The Wolf of Wall Street (2013)

Kod nas nazvan: Vuk sa Vol Strita
Žanr: Komedija | Kriminalistički | Biografski | Drama
Režija: Martin Scorsese
Glumci: Leonardo DiCaprio, Jonah Hill, Margot Robbie...

Priča:
Film je zasnovan na istinitoj priči o Džordanu Belfortu, njegovom usponu do bogatog brokera pa sve do umešanosti u kriminalne radnje, korupciju i probleme sa zakonom.

Moj osvrt:
Skorseze se vraća i to u velikom stilu. Film otvara monolog Džordana Belforta i to je veličanstven šamar. Zašto šamar? Zato što vam se čovek otvara, što ne krije ništa, što ne prodaje muda za bubrege. Priča vam detalje o sebi i to svaku prljavu sitnicu. Ok, to može da zvuči kao iskrena priča nekog ko se kaje i ispoveda. E to nije to. Ovaj lik se ne kaje ni zbog čega. Priča sve ono što mu je na pameti, priča o svim nedelima, sranjima, svim problemima koje je pravio, svim prestupima koje je učinio - i jasno je kao dan da on uživa u svemu tome. Iskreno, dosadilo mi je da gledam šablonske scene sa razmaženim bogatašima koji su po pravilu idioti i da svedočim nekoj kritici takvih ljudi. Neću ni da gledam neku patetičnu priču o tome kako je čova doživeo otkrovenje i promenio život iz korena. Ovaj čovek je radio da bi zarađivao a zarađivao da bi uživao. On ima svoj način na koji želi da živi i uživa. Sam se izborio da dođe do njega. Ne govori vam on da radite isto kao on već da morate imati jasan cilj šta zapravo želite sa svojim životom. 

Da bi ostvario sve ono što želi, da bi uživao u onom u čemu želi, potreban mu je novac. Nema ovde ni drame da novcem ne možeš kupiti sreću, zdravlje, ljubav i pizdarije. Ok, verovatno i ne možeš, ali se mnogo lakše dolazi do svega uz novac. Naravno, tu je beskraj stvari, usluga i beneficija koje možeš uzeti novcem. Novac je i Belfortova opsesija. Postoji ta neprestana potreba za još. To je jednostavno u ljudskoj prirodi. Ako vam je cilj da dođete do određene svote, kada ispunite taj cilj postavićete sebi viši i tako dalje. Zamislite koliko onda jedan broker može da zaradi pa sada zamislite kolika je tek njegova opsesija. Videćete svu njegovu jurnjavu i borbu za novac. Ta borba je ono što ga ispunjava ali neretko će žestoko rizikovati (pa čak i život) zbog novca. Tu dolazimo do nečega što je naša svakodnevica. Koliko god mi posedovali novac i novac poseduje nas. 

Već sam pisao o tome koliko mrzim bilo kakve podele među ljudima. Wolf of Wall Street pokazuje da svaki čovek ima (upotrebnu) vrednost, da svaki čovek može da uspe ako uloži dovoljan trud, da svaki čovek može da se ostvari ukoliko ima dobro usmerenje. Prvo, školovanje svakako unapređuje čoveka ali ne definiše ga nužno. Postoje stvari sa kojima se rodiš, postoje stvari koje razvijaš ali tvoja ličnost te definiše i u poslu. Džordan je pre svega hrabar, snalažljiv i ima strašne karakteristike vođe. Kada stvaraš tim, svakako da treba da imaš sjaje pojedince ali da bi tim bio uspešan, mora da sarađuje, da funkcioniše i mora da postoji međusobno razumevanje. Na tu kartu je Džordan igrao. Imao je hrabrosti da se upusti u igru. Njegova ludost mu je svakako pomogla u tome. Znao je kako da ukomponuje ljude koji nisu stručni za posao, znao je kako da ih usmeri. Zaslužio je poštovanje, ceo tim uspešno sarađuje i uspeh je bio neminovan. Džordan jeste prikazan kao sjajan u svom poslu brokera ali ga nije obavljao dugo. Drugi su ga obavljali za njega. On ih je usmeravao. Verovatno su neki drugi i znali to bolje da rade, pogotovu kada je firma narasla, ali ono što Džordana izdvaja od ostalih je ta karakteristika vođe i čoveka koji uvek vuče napred. 

