Obavestenje

Obaveštenje: Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

четвртак, 29. мај 2014.

RoboCop (2014)


RoboCop (2014) on IMDb
Kod nas nazvan: Robokap
Žanr: Naučna Fantastika | Akcija | Kriminalistički | Triler
Režija: José Padilha
Glumci: Joel Kinnaman, Gary Oldman, Michael Keaton...

Priča:
2028. Detroit. Aleks Marfi, voljeni suprug, otac i dobar policajac, kritično je povređen na dužnosti. Multinacionalna kompanija OmniKorp vidi u tome svoju šansu da stvori policajca koji je pola robot, pola čovek.

Moj osvrt:
Originalni RoboCop mi je bio jedan od dražih filmova u detinjstvu. Imao je jedinstvenu dramu, ludu sci-fi ideju i ta kombinacija je donela dosta dobrog. Ovaj rimejk sam osudio čim sam čuo za njega. Prvo, ovo je genijalna šansa da se dostavi nešto sa spektakularnim efektima sa plitkim likovima bez ikakve drame i logike. Jednostavno nisam video način da ovo uspe. Da bi uspelo morali bi smisliti žestoko drugačiju a kvalitetnu priču. Drugačija priča nije problem, problem je što bi ceo ovaj film gledali kroz original i shvatali da mu nije ni prići. Ako je i bilo nade, ulivao ju je režiser iza kog stoje dva cenjena Elite Squad-a. 

Ono što mi se dopada, film ipak pokazuje da želi da bude drugačiji. Za dosta stvari nam daje neku potporu i pozadinsku priču. Prvo imamo priču oko toga trebaju li roboti da čuvaju ljude. Mislim da je ovo odlično odrađeno. Ok, verujemo mašinama kada treba da izvrše neki posao umesto nas ali teško da ćemo im verovati kada imaju moć da nas povrede pa i da nam oduzmu život. Ta borba je ovde odlična. Nemamo slepe likove koji će reći "roboti su 100% ok" već imamo ljude koji misle, koji slušaju kritike, koji imaju u vidu potencijalne kupce. Mašina ne može da ima milost, ne može da procenjuje najbolje, ne može da ima osećanja. Iza svega treba da bude čovek. I na prilično jednostavan način mi dolazimo do ideje o Robokapu. Op, op, od unapred osuđenog filma to nismo očekivali. Mislim zašto je trebala ovakva priprema? Šta će nam trunka logike i mozga? Pogledajte samo Igre Gladi i videćete da je moguće prodati smeće bez grama logike. Naspram toga, rečenica "Toliko sam plav da sam zeleniji od ljubičastog" ima savršeno smisla. 

Drugo veliko iznenađenje su dva priznata glumca i to ne u ulogama koje mogu da odrade za jedno popodne poput Nisona i Fajnsa u rimejku Clash of the Titans. Ovo su komotno dve glavne uloge u filmu a tumače ih Majkl Kiton i Geri Oldmen. Dobri stari Geri je majstor i uvek će dostaviti ono što se traži od njega. I ovde je on na sasvim zadovoljavajućem nivou. Ali za mene čova broj jedan u filmu je Majkl Kiton. Ajao. Gledao sam gazilion biznismena i lovatora ali retko koji je ovako dobar. Imamo one slepe koji ne kontaju ništa osim love i to su šablonski negativci. Takvih mi je već pun đoka. Imamo one bahate koji u ozbiljnim filmovima služe da nerviraju ali Skorseze je pokazao da odlično mogu da legnu u komediji. Ne pamtim kada sam gledao takvog lika a da rezonuje kako treba, da iznosi odlične planove. Majkl Kiton se prvo ponaša kao glavni, odgovorni u uspešnoj firmi. Razgovori, pokreti sve je ovo genijalno. Nije onaj slepac koji traži nemoguće da bi došao do love, traži ono što je najbolje za njegovu firmu. Znate šta je genijalno - bez obzira da li je njegova odluka moralna ili ne, da li je pravična ili ne, savršeno je logična. Znači da nemamo nekog ko je zao samo zato da bi bio zao i bio protivnik pozitivcima u jednom periodu, imamo nekog koga zapravo procenjujemo na osnovu odluka. Opa, još jedna dobra stvar u unapred osuđenom filmu. 

Dopadaju mi se i same stvari vezane za kompaniju kojom ovaj čova upravlja. Vidimo čoveka koji nema ruke i koji pomoću veštačkih ponovo svira gitaru. Ne razumite pogrešno, nije ovo sad neka epohalna scena. Zapravo većina će reći da ovo nema mesta u filmu o Robokapu. Meni je ovo sjajno. Prvo, sama scena nezavisno od filma je odlična i emotivna. Drugo, pozadina koja se daje Omnikorpu kao kompaniji i Kitonovom liku kao vođi je sjajna. To je još jedna stvar koja ide u prilog nešablonskom negativcu. Njegovi porivi su svakako i humani. Ok, on zarađuje strašan novac na tome. Ali imajmo u vidu da je isto tako mogao zarađivati na prodaji oružja. 

Primetili ste da ništa posebno ne rekoh o samom Robokapu. E pa želeo sam prvo o skroz dobrim stvarima. Ako me sećanje dobro služi, u originalu, porodica nije znala da je Aleks Marfi preživeo. Ovde se direktno ta odluka daje u ruke njegove supruge. Ne mogu da diskutujem o ispravnosti te odluke, nemoguće je. Svakako da želiš da neko koga voliš ostane živ ali ovde je legalno postaviti pitanje koliko je on zapravo živ. Koliko je fer prema nekom ostaviti ga tako u životu. Nekako su mi u tom originalu neznanje porodice i Marfijeva tuga dali savršenu dramu. Ovde su izgubili šansu za tako nešto. Kontam da su hteli napraviti nešto novo. Nije ovo loše ali daleko je i od dobrog. Srećom, patetika je izbegnuta ali taj njegov odnos sa porodicom je doprineo sklepanosti cele priče. Ima smisla, samo kažem, nije mi toliko upečatljiv. Počeo je klimavo, onom odlukom. Teško je zamisliva ovakva situacija i mislim da je ipak bolje da su to prekopirali iz originala. 

