Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde . Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

уторак, 30. јануар 2018.

Mother! (2017)


Kod nas nazvan: Mama!
Žanr: Drama | Horor | Misterija
Režija: Darren Aronofsky
Glumci: Jennifer Lawrence, Javier Bardem, Ed Harris...

Priča:
Odnos bračnog para je na ispitu kada nezvani gosti dođu u kuću. Čak se i životi dovode u pitanje.

Moj osvrt:
Da li je ovaj film smeće kao što ga je javnost ocenila? Naravno da nije. Moraš da imaš stomak za ovako nešto, to stoji, ali ako kritikuješ nešto za šta nemaš stomak onda je to isto kao da ocenjuješ kvalitet kikiriki putera a alergičan si na kikiriki. Da li je ovo ipak masterpis neshvaćenog genija? Naravno da nije. Previše je propusta ovde za tako nešto. Ukoliko niste gledali film, ne čitajte dalji tekst. Ne mogu da pišem ovo a da ne spojlujem o čemu se zapravo u filmu radi. 

Jedan od razloga koji sprečava ovaj film da bude vrhunski je sama tema koja je promašaj sama po sebi. Ne možeš da napraviš remek delo ako ti je ciljna grupa ona koja se prima na jednu priču. Film je alegorija Knjige Postanja. Ostaviću sada na stranu to kako je on izveden. Želim još malo o temi. Nebitno da li vam je ta priča ok ili ne, morate priznati da čovek mora da prihvati Knjigu Postanja kao takvu da bi ova tema bila kako tako dostupna i prijemčiva običnom gledaocu. Ja to mogu da posmatram kao bajku ali ta bajka ne može da na mene ima neki veći uticaj. Tako da ako vam je ta priča ok, verujem da će vam se možda ovaj film svideti više nego meni. 

Film počinje laganim tempom, komplikuje se sve više dok ne eksplodira u suludim scenama koje ovu alegoriju dižu na nivo skoro pa negledljivosti. Ne shvatite pogrešno. Kada kažem negledljivosti, nipošto ne mislim da je ovo loše. Priznajem, uživao sam u momentima u kojima mi je Aronofski silovao mozak. Ako ste gledali Srpski film, znate kako su scene postajale sve brutalnije, gore i nepodnošljive. Nadali ste se da će se film zadržati na nečemu, da neće ići dalje a on je nastavljao i bez sumnje otišao predaleko. Mother radi upravo isto to. Odlazi dalje u momentima kada se nadate da je to to, onda vas išamara, slomi i provuče kroz drobilicu. 

Što se tiče Majke, ona je majka priroda. Tu nemam nikakvu zamerku osim na glumu Dženifer Lorens na samom početku filma kada pokazuje blaže emocije. Tu mi njeno preglumljivanje malo ide na nerve. Kasnije je sve leglo na svoje mesto. Ne verujem da je to bila namera Aronofskog ali majka priroda je jedini stvaralac lepog ovde. Ona brine o domu (zemlja), pokušava da popravi pokvareno, održava i donosi život. Ona je prelepa, inspirativna ali nadasve tragična kao i većina kreatora. I tu dolazimo do Boga. 

Ne verujem da je ovo bila namera Aronofskog ali Bog nije stvorio ama baš ništa lepo osim knjige koja je na prvi pogled inspiracija i spas ljudima (Biblija). U potpunosti je bezosećajan za Majku i zaslepljen je slikom o svojoj veličini. Meni je ovo u potpunosti ok. Bog kao neko ko samo mari o svojoj veličini, ko traži bezuslovnu ljubav, ko ne radi ništa osim konačne presude i jeste ono što nam se zapravo prodaje. Stvorio je zemlju koja je mrtva i Majka je ta koja je oživljava, stvorio je Adama i Evu koji su promašeni ljudi i imaju promašenu porodicu. Majka je ta koja nosi sve lepo i dobro. 

