Žanr: Komedija
Režija: Terry Jones
Glumci: Graham Chapman, John Cleese, Michael Palin...
Priča:
Rođen na prvi Božić u štali pored one u kojoj se rodio Isus Hrist, Brajan iz Nazareta provodi ceo život tako što ga ljudi uporno smatraju Mesijom.
Moj osvrt:
Hajmo na još jednu čistu desetku. Life of Brian me je kupio na prvo gledanje i moje obožavanje je raslo sa svakim sledećim. Kao klinac sam se smejao glupostima, kasnije sam se smejao i dijalozima. Braćo i sestre, danas se smejem i tome koliko je ovo zapravo tačan film. Naravno, tu je velika snaga Pajtonovaca. Njihovi filmovi deluju kao niz skečeva no iza svake prikazane budalaštine krije se ono što mnogim ozbiljnim filmovima fali - veliko razumevanje ljudi.
Na površini, Life of Brian je fantastični haos. Čovek koga stalno pogrešno smatraju mesijom luta kroz svet pun idiota, revolucionara, fanatika i birokrata. Film deluje kao velika sprdnja sa religijom ali nije religija to sa čim se Life of Brian zaista šali. Što više film traje, sve je jasnije da vera nije to što zanima Pajtonovce. Šta je onda to čime se oni bave? Ljudi. Ovo nije film o tome kako nastaju religije. Ovo je film o tome kako nastaju "mase". A to je, složićete se, velika razlika.
Brajan ni po čemu nije poseban. Nema nikakvu veliku sudbinu, nije mudar, nije harizmatičan, nije ni vođa. Upravo zato je savršen za mesiju. Zašto? Zato što ljudi ne traže istinu. Ljudi traže nekoga na koga mogu da nalepe potrebu da se ima odgovor na sve, potrebu da ih neko vodi i na kraju krajeva, sopstvenu potrebu za smislom.
Ni jedna šala ovde nije samo šala. Uzmimo npr. scenu sa sandalom. Brajan gubi sandalu dok beži od mase a gomila odmah počinje da raspravlja da li je sandala sveti simbol i treba li slediti tikvu koju je takođe izgubio. Užasno apsurdno ali upravo zato je smešno. No šta ako vam kažem da je ova scena izuzetno istinita ili možda bolje da kažem tačna. Kako? Nije li ovo naša potreba da od slučajnosti stvaramo dogmu? Koliko nam često sam predmet postaje važniji od ideje? Koliko često volimo simbol ne znajući zapravo šta on suštinski predstavlja?
Isto važi i za revolucionarne grupe. „People’s Front of Judea“, „Judean People’s Front“... mislim da sam ove scene gledao na stotine puta i svaki put se smejem kao prvi put. Iza tog humora stoji brutalna kritika političkih pokreta koji više energije troše na međusobnu mržnju nego na ono protiv čega se navodno bore. To su scene koje će uvek biti aktuelne.
Ono što obožavam je što Pajtonovci koriste apsurd da bi razoružali ozbiljnost autoriteta. Rimljani deluju smešno. Revolucionari deluju smešno. Masa deluje smešno. Ali niko od njih nije karikatura samo radi humora. Kako? Tako što svako od njih predstavlja neki oblik ljudske potrebe da dominira, pripada i/ili veruje.
Scena sa latinskim grafitom je sjajan primer Pajtonovske inteligencije. Na prvi pogled to je još jedan skeč: rimski vojnik ispravlja Brajanovu gramatiku dok ovaj piše revolucionarni slogan. Kakva suluda ideja o sistemima moći. Čak i pobuna mora biti gramatički ispravna. Ček, šta nam to govori zapravo u širem smislu? Govori nam da čak i otpor mora igrati po pravilima autoriteta. I to je ono što izdvaja Life of Brian od običnih parodija. On ne ismeva samu religiju i politiku koliko našu potrebu da sve ukalupimo u strukturu.
