutim, šta kada se dokažeš i tom nekom, šta onda? Najveća stvar je da se dokažeš samom sebi, da pobediš sebe svaki put, da pokažeš sebi da vrediš svega što je uloženo u tebe kao i da vrediš više od onoga koliko te procenjuju. Ako se dokazuješ sebi, onda možeš raditi za opšte dobro, onda imaš ideal koji slediš, onda veruješ u svoj cilj. I tu imamo sličnosti ali i razlike između ova dva čoveka: oba se trude iz sve snage, oba su posvećena cilju u koji veruju ali cilj jednoga mu ne donosi ništa već je opšte dobro dok cilj drugoga je samo sopstvena promocija. Ono što je zajedničko ovom dvojicu je to što pokazuju da si maksimalno posvećen samo cilju u koji veruješ. 

Mnogi filmovi teže da naprave spektakl na kraju, da nekom urnebesnom tragedijom pošalju poruku. Mislim, nije to loše. Recimo meni vazda drag Braveheart takvom tragedijom šalje poruku, ubada pravo gde treba. Ali retki to uspeju da izvedu. Uglavnom se to pretvara u brdo patetike. U stvarnom životu moguće je tako nešto, da neka tragedija dovede do promena. Ali šta je zapravo najčešći slučaj? Ljudi brzo zaborave ili čak ni ne čuju za nekog čije zasluge su velike. Za takve ljude znaju samo retki a nagrada obično ne postoji. Njihova smrt ne bude revolucija već je ona definitivna i ne menja stanje stvari. To je tragedija ovog društva. Velikani traju kratko, ne budu nagrađeni i obično nemaju podršku. 

Recimo da si velikan, da si neko ko je napravio nešto bitno, da si spasao živote, da si napravio nešto veliko za čovečanstvo. Kada ti odaju zasluge, da li to rade pravi ljudi, oni za koje si se borio, oni koji su ti zaista zahvalni? Ili to rade oni koji bi se kitili tvojim imenom, oni koji se ugrađuju u tvoj uspeh, oni koji kupe peone tvojom veličinom? Kako bi se osećao u tom slučaju, kada je tvoje ime oruđe za uspeh drugih? Da li si se borio za pravu stvar? Da li si poslužio kao nečiji stepenik do uspeha? Da li su te izdali? Da li smo mi izdali svoje heroje dok ih po ustima provlače oni koji ih nisu dostojni? Ili smo ih izdali time što biramo pogrešne?

Zanimljivosti:
Scena kada Frenk Kostelo baca kokain na prostitutke je jedna od bizarnih ideja Džeka Nikolsona. Još jedna od tih ideja je bilo nošenje strap-ona u porno bioskopu. Volberg je svoju glumu zasnovao na policajcima koji su ga mnogo puta privodili u mladosti. Oskarovac sa najviše puta izgovorenom rečju fuck (237). Di Kaprio nije bio nominovan za najbolju ulogu zato što ga studio nije želeo smestiti u grupu glavnih glumaca kako ga ne bi favorizovao u odnosu na ostale kolege a sam je odbio da bude kandidat za sporednu kako se sa njima ne bi takmičio. 

Kako bi glumio u ovom filmu, DiKaprio je odbio glavnu ulogu u filmu The Good Shepherd koju je na kraju dobio Dejmon. De niro je odbio ulogu ovde kako bi režirao taj film i glumio u njemu. Treći put da Skorseze koristi "Gimme Shelter" od Rolling Stonesa u svom filmu (druga dva su Casino i Goodfellas). Nikolson je prvo odbio ulogu ali ju je prihvatio posle sastanka sa Skorsezeom, Monahanom i DiKapriom. On je izjavio kako je prihvatio ulogu jer će, posle nekoliko komedija, ponovo moći glumiti negativca. Tek pošto je pristao da režira, Skorseze je saznao da je ovaj film rimejk. 

Kada je primao jednu od nagrada, Skorseze je izjavio kako je ovo prvi film sa zapletom koji režira. Jedini rimejk stranog filma koji je dobio oskara. Originalno, u dve glavne uloge su se trebali pojaviti Bred Pit i Tom Kruz. Nikolson je odbio da nosi kačket Boston Red Soxa već je nosio svoj New York Yankees kačket. Rej Vinston je izjavio kako se on i Nikolson nisu baš najbolje slagali tokom snimanja. Skorseze namerno nije želeo da gleda Infernal Affairs (2002) dok nije završio snimanje ovog filma. Za potrebe uloge, Dejmon je radio sa jednom policijskom jedinicom u Bostonu. Bio je sa njima tokom patrola, učestvovao u racijama i naučio osnovne postupke. 

Salivenov (Dejmon) stan ne postoji. Scene koje se vide iz njega su zapravo snimane sa krova. Skorseze je izjavio kako je pravio film kao posvetu režiserima Robertu Oldriču, Semjuelu Fuleru i Donu Sigelu. Lik koji tumači Vera Farmiga je zapravo zasnovan na dva lika iz originala. Film je 50 minuta duži od originala.

Naj scene:

Shipping up to Boston...

Moja ocena: 10/10

понедељак, 21. септембар 2015.

