El laberinto del fauno (2006)

Alternativni naziv: Pan's Labyrinth
Kod nas nazvan: Panov Lavirint
Žanr: Drama | Fantastika | Ratni
Režija: Guillermo del Toro
Glumci: Ivana Baquero, Ariadna Gil, Sergi López...

Priča:
U fašističkoj Španiji 1944, poćerka sadističkog oficira beži u jeziv ali primamljujući svet fantazije.

Moj osvrt:
Nisam u nekoj ljubavi sa del Toroom. Nije naročito uspeo da me kupi ničim što sam do sada odgledao. Hellboy je slabašan, Pacific Rim smešan, Blade II gledljiv, Cronos ok. Međutim ono što je karakteristično za sve njegove filmove je to da su vizuelno perfektni i užasno atmosferični. Prvi put kada sam gledao Panov Lavirint, nisam se uneo dovoljno u samu priču, gledao sam na sve ovo veoma površno tako da me je bajčica smeštena u period surovosti omela da vidim ono najbolje. 

Negde na početku devojčica priča priču o ruži koja može da donese besmrtnost onom ko je ubere ali njeno trnje može čoveku doneti smrt. Odlična paralela sa realnim životom. Nemojmo ovo posmatrati kao smrtnost i besmrtnost, posmatrajmo ovo kao uspeh i rizike. Čovek se uvek plaši neuspeha. Uvek postoji taj strah da će pokušaj ostati bezuspešan i da će sve poći po zlu. Problem je što čovek proceni da će ga gubitak skupo koštati ni jednog momenta ne misleći šta zapravo dobitak donosi. To je realno jer ljudi ne žele izgubiti ono što imaju. Isto tako, činjenica je i da time propuštaju šansu ne samo da dobiju nešto veliko već da to veliko i postanu. Zašto pominjem tu malu pričicu od par sekundi? Zato što je to preslikano na film. Pogledajmo sve fantastične scene. Sve donose veliku opasnost. Onog Pana da vidim u realnom životu verovatno bih se utronjao momentalno. Od Meduze ne da bih osedeo već bi mi kosa opala. A upravo tu devojčica pokazuje hrabrost. Zašto? Zato što klinci nemaju procenu da će nešto da ih košta mnogo. Oni su neustrašivi i streme ka najvišem. Mi smo ti koji im ubijemo mogućnost da dostignu neverovatne visine. Pogledajte sve ostale u filmu, bez obzira da li su dobri ili ne. Sad neko može da kaže "pa imamo hrabre vojnike koji se bore za slobodu". Imamo, ali ti vojnici i svi ostali sem devojčice su spremni za žrtvu i to im je prva misao. Kod devojčice se vidi samo cilj. 

Da li ste se zapitali zašto samo ova devojčica vidi ova čudesa. Ok, imamo priču o podzemnom kraljevstvu i devojčici koja treba da se vrati ili šta već ali to je za mene potpuno nezanimljivo i skoro pa i nebitno ako izuzmemo par detalja. Zašto niko drugi ne vidi čuda? Zato što klinci i mogu da vide tako nešto, zašto što su otvorenog duha i spremni su prihvatiti čudo. Odrasli u glavi sprečavaju čudo, ne prihvataju ga, uzimaju za opsenu ili laž. Ne kažem da treba slepo da verujemo u bajke i da čuda treba da pršte na sve strane. Samo kažem da treba da ostanemo otvorenog uma i da prihvatimo čudo kao takvo.  Mislite li da je devojčica predodređena? Da li ste videli i jedno drugo dete u filmu, osim bebe koju ovde ne možemo uzeti za ozbiljno kada je ova tema u pitanju? Naravno da niste. Ne samo ova devojčica, svako dete bi prihvatilo čudo jer za razliku od nas odraslih oni ne ograničavaju svoju maštu. 

