Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

понедељак, 30. септембар 2013.

Promene i najave


Braćo i sestre, pre nego nastavim sa komentarisanjem filmova, imam nekoliko stvari da vam saopštim. Prva stvar je vezana za blog kolege bez kojeg ni Filmski Hitovi ne bi postojali. Reč je o blogu Knjiga Satera Kejna. Ako niste uspeli da mu pristupite juče i danas, razlog za to je promena imena stranice. Poštovani kolega je promenio link tako da umesto Book of Sutter Kane blog se od sada zove Book of Sutter Cane. Ispravljeno je slovo jer se ipak radi o imenu lika iz čuvenog filma In the Mouth of Madness (1994). Elem, ja sam popravio link ka tom blogu na postu Preporučujem, a sa desne strane će stajati Baner ka tom blogu. Dok ne dobijem novu sličicu sa prepravljenim nazivom, stajaće ona stara, a klikom i na sličicu ispod možete otići na njegov blog. 

Drugo obaveštenje tiče se malo drugačijih tekstova na blogu. Neću naravno menjati način pisanja već će biti i stvari koje nisu komentari filmova. Neko je predložio da postavljam top liste. To neće da se desi jer svakako se te liste vremenom menjaju i svakako će se desiti da ću nešto zaboraviti. Moja ideja je da pišem liste o bitnim ulogama i da takvi postovi izlaze u nastavcima. Druga ideja koju sam imao su velike rečenice iz filmova ali to još nisam dovoljno razvio. Svaki vaš predlog je dobrodošao.Treće i najmanje bitno obaveštenje je da povremeno menjam postove, ubacujući u sličice žig koji označava moj blog, ubacujući ocene sa imdb-a i naše nazive filmova. To će svakako potrajati i verovatno ću još poneki od tih baš starijih postova ukloniti. Ono što uklonim biće već u onoj listi sa izbrisanim postovima. Ovih dana vas čeka još jedno malo iznenađenje ali otom potom.

недеља, 29. септембар 2013.

Conan the Barbarian (2011)


Conan the Barbarian (2011) on IMDb
Kod nas nazvan: Konan Varvarin
Žanr: Fantastika | Avantura | Akcija
Režija: Marcus Nispel
Glumci: Jason Momoa, Ron Perlman, Rose McGowan...

Priča:
Varvarin kreće u pohod kako bi osvetio smrt oca.

Moj osvrt:
Stari filmovi o Konanu sa Švarcenegerom su mi veoma dragi. Kao klinja nisam krio oduševljenje kada god sam ih gledao. Kada sam ih reprizirao, možda nisu imali toliku filmsku vrednost ali su bili sasvim zadovoljavajući. Nije mi jasno, kada već krenu da se rimejkuju avanturistički klasici (npr. Clash of the Titans), zašto se nešto ne unapredi barem u nečemu što nisu specijalni efekti. Priča bude obavezno neki plićak koji su sklepali kreteni od scenarista a niko i ne pokušava da napravi film koji ima barem nešto karakteristično, neki detalj makar, a da je opet dobro. 

To je situacija i sa ovim novim Konanom. Prvo, priče i nema. Iskopirali su par detalja iz dva stara filma i to je to. Konanu neki zao čika ubije oca i Konan ide da se osveti. Ako sklonimo iz filma taj aspekt, bukvano ničeg drugog nema. Konan ne postoji van te priče o osveti a i ta priča je jadno odrađena. Smejurija. Imaš film o nečemu za jednokratnu upotrebu tako da je Konan ovde karakterisan popuj Always uloška sa krilcima (krilca dodajem čisto zbog par detalja koje karakterišu ovog lika). Eto, treba ti čovek zbog krvoliptanja i funkcija mu traje dok se neko zlo ne prekine i to je to. Jadno, bedno i nevredno bilo kakve pažnje. 

Gde je uopšte razvoj tog lika. Vidimo ga kao klinju koji želi postati ratnik a onda on kao klinja laganini pobije jedno pleme koje ga napada u šumi. Ono kao, malo se zagrejao i pocepao nekolicinu divljaka iako je dečačić. Potom tatica shvata da je ovaj naš uložak porastao pa će da mu objasni kako da skuje mač, ali zaboga, on taj mač mora da zasluži. Hm, obično u ovakvim situacijama vidimo neku patetičnu priču o tome kako heroj zaslužuje ime i veličinu svojih predaka. Ovde nema ni toga i čak moram reći, na žalost. E, toliko je sve ovo prazno. Elem, imamo par sasvim solidno odrađenih scena u kojim Konan doživljava porodičnu tragediju i posle toga već vidimo Konana koji je odrastao ratnik. 