Što se tiče dizajna samog Robokapa, dopada mi se što nisu preterali. Inicijalni izgled je žestoko podsećao na originalnog Robokapa i bio je sasvim pristojno dizajniran. Posle su ga malo "doterali" pa smo dobili ovaj crni sa postera. Mislim sve je to šminka ali moram da kažem da je pristojno odrađena. Takođe, motor umesto automobila je sasvim korektna odluka. Sviđalo mi se što je Robokap u originalu malo spor, ipak je to mašina koja ima neverovatnu težinu. Ovde su to naravno ubrzali jer klinci ne vole ništa što je sporo. To mi se nije dopalo. Izgubio se ceo taj osećaj masivnosti Robokapa. Ok da su ga malo ubrzali ali ovo je već nindža robot. Alo, o mašini pričamo. O prilično teškom metalu. 

Glavna tema filma je duel čoveka i mašine iz više aspekata. Prvo imamo tu neku borbu da li Marfija ostaviti više čovekom ili mašinom (u mentalnom smislu). Tu su zaista sklepali sve i svašta. Kažem, ima to smisla u priči ali se gubi na nečemu drugom. I sa tim i sa onom pričom sa Marfijevom porodicom su zeznuli ono što je svrha Robokapa. Borba protiv nepravde je ubrzana barem 20 puta. Samo vidimo kako Robi seva na sve strane i rešeta. Nigde one draži koju je nosio stari Robokap, nigde nekih dužih obračuna, nezgodnih duela, nigde simpatičnih dijaloga, nigde nekih haj tek pizdarija koje karakterišu ovog polu-čovu. Ovo je užasno linearno i izgleda kao da je ta akcija ubačena samo u momentima dilemisanja. Dosta vremena se troši i na tu priču šta je moralno uraditi. Ok, Marfi je efikasniji što je više mašina ali ipak je čovek u toj celoj šklopociji. Ponavljam, sve je to ok i sve ima smisla ali sam Robokap kao Robokap je prilično u drugom planu. Sve priče su ispred njega. I da li ljude treba da štiti mašina i igre ove korporacije sa stvaranjem Robokapa i moralisanje i dilemisanje i pitanje porodice, sve je to bitnije od Robija. 

Kada podvučem crtu, moram da kažem da ovo zapravo nije ni blizu loše kao što sam očekivao. Daleko je ovo od nekog zavidnog kvaliteta ali ima nekoliko stvari koje su vredne pomena. Vidi se da su ljudi pokušali da naprave nešto drugačije i svakako su u tome uspeli ali šteta što nije rezultiralo malo boljim filmom. Primetno je odsustvo drame pogotovu kad se ima u vidu u kakvoj je situaciji Aleks Marfi. Pozitivno je što se u filmu pojavljuju Oldmen i Kiton pri čemu Kiton lako dominira u svakoj sceni u kojoj se pojavi. Mnogo priče je kreirano oko Robokapa a sama priča o Robokapu je tu dosta izgubila. Sve u svemu zabavan filmić za jedno gledanje. S obzirom da je u pitanju rimejk, svakako je moglo gore. Mnogo, mnogo gore.

Zanimljivosti:
Prvi holivudski film Hozea Padilje. Film je trebao imati rejting R i režiser se prilično borio za to. Međutim kada je budžet dupliran na 120 miliona dolara, morali su napraviti nešto prikladnije mlađima.

Naj scena:

Šta je zapravo ostalo od Aleksa Marfija. Nezamisliv šok i sjajna scena. Šteta što je to manje više sve od drame koju vidimo kod Marfija.

Moja ocena: 6/10

уторак, 27. мај 2014.

Moon (2009)


Moon (2009) on IMDb
Kod nas nazvan: Mesec
Žanr: Drama | Naučna Fantastika
Režija: Duncan Jones
Glumci: Sam Rockwell, Kevin Spacey, Dominique McElligott...

Priča:
Astronaut Sem Bel, na kraju svog trogodišnjeg boravka na mesecu gde je radio sa računarom Gertijem na zadatku snabdevanja Zemlje energijom, doživljava sudbonosni susret.

Moj osvrt:
Dugo sam izbegavao gledanje ovog filma. Dozvolio sam da na mene utiču mnoge negativne kritike. Sve mi je ovo zvučalo kao da ću sat i po gledati lika koji sedi tamo u nekoj stanici, gloda mesečeve kamičke i razmišlja o biću i nebiću. Ispostavlja se da The Moon niti je spor, niti je dosadan, niti preterano filozofira. Sve je ovo fino upakovano u sat i po. Film ima neku radnjicu ali njegov najveći kvalitet leži u kritici. Takođe, čitao dam negde da je Rokvel potpuno pogrešan izbor za ovu ulogu. Nisam neki fan ovog lika ali što se mene tiče, ovo je u potpunosti zadovoljavajuće. E sada, idemo na ozbiljnije stvari kako bi pokazali nešto što ljudi kojima je ovo prazan film nisu videli. 

Prvo postavimo pitanje zašto Sem Bel radi sam? Ima posao koji traje tri godine. Tri godine bez normalnog ljudskog kontakta bi ostavile žestoke psihološke poseledice na čoveka. Odgovor na ovo pitanje je i više nego jednostavan. Zato što današnji posao uglavnom otuđuje. Sve je manje saradnje među ljudijma. Tehnologije napreduju, mašine rade najveći deo posla, samo malo ljudi je potrebno da nadgleda te iste mašine. Takođe, videli ste u gomili filmova one boksove u kojima ljudi rade. Imate stotinak ljudi u jenoj prostoriji i niko od njih ne vidi onog drugog. Zašto Sem Bel radi sam? Razmišljajmo kefalom današnjih poslodavaca. Zato što je isplativije platiti jednog čoveka nego više njih. Zato što će jedan čovek raditi tačno ono što mu se kaže i kako mu se kaže bez mogućnosti da druga osoba utiče na njega. I na kraju, zato što je jedog čoveka lakše zameniti nego ceo tim. Ovo je sasvim dobra kritika toga. 

