Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

субота, 29. март 2014.

Empire of the Sun (1987)


Empire of the Sun (1987) on IMDb
Kod nas nazvan: Carstvo Sunca
Žanr: Drama | Istorijski | Ratni
Režija: Steven Spielberg
Glumci: Christian Bale, John Malkovich, Miranda Richardson...

Priča:
Dečak iz Engleske se bori da preživi pod japanskom okupacijom tokom Drugog Svetskog Rata.

Moj osvrt:
Kako god to zvučalo, ovo uopšte nije film o ratu i njegovim strahotama već o odrastanju. Tačnije, rat je iskorišćen da bi se odrastanje jednog dečaka dovelo u težak položaj. Sve te nedaće gledamo kroz priču jednog momčića. Praviti film sa ovakvom temom je malo nezahvalno jer priča je ozbiljna a naći dete koje glumi makar podnošljivo je prilično teško. Što se tiče dece glumaca, Dakota Fening je mogla držati predavanje svima. Moram da kažem da je i mlađani Bejl ovde u potpunosti zadovoljio. Kada se ima u vidu koliko je ovo teška i ozbiljna tema, njegov uspeh je još veći. 

Klinci su nesvesni rata. Videli su ga u filmovima, igrali se rata ali teško da mogu biti svesni jeze koju on donosi. Mladi Džim (Bejl) odrasta u srećnom i lepom okruženju nesvestan da je na nekoliko koraka od njega beda, da je rat tu iza ugla. To neprimećivanje bede i problema drugih nije karakteristično samo za decu. I odrasli, kada su uljuljkani u sigurnost i kada su srećni, boluju od zanemarivanja tuđih problema, okretanja glave dok su zahvalni što se to nije desilo njima, dok veruju da su zaštićeni i da im se to nikada neće desiti. Klinci barem imaju opravdanje za takav stav zato što ne znaju za drugačije. Mlađani Džim je fasciniran ratnim avionima i samo iz priče zna za rat. Roditelj neće nikada detetu prenositi jezive stvari. Reći će da je nešto loše, da nije ispravno, neće govoriti o smrti, ubistvima, uništavanjima. Zbog toga i ovaj klinja nema utisak o ratu kao o katastrofi. I kada prvi put napušta sigurnost svog doma upoznaje se sa bedom drugih. Njegova igra prestaje, njegova veselost nestaje i možemo da vidimo kako upija sve što vidi. 

Klinci jednostavno ne mogu da budu ostavljeni sami. Mi odrasli ih oblikujemo, mi ih vaspitamo, mi ih usmeravamo, mi se i igramo sa njima. Zbog toga oni osećaju da su voljeni, osećaju sigurnost i dele sreću sa nama. Mali Džim ostaje sam. Prva reakcija je, posle malo panike, da će sve biti u redu. Saćekaće mamu i tatu, oni će se pojaviti svakog momenta i to je to. E tu je prvi i jedini ozbiljan problem koji sam imao sa ovim filmom. Naravno da nemam problem sa tim što klinac očekuje da se roditeljima nešto nije desilo. Problem koji imam je taj što posle te prve, početne male panike ovaj momak skoro do kraja ne pokazuje ništa vezano za svoje roditelje. Povremeno ih pomene u priči i to je to. Ne vidimo brigu, ne vidimo strah da se ipak nešto nije desilo, ne vidimo nikakvu emociju. Zašto? Zato što su nas čuvali za pred kraj kad klinja konačno pukne i prospe iz sebe šta mu je na srcu i duši. Ovo je jeftin trik. Odrastao čovek ne može obuzdati ovakvu emociju a ovde nam klinac krije tu neku brigu ceo film. Zbog toga ta scena prosipanja emocije na mene nije imala nikakav utisak. Da nisu išli na tu patetiku, od scene bi mi knedla u grlu zastala. Ovako ništa. 

Kako klinac ostaje sam, nakon nekog vremena i nešto problema, dobija barem malu zaštitu. Kako reče jedna sjajna pesma, u ovakvom vremenu "i obični kišobrani su do neba". Šta klinji treba? Dobro, povratak majke i oca mada on to ne pokazuje. Treba mu sigurnost. Zbog toga se vezuje za prvog čoveka koji mu to nudi, iako taj čovek nije moralan, nije dobričina, nije neko kome biste dali dete na čuvanje. Bez obzira na to, klinac pronalazi kakvu takvu sigurnost. E tu dobija sasvim drugačije vaspitanje. Ne samo što je iskorišćavan, on radi stvari koje nisu moralne. E tu je odlično što ovaj klinac ima kefalo pa može da izrezonuje neke stvari. O tome nešto kasnije. Za sada se držimo ovih prestupa. Elem, dete bi učinilo svašta za svog roditelja (u ovom slučaju prvog koji je pokazao kakvu takvu brigu za njega). To na neki način opravdava postupanja ovog klinca. Kao što rekoh, ima ovaj klinac kefalo i pamti ovo. E sada, kako je zapamtio da je bio nateran na prestup a nije zapamtio da treba da se brine za svoje roditelje i da živi sa tim da ne zna šta se desilo sa njima, to je pravo pitanje. 

Međutim kako vreme odmiče, normalno je da klinac traži bilo kakvo odobravanje od osobe koja mu ovde menja roditelja. On čini sve kako bi dobio to malo parče sigurnosti. A ono što možda ne shvata da polako postaje samostalan. To je naravno kolosalna stavka u svačijem odrastanju. Trudi se iz petinih žila da zadovolji neke kriterijume kako bi zadobio povrerenje a sve što radi, radi sam. Kada dođe rezonovanje da zapravo on to radi sam, onda stvari koje su usmerene ka osobi čiju podršku traži postaju motivisane nečim drugim. Klinac zapravo želi da zadobije poštovanje, želi da ga smatraju jednakim. E to je veliki znak odrastanja. Na sve to, dodao bih i odluku ovog momka da pomaže svima. Svaki taj gest, koliko god bio sitan, značiće. Ako si pomogao nekom, verovatno možeš i sam da očekuješ i uslugu. To je prilično jednostavan princip koji lako dovodi do napretka. Jedan klinja je to shvatio a današnji svet to ne konta. 

E sada, ako klinja sve to konta, zašto bi činio išta za nemoralnu osobu. Braćo i sestre, setite se vaših uzora, setite se čime su vas fascinirali. Verujem da je bar jedan od njih izneverio vaša očekivanja, verujem da ste barem za jednog saznali nešto što niste želeli. U očima klinca ovaj čovek ima moć, ovog čoveka slušaju, poštuju a možda ga se i plaše. Mali, nezaštićen dečak može samo da sanja o tome da je toliko važan. Eto vam odgovor. Klinja samo želi da dostigne visinu nekog ko mu je u tom momentu uzor. Ne mora raditi iste stvari kao on, ne mora biti prestupnik ali želi dospeti na taj položaj. 