E tu mi je film već pokazao da će biti gubljenje vremena. Konan nije varvarin već neki fensi nindža uložak, hrabar, samouveren, bez straha, sve mu ide od ruke, niko mu ništa ne može. Gde je tu varvarin? Meni ovaj Konan deluje kao prosečni klinja koji se napije pa pun sebe šmeka devojčice koje prolaze. Što je najgore, od lepolikog Džejsona Momoe su mogli napraviti opakog Konana. Čovek ima izraz lica da možeš da ga napraviš kakvog hoćeš. U jednom momentu on prosipa silni bes i to traje jedno tri sekunde. E to su najbolje tri sekunde u filmu. Bokte čoveče kakav je to izraz lica bio. Teško ludilo se ocrtava na njemu, veliki bes, žeđ za krvlju i osvetom. E, takvog varvarina sam želeo da gledam u filmu, a ne momčeta na koje treba da vlaže pripadnice nežnijeg pola.

U drugom delu starog Konana imali smo potragu za rogom koji će probuditi nekog tamo boga a ovde imamo potragu za maskom koji će probuditi neku tamo vešticu. Za oba rituala buđenja tih spodoba im treba tamo neko devojče koje će se kasnije zaljubiti u Konana. Baš su se potrudili scenaristi za nešto originalno. Negativci su mi već viđene karikature a moram da kažem da su imale potencijal. Stiven Lang je zaista mogao biti sjajan negativac ali je pretvoren u teatralnog smarača. Rouz MekGouen, nekada simpatično devojče a danas obična silikonska gnusoba glumi tamo neku opasnu Fredi Kruger vešticu koja pomaže tati, tj. glavnom negativcu. Ona ima neke zajebane sposobnosti, ali nisu se trudili da nam je približe. Ostali su manje ili više uspešno kreirane kreature koje donekle ispunjavaju svoj zadatak. 

Ceo film je po principu red akcije - red ničega. U akciju spada baš to, stoprocentna akcija prepuna preterivanja. Nije to loše za ljude kojima se fensi varvarin može svideti. Ja sam na to bio ravnodušan. Karakteristično za sve te borbe je gomila krvi. U šta god ovde da se udara, pa čak i u metalni štit koji ne bude probijen, krv pljušti na sve strane. Kontam da je nekom i zanoktica zakrvavila, mogao se dobrano napiti litrama krvi. U red ničega spada sve ostalo, neka tamo prazna priča o osveti, neka tamo prazna priča o Konanu i prejadnim karikaturama od prijatelja i neka tamo prazna romantična priča. Ništa od toga nije naročito vredno pomena. 

Ono što je ok, film izgleda prilično lepo. Predeli, zamkovi, ruševine, maske, kostimi, sve to izgleda i više nego pristojno. Glumci su sasvim solidno odabrani ali problem je što nisu imali šta da glume. Rekao bih da je šteta da je film mogao biti bolji, ali sa ovakvim "scenaristima" koji napisaše jadnu Saharu, huljenje od Dilan Doga, ovaj projekat je u startu bio osuđen na propast.

Zanimljivosti:
Džejson Momoa se plaši konja tako da ga je u svim scenama jahanja menjao neko drugi. Rejčel Nikols je imala dublerku za scenu vođenja ljubavi. Perlman, koji glumi ovde Konanovog oca, u video igri je Konanu pozajmljivao glas. Rurk je bio prvi izbor za Konanovog oca, potom Lungren pa tek onda Perlman.

Naj scena:

Bes i ludilo

Moja ocena: 4/10

петак, 27. септембар 2013.

Get the Gringo (2012)


Get the Gringo (2012) on IMDb
Kod nas nazvan: Uhvati Gringa
Žanr: Akcija | Kriminalistički | Triler | Drama
Režija: Adrian Grunberg
Glumci: Mel Gibson, Kevin Hernandez, Daniel Giménez Cacho...

Priča:
Meksičke vlasti hapse čoveka koji je od mafije ukrao $2.000.000 i smeštaju ga u zatvor gde mora brzo da uči da bi preživeo. Saveznika pronalazi u jednom dečaku.

Moj osvrt:
Čim vidim Gibsona nemam uopšte dilemu da li treba pogledati film. Čovek je tata kada su glumačke sposobnosti u pitanju i zaista je velika šteta što ga ne viđamo češće u filmovima. Još veća šteta je što ni u najavi nema nekog novog filma pod njegovom režiserskom palicom. Čovek koji napravi Braveheart, Apocalypto i Passion of the Christ je režiserski genije, tu nema dileme (moram da repriziram The Man Without a Face). Get the Gringo je nešto čemu sam se radovao. Očekivao sam neku stoprocentnu akciju ili barem nešto poput sasvim ok Edge of Darkness. Ispostavilo se da je Get the Gringo nešto sasvim drugačije. 

