Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde . Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

среда, 29. мај 2019.

Spartacus (1960)


Kod nas nazvan: Spartak
Žanr: Avantura | Biografski | Drama | Istorijski | Ratni
Režija: Stanley Kubrick
Glumci: Kirk Douglas, Laurence Olivier, Jean Simmons ...

Priča:
Spartak koji je rob, vodi pobunu protiv Rimske Republike.

Moj osvrt:
Spartak (film) za mene ima veliki značaj. Kao golobradom klinji kojem se diže na svaki naslov u kom vidi Van Dama i Švarcenegera, ozbiljan film ili ozbiljan istorijski spektakl su predstavljali misaonu imenicu. Kako mi je tata enciklopedija opšte kulture, on me je upoznao sa istorijskom ličnošću ali i postojanjem ovog velikog filma. Tada sam počeo i da saznajem da je istorija puna superheroja i to veličanstvenijih od ovih izmišljenih. Puna je ljudi koji su u isto vreme pokretač, promena i besmrtna ideja. Velika vrednost ovog filma je što je tu ideju predstavio onako kako treba. 

Odmah na početku želim da kažem da me zajebete priče o stvarima koje su bile drugačije u istoriji. Ako znate ko je Spartak, videćete ga u filmu. Detalji koji su menjani su prilagođeni u najboljoj mogućoj nameri. Nije bilo veštačkih tvorevina koje bi igrale na kartu emocije pa čak i kada je Spartakova supruga u pitanju. Već sam pisao o tome u tekstu o Braveheart. Izmeni istoriju ali sačuvaj suštinu i ideju. Ako napraviš nešto što nije istorijski potvrđeno samo zato da bi izmamio pogrešnu emociju, onda si za svaku osudu. Ako menjaš nešto da pojačaš realnu ideju ili emociju, to je za svaku pohvalu. Navešću nekoliko takvih detalja iz filma. 

Kad već pomenuh dobre detalje, Spartacus ih je prepun. To možda i prođe neopaženo ali ako malo porazmislite o njima, vidi se širina. Recimo kada Spartak dolazi u školu za gladijatore, želi da se upozna sa jednim od njih (Draba) pri čemu mu ovaj kaže da ne želi da mu zna ime jer može doći trenutak kada će morati da ga ubije. Na prvu ruku to može zvučati kao preterivanje ali taj dijalog je tu da pokaže koliko je čovek sam. Obično kada si na jednoj od strana, imaš saborce ili sapatnike. Kao gladijator ih nemaš. Nije ovaj odgovor preterivanje niti zastrašivanje. Taj odgovor je jeziv. Dovoljno teško je što moraš nekom da oduzmeš život da bi spasao svoj. Koliko je onda teško kada moraš oduzeti život nekom koga poštuješ ili voliš. Ne pokazuje Draba ovde osornost ili surovost. Pokazuje upravo suprotno - čovečnost. 

Kako su ropstvo i sloboda glavna tema u filmu, iz scene u scenu se pokazuje težina jednog i borba za drugo. Zapitaš se šta čoveka čini robom? Prisilan rad? Poslušnost? Pogledajmo gladijatore ovde. Oni rade šta im se kaže, treniraju, dobijaju hranu i piće i nagrađeni su ženskim društvom. Zašto ovo potonje ako je neko već rob? Zašto ga nagrađuješ? Ako dobijaš barem neko zadovoljenje za ono što radiš, bićeš poslušan. Ne podseća li vas to i na priče koje nas okružuju svakodnevno. Ljudi se prodaju za siću. 

No to što se prodaju za siću, ne čini ih to robovima. To znači možda da si očajan, da misliš da ne vrediš više. Ako si poslušan, to znači poniznost i možda odsustvo karaktera pokretača ili čak vođe. Ne čini te ni robom to što radiš za druge i što radiš ono što ne želiš. To može da znači da još uvek nisi našao način ili put. Kada si onda rob? Rob si kada si ponižen i to poniženje prihvatiš kao moranje, kada pogaziš poslednji deo morala u sebi i prestaneš ceniš sebe kao individuu. Kada sve što te gazi prihvataš kao moranje i ne tražiš izlaz, tada si rob. 

Zašto je ljubavna priča jako istaknuta u početku? Zašto bi ona zauzimala mesto akciji, istorijskom spektaklu, gladijatorima, političkim igrarijama? Da bi pokrenuo nešto veliko, moraš da imaš motiv. Da bi prevazišao sebe, preskočio prepreku, učinio nezamislivo, mora da postoji velika emocija. Da bi bio spreman na sve, da bi imao volju da ostvariš nešto, da bi imao snage za nepojmljive odluke, moraš da voliš. Nije ova ljubav previše romantizovana, ona je iskorišćena sjajno i to u nebrojeno mesta u priči. Žena ovde nije ukras kao u većini današnjih filmova. Ona nije nagrada, jer tada je ona rob. Ona je drugi deo glavnog junaka. Ona je ništa manje vredan lik. 

Još jedna velika crta čoveka kroz istoriju je što je uspeo i smrt da podvede pod zabavu. Nemojmo govoriti da je to zverski i nečovečno. Zver ubija da se prehrani ili da se odbrani. Čovek je taj koji uspeva da uživa u smrti nekog drugog. Vidimo Krasa (Olivije) koji je visoko rangirani plemić i smrt koju on naredi možeš da očekuješ. Ali film ide korak dalje dajući dvema bezveznjakušama da određuju o pitanju života i smrti. Film ovde ne akcentuje jednog određenog negativca već čoveka samog po sebi, čoveka koji je doveo dotle da drugi čovek umire kako bi se on zabavio. Ne postoji stvar kojom to možeš da zaslužiš. A neko je u moći da uradi to još se pozivajući na boga i bogove. 

Pomenuo sam da je film prepun sjajnih detalja. Evo sledećeg. Kada se gladijatori bore na život i smrt, imamo dva para. Dok se prvi par bori u areni, drugi čeka iza zatvorenih vrata slušajući zvukove iz arene. Kamera se ni jednog momenta ne seli u arenu već sve vreme je iza tih vrata dajući nam da posmatramo dvojicu koja čekaju. Koliko je to snažna scena, braćo i sestre. Stavite se u kožu jednog od ova dva čoveka. Kako pogledati u oči ovog preko puta? Šta reći? I o čemu čovek može da misli u tom momentu. Dok oružje zveči u areni, gledamo Sparatka i Drabu koji ćute. I kada pomislim na tu scenu, jeza me obuzima a kamo li kada je gledam. 

I kako se završe scene borbe, prva sledeća scena je potpuni mir posle kog ide povratak u neku rutinu. Ova scena je mnogo jača nego što izgleda. Pre svega, koliko god jezivu smrt gledali pre toga, sve se vraća u normalno stanje. Da li je moguće da čovek pređe preko smrti drugoga tek tako? Da li je svaki život tako zanemarljiv. Druga stvar zbog koje je ova scena jaka je što ti daje vreme da se sabereš. Pre toga si video nešto što je upečatljivo, video si smrt koja nije tek ubistvo. Ta smrt je revolucija koja se rađa u krvi. Ta smrt ostavlja pre svega trag na one koji su pogođeni njome. Oni u tom momentu počinju da razmišljaju kuda sve vodi. Oni prećutno postaju svesni da sutradan svaki od njih može biti sledeći. Potom, ta smrt ovde ostavlja trag i na onom koji je donosi. Scena u kojoj vidimo kako prska krv po licu ubice je simbolična, efektna i nadasve upečatljiva. 