Saving Private Ryan (1998)


Saving Private Ryan (1998) on IMDb
Kod nas nazvan: Spasavanje Redova Rajana
Žanr: Ratni | Drama | Akcija
Režija: Steven Spielberg
Glumci: Tom Hanks, Matt Damon, Tom Sizemore ...

Priča:
Posle iskrcavanja u Normandiju, grupa američkih vojnika se probija kroz neprijateljske linije kako bi pronašli i spasili vojnika čija braća su poginula u ratu.

Moj osvrt:
Priču otvara jedna od najboljih ako ne i najbolja scena rata na filmu. Izgleda mi kao da je ovo snimao neko ko je zaista osetio akciju. Meci pljušte na sve strane, užasna buka, totalni haos. Prvi utisak je da nema one teatralnosti kod upucavanja. Nema nekog bacanja, hvatanja za pogođeno mesto, "oh, he shot me" povika i sličnih baljezgarija. Kada metak pogodi cilj, to je upečatljivo, šokantno, krvopljusno i vrlo verovatno predstavlja kraj pogođenog. Filmovi se baš i ne trude da vam prenesu koliko je pogodak opasan. Većina heroja malo odšepa, zaleči ranu i vozi dalje. Ovde je pogodak upravo ono što jeste. Film na vrhunski način pokaže njegovu razornu moć. Cela ova scena je masterpis i sigurno najbolji momenat u filmu. Kada vidite talase koji su prepuni krvi, plažu koja je prepuna osakaćenih tela, svesni ste tragedije. Ovde je adrenalin podignut šokom, katastrofom koju gledate a ne bezglavom akcijom. Rad kamere je perfektan i doprinosi celoj situaciji. Kada se scena završi, osetićete bubnjanje i u ušima i u grudima. 

Ono što mi malo smrdi na patetiku je razlog da se spase jedan od Rajana. Ok, neko će reći da su to plemeniti razlozi, u fazonu tamo neki general brine da neka majka ne pati puno. Da ti likovi brinu toliko, ne bi bezglavo srljali u rat i stvarali iste. Mi smo ovce kojima upravljaju oni gore. Ne treba nam veliki razlog da se latimo oružja i krenemo u rat. To je nažalost tačno. I sad neko ko će da nas pošalje pod nož na klanje, on će da morališe o spasavanju jednog vojnika iz sentimentalnih razloga. Pljujem na tu patetiku u startu. Ovo može da se gleda na drugi način a to je da je svaki život vredan spasavanja. To je sasvim ok, ali mi ovo više vuče na onu patetiku tako da ovo uzimam kao jednu od dve mane ovog filma. 

Film odlično servira sve likove. Prvo su nam dali onu akciju iskrcavanja na plažu. Tu već dobiješ sliku o ljudima koji su učestvovali u nečemu tako velikom. Na prvi pogled imamo ekipu u kojoj se zna šta je čiji posao. Tu mnogi greše jer naprave neku podelu i totalno usmere likove u okviru toga što rade. Ovde su svi ti likovi nekako isti jer svi mi jedemo, pijemo, dišemo, seremo, svi umiremo ako nam metak probuši lobanju tako da ne treba likove ubacivati u šablon. Daj nam svakog od njih takvog da možemo da se identifikujemo sa njima. Ne pravi karikature, daj mi običnog čoveka. Mislite li da je priča o tome šta glavni lik (Tom Henks) radi van rata nebitna? Naravno da nije. To je opasna stvar. To ga čini običnim čovekom koji je upao u ovu tužnu priču i neizbežni sukob. On nije plastični superheroj kome je rat cilj. 

Srećom, ako je ideja spasavanja jednog Rajana donekle patetična odluka, niko iz ekipe koja ide po njega nije patetisao o tome kako je to uzvišeni čin. Svi razmišljaju trezveno. Zašto taj Rajan vredi više od bilo koga? Zašto bi svi oni rizikovali zbog njega? Zamislite kako bi neko samo ovo iskoristio za brdo patetike o presvetom životu koji treba spasiti, o majci koja tamo negde plače, o uzvišenom činu spasavanja nečijeg života itd. Svi su ovde svesni da su na neki način potcenjeni ali ćute i izvršavaju svoj zadatak. To je to, vojnici su, znaju da naređenje mora da se ispuni i guraju dalje. 

U jednom momentu neko kaže da treba drugi da položi život da majka nekog drugog ne bi patila. Ovde se vidi koliko je to promašeno. U većini filmova niko ni ne razmišlja o tome. Šta je sa majkama onih koji će položiti živote da taj drugi ostane živ? Zašto druge majke moraju da pate da bi jedna bila srećna ili manje neserećna? Šta je to što određuje čiji život je vredniji? Nekako, odluka da se spase Rajan izgleda kao da neko meri nečiji bol a to ne volim. Bol je relativan i ne smemo nikada suditi o tuđđem. No, pogledajte ovu grupu ljudi, svi su vam manje ili više dragi. Vi vidite svaku od smrti kao gubitak. Ko to onda ne vidi? Oni koji upravljaju celom igrom, oni koji organizuju svu tu koljačinu. Ne razmišljamo ovde o plemenitom cilju spasavanja nečijeg života, razmišljajmo o spremnosti da se drugi žrtvuje za bilo kakav cilj. Ok, možemo reći ako spasemo Rajana, spasli smo njegove potomke i naredna pokolenja. A šta je sa pokolenjima svih koji su stradali da bi Rajan živeo? 