Za lik kojeg su napravili Pajtonovci, malo je čudno reči da je tužan ali Brajan je upravo takav iz prostog razloga jer mu niko ne dozvoljava da bude samo čovek. Masa stalno pokušava da ga pretvori u simbol a simboli su, kao što znamo, opasni jer prestaju da budu ljudi.
Zanimljiv je način na koji film prikazuje masu. Ni jedan pojedinac sam po sebi nije nužno glup. Ali kada se okupe, ljudi počinju da razmišljaju kao jedno biće. E to biće je, uglavnom, idiot. Pajtonovci to savršeno razumeju. Zato su njihove scene mase toliko haotične. Ljudi više ne slušaju. Oni samo ponavljaju. „You’re all individuals!“ - „Yes, we’re all individuals!“. Savršena definicija kolektivizma.
Iako se film smeje ljudima on ih zapravo ne mrzi. To je bitna razlika. Pajtonovci razumeju da su ljudi smešni jer su izgubljeni, jer ne podnose prazninu, jer očajnički žele da postoji neko ko zna odgovore. Da li nas to čini beznadežnim?
A onda stižemo i do kraja. „Always Look on the Bright Side of Life“ je jedna od onih scena koje su istovremeno urnebesne ali iznenađujuće životne. Ljudi vise na krstovima i pevaju optimističnu pesmu. I što duže mislimo o toj sceni, sve smo svesniji da ona nije samo šala. Ona je filozofija preživljavanja. Ako je svet apsurdan, možda je smeh jedina stvar koja čoveku ostaje.
I upravo zato volim ovaj film. Iza svih gluposti, pesama, vikanja i apsurda stoji jedna ozbiljna ideja. Ljudi će pokušati da pronađu smisao čak i tamo gde ga nema. Stvaraće vođe, religije, ideologije, simbole samo da bi našli strukturu, samo da ne bi priznali koliko je svet za njih nepojmljiv i haotičan. Pajtonovci su upravo tome imali hrabrosti pogledati pravo u oči - i nasmejati se.
Zanimljivosti:
Šest Pajtonovaca je igralo 40 likova u filmu. U intervjuu iz emisije Monty Python's Flying Circus: Live at Aspen, John Cleese ispričao je da se, zbog masovnih protesta protiv filma koje su organizovale gotovo sve hrišćanske denominacije, često šalio sa Michael Palinom: „Posle dve hiljade godina uspeli smo prvi put da ih sve ujedinimo!“ Film je prvobitno finansirala kompanija EMI, ali je odustala od projekta jer je scenario smatrala bogohulnim. Članovi grupe Monty Python tužili su EMI, a spor je na kraju rešen vansudskim nagodbom. Veliki obožavalac Monty Pythona, George Harrison, smatrao je da je to možda poslednja prilika da nastane još jedan njihov film. Zato je osnovao produkcijsku kuću HandMade Films i, kako je sam rekao, „založio“ svoju kuću u Londonu i poslovnu zgradu kako bi obezbedio četiri miliona funti potrebnih za snimanje. Na pitanje zašto je to uradio, odgovorio je: „Zato što želim da ga pogledam.“ Eric Idle se kasnije našalio da je to bila „najskuplja bioskopska karta ikada plaćena“.
Jedna od prvobitnih ideja za film bila je da Brian bude trinaesti apostol, koji zbog spleta nesrećnih okolnosti stalno propušta ključne trenutke iz Isusovog života — uključujući i Poslednju večeru. U sceni u kojoj se Brian pojavljuje nag pred ogromnom gomilom ljudi, Graham Chapman zaista se obnažio pred oko 2.000 statista. To je izazvalo vriske mnogih muslimanki koje su učestvovale u snimanju kao statistkinje. Članovi grupe Monty Python takođe su se našalili sa turistima, namamivši ih da pogledaju ka prozoru neposredno pre nego što se otvorio, kako bi i oni prisustvovali toj sceni.
Naj scena:
Always look on the bright side of life...
Moja ocena: 10/10