Ako želiš da napraviš pravi istorijski spektakl, moraš da mi daš validne likove. Najlakše je od svega baviti se glavnim junakom dok su negativci tu da budu zli. Zapitajte se uvek, kada bi izbrisali tu priču iz istorije, da li bi vam sve bilo jasno i čisto iz priče koju gledate na filmu. Spartacus isto vreme koje posvećuje glavnom liku posvećuje i svima ostalima koji utiču na priču. Kada se film završi, moći ćete da opišete karakterne osobine svakog od likova, da navedete dobre i loše poteze i šta vam se kod tih likova svidelo ili ne. Samim tim što upoznajete likove, dobijate motive i svaki njihov potez je vredan pažnje. Dakle, nemamo ovde eto tamo neke negativce koji su jebiga zli. Ovo je mnogo više od toga. Ovo je prava i velika priča. 

Još jedna snažna scena je ona u kojoj se Spartak posle pobune i oslobađanja vraća u ćeliju u kojoj je bio. Zašto bi se vratio na mesto svoje patnje? Zato, braćo i sestre, što je to deo njegovog života koji ne da ne želi, već ne sme da zaboravi. Koliko god bolno bilo, ne smemo nipodaštavati ono što nam se desilo i ono što smo bili. Ta ćelija je neizbrisiv deo njegovog života. Ona ga je oblikovala zajedno sa svim dobrim i lošim momentima u životu. Kao i kada Spartak čeka izlazak u arenu, tako i ovde, daju nam vremena da osetimo scenu. 

Hajde da se prebacimo na ništa manje bitan i zanimljiv lik. Kras u tumačenju veličanstvenog Lorensa Olivijea je izgrađen koliko i Spartak. Imamo jedan neverovatan dijalog između njega i mladog sluge Antonija (Toni Kertis) o tome da li vole da jedu ostrige i puževe. I taj dijalog traje toliko da se zapitate zašto on stoji u filmu. Ja iskreno nisam shvatio taj dijalog do ovog poslednjeg gledanja kada sam iza video seksualnu konotaciju i opasnost po mladog slugu. Na kraju tog dijaloga dolazi i priča o veličini Rima i u toj priči Kras se poistovećuje sa Rimom. Uporedite sada ovaj dijalog koji deluje pomalo neobavezno sa bilo kojim predstavljanjem likova u današnjim filmovima. Ovaj dijalog nam je dao Krasa na dlanu a on je samo jedan od detalja. 

Elem, Spartak saznaje da u družini ima čoveka koji je vičan pesmi. Taj čovek pre svega želi da postane ratnik dok Spartak u njemu uviđa mnogo više. Na kraju mu naređuje da peva ljudima pre nego trenira borbu jer "postoji vreme za borbu a postoji i vreme za pesmu". Ova scena i njen nastavak su usnimljeni tako da vam se čini da je viđena okom slikara. Boje su jake, emocija je lepa, atmosfera je odlično prilagođena tome. Šta nas uči ova scena? Ok, film jeste o borbi, ali šta imamo van borbe? Za šta se borimo? Zašto Spartak ovde stavlja u prvi plan momkovu sposobnost za pesmom pre nego za borbom? Zato što se boriš za pesmu. Bila tužna ili srećna, pesma predstavlja lepu emociju. Borba ne. Borba te lišava takve emocije. Pesma se nadovezuje na ljubav. Bol se nadovezuje na borbu. 

Jedna od, uslovno rečeno, mana filma je potpuno odsustvo te neke Spartakove surovosti prema neprijatelju. Ok, on je na početku poštedeo neke Rimljane ali kasnije saznajemo da je opljačkao ogromnu količinu zlata. Ne verujem baš da mu je svako poklonio to zlato. Ne verujem baš ni da je bio toliko milosrdan prema Rimljanima, njihovom plemstvu i bogatašima. Jako malo ovde vidimo detalja. Tek u jednoj sceni neki građani mu predaju zlato. Mislim da su trebali ipak malo začiniti ovo, malo dodati te surovosti. Čovek koji je ovoliko propatio sigurno ne može biti tako darežljiv. 

Druga stvar koja mi se nije naročito dopala su neke floskule. Dok Kras priča simbolično o Rimu, Spartak izgovara šablonske rečenice o slobodi, slobodnom čoveku i robu. Mislim, sve je to mogao i trebao reći ali nije trebalo zvučati ovako teatralno. Nekako mi je dijalog u tim momentima zvučao neubedljivo. Ako ste gledali Daglasa, znate o kakvom vrhunskom glumcu se radi. Mogao je on ovo pričati iz srca umesto da recituje. Verujem da bi zvučalo mnogo bolje od setnih monologa koje moramo da slušamo kad god se potegne pitanje slobode ili ropstva.  

Kada je politika u pitanju, teško ćete gledati bolje od ovoga. Ovde moram da povučem paralelu sa serijom na koju mase balave u današnje vreme. Morate povući jasnu crtu između politike i spletke. Pre svega, jedno je patetično, drugo je plod razmišljanja. Spletke su pravljene za sapunice i rade se isključivo radi sopstvene dobiti i iz nekog zla kako bi lik izgledao odvratniji. To rade sapunjare. To radi Game of Thrones. Politika je nešto drugo. Politika je povlačenje taktičkih poteza, politika je borba za stranu kojoj pripadaš ali (veliko ALI) i ona se radi iz lične koristi. Samo su ovi potezi plod razmišljanja, oni su smeli,  a ne providni i ljigavi. Iza ovih poteza vidite veličinu, svetlost ili tamu nečijeg uma a ne ljigavost njegovog karaktera. Bukvalno svaka scena u rimskom senatu i sa senatorima nosi veliku dozu politike, onakve kakva zavređuje pažnju. 

Kako je priča sjajno razvijena, kako su obe strane podjednako zastupljene, kako su likovi besprekorno predstavljeni, šta je sa glumcima? Krenimo od dva najbitnija: Lorens Olivije (Kras) i Kirk Daglas (Spartak). Genijalnost izbora je očigledna. Olivije je nekako sinonim za prefinjenost, za eleganciju. Njegovo tumačenje Krasa je za mene jedno kolosalno dostignuće za glumu. Pominjem tu prefinjenost i eleganciju kao odlične razloge za izbor za ovu ulogu. Kirk Daglas izgleda kao čovek iz naroda. Iz uloge u ulogu njegov osmeh razoružava i oči odaju veselog čoveka. I upravo taj osećaj da je on čovek iz naroda ga čini sjajnim izborom za ovu ulogu. No ne treba se držati samo ove dvojice. I ostali su sjajni u svojim ulogama. Džin Simons sjajna i nenametljiva u ulozi Varinije. Čarls Loton je čovek pored kog je u sceni teško doći do izražaja. To je čovek koga slušate kada priča i nema prekidanja. Neverovatan glumac. Sve pohvale i za govnara Pitera Justinova. Doneti ulogu kukavice, ljigavca, poltrona, a biti užasno dopadljiv u toj ulozi nisam video nigde sem ovde. 

