Obavestenje

Obaveštenje: Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

уторак, 29. новембар 2016.

Requiem for a Dream (2000)


Requiem for a Dream (2000) on IMDb
Kod nas nazvan: Rekvijem Za Snove
Žanr: Drama
Režija: Darren Aronofsky
Glumci: Ellen Burstyn, Jared Leto, Jennifer Connelly...

Priča:
Priča o četvoro ljudi čiji životi se polako raspadaju kako njihova zavisnost postaje jača.

Moj osvrt:
Ovo je jedan od filmova koje ste mi najviše preporučivali. Zaobilazio sam ga jako dugo iz prostog razloga što kada sam ga prvi put gledao, pobesneo sam potpuno i nije mi se dopao ni malo. Razlozi za to su i više nego opravdani ali veliki je problem što zbog njih nisam dozvolio filmu da mi priđe. Nije da sam i ovog puta lako odgledao film ali ovog puta sam dozvolio priči da dopre do mene. Prvi problem koji sam imao je da je ovo jako izlizana tema. Nemojte mi reći da nisam u pravu jer više mi je muka od fimova koji kritikuju rasizam, drogu, ljudska prava itd. Danas bukvalno sve što kažete može da se podvede kao vređanje. U čemu je onda štos sa Rekvijemom? Fazon je u tome što je ovaj film imao muda da ogoli neke stvari, da vam prikaže nešto što drugi nisu mogli, smeli ili umeli, nešto što su drugi uopštavali i maskirali. Rekvijem ima muda do zemlje jer upravo time šamara tako da će se obrazi crveneti jako dugo.

Drugi problem je što je film režiran i usnimljen tako da sam non stop bio napet, non stop pod stresom i non stop sam osećao nervozu. Setite se Mementa gde nas je Nolan ubacio u majnd set lika dok nismo osetili da lagano ludimo ne znajući više da povežemo početak i kraj. To je bilo sjajno. Ovo u Rekvijemu je prokleto savršeno. I dalje je to jako teško za gledanje ali ja od pre deset godina nisam umeo da cenim nameru već sam se zatvorio pred nečim drugačijim. Tako da ovo nije upozorenje. Film je užasno težak za gledanje ali tema je takva, likovi su takvi. Hoćete pravi osećaj? Rekvijem vam ga baca u lice. Umesto bezmude priče sa naravoučenijem dobićete potpuni haos. 

Pogledajmo sad vizuelni deo filma. Pogledajmo okolinu oko likova čije živote pratimo. Skoro uvek su tu sivilo i praznina. Ne oslikava li to njihove živote generalno? Šta se dešava kada imamo scene koje su uslovno rečeno normalne, gde likovi kako tako vode pristojan život, rade lepe stvari, gde svi oni deluju sasvim ok? Te scene užasno odudaraju. Imamo opasan kontrast a u celoj slici odudara ono što je lepše, što je bolje, što je pravi put. 

Čitao sam tekst gde čovek kritikuje način na koji jedan od likova dolazi do droge. Ok, ima to smisla ali se o tome ovde uopšte ne radi. Ono što film govori je da je do droge jednostavno doći. Totalno je nebitno da li je ona prepisana od strane doktora, kupljena, ukradena, dobijena. Fazon je da je ona uvek tu, dostupna svima. Bitno je samo da li ćeš pružiti ruku ili se okrenuti. Ne možeš ignorisati ali možeš zaobići. 

Šta su konkretni razlozi, zbog čega se likovi opredeljuju za taj put? Evo kontra pitanja - da li je zaista bitno? Koliko puta ste se sami zapitali zašto neko to radi, zašto oni koji imaju sve to rade. To više nije prestup, nije strano, nije šok, nije fazon, nije stvar prestiža ili nivoa. To je način života i toga svi treba da budemo svesni. 

Dolazimo polako i do onoga što Rekvijem izdvaja od svih drugih filmova na ovu temu. Pogledajmo ljude koji su zavisni. U svim filmovima se transformišu u iste zombije koji su samo u potrazi za fiksom. Nema neke druge emocije. E pa jebite se svi. Rekvijem ima nešto drugo, ima likove kojima vidite emocije i u najgorem stanju i znate šta, i te kako su svesni tih emocija. Vidite da im je stalo do nekog ili nečeg ali vidite nemoć da ta emocija nadvlada zavisnost. Nemamo zombije, imamo ljude i to je opasan kvalitet filma. 