Za ljude koji su gledali Prison Break ovo će dosta ličiti na treću sezonu pomenute serije. Imamo zatvor bez ćelija. Malo ograđeno seoce. Nije to loše, u Prison Break-u je to povećavalo ranjivost zatvorenika. Iako je PB bajkovita serija, tamo mi je ovaj segment delovao ozbiljnije. Ovde u zatvoru imamo i porodice. Što je najgluplje, možeš da platiš i da ti u zatvor dovedu porodicu da živiš sa njom. Takođe, kao i u PB što smo imali Lečera, i ovde imamo neke glavonje. Problem je što oni ovde žive kao carevi, imaju silne pogodnosti. Bukvalno su kao u vili, jedino što ne mogu da idu iz zatvora. Cela ta organizacija i struktura ljudi i snaga u zatvoru mi je pomalo neubedljiva. Imamo sve te tabadžije i prestupnike, naš lik se laganini šeta među njima. Kao jedini Amerikanac tamo uopšte nema problema. Onda ove glavešine, ako su ovoliko jake, nelogično je što su u zatvoru. Ako već ne mogu da izađu iz zatvora, kako onda imaju ovolike prihode samo od muljanja po njemu. Ako već imaju ovolike prihode, kako onda ne mogu da izađu napolje ako njihovi ljudi već to mogu. Velika zbrka. 

Ceo film se zasniva na prevarama. Tu moram da pomenem The Usual Suspects. Snaga filma uopšte nije preokret koji se vidi celim tokom filma ako pratite pažljivo. Da je taj film sjajan zbog preokreta, za mene ne bi vredeo mnogo. Stvar je u umetnosti prevare a to je da čoveku serviraš i varaš ga nečim što mu je blisko. Naravno, postoji tu veliki rizik, ali za to treba da budeš strašan majstor. (Detaljno ću o ovome kada budem pisao o tom filmu). Get the Gringo svojom temom i nekim delovima priče pokazuje da nije kombinacija akcije i komedije već da želi da bude ozbiljna akciona drama. Problem je u tome što su prevare koje vidimo ili jako smešne ili neubedljive ili providne. Zanimljivo je sve to, ali morali bi tada da gledamo nešto kao Bad Boys ili nešto poput nove Nemoguće Misije. Takvi filmovi su užasno dinamični, prilično zabavni, prepuni gomile preterivanja i ne traži se tu neka pamet. Get the Gringo nije išao na tu kartu jer nema ovde neke posebne dinamike niti zabave. Film se trudi da bude ozbiljan, film nam servira potencijalni tragični kraj jednog deteta, film nam servira mafijašku organizaciju unutar zatvora, a prevare koje gledamo su teška smejurija koja diskredituje inteligenciju svih osim inteligencije glavnog lika. 

Ono što deluje možda kao najbolja stvar u filmu, meni je verovatno najveća mana. Majka i sin su u zatvoru. Vidi se iz aviona ka čemu ide odnos glavnog lika sa njima. Klinja JEDINI od gomile ljudi ima odgovarajuću krvnu grupu tako da kada glavnom negativcu zatreba jetra, klinja će da nadrlja. Koliko god ovo bilo jezivo, šokantno i tragično, meni je prilično neubedljivo i sve scene sa klinjom i njegovom majkom su mi baš teška smetnja. Nemam ništa protiv ubacivanja ovakvih likova kako bi glavni lik bio ranjiviji, ali meni je ovo baš usporavalo film proizvodeći ponekad i patetične scene. Sve te moralne dileme u koje glavni lik dolazi kada se lomi da pomogne drugima, već odavno mi idu na nerve. 

Što se tiče akcije, ni nje nema preterano mnogo. Više je to upoznavanje sa stanjem stvari u zatvoru i tek na kraju imamo neko ozbiljnije delanje. Što se tiče zabave, kao što rekoh, film nije predviđen za nju ali ima nekoliko simpatičnih scena, naročito jedna u kojoj Gibson oponaša Istvudov glas. Jeste ta scena naivna ali mi je bila baš zabavna. Što se tiče glumačke ekipe, Stormer je po ko zna koji put očajno iskorišćen, Piter Gereti je tu ali ne znam čemu je posebno poslužio i naravno Gibson je tata. Čovek znatno diže kvalitet filmu i da je neko drugi ovde bio, ne bih vam ni preporučivao film za gledanje. Ovako, on podiže kvalitet filmu taman da bude toliko dobar da ga je ok jednom pogledati.

Zanimljivosti:
Tokom snimanja, Gibson je saznao da jedan statista, inače u poznim godinama, boluje od raka. On je nazvao američkog ambasadora i uspeo da se izbori da čovek dobije vizu i poslao ga je doktoru u Arizonu.

Naj scena:

Istvud

Moja ocena: 5/10

среда, 25. септембар 2013.

Prisoners (2013)


Prisoners (2013) on IMDb
Kod nas nazvan: Zatvorenici
Žanr: Drama | Triler | Kriminalistički
Režija: Denis Villeneuve
Glumci: Hugh Jackman, Jake Gyllenhaal, Viola Davis

Priča:
Kada Keleru Doveru i njegovom prijatelju nestanu ćerke, on uzima stvari u svoje ruke dok policija prati nekoliko tragova. Šta može policija i koliko daleko je otac u očajanju spreman otići?