Još jedna stvar koje manjka u filu su bitke. Imamo finalnu bitku, imamo scenu pobune koja je još i bolja od finalne bitke i to je to. Nekako mi izgleda kao da se Spartak prošetao Italijom bez ikakvih problema. Verujem da je to skupo snimiti ali opet, još poneka manja bitka, još neka borba ili borbuljak bi sigurno popravili ovaj utisak.

Zanimljiva priča je i oko ideala koji postoje na obe strane. Sa strane Krasa, taj neki ideal je Rim, Rim kakvog ga on želi. Ali u isto vreme on poistovećuje sebe sa Rimom. Taj san o veličini ga definiše. I ne samo njega, to definiše celu naciju. Sa druge strane imamo Spartaka kojem je cilj sloboda. U oba slučaja, prate ih ljudi koji imaju isti cilj. Stvar je u tome što jedni rade za veličinu nečeg što je materijalno, nečeg što je simbol, dok drugi rade za nešto što veliča čoveka i život. Kako to rezultuje. Bez obzira na rezultat koji verujem da znate iz istorije, Rim je veliki ali Kras ostaje ime koje mu je služilo. Sloboda je ideaj ali Spartak je sinonim borbe za slobodu. Rimljanin ne staje na kraju uz Krasa već uz Rim. Slobodan čovek staje uz Sparatka jer on predstavlja slobodu. Tu dolazimo i do čuvene "I am Spartacus scene". Svi se bore za slobodu. Koliko bi onda ljudi reklo I am Rome? O tome je reč. 

Kada sam pisao o onom novom Spartaku (2004), za najbolju scenu sam izabrao onu u kojoj čovek kaže "I will be back ... and I will be millions." Sve je to ok i bajno i sjajno. Ali pogledajte kako je ovde upotrebljena ta rečenica. Govori je Spartak, ali ne za sebe već za palog druga. Zašto je to mnogo snažnije. Zato što je pali drug mnogo više od borca. Ne treba Rim da se plaši samo snage. Treba da se plaši ideje. Ideja je pokretač. Snaga je posledica. 

Sa jedne strane, priča o Krasovoj opsesiji Varinijom je malko romantizovana i preterana. No šta je iza toga, to je glavno pitanje. Iza toga je pre svega poštovanje prema Spartaku. Ali odakle poštovanje prema čoveku kojeg si porazio? Ako postavljate ovo pitanje a gledali ste film, onda ne znam šta ste gledali. Pogledajte kako Kras postupa i šta su njegovi principi. Pogledajte onda Spartaka. Kras je, zbog onog što je jedan rob postigao, svestan Spartakove veličine i to poštuje. Ali onda tu dolazi do straha. Zašto straha? Pre svega, Kras je naučen kako da postupa da bi došao do uspeha. Smatra da je, kao i ceo Rim, predodređen da je veliki. Kako je onda nekom ko je sve suprotno od toga uspelo da bude ništa manje uspešan. Kako su toliki stali uz takvog čoveka? To je upravo momenat kada saznaš bolnu istinu da postoji nešto više od onog što predstavljaš. Nije pitanje šta ako bude još takvih? Kras zna da je Spartak primer, da je on ideja i zna da ideju ne možeš ubiti kao što ubiješ čoveka. Ideja je živa. Strah je nepobediv.

Zanimljivosti:
Scena u kojoj Kras želi zavesti Antonija (Toni Kertis) je prvobitno izbačena iz filma. Kada su 1991 odlučili da je vrate, shvatili su da je audio zapis izgubljen. Toni Kertis je ponovo čitao svoj tekst dok je za Krasa, pošto je Lorens Olivije preminuo, tekst čitao Entoni Hopkins. Daglas je imao nesuglasice sa originalnim režiserom Entoni Manom. Ovaj je napustio film i zamenio ga je Kjubrik. Justinov je izjavio da je Man režirao samo otvaranje filma. Kjubrik je imao nesuglasice sa scenaristom Daltonom Trambom oko lika Spartaka. Kjubrik je smatrao da je Spartak previše čist u filmu. Na žalost, Kjubrik nije imao kontrolu nad scenariom i smatrao je da je on prepun glupog moralisanja. 

U stvarnosti, Kras i Spartak verovatno nisu nikada pričali jedan sa drugim. Kako bi privukli veći broj poznatih glumaca, Daglas je svakom od njih dao drugačiji scenario, onaj u kom je njihov potencijalni lik više istican. U početku, studio nije hteo da navede Tramba kao scenaristu pošto je on otvoreno bio komunistički nastrojen. Kjubrik je rekao da će on prihvatiti da bude naveden kao scenarista. Daglasu se nije svidelo što je Kjubrik želeo preuzeti zasluge za Trambov rad pa je iskoristio sav uticaj da Dalton bude priznat kao scenarista. Trambova porodica je izjavila kako Daglasove tvrdnje nisu tačne. Kada ljudi uzvikuju "Spartacus!" to je snimljeno na stadionu Spartan u Mičigenu za vreme meča između Mičigen Stejta i Notr Dama. 

Daglas je bio nezadovoljan Manom kao režiserom pa je tražio da ga zameni Kjubrik sa kojim je sarađivao na Paths of Glory. Kasnije je imao mnogo nesuglasica i sa Kjubrikom. Izjavio je kako je zažalio zbog toga što je uklonio Mana sa filma i kada su mu ponudili kasnije ulogu u Heroes of Telemark, pristao je na nju pod uslovom da Man bude režiser. 30 godina nakon snimanja filma, Džin Simons je upoznala bebu koju je držala u naručju u filmu. Ona je radila na filmu kao statista. Ovo je jedini put da Kjubrik nije imao potpunu kontrolu nad filmom na kom je radio i zbog toga ga se odrekao više puta uprkos velikom uspehu Spartacusa. 

Piter Justinov je dobio oskara za sporednu ulogu za film i to ga je učinilo jedinim glumcem koji je dobio oskara u filmu koji je snimao Kjubrik. Verzija filma iz 1991 ima dodatne scene: dijalog o ostrigama i puževima, odsecanje ruke jednog rimskog vojnika i eksplicitniju scenu Drabinog ubistva. Olivije je istraživao dosta pre snimanja filma. Saznao je da su Rimljani obično jahali bez sedla pa je i sam tako želeo jahati u filmu. To se pokazalo mnogo težim nego što je zamislio pa je na Kjubrikovo insistiranje stavio sedlo na konja kog je jahao. Kao i likovi koje tumače, Lorens Olivije i Čarls Loton su bili rivali i privatno. 

