Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

понедељак, 19. јун 2017.

Mommy (2014)


Kod nas nazvan: Mamica
Žanr: Drama
Režija: Xavier Dolan
Glumci: Anne Dorval, Antoine-Olivier Pilon, Suzanne Clément ...

Priča:
Samohrana majka koja izdržava nasilnog sina pronalazi nadu kada se misteriozna žena doseli u njihovo susedstvo.

Moj osvrt:
Namučih se sa ovim filmom. Prvo sa gledanjem jer prva polovina zaista diže tenziju u glavi. Potom sa razmišljanjem o filmu i traženjem poente. Da se odmah razumemo, ovo nipošto ne smatrajte lošim filmom zbog ovakvog uvoda. Loš film me ne bi ovoliko proganjao. O lošem filmu napišem tekst za najviše 10 minuta. Ti truba filmovi su najlakši za pisanje i razmišljanje (ukoliko je i potrebno razmišljati o njima). Odugovlačio sam sa tekstom nadajući se da ću nekoliko dana posle gledanja biti nešto pametniji. Na žalost to nije slučaj pa ako je neko gledao ovo, uskačite sa komentarima. 

Razlog zbog kog sam se namučio sa gledanjem je prva polovina filma u kojoj konstantno gledamo konfliktnog klinju koji je u sukobu i sa stolicom na kojoj sedi a kamo li sa drugim ljudima pa i sopstvenom majkom. Njegovi izlivi besa nisu iritantni za gledanje iz prostog razloga što je to odlično odglumljeno i što su nam ostavili prostora da se pitamo šta je razlog ovakvog besa. Film u jednom momentu počinje da se igra sa tim da je bes došao otud što klinja više nema oca ali ta namera mi je ostala nedorečena. Ok, primoran sam da prihvatim bes sam po sebi, ali ovo je drama, treba mi razlog, uzrok. Ako taj bes kreira celu priču i zavrzlamu, ako je on uzrok svih problema koje gledamo, šta je onda uzrok njemu. No, kažem, pokušali su donekle objasniti to ali kao da su odustali od kopanja po prošlosti. 

Priča se znatno menja kada se treći lik uključi u nju. Ta žena znatno utiče na do tada jako buran odnos majke i sina. Odmah ću vam reći da ovo nije nešto što ste videli. Iako se klinja pa i mi sa njim jako primimo na ovu ženu, ona nije Šenon Tvid koja će da razdeviči ovog momka i uveda ga u svet muškaraca. Fak nou. Prvo, ova žena dovodi do toga da majka i sin konačno mogu da smanje međusobnu netrpeljivost. Na neki način postaje most između ovo dvoje. No hajde da na nju gledamo drugačije. Ako pogledamo malo bolje, ova žena upravo predstavlja tj. oslikava odnos između dva lika. U tome je sva lepota njene uloge. Kako se ona otkriva, majka i sin postaju bliži. Kako ona postaje srećnija, odnos između majke i sina je sve bolji. Kako je ona rasterećenija, tenzija koja je ubijala u pojam u prvoj polovini filma opet nestaje. Pogledajte film i videćete na kraju na šta se odnos majke i sina sveo a šta se desilo sa ovim trećim likom. 

I iz scene u scenu u kojoj tražim priču, razloge, logiku, svestan sam da postoji nešto što se lako vidi, nešto veličanstveno - emocija. Braćo i sestre ovo je napravljeno sa mnogo osećaja. Imamo atmosferičnu scenu u kojoj ova tri lika pevaju i plešu i sve pršti od emocija, od erotike, od neke neobjašnjive tenzije. Ceo film je takav. Bez obzira da li emocije bile pozitivne ili negativne, osetićete ih. Zbog toga je film povremeno težak za gledanje. Nisam neko ko lako podnosi buku i svađu i zbog toga sam baš imao problem da se izborim sa prvom polovinom filma. 

Film ima jako izraženu feminističku crtu. Sa jedne strane, to se nekom neće svideti ali po meni ovo nije ni malo neukusno. Muškarci u filmu pokazuju dve stvari. Prvo, ženu, bez obzira da li je u pitanju majka, supruga ili prijateljica, smatraju ličnom svojinom, ako tako smem reći. Svi su jako osetljivi na prisustvo nekog trećeg ko ima ikakav uticaj na ženu. Ovde vidimo tri muškarca od kojih su dva totalno sporedne uloge. Čak i ti sporednjaci izraženo pokazuju da polažu pravo na ženu bez obzira šta ona imala da kaže na to. Druga stvar vezana za muškarca - on konstantno stvara probleme. Ni jedan od njih ne nudi rešenje. E sada, to je jako dobro upakovano u film. Ili su problem ili smetnja. Jako je uverljivo ovo napravljeno i ne verujem da će uvrediti bilo koga sa malo mozga. 

Sa druge strane imamo ženu kao majku, kao nekog ko brine, kao nekog ko miri, kao nekog ko se bori da nađe rešenje, kao nekog ko želi pomoći, kao nekog ko edukuje itd. Žena u ovom filmu je, bez obzira na to šta radila, jako jako privlačna. Na stranu što dve žene koje ovde gledamo veoma prijaju oku. Volećete ih i kada pogreše, volećete ih i kada daju nagoveštaj da će napraviti problem. A sada braćo, vi koji imate suprugu, verenicu ili devojku, pogledajte je. Volite je i volećete je u svim tim prilikama. Žena ima neospornu moć da blista u svemu što radi. U tome je lepota ovog filma. Što ne daje lažnu emociju. Igra na osećaj i zbog toga ga smatram odličnim ostvarenjem. 