Moj osvrt:
Svesni smo da nas Holivud zadnjih desetak godina baš i nije počastio zavidnim brojem ozbiljnih drama. Koliko god pokušavam da se setim, ništa spektakularno mi ne pada na pamet. Ono što su promovisali kao vrhunsko, ispostavljalo se da je teško smeće poput Social Network, turistički izlet u kom se ništa ne događa - Argo, priča o kljusini po imenu War Horse, Stokera koji je plitak, Crazy Stupid Love koji je za dečicu itd. A ove biografske stvari u najavi mi unapred idu na nerve. Stiva Džobsa, jednog od najvećih genijalaca našeg vremena glumi Ešton Kučer, ovekovečeni kreten iz veselih sedamdesetih - to neću gledati pa sve da mi život zavisi od toga. Dajana je patetika u najavi, a vidim da nam dolazi i Grejs od Monaka. Kada dodam na sve da će se ekranizovati i smeće zvano 50 Nijansi Siva, vidim da će biti doosta materijala za preskakanje i posvećivanje pažnje nečemu vrednijem. 

Prisoners je za mene prijatno iznenađenje. Podseća me dosta na Korejce (npr. Chaser) po tome kako drži pažnju, koliko je napet ali ipak, Korejci bi ovaj film doveli do savršenstva. Elem, dve porodice ostaju bez svojih ćerkica. Ništa gore jedan roditelj ne može da doživi. U tom početku filma se vidi da su pazili na dosta detalja. Imamo scene u kojima se kamera polako kreće napred i taj jedva primetni zoom uz mračnu muziku zaista najavljuje dolazak pretnje i loših stvari. Ono što je dobro, kako film već ima zavidnu dužinu trajanja, uvod je zaista kratak i devojčice brzo nestaju. Frka se diže, roditelji ih traže po okolini, njih nema, eto policije eto osumnjičenog - sve je to veoma brzo. 

Ono što me nervira u ovakvim filmovima je što se odnos u porodici pogođenoj tragičnim slučajem uvek ispatetiše. Uvek imamo ono "tebe nigde nema dok ja čekam kući bla bla bla". Kako su ovde ljudi skontali da je to glupost, nisu nam ništa ni servirali od toga. Reakcije roditelja i njihovi postupci su ono na čemu je rađeno do savršenstva. Ne želim sebe ni da zamislim u takvoj situaciji ali ono što vidim je nešto što mi deluje užasavajuće realno. Prvo, svaki sekund u kome se ne zna šta je sa devojčicama je nož u srce roditeljima. Policija nikada tu ne može biti dovoljno dobra sve dok oni ne vide svoju decu. Logično, svaki roditelj bi uzeo i pravdu u svoje ruke, svaki roditelj bi gledao na svakog i sve pod velikim znakom pitanja. Na sve bi moglo da se sumnja, sve u šta je čovek verovao u ovakvim okolnostima može biti dovedeno u pitanje: od poverenja u prijatelje, policiju, do vere. Sve je tu na ispitu u očima čoveka koji je izgubio. 

Verujem da je većina pogledala trailer a i za one koji nisu, ovo neće biti spoiler. Prvobitni osumnjičeni je pušten na slobodu i otac jedne od devojčica (Džekmen) ga kidnapuje. Ovo me je prilično podsetilo na francuski film Seven Days. Mada ovde nije bilo toliko mučenja, scene su zaista šokantne. Nemoguće je pričati o tome da li je to što vidimo opravdano ili ne. Tu vidimo odličan razvoj događaja. Pre svega bes, potom ludilo i na kraju vidimo težinu cele situacije i shvatanje do koje granice je čovek sebe oterao kada čini takve stvari drugom biću. Ta scena i još jedna o kojoj ću kasnije, po mom mišljenju, nominuju Dežkmena za oskara. Dakle na priču o nestanku devojčica, na dramu koja se odvija u njihovim porodicama, imamo i ovu priču. Najjača stvar za mene u ovim segmentima nije mučenje, nije potraga za devojčicama, nije tenzija i komplikacije u koje ova situacija dovodi Džekmenov lik, već upravo ponašanje tog lika, njegovi postupci, njegova bes, njegov prelazak granica za šta verovatno nije ni mislio da je sposoban. Ova priča o otmici donosi gomilu snažnih, šokantnih scena i svakako je veliki plus ovom filmu. Nešto što Holivud nije predstavio odavno. 

Džekmenov lik i njegova karakterizacija su najboljae stvari u filmu. Prvo, odlično je prikazano stanje u kom se nalazi. Šok ga vodi u histeriju u kojoj ne postoji ništa dovoljno dobro sve dok u rukama ne bude držao svoje dete. Šok i histerija prerastaju u akciju koju već opisah. E tu Džekmen kao glumac i njegov lik počinju da kupuju gledaoca. On čini ono što bi verujem svaki roditelj na njegovom mestu uradio, jer ne postoji stvar koja bi trebala da mu bude prepreka kada je život njegovog deteta u pitanju. Bes i ludilo prosto izbijaju iz njega. Sjajna stvar u svemu tome je što vidimo i dramu lika kojeg on drži kao zatvorenika. 