Rekoh već da vam je svaki od ovih likova manje ili više drag. Film vam od prve scene svaku smrt predstavlja realistično. Zbog toga smrt svakog od likova prilično boli i doživljavate je tragično. Nije sporno kada su u pitanju likovi koje pratimo ali i smrt likova koje jedva i vidimo doživimo baš tragično. Pogotovu je to vidno u sceni koja otvara film gde se vidi svo ono ludilo bitke. Vidimo ljude koji leže i umiru u neverici, strahu, plaču, šoku. Koga ne može da potrese momak kojem su poslednje reči vrisak za majkom. Ne može da vam bude svejedno ni za jednog jedinog od njih. Pokazali su nam da je svaka rana velika i pokazali su nam da je svaka smrt tragedija. Ne gomilaju leševe da bi pokazali spektakl i opasnost već da bi pokazali tragediju. 

Ako već ovi likovi vide da su žrtvovani za jednog momka, ako se ne slažu sa tim, zašto onda hrabro guraju napred? Da vam prodaju priču o nekim patetičnim herojima? Ne bih rekao. Zato što im naređenje kaže tako? Hm, može biti ali da li je naređenje toliko jako da će tvoja borba izgledati kao da je iz najvećeg uverenja? Ako već radiš nešto, nadaš se da će ispasti dobro. No, ovo nije običan posao, ovde je život u pitanju. Ovo je žrtvovanje. Ne gledajmo širu priču, ona će nas opet odvući na ono pitanje zašto spasavati Rajana. To me ne zanima. Gledajte kroz oči čoveka koji ide da uradi tako nešto. Zašto bi se on borio srčano do samog kraja? Zašto ne bi pokušavao da izbegne celu situaciju? Zato, braćo i sestre, što kada ulažeš sav trud, kada daješ celog sebe, kada se žrtvuješ, nadaš se da je to za neko veće dobro. Ne gura ih pomisao o potencijalno plemenitom činu spasavanja jednog momka, gura ih misao o tome da će sve ono što radi vredeti, da će opravdati sve njihove propuste, da će istaći ono najbolje u njima. 

Uz tu klimavu manu filma oko spasavanja jednog vojnika, druga mana je lik negativca koji se pojavljuje i oko čijeg života ili smrti se raspravlja. Možda ovo nekom deluje kao snažna scena, meni je ovo strahovito isforsirano u celoj priči. Odlučivanje da li ćeš oduzeti život nekom ko te je lišio jednog od najboljih prijatelja može da bude strašna dilema ali ta scena je trebala da donese svu surovost i ludilo rata koji postoje u čoveku. Šta je donela? Bedno moralisanje i prepucavanje oko toga da li pokazati milost prema nekom ko ti je ubio druga. I na sve to, ovog lika nam provuku još jednom pred nosom, kao da se počešemo po glavi i da vidimo da li bi inicijalno mi kao gledaoci doneli dobru odluku. Ovo ima mesta u Američkim Snajperima i sličnim patetičnim, propagandnim smećima. U ovom filmu, nisam video potrebu za ovako nečim. 

Ali film se odmah ispravio prikazivanjem pravog čoveka, čoveka koji se plaši za sopstveni život. Ali ne, čekaj, to je sigurno kukavica ili zlikovac. Pa Intersterammuga je rekao da je to sigurno zlikovac. Ne može dobar čovek da se plaši za svoj život. Samo su bananameni pravi ljudi. Pa eto, hajde da ne pričamo o tom remek delu već da se baziramo na ovakvim glupostima od filmova. Ovde, gle čuda, vidimo momka koji se plaši, koji skoro nikada nije zapucao i on okleva. I ne, on ne izrasta u iznenadnog farmera superheroja. On je ono što jeste. Kao što dobro znate, i ako ne donesete odluku, doneli ste je, i ako ne uradite ništa, nešto ste uradili. I ovaj momak okleva a može da spase jedan život i mi ga prozivamo i kamenujemo što je za očekivati. Mi bi u tom momentu goloruki utrčali u sobu gde je opasnost, rastrgli protivnika, izbacili ga kroz prozor, ogrnuli plašt i izleteli napolje da delimo pravdu. Pa da, niko od nas se nikada nije plašio. Mi se ne plašimo ni obične bube a kamo li metka. E pa ovakav, plašljiv lik mi je draži od svih šablonskih heroja. Barem ima ličnost, barem može da priča o nekoj drami, barem je vredan ovog pisanja. 