Veliki obrt u filmu predstavlja taj misteriozni susret. Ovde mi padaju neke pesme Pink Floyda na pamet. Recimo iz Welcome to the Machine "What did you dream? It's alright we told you what to dream." ("Šta si sanjao? U redu je, mi smo ti rekli šta da sanjaš"). Sadašnji sistem vrednosti, sadašnja organizacija je takva da konstantno nameće gomilu pravila i u potpunosti ubija kreativnost i spontanost u ljudskom delovanju. Samim tim sve je manje onih genijalaca, sve je manje ljudi koji će iskočiti, koje ćemo zvati majstorima. Pogledajte bilo koju oblast. Recimo u književnosti, šablonske spisateljice prolaze sjajno, oni koji su drugačiji su uglavnom zapostavljeni zato što se teško prodaju takve stvari. U muzici vidimo gomilu likova koji pevaju isto i pevaju istu pesmu samo je malo prepakuju i to je to. To su najpopularniji likovi u našoj muzici danas. U sportu je sve manje pravih majstora a sve više trkača. To se danas traži. Pa kako u svemu tome onda neko da se razlikuje. Što više ličimo jedni na druge, sve manje vredimo i sve nas je lakše zameniti. 

Kakav je stav ljudi kad im kažeš ovako nešto? Uglavnom mislimo "ma ne, ja nisam taj, ja ću da budem drugačiji". Nije isključeno da ćete biti ali isto tako nije isključeno da ćete postati upravo ono što prezirete. Nije to pitanje intelekta, to je pitanje mentalne snage. Koliko ćete imati snage i strpljenja da se razlikujete uprkos svima. Ko zna? Možda ste i nekada bili buntovnik, a danas ste ipak neko ko je krenuo onim lakšim putem. Danas vam je šablon dovoljan, danas su vam klonovi jedinstveni, danas vam je ponavljanje kvalitet. Jedan pesnik je davno rekao: "...Niko od nas pojma nema da smo odavno u mašini". Zašto bi odustali od ovih stavova? Zašto bi prihvatili šablon? Zato što je lakše. A zašto je lakše? Zato što ste kao drugačiji obično sami ili ste malobrojni. Zato Sem Bel i lik kojeg sreće prihvataju jedan drugog. Iako im činjenica da su "u mašini" dolazi kao veliki poraz. 

Šta je još karakteristično kada si u mašini, kada si cigla u zidu. Iako si zamenjiv, skoro nebitan, iako si možda i mali i otuđen, tvoj doprinos je veliki. Problem je samo što retko doprinosiš sebi. Uvek radiš za veći cilj. To je i ona priča koju sam vam pričao već. Sistem nam nudi đubre, mi đubre promovišemo u kvalitet, đubre zarađuje na našoj gluposti. Ali to je i trenutni sistem u kom neko drugi ubira plodove vašeg rada. Poražavajuće u svemu tome je što su vaše emocije tu nebitne. Vaše potrebe mogu da budu ispoštovane samo dotle dok vaš doprinos ne pada. Onda vam daju šarenu lažu, nešto čime vam zamažu oči i probude vam volju, emocije, snagu. Sve to brzo splasne jer su ti osećaji i te emocije lažne. Ostane samo povreda. Sem Bel shvata celu tu laž. Zamislite onda koliki je njegov poraz.

Zanimljiv mi je način na koji je predstavljen računar Gerti. Obično je mašina neko kome ne verujemo, mašina je neprijatelj. Ovde je potpuno suprotna stvar. U društvu često čujemo kritiku tehnologija. Čujemo kako su društvene mreže štetne, internet je kolekcija zla, nemorala i gluposti, mašine nas zaglupljuju ili šta već. Nije problem ni u jednoj mašini koja će nas odmeniti i olakšati rad, nije problem u društvenim mrežama, internetu i svim tim pizdarijama. Problem je u ljudima. Oni biraju šta će da gledaju, slušaju i rade. Mašine su mrtve, ljudi su ti koji su glupi. Ne čine ih tehnologije glupim. U svim tim tehnologijama ljudi mogu pronaći najbolje ako ih to zanima. Zato mi nemojte pričati o lošem uticaju svega toga. Čovek je taj koji donosi odluku šta će da radi i kako. Roditelj je taj koji će da usmeri obrazovanje svog deteta. Tehnologija je mrtva stvar koja je u našoj službi. 

E sada imate već neku sliku čoveka koji je vredan, radan ali samo jedan od mnogih. Imate sliku čoveka koji radi veliki, kolosalni, neverovatno bitan posao, ali je taj isti čovek zamenjiv. Imate sliku čoveka koji sve to radi da bi došao do običnih, lepih stvari kao nagrade a taj čovek shvata da je sve u šta je verovao zapravo laž. Tu možemo imati dva slučaja. Onaj češći je užasavajuće shvatanje o sopstvenoj beznačajnosti. Možda i najveći poraz čoveka. A šta ako je taj čovek mentalno jak, ako se izdigne iz svega toga i vidi rešenje? E onda dobijamo nekog ko može da pokrene revoluciju. Upravo to je film samo malo zagrebao i upravo to je najveći njegov nedostatak. Kakvi god da smo, u kakvu god da smo kolotečinu upali, moramo da verujemo u sopstvenu snagu, moramo da pokrenemo druge i moramo da "budemo promena koju želimo videti u svetu".

Zanimljivosti:
Kevin Spejsi je pristao da pozajmljuje glas Gertiju tek kad se snimanje filma zavši jer nije bio siguran da će mu se svideti. Pošto se oduševio filmom, on je svoje rečenice snimio za pola dana. Film je sniman 33 dana i imao je budžet od oko 5 miliona dolara. Gerti je inspirisan HALom iz čuvene Svemirske Odiseje. Režiserski debi Dankana Džonsa.

Naj scena:

Poraz

Moja ocena: 7/10

петак, 23. мај 2014.

Drive (2011)


Drive (2011) on IMDb
Kod nas nazvan: Vozač
Žanr: Kriminalistički | Drama
Režija: Nicolas Winding Refn
Glumci: Ryan Gosling, Carey Mulligan, Bryan Cranston...

Priča:
Misteriozni holivudski statista, mehaničar i vozač ulazi u probleme kada pomogne susedima.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, prvi tekst o ovom filmu jeste bio siromašan. Nisam imao nameru da ga ponavljam jer nisam imao utisak da je Drive dovoljno kvalitetan da bih mu ponovo posvetio pažnju. Refn me je oduševio Bronsonom i Pusherom i po mom skromnom mišljenju to su remek dela. Only God Forgives je prosečan na toliko nivoa i ne može da se stavi u isti koš sa dva pomenuta filma. Da li je Drive uspeo da popravi utisak? 