E sada, sve ovo ne bi bio problem da su Bog i Majka ravnopravni tj. imaju ravnopravnu podršku. Tu dolazimo do glavne mane filma a to su ljudi. Ovde ne vidimo ni jednog jedinog dobrog čoveka koji prati Boga. Čak u celom filmu vidimo samo jednog jedinog vojnika koji želi zaštiti trudnu Majku i on skončava sa metkom u glavi. Po Aronofskom Bog nema ni jednog jedinog dobrog pratioca. Bukvalno svi do jednog su slepi fanatici. Ovo me jako čudi s obzirom da je sam Aronofski jako religiozan. Ne mogu da kažem da me ovo vređa ali većina ljudi koje poznajem su religiozni a veliki broj njih su jako dobri ljudi. Ok, Aronofski nam daje ljude za koje se Bog bori kako bi sačuvao sliku o svojoj veličini. Za koga se Majka bori? Za koga želi da oživi svoj dom? Za Boga? Čime je on to zaslužio kada ne stvara ništa dobro a sve dobro što Majka stvori on uništi? 

I tu dolazimo do najškakljivijeg dela filma, do nečega što kritika i javnost ne mogu da oproste Aronofskom a to je beba i njeno žrtvovanje (Isus). E pa jebite se gospodo. Ovo je efektno, šokantno i ako prihvatate priču o Isusu, ovo je nešto što morate progutati. Jeste brutalno ali rekao sam već, ako nemate stomak, ne gledajte. Sa strane Isusove žrtve i slike Boga u tome ovo je prajsles. Kao kada u Saramagovom Jevanđelju po Isusu Hristu Bog kaže Isusu "Sada ti moraš da umreš da bih ja večno vladao." Ovde je ta žrtva neoprostiva. Kada slušate priče o tome kako je Bog poslao Isusa i žrtvovao ga za grehe ljudi, da li ste pogledali dalje od Boga. Šta je sa onim ko više krvari? Šta je sa Majkom? 

No ono što je Aronofski preskočio je uloga Isusa. On je ovde iskorišćen samo kao žrtva kojom je Bog nahranio svoje pratioce. To je pogrešno u samom startu. Ako se ne varam, Isus je taj ko je približio Boga ljudima. Igrati samo na kartu žrtve je po meni malo bezobzirno, bezobrazno i moram da kažem pomalo patetično. Ne možeš da upireš prstom samo na ono što želiš bez da dozvoliš nekom da vidi širu sliku. Ok, mi je znamo, ali nije Isus samo žrtva za Boga. Kažem, Aronofski je jako religiozan i sumnjam da je hteo da ocrni Boga. Mislim ok, mogao je, ali on se zasniva na knjizi iz koje je zapravo samo isekao delove koji prikazuju samo jednu stranu. 

Šta je po ovom filmu greh? Ništa što je učinjeno Majci nije greh, što je neoprostivo sa strane nas kao gledaoca. Ovde vidimo da je greh samo zlo koje je čovek naneo drugom čoveku. Taj trag krvi je neizbrisiv i uvek sve vraća (Kain). No ako pogledamo 10 Božjih zapovesti, zapravo nemamo ni jednu koja bi rekla da je zanemarivanje prirode greh. 

Možda je ta priča oko Majke pomalo nedovršena. Ona besni na kraju kada je izgubila sve što joj je bilo vredno. Po tome je mogla pobesneti mnogo ranije i sprečiti ono najgore. Njen strah od Boga kao njenog stvaraoca bi bio logičniji od bezuslovne ljubavi prema njemu koja joj donosi samo patnju. Na kraju priroda ne ispada tako jedinstvena i Aronofski zagonetno nagoveštava možda još jedan dolazak. No, ne bih dalje. 