Obično kada vidimo likove koji su pali u kandže zavisnosti, ne vidimo ništa drugo osim jednosmernog srljanja u propast. To je ok ali zajebi me toga da čovek ne može da promeni svoju situaciju. E tu smo. Može. Čovek skoro uvek može da okrene list, da preokrene situaciju, da se izvuče. Stvar je u tome što je to tako prokleto teško. Tu zapravo dolazi čovekova mentalna snaga do izražaja. Ali budimo realni, svaka velika promena u životu traži veliku mentalnu snagu. Samo retki su sposobni napraviti taj korak ali skoro svako ima šansu. Rekvijem nam nije dao zombije, dao nam je ljude koji su sposobni da misle, koji imaju emocije, koji mogu da preokrenu situaciju. Pitanje je samo imaju li snage i volje za to. 

Kroz ceo film vidimo gradaciju. Situacija koja kreće je problem, eskalira u nešto mnogo veće, gde čovek može da lagano strada i na kraju se zavšrava totalnom propašću. Upravo ona tenzija i nervoza o kojim pričam se pojačavaju. Glavnu muzičku numeru iz filma sam siguran da znate. I ona je takva. Kreće lagano, ubrzava, zvuči preteće, pa jako opasno i eskalira u totalnu jezivost. Svakako jedna od najupečatljivijih muzičkih numera koju možete čuti na filmu.

Iste stvari se dešavaju i sa likovima. Od problema koje imaju nastaju ogromni, sve to eskalira i neminovno rezultira opasnom degradacijom ličnosti. I opet se vraćam na ono glavno - nećete videti zombija, videćete čoveka koji je uništen zavisnošću. I dalje je to onaj isti čovek. Zavisnost nije kao u drugim filmovima glavni lik. Ne. Glavni lik je čovek koji se samouništava. Ooo da. Nije droga čovekov neprijatelj - čovek je sam sebi neprijatelj. 

I tu dolazimo do nas koji gledamo te ljude. Vidimo da su uništeni, vidimo da su izgubljeni ali nam ih je ipak jako žao. To ne možemo reći za veliku većinu filmova sa ovom temom iz prostog razloga što nam ne nude osobe već hodajući magacin za drogu. Nasuprot šablonskim filmovima, ovde ne žalimo osobe koje su ovi ljudi nekada bili jer oni su i dalje iste osobe. Ovde ih žalimo sada, ovakve kakve su, žao nam ih je zbog sadašnjosti jer su one i dalje ono isto. Pogledajte lik koji na savršen način tumači ovde veličanstvena Elen Burstin. Ona na kraju zvuči kao totalno luda osoba ali ono što izgovara nije ludost. Ona je samo uništena do te mere da nikom nije stalo za ono što ona jeste već ljudi gledaju upravo onog zombija koji se svima nudi u ovakvim pričama. Tu je velika razlika između maske/efekta i suštine. 

Kako ovakve priče rezultiraju - uglavnom krajem sa totalnim uništenjem. Rekvijem je tu mnooogo suroviji nego što ste navikli. Ne mislim zbog onog što se likovima desilo. Dešavale su se i brutalnije stvari. Rekvijem ima nešto drugo. Realniji je, iskreniji je, hrabriji je. Zašto? Zato što taj kraj nije tako blizu. O ne, braćo i sestre. Mnogo je kilometara i sati do tog kraja. Jezivo je to što su svaki kilometar koji čovek u ovom stanju pregazi i svaki sat koji potroši sve veća patnja. Beskrajna patnja.

Zanimljivosti:
Tokom monologa Elen Burstin o tome kako je stara i sama, Metju Libatik je slučajno dozvolio da kamera odluta od scene. Kada je Aronofski uzviknuo "rez" da bi se suočio sa kamermanom, shvatio je da on plakao tokom snimanja i da je navlažio kameru tako da nije video šta snima. Aronofski je odlučio da tu scenu zadrži u filmu. Elen je inicijalno bila zgrožena ulogom i odbila ju je ali kada je pogledala Pi (1998) od istog režisera, prihvatila je ulogu.

Aronofski je od Letoa i Vejansa tražio da se mesec dana uzdržavaju od unošenja šećera i upražnjavanja seksa kako bi osećali jaču zavisnost za nečim. Leto je značajno smršao i družio se sa pravim džankijima kako bi bolje ušao u ulogu. Elen Burstin je izjavila kako joj je ovo najveća uloga koju je tumačila. Kada Sara Goldfarb ide podzemnom železnicom pričajući ljudima da će nastupiti na televiziji, jedan čovek joj kaže "You are whacked". To je otac Darena Aronofskog. Scena u kojoj Konelijeva stoji i gleda ka okeanu je uzeta iz filma Dark City. 

Zbog zahtevnih scena, Elen je svakog jutra četiri sata nosila medicinsku kragnum dva "debela" odela, od 10 i 20 kg i devet različitih perika. Kako bi ušla u ulogu Merion, Dženifer Koneli je počela da dizajnira odeću i na kraju se to završilo tako što je sama nosila većinu svoje odeće. Aronofski je inicijalno želeo da glavni likovi budu još mlađi. Tri od četiri glavna lika su dobili oskare, Koneli, Burstin i Leto. Niv Kembel je bila prvi izbor za Merion ali je odbila zbog scena golotinje.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 10/10

петак, 25. новембар 2016.