I tu dolazimo do nečega što je verovatno ključna scena filma a to je rečenica "Earn this". Još jednom, ovaj Rajan me nije ubedio ni u šta. Čak mi njegovo insistiranje da ostane sa vojskom nije leglo. Mislim sve je to fino, prodaješ heroja šta već, ali mnogi su to već uradili na taj način. To je isto kao ona scena gde raspravljaju o životu i smrti zarobljenika - isforsirano. U celoj ovoj priči, Rajan je najmanje bitan lik i trebao je ostati u pozadini. No, ova scena vredi upravo što nam pomaže da vidimo dalje od Rajana. Earn This nije usmereno Rajanu. Henksov lik to govori svima nama. Zato kažem da je Rajan trebao ostati u senci ovih likova, nije trebao da pokazuje neko šablonsko izrastanje u heroja. Rajan tek treba da opravda ono što su drugi radili za njega. Mi smo Rajan, braćo i sestre, a ne neki šablonski heroj. Koliko ljudi je palo da bi mi bili ovde gde smo sada? Koliko je njih dalo živote da naši budu bezbrižni? Koliko njih to još uvek radi? Najtragičnije od svega je što jako malo mislimo o tome, što neretko gazimo po onima zbog kojih smo ovde. Earn This - film nije trebao da ide dalje od toga tj. od te scene. Ne treba nam potvrda da li smo dostojni onih koji su hodili pre nas. Treba sami da se zapitamo. 

Zašto film nije trebao da ide dalje? Kao što rekoh, sami treba da se zapitamo. Ne treba mi dekica Rajan da se pita da li je dostojan onih koji su dali svoj život zbog njega. On je onom šablonskom, filmskom hrabrošću dokazao da je dostojan. A ovde se u poznim godinama pita da li bi u očima heroja bio ono što su zamislili i u užasno patetičnoj sceni traži potvrdu od svoje supruge. Ponovni bljuc od mene. Ali nemojmo celu priču vezivati za tog momka. Pucajmo šire od toga. Earn This je bilo sasvim dovoljno da me ohladi, šokira, zaprepasti, oduševi i ostavljalo je utisak veličine i gorčine. Dekica Rajan koji traži potvrdu da li je bio dobar čovek - nja. Zamislite da je taj Rajan postao teško đubre, zamislite da se pokazao nedostojnim - mislite li da bi to bilo nerealno? Mislite ponovo. Ovaj film ima jedan problem a to je povremena potreba za patetisanjem i za ulepšavanjem. Ne treba mi to. Sve ostalo je toliko dobro da to patetisanje ne može da opovrgne činjenicu da je ovo vrhunski film. Bilo je priče ovde na blogu da li je ovo najbolji ratni film i ratna drama. Ratni film - teško pored Apokalipse. Ratna drama - ne može pored Brotherhood of War. Ali da je majstorija - majstorija je.

Zanimljivosti:
Tom Sizmor je imao problem sa drogama kada je film sniman. Spilberg mu je zapretio da će svakog dana biti testiran i ako samo jednom padne na testu, sve scene sa njegovim likom će biti ponovo snimljene sa nekim drugim glumcem u toj ulozi. Kada je birao Dejmona za ulogu, Spilberg je želeo nepoznatog glumca. Naravno, nije mogao da zna da će pre izlaska ovog filma Met dobiti oskara za Talentovanog Gospodina Riplija. Za scene eksplozija, kako bi dobio utisak drmusanja, Spilberg je vezao kamere za bušilice. Snimanje scene na plaži Omaha koštalo je 11 miliona dolara. 1000 statista je učestvovalo i bili su tu članovi irske vojske. 20 do 30 invalida je takođe učestvovalo u snimanju ove scene. Za tu scenu, iskorišćeno je 40 buradi lažne krvi. Ta scena je snimana u Irskoj.

Naj scena:

Iskrcavanje

Moja ocena: 9/10

петак, 18. септембар 2015.

La meglio gioventù (2003)


The Best of Youth (2003) on IMDb
Alternativni naziv: The Best of Youth (2003)
Režija: Marco Tullio Giordana
Glumci: Luigi Lo Cascio, Alessio Boni, Jasmine Trinca...

Priča:
Priča o dva brata i njihovim životima od šezdesetih pa do danas.

Uvod:
Do sada od vas nisam tražio da gledate ni jedan film o kom pišem. Naravno preporučivao sam, hvalio, pričao da je nešto obavezno ali iskreno, nije me bilo briga da li će neko poslušati moj savet. Moje mišljenje je tu, moj stav takođe, na vama je izbor. Ovog puta je situacija drugačija. Ako neko od vas ima problem što film traje 6 sati, ako možete da gledate bilo koju od treunto aktuelnih serija čija sezona traje barem dva puta toliko, možete pogledati i ovo kao seriju. Jedini je problemičak što je ovo za Game of Thrones i druge aktuelne sapunjare čisto remek delo. 

Ne kažem da je ovo najbolji film koji ćete gledati - verovatno nije. Ne može ovo da dođe do visine jedne Šindlerove Liste, ne može da vam donese dubinu Tarkovskog, mističnost Polanskog, grandioznost Kjubrika, Linčovo ludilo ali znate šta, može da drži predavanje na temu kako preslikati život u film. Mogu ovde da vam kilometarski pišem o tome koliko su ovi likovi realni i koliko ćete prepoznati sebe i svoje prijatelje, porodicu, poznanike u njima, koliko je svaki glumac perfektno odradio posao. 