Na početku vidimo vozača koji pomaže pljačkašima da pobegnu posle pljačke. Kroz tu vožnju mi zapravo dobijamo karakter ovog lika. Profesionalnost i samostalnost pokazuje dogovorom sa ovim likovima. On postavlja pravila, on vodi igru dok su u automobilu. Ako si majstor svog posla, ti si taj koji ga vodi. Nema tu mrsomuđenja. Drugo, vidimo neverovatnu smirenost. U svom poslu kakva god frka izbila moraš da ostaneš hladnokrvan, da rezonuješ bez panike i vučeš prave poteze. Samim tim drugima ostavljaš utisak poverenja i daješ im dokaz da si majstor u tome što radiš. Tako zadobijaš poverenje. Na kraju, vidimo neustrašivost. Kada naleti problem, strah može da te sputa da reaguješ ispravno i da uradiš pravu stvar. Neustrašivošću drugima pokazuješ i samouverenost. Protivnici te se plaše, saborcima si uzor. To je predstavljeno na odličan način kroz samo tu jednu vožnju. 

Elem, film se i zove Vožnja. Ovaj lik (u daljem tekstu vozač) je čova koga zapravo ta vožnja i definiše. Sve što radi vezano je za vožnju. Služi kao vozač koji vozi u pljačkama. Nezakonita radnja ali i dalje je tu uključen njegov osnovni posao. U našem poslu, kakav god on bio, uvek možemo da se bavimo krivim radnjama. Ok, znam, pomislili ste na politiku prvo. Ali svesni smo da svi mogu da zloupotrebe svoj posao. Drugo, lik se sprema da vozi u trkama. U svakom poslu imaš takmičenje i konkurenciju. Svud juriš da prestigneš one koji rade istu stvar i da dostaviš bolji kvalitet od njih. Treće, vozač radi kao automehaničar. šta god radio imaš "alat" sa kojim radiš i okruženje u kom radiš. Da bi radio uspešno, moraš da konstantno održavaš i unapređuješ svoje okruženje. Na kraju, lik je vozač - statista i to mu je praktično osnovno zanimanje. 

Možemo na svoj posao gledati i sa druge, "neposlovne" strane. Recimo imamo interne šale koje kontaju samo ljudi koji rade isti posao. Nekada volimo da pokažemo ljudima da samo uspešni u svom poslu samo da bi ih fascinirali. Ako smo majstori svog posla, to je ono što nas pomalo i definiše. Isto imamo i ovde. Vozač zadobija simpatije tako što poveze ženu i dete kući. Kada hoće da im pokaže nešto lepo, on ih vozi negde. Prijatelju će učiniti uslugu tako što će voziti na trkama i doneti mu novac. Pomaže mužu svoje simpatije tako što će ga vožnjom izvući iz problema. Sve je to odlično i sve ovo opravdava naziv filma za razliku od Only God Forgives. 

E sada dolazimo do problematičnih stvari. Prva je ćutljivost ovog lika. Ne bi to bilo problematično da nam se posle ne servira sve i svašta. Ćutnjom on zapravo skriva sve ono što sledi i od likova u filmu i od nas. Mislim, ako se ne otkrivamo nikom, kako iko da nas upozna kako treba, kako ljudi mogu da znaju šta da očekuju od nas. E sada, za nekog ko je toliko prokleto ćutljiv ovom liku uspeva da zadobije silno poverenje svakog. Ok je to, ali u svim običnim dijalozima lik se postavlja tako kao da niste vredni njegovog odgovora. Tu je već iz ćutiljivog lika započeto stvaranje karikature. Mislim, mafijoza mu pruža ruku a on ćuti pet sekundi ni ne pružajući svoju. Zamislite scenu sa gde recimo neki momak ćuti i odbije da pruži ruku Amonu Getu (Ralf Fajns, negativac iz Šindlerove Liste). Ne bi taj dugo živeo. 

Mislite da to nije problem? E pa jeste. Iz nečeg što je izgledalo kao simpatična drama, film se pretvorio u nešto potpuno neozbiljno. Stidljivi Erik je pojeo koju bananu više pa je postao dopingovani Bananamen, armija od jednog čoveka koja se ne plaši nikoga. Sam sve rešava u sukobu sa mafijom, sam to sve čisti. Mafijaši koje nam predstavljaju kao gadne likove ispadaju smešne čiča gliše. Pa da, ispred sebe imaju tunjavog ćutljivca u fensi jakni - noćna mora svakog negativca. Mislite li da je takav lik mega cool? Ok, ne kažem da nije ali njemu nije mesto u ovakvom filmu jercela prethodna drama postaje nebitna. Zašto? Evo, imamo takvog lika u stotinak istih filmova. Setite se ko se ne plaši nikog, ko razbije svakog u borbi, ko je tako ćutljiv i mega zajeban. Jedan jedini Stiven Sigal. Pitam se, ima li takav lik sa svojim akcionim spektaklom mesta u drami? 

E da, pomenuh Bananamena. U celoj priči je ključna banana. Mislim morao je ovaj ćutljivac pojesti bananu da bi postao ono što vidimo u drugom delu filma. Banana je zapravo bila činjenica da je ugrožen neko ko mu je drag. Ok je to donekle. Tu je devojka koju zna par dana i ona mu je slaba tačka. Kako mu onda nije slaba tačka čovek koji mu je dao sav posao koji ima? Podsećam, njega vožnja definiše. On radi sve to zahvaljujući jednom čoveku. Sa njim je proveo silno vreme zajedno. Kako je moguće da prema tom liku ne oseća ni trunku povezanosti koju oseća prema ovoj devojci. Kroz ceo film se ne vidi niti jedan gest dobrote ove devojke prema njemu. Ako je tako osetljiv na dobre ljude i ljude koje voli, kako ga problemi ovog čoveka ne dotiču? Treba da verujem u nekog zaštitnika koji selektivno brani ljude koje u njegovom životu vredi braniti. Mada, kada pogledamo bolje, sem Goslingovog lika koji je kolekcija svega i svačega, ostali su teška smejurija. 

Elem, da se vratim na bananu. Cela ta ljubavna priča je kenjarija koju vidimo u romantičnim komedijama i šablonskim dramama. Simpatije, dobri, jadni, nesrećni a srećni. Pa se kao zakomplikuje, pa se kao skoro reši pa opet imamo patetičicu "ona plače on je nežno ljubi". Ja ovde nisam video nikakav naboj, nikakvu hemiju niti išta vredno pažnje u odnosu ove dve daske od likova. Previše plitko da bi predstavljalo onu pravu bananu koja bi vozača mogao da nagruva u Bananamena. Suviše je gnjila ova banana za to.