The Red Shoes (1948)


The Red Shoes (1948) on IMDb
Kod nas nazvan: Crvene Cipelice
Žanr: Drama | Mjuzikl | Ljubavni
Režija: Michael Powell, Emeric Pressburger
Glumci: Anton Walbrook, Marius Goring, Moira Shearer...

Priča:
Mlada balerina je rastrzana između čoveka kojeg voli i želje da postane prima balerina.

Moj osvrt:
Imamo novajlije koje žele da uspeju, devojku koja želi da bude prima balerina, momka koji želi biti kompozitor/dirigent. Imamo umetnike koji deluju nedodirljivo tako da ovim mlađanim njihova pozicija deluje nedostižno. Što se tiče momka koji je kompozitor, on se polako probija i vidite da mu je stalo, da se trudi da dostigne neki nivo. Što se tiče devojke, ona igra zato što to hoće i voli i ne vidimo apsolutno ništa van toga. Nisam video tu početnu strast, strah ili neki krvavi rad kako bi se probila na vrh. Sve mi to deluje previše glatko i jednosmerno. 

Druga stvar, što se momka tiče, besprekoran je. Strašan je talenat i samo ide ka gore. Problem je što ne vidimo nikakvu grešku, nikakav problem, nikakvu prepreku koju on mora da pređe. Shvatam ja veliki talenat ali opet, morao bi sam imati neku sumnju, sam bio malo nesiguran. I ovo mi deluje prelako. Što se devojke tiče, tu kao imamo malo problema ali ne vidimo da je pod nekim stresom. Malko se nervira ali jasno je kao dan da će to sve leći tamo gde treba. Lepi smo šareni smo pristup nosi premalo emocija. 

Tu dolazimo do Ljermontova, čoveka koji vodi igru i njegove tvrdnje da umetnik koji je zaljubljen (u ovom slučaju balerina) ne može dostaviti ono što je potrebno. E to je jedini ali veliki problem u filmu. Ona laganost koju sam naveo nije tako problematična. Lagan film svakako prija. Ali umetnost se rađa iz emocija, bez obzira bile one lepe ili ne. Najbolji primer je film koji ću porediti sa ovim a to je Black Swan. Cela ova priča oko balerine koja ne sme da voli jako štrči i vidi se da je nametnuta zbog same kulminacije filma koja je opet jako isforsirana. Ne volim kada na silu praviš melodramu. 

Ono što mi se jako dopalo je to što je već naša balerina, u sklopu spremanja za nastup, neću reći primorana ali joj je naređeno da sluša muziku uz koju će da nastupa čak i dok jede. To je zaista genijalno jer poznavajući svaki ton, jedno si sa muzikom. Čak i kada prekineš da je slušaš, i dalje je osećaš, znaš koji ton sledi, znaš ritam i možeš igrati i u tišini. 

Iako je priča o mladoj balerini u centru, ipak su mi događaji vezani za mladog dirigenta/kompozitora bili zanimljiviji. Tačno vidite kako se lik razvija kroz ono što radi, lagano uviđate njegov talenat pa zašto i ne reći genijalnost. I u jednom momentu vidite da je postao veliki. Vidite poštovanje koje mnogo stariji kolega ima za njega. Kod balerine je sve ravno. Ona je odlična igračica i to je to. Nema uspona, nema padova, čim dobije šansu ona dominira. Pogledajte Black Swan nasuprot tome. U centru tog filma je razvoj lika. Lik ove devojke je isti od početka do kraja. Sve što znamo je da voli da igra (iako se slabo gde vidi ta strast) i da igra savršeno. 

No da se vratimo na Ljermontova. Skontali ste i sami da čim je krenula ona priča sa tim da balerina ne sme da bude zaljubljena i da voli, da će se to i desiti ovoj devojci. Na žalost ne vidimo bolesnu opsesiju totalnog ludaka u celoj toj priči, čoveka koji želi savršeni balet, već vidimo veliku dozu sebičnosti. Ok, kontam, ta unutrašnja borba koju on vodi sam sa sobom, da li da bude tolerantan ili da bude drkadžija koji drži sve pod kontrolom savršeno ima mesta ovde. Ali sam ipak očekivao barem malu dozu ludila. Ovo je ona jednostavna ljubomora koja čini čoveka slepim i glupim. Što je najgore svi to vide i deluje providno ali eto, on, iako je svestan da to loše utiče na njegovo čedo, voli da sve bude kako je on zamislio i to je to.

