Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

четвртак, 12. октобар 2017.

Pirates of the Caribbean: The Curse of the Black Pearl (2003)


Kod nas nazvan: Pirati sa Kariba - Prokletstvo Crnog bisera
Žanr: Akcija | Avantura | Fantastika
Režija: Gore Verbinski
Glumci: Johnny Depp, Geoffrey Rush, Orlando Bloom ...

Priča:
Kovač Vil Tarner se uortačuje sa piratskim kapetanom Džekom Sperouom kako bi spasao svoju ljubav, guvernerovu ćerku, od Džekovih ukletih neprijatelja.

Moj osvrt:
Zašto je ovaj film stekao toliku popularnost? Ima sigurno mnogo zanimljivijih, zabavnijih i pametnijih avantura od ove. Šta je u ovoj toliko karakteristično da i dan danas zgrće pizdilione evra? Koliko filmova o piratima postoji? Eto ga. Neko se setio da uzme temu koja nije izmuzana do iznemoglosti i da zgrne opesan keš. Nema ovde neke epohalne priče, čak ni humor nije opasno dobar ali eto, ima šarenolikosti, ima zanimljivih scena i scenica, ima jako harizmatičnog Depa, uvek odličnog Raša, uvek preslatku Kiru Najtli i jednog od najgorih glumaca svih generacija, vazda omiljenog Legolasa svepreglumljujućeg. 

Na prvi pogled ovo može da deluje kao jako originalna priča. Ovo je šablon koji je jako pametno upakovan. Ima tu za svakog po nešto tako da se film opravdano može nazvati svačijim guilty pleasure-om. Ne verujete da je šablon? Hajde da krenemo od prelepih deva. One umesto sigurnosti i čistunaca uvek biraju svojeglave avanturiste. Pogledajte filmove koji odlično prolaze kod naših dama. Sve generacije imaju neke svoje nevaljale momke. Stare generacije pamte Reta Batlera, novije Lea u Titaniku, klinčadija onog bledunjavog iz Twilighta itd. Motiv je isti, samo ga prepakuju fino. I ovde naša čedna deva čezne za Legolasom setnookim. 

Ček, hajdemo na drugu stranu. Koliko puta ste čitali i gledali nešto sa autsajderima koji postaju neko i nešto, u kojima se kriju kraljevi, čarobnjaci, ljudi velike moći. Toga više ima nego ovih iz prethodnog pasusa. Frodo i manje više cela družina iz Gospodara Prstenova, gomila Dikensovih junaka, pa He-Man i gomila likova iz crtanih filmova. Sve su to drage stvari ali princip je isti. Ne govorim o ovim stvarima kao o nužno lošim ali su eksploatisane na sve strane. Ono što želim da kažem da je ovo pravio neko pametan, neko ko zna šta ljudi vole. Zato ovaj film i jeste tako zabavan i lak za gledanje.

Ceo film poentira na kontrastima ako smem tako reći. Čujemo strašne priče o piratima a oni ispadnu dopadljiva, smešna družina. Gledamo našeg dragog kapetana koji izgleda kao sprdnja a ispostavi se kao jako sposoban čovek. Elizabed (Kira Najtli) izgleda krhko i nežno a zapravo je neustrašiva. Norington izgleda kao teški drkadžija a na kraju ispadne faca. Svi ti mini obrti čine film jako zabavnim. Svojski su se trudili da nam se svide čak i negativci. Dok gledaš film, zapravo nisi ni protiv koga. 

Ne smatram ovo opasnim filmom. Ovo je samo dobra zabava ali ona krije jednu epsku scenu. Prva pojava Džeka Speroua kada silazi na mol sa broda koji tone a pre toga prolazi pored obešenih pirata. On gubi brod, vidi saborce koji su obešeni a opet deluje samouvereno i smireno, kao da je to najnormalnija stvar. I sada, oni se sprdaju sa ovom scenom a u isto vreme prave totalno opasnog, neustrašivog lika. Uprkos serviranoj sprdnji ova scena na mene ostavlja odličan utisak. 

Naravno, moram da pomenem Depovu harizmu. Zapravo on nosi najveći deo filma na svojim plećima. Dok deluje kao šeprtlja, oduševlja vas ali propratne priče o njemu daju neku ozbiljnu notu njegovom liku i morate osetiti poštovanje prema onome što on jeste. U jednom momentu izgleda kao teška budala, u drugom ide goloruk na horde zlikovaca. U jednom momentu je neozbiljan do krajnjih granica, u drugom čujete da je pobegao iz bezizlazne situacije. Od ostalih, Kiru je uvek lepo videti kao i majstor Raša. Legolas... mnjah. 