E sad jedina stvar koja je meni ok što se tiče te priče o princezi i njenom povratku u podzemni svet. Podzemni svet je uvek nešto na šta se gleda sa strahom, zebnjom ili šta već. Mislim, šta ispod može biti tako dobro da bi iko želeo provoditi vreme tamo. Ništa ne može da nam zameni lepote ovog sveta u kom živimo. Upravo zbog toga je i priča o devojčici (princezi) koja sanja da pobegne u naš svet iz tog podzemnog sasvim ok. Međutim imamo i tu legendu da će se ta devojčica jednog dana vratiti u podzemno kraljevstvo. Zašto bi iko ko je pobegao iz podzemnog sveta želeo da se vrati nazad? Ako vam kažem da je u našem svetu rat, da se mogu videti samo užasi, da je svaki gest dobrote sahranjen u jadu, da ljudi razaraju sve što čini njihov svet, onda sigurno imate ideju zašto bi se devojčica vratila nazad. Nije to slučajno. Kroz ceo film devojčica ne vidi ništa lepo. Okružena je mržnjom i užasima rata. Podzemni svet tu dođe kao spasenje. Toliko je daleko čovek u stanju otići u destrukciji. 

Devojčica u jednom momentu od Pana dobija knjigu koja treba da joj pokaže budućnost. Ta knjiga je na početku prazna. Nema tu nikakve magije. Budućnost sami sebi krojimo. Svi imamo neku ideju šta će se dešavati pa skoro u detalj. Tu sliku kreiramo na osnovu onoga što sada znamo. Svaka promena u sadašnjosti menja budućnost. Zbog toga su stranice knjige bele. Svi mi na neki način imamo tu knjigu i svi svojim postupcima ispisujemo tu budućnost. Budućnost se nagađa i stvara, ona se ne proriče. Kada smo već kod toga, šta mislite kakvu budućnost može predvideti devojčica koja živi u ovakvim užasima? Njoj ostaje nada da se ta budućnost neće ostvariti. Zato je ona neustrašiva u borbi kroz taj fantastični svet. To je njena borba za nešto bolje. 

Ta slika budućnosti je svakako velika tema ovog filma. To vidimo i u fenomenalno kreiranom liku negativca. Iako je on suvo zlo, pokazuje neke velike vrline. Pre svega poštovanje i idealizovanje slike oca. Očevi postupci ga obeležavaju. To je sjajo prikazano. Mi smo zaostavština onih pre nas, kao što će naša deca biti naša zaostavština. Takođe, velika opsesija ovog čoveka je i slika koju će ostaviti svom sinu. To je užasno upečatljiva scena. Mi vidimo šta je ovaj lik sve postigao tokom ovog filma. Ne želim da pričam o tome koliko je to dobro ili loše. Obratite pažnju šta on želi da njegov sin zapamti. Dovoljno je da ostanemo zapamćeni po jednom velikom gestu. Ne treba tu mnogo. Najgore od svega je ako nismo vredni pamćenja. Tada smo zaista mrtvi. 

Nemam nameru da pišem ponovo kako klinci ne poznaju zlo i kako se ne rađaju zli. Pisao sam o tome. Vratiću se na dobra dela. Ljudi kada žele učiniti ne samo nešto dobro, već bilo šta, odmere uglavnom moguće rizike, glasaju za i protiv toga. Zbog toga ih strah spreči u ostvarenju dobrih dela. Oni previše razmišljaju o tome šta može poći po zlu. Kod dece je to drugačije. Ova klinka, poput svake normalne osobe, ne trpi zlo. Za razliku od odraslih ona mu se otvoreno suprotstavlja. Pogledajte, odrasli pozitivci se kriju u šumi i iza maski. Devojčica je sama, nezaštićena, a opet se otvoreno sukobi sa zlom. Ne samo u tom njenom fantastičnom svetu već i u realnosti. Nije fazon u tome da se ova klinka ne plaši. Klinci se plaše više od nas. Fazon je što oni kada žele uraditi nešto dobro, njihova neustrašivost dolazi do izražaja. Kada želi učiniti nešto dobro, dete ne razmišlja o mogućim posledicama po sebe. Koliko ste puta iz najbolje namere da učinite nešto dobro napravili glupost kao deca? Koliko puta vas je to koštalo batina? O tome je reč. 