Mother je prepun propusta u samoj priči i bavi se temom koja je po meni promašaj. Ali opet, ta tema je u rukama nesumnjivog genija pa ju je on napravio takvom da ju je uživanje gledati. Kada je Aronofski u pitanju, znate da su njegovi filmovi vizuelno perfektni i atmosfera dočarava ono osećanje koje vodi likove kroz film. Osim onog što sam pomenuo, gluma je na mesut. Ne vidim razlog za neku pljuvačinu ovog filma jer teško da možeš ovu temu obratditi bolje. Ali opet, nema materijala za neko uzdizanje u nebesa. Bez obzira na sve, ukoliko ste jačeg stomaka, ovaj film ima moju preporuku.

Zanimljivosti:
Ničije ime nije pomenuto u Filmu. Ne postoji muzika u filmu. Dženifer Lorens je bosa kroz ceo film. To je zapravo bila njena ideja kako bi se na bolji način pokazala povezanost njenog lika sa kućom. Brajan glisaon i Domnal Glison (Kain i Avelj) su braća u stvarnom životu. Na premijeri u Veneciji film je u isto vreme doživeo i negodovanja i stojeće ovacije.

Naj scena:

Suza

Moja ocena: 7/10

среда, 24. јануар 2018.

The Lazarus Project (2008)


Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: John Glenn
Glumci: Paul Walker, Piper Perabo, Brooklynn Proulx ...

Priča:
Bivši kriminalac koji ponovo čini prestup biva osuđen na smrtnu kaznu. Nakon toga njegova priča se nastavlja u drugačijem životu gde pronalazi posao u psihijatrijskoj ustanovi.

Moj osvrt:
The Lazarus Project je jako tupav film ali u isto vreme ne mogu da se otmem utisku da je imao nekoliko dobrih momenata u delu filma koji je obećavao. Hodajući između horora i psihološkog trilera nisam baš očekivao da film neće završiti ni na jednoj strani. 

Uvod je prežvakana priča. Otac se vraća iz zatvora, želi da sačuva porodicu, ne želi ići krivim putem ali se nekako nameesti da on to jadan mora i naravno sve pođe po zlu. Taj deo filma gledate na auto-pilotu. No, momenat kada mu ubrizgavaju smrtonosnu injekciju je snažna scena, pre svega zbog nekoliko prethodnih scena sa porodicom. Ta porodična tragedija je jedina stvar koja vas kako tako veže za Bena (Pol Voker). Scena je emotivna, efektna i tog momenta ste svesni da film zapravo počinje. 

Rekao sam već da film nije završio ni u hororu ni u psihološkom trileru. Razlog za to je što su želeli da gledaocu posle silne mentalne torture daju neki rasplet, neku satisfakciju, ne shvatajući da time obezvređuju svaku mračnu i efektnu scenu koju smo prethodno gledali. 

Od momenta od kada se Benova priča nastavlja film vas konstantno drži u neizvesnosti i strahu. To su momenti kada je film prajsles. Prvo, niste sigurni da li je ono što gledamo istina, da li su to slike u glavi čoveka koji umire, da li je sve to san. Sa te strane smo spremni na gorak ukus. No, tu se opet traži simbolika koje ovde i te kako manjka. Kroz taj mrak se ne vidi ništa što bi nam približilo Bena i što je obeležilo njegov život. Ako hoćete dobar film na tu temu, čini mi se da je Sauna dobar izbor. 

Sa druge strane, ako ovo posmatramo kao realnost, postoji pre svega pitanje čemu sve to? Ko vodi igru i zašto? Ako razmislimo malo o ovome, nećemo dobiti zadovoljavajuć odgovor. Upravo taj potencijalni tupav epilog je sakriven u Benovoj a ujedno i gledaočevoj patnji za porodicom kao i strahom da će se njima nešto i desiti. Film se sjajno igra sa svim ovim do pred sam kraj kada je neminovni overkil baš ojadio ovu priču.

Imamo tu i neku igrariju gde žele da nam pokažu da li čovek može da se odrekne onog za šta živi i promeni se iz korena. Svesni smo da je to nemoguće tako da sve ovde dođe kao veliko gubljenje vremena. Srećom, nisu puno potencirali na tome. Sa druge strane, malo su se poigrali sa nama i Benom terajući nas da se zapitamo, šta ako je sve ono prethodno što smo živeli laž. Šta ako sve to ne postoji? E to je već nešto na šta je film mogao i te kako da poentira. Hajde ovde da se vratimo na Inception. Setite se kada se prelepa Marilion probudi i shvati da je sve ono što je mislila da živi zapravo bio veliki san. Ne možeš se oporaviti od toga. 