I tu se negde krije i prva ozbiljna mana ovog filma. Toliko je priča i pričica koje zvuče sjajno ali ni jednog momenta nemamo neki flešbek, nemamo ni jednu scenu koja će ih oslikati. To je zaista šteta. Mogli smo videti neke scene iz Džekove prošlosti, mogli smo videti neke pizdarije vezane za Barbosu i njegove uklete mornare. Te scene bi sigurno bile dopadljivije od nekih koje su našle mesto u filmu. 

Druga velika mana je to što film konstantno koketira sa hororom a ne daje ništa. Non stop se čuje o ukletim mornarima, sablasnim događajima i brodovima a od toga ništa nismo dobili. Umlačili su svaki pokušaj da se dostavi makar malo jeze. Kada Crni Biser prvi put napada vidimo opasnu silu. Odmah potom vidimo tupave mornare. Ok, smešno je to ali opet, ispuštena je prilika da se dostavi makar malo jezive atmosfere. I te kako je bilo mesta i za nju.

Elem, nije ovo naročito sjajan film ali nema ni prostora za guranje u neko blato. Dovoljno je zabavan da može čak i da se reprizira. Neke scene sa Depom su memorabilne i na tom liku su i temeljili nastavke. Na priču o piratima su kupili masu, posle su držali priču živom sa Džoni Depom koji je dobrano napunio džepove za ulogu koju može da odradi na autopilotu. Moram da pomenem i odličnu numeru He is a Pirate (Badelt/Zimmer). No, zašto bi hejtovali nešto što je zabavno a ne vređa glupostima. Film nije imao za cilj da produhovi ili šokira već da pruži dva sata relaksacije. Što se mene tiče, uspeo je u tome.

Zanimljivosti:
Originalno, Dep je želeo da Džek Sperou nema nos i da se plaši nekih običnih stvari, poput paprika ali je Dizni odbio tu ideju. Po scenaristima, Vil Tarner je trebao biti najbolji mačevalac, Barbosa odmah posle njega a Sperou najlošiji. Da se ne bi non stop mrštio, Dep je nosio sočiva koja su mu služila kao naočari za sunce. Džefri Raš je imao teoriju da ljudi gledaju film kako i čitaju knjigu, sa leva na desno. Zato se trudio da najčešće bude levo u sceni. Pogotovu je to praktikovao u scenama sa Kirom Najtli jer je bio svestan da niko neće ni gledati u njega. Kira Najtli je bila ubeđena da će dobiti oktaz posle nekoliko dana snimanja. Zbog toga je na snimanje ponela jako malo odeće. Tarnerovo oponašanje Speroua je Blumova improvizacija koju je režiser ostavio u filmu. Dep je kao inspiraciju za ovu ulogu imao legendarnog imao Kita Ričardsa.

Naj scena:

Prva pojava Džeka Speroua.

Moja ocena: 7/10

четвртак, 28. септембар 2017.

Bad News Tour (1983)


Žanr: Komedija
Režija: Sandy Johnson
Glumci: Adrian Edmondson, Nigel Planer, Rik Mayall ...

Priča:
Filmska ekipa snima dokumentarac o hevi metal bendu Bad News (Loše Vesti) i njihove dogodovštine dok pokušavaju da stignu na svirku.

Moj osvrt:
Ovaj kratki film mi je preporučio bivši poslovni saradnik, inače Irac po imenu Brajan. Njega sam "pridobio" kada je u razgovoru čuo da mi je omiljeni komičar Dejv Alen. Brajan ima odličan smisao za humor, svidela su mu se neka moja viđenja nekih njemu dragih filmova i obećao mi je listu na kojoj se nalaze ostvarenja koja po njegovom mišljenju moraju da se pogledaju. Ono što je prvo predložio su dva kratka filma o jednom suludom hevi metal bendu. Prvi je Bad News Tour. Drugi, o kom ću nekog drugog puta je More Bad News. Ovaj filmić sam gledao dva puta i moram da kažem da sam se na drugo gledanje više smejao iako sam znao šta očekujem. To je odlika dobrog humora.