Malo o tehnikalijama. Lepo je ovo uslikano ali imam problem sa nekim stvarima. Prvo usporeni snimci. Nema ih mnogo ali su potrebni koliko i češalj Brus Vilisu. Drugo, izbor muzike je katastrofalan. Ne pričam o kvalitetu muzike ali ne pamtim kada sam video ovoliki promašaj. Ti muzikom treba da podigneš scenu. To je Linč objasnio u Mulholland Drive. Muzija je iluzija ali služi da donese emociju. Ako mislite da to nije strašno, zamislite da je Terminator u pozadini umesto one preteće note imao nekog Džastina Bibera Timberlejka ili tako nekog pevača za devojčice. Zamislite da u Braveheart posle čuvenog Freeeeeedoooom čujete "Don't worry be happy". Zamislite da ste u Lajanju na zvezde uz prvi poljubac Danice i filozofa čuli "Ori Mile al' duboko"? Ovo je skoro pa toliko loše. 

Sve u svemu, ovo je ok filmić ali za nekog ko nam je doneo Pushera i Bronsona, ovo je veliki podbačaj. Ok je ovo u smislu da je gledljivo, da ima simpatične momente ali skoro pa ništa tako memorabilno. Stidljivko se pretvori u Stivena Sigala, ostali likovi su plitki, mafija karikature, segment vožnje i vozača odličan, vožnja sjajna, van toga sve nabacano, lepo usnimljeno, loš izbor muzike, bespotrebni usporeni snimci. Koliko god ovo ljudi prodavali za remek delo, nije vredno više od jednog gledanja. Pusher je doneo tenziju, znoj, problem, bol, paniku, ljubav, strah u najvećoj mogućoj REALNOSTI. Ovde tenzije nema jer je lik Stiven Sigal, nema znoja jer su protivnici iskarikirani idioti koji ne znaju da se suprotstave, nema problema jer Stiven Sigalu niko ne može da stvori problem, nema patnje jer Sigalu niko ne može da nanese bol, nema ljubavi jer vidimo vezivanje drveta za dasku, nema straha jer su likovi smejurija za koje ne možeš da se vežeš. Od realne drame i realnosti ni "R".

Zanimljivosti:
Pomenuta priča o žabi i škorpionu nije ispričana. Zapravo priča je da je žaba prenosila škorpiju preko vode pri čemu ju je škorpija ubola rekavši da je to njena priroda. To je referenca na vozača koji prevozi mafijaše. Uprkos temi i naslovu filma Refn nema vozačku dozvolu niti ga vožnja zanima. Padao je na testovima 8 puta. Najavna rečenica filma je potpuno ista kao za film No Country for Old Men. Ime glavnog lika se nikada ne otkriva. Prvi Refnov film za koji nije pisao scenario. Goslingov lik nosi jaknu sa škorpijom a on sam je škorpija u horoskopu.

Naj scena:

Prva vožnja

Moja ocena: 6/10

понедељак, 19. мај 2014.

Godzilla (2014)


Godzilla (2014) on IMDb
Kod nas nazvan: Godzila
Žanr: Akcija | Naučna Fantastika | Avantura
Režija: Gareth Edwards
Glumci: Aaron Taylor-Johnson, Elizabeth Olsen, Bryan Cranston...

Priča:
Najpoznatije svetsko čudovište se sukobi sa opasnim stvorenjima koja prete postojanju ljudi.

Moj osvrt:
Znaš šta očekuješ kad ideš da gledaš film o godzili. Čudovište, rušenje, ludačke efekte, rušenje, mnogo akcije, rušenje, nula drame, rušenje, ljude kao heroje (na žalost) i ne znam da li sam pomenuo rušenje. Geret Edvards nam je doneo vazda hvaljeni ali užasno isprazni i prejadni Monsters. Frustrirajuće odsustvo ičega dominira filmom. Moram da priznam da je u jednom delu uspeo da donese neku pretnju ali je to brzo umrlo u silnoj dosadi. Iskreno, zbog tog smaračkog pristupa, imao sam utisak da će ovo da mu uspe. Mislim, ovog puta nam mora dati zapravo neko čudovište a uz ozbiljniji pristup možemo dobiti svakako nešto bolje od Emerihovog lupetanja od prethodne holivudske verzije filma o ovoj kreaturi. Do sada nisam uspeo da nađem ništa što mi se naročito dojmilo vezano za godzilu ali nisam još overio original tako da postoji nada da će i ovde nešto da valja. 

Svesni smo koliko su efekti i pizdarije napredovali u poslednje vreme pa je za očekivati da nam dostave godzilu kako valja. Što se čudovišta tiče ja sam prezadovoljan. Sviđa mi se što je ovo ona stara debeloguza godzila a novi efekti su joj dali pravi sjaj. Zaista izgleda kolosalno i ova strvina je napravljena baš kako valja. Emerih nam je dao neku verziju T-Rexa. Ono kao hajde da nabudžimo godzilu ili šta već. E pa, braćo i sestre, ova debeloguza, sporija godzila izgleda neuporedivo bolje i dopadljivije. Zašto ta zverka mora da bude ekstremno brza. Neuništiva je, ogromna je, šta joj još treba. Druga stvar koja mi se dopada oko ove zverke je taj neki odnos sa ljudima. Ok, kenjanje da ona postoji ovde gazilion godina i da je dobro čuvana tajna ću da preskočim. To je kretenija prve vrste. Druga stvar je činjenica da se hrani radijacijom. I to je malo teže progutati. Ali taj odnos sa ljudima je nešto posebno. Zašto bi ona imala konstantne destruktivne namere. Kad joj se jede - jede, kad joj se pliva - pliva. Niko ne može da je zaustavi u onom što hoće. Zbog toga njena uspavanost i neko nepojavljivanje kroz istoriju i te kako imaju smisla. 