The Lazarus Project ne zaslužuje ocenu koju sam mu dao. Dajem mu je zbog potencijala i zbog nekoliko izuzetnih i atmosferičnih momenata u kojima me je film lomio između dve dobre opcije, u kojima su mi se otvarala pitanja ali i strepnje. Šteta zbog ovako mlakog finiša zato što smo rahmetli Pola Vokera mogli pamtiti po nečemu drugom a ne po filmićima sa brzim autima, opasnim dečacima i lepim devojčicama.

Zanimljivosti:
Pol Voker je bio prvi izbog za glavnu ulogu. Kroz film, čuje se muzika iz filma The Skulls u kom je takođe glumio Pol Voker.

Naj scena:

Injekcija

Moja ocena: 6/10

недеља, 07. јануар 2018.

The Sixth Sense (1999)


Kod nas nazvan: Šesto Čulo
Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: M. Night Shyamalan
Glumci: Bruce Willis, Haley Joel Osment, Toni Collette ...

Priča:
Malkolm je dečji psiholog koji iste večeri kada dobija nagradu za svoj rad, prisustvuje samoubistvu Vinsenta, svog bivšeg pacijenta. Kasnije, on pokušava da pomogne dečaku koji naizgled ima iste probleme kao i Vinsent.

Moj osvrt:
Šta kaže ovaj film, čega treba da se plašimo? Mrtvih? Ne. On to ni jednog momenta nije rekao. Strah broj jedan je samoća. Reprizirajte film. Nađite osobu koja nije usamljena. Malkolm (Vilis) se udaljio od žene. Klinja je izolovan i izopšten od društva iz jednog razloga o kom ću kasnije. Klinjina majka - da li ste je videli da razgovara sa nekim van priče o svom klincu. Malkolmova supruga - sa jako malo glume vidite neopisivu tugu koju u njoj izaziva samoća. 

Strah broj dva - bezizlaznost. Krenimo od Malkolma. Doživeo je gubitak, izgubio je pacijenta i oseća krivicu. Pokušava da se iskupi tako što će pomoći klinji a nekako ni sam ne veruje da će ga to spasiti. Klinja ne veruje nikom, ne veruje da mu iko može pomoći a proživljava košmar. Klinjina majka kao roditelj proživljava tragediju sopstvenog deteta ne videći kako može da mu pomogne. Beznađe je očigledno. Ali kako ga rešiti? 

Kako rešiti problem ako sam ne možeš da se izboriš? Moraš pustiti nekog da ti pomogne. To nije lako, to nije mala stvar. Poklanjanjem poverenja neretko poklanjaš sopstveni život. Kome možeš pružiti ono što imaš i verovati da će da popravi pokvareno, zaleči bolno? U čijim rukama je ono što ti najviše vredi sigurno? Kako da veruješ? Kome da veruješ? 

Da bi prihvatio nekog, moraš da ga upoznaš. Upravo ta barijera je prikazana kao ključna u filmu. Malkolm kao doktor postupa kako mu profesija nalaže. Sa druge strane klinja postupa po instinktu, iskreno ali sa dozom straha. Malkolm je uspeo da dopre do klinje zato što mu je klinja dozvolio ali problem ne uspeva da reši iz prostog razloga što postupa po knjizi a ne po osećaju. Vratite se na prvu rečenicu u pasusu. Kada upoznaš nekog, onda imaš pravi osećaj za njega. I to je ključni momenat u odnosu ova dva momka, tada se priča otvara, tada Malkolm uviđa ono što bi trebao. 