Možda i najbolja stvar za mene ovde je momkova fascinacija avionima. Osim ove simbolike o odrastanju, ovo je nešto najbolje što se proteže celim filmom. San o letenju je nešto što svako pre ili kasnije dobije. Klinja je posvetio veliki deo svog odrastanja avionima. Na avion on samo gleda kao na sredstvo letenja. Užasavajuća istina će biti naučena tek kada ovaj momak dobrano upozna rat. Za njega je avion nešto najbolje što postoji. U jednoj odličnoj sceni on salutira japanskim pilotima pre poletanja. Zašto? Zato što se klinja preobratio pa navija za Japance? Oooo ne. Neko ko je ovoliko fasciniran avionima smatra letenje najvišom čašću. On ovim salutiranjem i pesmom odaje počast ljudima koji lete. Kada bude prisustvovao bombardovanju, fascinacija avionima prevazilazi realno gledanje situacije i sagledavanja opasnosti u kojoj se našao. Kroz ceo film klinja nosi mali kofer sa stvarima koje su praktično njegove uspomene. Tu imamo još jednu dobru simboliku. Među tim uspomenama vidimo i igračku aviona. Kada upozna sav užas rata i kada shvati šta avion zapravo može da donese, kada ga uzor izneveri, videćete njegov postupak kojim se zapravo odriče u sve što je verovao. Još gore, možda ćete videti dete koje je jednostavno odustalo od svega. 

Empire of the Sun je solidan film čiji najveći kvalitet je prikazivanje odrastanja, dečačke fascinacije, pronalaženja uzora ali i izneveravanja svih očekivanja i ubeđenja. Problem je što je jedina stvar u koju je klinac trebao najviše verovati pomalo zanemarena kroz film i čuvana za patetisanje na kraju. Drugi problem je što je film pomalo razvučen. Svakako da pozitivne stvari nadvlađuju. Mnogo dobre simbolike i sjajni mali bejl su nešto što nosi ovaj film.

Zanimljivosti:
Ben Stiler je došao na ideju za Tropic Thunder kada je glumio u ovom filmu. 4000 dečaka je prošlo audiciju za ulogu Džima. Erik Flin koji glumi zatvorenika u logoru je kao dete zaista bio zatvorenik u logoru u Japanu.

Naj scena:

Salutiranje

Moja ocena: 7/10

уторак, 25. март 2014.

The Wolf of Wall Street (2013)


The Wolf of Wall Street (2013) on IMDb
Kod nas nazvan: Vuk sa Vol Strita
Žanr: Komedija | Kriminalistički | Biografski | Drama
Režija: Martin Scorsese
Glumci: Leonardo DiCaprio, Jonah Hill, Margot Robbie...

Priča:
Film je zasnovan na istinitoj priči o Džordanu Belfortu, njegovom usponu do bogatog brokera pa sve do umešanosti u kriminalne radnje, korupciju i probleme sa zakonom.

Moj osvrt:
Skorseze se vraća i to u velikom stilu. Film otvara monolog Džordana Belforta i to je veličanstven šamar. Zašto šamar? Zato što vam se čovek otvara, što ne krije ništa, što ne prodaje muda za bubrege. Priča vam detalje o sebi i to svaku prljavu sitnicu. Ok, to može da zvuči kao iskrena priča nekog ko se kaje i ispoveda. E to nije to. Ovaj lik se ne kaje ni zbog čega. Priča sve ono što mu je na pameti, priča o svim nedelima, sranjima, svim problemima koje je pravio, svim prestupima koje je učinio - i jasno je kao dan da on uživa u svemu tome. Iskreno, dosadilo mi je da gledam šablonske scene sa razmaženim bogatašima koji su po pravilu idioti i da svedočim nekoj kritici takvih ljudi. Neću ni da gledam neku patetičnu priču o tome kako je čova doživeo otkrovenje i promenio život iz korena. Ovaj čovek je radio da bi zarađivao a zarađivao da bi uživao. On ima svoj način na koji želi da živi i uživa. Sam se izborio da dođe do njega. Ne govori vam on da radite isto kao on već da morate imati jasan cilj šta zapravo želite sa svojim životom. 

Da bi ostvario sve ono što želi, da bi uživao u onom u čemu želi, potreban mu je novac. Nema ovde ni drame da novcem ne možeš kupiti sreću, zdravlje, ljubav i pizdarije. Ok, verovatno i ne možeš, ali se mnogo lakše dolazi do svega uz novac. Naravno, tu je beskraj stvari, usluga i beneficija koje možeš uzeti novcem. Novac je i Belfortova opsesija. Postoji ta neprestana potreba za još. To je jednostavno u ljudskoj prirodi. Ako vam je cilj da dođete do određene svote, kada ispunite taj cilj postavićete sebi viši i tako dalje. Zamislite koliko onda jedan broker može da zaradi pa sada zamislite kolika je tek njegova opsesija. Videćete svu njegovu jurnjavu i borbu za novac. Ta borba je ono što ga ispunjava ali neretko će žestoko rizikovati (pa čak i život) zbog novca. Tu dolazimo do nečega što je naša svakodnevica. Koliko god mi posedovali novac i novac poseduje nas. 

Već sam pisao o tome koliko mrzim bilo kakve podele među ljudima. Wolf of Wall Street pokazuje da svaki čovek ima (upotrebnu) vrednost, da svaki čovek može da uspe ako uloži dovoljan trud, da svaki čovek može da se ostvari ukoliko ima dobro usmerenje. Prvo, školovanje svakako unapređuje čoveka ali ne definiše ga nužno. Postoje stvari sa kojima se rodiš, postoje stvari koje razvijaš ali tvoja ličnost te definiše i u poslu. Džordan je pre svega hrabar, snalažljiv i ima strašne karakteristike vođe. Kada stvaraš tim, svakako da treba da imaš sjaje pojedince ali da bi tim bio uspešan, mora da sarađuje, da funkcioniše i mora da postoji međusobno razumevanje. Na tu kartu je Džordan igrao. Imao je hrabrosti da se upusti u igru. Njegova ludost mu je svakako pomogla u tome. Znao je kako da ukomponuje ljude koji nisu stručni za posao, znao je kako da ih usmeri. Zaslužio je poštovanje, ceo tim uspešno sarađuje i uspeh je bio neminovan. Džordan jeste prikazan kao sjajan u svom poslu brokera ali ga nije obavljao dugo. Drugi su ga obavljali za njega. On ih je usmeravao. Verovatno su neki drugi i znali to bolje da rade, pogotovu kada je firma narasla, ali ono što Džordana izdvaja od ostalih je ta karakteristika vođe i čoveka koji uvek vuče napred. 