E sada, ako je to čudovište poslastica za oči, oni bi trebali da nam ga serviraju na sve strane, zar ne? Mislim i malom detetu je to jasno. E pa malo sutra. Ok, ima nekog šmeka malo skrivanja ali ovde ceo film skrivaju prokletu godzilu. Nemojte mi reći da efekti nisu dovoljno dobri da je gledamo non stop. Ne želim verovati u tako nešto. Zašto je onda non stop skrivati u prašini, iza zgrada, u vodi. Mislim platio sam da vidim godzilu, daj mi prokletu godzilu. Nije samo to skrivanje problem već generalno slika. Ceo film je tako prokleto mutan da ćete steći utisak da vam je vid naglo oslabio. Ili je oblačno ili je maglovito ili se digla prašina ili je noć grrrrrrr. Iskreno, ovo je najgori snimak koji sam u životu gledao. Tu dolazimo i do 3D. Godzila je bila fantastična šansa da se 3D iskoristi na najbolji mogući način. Čudovšte, rušenje, akcija, eksplozije ihaaa. Šansi na sve strane. Problem je što je to loše iskorišćeno. Ništa ne leti u lice, ništa ne iskače, ništa vas ne štrecne, nikakva kretnja koja će vas zapanjiti. Na to dodajte i ovu muljavu sliku i eto vam odgovor vredi li ovo gledati u 3D. 

E sada, godzila je neuništiva, što je sjajno. U svom ovom periodu najava su krili jednu kolosalnu stranu filma što je opet sjajno. Gde su tu ljudi u celoj priči? Jasno je kao dan da su ljudi ti koji bi trebali žestoko nadrljati. Nekako nisam stekao takav utisak. Patetična pričica nas vezuje za hrabrog marinca i nejgovu porodicu. Ne vidimo neku širu katastrofu. Mislim ne gledam godzilu da bih gledao krvoproliće ali tek je ne gledam zbog patetične priče o hrabrom marincu i njegovoj porodici. Od sve te priče kako on rizikuje život dok ga kući čekaju sitna žena i dečica mi se bljuje. Totalno odsustvo mogućnosti da prikažeš ljudsku dramu si morao da nadoknadiš akcijom. Umesto toga, davana nam je drama koju smo toliko puta videli da možemo prespavati taj deo filma. 

Ono što mi se dopalo je to što se vidi iz aviona da ljudi nemaju nikakve šanse. Taj pristup jasno mora da ti odredi dalji tok filma. Nećeš se sto godina baviti uzaludnim pokušajima vojske da nešto učini već ćeš se bazirati na čudovištu i pizdarijama koje će ono da pravi. Naravno da su se ovde bazirali na vojci. Zašto? Zato što su to vazda hrabri američki marinci. Zato što ne možeš da stvoriš patetiku i podstakneš herojstvo bez njih. A to mi u filmu o čudovištu treba zašto? Za čije babe zdravlje? Mislim čemu priča o taktici, čemu smišljanje nekih ludačkih rešenja? Taman krenu muljave scene sa zverkom, taman se uživiš u tu scenu, preseče je iskenjavanje sa vojskom koje traje previše a ne znači ništa. Znači red zanimljivih scena sa čudovištem, dva reda dosade pa u krug. 

Ipak, moram da kažem da je ovo sasvim korektan film o godzili. Ako isključim svu ovu dosadu sa marincima i dramom, sve ostalo je na mestu. Godzila izgleda spektakularno. Ima neku priču. Da se tako izrazim, "odnos" sa čovečanstvom je poseban. Čini mi se da je par onih starih filmova pokušavalo da servira neku priču kako smo mi veća čudovišta ili šta već. Ovo je ipak uspelo da predstavi neku veličinu ovog čudovišta. Koliko god to blesavo zvučalo, za razliku od prethodnih koje sam gledao, ova godzila ima karakter. Zapravo to je ono glavno što je po meni doprinelo da ovaj film koliko toliko zadovolji. Svakako je ovo moglo bolje. Prvo, ovo je neoprostivo muljav snimak. Previše skrivanja čudovišta, previše se trubi sa vojskom, prejadna je drama, previše patetike, 3D je skoro potpuno neiskorišćen. Kada sam prognozirao u najavi filmova, nadao sam se nešto boljem filmu ali sam dobio urpavo ono šta sam očekivao.

Zanimljivosti:
Vide se brojni ožiljci na godzili. To je preuzeto iz originala kako bi pokazalo tragove bombardovanja u Hirošimi i Nagasakiju. Kako bi godzilin rik zvučao opasnije, korišćen je zvučnik širok visok oko 3.5 a širok oko 5.5 metara. Vojska je pomogla u snimanju dok je mornarica odbila da pomogne. Geret Edvards je izjavio kako je godzila zapravo bes prirode. Giljermo del Toro je trebao da režira film ali je bio zauzet na Pacific Rimu. Poslednji film na kom sarađuju Warner Bros i Legendary. Endi Serkis je radio kao savetnik zbog kretanja čudovišta. Ovo je najveća godzila u celoj franšizi.

Naj scena:

Finalni rik

Moja ocena: 6/10

недеља, 18. мај 2014.

True Grit (2010)


True Grit (2010) on IMDb
Kod nas nazvan: Čovek zvani hrabrost
Žanr: Vestern | Avantura | Drama
Režija: Ethan Coen, Joel Coen
Glumci: Jeff Bridges, Matt Damon, Hailee Steinfeld...

Priča:
Opasni šerif pomaže tvrdoglavoj devojci u potrazi za ubicom njenog oca.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, ne znam šta bih prvo rekao posle ove katastrofe. Ostaje nam da iz sve snage pomognemo jedni drugima jer oporavak će biti dugotrajan i težak. Budimo tu jedni za druge, zanemarimo zastave pod kojim stojimo, verska opredeljenja, pripadnost bilo kojoj grupi. Kojoj god grupi pripadamo, uvek postoji ona jedna u kojoj smo svi. Pokažimo čovečnost. U ovim danima se vidi sve. Pre nego pređem na ovaj film, navešću jednu rečenicu iz drugog, čuvenog filma: "Ono što radimo, odjekuje u večnost." 

Davno sam pogledao neke od filmova braće Koen. Ne mogu da kažem da sam se nečim oduševio ali svakako imam u planu da neke od njih repriziram. Što se tiče True Grit, original sa legendarnim Vejnom sam takođe gledao davno. Koliko se sećam, ok je to film bio ali ništa spektakularno. Kao film, ni ovo nije nešto što me je oduševilo. Mislim fino je sve to ali nema neku epohalnu priču niti neke kolosalne ideje. Imamo ono što se od vesterna traži: opasne strelce, dvoboje, karakteristične zlikovce, odličnu scenografiju, atmosferu koju vestern zapravo i traži, heroje, žrtve itd. Zašto onda ovaj film smatram odličnim? Zbog lika Rustera Kogburna u tumačenju vazda sjajnog Džefa Bridžisa. Posle gledanja True Grita mogu komotno da kažem da je lik Kogburna znatno upečatljiviji od smušenog kralja Džordža i da je Bridžisova gluma pre zaslužila oskara od Firtove (uz svo dužno poštovanje uvek odličnom Kolinu Firtu). 