Po skrinšotovima već vidite u kom je film formatu. Ima to ovde simboliku i kulminira kada se slika (konačno) proširi na nekoliko momenata. Tada baš osetite neko rasterećenje. E sad iz ovoga sledi da nije baš ugodno gledati film u ovom formatu. Za mene ovo jeste minus. Ok, razumem umetnički dojam ali mislim da je to moglo barem malo šire. Postoji granica između dobre ideje i preterivanja. Odvuklo se ovde malo na tu drugu stranu. Ponavljam, vrhunski je osećaj kada se ta slika konačno proširi ali nije vredelo tog fazona/simbolike dva sata gledanja filma snimanog telefonom u portret orijentaciji.

Zanimljiv je i izbor muzike. Osim Dido - White flag, pesmice koja mi je sasvim fina, sve ostalo mi je odlično leglo u scene. White flag, koliko god lepo zvučala, nekako je štrčala u sceni koju sam gledao. Oasis - Wanderwall je odlično iskorišćena u momentu kada se slika konačno proširi. Film se završava sa Born to Die od Lane Del Rej i zaista ima impakt. Onda imamo perfektnu scenu, jednu od onih koja će svakako zaboleti i nju prati vazda genijalni Ludovico Einaudi. Njegova muzika baš pojačava emociju dok gledamo kontrast onog što majka želi za svoje dete i ono što je zaista slučaj. I to mi je najbolja scena u filmu. Bočelijeva Vivo Per Lei je iskorišćena na način na koji ne biste ni sanjali. On ne change pas od Celine Dion ubada u centra u pomenutoj, vazda erotičnoj sceni plesa. Zapravo sve ove scene su perfektne i jako je teško bilo izabrati najbolju. 

Ako na Mommy gledam kao na film koji je trebao da mi dostavi priču, moram da priznam da je omanuo. Ako ga posmatram kao film koji je trebao da prenese neku mudrost i simboliku, ni tu nisam oduševljen. Šta je to što me je nateralo da mu zalepim ovako visoku ocenu. Pogledajte film, upoznajte likove i shvatite da se pogrešili tražeći priču. Potom ga pogledajte još jednom i samo slušajte i gledajte emociju. E tu će vas film kupiti. Svaka scena je leglo emocija. Potražite na youtube-u scene iz filma, bez da znate išta o njemu. Ako vas te scene ne zainteresuje da pogledate film onda ubacite u video rekorder Rambo III vhs i nek prženje počne. Iskren da budem, ne znam da li bih mogao ponovo odgledati film u neko skorije vreme. Da li bih mogao gledati pojedinačne scene? O da. Verovali ili ne, neke scene već danima puštam i svaki put mi izgledaju sve bolje. 

Mommy je odličan film, nema tu dileme. Jako dobro prenosi emociju, odlično prikazuje odnos među likovima. Samim tim što otvara dosta pitanja u smislu "šta je pisac hteo kasti" jasno je da je vredan pažnje. Možda se malo pogubio u traženju nekog umetničkog dojma ali to ne kvari puno utisak. Ono što donekle kvari utisak je bespotrebno previše suženi snimak koji dodatno diže nervozu na ionako neretko zapaljivu atmosferu. S obzirom da je film evropski, ne očekujte perverznu, bolesnu priču iako se pomalo koketira sa tim. Ali možete očekivati gomilu erotičnih momenta koji su perfektno izvedeni besprekornom glumom i odličnom režijom. Ako vas zanima velika dramska priča, preskočite. Ako ste neko ko želi utisak, emociju i nešto što ga neće ostaviti ravnodušnim, onda je ovo obavezno za gledanje.

Zanimljivosti:
Film je prikazan u 1:1 razmeri što je do sada neviđeno. Dobio je 9 minutne stojeće ovacije na kanskom festivalu.

Naj scena:

Kontrast

Moja ocena: 8/10

среда, 07. јун 2017.

Filmski Hitovi - Godina Šesta


Iz pelena smo izašli odavno. Naučili smo da pričamo, možda ne po svačijem ukusu ali bitno je da se razumemo. Počeli smo da se družimo i da svake godine sve više širimo drugarstvo. Šta nam sada sledi? Menjamo mlečne zube. To ne znači da ćemo prestati da ujedamo. Naprotiv. Ujedaćemo još jače. Šta nam predstoji? 

Da radim detaljnu rekapitulaciju prethodne godine? Mrzi me, iskren da budem. Tempo pisanja nije naročito brz. Nismo nikakav majlston dohvatili. Tačnije vratili smo nekadašnju posećenost koja je bila pre brisanja postova s tim što je tadašnji maksimum sadašnji prosek. Što znači da oko 700 vas svakodnevno dođe ovde da prevrne očima pitajući se zašto mi toliko treba da izbacim nov tekst. 