Kada je u pitanju posao, ovde se, najjednostavnije rečeno, radi o prodaji. Nikada, ali nikada nije samo u pitanju proizvod koji prodaješ kada je odluka o kupovini u pitanju. Ljudi će se odlučiti da kupe nešto ako ih ubediš i ako im je to potrebno. Pitali su Gejtsa šta bi uradio da ostane samo sa 100 dolara. On je odgovorio da bi kupio proizvod za 5 dolara a dao 95 za njegovu reklamu kako bi ga prodao po većoj ceni. To je jedan aspekt. Drugi je način na koji ćeš prodati nešto. E to je već sposobnost da razumeš onog s kim pričaš i kome želiš prodati nešto, sposobnost da ga brzo upoznaš, da ga nateraš da ti kaže šta zapravo želi i na kraju da mu daš nešto što je primamljivo. Da se ne lažemo, san o lakoj zaradi je nešto što svi imaju. Na kraju, sa strane prodavca, prodaja nikada nema veze sa proizvodom. Neko bi ovo nazvao prevarom. Zašto ste onda veoma zadovoljni posle kupovine? Kao dobar prodavac morate poznavati ono što prodajete. Naravno, od toga ćete napraviti beskrajno bolju stvar u priči ali morate znati dokle sežu granice do kojih možete ići. Zaključak je da morate poznavati i kupca i proizvod. U jednom marketu koji sam često posećivao radila je gospođa koja je uvek, ALI UVEK uspela da proda ono što je nameravala. Bilo šta da ste kupili, ubedila bi vas da uzmete još nešto. Uz banane bi vam prodala odlične jabuke, uz čokoladicu neki simpatičan kolačić itd. Uvek je bila prijatna, nasmejana, lako je vodila razgovor i ljudi su je voleli. Rekao sam sebi ako ikada budem imao radnju, ova žena će držati obuku kako se prodaje. Sa druge strane, upoznao sam mnogo više onih trgovaca koji su me posmatrali kao debila. Znate ono kada vam neko pokušava prodati nešto vezano za vašu struku a lupeta gluposti pokušavajući da vas ubedi u nešto besmisleno. 

Ono što posebno moram da pohvalim je dijalog. Ok, Skorseze nas je već navikao na odlične dijaloge ali ovde je već bio strašan izazov, pre svega zbog tempa filma. Ovo je užasno brz i isto toliko zabavan film. Kada serviraš brzu scenu moraš da uskladiš dijalog kako ne bi uništio tempo. Ovde mi se čini da je Skorseze pomalo i eksperimentisao. Uspeo je u nekoliko puta da servira dijalog o besmislenim stvarima a da to opet zvuči odlično. Recimo Tarantino je majstor za takve stvari. Generalno, retki su oni koji mogu napisati tako dobar dijalog. Ako hoćete klasičan primer netalentovanih ništarija, pogledajte drugi deo Hobita. Ako ne zaspite do razgovora Bilba sa Šmaugom, taj dijalog je klasičan primer očajnog pisanja. Kreira se neka pretnja od zmaja i onda ide pola sata razgovora sa prokletijom. Komotno možete otići u prodavnicu po pivo ili sok, popričati usput sa komšijom sa drugog sprata, vratiti se, istuširati se, pregristi nešto. Dijalog će još uvek da traje a zapravo ništa niste propustili. Ovo što je Skorseze dostavio je nešto sasvim suprotno od tih kenjarija. 

Ono čemu je lako diviti se kod Džordana je upornost i borba. Krenuo je sa dna, prihvatio pravila igre, naučio je i unapredio. Nema odustajanja, nema predaje, samo gledanje u napred, samo traženje rešenja i ostvarivanje ciljeva. I šta kada se dođe do cilja? Ništa, postavi se sledeći, još veći. U jednom momentu možemo postaviti pitanje "zar mu nije dovoljno novca, zašto lepo ne batali sve i uživa u životu". Zato što bi takva situacija, braćo i sestre, bila dosada. Nija fazon imati veliki novac već doći do istog. Veliki novac je u ovom slučaju pokazatelj uspeha. Ako već uspete u nečemu, zar nećete napadati sledeći cilj, nešto što je barem stepenicu više od prethodnog. Džordan Belfort uživa u svom novcu, u bahaćenju, u drogiranju u seksu u ludiranju, ali isto tako uživa u svom poslu. Posao je taj koji mu je doneo novac i uspeh. 

Tokom celog filma primetan je veoma brz tempo. Scene prosto eksplodiraju jedna za drugom i vidimo konstantnu trku i frku. To ne čudi s obzirom na prirodu posla kojim se Džordan i njegovi prijatelji bave. Kao što dobro znate vaš posao utiče na vaš život i obratno. Onda zamislite kakva frka je ovde u oba segmenta. Ako su nam likovi gomila budala, ako se bave ovako stresnim i dinamičnim poslom, ako prave žestoke pizdarije van posla a imaju velike izazove na poslu, onda je jasno kao dan da imate prvoklasnu frku. Zbog toga je ovaj film jedna od najboljih komedija koje sam gledao u poslednje vreme. Ima i nešto preterivanja ali po pravilu to je rezultiralo urnebesnim scenama. 

Ispod svog tog provoda, ispod povremenog klovna vidimo da čuči genije koji je uspeo da ostvari mnogo. U Holivudu kada prave likove uvek idu iz krajnosti u krajnost. To rezultira karikaturama koje ne mogu da vas ubede da su sposobne za neka dela ili neku emociju. Ovakav lik Džordana Belforta mi se dopao iz prostog razloga što je takav da je njegov uspeh neupitan. Sa takvim likom, Skorseze nas je ubedio lako da je ovaj čovek sposoban da napravi veliku stvar. Ok, pokazao je velike sposobnosti ali nemojmo zaboraviti da ga prati veliki broj ljudi. Zašto? Pre svega jer ih je on doveo do uspeha, on im je pokazao put do ostvarenja ciljeva. Naravno da je i sam imao koristi od toga ali se postavio kao mentor, kao vođa a takve likove je lako pratiti. Jedna je stvar kada radite za nekog ko vas samo plaća, druga je stvar kada radite za nekog ko vas uz to ceni, poštuje i ko veruje u vas. Džordan Belfort je zbog toga omiljen, jer pokazuje i veru i poštovanje prema ljudima sa kojim radi. 

Koliko puta sam čuo rečenicu "treba otići dok si na vrhu". Ne znam koliko je to ok izjava. Ako dođete do nekog stadijuma na kom vladate, na kom ste majstori, ko kaže da ne možete bolje od toga? Ko kaže da ne treba da osvojite nov vrh? Da li onda treba otići kada siđete sa vrha? Naravno da ne. Ko kaže da se ponovo nećete vratiti. Sve dok volite ono što radite, radite to bez obzira da li ste najbolji u tome ili ne. Koliko god uspona i padova imali, bez obzira da li ste na vrhu ili ne, ako ste majstor, uvek postoji ciljna grupa za ono što prodajete. 