Kada je već fantastični svet u pitanju tu nalazim jedinu manu filma a to je sam kraj kada je realni mrak isforsirano zamenjem nečim svetlim. No nebitno.  Nekako se očekivalo da će taj fantastični svet biti potpuna suprotnost ovom realnom. U realnom imamo rat, imamo sve te užase. Fantastični bi trebao biti beg. E to je zapravo ono što ovu fantastičnu priču čini prelepom za gledanje. Ceo taj fantastični svet je prilično hororičan. Ako u ovom realnom svetu imamo rat kao borbu između dobra i zla, tu borbu imamo i u izazovima ove devojčice u fantastičnom svetu. Nebitno da li je ovaj fantastični svet mašta ili ne. Čak i ako je to njena mašta, ona u nekom svom svetu pokušava izvojevati pobedu. To govori o neverovatnoj svesti deteta, o potpunom razumevanju užasa koji je okružuje. Mi zapravo ne vidimo ni jedan lep gest dobrote u ovom svetu. Sve su to žrtvovanja, svaki gest pomoći donosi bol pa i smrt. Jedina dobrota je potencijalna a ona je izvrnuta ruglu. Recimo to se vidi u sceni gde zli oficir obećava momku da će ga pustiti ako izbroji do tri bez mucanja. Ako u ovom svetu nema dobrote, onda nećemo imati ni budućnosti. 

Da se vratim sad na onu priču sa počekta, na priču o smrti i besmrtnosti. Koliko god to zvučalo nelogično, neki čak i smrću dobijaju besmrtnost. Kako? Nečija smrt odjekuje u večnost, kao upozorenje, kao motiv, kao pokazatelj nečega, kao nešto što pokreće bunu protiv nečeg lošeg itd. Može to da se objasni na više načina a meni je u glavi sve vreme jedna Heraklitova rečenica: "Besmrtni su smrtni, smrtni besmrtni, jer ovi prvi žive smrću ovih drugih, a umrli su njihovim životom".

Zanimljivosti:
Del Toro je godinama planirao ovaj film. Beleške je nosio svuda sa sobom. Jednom ih je zaboravio u taksiju. Srećom, taksista ih je pronašao i uvideo njihovu važnost. Kada je pronašao del Tora i vratio ih, režiser je to shvatio kao znak da film mora biti snimljen. Del Toro je imao brojne unosne ponude Holivudskih producenata kako bi snimio film na Engleskom (a pre 2 posta pisah o derištima koje mrzi da čitaju prevod). Sam Del Toro je radio zvanične engleske titlove za film pošto je bio iznerviran ranijim prevodima njegovih filmova. Film je u Kanu dobio 22 minuta dug aplauz. Dag Džons je morao da zapamtni svoje rečenice napamet jer ne zna španski. Međutim, zapamtio je sve rečenice i Ivane Bakero (Ofelija) kako bi znao kada šta da kaže. 

Stiven King je bio oduševljen scenom sa meduzom. Del Toro smatra da je to Kingovo oduševljenje priznanje poput dobijanja oskara. U sceni kada meduza jede vile, Dag Džons je grizao kondome pune lažne krvi. Del Toro je svu svoju platu uložio u ovaj film. Kapetanova soba izgleda identično kao unutrašnjost sata njegovog oca. Dag Džons je bio jedini Amerikanac na setu i jedini koji nije znao španski. Pet sati mu je trebalo da uđe u kostim meduze. Gledao je kroz rupe koje predstavljaju nos pomenute spodobe. Del Toro je odbio da režira Narniu kako bi režirao ovaj film. Ovaj film je toliko uticao na Bjork da kada je otišla kući iz bioskopa, isto veče je napisala pesmu Pneumonia. Dag Džons je izjavio kako mu je kostim Pana najudobniji kostim koji je nosio u karijeri.

Naj scena:

U meduzinoj jazbini

Moja ocena: 8/10