Planovi - i tu nemam mnogo šta reći. Mislio sam da na godišnjem nivou od tekstova koji su prikazani izdvojim najbolju novotariju, glumce, glumice najbolja ostvarenja u kojekakvim kategorijama ali to ću odložiti za situaciju kada ritam pisanja bude znatno bolji nego sadašnji. Trenutno nemam puno vremena ni za gledanje filmova a kamo li za pisanje. Tačnije slabo uspevam i da ispratim šta je novo u svetu filma. Filmove biram isključivo iz liste sa vašim preporukama i to je sve što trenutno pratim. Da obećam neko skorije ubrzavanje ne mogu ali verujem da će do njega doći. Želeo sam da mi se još neki ljudi pridruže sa svojim tekstovima. Na žalost nisam uspeo u toj nameri ali i dalje imam u planu tako nešto. 

Ako bih birao najbolju stvar u prethodnoj godini to je što se pojavio lep broj redovnih čitaoca koji neretko ostavljaju komentare i predloge. Svaki komentar, hvala, kritika, predlog su zaista dobrodošli i veoma mi znače. Kad kažem predlog, ne mislim samo na predlog za film. Tu mislim i na predloge za sam blog, za promene koje biste želeli videti. Za te predloge sam veoma otvoren. Tačnije za jedan nism a to je selidba ovog bloga na neko lepše mesto - čitaj poseban sajt. Jako bi me mrzelo to da održavam.

Drago mi je što sam vam u prethodnoj godini predstavio i moju biblioteku. Na žalost nisam sve slike postavio u taj tekst i propustio sam prokomentarisati lep broj odličnih knjiga i pisaca. Biblioteka je u međuvremenu postala bogatija za još nekih 50tak knjiga tako da ima tu još materijala. Blagovremeno ću to dopuniti tako da ćete imati priliku pročitati znatno veći tekst sa još više slika. Što se tiče dela sa stripovima, to moram da odložim dok ne nađem mesto za sve njih. Trenutno ih imam za dve onakve police tako da ću o njima kada budem mogao lepo da ih uslikam sve na jednom mestu.

U toku prethodne godine sam naleteo na dva zanimljiva bloga koja želim da podržim a naćićete ih u listi blogova koje pratim. Rado ću podržati svakog ko krene da se bavi nečim sličnim i ako ste jedan/jedna/jedni od takvih, javite se. Ukoliko želite da se dobronamerno obratite ljudima preko ovog bloga, i tu vam stojim na raspolaganju. Kada smo kod toga, pre izvesnog vremena mi se javio momak koji je napravio kratki film. Želeo je da napišem svoj osvrt za to ostvarenje. Nisam želeo pisati osvrt ali sam momku dao šansu da napiše nešto o sebi i svom filmu a taj tekst je trebao osvanuti ovde. Na žalost, momak se nije javio posle toga. Skoknite na youtube, pretražite Gavran 2016, autor Aleksa Milosavljević. Momak ima samo 19 (ili sada već 20 godina) tako da zaslužuje svu podršku koju možemo da mu pružimo. Pogotovu u ovoj zemlji u kojoj vođe kulturu doživljavaju kao elementarnu nepogodu. Ne krivim ih. Ljudi se uvek boje nepoznatog. 

Preskočiću i velike zaključke. Sad kad razmislim, ovaj tekst i nije baš veseo kakav bi rođendanski trebao biti. No, na kraju krajeva nije ni bitno. Godinu dana smo stariji, godinu dana mudriji, smeliji ali smo svesni da smo i dalje jako mali i da i te kako imamo da učimo. Najbitnije od svega je da nema stajanja. Ne znamo šta nosi sutra zato ne najavljujemo duboku starost. Ali to što je ne najavljujemo ne znači da ne treba da gazimo ka njoj. Braćo i sestre, srećan nam šesti rođendan. 


Do sledećeg čitanja.

уторак, 30. мај 2017.

Joy Ride 2: Dead Ahead (2008)


Žanr: Kriminalistički | Horor | Ljubavni | Triler
Režija: Louis Morneau
Glumci: Nicki Aycox, Nick Zano, Laura Jordan ...

Priča:
Kada im automobil otkaže na putu za Las Vegas, četvoro mladih pozajmljuje automobil iz naizgled napuštene kuće ne sanjajući kakve će posledice to izazvati.

Moj osvrt:
Prvi Joy Ride sam gledao jako davno. Ne sećam se ama baš ničeg osim da je bio gledljiv. Cela igrarija ovakvih filmova je počela dobrim starim Duel. I nekako ne vidim razlog da se to kopira. No, ko mene uopšte pita za mišljenje. Danas se sve što može doneti šaku zelenih novčanica eksploatiše dokle god je moguće. Šta je to mogao ponuditi nov film na istu temu? 

Pazite koliko je ovo originalno. Momci i devojčice su se zaputili u Vegas da se provedu ali su skrenuli prečicom, naneli štetu baš nekom kome nisu smeli i onda su postali lovina. Uuuuu bravo. Likovi su toliko bledi, nebitni, neorginalni da je to neverovatno. Na granici su toga da iritiraju ali srećom to nije slučaj. Jednostavno su nebitni. Samim tim me baš briga šta će se sa njima desiti. Samim tim nema tenzije u filmu. 