Na sve navedeno dodajemo naravno i istragu koju policija vrši. Ne mislim da je mrtvi Džilenhol loš glumac ali mislim da je bio loš izbor za ovu ulogu. Osim možda malo nervoze on užasno odaje utisak smorenog lika. Mislim da je ovo uloga koja je trebala biti dodeljena nekom ozbiljnijem glumcu (npr. Nortonu ako je bilo love za njega). Ovako su mi njegova smorenost, plastičnost i robotičnost neretko smetale u nekim emotivnijim scenama. Iako je tema potresna, lik deluje ili kao da misli o nečemu desetom ili kao da će da se nasmeje svakog momenta. 

Sama istraga mi je u početku delovala iritantno. Bukvalno svaki detalj koji je pronađen protiv bilo koga je delovao kao ubedljivi dokaz. Ok, možemo da kažemo da je to zato što želimo pronaći te devojčice, pa se vezujemo za baš svaki detalj, ali ipak ovo je previše detalja. Za divno čudo ovo je složeno na koliko toliko pristojan način. I dalje mi malo nerealno sve to deluje, kada se prokefa ima tu i rupa ali opet, to što mi je delovalo kao mana na kraju nije ni bila velika. Veliki problem sam tu imao sa tim što je ipak rešenje cele priče prekomplikovano. Sve to na prvi pogled izgleda dosta dobro smišljeno, ali kada pogledamo likove koji učestvuju u celoj toj priči, kada vidimo šta se sve događalo, kada skontamo lokacije, jasno je kao dan da ovo odaje neke upečatljive nelogičnosti. 

Ako gledam na ovo kao na dramu, onda je film savršen. Pakao kroz koji porodice prolaze je odlično prikazan, njihovo psihičko stanje, stvari kroz koje prolaze, ono što rade, sve je to besprekorno. Mislim da je akcenat trebao da ostane na tome. Naravno i istraga slučaja je tu bitna, ali su celu priču malo prekomplikovali. Problem mi je takođe i ta potreba za nekim mini obrtima. Ne čini to film manje kvalitetnim u globalu, ali nekako mi odstupa od drame i prelazi u triler u kom su najbitnija jurnjava i napeta atmosfera. Ako biram između ovoga i potpunog beznađa iz npr. Chasera - nemam dileme, Chaser lagano tu odnosi titulu. Ne želim da gledam obrte, ne želim da pretpostavljam da sve vreme zapravo gledamo nešto drugo ako će to i na momenat da ima jači akcenat od drame. Želim da non stop imam utisak jezive žrtve. Nebitno je da li će ta drama imati srećan ili tužan kraj, ne odstupaj od nje nipošto. Ključni momenat filma je svakako Naj scena. Neću o tome o čemu se tu radi, videćete. U tom momentu, Džekmenova gluma je savršena. To je nekako kulminacija cele drame i tu da se film završio, sledila bi mu barem devetka. Odatle, film postaje čistokrvni triler. Da je to bila osnovna namera filma, verovatno bi moje oduševljenje postalo i veće. 

Bez obzira na navedene mane, Prisoners je odličan film. Kada bih morao da ga poredim sa nekim filmom, bio bi to svakako genijalni Mystic River. Prisoners je svakako napetiji film jer žrtve su karakterističnije. Atmosfera je takva da konstantno drži a neretko i pojača to grčenje u stomaku. Mystic River ima upravo bolje rešen tan odnos drame i trilera. Tema je jeziva sama po sebi. Prvi slučaj koji je meni zapao za oko je nestanak Medlin MekKan. Neretko se setim da pogledam trenutno stanje istrage tog slučaja. To je nešto što ne može ostaviti čoveka ravnodušnim, naročito ako ste roditelj. Osetljivu temu treba tako i tretirati. Prisoners je izveo to na veoma uspešan način. Karakterizacija roditelja, sa akcentom na lik koji tumači Hju Džekmen je odlična i to je svakako najveća vrednost filma. Triler kao triler je veoma dobar, ali ono što mi malo bode oči je taj prelazak iz drame u triler. 

Da sumiram sada pluseve i minuse. Minusi: Džilenhol u ovoj ulozi, triler koji je povremeno dobijao akcenat veći nego drama, nelogičnosti u razrešenju priče. Plusevi: Džekmen, ponašanja likova koje je zadesila tragedija i njihovo psihičko stanje, mračna i napeta atmosfera, brutalna karakterizacija Džekmenovog lika. Svakako su plusevi dominantni tako da je Prisoners nešto što mora da dobije vašu pažnju.

Zanimljivosti:
Leonardo DiKaprio je bio dugo planiran za ulogu u filmu. Džekman je takođe trebao glumiti oca čija ćerka nestaje. U pitanju je bio film Lovely Bones ali ga je tu zamenio Mark Volberg. Džekmen je u početku bio planiran za ovaj film. Kasnije je odustao da bi se nekoliko godina kasnije predomislio.

