Before Sunrise (1995)

Kod nas nazvan: Pre Svitanja
Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Richard Linklater
Glumci: Ethan Hawke, Julie Delpy, Andrea Eckert...

Priča:
Džesi i Selin se sreću u vozu u Evropi i završavaju provodeći veče zajedno u Beču. Na žalost, oboje su svesni da je pred njima jedina noć koju će provesti zajedno.

Moj osvrt:
Teško se nateram na ovako nešto. Još kada sam pročitao o čemu se radi bio sam ubeđen da ovo ne može da valja. Previše je filmova na ovu temu i niko zapravo ne uspe da me ubedi da na ekranu ne gledam karikature između kojih nema nikakve hemije. Za divno čudo ovo je počelo dobro. Kreće jednostavnim dijalogom između dvoje ljudi. Zapravo mogu da kažem da mi se to čak i dopalo. Odmah se vidi neka hemija između ove dve osobe. Neću da serem o ljubavi na prvi pogled zato što i film ne prodaje to. Film se zapravo sprda sa svim tim klišeima, tinejdžerskim sranjpunicama i romantičnim komedijama. Ako sa nekim teško ostvarujete dijalog, ako morate da lupate glavu o čemu da pričate, to jednostavno ne ide. Koliko god se trudili uvek dolazi blokada. Ako se pak pronađete sa nekim, razgovor teče lako. Ono što ljudi ne kontaju to je da su osobe sa kojim mogu lako pričati uvek tu negde oko njih. Danas ljudi retko uspostavljaju dobru komunikaciju. U gužvi ćete pre videti ljude koji blenu u svoje telefone nego ljude koji zapravo pričaju jedni sa drugima. Naravno ne možete sa svakim uspostaviti lak kontakt. Čak je i broj ljudi sa kojim to možete učiniti neveliki ali vas ništa ne košta da pokušate. Ako kontakt koji ostvarujete ima za cilj nešto plitko, taj kontakt neće vredeti ničemu niti će biti uspešan u smislu dobrog povezivanja. 

Ovde moram da se osvrnem na dijalog. Ceo film je zapravo neprestani dijalog. Kada sam pisao o filmu Last Chance Harvey, pomenuo sam kako nisu dobro iskoristili glumce. Mislim, imaš Hofmana i Emu Votson, dvoje glumaca koji mogu da pojedu Džuli Delpi i Itana Houka za doručak a ti ubacuješ beskrajne muzičke sekvence kako ne bi čuli dijalog. A dijalog zapravo ne čujemo zato što nisu uspeli da nađu nekog sa tri čiste ko može da napiše taj dijalog da valja. Za mene je to bilo neoprostivo. Ovde ne samo da imamo neprestani dijalog, taj dijalog je napisan majstorski. Skoro bez i jednog suvišnog momenta, skoro bez i jednog momenta patetike. Do vraga u prvih par minuta su me ubedili da gledam dvoje ljudi koji zapravo imaju nešto u glavi, dvoje ljudi koji mogu da zapodenu nomralan razgovor. Drugo, ovo je sjajan pristup. Nemamo povezivanje likova zbog plitkih stvari, zbog fizičke privlačnosti. Ovo dvoje ljudi su se povezali jednim običnim razgovorom i razotkrivanjem. 

E sada neko može da kaže "šta ovaj prdi, pa nije tako lako pričati sa nekim nepoznatim". Naravno da nije. E tu me je ovaj film kupio. Ljudi neprestano uče. Ovo dvoje je lako naučilo da se sporazumeva bez ikakvih problema. Kako? Mislite li da su ljudi koje ovo dvoje sreću tek tako neki nasumični ljudi koji treba da začine scene? Ooo ne. O tome ću detaljno nešto kasnije. Ovde se bavim započinjanjem razgovora i probijanjem barijere, savladavanjem onih neprijatnosti pri upoznavanju. Evo odmah ću vam dokazati da ljudi koje ovo dvoje sreću imaju i te kako veze sa celom pričom, simbolikom započinjanja veze itd. U momentu kada im je sve čudno, kada im je neprijatno možda, kada nisu sigurni u ono što čine, sreću dva momka sa suludom, otkačenom pričom o nekoj predstavi. Takva blesavština upravo služi da vas opusti. Kada je neko spreman da izvede nešto tako genijalno blesavo, zašto bi se tremirali zbog najobičnijih momenata. Ako oni imaju hrabrost da budu blesavi, zašto neko ne bi imao hrabrost onda da pogreši u bezazlenom razgovoru. 

Kada bih analizirao njihove dijaloge bio bi potreban veliki tekst. Samo ću neke karakteristične stvari možda izdvojiti. U svakom slučaju dijalog je odličan i način na koji se odvija je realističan. Kada vodite razgovor sa nekim sa kim volite to da radite on teče u svim živim pravcima. U momentu se promeni tema i ne budete svesni kako ste od jedne došli do neke druge iako nisu ni malo povezane. Bukvalno svi dijalozi i sve teme ovde imaju neku vrednost. Uglavnom je većinu lepo slušati a neki su baš vredni razmišljanja. 