Olivije je nosio lažni nos. Suprotno onom što vidimo u filmu, Spartak je rođen slobodan. Kada vidimo Drabino telo koje je obešeno naopačke, to je zaista glumac kog su vezali. Napravljena je replika ali nije izgledala zadovoljavajuće. Tokom snimanja, Olivije je davao savete Kertisu o glumi. Kada kreće pobuna, vidimo kako Spartak napada Marsela i u padu vidimo kako Marsel udara vilicom u lonac. To je bilo neplanirano i MekGro je slomio vilicu ali je ostao u ulozi i završio snimanje scene. Loton je tokom snimanja više puta pretio kako će tužiti Daglasa. To se nije desilo i Daglas smatra da je Loton bio prima dona. Lotonovo ponašanje je iritiralo i ostale.

Nekoliko dijaloga između Lotona i Justinova je pisao sam Justinov pošto je Loton odbio da glumi po originalnom scenariju. Kako bi Vudi Stroud (Draba) bio u određenom raspoloženju pre bitke, Kjubrik mu je dao da sluša Pokofejeva. Spartak je zaista ubijen u borbi tako da su sve scene sa njim u filmu nakon borbe plod fikcije. Kako bi poboljšali svoje likove, Daglas, Olivije, Loton i Justinov su prepravljali scenario. Kertisu je pukla ahilova tetiva dok je igrao tenis sa Daglasom. Pošto mu je noga bila u gipsu, scene u kojima se pojavljuje su snimane kasnije. 

Kjubrik je želeo upečatljivu scenu borbe ali je odustao od ideje posle negativnih kritika. Inače je imao zahtev od svakog statiste koji je predstavljao leš. Justinov je upoznao Daglasa upravo u sceni u kojoj je on okovan. Zbog izgleda, on ga nije ni prepoznao iz prve. Iako je u filmu veran Spartaku, u stvarnosti Krikso se odvojio sa delom vojske i krenuo u marš na Rim.

Naj scena:

I am Spartacus...

Moja ocena: 9/10

уторак, 21. мај 2019.

Boyz n the Hood (1991)


Kod nas nazvan: Četiri Brata, Žestoki Momci
Žanr: Kriminalistički | Drama
Režija: John Singleton
Glumci: Cuba Gooding Jr., Laurence Fishburne, Hudhail Al-Amir...

Priča:
Priča prati živote tri momka koji žive u getu u Los Anđelesu. Prepliću se pitanja rase, odnosa i budućnosti.

Moj osvrt:
Moram da priznam, tematika filmova poput ovog baš i nije moja šoljica čaja. Jasno mi je sve to, hoćeš da pokažeš teško odrastanje, društvene probleme, rasizam, promašene generacije itd. U moru bezuspešnih, prosečnih pa i ok pokušaja, iskreno teško mi je setiti se nekog naslova. Valjda je to ta tema koja danas prerasta u govnarije tipa Precious, Moonlight ili u nešto pristojnije poput Green Book-a. Siguran sam da postoji tu još vrhunskih stvari ali sem serije The Wire ne pada mi puno stvari na pamet. Nedavno sam saznao da nas je napustio Džon Singlton i to me je podsetilo da bih trebao overiti njegovo verovatno najpoznatije delo. Dobro, verovatno ne popularnije od 2 Fast 2 Furious ali ko te filmiće uopšte uzima za ozbiljno. Glavni utisak je da je Singlton uradio nešto sjajno - zaobišao je sve te maske, sve te nabeđene likove koji preglumljuju život, sve te teme rep pesama o opasnom životu i dao nam dozu prljave stvarnosti za promenu. 

Prva stvar na koju film ukazuje je dostupnost zločina. Zločin je sveprisutan. Klinci vode razgovor "hej, hoćeš da vidiš leš" i onda malo prošetaju i vide leš. Lakše je doći do oružja nego do knjige. I upravo ta rasprostanjenost zločina određuje živote. Prvi problem je što svako može da izgubi život. Ali nije to sada tema. Dostupnost zločina ti uvek daje izbor da odeš krivim putem. I najbolji imaju tu mogućnost. I društvo koje dominira, koje okružuje tog čistog, neminovno će dovesti i situaciju da on može da krene pogrešnim putem. Nemojmo oko toga da pametan čovek trezveno razmišlja i neće poći krivim putem. Niste svesni svojih granica i niste svesni šta se dešava kada vas neko pogura do njih. 

Možda najbolji pokazatelj toga koliko je zločin utkan u društvo nije ovde vizuelno predstavljen, već je dočaran zvukom. Gledamo najobičniju scenu, devojka sedi i uči, napolju se čuju pucnjevi. Momci čavrljaju o nekoj nasumičnoj temi, čuju se policijiski helikopteri iznad. I to se ponavlja iz scene u scenu. Znate li šta je najgore od svega - niti ta devojka prekida učenje, niti ovi momci prekidaju razgovor. Nema ni trunke panike. Šta je tu onda šokantno? Zločin je postao uobičajen. Toliko je postao deo svakodnevice da ga ljudi shvataju kao najnormalniju stvar. Tragično je što u tom stanju si toliko izgubljen da prestaješ da ceniš mir koji odsustvo tog zla donosi. 

I sve ovo dovodi do toga da je zločin postao deo kulture. Tu onda imamo situacije da deca žele biti prestupnici jer to ne vide kao lošu stvar. To je uobičajena stvar i čini ih jakim u sopstvenim očima. Zašto je to tako? Odgovor je jednostavan. Dete u svim tim užasnim situacijama oseća strah. Koji je jedini način da se ne plaši ako ne može već da pobegne? Logika u njihovim glavicama je jednostavna, ili se plašiš ili seješ strah. To prerasta posle i u druge bolesti. Nije to samo problem grupe koju vidimo u filmu. To je deo svakodnevice, to je klanjanje svim tim zločincima, to je uzdizanje zlikovaca, to je opravdavanje njihovih zločina, to je njihovo ustoličavanje. U tome smo i sami šampioni. 

Film je jako prizemljio svoje likove. Dakle nema onih koji repuju tamo neke opasne tekstove i češu jaja pištoljem bez ikakvog razloga dok šetaju gradom. Naravno, ima ovde ljudi kratkog fitilja ali film ih je učinio pre svega ljudima. Kako? Ako su to momci iz kraja, zašto ne bi neko mogao da vodi normalan razgovor sa njima. Obično su u svim filmovima oni jako nepristupačni i svaki prilazak njima je poguban. Ovde vidimo momka koji ne pripada toj grupi ali hej, priča sa njima i nije neprihvaćen sa njihove strane. Oni ga poštuju uvažavaju njegov izbor pre svega što ga znaju od malih nogu. Jednostavno i efektno. Samim tim što možeš da priđeš likovima vidiš da nisu reperi koji preglumljuju svaki dijalog i pokret. Vidiš da su to obični ljudi. To retko koji film na ovu temu ume da donese. To odsustvo maski čini priču realnijom. Akcenat je na idejama i onome što je pisac hteo reći umesto na smešnim karikaturama. 