I upravo tada nastaje pakao. Zašto? Prihvatanjem klinje Malkolm je prihvatio njegovu priču, veruje njegovom osećaju i tada nastaje strah. Strah je osećaj koji nastaje kada možeš da izgubiš nešto vredno, nešto do čega ti je stalo. Taj isti strah produbljuje odnos Malkolma i dečaka a u isto vreme servira nam pakao koji dete proživljava.

Moram da pomenem glumu Hejli Džoel Osmenta. Nije ovo graundbrejking. Ovo je ono što očekuješ od klinje ali tri stvari koje momak izvodi na sceni savršeno leže. Prva je njegov izmučeni lik. Samo iz toga je jasno da klinja proživljava nešto jezivo. Druga je piskav glas koji konstantno pokazuje da se momak plaši da kaže bilo šta. Treća su pauze koje pravi dok razgovara koje perfektno pokazuju premorenost. Sve je to savršeno okarakterisalo lik koji glumi. 

A sada suština. Zašto je ovaj film veliki? Zbog obrta? I da i ne. Ok, osećaj gorčine je tu. Svakako je to nešto što ostavlja neizbrisiv trag. No taj obrt upravo povezuje sve što smo gledali u jednu celinu. Nije ovaj film horor zato što priča o nerealnim strahovima. Nema ovaj film za problem duhove u konvencionalnom smislu. Nije ovo Gone Girl koji vam priča priču pa pljune na nju obrtom. Ne, on sve strahove veže u jedno i nazove ih pravim imenom. 

I see dead people. Walking around like regular people. They don't see each other. They only see what they want to see. They don't know they're dead. (Vidim mrtve ljude. Šetaju okolo poput običnih ljudi. Oni ne vide jedni druge. Oni vide samo ono što žele da vide. Oni ni ne znaju da su mrtvi.) Zamislite čoveka koji vidi samo ono što želi. Njemu ne možete prići. Njega ne možete upoznati. Nesvesni su svega oko sebe što znači da ne mogu da utiču ni na šta i ni na koga. Ne vide da postoje ljudi poput njih već vide samo svoj pakao. Ima li suštinske razlike između njih i mrtvih ljudi? Za šta oni žive? Vratimo se na strahove koje sam pomenuo na početku. Ovi ljudi su usamljeni. Treba im pomoć ali su se distancirali. Ne prihvataju i nisu prihvaćeni. Nazvati ih mrtvim jeste jezivo, jeste preterivanje ali je perfektna simbolika. 

No nije ovde kraj. Ako ti ljudi nisu prihvaćeni, ako su predaleki, zar vam nije palo na pamet da su neshvaćeni. I mi ih se plašimo takvih kakvi su samo zato što ih ne znamo dovoljno, što ih ne poznajemo. Možda smo ih mi izopštili i udaljili od nas samih. Koji je razlog zbog kog klinja nema prijatelje? Neshvaćenost. Možda je sve što je potrebno ovim ljudima jedan mali gest pomoći. Možda je potrebno malo pažnje. Možda samo treba saslušati i prihvatiti njihovu priču. 

Braćo i sestre, želim vam srećnu Novu Godinu. Neću vam poželeti mnogo dobrih filmova. Ako niste zavisnici od svežeg, već ih postoji toliko da ih nećete moći sve ni pogledati. Želim vam zdravlje, sreću a zajedno nam želim više druženja u ovoj godini. Koračajte odlučno, gledajte daleko i dišite punim plućima.

Zanimljivosti:
Na audiciji, Shyamalan je pitao Osmenta da li je pročitao tekst za njegovu ulogu, ovaj je odgovorio da je pročitao tri puta prethodne noći. Shyamalan je bio impresioniran kada je shvatio da je Osment pročitao ceo scenario tri puta a ne samo svoju ulogu. Doni Volberg je izgubio oko 20kg za ulogu Vinsenta Greja. Shyamalan je pisao lik Malkolma sve vreme imajući Vilisa u glavi za tu ulogu. Mnogi u Shyamalanovoj porodici su doktori. Zbog toga on ima ovde kameo kao doktor.

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 10/10