Mogu da vam pričam o tome da će vas ovaj film rasplakati ali bez trunke patetike. Gađaće vas samo stvarnim životom i stvarima koje ste doživeli, koje ćete doživeti, za kojim možda patite ili strahujete, koje priželjkujete i kojim se nadate. Nema ovde patetične stvari oko koje se vrti priča, nema centralne teme koja je predmet priče, nema tragičnog događaja koji je tema filma, nema samo jedan cilj do kojeg se ide - ne, jer ovo je život sa svim svojim usponima i padovima. Dakle, ovo nije najbolji film, ovo je najlepši film koji možete pogledati. Napisao sam već negde, ako ćete pogledati jedan film u životu, neka to bude ovaj.

Moj osvrt:
Sećaš se, prijatelju, kada si prvi put želeo da pokažeš da možeš više? Video si problem, problem koji je jedan od onih koje svet ne može da reši. Bez obzira što je on takav, verovao si da imaš rešenje. Verovao si da možeš da pomogneš, da pokažeš da postoji put do cilja koji još niko nije pronašao. Možda nisi bio svestan toga ali, dok si verovao u sebe, tvoja volja te je vodila. Ona je bila jaka. Verovao si da možeš svojom promenom napraviti nešto veliko. Nisi išao tako daleko ali ipak si verovao da možeš da menjaš svet. Kada si prestao da veruješ u to? 

Zašto si prestao da veruješ? Da li si naišao na protivnika koji te je ubedio u suprotno? Da li si uvideo da si nemoćan? Da li tvoje rešenje možda nije bilo dovoljno dobro? Ili možda niko nije imao veru u tebe? Da li je tvoja volja pala pred prvom ili pred brojnim preprekama? Ili ipak nikog nije bilo briga za to što si želeo da ponudiš? Da li si shvatio da svet ne želi da bude spasen - da mu tvoja pomoć nije potrebna? 

Sećaš li se kada si izgubio nevinost? Da li je to bilo sa nekim koga si voleo ili možda još uvek voliš? Da li se to desilo rano, na vreme ili "napokon"? Da li si spustio sve kriterijume samo da bi to učinio ili si čekao na nešto posebno? Sećaš li se svoje zbunjenosti? Da li je posle toga neko iz tvog osmeha pročitao šta se desilo ili si mu sam otkrio? 

Sećaš li se svojih profesora? Sećaš li se onih strogih sa čijih časova si bežao? Sećaš li se straha da li će tvoje ime biti naredno prozvano? Sećaš li se stvari koje su ti pričali? Sećaš li se onih starih majstora po čijim rečima se i danas ravnaš? Koji od njih su najbolje uticali na tebe? Koji od njih su ti probudili želju da budeš ono što danas jesi. Da li si neke voleo samo zbog toga što su tolerantni? Da li si neke mrzeo samo zbog toga što su zahtevali mnogo? Da li si kasnije shvatio veličinu nekih od njih? Sećaš li se možda profesorke u koju si potajno bio zaljubljen? Sećaš li se načina na koji se češljala, kako se odevala, kako se smejala? Da li si se nadao da je jedan njen osmeh upućen tebi? 

Sećaš li se neke davne brige i kako ti nije dala mira? Sećaš li se da nisi mogao da spavaš zbog nje? Sećaš li se koliko te je progonila i pogađala? A kada si u potpunosti zaboravio za nju? Zašto si zaboravio? Zato što si shvatio da to više nije tvoja briga? Zato što si shvatio da postoje bitnije stvari u životu? Zato što si je prepustio vremenu nadajući se da ćeš je zaboraviti? Da li si konačno shvatio da se ona samo uspavala? Kako izgleda kada ti svest dotakne istina da je ta nevolja i dalje budna, da njeno postojanje u tvojoj prošlosti i dalje predstavlja poraz, prazninu ili još gore od svega, neostvarenost? 

Koliko vremena pamtiš lice, lice nekog ko je prošao kroz tvoj život, lice koje te je dirnulo, lice koje ti je ulepšalo dan, lice koje te je gledalo u besu, lice pred kojim si se osetio krivim? Koliko vremena prođe dok nečiji pogled ne izbledi u tvom sećanju, pogled koji te je pogodio, pogled koji je video pravog tebe, pogled koji ti je otkrio neku tajnu, pogled koji te je prekoreo, pogled koji te je gledao toplo? Kada nečiji osmeh pobegne iz tvoje glave, osmeh koji je odavao simpatiju, koji je osvetlio tvoj dan, koji te je terao da svakog dana ustaješ i guraš napred, osmeh koji si izmamio, osmeh u koji si se zaljubio?

Sećaš li se kako ti se gadio sistem u kom si živeo? Verovao si da možeš da ga promeniš. Verovao si u pravdu koja će doći. Verovao si da je istina jača, da ona može srušiti sve laži, sve nerazumno. Kada si prestao da se boriš za nju? Kada si prihvatio način na koji taj sistem funkcioniše? Kada ti više nije smetalo to što nismo jednaki, to što se ideja zatire u njenom samom rađanju, to što potencijal ne može da se ispuni? Da li si shvatio da borba nema više poente? Ili si možda postao deo sistema koji si mrzeo? Lakše je prepustiti se toku, to znam, ali da li si izdao onog sebe koji je verovao u nešto više? Da li ti taj čovek koji je verovao nedostaje? 