Ova priča o izboru između baleta i ljubavi je upravo ono što je isforsirano. Jedina stvar u tome jesu ljubomora, samoživost i egocentričnost dva muška lika. Jasno je kao dan da obojica vole istu osobu. Apsolutno je nebitno na koji način ovde, to i jeste savršeno. Ali upravo njihove osobine dovode do toga da obojica traže žrtvu od osobe koja ih obojicu čini srećnim. Pisao sam već u tekstu o genijalnom The Best of Youth. Osoba koju volite je najlepša kada radi ono što voli. Zašto bi joj to uskraćivali? Tu imamo onu borbu dva jarca koji će prvi da pređe most. Na moju iskrenu žalost ova priča u filmu se nije završila kao ta basna već je kraj totalno isforsiran. Nešto što bi trebalo da me šokira je upravo nešto što me je ohladilo. Nekada filmotvorci jednostavno premalo cene živote svojih likova. Melodrama nije nužno kvalitet i memorabilnost. Možda bih i ja lio hektolitre suza na kraju da je cela priča imala smisla. Možda je bolna baletska interpretacija bila mnogo bolje rešenje od usilovane završnice koju smo gledali. 

E sada ono glavno a to je balet po kom film nosi i ime. Braćo i sestre, ovo je veličanstveno. Ono što gledamo je stoprocentni audiovizuelni spektakl. Nisam kompetentan da ocenjujem ples ali ovo što sam video za mene je savršeno. Iskreno, više bih voleo da je ceo ovaj balet trajao kao film i da sam samo to i gledao. Bila bi čista desetka. Ali nije to samo balet. Ovde su se sjajno poigrali sa gledaocima menjajući scenografiju. Kada kažem menjajući scenografiju, ne mislim da su to radili na bini na kojoj su ljudi igrali. Scenografija je savršeni plod specijalnih efekata i on prikazuje prvo ono što muzika i balet koji gledamo donose, potom i ono što likovi ali i mi kao gledaoci osećamo. Ponavljam, ovaj segment nosi najveću moguću ocenu jer je bez trunke sumnje savršen. 

Ok je ovo film ali mu je falila samo jedna jedina stvar da bi bio vrhunski a to je emocija. Setimo se Black Swan i prvih nastupa lika koji tumači Natali Portman. Kako vas je nerviralo njeno dahtanje i strah. Ali hej, imali ste emociju, vidite da je devojci stalo. Igra iz emocija, sumnja u svoj uspeh i plaši se tako da je i njen lik je utkan u tu igru. I kako ona izrasta, kako se transformiše, to se dešava i sa njenim likom ali najbitnije od svega i sa njenom igrom. I tu smo kroz set emocija došli do savršene igre. Crvene Cipelice su 100% savršena igra i ništa više. Emocije su nabacane kako bi se napravio ničim izazvani kraj. Šteta. Da su emocije bile tamo gde im je mesto, imali bi veliku majstoriju od filma.

Zanimljivosti:
Prvog dana snimanja Mojra Širer je izgorela na suncu i imala je gadnu opekotinu na leđima. Pri skoku kroz prozor, povredila je vrat, zadobila ogrebotinu koja se zagnojila. Režiser Majkl Paul je bio ubeđen da će lako ubediti Mojru Širer da glumi. Ona je godinu dana odbijala pre nego što je konačno pristala. Njoj nije posebno bilo stalo do Pauela. Kasnije je pričala kako je snimanje filma bilo užasno. Pričala je kako je Pauel bio jako dalek i rezervisan i nije puno pomagao kao i da je odluka da se koristi beton za ples bila užasna jer se, pre ili kasnije, svako od plesača povredio. 

Kada je Ludovik Kenedi video Mojru Širer, po njegovim rečima je znao da je to devojka koju želi da oženi što je dve godine kasnije i učinio. Glavna scena baleta je snimana šest nedelja i korišćeno je 120 slika Hajna Hekrota. Balet "Crvene Cipelice" traje oko 15 minuta i u njemu učestvuje 53 plesača. Džek Kardif je namerno manipulisao brzinom kamere dok su plesači u skoku kako bi izgledalo da lebde u vazduhu. 

Lik Ljermontova je zasnovan na Sergeju Djagiljevu, čoveku koji je stajao iza Vaslava Njižinskog. Kada je saznao da se Njižinski oženio prima balerinom Romolom de Pulski oboje ih je otpustio. Ovo je jedan od Skorsezeovih omiljenih filmova i njegova kompanija je čak digitalno obradila originalni snimak kako bi ga vratila u prvobitno stanje.

Naj scena:

"Crvene Cipelice"

Moja ocena: 7/10

понедељак, 21. новембар 2016.

Warrior (2011)


Warrior (2011) on IMDb
Kod nas nazvan: Ratnik
Žanr: Drama | Sportski
Režija: Gavin O'Connor
Glumci: Tom Hardy, Nick Nolte, Joel Edgerton...