Sa ovim sam zaključio analizu filma. A sada reč dve o Oskaru i glumi. Što se mene tiče, koliko mogu da se setim, Vuk sa Vol Strita je lagano najbolji film iz protekle godine. (Nije ako Hunt pripada istoj godini) 12 Years a Slave se bavi teškom pričom a to ljudi vole pa je dobio oskar. U pitanju je samo ok filmić. Dallas Buyers Club je nešto bolji, ima solidnu glumu i nešto nam je ispričao. Gravity je filmski gledano teški prosek ali su efekti spektakularni. Sem što je slatkiš za oči nema neku posebnu vrednost. Tako da mislim da su Skorseze ali i sam film zaslužili oskare. A sada o glumi. Načitah se gomile komentara kako je Leonardo zaslužio Oskara i kako je nepravda što ga nije dobio. Ovog puta ću se složiti sa većinom. Ok, svaka čast MekKonahiju, ono jeste dobra gluma ali mislim da je Di Kaprio na višem nivou. Ovo je neverovatno blesava uloga a DiKaprio se u njoj snašao kao da je film o njemu samom. Čovek glumi jednu otkačenu ulogu i neverovatno prirodno deluje u njoj. Toliko o Akademiji i njihovoj relevantnosti. Dobiće i Leo oskara verovatno kada bude glumio neku tešku sudbinu ili humanu ličnost. Uostalom i Sandra Bulok je dobila oskara zato što je glumila NIŠTA u jednom nebitnom The Blind Side. Šteta što tu Leovu oskarovsku ulogu verovatno neće pratiti ovako dobra gluma jer će biti upropašćena težnjom za patetikom.

Zanimljivosti:
Pravi Džordan Belfort se pojavljuje na kraju filma kao voditelj koji najavljuje Belforta. MekKonahijevo lupanje u grudi je zapravo ritual spremanja za snimanje kojim glumci pokušavaju da razbiju tremu. Smrvljeni B vitamin je korišćen kao kokain. Margo Robi je u sceni rasprave ošamarila Di Kapria znatno jače nego što je trebalo. To je bilo slučajno i izazvalo je salve smeha. Džona Hil je nosio veštački penis u sceni kada onaniše na zabavi. To niko od glumaca nije očekivao i reakcije su bile prirodne. Kada se Džordan vuče do svog auta pokušavajući da ga otvori, to je Di Kapriova improvizacija. Sam Belfort je pomagao Di Kapriu da bolje uđe u ulogu. 

Margo Robi je izjavila kako je scena vođenja ljubavi na krevetu prepunom novca bila veoma nezgodna zato što ju je lažni papir prilično izgrebao po leđima. Najveći deo filma je improvizacija. Skorseze je to tražio od glumačke ekipe. Di Kaprio je bio prilično nervozan kada su snimali scenu gde se ljubi sa Džoanom Lumli. Ta scena je snimljena tek iz 27 pokušaja. Kenet Čoi se ugojio oko 14 kg za potrebe snimanja. Džona Hil kaže da je zaista udaren pesnicom u lice u jednoj sceni i da je sam pristao na to. On je u jednoj sceni zaista stavio zlatnu ribicu u usta.

Naj scena:

I'm not leaving...

Moja ocena: 9/10

недеља, 23. март 2014.

Pusher (1996)


Diler (1996) on IMDb
Kod nas nazvan: Diler
Žanr: Kriminalistički | Triler
Režija: Nicolas Winding Refn
Glumci: Kim Bodnia, Zlatko Buric, Laura Drasbæk...

Priča:
Diler postaje sve očajniji kada ga propali posao ostavlja sa velikim dugovanjem opasnim ljudima.

Moj osvrt:
Refn je režiser čijim filmovima ću se posvetiti u nekom narednom periodu. Jeste da mi se nije baš dojmio sa poslednja dva filma, nedefinisanim Only God Forgives i mlakim Drive ali me je sa druge strane kupio odličnim Bronsonom i sada sa ovim filmom. Sa jedne strane, Pusher jeste "kriminalistički" film sa pričom koja prati sam taj žanr ali je sa one druge strane Pusher na neki način posveta malom čoveku koji ne može da se bori protiv sistema, kome sistem pomera zadnjicu i diktira mu život. 

Film sadrži nekoliko malih detalja koji mogu promaći a upravo ti detalji mogu da vas obore na zadnjicu. Na početku se upoznajemo sa Frankom (opako dopadljivi Kim Bodnia) i njegovim prijateljem Tonijem (sve mi draži Mads Mikelsen). Iz priče vam je jasno šta rade i koji je to tip ljudi tako da ne bih o tome. Ono što mi je zapalo za oko je ta neka veza između Franka i Vik. U sred muškog razgovora prepunog kurčenja i presreavanja dolazi do neke priče o toj devojci. Tu Frank konstantno pokušava da izbegne priču o vezi sa njom. Tačnije on apsolutno poriče svaku normalnu vezu sa njom. Jasno je kao dan da tu nešto nije kako valja. Čovek može lagati o svemu i svačemu ali nema šanse da laže iskrenu emociju. Problem je što je Vik prostitutka. E tu je ona klasična iskrivljena vizija o sopstvenoj veličini o kojoj ću kasnije. Druga stvar je način na koji ova dvojica pričaju o ženama. Znate već one razgovore i lovačke priče kao i onaj odnos prema ženama kao prema objektima za zadovoljenje. I sve je ok dok jedan ne udari na majku ovog drugog. E tu smo već osetljivi jer to je naša draga mama. Ali svaka od tih žena može biti nečija majka, sestra ili kćer. Ako mi sebi dajemo za pravo da sudimo i grdimo druge, zašto neko drugi ne bi imao pravo da sudi nama. 

Pusher je pre svega i muški film, što se moglo zaključiti iz prethodnog pasusa. Zanimljiva mi je scena u kojoj se Frank i Toni igraju noževima. Kada vidimo slike iz stvarnog života gde ljudi drže oružje i vode sukobe, gnušamo se svega toga. Međutim igračke naših najmlađih najčešće predstavljaju oružje. Ova scena mi je zbog toga opasno jaka. Prvo mi ih ovde gledamo kao dva ludaka koja se igraju nečim čime mogu da se povrede. Na neki način je ovo pokazatelj možda i nezrelosti ali najviše pokazatelj da, kako naše drage dame tvrde, mi muškarci nikada ne odrastemo. Ok, ova scena je u fazonu "vidi ove ludake, ali dobro, ortaci su, neće povrediti jedan drugog". Neće ni naši klinci koji se igraju plastičnim oružjem povrediti jedan drugog ali je užasno šta ta igra predstavlja. 

Frank na prvi pogled deluje normalno ali njegov prijatelj Toni je ona klasična slika i prilika dileje. Ono što mi je tu bilo simpatično, čovek na glavi ima istetovirano RESPECT. Iz prethodne priče vam je već jasno da ovaj čova nema poštovanja ni prema čemu. Zašto ona RESPECT? E to su one lažne priče, lažna tapšanja po ramenu, ono kada neko izađe u javnost i slaže vam priču da ste mu vi bitni, da poštuje vaš krvav rad, a za uzvrat mu treba samo jedan glas. I kada treba da pokaže poštovanje, onda shvatite da je to samo slatkorečivost i slovo na papiru. Poštovanje se pokazuje rečima ako ćeš time što si izgovorio zapravo učiniti nešto. Poštovanje je zapravo postupak a ne slovo. Poštovanje nije ako poštovanje zahtevaš već ako ga daješ. 