Kada je u pitanju posao, ovde se, najjednostavnije rečeno, radi o prodaji. Nikada, ali nikada nije samo u pitanju proizvod koji prodaješ kada je odluka o kupovini u pitanju. Ljudi će se odlučiti da kupe nešto ako ih ubediš i ako im je to potrebno. Pitali su Gejtsa šta bi uradio da ostane samo sa 100 dolara. On je odgovorio da bi kupio proizvod za 5 dolara a dao 95 za njegovu reklamu kako bi ga prodao po većoj ceni. To je jedan aspekt. Drugi je način na koji ćeš prodati nešto. E to je već sposobnost da razumeš onog s kim pričaš i kome želiš prodati nešto, sposobnost da ga brzo upoznaš, da ga nateraš da ti kaže šta zapravo želi i na kraju da mu daš nešto što je primamljivo. Da se ne lažemo, san o lakoj zaradi je nešto što svi imaju. Na kraju, sa strane prodavca, prodaja nikada nema veze sa proizvodom. Neko bi ovo nazvao prevarom. Zašto ste onda veoma zadovoljni posle kupovine? Kao dobar prodavac morate poznavati ono što prodajete. Naravno, od toga ćete napraviti beskrajno bolju stvar u priči ali morate znati dokle sežu granice do kojih možete ići. Zaključak je da morate poznavati i kupca i proizvod. U jednom marketu koji sam često posećivao radila je gospođa koja je uvek, ALI UVEK uspela da proda ono što je nameravala. Bilo šta da ste kupili, ubedila bi vas da uzmete još nešto. Uz banane bi vam prodala odlične jabuke, uz čokoladicu neki simpatičan kolačić itd. Uvek je bila prijatna, nasmejana, lako je vodila razgovor i ljudi su je voleli. Rekao sam sebi ako ikada budem imao radnju, ova žena će držati obuku kako se prodaje. Sa druge strane, upoznao sam mnogo više onih trgovaca koji su me posmatrali kao debila. Znate ono kada vam neko pokušava prodati nešto vezano za vašu struku a lupeta gluposti pokušavajući da vas ubedi u nešto besmisleno. 

Ono što posebno moram da pohvalim je dijalog. Ok, Skorseze nas je već navikao na odlične dijaloge ali ovde je već bio strašan izazov, pre svega zbog tempa filma. Ovo je užasno brz i isto toliko zabavan film. Kada serviraš brzu scenu moraš da uskladiš dijalog kako ne bi uništio tempo. Ovde mi se čini da je Skorseze pomalo i eksperimentisao. Uspeo je u nekoliko puta da servira dijalog o besmislenim stvarima a da to opet zvuči odlično. Recimo Tarantino je majstor za takve stvari. Generalno, retki su oni koji mogu napisati tako dobar dijalog. Ako hoćete klasičan primer netalentovanih ništarija, pogledajte drugi deo Hobita. Ako ne zaspite do razgovora Bilba sa Šmaugom, taj dijalog je klasičan primer očajnog pisanja. Kreira se neka pretnja od zmaja i onda ide pola sata razgovora sa prokletijom. Komotno možete otići u prodavnicu po pivo ili sok, popričati usput sa komšijom sa drugog sprata, vratiti se, istuširati se, pregristi nešto. Dijalog će još uvek da traje a zapravo ništa niste propustili. Ovo što je Skorseze dostavio je nešto sasvim suprotno od tih kenjarija. 

Ono čemu je lako diviti se kod Džordana je upornost i borba. Krenuo je sa dna, prihvatio pravila igre, naučio je i unapredio. Nema odustajanja, nema predaje, samo gledanje u napred, samo traženje rešenja i ostvarivanje ciljeva. I šta kada se dođe do cilja? Ništa, postavi se sledeći, još veći. U jednom momentu možemo postaviti pitanje "zar mu nije dovoljno novca, zašto lepo ne batali sve i uživa u životu". Zato što bi takva situacija, braćo i sestre, bila dosada. Nija fazon imati veliki novac već doći do istog. Veliki novac je u ovom slučaju pokazatelj uspeha. Ako već uspete u nečemu, zar nećete napadati sledeći cilj, nešto što je barem stepenicu više od prethodnog. Džordan Belfort uživa u svom novcu, u bahaćenju, u drogiranju u seksu u ludiranju, ali isto tako uživa u svom poslu. Posao je taj koji mu je doneo novac i uspeh. 

Tokom celog filma primetan je veoma brz tempo. Scene prosto eksplodiraju jedna za drugom i vidimo konstantnu trku i frku. To ne čudi s obzirom na prirodu posla kojim se Džordan i njegovi prijatelji bave. Kao što dobro znate vaš posao utiče na vaš život i obratno. Onda zamislite kakva frka je ovde u oba segmenta. Ako su nam likovi gomila budala, ako se bave ovako stresnim i dinamičnim poslom, ako prave žestoke pizdarije van posla a imaju velike izazove na poslu, onda je jasno kao dan da imate prvoklasnu frku. Zbog toga je ovaj film jedna od najboljih komedija koje sam gledao u poslednje vreme. Ima i nešto preterivanja ali po pravilu to je rezultiralo urnebesnim scenama. 