Uz ovakve likove, film na jednostavan način prikazuje odrastanje sa svim lepotama koje ono donosi. Zaljubljivanje, druženje, interesovanja, seks, osnivanje porodice, itd. Iako deo filma koji se bavi ovim temama deluje malo mlako u odnosu na ostatak priče, upravo te scene su protkane onim zvucima zločina u pozadini. Nekako imaš utisak konstantne pretnje u najobičnijoj mogućoj situaciji. Kao da nešto obično poput scene porodične idile ili druženja može da eksplodira svakog momenta. 

Način na koji se film bavi rasizmom je pravo osveženje. To znači da nećete videti patetične gluparije kao reciimo u Green Book-u. To su stvari kojima se filuju limunade. Ovde imamo prava razmišljanja. Zašto je situacija takva, zašto je stepen zločina visok, zašto je cena zemljišta niska itd. I tu vidite pravu nameru, realne razloge zašto bi se neki postupak nazivao rasističkim, vidite veći problem od onog gde tupadžije ne daju crncu da bude u istom baru sa njima. To tražim - suštinski problem društva a ne izolovanih degenerika. Crnac koji je nepoželjan u baru razmišlja "koji đavo ću ovde sa ovim budalama". Crnac koji odrasta u ovakvom kraju sa ljudima kojim pripada razmišlja o problemu, o tome kako da promeni ovo što se dešava. Još jedna stvar kojom se film ovde pametno bavi je nepoštovanje koje postoji u samoj crnačkoj zajednici. I zasta se zapitaš kako to sve funkcioniše kada belce smatraš za velike neprijatelje ali među svojima pronalaziš još veće. Film upire prstom u prave probleme što retko koji uspeva. 

Zašto je život tako jeftin? Zato što možeš da ga izgubiš svakog momenta. To jeste tragedija, to jeste užas. Ali znate li šta je još gore od svega? Ne mora da postoji razlog zašto bi ti neko oduzeo život. U nekako te film uljuljka u neku priču tako da pomisliš da je moguće proći kroz sve to nepovređen. I onda ti servira šamar realnosti. Kada pogledate malo bolje, vidite da je teže naći razlog da učiniš nešto dobro nego da oduzmeš nekom život. Ne tera li vas to da se zapitate šta je dovelo do ovoga? Nije ovo trenutni događaj, to se nije desilo samo tako. To je procedura koja traje jako dugo. Koji mehanizam je doveo društvo i čoveka u ovakvo stanje? Čak i da znamo odgovor, čini mi se da je prekasno za rešenje. 

I šta na kraju? Moramo da prihvatimo da je jedan život izgubljen? Ne možemo ništa da promenimo jer promena dovodi do još više gubitaka? Da li smo svesni da to nije samo jedan život, da on povlači za sobom još gomilu? Ima li rešenja? Ima li spasa? Ne znamo. Sutra je nov dan, očekuje nas još jedna doza onog što svakodnevno živimo. Možda je jedino rešenje pobeći negde daleko. Problem je što je nemoguće zaboraviti.

Zanimljivosti:
Kako bi scene bile realističnije, Singlton nikada nije upozoravao glumce kada će se zučuti pucnji. Zbog ovog filma, on je postao najmlađi nominovani režiser za oskara. S obzirom na uloženo, ovo je film sa najboljom zaradom iz 1991. Ice Cube je vlasnik Ševroleta kojeg njegov lik vozi u filmu. Filmski debi Ređine King i Ice Cube-a. Reždi Grin koji glumi momka u kolicima je zaista paralizovan. Sa šest godina ga je pogodio zalutali metak.

Naj scena:

Tragedija

Moja ocena: 7/10

недеља, 19. мај 2019.

Triangle (2009) – mnogo hteo, mnogo započeo, paradoks njega je omeo

Boris Tiosavljević

Šta čini psihološki triler dobrim? Tačnije, šta je to zbog čega njegova radnja uspe da nas potpuno sludi ali da na kraju iz bioskopa izađemo zapanjeni a ne isfrustrirani? Rekao bih da je taj takozvani mindbending faktor sposobnost režisera da uradi dve ključne stvari: prvo, da nas planski i vrlo kontrolisano dezorijentiše u pogledu bilo mesta, vremena ili likova (kako njihovih identiteta tako i uloga i namera), ili kombinacije navedenih elemenata. Drugo, da ponovnim, pažljivijim gledanjem možemo relativno lako da objasnimo priču analizom strukture i „skupljanjem“ popularnih Easter egg-ova (najčešće vizuelni tragovi koji suptilno otkrivaju deliće misterije, prim.aut.) razbacanih po scenama. U ovom slučaju ćemo se pozabaviti preambicioznim australijskim projektom Triangle (2009.), ne jer je odličan predstavnik ove popularne podgrupe filmova. Naprotv, film je jako podbacio i ne zaslužuje popularnost koja ga prati, te upravo zato i verujem da, baš kao i Dina, zaslužuje detaljnu analizu jer se iz greški često nauči mnogo više nego iz priča o uspehu.


Koliko sam uspeo da uočim, po mnogima ovaj film uspešno štiklira kućicu ispred gorepomenutog faktora, a neki film čak vide i kao remek delo. U redu, ovo poslednje je lako da se opovrgne. Film nema ni jedan kvalitet za tako visoku kategoriju. Dakle, nema glumu Danijela Dej-Luisa, sporedne uloge braće Koen, dijaloge Tarantina, scenario Chinatown-a (1974.), montažu Edgara Rajta, kameru Lubezkog, muziku Morikonea, a što je možda i najbitnije, sigurno nema uticaj Građanina Kejna (1941.), Vertiga (1958.), Kjubirkovih filmova (Dr. Strangelove, A Clockwork Orange, 2001: A Space Odyssey itd.), ili uopšte bilo kog filma koji bi se s pravom mogao nazvati remek delom. Naprotiv, film je bušan i curi na sve strane (pun intended). S jedne strane, da napomenem da je film imao prilično tanak budžet ($12 miliona) za taj tip projekta, ali s druge, dok je to opravdanje za neke manjkavosti, druge su prosto do režije, scenarija itd. jer svi znamo da ima sjajnih filmova koji su odrađeni za mnogo manje, kao recimo sjajni Primer (2004.) koji je koštao neverovatnih 7000 dolara.