Film u početku koketira sa Wrong Turn filmovima. Kako? Pa tako što su likovi pogrešno skrenuli u neku zapizdinu i naleteli na naizgled pust dom raba Božijeg, kamiondžije napaćenog, ubice svirepog, identiteta skrivenog, kamiona besnog, glasa dubokog, Baje Knindže Malog... S obzirom da mi ne vidimo puno od tog kamiondžije, komotno možete zamisliti nekog od onih deformisanih hilbilija iz pogrešnih skretanja. Nema razlike, osim što ovaj zna da govori. 

Imamo i fazone "pobedi nivo za određeno vreme" gde Super Mario treba da sakupi sulude stvari kroz neverovatne nivoe kako bi princezini ekstremiteti bili i dalje vezani na nju. I naravno, kad Mario tamo stigne, princeze nigde, pa u krug. Problem je samo što su ovde nivoi koje prelazimo dosadni, nemaštoviti, neubedljivi, puni debilnih ili predvidivih odluka. Sa druge strane, Mario nije svestan da je negativac prisutniji od onih pečurkica, kornjača i biljki mesožderki kojim su svi nivoi izuseravani. Iako se zli bata napakuje u onu kamiončinu, ne možeš ga skontati pa to ti je. Krije se kao naša saobraćajna policija - uvek je iza nekog žbuna. Samo što ovde nemamo žbunje jer je pustara u pitanju. (naš saobraćajac upravo onaniše na ovaj skill skrivanja) 

Prosto je perfektno kako nikada ne vidimo lice kamiondžije. Taj bata uvek uspeva da stoji u senci i to takvoj da mu se vidi čir na dvanaestopalačnom crevu, samo mu se lice ne vidi. Lik može da se izležava na plaži u Buljaricama i pre ćete mu videti bulju nego lice. Šta dobijamo time? Nema nikakve simbolike pre svega - u fazonu svako može biti ubica ili nešto slično. Nema čak ni one misterije jer da vidimo lice, ništa nam se ne bi kazalo. Niti on deluje zastrašujuće što mu se ne vidi lice, niti će vam značiti svo silno iščekivanje da ga vidite. 

Znate li šta je suludo? To da je ovaj bata lociran nedaleko od Vegasa u nekoj zapizdini, operiše na toj teritoriji, nasumično ubija ali niko ga ne skonta. Jedino opravdanje za policiju da ga ne uhvati je da policija ne postoji.  Ne vidimo da ovaj lik išta radi, ne vidimo da se nečim posebno bavi ali eto, pojavi se sa glanc novim kamionom. Neko će reći "čekaj, pa mogao je ukrasti nov kaomion" a ja ću reći "zar onda ne bi bio uhvaćen pre ili kasnije". Ipak se kreće među kamiondžijama. Pre ili kasnije bi ga originalni vlasnik ili neki njegov prijatelj dohvatio o skakao mu po jajcima. Ali hej, ovaj lik je otporan barem kao oni Wrong Turn hilbiliji pa možda ima i neke dodatne moći a da mi to ne znamo. 

Film nije toliko debilan, nema pregršt gluposti koje će vas nervirati, nema konstantna vređanja inteligencije. U čemu je onda problem? U tome što je ovaj film jaaaaaaako dosadan. Bugkvalno ništa vas neće držati uz ekrane. Likovi su... ček, zaboravio sam likove a sinoć sam pogledao film. Radnja je šablon. Događaji su ništa posebno. Motiva i motivacije nigde. Tenzije i nekog uključivanja gledaoca u priču nigde. Rekao bih da ćete ovaj film brzo zaboraviti ali nisam siguran da ćete znati i da ste ga gledali. Ništa. Ravna linija. Teška dosada. Nebitnost.

Zanimljivosti:
U restoranu se čuje pesma koja pominje ime Candy Kane. U prvom delu filma, Pol Voker je rekao da mu je to ime.

Naj scena:

Brm brrrrmmm brmmmmmm
(čitaj neko je oskrnavio moj skrnavi dom)

Moja ocena: 4/10

четвртак, 25. мај 2017.

Get Out (2017)


Kod nas nazvan: Beži
Žanr: Horor | Misterije
Režija: Jordan Peele
Glumci: Daniel Kaluuya, Allison Williams, Bradley Whitford ...

Priča:
Vreme je da mladi afro-amerikanac upozna roditelje svoje bele devojke. Njihova kuća se nalazi izolovana u šumi. Nedugo posle upoznavanja, prijateljski i ljubazni ambient se pretvara u noćnu moru.

Moj osvrt:
Ne bih ovo svrstao u horore. Pre bih ovo nazvao crnom komedijom koja se rasizmom bavi na pametan način. Iskreno više mi je muka od filmova na temu rasizma. Šablonski su, gađaju na najniže emocije, trude se da zadobiju gledaoca ne time što će ga osvestiti već time što će ga iznervirati. Ta patetika mi jako ide na nerve. Uvek se setim Remember the Titans i ogadi mi se i sama pomisao da gledam neki film. Ovo je sasvim dobro. Ovo mi deluje kao film o društvu koje je naizgled tolerantno i prihvata razlike ali u sebi su svi po malo rasisti ili imaju odbojnost prema ljudima drugačije boje kože. 

