Moon (2009)

Kod nas nazvan: Mesec
Žanr: Drama | Naučna Fantastika
Režija: Duncan Jones
Glumci: Sam Rockwell, Kevin Spacey, Dominique McElligott...

Priča:
Astronaut Sem Bel, na kraju svog trogodišnjeg boravka na mesecu gde je radio sa računarom Gertijem na zadatku snabdevanja Zemlje energijom, doživljava sudbonosni susret.

Moj osvrt:
Dugo sam izbegavao gledanje ovog filma. Dozvolio sam da na mene utiču mnoge negativne kritike. Sve mi je ovo zvučalo kao da ću sat i po gledati lika koji sedi tamo u nekoj stanici, gloda mesečeve kamičke i razmišlja o biću i nebiću. Ispostavlja se da The Moon niti je spor, niti je dosadan, niti preterano filozofira. Sve je ovo fino upakovano u sat i po. Film ima neku radnjicu ali njegov najveći kvalitet leži u kritici. Takođe, čitao dam negde da je Rokvel potpuno pogrešan izbor za ovu ulogu. Nisam neki fan ovog lika ali što se mene tiče, ovo je u potpunosti zadovoljavajuće. E sada, idemo na ozbiljnije stvari kako bi pokazali nešto što ljudi kojima je ovo prazan film nisu videli. 

Prvo postavimo pitanje zašto Sem Bel radi sam? Ima posao koji traje tri godine. Tri godine bez normalnog ljudskog kontakta bi ostavile žestoke psihološke poseledice na čoveka. Odgovor na ovo pitanje je i više nego jednostavan. Zato što današnji posao uglavnom otuđuje. Sve je manje saradnje među ljudijma. Tehnologije napreduju, mašine rade najveći deo posla, samo malo ljudi je potrebno da nadgleda te iste mašine. Takođe, videli ste u gomili filmova one boksove u kojima ljudi rade. Imate stotinak ljudi u jenoj prostoriji i niko od njih ne vidi onog drugog. Zašto Sem Bel radi sam? Razmišljajmo kefalom današnjih poslodavaca. Zato što je isplativije platiti jednog čoveka nego više njih. Zato što će jedan čovek raditi tačno ono što mu se kaže i kako mu se kaže bez mogućnosti da druga osoba utiče na njega. I na kraju, zato što je jedog čoveka lakše zameniti nego ceo tim. Ovo je sasvim dobra kritika toga. 

Veliki obrt u filmu predstavlja taj misteriozni susret. Ovde mi padaju neke pesme Pink Floyda na pamet. Recimo iz Welcome to the Machine "What did you dream? It's alright we told you what to dream." ("Šta si sanjao? U redu je, mi smo ti rekli šta da sanjaš"). Sadašnji sistem vrednosti, sadašnja organizacija je takva da konstantno nameće gomilu pravila i u potpunosti ubija kreativnost i spontanost u ljudskom delovanju. Samim tim sve je manje onih genijalaca, sve je manje ljudi koji će iskočiti, koje ćemo zvati majstorima. Pogledajte bilo koju oblast. Recimo u književnosti, šablonske spisateljice prolaze sjajno, oni koji su drugačiji su uglavnom zapostavljeni zato što se teško prodaju takve stvari. U muzici vidimo gomilu likova koji pevaju isto i pevaju istu pesmu samo je malo prepakuju i to je to. To su najpopularniji likovi u našoj muzici danas. U sportu je sve manje pravih majstora a sve više trkača. To se danas traži. Pa kako u svemu tome onda neko da se razlikuje. Što više ličimo jedni na druge, sve manje vredimo i sve nas je lakše zameniti. 