Postoji još jedan razlog zašto se film zove Before Sunrise. Rađanje sunca označava početak. Ovo je odlična simbolika na početak veze. Znači ne očekujte neku izlizanu ljubavnu priču punu uspona i padova, dobrote, prevare i sličnih gluposti. Očekujte početak zaljubljivanja. Ovo nije svakako najbolji film koji sam gledao na tu temu ali ne manjka mu kvaliteta. Ono što je karakteristično za početak bilo čega je to da ljudi odmah razmišljaju o potencijalnom toku, problemima kao i kraju. To im predstavlja veliko ograničenje. Ako kreneš da sumnjaš da će nešto vredeti, velike su šanse da ćeš odustati. Ako kreneš da pitaš da li je neko vredan da bi s njim proveo vreme, tražićeš mu mane i moguće je da mu nećeš dati ni šansu. Problem je što svim tim predviđanjima i pretpostavkama svodiš potencijalnu vezu na teoriju. Ako sa nekim uživaš od samog početka, zašto postavljati pitanja, zašto sumnjati, zašto se samo ne prepustiti i uživati u momentu. Nikada ne možemo biti sigurni u budućnost koliko god je planirali. Zašto bi nam strah od budućnosti upropastio sadašnjost? 

Postoje ti kratki momenti za koje znamo da neće trajati. U najvećem broju slučajeva zbog toga ćemo odustati od njih. Zašto bi se posvetili nečemu što nema budućnost? Zato što je osećaj tako jebeno dobar. Nije bitno to što vam je to bila šansa samo za kratak momenat lepote, bitno je to što ga niste iskoristili. Bez obzira što si srećan čovek, što imaš sve što si poželeo, bez obzira što si ostvario ono što želiš, zašto na sve to ne bi u sebi nosio i taj jedan savršen momenat bez obzira što je trajao tako kratko. Braćo i sestre, ništa što je dobro ne traje kratko. Traje zauvek. Zauvek ćete pamtiti sve ono što vam je donelo momente sreće i uvek ćete osećati tu sreću kada se setite tih momenata. 

Tokom dijaloga se dođe do jedne savršene konstatacije: Sve što radimo, radimo da bi bili voljeni. Za mene je to savršena rečenica. Bukvalno sve dobro u šta ulažemo trud rezultiraće uspehom, obradovaće nekog i taj neko će vas voleti. Sve što radimo iz dobre namere zbog nekog i za nekog, radimo da ga usrećimo ali samim tim se i mi osećamo voljeni. Na to dodajem možda i najbolju rečenicu i moju omiljenu scenu u filmu: The Answer lies in the attempt. Šta god učinili, kakvo god pitanje postavimo vezano za rezultat našeg rada, odgovor i jeste u pokušaju. Ali ne samo odgovor, lepota je u pokušaju gde pod pokušajem možemo posmatrati i dolazak do nekog uspeha. Samo osvajanje može doneti veliku sreću, sama borba za nešto ispunjava. 

Ako ostvarimo dobar dijalog sa nekim, upoznaćemo ne samo njega već i sebe. Kada se napokon osetimo opušteno i prirodno u nečijem društvu, onda lako iznosimo svoja razmišljanja, stavove, lako otkrivamo svoje probleme, lako pokazujemo i svoje tripove i bubice. Na taj način, dok nas neko drugi upoznaje i mi sami dobijamo pravu sliku o sebi. To ne samo da nas čini srećnim, to rasterećuje i ispunjava. 

Rekoh da ću kasnije o ljudima koje ovo dvoje sreću. Svi susreti deluju pomalo nebitno ali nisu takvi. Prvo sreću pomenute likove koji predstavljaju opuštanje i rasterećenje. Potom sreću gataru koja im donese nešto novo a to je razlika. Jasno je da devojka pomalo veruje u nešto čudesno a momak pokušava da za sve nađe racionalan odgovor. I znate šta, to im ni malo ne smeta.  Lako ćeš prihvatiti razlike nekog s kim je lako ostvariti kontakt. Potom sreću igračicu koja izvodi neki čudan, egzotični ples. To pokazuje otkrivanje nečeg novog, nečeg uzbudljivog vezanog za drugu osobu. Potom sreću pesnika što asocira na zaljubljenost i donekle pogubljenost s obzirom kako taj lik izgleda. Vidimo nešto što je u isti momenat emotivno ali i genijalno u svojoj blesavosti. Zar zaljubljivanje nije takvo? Tako da posle prihvatanja svih mana i vrlina i upoznavanja, dolazimo do početka zaljubljivanja. Potom imamo i muziku i muzičare. To je već polet i dolazimo do uzburkavanja emocija. Na kraju dolazimo i do najboljeg susreta gde ovo dvoje nailaze na barmena. Ako gledate scenu van ovog konteksta o kom pričam, ona je besmislena jer barmen izgleda glup zato što praktično poklanja flašu vina. E to je zapravo teška genijalština. To je pokazatelj da postoje ljudi koji veruju u vašu ljubav. Zašto - zato što i sami znaju kakav je to osećaj. 

Ovo je pametno napravljen film sa sjajnim dijalogom i gomilom dobre simbolike. Pokazuje zaljubljenost na sasvim drugačiji način gde neamamo glupe tinejdžerske karikature već dvoje inteligentnih ljudi. Nemamo nagone ka materijalnom i plitke emocije koje će kulminirati patetičnom završnicom već zavšrnicom dominira ono što ispunjava i zaljubljenost - totalna pogubljenost i euforija u buđenju neverovatno lepih osećanja. Šta je zaključak svega? I najkraći momenat sreće je večan. Uživajte u njemu.

Zanimljivosti:
Scenario je napisan za 11 dana. Džuli Delpi i Itan Houk su prepravili veliki deo scenarija. Ona je bila ljuta zato što njih dvoje nisu navedeni kao scenaristi. Film je prepun referenci na knjigu Džejmsa Džojsa - Ulysses.

Naj scena:

If there's any kind of magic in this world it must be in the attempt of understanding someone sharing something. I know, it's almost impossible to succeed but who cares really? The answer must be in the attempt.

Moja ocena: 8/10