Naj scena:

Slike

Moja ocena: 8/10

понедељак, 23. септембар 2013.

Man on the Moon (1999)


Man on the Moon (1999) on IMDb
Kod nas nazvan: Čovek na Mesecu
Žanr: Biografski | Komedija | Drama
Režija: Milos Forman
Glumci: Jim Carrey, Danny DeVito, Gerry Becker...

Priča:
Film o životu i karijeri ekscentričnog komičara Endija Kofmana

Moj osvrt:
Endi Kofman je neko koga ili voliš ili uslovno rečeno mrziš. Razlog zašto sam malo odložio gledanje i komentarisanje filma je bio upravo taj što sam želeo pročitati tekstove i pogledati snimke vezane za ovog komičara. Retko se sreću ovako podeljena mišljenja, ljudi tvrde da je on ili genijalac ili pak šarlatan koji je imao sreće da dospe gde je dospeo. Nisam pobornik toga da se ide iz krajnosti u krajnost, pogotovu kada je humor u pitanju. Zaista je individualno šta čovek može da smatra smešnim, šta će ga nasmejati i šta je humor koji mu najviše prija. Humor koji je Endi Kofman pravio mi je bio tek mestimično dopadljiv ali film o njemu je svakako vredan pažnje. Ono što mi je zanimljivo je i to da su veliki Kofmanovi fanovi bili zgroženi izborom Džima Kerija za ovu ulogu. Nisam fan, nisam relevantan pa ću tu procenu prepustiti drugima. Meni je možda Keri ovde odavao utisak čudnije osobe nego što je sam Kofman to bio.

Samo otvaranje filma zapravo drži veliki deo Kofmanove filozofije. Kofman (Keri) tu kaže da je film zapravo glup i da je isekao sve bitne stvari posle čega kreće odjavna špica. Taj početak najavljuje ono što sledi kroz ceo Kofmanov život zaključno sa finalom filma u kom on traži čudo kako bi se izlečio. Sve što gledamo može da bude i istinito ali može da bude i vešta maska. To što gledamo, iako je vešta prevara, može da nas prilično razveseli ako mu je to svrha naravno. Kofman je prevaru doveo do umetnosti i mislim da ju je razumeo najviše od svih. Kroz ceo njegov život mi ne znamo ko je pravi Kofman, koje lice je zapravo njegovo, šta je od svega toga on. Ceo njegov život je jedna velika predstava i svako sa kim se susreće je njegov gledalac. 

Što se tiče razumevanja prevare, to se vidi u jednoj mučnoj sceni kada on odlazi da traži čudo u izlečenju i kada shvati zapravo šta se dešava, kada vidi da je sve to jedna prevara, on se smeje. Zašto bi se smejao neko ko shvata da je izgubio i poslednju nadu - zato što je Kofman neko ko živi od obmana i upravo je prisustvovao jednoj. Ceo njegov život je on taj koji režira sve, koji pomera ljude kao pione u svojoj predstavi - sada se on nalazi sa druge strane, sada je on prevaren. Iako je situacija kakva jeste, iako je on u gadnom problemu, on se smeje. Nema većeg pokazatelja od toga da ceo život smatra predstavom u kojoj konstantno teži iznenađenjima. Ovog puta on nije režiser ali se divi celoj toj ironiji i iznenađenju koje mu je priređeno. U jednom bolnom i mučnom osmehu leži sve što Kofman jeste. 

Kao što rekoh, Kofman je neko ko ceo svoj život vidi kao pozornicu. Niko ne zna njegovo pravo lice, on svima pokazuje ono što želi da oni vide. Problem za razumevanje komedije i njeno plasiranje je to što su njegove šale neretko smešne samo ljudima koji znaju o čemu se tu radi. Originalne jesu, blesave jesu, neretko su i inteligentne, ali to je nešto čime ćeš nasmejati sebe i svoje prijatelje. Ne možeš da imaš ciljnu publiku za tako nešto. Ali hajde da pogledamo to sa druge strane. Kofman od kada je bio klinac, prva publika mu je bila njegova sestra. Uživa u šalama kada ih podeli sa najbližim, sa prijateljima, sa ljudima kojima veruje. To ipak pokazuje da su oni kojima on najviše veruje ti koje on želi oduševiti i koji neće biti uslovno rečeno prevareni. 