Bela devojka dovodi crnog momka na upoznavanje sa porodicom i širom familijom. I svi oni izgleda kao da prihvataju momka, svi na neki način žele da se on oseti dobrodošlim, a svi na neki način odu pogrešnom smeru. U fazonu cool je što si ti crn, mi volimo crno, pa onda im izleti neka generalizacija tipa "vi ste fizički moćniji" ili "s obzirom na tvoje fizičke predispozicije" ili se potencira na likovima iz sporta koji su tamnoputi. U želji da se neko oseti dobrodošlim dođe dotle da ga konstantno podsećaš na razliku u boji kože. To pokazuje da uprkos svemu postoji neka odbojnost. 

Momak dolazi da upozna porodicu svoje bele devojke i vidi dvoje slugu koji su tamnoputi. Odnos porodice prema njima deluje ok. Roditelji devojke deluju pažljivi i izgleda da brinu o tamnoputoj posluzi. I to je ok. Društvo ume da pokaže da brine o, da tako kažem, ugroženim, ugnjetavanim. Fazon je što im opet da ulogu u kojoj služe drugog, u kojoj su ispod nekog. To što daš mrvicu nekom ne znači da si ga priznao. Nešto što je usluga može delovati kao milostinja. Ali način na koji je to ovde upakovano je prajsles. Sluge se smeškaju ali se vidi izveštačenost ispod svega. Nevoljnost je vidljiva, iako oni marljivo obavljaju sve što su njihovi zadaci. 

Pogledajmo sada tamnopute ljude koje momak upoznaje a koji su povezani sa porodicom koju upoznaje. Svi se ponašaju jako čudno i ne vidimo ono što je karakteristično za tu grupu ljudi. Ok, u filmu to ima svoju misteriju, daje temelj u onome što sledi. Ali to što sledi je samo dobra zabava. Šta stoji iza ovakvih scena? Upravo to neprirodno ponašanje pokazuje svu izveštačenost onih koji se odreknu onoga što jesu. Kroz zabavni rasplet te osobe su prikazane kao najveće moguće zlo. Njihovo udruživanje sa zlom kako bi bili nešto što nisu je zapravo glavni obrt. Jako bitna stvar je nevoljnost da se tako nešto napravi. Tačnije čovek postaje neprijatelj sam sebi. Druga bitna stvar je da ta transformacija ne može biti stoprocentna. I dalje u sebi nosiš ono što zapravo jesi.

No u tom tvistu se krije još nešto. Belci se kod rasista smatraju višom, intelektualnijom rasom. Ono za šta tamnoputom momku odaju poštu tokom celog filma je fizička nadmoć njegove rase. Simpatični obrt u filmu krije još nešto - nameru da se belac fizički izjednači. Ne čini li ga to onda u potpunosti nadmoćnim. Nije li to bolji fazon od svih onih patetičnih baljezgarija koje nam serviraju kroz filmove koji imaju rasizam za glavnu temu?

Postoji ovde još jedna stvar koju lako možete prevideti. Pogledajmo današnje komedije. Kada imaš smešnog tamnoputog lika, on je po običaju debeo, prilično tupav, ne služi ničemu osim da nasmeje masu. Koliko takvih belaca ste videli u komedijama? Get Out na prvi pogled ima kopiju takvog lika. I prvi put kada on pokušava biti ozbiljan, šta se dešava - bude ismejan. Što je najgore od svega, bude ismejan od ljudi koji nisu belci. Ponavljam, u šablonskim filmovima ovi likovi služe samo da nasmeju. E pa Get Out ovde čoveku daje još jednu ulogu - on pokušava da pomeri bulju i preduzme nešto. Ima onu stvar da pokuša, ima hrabrosti da se takmiči, ne odustaje kada je poražen. Jedan neozbiljni lik je zapravo lik veoma vredan pažnje. 

Get Out nije otkrovenje kakvim ga promovišu, nije filmčina kakvim ga smatraju ali je pametno napravljen i uspeo je da kaže ono što je želeo. Kada pregurate dosadnu prvu trećinu postane jako zabavan. Možda je najbolje rečeno da je ovde tema rasizma obrađena pametno, kroz oči tamnoputog momka a ne belca koji patetikom pokazuje svoju lažnu zabrinutost. Za mene je to sasvim dovoljno da kažem da je ovo dobar film.

Zanimljivosti:
Edi Marfi je inspirisao režisera da napiše scenario za ovaj film. On je i trebao glumiti krisa ail je Pil shvatio da je Marfi prestar za ulogu. Kada je upitan za značenje The Sunken Place-a, on je izjavio da je to mesto na kome smo marginalizovani. Na kom, koliko god vrištali, sistem nas utišava. Kada Kris priča Džordžini o njegovom telefonu, na posteru iza njega piše "Kris je mrtav". Pesma na početku filma je "Redbone" od Childish Gambino. Pil je izjavio da je izabrao tu pesmu zbog teksta u kom se pojavljuju fraze "ostani budan" i "ne zatvaraj oči". Drugi film u kom Stiven Rut glumi slepog čoveka. Prvi je O Brother, Where Art Thou? (2000).

Naj scena:

Krvavi rasplet

Moja ocena: 7/10

понедељак, 22. мај 2017.

Paradise Lost: The Child Murders at Robin Hood Hills (1996)


Žanr: Dokumentarni | Kriminalistički | Drama | Misterija
Režija: Joe Berlinger, Bruce Sinofsky
Glumci: Tony Brooks, Diana Davis, Terry Wood ...