Tu dolazimo i do velikog krimosa za koga Frank diluje. Ja veze nemam kako je Refn ovo znao ali napravio je klasičnu sliku Srbije. Prvo, u leglu ovog lika se čuju Cecine pesme a kao što svi dobro znamo ona je, koliko god to tragično zvučalo, najveća muzička zvezda ovakve naše zemlje. Drugo, na sve strane vidimo grbove najpopularnijeg domaćeg sportskog kluba, F.K. Crvena Zvezda. Na zidu vidimo sliku Arkana za koga bi neki rekli da je autentični srpski heroj. I ne samo to, na sve strane vidimo gomile simbola koji predstavljaju našu zemlju. Od hrane preko likova pa sve do same simbolike. Zašto simbolike? Zato što malo malo pa saznamo povezanost ljudi sa vrha sa nekim od mafijoza, "bosova" i ostalih dileja. Dolazi se do jasnog zaključka da ti likovi zajedno sa ljudima sa vrha odlučuju o našoj sudbini. E tu me je Pusher posebno oduševio. Nekako se vidi ta opisana paralela sa, verovali ili ne, našim društvenim uređenjem. Ljudi sa vrha se uvek lepo postavljaju prema nama, obećavaju nam sve i svašta a na kraju ispada da mi rmbačimo da preživimo a praktično radimo kako bi oni punili svoje džepove. Mi kao kučići, srećni smo kada nas pogledaju misleći kako su oni dobri prema nama. Izašli su nam u susret što nismo nešto platili na vreme, što nismo ispunili nešto što nam je dužnost. A zapravo nismo svesni da iz sve snage radimo na ispravljanju njihovih grešaka i da radimo njihov posao. Ako smo mi dužni da sve to radimo, šta je onda njihov posao? Da li su i oni dužni raditi iste stvari kao i mi ili su pak zaštićeni od svega toga? Kada kažu "moraćemo da se strpimo, da stegnemo kajiš, da se pomučimo, da prolijemo krv" uvek smo mi ti koji sve to rade. Uprkos tome što radimo dobro, prva greška će nas koštati toliko da nikada nećemo odplatiti svoj dug. 

I u svom sranju u kom se nalazimo, šta je ono što nam je potrebno da bi istrajali - pomoć i poverenje prijatelja. Frank dolazi u opisanu neprijatnu situaciju. Ok, izgleda to prilično opasno ali nekako postoji taj utisak da uz pomoć prijatelja može da se izvuče. I šta se tada desi - ne bih puno pisao o tome. Priča da u nevolji zapravo otkrijete ko vam je prijatelj je suviše izlizana da bi trošio slova na nju. To dobro sami znate. Problem je što odsustvo pomoći na koju je računao Franku ne samo da otežava situaciju već mu značajno skraćuje vreme. Nekako, do tog otkrića, on je delovao kao neko ko možda drži ipak stvari pod kontrolom. Posle toga nastaje haos, i u njegovoj glavi ali i u filmu. Taj tempo je odrađen maestralno. Svi znamo da kada imamo neki rok za koji posao treba završiti, osećamo se relaksirano ako je taj rok veliki. Zbog toga nikada ne paničimo u prvim momentima. Paničimo tek kada posao ne završimo na vreme a rok se bliži kraju. E takvu uzlaznu putanju imamo i ovde. Iz nečeg što je delovalo koliko - toliko mirno prelazimo u totalni haos. 

Naravno, kada su prijatelji i dobri ljudi u pitanju, nikada nećemo ostati bez njih. Uvek postoji neko kome se možemo obratiti, uvek postoji neko ko je naša sigurna kuća, uvek postoji neko gde se osećamo zaštićeni, bezbedni, slobodni, uvek postoji neko pred kim možemo biti ono što jesmo i ne stideti se toga. E tu se vraćamo na devojku o kojoj sam pričao. Frank je praktično potcenjuje na svaki način ali se uporno vraća njoj kao svom skloništu. Ako ne pokušava da joj pomogne ni na kakav način, ako joj ne pruža skoro ništa a dobija ovoliko, to mnogo govori i o njemu ali i o njoj. To pojačava njenu tragediju ali i njegovu promašenost. Nismo ni primetili ali servirana nam je odlična ljubavna priča lišena svake patetike a obogaćena pravom ljudskom dramom. Uz to, dobijamo sliku i priliku onih situacija kada zbog sopstvenih problema zanemarujemo nekog koga ne bi smeli, kada umišljenost o sopstvenoj veličini bespotrebno degradira nekog drugog. 

Na to dodajmo i snažnu scenu sa Frankovom majkom. Možda ovde neko postavi pitanje zašto Frank ima ovakav odnos sa njom. Majka ne zna čime se on bavi, majka ne zna u kakvom je on problemu ali pokazuje volju da pomogne. Zašto onda Frank drži distancu? Uglavnom nas nije briga šta bilo ko priča o nama, šta bilo ko misli o nama. Svojih postupaka, ako su loši, nećemo se stideti pred svakim. Pred majkom hoćemo. Pred njom ne možemo držati masku, pred njom ne možemo sakriti svoja neuspehe niti možemo biti ravnodušni na njih. Prvo, stidećemo se svojih nedela, drugo, svojim nedelima povredićemo i nju. Sve to ovde vidimo u sceni od tek nekoliko minuta. I pokušaj bele laži i nemogućnost sakrivanja problema. 

Pričali smo o teškoj situaciji i problemima. Jedno od krajnjih rešenja je i bekstvo. Bekstvom, tačnije sklanjanjem od opasnosti i problema čovek možda i može pronaći rešenje ali to znači i ostavljanje skoro svega što on predstavlja. To bi neminovno značilo i novi početak. E tu je jedan od najvećih problema koji ljudi imaju a to je odsustvo hrabrosti. Svi vole sigurnost, svi vole da su tamo gde se dobro snalaze. Ljudi će nekada pre ostati u lošoj poziciji i to će biti iz razloga što iako je u problemu, na poznatoj je teritoriji. 

Pusher je odličan film kome jednostavno ne mogu da pronađem manu. Odlična priča, sjajna simbolika, upečatljiva drama, odlična gluma na čelu sa vazda simpatičnim Bodniom, dosta paralela na našu zemlju itd. Ako mislite da je Drive Refnov masterpis, pogledajte Pushera i posle njega će vam Drive izgledati kao šareni simpatični filmić. Ovo je realnost, ovo je prava surovost bez ikakvog kinđurenja i stvaranja čudnih likova, ovo je ljudskost u svoj svojoj tragediji ali i lepoti, u svom svom jadu ali i borbi, u svom svom smradu ali i nadi. Drive je filmić - Pusher je filmčina.