Sećaš li se nepobedive želje da vidiš svet, da pod prstima osetiš pesak i travu, da roniš morima i okeanima, da se penješ na planine i gaziš nekim novim stazama? Kada si prestao to da želiš? Zašto si od nekog ko je želeo svet postao neko ko se zatvorio u četiri zida? Zašto si se ograničio ako si želeo beskraj? Kada ti je to sigurnost zidova postala draža od bekrajnog horizonta? Da li te emotivno ispunjavaju staze koje gaziš svakodnevno, koje toliko dobro poznaju tvoje noge da više ni ne obraćaju pažnju na tebe? Misliš li nekada na one na koje nikada nisi kročio? Da li žališ za tim što nikada nećeš hoditi njima? 

Sećaš li se, prijatelju, muzike koju si slušao? Da li si kao srednjoškolac bio buntovnik ili su ti ipak bile draže veselije melodije? U kom momentu vesele melodije zameniš sa onim besnim? Kada stih koji ima dubinu počinje da znači više od površnih? Kada dečije pesmice zamene Azra, Smak, Yu Grupa? Kada lagane pesmice zamene Deep Purple, Led Zeppelin, Rolling Stonesi? Kada veselo šarenilo zamene Leonard Cohen, Tom Waits, Nick Cave? Kada lagano veselje zamene Black Sabbath, Motorhead, Metallica? Sećaš li se pesme uz koju si se prvi put zaljubio, uz koju si prvi put poljubio, uz koju si prvi put vodio ljubav? Sećaš li se koja je to prva pesma koja te je naterala da plačeš? 

Kada se u tebi rodio bunt? Kada si prvi put doživeo nepravdu? Kada si shvatio da oni koji bi trebalo, ne žele da mrdnu prstom da urade nešto? Da li si želeo revoluciju? Da li si je u glavi pokretao sedeći u svojoj sobi? Da li si želeo da te drugi slede? Kome si prodavao ideje o promeni? Ko i kakvi su te slušali? Da li si ostvario svoju revoluciju? Da li je ispala ono što si želeo da bude? 

Pričajmo o ljubavi tvog života. Zbog čega si je zavoleo? Sećaš li se prvog osmeha koji je poklonjen samo tebi? Sećaš li se svih gluposti koje si napravio u toj zaljubljenosti? Da li si je zavoleo zbog nečeg što ona voli, nečeg što nju čini srećnom, nečeg u čemu je dobra? Da li voliš to što ona radi, da li voliš stvari koje nju čine srećnim? Da li vidiš da je u tim momentima, kada radi ono što voli, ona najlepša? 

Sećaš li se svih prijatelja? Da li si se kleo u svakog od njih? Koji se pokazao kao onaj pravi? Da li je on onaj koji je uvek bio tu? Da li je to onaj kojem ćeš saopštiti ne samo najlepši i najgori detalj, već i onaj najgluplji koji ti se dogodio? Da li je to onaj kojeg najčešće citiraš? Da li je to onaj kojeg bi branio čak iako je kriv? Da li je to onaj u koga ćeš verovati kada niko drugi to neće? Da li je to onaj čije gluposti ćeš voleti? Da li je to onaj po kom ćeš nazvati svoje dete? 

Da li si nekada bio na drugoj strani? Ne mislim na tamnu stranu, ne mislim na pogrešan put. Svako jednom ode tamo. Da li si nekada protivnika video u nekom svom? Da li si tada mogao da ga pogledaš u oči i kažeš da je tvoj put pravi? Ili si možda spuštao pogled stideći se svojih poteza? Da li te je bila sramota? Ili te je možda bolelo što niste zajedno na istom putu? Da li si zbog toga zauvek izgubio tog ko je bio na drugoj strani? Da li si ostario i shvatio da zapravo ne postoji dobra strana ako nije zajednička? 

Kada si prvi put izgubio nekog? Da li je momenat u kom si shvatio da je smrt svarna bio jeziv? Koliko je bolelo shvatanje da nikada više nećeš čuti nečiji glas, da više nećeš provoditi vreme sa nekim? Da li si se pokajao zbog svih loših stvari koje si rekao toj osobi? Koliko je teško shvatanje da to više nećeš moći ispraviti? Koliko te peče svaki propušten momenat, svaka neizgovorena reč, svaki nedarovan poklon, zajedničko ćutanje, zvuk nečijeg disanja? 

Ko je taj ko te uvek podigne? Čija je ruka uvek tu kada pružiš svoju u potrebi za osloncem? Ko je taj ko ti izmami osmeh bez i malo truda? Da li je to prijatelj, tvoja ljubav ili neko kome tek treba da izjaviš ljubav? Da li je to tvoj otac koji je u tebe utkao ono najbolje što ima? Da li je to tvoja majka za čiji zagrljaj nikada nisi star, čija kuhinja najviše prija tvom stomaku? Da li je to tvoje dete koje je tvoj najveći ponos? Da il je to tvoj blesavi ljubimac koji te uvek željno čeka? 