Priča:
Jezivo ubistvo tri dečaka dovodi do famoznog suđenja trojici momaka.

Moj osvrt:
Nisam imao u planu da pišem o dokumentarcima i o serijama. Što se serija tiče, nemam pojma kako bi to izgledalo. Da pišem o pojedinačnim epizodama, bilo bi previše. Eventualno bih mogao pisati o određenoj sezoni mada i to bi tražilo dosta vremena. Kada su dokumentarci u pitanju, nisam bio siguran šta bih pisao o njima. Nema tu fabule, nema onog što je pisac hteo kazati pa sam se plašio da neću imati šta da kažem. No kako se ovo našlo u vašim predlozima a delovalo mi je primamljivo, nije bilo teško odlučiti se. Nakon gledanja mogu samo da kažem veliko hvala onom ko je ovo predložio. 

Teško je pregurati ovaj početak filma. Stvarno treba imati stomak i odgledati scene sa decom koja su žrtve. Kako je ovo majstorski montirano sa muzikom našeg dobrog druga Metallice, morate pogledati da biste se uverili. U životu nisam osetio ovoliku jezu od neke pesme. Recimo da mi zvuči jezivije od Host of Seraphim u Mist. Generalno, Sanitarium, Orion, The Call of Cthulhu, na stranu što su masterpis stvari, one zvuče jezivo i zaista ističu scene na pravi način. 

Prvi razlog zašto mi se ovo dopalo je što nema šminke. Koliko god ljudi drvili da je ovo holivudski obojeno kako bi žrtve izgledale kao nevinašca, to je netačno. O tome ću nešto kasnije. Videćete sve što treba da vidite. Videćete optužene koji pričaju o svemu, videćete roditelje koji iznose bolne činjenice i to će vas potresti do krajnjih granica, videćete detektive i advokate koji rade svoj posao na dobar ili loš način. Ako pogledamo The Devill's Knot koji je rađen po ovom filmu i uporedimo sa onim što vidimo ovde, jasno je da je pomenuti film teško holivudsko đubre prepuno klišea. Taj film je želeo da upre prstom u probleme ali je problem izvrnuo ruglu. Sveo ga je na hranu za debile kojima moraš da daš ekstrem da bi nešto shvatili. Upravo tu Paradise Lost poentira. Ništa ne krije, ništa ne fabrikuje. 

Tri momka su optužena da su ubili dečake u šumi. Možemo pričati ovde o nekoliko stvari. Prva je svakako slučaj. On je jeziv da jeziviji ne može biti. Jedno je kada čujete za njega. To vas šokira. Onda vam prikažu slike jadne dece - to vas zgrozi. Potom čujete priču jadnih roditelja i vidite koliko je to uništilo njihov život - e tu ste već ogorčeni. I kada god se pomene neki nov detalj, svesti ste zverstva, svesni ste težine i svesni ste da će vas ovo proganjati sve dok ne saznate ko je krivac. 

Sledeće o čemu ćemo pričati su optuženi. Jedan momak ima slab IQ, druga dvojica su, gledano očima društva, čudaci. Zapravo, gledajući krivce mi uviđamo pre svega zaostalost društva. Za jednog od optuženih vi ni ne čujete jednu jedinu reč optužbe, ne čujete da je on kriv zato i zato. Problem je što momak sluša Metallicu. To nije tako smešno kako vam se čini. U maloj sredini to vas zaista čini čudakom. Sećam se perioda osnovne škole gde su u jeku popularnosti bili Dr. Igi i ostale smejurije dok su meni u ušima udarali Led Zeppelin, Metallica, Deep Purple i ostali. Tada sam ja bio "onaj koji sluša neke ludake". Potom je i školu došao stručnjak za temu sekti i satanizma i pričao o uticaju metal muzike. Pa nam je fino pročitao prevod pesme "Fade to Black" koji je glasio "ubijam decu za tebe o Satano". Zamislite onda kako su drugari pogledali u mene koji se smejem budali koja drži predavanje. Sada vam je jasno kako možeš takva sranja da prodaješ u nerazvijenim sredinama i koliko ona mogu šokantno delovati. 

Poenta ove priče je kako se sudi ovim momcima. Ovo neodoljivo podseća na Kamijevog Stranca. Jedan od momaka ima okultnu literaturu. To je jezivo u glavi plašljivih. Hajde i da shvatimo tako nešto, ali ali ali... Detektiv kaže da su u sobi jednog od likova pronađene knjige Stivena Kinga. Na pitanje advokata detektivu, da li je po njemu to normalno, Metallica i knjige Stivena Kinga, detektiv odgovara sa "ne". Najgore od svega je što su to argumenti koje većina povlači pri optuživanju ovih momaka. To zaista vređa inteligenciju ali za razliku od Devil's Knot, vi vidite da ljudi zaista veruju da je to zlo. U pomenutom filmu ljudi su zaista glupi. Ovde ne možete da optužite ljude za tako nešto - društvo i sredina su takvi. Treba vremena prihvatiti nešto što je strano. Pri tome, ne upirimo prstima u roditelje. Oni su žrtve, oni su ojađeni, oni su doživeli najveći mogući bol. Oni traže krv, traže osvetu i ne možemo ih nazvati kratkovidim. 