Zanimljivosti:
Scene su snimane hronološki kako je i prikazano u filmu. Film je inicijalno trebao biti 10 minuta kraći i u glavnoj ulozi se trebao naći sam Refn. Frank (Kim Bodnia) je u svakoj sceni u filmu osim u par sekundi pri samom kraju. Postojale su glasine da su pravi narkotici korišćeni u filmu ali su svi to poricali. Refn je izjavio da su na stvaranje ovog filma veliki uticaj imali filmovi "Cannibal Holocaust" i "The Battle of Algiers". Bodnia i Refn nisu želeli da govore o tome kako su se spremali za film. Kada je film izašao u Danskoj, Refn je imao samo 25 godina. Ovo je inače njegov prvi film ali i glumački debi Zlatka Burića.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 8/10

среда, 19. март 2014.

300: Rise of an Empire (2014)


300: Rise of an Empire (2014) on IMDb
Kod nas nazvan: 300 - Uspon Carstva
Žanr: Ratni | Akcija | Drama
Režija: Noam Murro
Glumci: Sullivan Stapleton, Eva Green, Lena Headey...

Priča:
Grčki general Temistokle predvodi Grke protiv Persijanaca i njihovog kralja Kserksa i Artemizije, osvetoljubivog vođe persijske mornarice.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, prebacišmo 300000 poseta. Simbolično ćemo to obeležiti tekstom o filmu 300 - Uspon Carstva. Mogu vam reći da sam pogledao odličan film ali ću o njemu pisati posle ovog. Tekst za 300 je postojao na blogu ali nisam bio zadovoljan njim pa je uklonjen. 300 će jednog dana dobiti nov tekst zato što smatram da taj otkačen i odličan film to zaslužuje. Pozivaću se i u ovom tekstu na taj film tako da podrazumevam da ste ga gledali. Zaista ništa nisam očekivao od ovog nastavka jer nije bilo materijala da se napravi nešto novo a dobro. Na kraju krajeva, ništa sam i dobio. Jesam sucker za filmove na ovu temu. Sve što ima borbe mačevima i generalno hladnim oružjem lako odlučim da pogledam. Moguće da moja klinačka ljubav prema He-Manu (samo crtanim filmovima ne onom smeću sa Lungrenom), Beastmasteru, Highlanderu i sličnim stvarima ima dosta uticja. Na žalost ovaj film me nije uspeo kupiti ni time. 

Radnja filma se dešava paralelno sa radnjom prethodnog. Da li je to dobra ideja - mislim da jeste. Otvara šansu ipak za nešto novo, za nešto što je dodatak priči iz prvog dela. Problem je što nisu imali dovoljno mašte da nam dostave to novo. Koncepcija, radnja, priča - sve je to preuzeto iz 300. Nije čak ni taj prethodnik služio kao neka osnova već je bukvalno pokraden i prekopiran. Jedina razlika je što su bitke preneli na more a tamo su one bile na kopnu. Isto nekolicina juriša na brojnijeg neprijatelja, isto imamo velikog vođu, isto imamo velike reči i borbu za slobodu itd. Problem je samo što su ovde borbe u potpunom sivilu. Zbrzane su i ubijene efektima. Kada god gledam 300 i krene prva borba ostanem prikovan za ekran. Svaki efekat koji tamo eksploatišu ima odličan tajming i samo pojačava utisak. Ovde očekujemo veliku borbu sa brdom brodova, vidimo 3 broda i ćao. 

Problem je što ovaj film konstantno pokušava da se takmiči sa prethodnim i tu gubi u svakom segmentu. Tamo smo imali nekoliko idiotija od preterivanja i one su razlog zašto film nije vrhunski. Stvari koje su bile dobre su imale dozu preterivanja ali nije bilo tako neukusno. E ovde sve to pomnožite sa deset. Ako je tamo u borbama šiknulo nešto krvi, ovde kao da je iz kante prosipaju. Usporavaju snimak na milion mesta. Setite se prve bitke iz 300 kada uspore snimak i ubrzaju kada onaj Persijanac naleće na Leonidin štit. Bolesno dobra scena. Ili kada glasnik dolazi sa glavama kraljeva. On tim glavama treba da ostavi utisak na Leonidu a usporenim snimkom se trude da nam taj utisak urežu duboko. Ovde usporavaju scenu dok vojska jaše poljanom. Wooow sve što sam ikada želeo da vidim. Tamo su nam preterivanjima ili ostavljali utisak ili usrali scenu. Uglavnom je bio ovaj prvi slučaj. Ovde mogu samo da izazovu salve smeha ili sažaljenje. 

Tim konstantnim takmičenjem sa prethodnim filmom su mogli obesmisliti sve što se tamo dešavalo. Da bi do toga došlo, ovaj film bi morao da bude kvalitetan, tako da je takmičenjem pokazao koliko ljudi mogu imati malo sluha. Ovde pokušavaju prikazati Grke kao velike ratnike. To je ok. Ali ipak, znamo šta Spartanci predstavljaju u istoriji, znamo šta su bili u prvom filmu. Videli smo odličnu jedinicu koja se sjajno bori. Ovde Grci ne samo da imaju iste pojedinačne sposobnosti, nego su čak i bolji. Čoveče, ovi lete. Lik skoči i pada 20tak metara i lako se dočeka na noge. Drugi problem je što smo se u Leonidinoj vojsci lako vezali za sve likove. Fasbenderov lik je tu kao najbolji ratnik, što mi je bilo simpatično jer nije Leonida taj koji je najbolji u tom segmentu. Vođa to i ne mora da bude. Imali smo generala i njegovu tragediju. Imali smo nekolicinu likova koji su zaista zavredili pažnju. Ovde su likovi užasno nezanimljivi. Hajde glavni lik mi je fizički bio ok. Dobro je što su za Grka izabrali nekog ko zapravo i izgleda kao neuredni, neobrijani, nenaspavani Grk koji je došao maksimalno napržen da osvoji Evropsko Prvenstvo u Fudbalu po principu "niko čitav u šesnaesterac ne može da mi uđe, makar noge morao da mu slomim". Od ostalih jedan špijun je ok ali poput svih ostalih likova, iskorišćen je za šablonske scene. 

A šta reći za Kserksa, vladara koga obožavaju milioni. On je tek neviđena karikatura. Zapravo se ovde ispostavlja da je on samo smejurija kojoj se svi klanjaju. Nakinđureni, prerasli maneken bez trunke mozga i potrebnog znanja za učestvovanje u ratu. Sve što taj bata zna je da kaže da je Bog i da ga svi vole. E sada, zašto bi iko u tri života pratio takvu budalu. Ok, i takve nakinđurene budale imaju svoju ciljnu grupu. Pogledajmo naše "starlete". Ali ne mogu milioni da te prate, ne mogu milioni biti ciljna grupa takvih morona. Čak i da nakupi milione, takva grupa je nesposbna za neke ratne pobede. Ali eto, ispade da je Kserks budala, i takva budala je porazila Spartance u prvom delu ali i takvu budalu prate milioni. Neće da može. Napravili su oni ovde negativca od Eve Grin. Brutalan vojskovođa poput nje je svakako dobrodošao. Ono što je idiotija, da bi ona delovala još brutalnije, ispostavlja se da je Kserks njena marionetica. To je debilna odluka poput one Nolanove sa Bejnom kojom je upropastio film. Nije baš tako užasna jer Kserks nije napravljen tako dobro poput onog Bejna ali je opet loša odluka. Ok, kreirali su opasan lik od Eve Grin ali brate mili koliko su preterali. Prvo je Kserks njena kučka. Potom nam serviraju njenu tragičnu priču koja treba da nas šokira. Ok, šokantna je ali je ovde teška karikatura. Time su hteli da izazovu malo sažaljenja kod publike kako bi se ljudi vezali za nju. Iskreno, lakše bih se vezao za brutalnu ratnicu o kojoj znam malo nego za ispatetisani tragični lik. Ne treba da je sažaljevam zbog njene tragedije već da se divim njenim ratničkim sposobnostima. 