Ovaj filmić se sjajno sprda sa svim floskulama, šablonima, izlizanim pričama i stavovima koji prate bendove. Ovi momci su opasni baksuzi, ništa im ne ide za rukom ali oni to ne vide tako. Prosto je neverovatno da ne mogu da obave jedan telefonski razgovor da nešto ne pođe po zlu. No ako gledamo priče nekih čuvenih muzičara, svaka od njih zvuči spektakularno iako pričaju o nečemu što se svakom može dogoditi. Oni to izvrću uvek na neki opasno karakterističan događaj. Kad neko priča kako se npr. opio i bacio peglu, to sada kao treba da nam zvuči opasno smešno. Zapravo je neverovatno tupavo. Ovi momci to izvrću ruglu na sjajan način. Koliko god izgledali smešno kada im se dese glupe stvari, oni imaju stav mega zvezda. 

Znate već kako neki vole da tvrde da u pesmama pokazuju stav. Tu su mi pogotovu smešni ovi hard, hevi Miki Maus bendovi, Nickelback, Linkin Park (mada ubodu poneku pristojnu stvar) i slični "I hate McDonalds" opasni likovi. U beskrajno patetičnim tekstovima pevaju o kolosalnoj promeni u životu i onda npr. ide stih "I'm painting on the walls". Uuuu jezivo. Mislim ok, to je kao neki stav (za klince), ali ozbiljnom čoveku to izgleda jako smešno. Na samom početku ovog filmića čujemo pesmu koja se sastoji od dve, tri jednostavne rečenice i onda čujemo frontmena koji kaže "It's a sort of statement". Kada bude upitan da objasni kakav je ta pesma stav, odgovor je neprocenjiv.

Kada smo upravo kod tih stavova, ovi momci, pogotovu frontmen, ih sipaju na sve strane. Čujemo deo intervjua i onda zaključak koji vas obori s nogu. Recimo "Da mi prodamo ploča koliko i Stones-i, i mi bi imali isto toliko novca". Ili "Ja sam svirao Stairway to Heaven sa 15 godina a Pejdž je to iskomponovao sa 20tak. To valjda dovoljno govori." I nekako dođemo do toga da je slika o bendu i taj tzv. stav nešto što je bitnije od same muzike. Muzika je nekako došla na kraju. Dan danas je isto. Čitaćete gomilu priča o članovima benda a tek na kraju će doći vest o nekom novom albumu. 

Bitno je ono što se vidi, bitno je da su oni hevi metal bend ali ne samo hevi metal već nešto više od toga (genijalna rasprava), bitno je da svako ima brdo devojaka a niko ne živi sa mamom, bitno je da su svi opasni momci koji nikada ne pričaju o obrazovanju ne zato što ga nemaju već je nebitno, bitno je da nemaju svakodnevne probleme sa komšijama itd.. I u svom tom trudu da budu jedinstveni, oni pokušavaju da se predstave takvim da izgledaju kao svi drugi a zapravo na sve strane vidimo pukotine. Oni su sve samo ne običan metal bend, oni su sve samo ne opasni momci sa velikim pričama. Valjda su zato i simpatični. A kada na kraju treba da pokažu ono zbog čega se nazivaju bendom, da li zvuče kao još jedan bend? E to otkrijte sami. 

Postoji jedan veliki problem sa ovim filmom a to je što se nigde ne može naći prevod (barem ja nisam uspeo). Film je dostupan čak i na youtube-u tako da ako baratate engleskim, pogledajte ga. Ima uvrnut, simpatičan humor i čak će vam na svako sledeće gledanje biti sve simpatičniji. Možda među vama ima entuzijasta koji bi ga preveli. More Bad News je nastavak ove priče ali kako sam razumeo, radnja se dešava nekoliko godina kasnije. Nisam ga još pogledao ali se nadam da ću uskoro odvojiti malo vremena i za njega. A možda pogledam ovaj još jednom pre toga :)

Zanimljivosti:
U jednoj sceni kada se bend vozi na svirku, kamera zumira saobraćajni znak na kom stoji 'The North' & 'Hatfield'. 'Hatfield & the North' je ime rok benda koji je postojao sredinom sedamdesetih.

Naj scena:

Uvod i upoznavanje sa bendom

Moja ocena: 8/10

среда, 20. септембар 2017.

Tenebre (1982)


Kod nas nazvan: Bezumlje
Žanr: Horor| Misterija | Triler
Režija: Dario Argento
Glumci: Anthony Franciosa, Giuliano Gemma, John Saxon ...

Priča:
Američki pisac dolazi u Rim gde saznaje za seriju ubistava motivisanih njegovom poslednjom knjigom.