E sada o tome da je ovo holivudska fabrikacija. Koliko god kratkovidi tvrdili i drvili da ovaj film pokušava da ukaže da su optuženi nevini, to nije tačno. Film akcentuje suđenje i način na koji su oni osuđeni. Prosto je sramotno odsustvo dokaza protiv ovih momaka. Svi dokazi koji bi trebali da ih optuže su jako upitni. Što je najgore, najtvrđi dokazi su oni koji pokazuju da momak čita okultne knjige, da nosi crno, da sluša Metallicu, da čita Stivena Kinga. Film ukazuje na to za šta su momci optuženi. Film pokazuje kulturnu nerazvijenost jedne američke regije. 

Sa druge strane, gomila poznatih ličnosti se potrudila da ukaže da momci treba da budu osobođeni i da su nevini zatočeni (to nećete videti u filmu). Ako gledaš na ovaj film kao na nešto što treba da oslobodi ove momke, onda ti poznati dođu kao heroji ili smrdljivci ako misliš da su momci krivi. Ponavljam, film ukazuje na idiotski način na koji su momci osuđeni. Hajde da gledamo ozbiljno na ovu priču. Ako su momci nevini, to je zaista užasno. Zbog najgorih gluposti si im upropastio živote. Ali ne gledajmo plitko na ovo, ne gledajmo na film kao na nešto što momke oslobađa krivice. Zamislite sad da su ovi momci zaista krivi. Ovakvo suđenje i idioti koji ih osudiše na ovaj način su napravili još veću grešku. Svojim radom su doveli dotle da su krive konačno oslobodili krivice. Ako se ne varam, ne možeš ljudima dva puta suditi za isti zločin. U tom slučaju ubice šetaju slobodne. E upravo u tome je snaga ovog filma i veličina ovog slučaja. 

Sve vreme ćete u filmu tražiti dokaze da li su momci ubili decu i ako to oni nisu učinili, ko je zapravo ubica. Podseća ovo na detektivske priče gde okrivite čas onog, čas ovog. Zbog odsustva dokaza, gledaćete likove. I zaista ćete se pitati da li su momci krivi, da li je to neko drugi. I momci su takvi da vam ostavljaju prostor za sumnju. Jedan ćuti i ne vidite naročito velike reakcije. Drugi ima mali IQ i ne možete da pročitate ništa iz njega. Treći, onaj najsumnjiviji je jako jako zagonetan. Njegova poslednja izjava u filmu vas zaista natera da se zapitate. Dovoljno je inteligentan da napravi to što je napravljeno. Ali sa tolikom inteligencijom, on odskače od drugih tako da je laka meta ne baš bistrim likovima. 

Nekako, vrednost ovog filma skače baš iz razloga što misterija i dalje postoji. Kao da svakog momenta on dobija na težini. Postoje još dva nastavka ovog dokumentarca. Ako je neko pogledao, nek javi da li to vredi gledati. Mene je ovaj film naterao da čitam nebrojene članke o ovom slučaju, da gledam gomile intervjua sa likovima koji se pojavljuju, da čitam brojne analize, da tragam za stvarima koje se ne vide u filmu. Mislite da sam bliže rešenju misterije? Ni koraka. Previše je ovo zavijeno, mračno baš kao i ljudski um. Verujem da će vas proganjati ovaj film sve dok misterija ne bude rešena... ako ikada bude.

Zanimljivosti:
Džo Berlindžer i Brus Sinofski su proveli 79 dana sa stanovnicima Arkanzasa dok su snimali film.

Naj scena:

Jezivo otvaranje

Moja ocena: 9/10

понедељак, 15. мај 2017.

M (1931)


Žanr: Kriminalistički | Drama | Misterija | Triler
Režija: Fritz Lang
Glumci: Peter Lorre, Ellen Widmann, Inge Landgut...

Priča:
Kada policija u nemačkom gradu ne uspe da uhvati ubicu dece, ostali kriminalci kreću u lov.

Moj osvrt:
Znate da često pomenem genijalne detalje koji prijaju oku. Ovaj film ih je prepun. Recimo kada nestane devojčica, (srećom) nemamo scene koje prikazuju njeno ubistvo, ali zato imamo slike koje su jako bolne. Recimo ručak koji je čeka na stolu i praznu stolicu uz. Potom imamo plakat koji devojčica gleda i u tekstu na plakatu stoji kako se nudi nagrada za pronalaženje ubice. Potom vidimo senku čoveka u šeširu i ta senka prekriva sadržaj plakata i obraća se devojčici. Jezivo. Onda imamo scenu gde dve grupacije zasebno pričaju o istom slučaju. Na jednoj strani imamo organe vlasti na drugoj prestupnike i te dve scene se prepliću na maestralan način. Takvi detalji su zaista neprocenjivi u kinematografiji, pogotovu što ih danas ima sve manje a sve više šarenila. 

Jeste da je tema teška ali mi se čini da se brzo prešlo sa ubistva. Previše je to jezivo da ne vidimo još koji trag. Naravno nije to mana. Samo kažem da je film mogao poentirati više na tome. Posle ubistva kreće haos i potraga za ubicom. I to je odlično preneseno. Svi su sumnjivi, svaki gest se gleda sa oprezom, u svemu se traži greška kako bi se pronašao prestupnik. I upravo taj haos i namera ljudi da pronađu ubicu udaljava od rešenja. Film se na odličan način poigrao sa masom i njenom podvodljivošću. Prvo ovde, kada se ubica traži. Kasnije kada treba presuditi, vidimo kako se masa lako povede za prvim impulsom. 