Ispod svog tog provoda, ispod povremenog klovna vidimo da čuči genije koji je uspeo da ostvari mnogo. U Holivudu kada prave likove uvek idu iz krajnosti u krajnost. To rezultira karikaturama koje ne mogu da vas ubede da su sposobne za neka dela ili neku emociju. Ovakav lik Džordana Belforta mi se dopao iz prostog razloga što je takav da je njegov uspeh neupitan. Sa takvim likom, Skorseze nas je ubedio lako da je ovaj čovek sposoban da napravi veliku stvar. Ok, pokazao je velike sposobnosti ali nemojmo zaboraviti da ga prati veliki broj ljudi. Zašto? Pre svega jer ih je on doveo do uspeha, on im je pokazao put do ostvarenja ciljeva. Naravno da je i sam imao koristi od toga ali se postavio kao mentor, kao vođa a takve likove je lako pratiti. Jedna je stvar kada radite za nekog ko vas samo plaća, druga je stvar kada radite za nekog ko vas uz to ceni, poštuje i ko veruje u vas. Džordan Belfort je zbog toga omiljen, jer pokazuje i veru i poštovanje prema ljudima sa kojim radi. 

Koliko puta sam čuo rečenicu "treba otići dok si na vrhu". Ne znam koliko je to ok izjava. Ako dođete do nekog stadijuma na kom vladate, na kom ste majstori, ko kaže da ne možete bolje od toga? Ko kaže da ne treba da osvojite nov vrh? Da li onda treba otići kada siđete sa vrha? Naravno da ne. Ko kaže da se ponovo nećete vratiti. Sve dok volite ono što radite, radite to bez obzira da li ste najbolji u tome ili ne. Koliko god uspona i padova imali, bez obzira da li ste na vrhu ili ne, ako ste majstor, uvek postoji ciljna grupa za ono što prodajete. 

Sa ovim sam zaključio analizu filma. A sada reč dve o Oskaru i glumi. Što se mene tiče, koliko mogu da se setim, Vuk sa Vol Strita je lagano najbolji film iz protekle godine. (Nije ako Hunt pripada istoj godini) 12 Years a Slave se bavi teškom pričom a to ljudi vole pa je dobio oskar. U pitanju je samo ok filmić. Dallas Buyers Club je nešto bolji, ima solidnu glumu i nešto nam je ispričao. Gravity je filmski gledano teški prosek ali su efekti spektakularni. Sem što je slatkiš za oči nema neku posebnu vrednost. Tako da mislim da su Skorseze ali i sam film zaslužili oskare. A sada o glumi. Načitah se gomile komentara kako je Leonardo zaslužio Oskara i kako je nepravda što ga nije dobio. Ovog puta ću se složiti sa većinom. Ok, svaka čast MekKonahiju, ono jeste dobra gluma ali mislim da je Di Kaprio na višem nivou. Ovo je neverovatno blesava uloga a DiKaprio se u njoj snašao kao da je film o njemu samom. Čovek glumi jednu otkačenu ulogu i neverovatno prirodno deluje u njoj. Toliko o Akademiji i njihovoj relevantnosti. Dobiće i Leo oskara verovatno kada bude glumio neku tešku sudbinu ili humanu ličnost. Uostalom i Sandra Bulok je dobila oskara zato što je glumila NIŠTA u jednom nebitnom The Blind Side. Šteta što tu Leovu oskarovsku ulogu verovatno neće pratiti ovako dobra gluma jer će biti upropašćena težnjom za patetikom.

Zanimljivosti:
Pravi Džordan Belfort se pojavljuje na kraju filma kao voditelj koji najavljuje Belforta. MekKonahijevo lupanje u grudi je zapravo ritual spremanja za snimanje kojim glumci pokušavaju da razbiju tremu. Smrvljeni B vitamin je korišćen kao kokain. Margo Robi je u sceni rasprave ošamarila Di Kapria znatno jače nego što je trebalo. To je bilo slučajno i izazvalo je salve smeha. Džona Hil je nosio veštački penis u sceni kada onaniše na zabavi. To niko od glumaca nije očekivao i reakcije su bile prirodne. Kada se Džordan vuče do svog auta pokušavajući da ga otvori, to je Di Kapriova improvizacija. Sam Belfort je pomagao Di Kapriu da bolje uđe u ulogu. 

Margo Robi je izjavila kako je scena vođenja ljubavi na krevetu prepunom novca bila veoma nezgodna zato što ju je lažni papir prilično izgrebao po leđima. Najveći deo filma je improvizacija. Skorseze je to tražio od glumačke ekipe. Di Kaprio je bio prilično nervozan kada su snimali scenu gde se ljubi sa Džoanom Lumli. Ta scena je snimljena tek iz 27 pokušaja. Kenet Čoi se ugojio oko 14 kg za potrebe snimanja. Džona Hil kaže da je zaista udaren pesnicom u lice u jednoj sceni i da je sam pristao na to. On je u jednoj sceni zaista stavio zlatnu ribicu u usta.

Naj scena:

I'm not leaving...

Moja ocena: 9/10