Moj osvrt:
Arđentova Suspiria mi je jedan od najdražih i najboljih horora koje sam pogledao. On mora da se pogleda, bez obzira da li ste fan horora ili ne. Jedinstven spoj priče i atmosfere je nešto što nećete sresti verovatno više nigde. Suspiria je svakako najbolji film koji je Arđento napravio ali daleko od toga da je jedini vredan pažnje. Sećam se oduševljenja kada sam gledao Inferno, Phenomena, Profondo rosso (Deep Red) i L'uccello dalle piume di cristallo (The Bird with the Crystal Plumage). Sada mogu u tu grupu da uvrstim i sjajni Tenebre. 

Ako ste gledali Arđentove filmove, znate da ume da gradi atmosferu. Ovde u nekoliko situacija vidimo klasičnu igru mačke i miša. Arđento razvlači scenu koliko god je to moguće ali ni jednog momenta nemate utisak da je to loše. Naprotiv. Scena je napetija iz trena u tren i ne samo da se ubica igra žrtvom, Arđento se igra sa nama. Dok luta kamerom niste sigurni da li traži žrtvu ili ruke ubice. Svaka sledeća scena je sve bolja i to kulminira u jednoj suludoj sceni koja započinje bekstvom devojke od psa. Scene ubistava su veoma krvave i one opet kulminiraju na kraju u totalnom krvopljusu. 

Tenebre je film o piscu, knjizi i čitaocu. Zbog toga me je kupio lako. Imamo ubistva koja su motivisana knjigom. Imamo pisca koji se umešao u celu priču. Ovo je automatski izazov za pisca ali i kritika njegove knjige. Sa ove tačke gledišta film nudi nekoliko sjajnih kritika koje mogu lako da prođu neopaženo. Recimo u jednoj sceni detektiv priča kako je pročitao gomilu knjiga čuvenih krimi pisaca ali nikada nije uspeo da otkrije ubicu pre samog kraja. Šta to govori o piscima? Oni kreiraju misteriju i na kraju rasvetljenje iste. Dok ne saznate ko je ubica, sumnjate na svakog tj na onog na kog pisac želi. Kada se sve razreši, jasno je ko je i zašto ubica ali isto tako je jasno u gomili slučajeva da je ta ista priča mogla biti servirana bilo kom od drugih osumnjičenih. Film se perfektno igra sa tim šta pisac zapravo želi od svoje priče a šta je realno. 

Film nas ne tera da prvo tražimo ubicu već nas tera da nađemo motiv koji će nas odvesti do njega. I dok se sve to odmotava pred nama, pretpostavke nas vode tamo i ovamo. Uvek smo spremni da tražimo spektakl, preokret, nemoguće, nešto jako skriveno. E tu se Arđento igra sa gledaocem. Na svu našu težnju spektaklu on nudi jednostavno rešenje ali nas i dalje baca u dilemu. Dilemu upravo kreira uplitanjem piščevog uma i njegove kreativnosti. 

Rekoh, ovo je film o piscu i čitaocu. Rekao sam šta pisac pravi od svoje priče. On teži spektaklu, preokretima, preterivanju. Gledali ste sigurno neke dokumentarce i emisije u pravim slučajevima ubistva. Retko kada je potraga za ubicom neki spektakl. Čak i prvi trag obično odvede ubici. Retki su slučajevi poput onog o kom smo pričali u Paradise Lost. I na filmu imamo konflikt između očiglednog i onog šta tražimo. Arđento se na neki način u našim očima stavlja u ulogu pisca i vodi nas ka spektaklu. U isto vreme nudi očigledno. Znam, zvuči kontradiktorno ali pogledajte film i biće vam jasno. 

Gde je tu čitalac? Pa eto nas. Mi očekujemo i tražimo spektakl. Mi ćemo dozvoliti da budemo prevareni jer nas varke oduševljavaju. Spektakl u našim očima uvek pobeđuje ono što je očigledno i jednostavno. Ako pisac već može čitaoca da vodi kroz priču kako on želi, ako već prihvatamo to što nam on servira, hajde da se na momenat smatramo likom iz njegove knjige. On sa nama može da radi ono što želi. Možda smo mi krivac kog tražimo. Nije bitno što to trenutno nema logike, bitno je da je to spektakl. Dozvoljavamo piscu da nas vodi, dozvolićemo mu i ovo. A šta ako nas taj isti pisac pretvori u žrtvu? 