Kakav je stav ljudi kad im kažeš ovako nešto? Uglavnom mislimo "ma ne, ja nisam taj, ja ću da budem drugačiji". Nije isključeno da ćete biti ali isto tako nije isključeno da ćete postati upravo ono što prezirete. Nije to pitanje intelekta, to je pitanje mentalne snage. Koliko ćete imati snage i strpljenja da se razlikujete uprkos svima. Ko zna? Možda ste i nekada bili buntovnik, a danas ste ipak neko ko je krenuo onim lakšim putem. Danas vam je šablon dovoljan, danas su vam klonovi jedinstveni, danas vam je ponavljanje kvalitet. Jedan pesnik je davno rekao: "...Niko od nas pojma nema da smo odavno u mašini". Zašto bi odustali od ovih stavova? Zašto bi prihvatili šablon? Zato što je lakše. A zašto je lakše? Zato što ste kao drugačiji obično sami ili ste malobrojni. Zato Sem Bel i lik kojeg sreće prihvataju jedan drugog. Iako im činjenica da su "u mašini" dolazi kao veliki poraz. 

Šta je još karakteristično kada si u mašini, kada si cigla u zidu. Iako si zamenjiv, skoro nebitan, iako si možda i mali i otuđen, tvoj doprinos je veliki. Problem je samo što retko doprinosiš sebi. Uvek radiš za veći cilj. To je i ona priča koju sam vam pričao već. Sistem nam nudi đubre, mi đubre promovišemo u kvalitet, đubre zarađuje na našoj gluposti. Ali to je i trenutni sistem u kom neko drugi ubira plodove vašeg rada. Poražavajuće u svemu tome je što su vaše emocije tu nebitne. Vaše potrebe mogu da budu ispoštovane samo dotle dok vaš doprinos ne pada. Onda vam daju šarenu lažu, nešto čime vam zamažu oči i probude vam volju, emocije, snagu. Sve to brzo splasne jer su ti osećaji i te emocije lažne. Ostane samo povreda. Sem Bel shvata celu tu laž. Zamislite onda koliki je njegov poraz.

Zanimljiv mi je način na koji je predstavljen računar Gerti. Obično je mašina neko kome ne verujemo, mašina je neprijatelj. Ovde je potpuno suprotna stvar. U društvu često čujemo kritiku tehnologija. Čujemo kako su društvene mreže štetne, internet je kolekcija zla, nemorala i gluposti, mašine nas zaglupljuju ili šta već. Nije problem ni u jednoj mašini koja će nas odmeniti i olakšati rad, nije problem u društvenim mrežama, internetu i svim tim pizdarijama. Problem je u ljudima. Oni biraju šta će da gledaju, slušaju i rade. Mašine su mrtve, ljudi su ti koji su glupi. Ne čine ih tehnologije glupim. U svim tim tehnologijama ljudi mogu pronaći najbolje ako ih to zanima. Zato mi nemojte pričati o lošem uticaju svega toga. Čovek je taj koji donosi odluku šta će da radi i kako. Roditelj je taj koji će da usmeri obrazovanje svog deteta. Tehnologija je mrtva stvar koja je u našoj službi. 

E sada imate već neku sliku čoveka koji je vredan, radan ali samo jedan od mnogih. Imate sliku čoveka koji radi veliki, kolosalni, neverovatno bitan posao, ali je taj isti čovek zamenjiv. Imate sliku čoveka koji sve to radi da bi došao do običnih, lepih stvari kao nagrade a taj čovek shvata da je sve u šta je verovao zapravo laž. Tu možemo imati dva slučaja. Onaj češći je užasavajuće shvatanje o sopstvenoj beznačajnosti. Možda i najveći poraz čoveka. A šta ako je taj čovek mentalno jak, ako se izdigne iz svega toga i vidi rešenje? E onda dobijamo nekog ko može da pokrene revoluciju. Upravo to je film samo malo zagrebao i upravo to je najveći njegov nedostatak. Kakvi god da smo, u kakvu god da smo kolotečinu upali, moramo da verujemo u sopstvenu snagu, moramo da pokrenemo druge i moramo da "budemo promena koju želimo videti u svetu".

Zanimljivosti:
Kevin Spejsi je pristao da pozajmljuje glas Gertiju tek kad se snimanje filma zavši jer nije bio siguran da će mu se svideti. Pošto se oduševio filmom, on je svoje rečenice snimio za pola dana. Film je sniman 33 dana i imao je budžet od oko 5 miliona dolara. Gerti je inspirisan HALom iz čuvene Svemirske Odiseje. Režiserski debi Dankana Džonsa.

Naj scena:

Poraz

Moja ocena: 7/10