Uz ovo ismevanje mase, film jako ismeva i zakon. Prvo, policajci nisu baš najsposobniji. Prestupnici čine više u lovu na ubicu. Vlast se samo nakači na sve to. Kada krene suđenje, lik koji je odbrana deluje potpuno smešno, smeteno, pa da ne kažem i pijano. Deluje kao da su pokupili prvog lika sa ulice da priča nasumične stvari. Najgore od svega je što on zaista i priča ono što se od branioca očekuje. Film se i završava sjajno. Čujemo rečenicu "U ime zakona..." i onda sledi muk. Zar je bitno šta je u ime zakona? Zar je bitno šta zakon kaže ako to ne može popraviti štetu? Možda može sprečiti neku buduću ali počinjeno ne može izbrisati. Čuvanje onog što imamo je pre svega na nama, a ne na zakonu.

Film se odlično igra i sa ulogom sudije. Postavlja se pitanje, ko to sada sudi? Imamo čoveka koji je ubica dece. Gore od toga nema i nikako ne pokušavam da ga opravdam. Ali zaista moramo postaviti pitanje ko je taj koji sudi. Pogledajte danas ko postavlja standarde, ko danas sudi i presuđuje, ko vas danas naziva izdajnicima i ološem. Zašto je to tako? Zato što ljudi zaboravljaju. Bitan je trenutni momenat. Tu istu grešku koju ste napraivli sada, možda je napravio taj koji vam sudi. Ali njegova trenutno nije ta koja je akcentovana. Nebitna je a može biti mnogo veća od vaše. 

Dosta je moralisanja u filmu. Nekom se to možda ne svidi. Meni je to leglo odlično. Sledeće pitanje koje se postavlja je oko razloga zbog kog prestupnici hoće da uhvate ubicu. Kada sam pročitao o čemu se radi u filmu nekako sam zamišljao da će svi biti toliko šokirani ubistvom deteta da će se dati u akciju hvatanja. Razlog je malo razočaravajući. Otkrijte ga sami. Svakako je realniji od onog koji sam ja zamišljao. Što nas opet dovodi do toga da umemo biti jako samoživi. Ovo je snimano 1931 a meni se čini da nam danas fali empatije više nego ikada. Slažem se, nismo svi takvi. Ljudi umeju neretko da oduševe. Ali opet, neretko nas i razočaraju tako da ovi drugi, koji prave velike stvari, budu zaista retkost. Na kraju vidimo da rezultat namere može biti dobar, ali povod za to je nešto što ne budi veru u bolje.  

Ne volim da pišem puno o glumi osim ako ona nije izuzetna. E ovde ona to upravo i jeste. Peter Lorre briljira. Prvo će vas zgroziti kada se preznojava i dobije napad histerije dok gleda devojčicu. Jednostavno, ne znate šta mu je na umu, samo znate da je to jako jako loše. Ovo je jezivije od skoro svih horor scena koje nam danas serviraju. Kasnije kada mu se sudi, videćete eksploziju ludila, patnje, straha, besa, histerije. Gledao sam ovog čoveka u mnogo filmova, pretežno starih horora i mogu da kažem da je on jako neiskorišćen u svima njima. Ovo što ovde dostavlja je ludilo na koje nećete ostati ravnodušni. 

M je odličan film. Atmosferičan je, ima veliki broj finesa koje zaista prijaju oku, ima nekoliko jezivih momenata koji će vas šokirati, ima jednu od onih uloga koje se večno pamte. Prosto je neverovatno da je ovako nešto snimljeno 1931. Dosta je tu moralnih dilema i poruka tako da ćete imati o čemu da razmišljate. Originalno trajanje filma je 117 minuta ali tu verziju je nemoguće pronaći. Ja sam uspeo pronaći verziju od 110min i ta verzija je restaurirana od snimaka pronađenih u muzieju. Najčešće možete pronaći verziju od 100 min. Ne znam šta je razlika između njih tako da potražite ovu dužu verziju.

Zanimljivosti:
Fric Lang je bio jako surov prema glumcima. Npr. Peter Lorre je bio bacan desetak puta sa stepenica. Zbog toga je Lorre odbio ulogu u Human Desire (1954). Fric Lang je želeo da za potrebe snimanja unajmi prave kriminalce. 24 njih je hapšeno tokom snimanja. U Nemačkoj, Nacisti su zabranili ovaj film u julu 1934. On je ponovo prikazan 1966. Piter Lorre je bio Jevrej i pobegao je iz Nemačke u strahu od nacista odmah posle snimanja ovog filma. Fric Lang koji je isto bio jevrej pobegao je 2 godine kasnije. Ćukorenje koje čujemo nije izveo Peter Lorre jer nije bio dobar u tome. Ono što čujemo je izvodio sam Fric Lang. Naslov filma, "M" je skraćeno od Mörder što je nemačka reč za ubicu.

Naj scena:

Ludilo

Moja ocena: 8/10