Kako on u svojoj glavi režira sve sam, problem nastaje kada dobije ulogu u seriji. Za svakog, to je šansa karijere, ali ne za Kofmana. Evo zašto. Verujem da je većina vas gledala seriju Vil i Grejs. Odličan pokazatelj da možeš da budeš potpuno netalentovan, da nemaš veze sa glumom a da uspeš neverovatno (Debra Mesing). U slučaju Debre Mesing sve je ok, celog života će biti ovekovečena kao ta Grejs i to joj je plafon. Nikada nije ni pokazivala da želi nešto više. Ali Erik MekKormak je neko ko želi više, ko želi sve da ubedi da ume i bolje i više od onog što je postigao u ovoj seriji. Ne želim da kažem da on to i može, ali barem želi da ide više. Problem je što će zauvek biti ovekovečen kao Grejsin gej prijatelj, šta god radio dalje. Retko ko uspe da se izdigne iz tako nečeg. Recimo da je DiKaprio uspeo da se izvuče iz onog balavandera iz Titanika, ali opet, mnogi ga osporavaju i dalje i to upravo zbog toga. Elem, Kofman je tu video veliki problem jer niko više u njemu neće gledati Kofmana, čoveka koji ima svoj smisao za humor, već će svi očekivati lika kojeg tumači u seriji, lika kojeg je neko drugi osmislio. Ljudi su takvi da će mu teško dozvoliti da im pokaže više, tražiće ono što hoće da vide. 

Zanimljivo je kako je Kofman orijentisan pre i posle bolesti. Pre nego što je saznao da ima rak, njegov humor je isključivo bio crn. Oketao je svu mržnju ka sebi, vređao, sve se zasnivalo na tome da se u najboljem slučaju sprda sa publikom a u najgorem da ih propisno izvređa. Posle bolesti se okrenuo veslijim temama. U svom možda i najuspešnijem nastupu je potencirao na pesmi, igri i veselijim temema, nečemu što će zaista ljude nasmejati svojom originalnošću i blesavošću. Sve to izgleda kao da je za kraj čuvao konvencionalniji humor, ali opet da to bude na njegov način. Kao da je svima želeo da pošalje poruku da ume i to, da bude veseo, da zabavi publiku na način koji i drugi uspešni komičari rade. 

Endi pokazuje još jednu stvar - kako možeš da vređaš publiku a da od toga napraviš šou. Endi to radi i neposredno ali i posredno. Jedan od njegovih likova je iritiranje drugih doveo do perfekcije. Sva umetnost toga je što je retko ko bio svestan da je sam Endi ispod te maske. Dan danas ima komičara koji sjajno rade ovu stvar. Ako ste gledali Džefa Danhama (trbuhozborac) onda znate o čemu pričam. Taj lik dođe sa svojim lutkicama, vrhunski izvređa sve a svi se smeju tome, u fazonu "haha kako nas lutkica naziva primatima". I to je umetnost i snaga komedije. 

Ono što se iz filma ne vidi je to da je Kofman velikan za kakvog ga smatraju. Bio je jedno vreme na TV kao lik u seriji, bio je komičar koga su uglavnom mrzeli, pomeren je sa TV-a, vratio se da održi šou i to je to. Ne vidim razlog zbog kog bi se dizala tolika fama oko njega. Humor koji je on donosio verujem da mi ne bi bio zanimljiv. Film o njemu jeste, ali njegov humor, ukoliko ne znate pozadinu svega, teško da bi me mogao oduševiti. 

Na kraju, priča o njegovoj bolesti mi je bila mučna, ne zbog same bolesti već zbog tog konstantnog koketiranja sa tim da je Endi lažirao svoju smrt. I dan danas se vode te rasprave. Po meni je to besmisleno. Čovek je umro 1984. Nije mi jasno da neko očekuje da se on sada pojavi i kaže "Ha Ha, živ sam", kada većina ljudi i neće ni znati ko je on. Imalo bi smisla da se pojavio recimo posle ovog filma, ali sada - besmisleno. Ta priča je dodatno uticala na jačinu najbolje scene o kojoj sam pisao. Ako je Endi živ, onda ta scena gubi na snazi. Gluma je svakako odlična, s obzirom na ekipu, muzika savršena, s obzirom na R.E.M., režija besprekorna, s obzirom na Formana. Ono što je zanimljivo, Endi Kofman možda nije lik koji zaslužuje ovaj film kao komičar, ali kao karakteristična osoba, kao neko ko je jedinstven pre svega, svakako da zaslužuje. Teško je skontati u svemu ovome ko je Endi Kofman. U jednoj sceni njegov menadžer i prijatelj Šapiro (Deni DeVito), prilikom upoznavanja izgovara možda i najveću istinu vezanu za ovog komičara :"You're insane. But you might also be brilliant."

Zanimljivosti:
Forman se dvoumio ko bi trebao da glumi Kofmana, Džim Keri ili Edvard Norton, i na kraju je prepustio producentima da izaberu onog ko bi bio isplativiji. Kerijev rođendan je istog datuma kada i Kofmanov (17. Januar). Naslov "Čovek na Mesecu" je referenca na istoimenu pesmu grupe R.E.M. koja je posvećena Kofmanu. Kofmanovu sestru ovde igra njegova unuka. 

Kofmanovi bubnjevi su prodati na aukciji a kupio ih je Keri koji je veliki Kofmanov fan. Scenaristi su dobili pregršt pisama od Kofmanovih fanova zbog promena mnogih činjenica iz života omiljenog im komičara. Dok je snimanje trajalo, Keri je tražio od svakog da ga ne zove po imenu već da mu se obraća kao Endiju Kofmanu.