Sve ovo pokazuje koliko je Tenebre višeslojan film. Pretvara i pisca i čitaoca u aktere priče. Na kraju filma mi je čak pala na pamet scena iz odličnog Memories of a Murder kada se lik okrene ka gledaocu dok se pitate ko je ubica. Osetićete se prozvanim, bili pisac ili čitalac. Čak iako vas ovaj aspekt filma ne zanima, verujem da ćete biti zadovoljni krimi trilerom koji gledate. No ovaj film je mnogo više od toga.

Zanimljivosti:
Kako poster prikazuje ženu čije je grlo prerezano, u Velikoj Britaniji su pokušali to da cenzurišu tako što su dodali crvenu mašnu oko ženinog vrata. Film je zabranjen u Nemačkoj. Arđento je izjavio kako mu je Antoni Franciosa bio jedan od glumaca sa kojima je najteže sarađivao. Tenebre na latinskom/italijanskom znači "tama" ili "senke". Scena koja "kruži" Tildinom kućom traje dva i po minuta i ona je snimana tri dana. U izdanju u Americi, distributer je tražio da se ta scena skrati ali Arđento nije dozvolio. Arđento je dobio inspiraciju za film tako što ga je proganjao fan. Kventin Tarantino je izjavio da je krvavo ubistvo sekirom na kraju filma njegova omiljena scena smrti na filmu.

Naj scena:

Suludi kraj

Moja ocena: 8/10

недеља, 10. септембар 2017.

Manhattan (1979)


Kod nas nazvan: Menhetn
Žanr: Komedija | Drama | Ljubavni
Režija: Woody Allen
Glumci: Woody Allen, Diane Keaton, Mariel Hemingway ...

Priča:
Život razvedenog tv scenariste koji se viđa sa tinejdžerkom se komplikuje kada se zaljubi u ljubavnicu svog najboljeg druga.

Moj osvrt:
Zašto se ovako dugo ne oglašavam. Ima tu svega po malo. Malo uobičajenog roditeljskog haosa, malo neplaniranih obaveza, malo godišnjeg odmora a moram da priznam, malo i odsustva želje da išta gledam i pišem o tome. No kako ponovo poželeh pogledati neki film, vreme je da posvetim pažnju pre svega ovom. Manhattan sam pogledao pre više od dve nedelje i srećom mi se dopao pa me utisak još uvek drži tako da mogu lako da pišem o njemu. Nisam fan Vudi Alena. Nekako mi je čovek delovao uvek odbojno a nekako se tu nadovezao i prvi film u njegovoj režiji koji sam pogledao, Vicky Cristina Barcelona, koji me je tada ubio u pojam. Menhetnu sam međutim prišao spuštenog garda i bio i više nego prijatno iznenađen. 

Prva stvar koja me je oduševila je taj neki uvrnuti humor. Mogu da shvatim da se ovo nekom ne svidi jer su dijalozi u kojima se taj humor sipa jako brzi. Zapravo svi dijalozi ovde idu 200 na sat. Ako vam to smeta, imaćete problem da pohvatate ovaj film onako kako bi trebalo. Meni su ti dijalozi bili perfektni. Šale su smislene i odlično uklopljene. Ne pravi se dijalog da bi se prosuo fazon već se fazoni prosipaju u neprekidnim pričama. Ovde nemate prost humor, ovo je humor koji donose inteligentni likovi. Zato i prija jer je totalno neobičan u nečemu što bi se moglo definisati kao romantična komedija. 

U načelu, radnja deluje kao nešto čemu ne bih posvetio pažnju u tri života. Pogledajte ovo. Lik vara ženu sa drugom ženom. Njegov najbolji prijatelj koji se posle razvoda zabavlja sa maloletnicom, zaljubi se u tu ljubavnicu svog druga. Ta žena nije baš sigurna koga voli a koga ne. Fuj. Ovakve stvari mi više vuku na latinoameričke sapunjare kojim su se mase drogirale u prethodnim decenijama. Zašto nas generalno ovakve stvari odbijaju? Zato što nam serviraju idiote koji treba da nam probude one najprimitivnije emocije. Kako je onda Vudi uspeo od ovako ogavne priče da napravi sjajan film. Jednostavno. U priču nije ubacio patetične idiote već je ubacio realne, inteligentne likove. Evo, čovek je to uradio 1979 a dan danas se i dalje prave filmovi sa kretenima. Zašto? Kreteni su u većini a pravi se šta većina voli. 