Pre nego pređem na pomenuti lik, moram da pomenem i lik devojčice koja unajmljuje Kogburna. Gledali ste verovatno gomilu filmoova u kojem klinci traže osvetu. Naravno da je to uvek naglo, da se zaleću, da ne rezonuju kako treba itd. Ovo što vidimo ovde je odlično. Iz izlaganja ove devojčice se vidi dosta. Vidi se da je ona odrasla, da je preuzela veliku brigu u kući, da ima veliku odgovornost. Ali uprkos svemu tome i dalje se vidi da je ona dete. Znači imamo sasvim dobru potporu za njena dobra rezonovanja ali nam nije dato detence koje će non stop da postupa kao zrela, iskusna osoba. Nije to mala stvar. Neretko imam problem sa takvim klincima u filmovima i knjigama. Recimo u vazda hvaljenoj Igri Prestola, neki od klinaca su po postupanju i rezonovanju barem 10 godina stariji nego što se predstavljaju. Prosto se zapitate da li je scenarista/pisac video u životu dete od 5 godina. 

U prethodnom tekstu (Non-Stop) sam dao predlog kakav bi možda trebao biti glavni lik. Neverovatna slučajnost jer ovde sam dobio upravo to. Kogburn je teško đubre od čoveka. Ne poštuje pravila, nema razumevanja za neistomišljenike itd. Trude se mnogi da naprave te opasnike koji ne drndaju živu silu, koji su teška prljavština ali vam oni zapravo ničim ne dočaraju da su takvi. Mislim, svi oni nikada ne urade nešto za šta ćemo ih lako osuditi. Kogburn je dva puta šutnuo dete samo zato što je druge rase. To je taj lik. Nema iskupljenja, nema nekog shvatanja da je to pogrešno, nema usranih moralnih preokreta. Prljavština do samog kraja. Možemo ovde povući pitanje, zašto neko ovakav pomaže devojčici? Kako on može da ima osećaj za pravdu? Prvo, devojčica je njegove rase. Drugo, zakon je nešto što je propisano, pravda je nešto što je individualno. Njegova verzija pravde je takva da ne daje ni teoretsku šansu lošima za iskupljenje. I najmanjem pokazatelju nepravde ovaj lik nameni metak. Kako ga onda devojčica razoruža? Time što u njoj ne postoji ništa iskvareno. Zbog toga je on uz nju ali i zbog toga želi da je isključi iz cele te priče. 

Nasuprot njemu imamo još jednog lika koji radi istu stvar. Ovaj je čistunac, radi po propisima i pravilima, bez pogovora se upušta u jurnjavu za zlikovcima. Šta je onda u njemu tako drugačije od Kogburna da on nije tako opasan i manje šanse ima da postane heroj. To da je lošiji strelac? Ne bih rekao. Prvo, Kogburn je direktniji kada se obraća nekom. Nema pardona, nema kočnice, prosipa šta mu je na pameti. Sad neko može to da nazove hrabrošću, neustrašivošću ili šta već. Ja bih to pre zvao iskrenost. Samim tim ga ta iskrenost čini neustrašivijim, hrabrijim i opasnijim. Druga stvar je iskustvo. Proživeo je mnogo, mnogo okršaja, pucnjava. Iskustvo je neprocenjivo. Treće, s obzirom na godine i njegovu životnu priču, on nema mnogo šta da izgubi. Takvih ljudi se uvek treba više plašiti. I onda dolazimo do onog posebnog - za herojstvo je potrebna i određena doza ludila. Ta doza kod ovog čoveka je i prevelika. 

Naj scena mi je karakteristična i zbog nekog drugog filma. Spilbergov War Horse nam je doneo patetičnu pričicu kroz koju projahuje konjić. Ja nisam mogao tu da se povežem ni sa čim pre svega jer je film pravljen za klince koji ne treba ništa da razumeju osim da se plaše za konjića i da žele da se on vrati momčiću kojem pripada. Preko dva sata mrcvarenja mi nije uspelo napraviti neku simpatičnu priču zbog koje bih se vezao za prokletog konja. Ovde imamo scenu u finalu gde Kogburn nemilosrdno mamuza konja kako bi na vreme stigao da pomogne devojčici. Ta scena traje par minuta i iskreno, mnogo više vredi i mnogo bolje je pokazala sudbinu konja od Spilbergovog balavljenja. Sva ta žrtva i bol jedne životinje su spakovani u nekoliko sekundi. Bićete svesni i tog bola i te žrtve. 

Ne pomenuh još jednu stvar koja karakteriše Kogburna. Ok, strašan je strelac, neustrašiv je, ne poštuje pravila itd. Pomenuh i još jednog lika koji je u celoj toj priči (Met Dejmon). Ne čini te herojem ni jedna od savršenih sposobnosti koje imaš. Naravno, olakšava celu stvar to što si dobar u nečemu. Sve to je u službi heroja. Kako onda postaješ heroj? Još bolje pitanje, u kom momentu postaješ heroj? Biti heroj je zapravo biti spreman učiniti pravu (pravednu) stvar u pravo vreme ne misleći o žrtvi koju podnosiš iako svestan šta mogući neuspeh donosi. Svest o tome šta neuspeh donosi može biti još veći podstrek da napraviš nešto veliko. A ako napraviš nešto veliko, ostavio si mnogo iza sebe.