Gluma celokupne postave je primetno loša, jedino je Melisa Džordž (Melissa George) bila relativno solidna u (glavnoj) ulozi samohrane majke Jess. Da li je ovo do samih glumaca ili do neubedljivog scenarija i loših režiserovih instrukcija, ne znam, ali pretpostavljam da je istina negde između. Apsolutno svaka upotreba animacije bila je loša i jako me je iritirala. Razumem da sa svega nekoliko miliona dolara ne može da se odradi dovoljno uverljiva animacija vode i talasa, ali ne vidim kakvo opravdanje postoji za jednostavnije objekte, kao što su galebovi, kad je i Hičkok to bolje odradio u Pticama (1963.) i to za današnje standarde. Fotografija je dobra, u smislu kompozicije. Međutim, u mnogo slučajeva, izbor ugla i načina na koji se kamera pomera nije najoptimalniji za ono što režiser (Christopher Smith) i direktor fotografije (Robert Humphreys) u datom momentu žele da osećamo, te scene ne ostavljaju dovoljno snažan utisak. Ovo, u kombinaciji sa mekim, ravnim, ujednačenim osvetljenjem (kakvo je jos Karl Frojnd osmislio za seriju I Love Lucy 1951. godine i koje se i dan danas koristi baš za serije a ne za filmove), i blagim sjajem koji se odbija sa svakog dela tela, čini da film bukvalno izgleda kao neka Netflix serija B produkcije. Frojnd je to osmislio iz praktičnih razloga, da ne bi stalno morali da menjaju osvetljenje (a kad snimanje ide uživo i ne mogu), pa je verovatno iz istog razloga to urađeno i ovde, ali svejedno deluje jefitno i polu-amaterski. Legendarni švedski direktor fotografije Sven Nykvist (Persona, The Sacrifice, Sleepless in Seattle i još oko 120 filmova, prim.aut.) je imao običaj da kaže da ništa ne može tako da upropasti atmosferu scene kao previše svetla, a ovde je upravo ta mana jako uočljiva – boje su jako žive, svetla praktično uvek ima na pretek a scene na moru kada oluja prekriva nebo su očigledno snimljene pukom upotrebom ND filtera, pa sve i dalje izgleda kao vedar sunčani dan viđen kroz naočare za sunce (što je više nego evidentno po odsjaju svetla na kosi).


U nastavku će biti spojlera, ali iskreno verujem da Triangle nije vredan gledanja pa je i bolje pročitati da bi se uvidelo zašto.
Razlog zašto su neki poznati filmovi sa putovanjem kroz vreme dobri leži upravo u činjenici da je ovo potpuno sporedna stvar a da se oni fokusiraju na nešto skroz drugo (Terminator, Looper...). Jer putovanje kroz vreme je samo po sebi paradoks a osnovno pravilo dobre priče (film, knjiga ili nešto treće, nebitno) je da ako deo iste čine neobjašnjivi fenomeni, da ih ne treba ni objašnjavati/racionalizovati (sem ako bi objašnjenje bilo od suštinskog značaja za razvoj priče i likova, prim.aut.) jer je to ionako nemoguće. A ovaj film je toliko pretenciozan da pokušava da objasni vremensku petlju, što verovatno ni Ajnštajnu ne bi pošlo za rukom. 
 
Da premotamo priču kako bi se lakše shvatio problem:
  • Dečak vidi majčinu dvojnicu (koja nosi šorts, odeća je bitan detalj) i zbog šoka obara kanticu sa bojom.
  • Majka (nosi letnju haljinicu) se iznervira, udari ga jednom, dečak beži u sobu a ona ostaje da počisti nered i pritom isprlja haljinu, zbog čega mora da se presvuče (ovo, iako je logično, ne vidimo, a svaki dobar režiser bi ubacio tu scenu kao obavezni deo montaže jer mora da postoji neki prirodni kontinuitet radnje).
  • Jess u šortsu zatim ubija Jess u haljini, ubacuje je u tobru a torbu u gepek, dečaka ubeđuje da je on sve to umislio, stavlja ga na zadnje sedište, i kreću ka luci.
  • Ubrzo doživljavaju saobraćajnu nesreću i oboje ginu. Tačnije, sin i Jess u haljinici leže mrtvi pored olupine automobila.
  • Taksista, koji je očigledno aluzija na Harona iz grčke mitologije (prevozi mrtve u Had pod uslovom da plate vožnju, to je simbolika ona dva novčića koji se mrtvima stavljaju na oči, prim.aut.) nudi Jess (koja nosi šorts) da je preveze do luke. On kaže da će je čekati a ona, poput Sizifa koji je obećao da će se vratiti u Had ali nije (te je zato i kažnjen da večno gura stenu uzbrdo da bi se ona svaki put samo iznova skotrljala, prim.aut.) obećava da će se vratiti da plati ali to ne čini.
  • Umesto toga, ona odlazi na jedrenje sa društvom, i nakon brodoloma, oni završavaju na prekookeanskom kruzeru koji se zove Eol (po grčkom bogu vetra, prim.aut.) i tu se dešava ostatak filma.
  • Na brodu nema nikog sem jedne osobe, a to je verzija Jess is jedne od vremenskih ravni (jer se priča neprekidno ponavlja, poput Sizifove kazne) koja pokušava sve da ih ubije jer je ona ubeđena da će samo tako uspeti da raspetlja stvari, prekine ponavljanje događaja i spase sina da ne pogine. Iako ovo većim delom jeste tačno, nemamo ama baš nikakvu ideju kako je došla do tog zaključka.
I tu je glavni problem – ako je na samom pocetku filma Tommy (Joshua McIvor) prevrnuo čašu s plavom bojom jer se prepao dvojnice svoje majke (Jess) koja je već prošla celu radnju filma, zašto je svaka vremenska petlja ista? Jer, morao bi da postoji „izvorni događaj“ kada je sve počelo i u toj situaciji njena dvojnica iz druge vremenske ravni ne bi postojala i ne bi mogla da prepadne dečaka. Pročitao/odgledao sam gomilu „objašnjenja“ i racionalizacija radnje, ali bez izuzetka, sve su samo jos više zakomplikovale stvari. Mnogo. Ironično, najkonfuznija su objašnjenja sa crtežima i dijagramima. Što pokazuje da je ili sam autor previše zakompliovao zaplet (što nije dobro, jer smo onda u nedoumici iz pogrešnih razloga) ili ga uopšte nije dobro odradio ali ljudi ipak po svaku cenu racionalizuju samo zato što im se svideo film. Ironično, radnju je tokom gledanja zapravo prilično lako ispratiti, ali problem nastaje kada pokušate da objasnite šta vidite. 


I to je upravo glavni problem – dobar psihološki triler vas zbuni dok gledate ali nakon toga, sve može da se relativno lako objasni. Međutim, ovde je upravo suprotno, jer je film klasičan komercijalni (u smislu da cilja na najširu moguću publiku) „odgledaj i zaboravi“ projekat što se vidi po brojnim elemntima, od kojih sam neke već i pomenuo: previše vedri vizuali, „crtanje“ teme filma (Jess je kažnjena u Sizifovom stilu jer je prevarila smrt) baš da publika ne bi morala kasnije da se pita zašto se sve to dešavalo, lako razumljiv zaplet ali pun rupa jer nije ni namenjen za naknadnu analizu, seksi glavna glumica koja svojim izgledom odvlači pažnju od onoga što bi u dobrom filmu bilo zaista bitno (način na koji je snimana u krupnom planu naglašava njene senzualne usne, a u širokom planu noge jer nosi šorts), lako je pretpostaviti ko je „misteriozni“ maskirani ubica (jer nam to otkrivaju čak tri različita promotivna postera za ovaj film; ako to nije amaterizam, ja ne znam šta jeste)...