Kakav je osećaj kada stvoriš život, kada na rukama držiš ono što si stvorio, kada te pogleda i uhvati te za prst? Kakav je osećaj kada mu vidiš prve korake, kada vidiš igru koju je sam smislio? Kakav je osećaj kada vidiš da se prvi put zaljubio? Kakav je osećaj kada ti se prvi put suprotstavi? Koliko je teško kada si svestan da ono što si stvorio, ono što je odrastalo uz tebe, polako odlazi, odvaja se i kreće sopstvenim putem? Kakav je osećaj kada ono stvori život? Da li si na kraju svog puta ponosan na ono što si stvorio ili misliš da si negde pogrešio? 

Koji su to ideali kojih se nikada ne bi odrekao? Šta je to toliko veliko u njima? Zašto su ti iznad čoveka? Da li zato što donose opšte dobro, zato što predstavljaju veličanstvenu ideju, zato što su pravda, istina i zakon? Reci mi, prijatelju, da li su ti ideali toliko jaki da ih ne bi pogazio ni zbog koga - čak ni zbog svoje porodice, svog deteta? Da li bi ih poštovao ili ih pljunuo samo kada bi znao da ćeš time doneti sigurnost svom detetu? Da li je jedan dečji osmeh jači od mira u svetu, poetske i svetske pravde i zakona? 

Šta je sa momentima koje si propustio? Sećaš li se proslava na koje nisi otišao? Sećaš li se prilika koje si izgubio plašljivošću, stidljivošću i nebrigom? Sećaš li se možda gesta ili ljubavi koju nisi uzvratio? Koliko si puta odustao od namere, ideje, dela? Reci mi, iskreno, ne da li žališ, već koliko žališ za tim što si propustio? Da li se nadaš da to možeš ispraviti, da možeš dobiti ono što si propustio, da možeš osetiti neki stari dodir, čuti neku propuštenu pesmu? Ne možeš, prijatelju. Ono što jednom izgubiš, izgubio si i tako ostaje. Umesto toga u tvom sećanju samo stoji praznina. Možda si otišao na drugu proslavu, uzvratio na neki drugi gest, uradio nešto smelo neki drugi put, ali to je sasvim druga priča. Onu prvu si propustio. Ostala je u nekoj knjizi koju nećeš pročitati. 

Seti se drugova iz detinjstva. Da li si u njima mogao da vidiš ono što su danas? Da li te je neko iznenadio i postao nešto mnogo veće od onog što si očekivao? Da li te je neko razočarao jer nije ispunio svoj potencijal? Da li si u nekom balavcu mogao da prepoznaš naučnika? Da li si u nekom plašljivku mogao prepozaš doktora? Da li si u nekom sportisti mogao da prepoznaš kuvara? Seti se detinjstva, dečaštva i momačkih dana - da li ti je zaista bilo bitno šta će tvoji prijatelji biti? Zašto većinu danas ravnaš po tome šta su? Ili ipak voliš ono što su postali i daješ im priznanje za to. 

Da li si ikada spasao život nekome? Da li si osetio veličanstvenost toga? Da li si shvatio da tu nema ništa patetično kao u filmovima? Da li si osetio ispunjenost time i to toliku da ti iskreno nije bitno da li iko zna za to što si učinio? Da li je to možda odredilo tvoj životni poziv? Da li ti je to probudilo svest o našem kratkom veku i stvarima koje želiš da uradiš? Da li si nakon toga bio svestan da to nije samo jedan život? 

Kada je vreme da se žrtvuješ? Ne mislim na život, mislim na vreme, na prilike, na zadovoljstva? Kada si siguran da treba da se odrekneš nečeg od toga za veće dobro? Da li si izabrao dobre momente i dobre razloge? Ako jesi, tvoj život će svakako biti ispunjen? Ako nisi, ostavljaš nepopunjive praznine u njemu. Šta si spreman da žrtvuješ? Ne samo vreme i prilike, postoje i veće stvari? Koga si spreman da žrtvuješ? I dalje ne pričam o životu. Šta si spreman da žrtvuješ? Nešto što ima sentimentalnu vrednost, nešto što si svojim rukama stvarao? Reci mi, prijatelju, koja od tih žrtvi se pokazala vrednom?

Zašto skrivaš ono što jesi? Da li da bi odgovarao drugima ili da ne bi razočarao one koje voliš? Zašto ćutiš? Zašto tvoje ideje i želje umiru u tebi? Zašto ne dozvoliš ljudima da vide ko si? Zašto su te tvoje mane tako strašne da ih tako ljubomorno kriješ? Zašto tvoji strahovi nadvladavaju ono dobro što bi pokazao drugima? Ne plaši se! Pokaži se! Ogoli se! Osramoti se, razočaraj druge, povredi i uvredi nekog samo time što ćeš pokazati ko si. Tako ćeš doći do ljudi, tako ćeš shvatiti da oni koji te vole, voleće te i dalje. Voleće sve tvoje minuse, voleće sve ono što možda ne bi trebao biti. Zašto? Zato što ono što jesi, mnogo je veće od onog što ne bi trebao biti. 

Seti se nekadašnjih oduševljenja i radosti. Nemoj da mi kažeš da im je mesto u prošlosti. Nije. Ona su večna. Ne veruješ? Da li te sećanje na prvi poljubac zagreje? Da li te pomisao na prvo trapavo vođenje ljubavi nasmeje? Da li te sećanje na stare šale i događaje uvek oraspoloži? Da li te stare pobede čine ponosnim na svoje uspehe? Naravno da je odgovor na sva moja pitanja isti - da. Onda mi ne pričaj, prijatelju, da si nekada bio srećan, da si nekada uživao. Ako si jednom bio srećan, postoji deo tebe koji je i danas srećan. Ako poričeš nekadašnju sreću, uspeh, zanos - obezvređuješ ih, a treba da si ponosan na njih. Mnogi nemaju ni toliko. 