Zanimljivosti:
Zbog zakona o radu dece, braća Koen su imali problem na snimanju zbog Hejli Stejnfild. Njene scene nisu mogle biti snimane posle ponoći a mnogo je noćnih scena u filmu. True Grit je jedan od filmova sa najviše nominacija za oskara koji nije dobio ni jednog na kraju. U originalu, Ruster Kogburn nosi povez preko levog oka dok u ovom filmu nosi preko desnog. Kako bi dobio karakteristični govor posle povrede jezika njegovog lika, Dejmon je vezao vlat kose oko jezika. Prvi film braće Koen koji je zaradio preko $100.000.000. U originalnom scenariju, Ruster Kogburn je trebao da bude u svojim 40tim godinama dok su i Vejn i Bridžis bili u svojim ranim 60tim kada su tumačili ovu ulogu. Ni jednom konju nije nanesen bol već su te scene snimljene sa treniranim konjima. Bridžis je ovom ulogom zaradio svoju drugu nominaciju za oskara. Prva nominacija se prethodne godine završila dobijanjem nagrade za ulogu u filmu Crazy Heart.

Naj scena:

Galop...

Moja ocena: 7/10

среда, 14. мај 2014.

Non-Stop (2014)


Non-Stop (2014) on IMDb
Žanr: Akcija | Misterija | Triler
Režija: Jaume Collet-Serra
Glumci: Liam Neeson, Julianne Moore, Scoot McNairy ...

Priča:
Vazduhoplovni šerif tokom prekookeanskog leta dobija seriju poruka da će putnici biti ubijani dok neko ne uplati $150.000.000.

Moj osvrt:
Kada su akcije u pitanju, imamo one gluparije koje su tu da zabave i imamo one koje su ozbiljne ili barem to pretenduju da budu. U ove prve spada nedavno komentarisani Escape Plan. Bilo je par pitanja zašto tako visoka ocena. Zato što na taj film gledam upravo kao na praznoglavu akciju. U tom domenu on je dostavio ono što se očekuje. U one druge spada npr. Die Hard (barem prva tri). Escape plan nije ništa drugo nego prvi Die Hard u avionu. 

Ovaj film ima odlične predispozicije. Rekoh da je ovo Umri Muški u avionu. Kretanje je ograničeno, beg nemoguć a samim tim i tenzija je veća. Tako skučen prostor svakako smanjuje mogućnost akrobacija ali akrobacije su nešto što pripada onim neozbiljnim filmovima. Ne treba ovo da me oduševljava ludačkim pentranjem po zgradi poput trećeg dela Nemoguće Misije. Ovo treba da mi da drugi tip akcije. Ne očekujem Taken jer malo je ovde elemenata za dramu ali Umri Muški je svakako dobar reper kako je ovo trebalo napraviti. 

Potencijalni broj žrtava je veliki. Ali problem je što se i negativac nalazi u toj grupi putnika. Osmišljeno je ovo simpatično. Prvo imamo te igrice da će na 20 minuta biti ubijan neko dok se ne uplati ona suma. To jeste simpatično jer vremenska ograničenost svakako donosi tenziju. Problem je što je ovde to prešlo u "aj ne seri" domen. Kakav god planer bio, ne može baš ovako sve da ti polazi za rukom. Sa te strane ovo mi se nije baš dopalo. Sa druge strane opet, bilo mi je simpatično zato što pokušaji Bila (šerif, Nison) da otkrije ko među putnicima je taj koga traži predstavljaju svakako najbolji segment filma. Mogu slobodno da kažem da je ovo napravljeno pametno. Zašto? Prvo, očekivao sam upravo ono što današnji filmovi i donose. Setimo se Unknown i preokreta koji je blago rečeno idiotski. Svi teže prokletim preokretima. Neću preokret, neću ta sranja jer više niko nema pojma kako to da napravi. Pa i Nolan je uspešno usrao poslednji film o Betmenu, film koji mu je trebao biti trijumf. I za divno čudo nema ovde preokreta. Do vraga, čak se da i ranije skontati ko stoji iza svega što uopšte ne utiče na kvalitet filma. Mrzim film koji se planski pravi samo zbog preokreta. Ovaj filmić raspletom ne gubi ni na čemu posebno. Dobro, nema ni neki kolosalni kvalitet ali barem drži neku tenziju i neku misteriju konstantnom. Neću o razlogu zašto se sve dešava, nisu ni ovi u filmu hteli da misle pa su dostavili glupost. 

Sam lik je svakako mogao biti bolje razvijen. Recimo, Meklejn je nesrećni lik koji nam je prirastao srcu. Napravljen je tako da moraš da ga gotiviš. Ne volim kada idu na neku patetiku i neku tragediju da bi nam lik bio draži. E to su odradili ovde. Pazi, imaš Nisona, možeš da napraviš šta god hoćeš. Ja bih ovde napravio teško đubre od čoveka sa mudima do zemlje. Time bih dobio na brutalnosti, time bi dobio i specijalni odnos sa putnicima ovde. Imaš opakog čovu koji je rešen da se napije krvi negativcima ali ga zabole sa sve. Kad smo kod odnosa sa putnicima, ni to baš ne valja. Nekako se stvara ta priča kako ništa Bilu ne ide na ruku pa čak počinju i njega smatrati kidnaperom. Sve je to donekle ok ali kada krene malo panike tu ova priča pada u vodu. Ćutanjem ne možeš u tom momentu nikog smiriti i ne možeš držati stvari pod kontrolom. To scenaristi baš i nisu skontali pa imamo slabašno kreiranje netrpeljivosti između putnika i šerifa. Zbog toga je film konstantno u tom periodu bio na granici da se pogubi. 

Nema neke velike mudrosti ovde niti razloga za dublju analizu. Pred vama je vazda zanimljiv filmić. Solidna akcija, solidna misterija, simpatičan lik, Nison, Džulien Mur, prihvatljiva priča i odsustvo idiotskih preokreta su na jednom tasu. Na drugom su preterivanja, patetičica, razlozi za celu ovu priču, odsustvo bilo kakve posebne drame, nedovoljno dobro krerian lik, nelogičnosti u ponašanju ljudi, moralni preokreti. Da li vredi potrošiti vreme na ovo - po mom mišljenju da, ali samo ako hoćete odmoriti mozak. Za nešto više trebalo je više i ozbiljnosti. S obzirom da je isti lik režirao i Unknown, ovo mu je svakako veliki korak napred.

Zanimljivosti:
Avion korišćen u filmu je Boing 767-300.

Naj scena:

Scena u kojoj Bil napokon objašnjava u čemu je stvar. Upravo tu bi onaj moj osmišljeni lik još više došao do izražaja. Ima ova scena malo tog herojskog preseravanja koje svi volimo ail ne mogu da se otmem utisku da bi bilo neuporedivo bolje da je lik kvalitetniji.

Moja ocena: 6/10