Priča:
Mlađi sin bivšeg boksera i alkoholičara se vraća kući gde ga otac trenira kako bi učestvovao na MMA turniru. Neočekivano, put mu se ukršta sa starijim bratom.

Moj osvrt:
Ovaj film me jako podseća na dva koja sam zbog Van Dama jako voleo kao klinac. Naravno razlika u kvalitetu je opasno na strani ova dva ali je Warrior uzeo ono što sam voleo iz njih. Prvi je Bloodsport gde imamo onaj turnir gde se okupljaju najbolji borci. Drugi je Lionheart koji mi je i dan danas jako drag jer ima tih simpatičnih scena drame u kojim dominira preslatka klinka. Warrior je uzeo sve to i podigao na mnogo viši nivo, plus dodao opasnu dramu. Nisam očekivao da ću ovo reći kada sam se odlučio za gledanje. Braćo i sestre, ovo je opasno dobar film. 

Što se tiče samih borbi one su napravljene da nas opasno nalože. Adrenalin je prisutan i obavezno ćete biti na ivici sedišta dok ih gledate. Što je najbolje, to se proteže celim filmom. Nema ni jedne jedine rutinske borbe. Prva vas nokautira i podigne adrenalin. Nakon nje marite za ishod svake borbe i to je sasvim dovoljno da uživate u njima i budete jako napeti. Mislim da o kvalitetu ovoga dovoljno govori to što i sam zaista ne volim borilačke sportove a uživao sam u filmu. E sad, ne bih o realističnosti borbi. Zašto? Zato što ako vam je to zapalo za oko, promašili ste poentu filma. Realističnije borbe ne bi ni doprinele ni oduzele kvalitetu filma. Napravljene su ovakvim iz dva razloga. Prvi je taj da nas naravno prikuju za ekran. O drugom, mnogo bitnijem, nešto kasnije.

Ako ste čitali tekst o Usponu Mračnog Viteza, verovatno se sećate šta sam pričao o Bejnu. Kako je krenulo, delovao je kao nezaustavljiva, zastrašujuća sila. Prosto se naježiš kada ga vidiš. Posle je on sveden na nivo kučkice neke negativke i najtragičije od svega je ko ga je eliminsao. Tako usereš lik ali se udvoriš napaljenoj klinčadiji. Uzmimo sada ovde lik Tomija (Hardi). Prvo vas šokiraju njegovom snagom i onda ga samo grade. Na kraju kada ga u poslednjoj borbi vidite, svesni ste da ga se jako plašite. Zašto Bejn nije mogao ostati takav a svakako skončati? Taj njegov pad bi bio uspeh. Kada izgradiš nešto veličanstveno, ne rušiš ga zbog trika i dodvoravanja. 

U centru priče je porodična drama. Iskreno, ne volim ovakve stvari. Razjebana porodica gde likovi koji su pravili sranja u prošlosti pokušavaju da se iskupe. To je šablon i ne prolazi nikad. Bio sam spreman da pljujem po tome iz sve snage ali ne mogu. Ne mogu jer ovo je odlično. Kako su to onda uspeli da izvedu? Jednostavno, napraivli su realnu situaciju gde svako ima svoj razlog da bude besan, ožalošćen, povređen, uvređen. Zašto? Zato što je svako doneo neku odluku kojom je uticao na ovog drugog. I u ovoj drami u čiji god lik se ubaciš, razumeš ga. Koji god lik gledaš, želiš mu najbolje, želiš mu pomoći. 

Naravno, ovo bi slabo pilo vodu bez dobre glume. Ovde su ljudi znali sa kakvim glumcima raspolažu. Hardi je majstor i uvek nas je navikao na kvalitet. Edžerton jako dobar i uverljiv. Respekt za film koji mi užasno antipatičnog Frenk Grila prikaže jako simpatičnim. Onaj koji za mene nosi najveći deo filma, barem dok ne krenu završna krljanja, je Nik Nolti. Za ovakvu dramu koja hoda po ivici patetike i šablona moraš da imaš strašan dijalog. Ono što je blesavo, neretko je dijalog nešto što liči na ono loše na šta smo navikli. Braćo i sestre, koliko to drugačije zvuči kada imate vrhunsku glumu i ozbiljno razvijenu dramu. Noltija sam gledao u ne malo filmova. Ovo mu je nešto najbolje što je prikazao od svega u čemu sam ga gledao. Fascinantno je koliko zapravo ima stvari koje podsećaju na ono što ne valja ali su jako dobre. 