Režiser takođe pravi paralele između Jessinog doma/života i broda: vreme je isto na brodskom i njenom ručnom satu, imamo „Ae“ oznaku na bubnjevima na brodu i na ulici gde Jess i Tommy ginu, isti broj (nedovoljno bitne) kabine na brodu i njenog doma, 237 (aluzija na zlo iz hotelske sobe u Kjubrikovom Isijavanju; metalna sekira je takođe omaž istom filmu, prim.aut.), slika galebova u njenoj kući... Ovo otvara opciju da se sve dešava u njenoj glavi, ali da se ne zavaravamo, Kristofer Smit nije dorastao majstoru psihološkog lavirinta, Dejvidu Linču, kod kog mindtwisting elementima nekada uopšte ne saznamo uzrok, ali uvek imaju smisla, dosledni su priči i međusobno se uklapaju. Kao mehanički časovnik u tami – ne vidimo zupčanike, ali ritmičko kucanje sugeriše da naprava savršeno funkcioniše. Nasuprot tome, ovde imamo jarko obasjane zupčanike, ali jedni su za ručni sat a drugi za menjač Yuga.


Inače, sam Sizif je, u iritirajuće nesuptilnoj ekspoziciji, pomenut bez apsolutno ikakvog razloga i povrh toga predstavljen kao sin Eola, boga vetra, umesto kao sin grčkog kralja Eola. Ovo je bilo potpuno nepotrebno jer bi se paralela izmedju dva Eola napravila automatski, sve i da ništa nije pomenuto jer smo svi čuli za pomenuto božanstvo. Dakle, nigde više u filmu ne nalazimo pomen njega, tako da je ovo vrlo lenj način da se napravi paralela izmedju Jess i Sizifa i njihovih respektivnih kazni. Međutim, razlog zašto je Jess kažnjena na sličan način kao i on nije ni jednog trenutka objašnjen, jer sve što znamo je da ona baš i nije najbolja majka na svetu, ali je daleko od najgore. Neki su njenu sizifovsku kaznu objasnili time što je ona navodno ubila sina kada je prosuo boju (i da je njega spakovala u gepek) i da tako sve počinje. Ali ovo prosto nije istina. 


Na početku filma, Jess uzima sina u naručje, nakon što je, po sopstvenom priznaju, očistila mesto zločina, a znamo kog zločina – ubila je svoju dvojnicu iz druge vremenske petlje. Na kraju filma, nakon što prvi put vidimo da udara sina, on beži u sobu a ona ostaje da čisti i kritikuje dečaka, vidno smirenijim tonom. Dakle, ni jednog trenutka nemamo baš nikakvu scenu, nikakvu indikaciju da bi zaista ubila sopstveno dete niti da to jeste uradila, a kamoli da ga je ubacila u gepek, to tek nigde ne vidimo. Ne možemo da pretpostavljamo stvari za koje nema ama baš nikakvih dokaza, posao je režisera, montažera i scenariste da nam daju nagoveštaje i dokaze. Baš suprotno, Jess na kraju ubija „zla mama“ verziju sebe, da bi ona, „bolja verzija sebe“ preuzela ulogu majke i tako dobila drugu šansu da bude bolja majka. A takav način razmišljanja se protivi pomenutoj teoriji. Štaviše, pažljiv gledalac je sigurno primetio da su scene sa početka i kraja filma identične, isti snimak. Dakle, ako je u torbi na kraju filma dvojnica, onda je ona u torbi i na početku.


Na brodu, ona mora da gleda kako druga verzija nje same ubija njene prijatelje, često je i sama u smrtnoj opasnosti, da bi na kraju bila prinuđena da i sama ubija pomenute prijatelje, kako se ispostavlja, mnogo puta (kako nam jedan trag jasno ukazuje, barem 32 puta, mada ima indikacija da je broj veći jer ne možemo da vidimo sve). Zatim ubija i drugu verziju sebe, po povratku na kopno, što je vidno istraumiralo njenog sina. I nakon svega toga i saobraćajne nesreće, ona ipak odlazi u luku i na putovanje brodom iako zna šta će tamo da se desi jer se već desilo. I tu se javljaju dva problema: prvo, ZAŠTO? Zašto bi želela traumu po 33. put? Neka jednostavno odustane, mirenje sa sudbinom i surovom realnošću i posledična smrt uopste nisu loš način da se završi film, naprotiv, Shutter Island (2010.) je dobar primer (lobotomija nije mnogo bolja nego smrt). 


Drugo, film ne objašnjava zašto ona gubi pamćenje (ima samo deja vu osećaj) na jedrilici pa svako ponavljanje radnje na Eolu proživljava kao da je prvi put. Da, rekao sam da film ne treba da racionalizuje putovanje kroz vreme, ali to ne važi i za detalje koji ovako prezentovani deluju kao ad hoc rešenja loše napisanog scenarija sa jedinom svrhom da izbave scennaristu iz nezgodne situacije. Inside Man (2006.) je film u kojem je bitno zbog čega su se provalnici namerno zabarikadirali u banci koju pljačkaju tako da nam nije naročito bitno kako su uopšte sproveli taj plan. S druge strane, serija La casa de papel, direktno inspirisana ovim filmom, upravo stavlja akcenat na proces infiltracije u banku, uzimanja plena, zadržavanja policije i konačno, bekstva. Dakle, ovi detalji moraju biti jasno prezentovani i da imaju smisla. Tako da u Trouglu uzrok amenzije jeste bitan kad je već logika putovanja kroz vreme stavljena u centar pažnje umesto da bude samo izgovor da recimo, Jess ode u prošlost i suoči se sa lošijom verzijom sebe sa ciljem da je ubedi da bude bolja majka svom sinu. U filmu gde je to gavna tema, praktično ni jedan od gorenavedenih problema u scenariju ne bi bio bitan, jer to više ne bi bio film o putovanju kroz vreme, već iskrena priča o majčinstvu, lepoj i ružnoj strani istog i mogućnosti da postanemo bolji roditelji svojoj deci. Tu leži ogroman neiskorišćeni potencijal koji Triangle zaobilazi kao Majkrosoft poreske zakone i ta jedna promena bi celo iskustvo gledanja ovog filma učinila daleko podnošljivijim.


Autor kaze da su mu inspiracije bili Memento (2000.) i Dead of Night (1945.), ali ko god da je gledao ove filmove zna da to apsolutno nije istina. Realno, inspiracije su bili Timecrimes (Los Cronocrímenes, 2007., u kom glavni lik više puta putuje kroz vreme i ubija svoje dvojnike dok mu zavoji skrivaju lice na skoro identičan način kao i ovde, prim.aut.) i Judgement Night (1959.) epizoda Zone sumraka (kapetan nemačke podmornice je osuđen da doveka proživljava poslednje sate putnika na civilnom brodu koji je svesno potpio, prim.aut.). Inače, Memento je upravo primer konfuzne priče koja funkcioniše jer može lako da se objasni. Prvo, prošlost je u boji a sadašnjost crno-bela jer Nolan zna da ćemo pomisliti obrnuto. Drugo, i prošlost i sadašnjost su podeljeni na po 22 dela i međusobno se ravnomerno presecaju po principu „malo prošlost pa malo sadašnjost“. Pritom, prošlost ide unazad a sadašnjost normalno. I to je to, objašnjeno u 3 rečenice. Dalje, ovaj princip ne dozvoljava da se priča nepotrebno zakomplikuje, kao što se uvek i desi kada dvojnici nailaze jedni na druge u putovanju kroz vreme. Kao sto Ajnštajn reče, ako ne znaš prosto da objasniš, ne razumeš ni sam. A to je upravo slučaj ovde jer priča nema smisla. Zato što putovanje kroz vreme nema smisla. Stoga je u svim dobrim filmovima ono izgovor da bi se radnja filma uopšte desila a ne osnova radnje. I to je jedini istinski kvalitet Trougla – njegove fundamentalne mane sjajno su upozorenje kako se (ne) pravi dobar psihološki triler.