U filmovima gde imamo romansu ili romanse, prilično je to jednostrano. Jedna strana pati, jedna strana se bori, jedna strana greši, jednoj strani je cilj da osvoji ovu drugu. Druga strana tu samo služi kao idol. Ne razumite pogrešno, ima sjajnih filmova koji imaju takav pristup. Ono što mi se dopada u Menhetnu je to što imamo obe strane. Svaki od likova će vam dati svoje razloge. Vidimo da svako može patiti, da svako voli, da svako greši, da svako zaslužuje da bude voljen. I cela ta nepredvidivost ljubavi i zaljubljivanja je servirana na jednostavan a jako dopadljiv način. 

Film nema fokus na jedan romantični cilj, tipa hajde da serviramo gomilu drame i pizdarija dok se dvoje ne smuvaju. Ne. Film vas upravo vodi kroz upoznavanje, zaljubljivanje, odljubljivanje, otkrivanje lepih i ružnih stvari među likovima. Nije cilj jedna romansa između ljudi već Vudi u prvi plan gura romansu samu po sebi. Ne daje vam jednu romantičnu priču već vam pokazuje šta romansa zapravo može biti. I kada ovi likovi vole, vole sa razlogom. I kada su povređeni, vidimo zašto su. Likovi su tako realni da vas ni jednog momenta ne moraju ubeđivati u priču koju gledate. Vi gledate nešto što ste možda i već proživeli. 

Dosta je ovde stvari koje su u današnje vreme predmet tračeva i ogovaranja. Hajde da ne pričamo o prevari. Uzmimo npr. ogromnu razliku u godinama između dva lika ovde. Počećete da gledate ovaj film sa nekom predrasudom o tome ali ta predrasuda će brzo nestati. Zašto? Zato što ne gledate paćenika u krizi srednjih godina i/ili klinku koja ide sa matorcem zbog love. Slična sranja ostavite svakodnevici onih neostvarenih koji nemaju sopstveni život. Ovde gledate inteligentne ljude. Rekao sam već, daće vam razloge. Na vama je da se prepustite ovoj jednostavnoj a jako šarmantnoj i otkačenoj priči. 

Kada su ljudi najranjiviji, tada se najlakše otvaraju. I to je u filmu servirano besprekorno. Te scene oduševljavaju. Kada se ljudi pravdaju ili pričaju zašto su zaslužili nešto bolje ili pak objašnjavaju zašto su povređeni, zašto bi neko drugi trebao da ih gleda na drugačiji način, zašto čine to što čine, zašto vole ili ne, upravo tada su najiskreniji. Ne moraju biti u pravu ali to je ono što vide, osećaju i tako misle. Sada neko može da kaže da ljudi tada i najviše lažu. Ne, braćo i sestre. Kada vam nešto smrdi na patetiku i podmuklost, tada ste svesni laži. Čovek kome je povređena emocija se lako otvara. Način može biti tragičan, dramatičan ali na sreću Vudi se odlučio za malo šarma, malo drame, malo humora i malo emocija. Savršen miks. 

Glavni utisak ovog filma je da u njemu gledamo inteligentne ljude. Zbog toga mi je dijalog opasno dobro legao. Nećeš tek tako u filmu naleteti na likove koji komentarišu umetnost sa razumevanjem a pri tom se opasno raspravljaju i šale (tu pre svega prednjači bogotac, pardon, bogkeva Dajana Kiton). I uprkos tome što likovi imaju gomilu padova, ovaj film na neki način ostaje vedar i u momentima kada ono što gledamo i nije skroz veselo. Tako da me je Manhattan prilično oraspoložio i moram da kažem, ubedio da o Vudi Alenu imam potpuno pogrešan stav.

Zanimljivosti:
Vudi Alenu se nije sviđao rad na ovom filmu i ponudio je United Artists-u da režira sledeći film besplatno ako odustanu od objavljivanja ovog. Kada je snimio Annie Hall, direktori United Aritsta su poručili Alenu da od sada može da snima šta god želi. Meril Strip je snimila svoje scene u pauzi snimanja filma Kramer protiv Kramera. Prvi crno-beli film koji režira Vudi Alen. Kada je snimana scena kod mosta, klupa se nije nalazila tamo već je montirana za potrebe snimanja. Iako mu je ovo najmanje drag film koji je napravio, Manhattan je Alenu doneo najveću zaradu od svih koje je snimio. Kada je film izašao na VHS-u bio je jedini koji je imao letterbox format.

Naj scene:

Zaljubljivanje

Moja ocena: 8/10

уторак, 15. август 2017.

Inglourious Basterds (2009)


Kod nas nazvan: Prokletnici
Žanr: Avantura | Drama | Ratni
Režija: Quentin Tarantino
Glumci: Brad Pitt, Diane Kruger, Eli Roth ...