Da li se pozivaš na sudbinu, prijatelju? Zašto? Zato što tvoj trud nije uspeo, zato što je tvoja ideja nestala, zato što je tvoj poduhvat propao, zato što je tvoj plan obesmišljen? Prijatelju, niko ne bira tvoj put osim tebe. Sudbina je izgovor slabih. Ako si pao, ustani. Ako padneš opet, opet ustani sve dok ne budeš stajao tako da niko ne može da te obori. Neuspeh iskoristi kao temelj za uspeh, poraz iskoristi da učiš, strah iskoristi da ojačaš. Sam biraš svoj put. Sudbina ne postoji. Ona je sinonim za predaju. Ti nemoj biti taj ko će pognuti glavu i prepustiti se toku reke. Plivaj uzvodno, razbijaj talase, pokaži da je tvoj tok jači. 

Koliko daleko ćeš otići? Koliko daleko da bi došao do onog za čim tragaš? Da li ćeš otići toliko da ćeš izgubiti put do kuće, do onog što jesi? Da li ćeš zaboraviti sve ono što si bio samo da uspeš? Da li ćeš platiti bilo koju cenu samo da se popneš tamo gde želiš? Šta ćeš uraditi, šta žrtvovati, šta prodati da bi imao ono što želiš? Da li si spreman toliko da se izmeniš, toliko da propatiš, toliko boli da istrpiš? Da li ćeš zanemariti druge, da li ćeš  pogaziti prijateljstvo, izdati dobrotu, pljunuti na čast? 

Kada znaš da je kraj? Kada dođe taj momenat kada ti je posao samo opterećenje? Kada te to mrzi da ustaneš iz kreveta i spremiš se za novi radni dan? Kada tvoja igra prestane da ti bude zadovoljstvo? Kada ti ona bude rutina, šablon? Kada ti postane navika koja te opterećuje? Šta ćeš tada uraditi prijatelju? Da li ćeš promeniti posao, naći novu igru ili se plašiš možda skorog kraja i počećeš da se predaješ? Da li ćeš gledati na svoj živog kao na album sa slikama gde ćeš sa osmehom i setom sećati onih lepih trenutaka? Da li ćeš primiti priznanje za učinjeno, urađeo, odigrano? Ako si siguran da si na jednu osobu uticao dobro, postigao si nešto veliko. 

Misliš li da razumeš svet, prijatelju? Objasni mi onda zašto plačeš i kada si srećan i kada si tužan? Kaži mi, zašto čovek čini zlo drugom čoveku? Kaži mi zašto oči ne umeju da lažu, zašto otkriju da je osmeh lažan, zašto odaju strah, zašto pokažu iznenađenje ako lice sve to skriva? Objasni mi, zašto mala beba koja je nesvesna svega, ume da te dočeka osmehom bez da zna šta ćeš da uradiš? Objasni mi zašto voliš nešto da slušaš, jedeš piješ i odakle dolazi ta želja? Kako je baš ta melodija ona koja ti najviše prija? "I kako to da drveni podovi tako obično škripe dok se neko sprema na odlazak po kiši"? 

Reci mi, prijatelju, čije oči uvek prepoznaš? Čije oči imaju sjaj koji bi video u tami? Čiji pogled je onaj koji je umeo da te skameni, da te učini trapavim, da te ponese, da te zaboli, da te raznese, da te usreći. Čijeg oka beskraj boja bljesne ispod tvojih kapaka kada ih sklopiš? Čije oči su ti pokazale onaj osmeh i onu želju? Čije oči želiš da vidiš poslednje kada budeš napuštao ovaj svet? 

I posle celog tvog puta, posle svih uspona i padova, posle svih prepreka i letova, posle svega što si postigao, što si bio, što si prošao - šta je ono najbitnije? Materijalni uspeh? Bitan jeste, ali ne toliko. Poslovni uspeh? Naravno da je bitan. Ti možeš biti dobar primer, možeš napraviti nešto veliko. Ono što si predstavljao drugima? Svakako, to govori o tvojoj veličini, ali da li je to ono glavno? Prijatelju moj, kada na kraju puta umoran sedneš, kada prelistaš album sa slikama svog života, kada pogledaš sve ono što si izgradio, kada pogledaš ljude na koje si uticao, na kraju tvog dana kada svedeš sve račune, kada napraviš krug, najbitnije od svega je da voliš i da si voljen.

Zanimljivosti:
Originalno, ovaj film je sniman kako bi se prikazivao na TV-u kao mini serija. Ipak, došao je u bioskope podeljen na dva filma od oko tri sata. U Kanu je prikazan u punoj verziji od šest sati i doživeo je veličanstvene kritike. Tek na kraju, prikazan je na televiziji podeljen na četiri filma.

Naj scena:

Zagrljaj

Moja ocena: 10/10