Najbolji dokaz da onaj ko je pravio ovaj film nije ni pogledao prethodni je scena u kojoj Temistokle (glavni lik) dolazi da moli spartansku kraljicu da mu da brodove. To se dešava negde posle "This is Sparta" scene u prvom filmu. Ova to glatko odbija. E sada, čemu onda služi ona scena gde ona moli ljude da pošalju još vojske da pomogne Leonidi, pojma nemam. Na ovaj način su se scenaristi potrudili da nam pokažu da su moroni. Naravno, na ovaj način su se i potrudili da nam kao stvore onu tenziju "da li će Sparta odgovoriti na poziv". Koga to iznenadi, nek se momentalno upuca u koleno - bazukom. Naravno, servira nam se pregršt velikih govora o tome kako su oni slobondi ljudi i slična patetična sranja koja treba da probude borbenu gotovost Grka. U 300 je to delovalo dobro. Ok, te rečenice jesu totalna pizdarija ali u 300 su dizale atmosferu. Izgovarane su u dobrim momentima, u besu, kroz šalu, u akciji ili u momentima kada se nešto lomi. Ovde malo malo pa Temistokle drži govor. Posle ovog filma lagano mogu da ga zamislim kako drži govor svom đoki ne bi li se podigao. A da, kada smo već kod Temistokleovog đoke, ovaj filmić nam nudi najdebilniju scenu seksa koju sam ikada video. Em toj sceni prethodi kretenska odluka da kao Temistokle pregovara sa neprijateljem, em je to preslikana scena u kojoj Leonida pregovara sa Kserksom (srećom tamo nije bilo mačevanja đokama) a na sve to ovaj seks je izazivao salve smeha u bioskopu. Ok, ne mogu da kažem da naga Eva Grin ne prija oku, ali ako će je skidati za ovakvo ruglo od scene, onda bolje da to ne čine.

Ono što me je posebno iritiralo u filmu je soundtrack. U 300 smo imali nešto potpuno blesavo. U prvom jurišu spartanaca imamo električne gitare i to deluje prilično napaljujuće. Kada su nailazili Persijanci, kontam da je bila neka muzika koja bi trebala pratiti njih ali nije bila toliko forsirana. Ovde samo takvu muziku i forsiraju. Čoveče, muzika je bila takva da sam svakog momenta očekivao da Sinan zapeva. Ne bih li momentalno odložio kokice, napustio salu, otrčao u wc da četkom za wc šolju prošistim uši. Kako se film bliži kraju, sve su više iritirali sa tim. A šta je najgore od svega? Kada sam gledao prvog Iron Man-a, ceo film sam čekao istoimenu pesmu Black Sabbath-a. Mislim imaš sjajnu stvar Iron Man, dušu dala za film istog imena. I tek na kraju kada Džunior izgovara "I am Iron Man" kreće Sabbath i nastaje ludilo. Posle gomile sinanolikih melodija u finalu ovog filma, odjavnu špicu otvara War Pigs od Black Sabbatha. Ovo zvuči maestralno i na očajan soundtrack ovo dođe kao lek za uši ali tako dobra stvar nije podržana dovoljno dobrim filmom, tačnije nije dobila šansu da začini dobar film. 

300 - Rise of Empire je prepakovan 300, efekti su pojačani do granice nadpreseravanja, priča obemišljena kao da ju je pisao klinac od 10 godina, likovi, osim donekle Artemizije (Eva Grin) su za zaborav, ne postoje upečatljive scene kao u 300 itd. Teško da ovde ima nešto vredno pažnje. Estetski, iako su efekti prenadrkani, ovo izgleda simpatično. Dobro je i usnimljeno ali to ne uspeva da bude krunisano efektnim scenama. Imao je barem nešto potencijala ovaj film barem da ispriča priču o usponu jednog mladog ratnika. Na žalost i to je ispatetisano. Plašim se da ako ovo nadmaši budžet, dobićemo i treći deo gde ćemo gledati konačni okršaj. Ako i dođe do toga, nadam se da ovi likovi neće raditi na tom nastavku.

Zanimljivosti:
Ceo film je sniman u studiju ispred zelenog platna. Eva Grin je jedina glumica koju su želeli za ulogu Artemizije. Pošto je provodio po 6 sati svakog jutra na šminkanju, Santoro je čitao Herodotove istorijske spise. Saliven Stejplton je potpisao ugovor koji bi potdrazumevao da će glumiti i u nastavku ako ga budu snimali. Originalni scenario je podrazumevao da će se i Leonida pojavljivati u filmu ali je Batler odbio da reprizira svoju ulogu pa su te scene izbacili. Iako je najveći deo filma na vodi, sve scene s snimane na suvom. Inicijalno, film je trebao da bude o Kserksu i njegovoj vojsci.

Naj scena:

Verovali ili ne, odjavna špica sa War Pigs temom

Moja ocena: 5/10

понедељак, 17. март 2014.

Trouble with the Curve (2012)


Trouble with the Curve (2012) on IMDb
Kod nas nazvan: Povratak u Igru
Žanr: Drama | Sport
Režija: Robert Lorenz
Glumci: Clint Eastwood, Amy Adams, John Goodman...

Priča:
Bejzbol skaut u godinama ide možda i na svoj poslednji poslovni put. Iznenada mu se na tom putu pridružuje i ćerka koja time možda rizikuje veliki poslovni uspeh.