Priča:

U okupiranoj Francuskoj, grupa američkih vojnijka i Jevrejka koja želi osvetu smišljaju plan za egzekuciju Naci vođa.

Moj osvrt:
Da se razumemo, uživao bih u ovom filmu da traje još tri puta ovoliko. Tarantino jednostavno ume da složi scenu u kojoj likovi sede i brbljaju predugo a da vam ni na trenutak ne bude dosadno. Tarantino je napravio nekoliko epohalnih filmova. Inglourious Basterds, uprkos neospornim kvalitetima to nije. Zanimljivo je ovo ali tek povremeno je nešto više od toga. 

Šta je prva stvar koja fali? Likovi. Pogledajte nrp. Pulp Fiction, pogledajte Kill Bill - ti filmovi pršte od neverovatnih likova. Čak i oni koji se ne pojavljuju puno su i te kako memorabilni. Ako izuzmemo Hansa Landu (fenomenalni Kristof Volc) ostali su nebitni, bledunjavi i tek pomalo vredni pomena. Uzmite Madsenov lik iz Kill Billa. Sem Lande, ni jedan lik iz Basterdsa nije ni deseti deo dobar kao Madsen u toj epizodi. Tarantino nas je navikao na mnogo bolje. Čak i H8 ima mnogo bolje likove od Basterdsa. 

Imamo i tu bandu Basterdsa o kojoj kolaju legende i priče. Sve te priče su zaista sjajne i mogao si imati ekipu za glavobol. Iskreno, zamišljao sam nešto tipa Ulični Psi u Drugom Svetskom Ratu. Gomila prljavaca koja seje strah i smrt među Nacistima. Basterdsi su totalno smešna banda. Bred Pit ima harizmu i njegov lik je kako tako ok. Možda najdopadljiviji među njima je Til Švajger. Ostali su za zaborav. Postoji legenda o čuvenom "medvedu" koji palicom razbija glave nemcima i najava za njega je perfektna. I onda se na to pojavi Eli Rot. Lik je antipatičan, nezanimljiv, nema harizmu i ima lice modnog kritičara sa MTV-a. I taj treba da nas zastraši. 

Ne bih da brbljam po stoti put o dijalogu kod Tarantina. Pročitajte bilo koji moj post o njegovim filmovima i imate hvalospeve o verovatno najboljim dijaozima koje možete gledati na filmu. Basterdsi tu ne zaostaju. Naravno, najveću pažnju zaslužuje Landa u sjajnom izvođenju Kristofa Volca. Otvaranje filma mi je toliko spektakularno zbog tog dijaloga i surovosti koja sledi. Taj uvod je učinio da od ovog filma očekujem mnogo više. Na tom početku ćete videti obično čavrljanje koje zapravo u sebi krije psihološke igre i igrice. Videćete kako se čovekova volja i hrabrost lome pričom i rečima koje dolaze od nasmejanog lica. Perfektno i nešto što će, bez trunke sumnje, obeležiti Volca kao glumca.

Taj pomenuti dijalog se završio brutalno. I upravo to je nedostajalo do kraja filma. Tarantino je poznat po scenama koje vam pomere mozak. Ovde ih i te kako manjka. Povremeno sam se zapitao gde je nestao onaj pravi, prljavi Kventin koji ti u par minuta filma napakuje nežnu ljubavnu priču i gej silovanje, koji te uljuljka u komični dijalog pre nego što nekom raznese glavu. Na žalost, film je za Tarantinove standarde previše čist. 

Filmom dominiraju stereotipi. Tarantino se šali sa tim opštim viđenjima velikih nacija i iz sve snage ismeva sve strane. To je uglavnom ok, ima nekoliko i urnebesnih scena ali ima i nekih koje sam jedva pogledao. Nekako su mi švabe previše iskarikirane. Bukvalno svaku scenu sa Hitlerom sam jedva pregurao. Sa druge strane imamo kvalitetne fazone gde se Tarantino sprda sa "Nemačkom iznad svih", Jenkijima koji nisu baš bistri i ne rade po pravilima, Britancima koji su čistunci itd. Ima tu još detalja u odevanju, stavovima, dijalozima - svuda je igrarija sa stereotipima odlična. Jedina šteta je što je na neki način priča istrpela zbog toga. 