 

 


 


уторак, 14. мај 2019.

Ju-on (2002)


Alternativni naziv: Ju-on: The Grudge
Kod nas nazvan: Kletva
Žanr: Horor
Režija: Takashi Shimizu
Glumci: Megumi Okina, Misaki Itô, Misa Uehara

Priča:
Misteriozni i osvetoljubivi duh proganja svakog ko uđe u njegovu kuću.

Moj osvrt:
Kada sam prvi put gledao Ju-On, shvatio sam da izraz "krv se ledi u žilama" ima i te kako smisla. Na nekoliko scena sam tada baš osetio led u venama. No, sam film mi je delovao užasno konfuzno i nisam uspeo da pohvatam mnogo stvari. Od ove reprize sam očekivao da ću razumeti priču, da ću se ponovo isprepadati i da će ovo sveukupno biti mnogo bolji film. Šta sam zapravo dobio? 

Priča kaže sledeće. Kada neko umre u velikom besu, rađa se kletva. Kletva obitava na mestu gde je žrtva umrla i na mestima gde je često bila. Ovo me podseća na priče u kojima spaljuju veštice a ove bacaju kletvu i kletva živi godinama kasnije. Sećam se da sam bio isprepadan kao klinac jednim Zagorovim stripom (Kuća Užasa) na ovu temu. Tako da već na samom početku imamo solidan uvod. 

Ali onda imamo i veliki problem što žrtva ostaje samo slovo na papiru. Recimo u remek-delu po imenu Ringu te ta žrtva/duh/demon intrigiraju i želiš da znaš priču, da vidiš kako i zašto je to nastalo. Naravno da ne treba sve da mi objašnjavaš. Ostavi dozu misterije jer pokušaj da sve objasniš neretko proizvede idiotski film (Silent Hill 2). Ali daj barem nešto. Ovde se očekuje da žališ za tom žrtvom, da razumeš tog demona a ne daje se ama baš ništa kako bi nam se ta priča približila. 

Naredni problem je što ti film ne dozvoljava ni da se povežeš sa likovima. Način na koji ovo funkcioniše je "evo ti ovaj lik i sad vidi kako će da najebe". To je jedna od stvari koje me je zbunjivala kada sam prvi put gledao. Taman pohvatam ko je lik kojeg gledam, on skonča. To je kao da si mi saobraćajnu nesreću servirao kao demona i onda mi dao nekoliko nasumičnih saobraćajki. Kako da se plašim za nekog kada sam ga video par minuta ranije. 

Takođe, sve te pričice su razbacane u vremenu. To je druga stvar koja još više ume da zbuni. Da li je ovakav način pričanja priče loša odluka? Sigurno da nije. Dobijaš mogućnost da nam objasniš neke stvari na specifičan način kao što to čini npr. Memento. Da li ovaj film ima benefit od toga? Ni malo. Možda je mogao imati benefit da nam sam nije otkrio sve u sceni kada se prepliću budućnost i sadašnjost. Tako da sam ovde jako neodlučan. Moglo je i bez ovog pristupa ali ne mogu da kažem da bi film tako bio u plusu. 

Pre nego što vas prestravi vizuelno, scena vas prvo muči zvukom. Obavezno imate neka šuškanja, lupkanja i ovaj čuveni zvuk koji proizvodi demon i oni su obavezno najava nečeg stravičnog. Sa jedne strane to je odlično. Sve najave u filmu su servirane perfektno. Šteta samo što ne marim puno za likove, onda bi i tenzija bila jača. Jedino što mi se nije svidelo je taj zvuk koji demon/duh proizvodi. Tu su mogli da stave varijacije na temu. Ovako izgleda kao kada malo dete podriguje što posle nekog vremena jako ide na nerve. 

Pomenuo sam da su mi same scene ranije digle kosu na leđima. Sada baš i nije tako ali i dalje nose veliku dozu strave. Ono što nisam primetio kada sam prvi put gledao a sada mi je jako upalo u oko je jako nizak budžet kada su neki efekti u pitanju. Svi ti specijalni efekti su slabašni. Na sreću film se uglavnom oslanja na maske i glumački talenat pa i dalje neke scene mogu spadati u sam vrh horora. 

Snovi su obavezni u ovom tipu horora. Ono što razlikuje Ju-On od većine filmova na tu temu je što je upotreba sna pametna. Taj san je obavezno deo priče. Recimo snovi obično služe da nam se servira neka jeziva scena a već u prvih nekoliko sekundi nam je jasno da je to san. Ovde je san deo priče, ima mesto u priči, znači nešto i dodatni je kvalitet. 

Drugi veliki problem pored zbrzanih priča nekih tamo likova je što ta logika kojom postupa duh/demon nije baš najjasnija. Kaže nam se da on obitava tamo gde je osoba ubijena i gde je često išla. To baš i nema puno veze jer ovde je ta zla sila uvek uz žrtvu koju je odabrala. Drugo, kako onda taj demon bira svoje žrtve? Ok, ne mora taj izabrani nužno da bude loš ili da uradi nešto, ali ovo je prilično nasumičan izbor. 

Problem je i što film ne razvija priču. Setimo se u Ringu kako te prvo šokira, pa postavi misteriju, pa dodaje nove detalje vezane za kletvu, pa dodaje nove detalje vezane za samo zlo. Film ide uzlaznom putanjom od samog starta i nema zaustavljanja. Ju-On je isti posle prvih 5 minuta pa do samog kraja filma. Nema nekih novih detalja, nema razvoja priče niti likova. 

Uprkos problemima, za današnje uslove ovo je sasvim dobar horor. Evo uzmite Conjuring 2 koji samo predstavlja skup jezivih scena i ništa više. Ju-On pokušava da uvede nešto drugačije sa samom kletvom. Scene strave su i dalje validne i donose veliku dozu straha. Film je trebao da poveća priču o kletvi, njenom nastanku i onima koji su doveli do nje. Takođe, mogao je izbaciti neke likove i fokusirati se na manji broj. Samo to je falilo ovom filmu da bude epski. Ali i ovakav, on je proizveo gomilu nastavaka i rimejka. To valjda dovoljno govori o ideji koju je imao i uticaju koji je stvorio.

Zanimljivosti:
Film je zapravo treći u serijalu. Pre njega su postojala dva niskobudžetna filma.

Naj scena:

Prvo pojavljivanje zla...

Moja ocena: 7/10