Sve ovakve drame u centru imaju neki tamo oproštaj. Recimo čekamo da se taj lik dobrano pokaje ili da otegne papke i onda mu kao oprostimo. O pokojniku sve najbolje. Meh. To je nepotrebno. Za oproštaj, za empatiju je potrebno mnogo manje. Ovde svako od svakog na neki način traži oproštaj, svako želi da bude shvaćen. Šta bi onda trebalo da se desi? Kolektivno samoubistvo? Zajebi me te patetike. Sve što je potrebno da prigrlite nekog je da vidite da mu je iskreno stalo do svega što kaže. Iskrenost je ono što kupuje ljude. Reči umeju da budu jake ali je jasno kada su one prazne. Ono što vidite u čoveku su emocije. Jasno je kada je čovek poletan, kada je samouveren i jak. Isto tako, jasno je kada je on slomljen - onda kada nema ono što bi ga činilo jakim. Pogledajte Noltija ovde i videćete o čemu pričam. 

Sledeća sjajna stvar je način na koji likovi dobijaju poštovanje. Uzmimo lik Tomija. Prvo dolazi u centar pažnje zbog iznenadne popularnosti. To je odličan trik. Tako se masa popali na nekog zbog nečega skoro pa nebitnog. No, ako trikom dođeš na vrh, skinuće te čim otkriju nešto loše o tebi. Pravo poštovanje vidimo tek kada se lik Tomija otkrije, kada vidimo njegova dela. Podsećam još jednom na balvana koji je postao popularan zato što je pljuvao po Ćosiću a nije ga čitao. To je trik. Uradiš nešto na šta se masa popali i majstor si. Onda podsećam na vrhunsku rečenicu Mikija Manojlovića u Hadersfildu: "Napravi nešto pa onda seri". To je suština. Tomi trikom skreće pažnju na sebe. Poštovanje pa i ljubav zadobija pravim delima. To važi i za ostale likove. Zadobijaju poštovanje zbog onog što jesu. 

Zanimljiv je način na koji možemo posmatrati Tomija. On deluje kao mašina. Uništi protivnika, ne daje izjave, napušta ring, ruši pravila. I ako gledamo površno, on izgleda kao oni opasni likovi koji ne mare ni za šta. To je hrana za one koji ne vole da zagrebu ispod površine. Zapitajmo se odakle dolazi taj bes. Zašto Tomi odbija kontakt. Braćo i sestre, ovo je perfekcija. Ovaj čovek zapravo nije besan na sve, on je izgubljen, on se traži. Smatra se neostvarenim i sam sebi nije jasan. Zbog toga ruši sve pred sobom - odbija sve od sebe. Pažljivo gledajte. U emotivnom raspletu videćete sve. Videćete momenat otkrovenja. Čovek najbolje vidi sebe kada mu je jasno kako ga drugi gledaju i kada vidi te druge kako treba. Da se vratim opet na onu iskrenost? Da vam kažem da pravu emociju ne možeš da lažiraš?

Rekoh da postoji druga stvar vezana za borbu koja je bitnija od onog adrenalinskog naboja. Naravno, borbe valjaju zato što jako marimo za likove i ishod ali ne smatram to kvalitetom samih borbi već kvalitetom drame. Najbolja stvar vezana za borbu je to što ona oslikava život i stanje uma ovih ljudi. Brendan (Edžerton) u svojim borbama prima udarce ali ostaje nekako na nogama. Podnosi sve muški i gleda svaki način da se izvuče iz situacije. Pogledajte film i videćete da sve to 100% važi za njegov život. Tomi u borbama deluje kao nezadrživa sila. Iz njega kipi bes i ne možeš ga dotaći niti mu prići. Takav je i van borbi. Bravo. 

Svaki film gde imamo šibanje mora da ima negativca, zar ne? E pa nije tako. Warrior se čak i odlično našalio sa tim. Doveli su svetskog šampiona iz Rusije i čova izgleda ledeno. Zanimljivo mi je što ga tumači Kurt Angle i respekt za odabir čoveka koji je bio olimpijski šampion u rvanju. I sad on kao treba da bude zli stroj koji će obogaljiti jednog brata a drugi će da se sveti, zar ne? Ne. To su gluposti. Ovde je on šampion i ljudi mu ukazuju poverenje. Ovo nije sportski film. Sportski film nema onaj kvalitet da bude vrhunski. Takvom filmu je potrebna drama a ona je iznad sporta. Sport je zabavan, drama je upečatljiva. Ovo je sjajna drama. Ovo reklamiraju kao jedan od najboljih fajterskih filmova posle Rokija. Meh. Ovo je lagano bolje od Rokija. Nemam šta drugo da kažem već hvala vam veliko na preporuci. Teško da bih sam ovo uzeo da gledam.

Zanimljivosti:
Edžerton je u kavezu pokidao ukrštene ligamente što je odložilo scene borbe na šest nedelja. Hardi je slomio prst na ruci, prst na nozi i rebra. Ulogu promotera tumači sam režiser Gavin O'Konor a bila je namenjena osnivaču TapouT-a Čarlsu "Maski" Luisu koga je ubio pijani vozač pre snimanja filma. Kada najavljuju Kobu oni kažu da je bio Olimpijski pobednik. 