Naj scena:

Osmeh

Moja ocena: 7/10

субота, 21. септембар 2013.

Hold Your Breath (2012)


Hold Your Breath (2012) on IMDb
Žanr: Horor
Režija: Jared Cohn
Glumci: Katrina Bowden, Randy Wayne, Erin Marie Hogan...

Priča:
Grupa prijatelja kreće na kampovanje. Kada jedan od njih odbije da ispoštuje urbanu legendu, duh masovnog ubice ga zaposeda.

Moj osvrt:
Postoje mnogo loši filmovi u koje je ipak uložen trud (recimo Sleeping Beauty koji nedavno komentarisah) i koji ipak zaslužuju detaljnu analizu, a postoje i toliko loši filmovi da o njima ne treba trošiti reči već se samo sprdati. Pogodite u koju grupu ovo spada? Kolega sa hororsf.iz.rs je lepo objasnio (link) koliko ovaj film vredi i zaista ne mogu ni da se setim zašto sam i odlučio da ga pogledam. Elem, pre nego što se posvetim Man on The Moon koji svojim kvalitetom zaslužuje dublju analizu, sada ću da otaljam ovo "očas posla", čisto da znate da sam pogledao i da postoji moje mišljenje. 

Tinejdžeri, za divno čudo ne toliko antipatični (osim jedne plavuše) idu na izlet - baš originalno. Odlučuju da batale mobilne telefone kako bi se posvetili više jedni drugima. Ta ideja i nije tako loša i stvori dobro opravdanje zašto likovi nekada nemaju telefone uz sebe. Ali pak nije to toliko dobro opravdanje jer ako dođe do nečeg neplaniranog, zašto se odvajati od telefona. Mogli su svi lepo da ga isključe i to je to. Otvaranje filma i nije tako loše. Vidimo kako je pogubljen neki ekstremno surovi ubica koji je uz to religiozni fanatik. E sada, čemu sve to služi - ničemu posebno. Ceo taj trud građenja tako surovog negativca se sveo na zlog duha. 

E tu je najveća kretenija. Kada prolaze pored groblja, jedna devojka iz grupe (ona užasavajuće antipatična plavuša) traži da svi zadrže dah dok prolaze pored groblja jer, kako se priča, zao duh može preko daha da uđe u osobu. ŠTA KOJI ... Neću uopšte da raspravljam o idiotiji ovako nečeg. Ako već ova grupa likova posećuje sanatorijum u kom je pogubljen onaj ubica, zar duh nije mogao da lelemuda hodnicima te napuštene i ruinirane zgrade i da se uvuče u koga god mu odgovara. Tu si mogao da iskoristiš lepo atmosferičnost raspalog sanatorijuma i duh je posredstvom nekog od ovih balvana mogao sve lepo da izeliminiše. Ne bi to ni tada bio naročito dobar film, ali bi svakako imao više smisla i bio bi efektniji. 

Ostalo je manje više predvidivo osim par stvari koje iskaču iz šablona. Prva stvar je dijalog jer ovakve besmislene dijaloge u životu nisam video. Hajde što ima besmislenih ali neki su specijalna poslastica: grupa ovih likova traži dvoje od svojih prijatelja. Nailaze na krv na zemlji i ona plavušica pita "čija je to krv". Ova idiotija je upravo bio najbolje napisan dijalog ovde. Druga stvar koja iskače iz koncepta je to što likovi ne prave nelogične poteze kada su u opasnosti, oni prave nelogične poteze i kada nisu. Totalno nasumično nabacana radnja. 

Egzekucije se jedva i vide. Epilog jedne mi je sasvim ok (jedno polovljenje) ali jedna od tih egzekucija mi je epska. Duh obuzima onu plavušicu i hajde što je ona tako 3 puta jača od ostalih, ali uzima u ruke obični mikser i njime unakazi lice jednog od prijatelja dok dvoje prijatelja beže. Eeeeeeeej mikserom?!?! Prvo se zapitaš čemu služe ruke ovom što leži na zemlji i gleda u ribu sa mikserom a onda se zapitaš kako ono drugo dvoje zaključiše da nema šanse da gurnu ovu plavušicu i pomognu svom prijatelju. Biser do bisera. 

Ipak, jedna stvar mi se dopala. Kada taj zao duh krene da hara, neko je pronašao potencijalno rešenje kako mu se suprotstaviti. (Spojler) Odvodi jednog od mladića na groblje i u njega ulazi duh čoveka koji je ranije već uhvatio onog ubicu. Ta ideja mi se prilično dopala. E sada, nije mali problem to što ovde i ona deluje očajno i neubedljivo. Uostalom i ceo film je takav. Jedino je bitno što mi ni jednog momenta nije posebno išao na nerve.

Zanimljivosti:
U poslednjoj sceni bekstva izgled automobila se menja 6 puta. Ovo je najružniji poster u istoriji filmskih postera.

Naj scena:

Kontranapad

Moja ocena: 2/10