Moj osvrt:
Znate one nervozne likove koji deluju kao najgori mizantropi? Ma znate ih sigurno. To su oni likovi koji samo sipaju neku netrpeljivost a zapravu su vam simpatični u svemu tome. Njihova džangrizavost konstantno sipa gomile dobrih šala, hteli to oni ili ne. Ko najbolje glumi takve likove? One and only Klint Istvud. Ne shvatite ovo pogrešno, gledao bih Istvuda u takvoj ulozi još gazilion puta, ali ovog puta me je to užasno nerviralo. Zašto? Zato što su preslikali Kovalskog iz Gran Torina. Isti takav lik je i ovde. Samo sipa uvrede koje vas konstantno nasmeju, najcrnje se šali na račun drugih ali i na svoj. Uprkost tome svi imaju veliko poštovanje prema njemu. Problem koji sam imao sa tim je taj što u ovom filmu za toliko džangrizalo nije bilo mesta. Ok, Klint je uvek bio i ostaće zajeban lik, pa makar živeo još ovoliko, ali čoveče, ovde takav lik nije imao šansu da uspe. Pre svega, ovde nam treba neko ko bi mogao da nam probudi neku drugu emociju osim divljenja prema osobi koja je u 100 godina i dalje veliki mamojeb. Imamo dramu koja traži emocije. Neću da raspravljam o tome da li Istvud to može da odglumi - siguran sam da može. Neću ni raspravljati da li on može da vas dirne u takvoj ulozi - siguran sam da može. Valjda je lakše bilo prebaciti Kovalskog u ovaj film nego stvoriti nešto novo. 

Generalno, Trouble with the Curve je imao simpatičnu ideju koja je mogla rezultirati zanimljivim filmom koji bi vam možda i bio drag. Problem je što je u startu napravljena greška u koracima. Volim Gillana i Planta i oduševljavam se njihovim glasovnim sposobnostima u ovim godinama. Volim Van Dama i Švarcenegera jer sam odrastao na tim akcijama. Volim i naše Sašu Ilića, Dejana Stankovića jer sam im ispratio cele karijere. Mogu ovako do sutra. Zašto pominjem sve ove legende? Zato što ih branim kada god neko sere po njima. Zato što uprkos godinama ovi ljudi su spremni da dostave nešto dobro, uprkos godinama i dalje znaju znanje. Zaključak: volim likove koji uprkos godinama pokazuju veliko znanje i umeće. To je odlična tema. Imamo legendu koja stari i mlade likove koji hoće da je diskredituju. To je tako i u životu. Problem: scenarista je idot. Umesto da nam da nekog pametnog, ubedljivog lika koji želi da diskredituje legendu, da i nama to zvuči tako da ćemo i mi da posumnjamo u sposobnost ovog matorca, oni nam daju kompletnog morona kome ne bih poverio đubre da baci u kontejner. Ne možeš da me ubediš da je neko dobar tako što ga porediš sa moronom. Do đavola, i ja sa 110kg pored sumo rvača izgledam kao maneken. Garant bih delovao i strava basketaš kada bih igrao protiv nekog ko je đak prvak (pod uslovom da ne trenira). Tako da ovo nikako ne valja. 

Sledeći problem je odnos sa ćerkom. Ceo prokleti film Istvudov lik kao deluje odbojno a ona želi da mu se približi i otkrije zašto je to tako. Kada nam već pokažu zašto je to tako, skontamo da je scenaorista idiot. A da, skontali smo i ranije. Ovo ne da nema smisla već je sramota kakvu priču prodaju. Ovo čak nije ni patetično - ovo je ništa. I onda ispadne da je cela ova Istvudova nadrkanost potpuno bespotrebna. Zašto su se odlučili na nju? Zato što je tako lakše, zato što to Klint može da odglumi dok udara takt po kolenima na wc šolji. Sam lik njegove ćerke i njena priča su potpuno debilni. Ona je toliko dobra u svom advokatskom poslu da u tridesetak već može da postane partner i tu se kao priča komplikuje pa će njoj zbog požrtvovanosti prema ocu uspeh visiti o koncu. Svima je jasno gde ovo ide, svima je jasno kakav će biti finiš, ali eto. Moramo da trpimo te scene zato što nisu znali šta će sa Istvudovim likom. Zbog toga je ovaj lik ubačen da bi se prodala neka patetična pričica. 

Aaaawwwww ubacili su Timberlejka u film. Sve što sam ikada želeo da gledam u filmu. Na stranu što je u pitanju Timberlejk, ovaj lik je totalno nepotreban. Zašto? Zato što sve što on predstavlja mora biti podržano od strane ova dva do sada navedena lika. Čovek nema funkciju u filmu osim da izmami uzdahe devojčicama uključujući i ovoj skoro nepotrebnoj devojci. E sada, drugi problem sa tim likom je što je to jebeni Timberlejk. Ništa nemam protiv njega dok radi ono što radi, glumi u filmovima za devojčice i peva za iste te mlade dame. Problem koji imam je taj što u isti film staviš jednog od najvećih mamojeba u istoriji kinematografije i jednog Timberlejka. Zaista?!? Citiraću Đorđa Čvarkova i reći MRŠ!!! Sedi jedan. Čuj jedan, doživotno izbacivanje. Ne pamtim ovako impotentan potez još od odluke da Jeljcin glumi mladog Kajl Risa u četvrtom Terminatoru. Bolje ženu da su odabrali za Kajl Risa nego tog picopevca. Timberlejk mi je u svakoj sceni sa Istvudom izazivao neopisiv bol u mozgu i želju da nekog nabodem aperkatom. 

Rasplet filma nije bajkovit već je bezobrazno smešan i bez trunke mašte. Neko ko posveti godine i godine jednom poslu kao se očas posla odrekne svega za šta je radio. Mislim radio sam ono što mrzim ali sam ga radio do savršenstva (!!!) i sad ću raditi zapravo ono što volim i biću majstor u tom poslu bez dana iskustva (!!!). Naravno ispostavi se sve ono što smo očekivali. Majstori a dobričine pokažu da su majstori, debili potvrde da su još debilniji nego što smo očekivali. Mislim, ceo film se trubi o vunderkindu kojeg nam predtsave kao idiota. Da li iko u tri života očejuje da je taj idiot zapravo vunderkind? A zamislite tvist u kom bi se ispostavilo da dobričina ipak ima manu, da nije ono što se smatralo. Zar tu ne bi bilo malo drame. E tu su nam servirali priču o geniju i čudu iz blata. Ne znam zašto, ne mogu da preopostavim koji je razlog što mi se ovako nadrkanom to svidelo. Možda zbog malo poetske pravde i mogućnosti da nekom ko je na višem položaju skrešete u lice zašto zapravno nema razlog da se oseća tako uzvišenim, da i od boljeg postoji bolji. Ali ni to nije dovoljno da digne ovaj film do nekog proseka.

Zanimljivosti:
Scena sa mlađim Gas Lobelom (Istvud) preuzeta je iz Istvudovog filma Firefox. Istvudova izjava povodom njegovih  godina i glume u ovom filmu: "You get to a certain age, you're just glad to be there. You have to be a realist so you try to look for roles that are within the age range you are in. It would be kind of ridiculous if I wanted to play a 35-year-old guy. I've enjoyed the journey to this stage and I intend to enjoy the rest of the journey". Prvi Istvudov film posle 17 godina gde glumi a ne režira a prva glavna uloga u takvom filmu posle 19 godina. Prvi Istvudov film posle 2008 i Gran Torina. Ejmi Adams je izjavila kako je bila čast glumiti sa Istvudom.

Naj scena:

Peanut boy...

Moja ocena: 4/10