Kurt Angle koji ga glumi je osvojio zlatnu medalju u rvanju 1995. Prvog dana snimanja Nik Nolti je dobio stojeće ovacije i to za scenu koja je na kraju izbačena iz filma. UFC borci, Entoni Džonson i Nejtan Markard glume dvojicu učesnika na turniru. Umesto da ide u hotelsku sobu posle leta iz Engleske, Hardi je odmah po sletanju (pre audicije) i to u ponoć otišao do režisera O'Konora. 

O'Konor i Tambakis su ulogu Padija pisali za Noltija. Iako je studio odbijao da ga unajmi, ova dvojica su bili istrajni u svojoj odluci. Frank Grilo je zasnivao svog lika na MMA treneru Gregu Džeksonu. On i Edžerton su neko vreme živeli i trenirali sa Džeksonom.

Naj scena:

Today you were far away
and I didn't ask you why
What could I say
I was far away
You just walked away
and I just watched you
What could I say

How close am I to losing you

Tonight you just close your eyes
and I just watch you
slip away

How close am I to losing you

Hey, are you awake
Yeah I'm right here
Well can I ask you about today

How close am I to losing you
How close am I to losing


Moja ocena: 9/10

недеља, 13. новембар 2016.

Tengoku to jigoku (1963)


High and Low (1963) on IMDb
Alternativni naziv: High and Low
Kod nas nazvan: Između Neba i Zemlje
Žanr: Kriminalistički | Drama | Misterija | Triler
Režija: Akira Kurosawa
Glumci: Toshirô Mifune, Yutaka Sada, Tatsuya Nakadai ...

Priča:
Direktor fabrike cipela postaje žrtva iznude kada otmičari kidnapuju sina njegovog šofera.

Moj osvrt:
Ponavljam, Kurosava je majstor da dostavi tako pitak a tako dubok film. Čoveku polazi za rukom da u filmu, koliko god on trajao, nema suvišnu scenu. Film otvara diskusija ljudi koji rokuvode fabrikom cipela. Tu upoznajemo i glavnu figuru, Gondoa u tumačenju jednog od najvećih, Tošira Mifunea. Imamo majstore koji mogu da tumače jedan tip lika. Imamo majstore koji imaju nešto veći spektar. Imamo one koji mogu da tumače sve. E ovaj spada u tu zadnju kategoriju. Elem, ako pogledamo sve što se dešava u filmu, zaplet, fabulu, rasplet, ovaj razgovor možda ne nosi ništa bitno. Ali ako tako razmišljamo, pravimo veliku grešku. Posle ovog razgovora vidimo da je Gondo moralan, odlučan, hrabar, dosledan, da ima stav, da je spreman da se menja ali da ne želi da se proda. Moraš da poštuješ takvog čoveka jer retko ko ima ovakvu petlju. 

Ali sačekajte da vidite u kakvu je dilemu Kurosava ubacio Gondoa. Lako je moralisati u ovakvom momentu jer je možda život jednog deteta u pitanju. Odluka je teška, jeziva i pogubna i kako god je doneo, nije dobra. I tu dolazimo do onog glavnog a to je naslov filma: visoko i nisko. Jedna odluka može da bude visoko moralna ali će doneti težak pad, a opet, druga odluka može doneti skok ali će kao osoba čovek pasti jako nisko. Ponavljam, lako je moralisati ovde. Stavite se u kožu čoveka koji može da odlučuje o nečijem životu ali tao dluka može koštati mnogo njegovo sopstveno dete i njegovu porodicu. 

Sve ono što gledamo na površini je jako zanimljivo i odrađeno je izuzetno inteligentno. Cela ta zavrzlama oko iznude, otmice, otmičara i policijske istrage je u isto vreme jednostavna a opet bolja od skoro svega što smo videli na istu temu. Umesto smrdljivih preokreta, nekih neverovatnih istraga ovde su nam dali vrhunski primer kako ljudi razmišljaju i zaključuju. Bićete upoznati sa svakim segmentom istrage i to će vas oduševiti realnošću ali i načinom na koji ljudi obavljaju svoj posao. 

No, da se vratim na ono glavno - visoko i nisko. Gondoova kuća je velelepna i visoko je na brdu dok u podnožju vidimo siromašne kućerke. Slučajnost? Naravno da ne. Kurosava vam daje ove razlike na sve moguće načine i što je sjajno, daje vam obe tačke gledišta. Kada gledamo iz tih siromašnih kućica, osećamo koliko ovo zdanje na brdu odstupa i možemo gledati sa negativnim stavom tog čoveka na visini. To je najčešće i slučaj. Te na vrhu posmatramo kao neke koji su nezasluženo tamo. A onda nam Kurosava da Gondoa i on je čovek za divljenje. Jasno vam je da je on zaslužio biti visoko. Ali opet, ne možete suditi onima koji posmatraju iz podnožja gledajući visinu kojoj ne mogu prići. Sigurno je da i tamo dole ima ljudi koji zaslužuju biti na vrhu. 

Ne znam koliko se sećate kada je bila ona akcija da naši poslanici žive mesec dana sa prosečnom platom u Srbiji pa je naš samoproklamovani bananamen od premijera odustao posle dva dana izjavivši da on ima decu. Pa da, drugi nemaju decu. Oni koji se bore za siću i koji za razliku od pomenutog zaista nešto rade, prehranjuju decu i sa manje. Zašto ovo pominjem? Zato što postoji onaj stav da kada tim na vrhu oduzmeš moć ili novac, pašće i nikada se neće vratiti gore. Taj stav je u slučaju ovog patetičara sasvim validan. Oduzmi mu političku moć i novac koji je "zaradio" i videćeš da ne zna ništa da radi i nema način da se vrati visoko. Ali Kurosava se bavi onima zaista vrednim pažnje. Kada vidite mogućnost da Gondo padne na dno, vidite da je on borac i svesni ste da je u životu napravio već nešto. To su vredni borci koji samo znaju da se penju, veruju u sebe i svoj rad i imaju hrabrosti da naprave nešto. A postoje oni koji ga poštuju i poštuju njegov rad. Oni će biti tu da mu pomognu. 

Tu dolazimo do jedne velike stvari a to je dobrota i dobar čovek. Ta priča ovde prosto fascinira ali na zaista zanimljiv način. Ok, Gondo jednim velikim gestom kupuje sve, ali pre svega on tim gestom skreće pažnju na sebe. Nije taj gest izolovani incident koji je označio dobrotu ovog čoveka. Oooo ne. Ovaj čovek je uvek bio dobar. Ovim gestom je samo skrenuo svetlost na sebe i lako je uvideti šta on zapravo jeste, lako je poštovati ga. I tog čoveka retko gledate u scenama ali vam je uvek u mislima jer svaki postupak drugih likova merite po njemu i kroz njega. To valjda dovoljno govori kakva je on osoba. Još jednom uz odličnu karakterizaciju želim napomenuti koliki je Mifune zapravo majstor. 

Finale filma i dijalog između čoveka koji pripada visinama i onom koji je na dnu je majstorstvo. I kroz taj dijalog zapravo vidimo ono što karakteriše obe strane. Ovaj koji je nisko želi da stavi do znanja suprotnoj strani da ne vredi ništa manje i to izgleda kao borba za neku pravdu. Sa druge strane, čovek koji je visoko radi ono što najbolje zna i nema nikakvu nameru prema ovom koji mu je uslovno rečeno suparnik. Jedan gleda druge i oseća mržnju, drugi gleda sebe i u tome nema vremena da mrzi druge. Dolazimo dotle da samo jedna strana ima suparnika. E sada, tu postoji jedna opasna začkoljica. Uobičajen pristup bi bio da imamo gada na vrhu i dobrog čoveka na dnu. Kurosava je napravio genijalan potez i dao vam ljude koji su zasluženo tu gde jesu. Pa tako imamo čoveka koji gleda druge a žali sebe i u tome želi ojaditi one iznad. A sa druge strane imamo čoveka koji gleda sebe i žali zbog drugih i u svemu tome čini veličanstven gest pomoći i jedan ljudski gest praštanja i poštovanja premma onom ko mu želi zlo. Čovek sa dna mrzi čoveka na vrhu jer nikad se neće popeti tamo. Čovek sa vrha poštuje čoveka na dnu jer je odatle i krenuo. Ima li potrebe da pominjem koliki je Kurosava genije?

Zanimljivosti:
Posle prikazivanja ovog filma broj otmica u Japanu je porastao. Čak je i samom Kurosavi prećeno otmicom ćerke. Za scene u Gondoovoj kući, maketa kompletnog grada je pravljena tako da iz kuće nikada zaista ne vidimo grad već maketu. Skoro sve scene snimane u vozu su zaista snimane tokom regularnog putovanja Kodama Super Ekspresa. Kraj u knjizi po kojoj je sniman film je drugačiji. Gondo dolazi do novca i uspeva u prvobitnoj nameri, ali ke Kurosava to izmenio (što po meni ostavlja bolji utisak). Originalni naslov u Japanu je "Raj i Pakao". Film je zasnovan na knjizi "King's Ransom" od Eda MekBejna (Evan Hanter).

Naj scena:

Završni dijalog

Moja ocena: 9/10