Tarantino ovde značajno menja istoriju. Ljudi to baš i ne vole ali sam već pominjao, moraš da vidiš šta je cilj filma. Recimo imaš Social Network što je bliska istorija i menjana je da se promoviše usrani Facebook. To je nešto što nema opravdanja. Stvar je u poruci koju šalješ. Istorijski filmovi su teško mogli da izazovu iznenađenja jer gledamo nešto čemu već znamo tok stvari (pod uslovom da smo se informisali). Tarantino ovde servira prvoklasno iznenađenje ali čini mi se da i parodira na kinematografiju uopšte. Znate već ono kad vam najave nešto neviđeno ,nešto epohalno pa vam onda intersteraju patetičnu, u šareni papir lepo upakovanu priču koja nema trunku originalnosti. Sve je kao neviđeno, sve kao redefiniše žanr a zapravo ništa nije tako graundbrejking. Tarantino može slobodno da kaže da vam je dao u potpunosti jedinstven film na temu rata. 

Inglorious Basterds je film o filmu. I te kako ima značaja što je klimaks u bioskopskoj sali. Tarantino se uspešno igra sa mnogim filmskim šablonima i upakuje ih na savršen način. Njegovi obrti su simpatični zato što ismevaju klasične obrte a opet ne čine sve prethodno gledano besmislenim. Servirao nam je priču o nekolicini koja se bori protiv buljuka neprijatelja tako da vi ni niste razmišljali o tome. Servirao je odlične špijunske igrarije a ni jednog momenta nije napravio idiote od strane koja je špijunirana - naprotiv. Servirao je nestandardnu osvetu nacistima. Prvo ih je fizički i mentalno naružio, potom ih je verbalno uništio. Fizički raspad je samo posledica svega toga. Slobodno mogu da kažem da je pored sjajnog Volca ovo najveći kvalitet samog filma. 

Postoji nekoliko scena koje su praznik za oči. Recimo pred završnicu kada se Šošana šminka i kada se sve zakuvava, čujemo Cat People od Dejvida Bouvija. Šošana stoji u senci ispred prozora kroz koji se vidi zastava sa Svastikom. Tu scenu sam premotavao nekoliko puta i gledao sve dok traje ova Bouvijeva pesma. 

U osnovi priča je siromašna. Ovo je standarana priča o osveti ali ni blizu onakva kao u Kill Bill. Nekako mi je falilo širine i ludosti u svemu ovome. Recimo Pulp Fiction je bio kolekcija totalno suludih i sjajnih priča i pričica. Kill Bill je zabavan do krajnjih granica i glavni lik je jako povezan sa svima u priči. Inglorious Basterds na žalost ne briljira ni u jednom od tih segmenta. 

Kao što rekoh, ovo nije veliki niti vrhunski film ali je dovoljno zabavan da njegova dužina trajanja ne predstavlja ni najmanji problem. Dao nam je jedan memorabilni lik ali nam fali još poneki za Tarantinov standard. Takođe, film je morao biti bolesniji, ako smem tako reći. Navikli smo kod Tarantina na takve stvari. No, kada je ovaj čovek u pitanju, bitno je da nije popustio i da pravi ono što hoće. Ne trudi se da se dodvorava klincima (ko je rekao Nolan), ne prodaje se da bi pravio gluparije (ko je rekao Finčer) već na sreću ostaje dosledan. To je i više nego dovoljno da rado očekujem svaki sledeći njegov film.

Zanimljivosti:
Tarantino umalo nije napustio ideju da snima ovaj film kada se utvrdilo glumac za kojeg je pisao ulogu Hansa Lande ne može prihvatiti ulogu. Posle Volcove audicije je promenio mišljenje. Volcov lik u filmu priča na Engleskom, Francuskom, Nemačkom, Italijanskom i Hebrejskom. Prvi Tarantinov film koji je dobio oskara za glumu (Volc). Tarantino je radio na scenariju oko 10 godina.

Til Švajger je ranije izjavio da, pošto je rođen u Nemačkoj, nikada neće tumačiti ulogu u kojoj će nositi nacističku uniformu. Na ovu ulogu je pristao pošto u filmu ubija naciste. Tarantino je mislio da je Dajana Kruger Amerikanka i da će se teško snaći sa nemačkim jezikom. Ona mu je brzo dokazala da je nemački njen maternji jezik.

Eli Rot je režirao film koji se vidi u filmu (Ponos Nacije). U Nemačkoj, na reklamnom materijalu za ovaj film, uklonjene su sve svastike. Eli Rot je nabacio oko 16kg mišićne mase za potrebe filma. Poslednji film Roda Tejlora. On se već ranije penzionisao ali se vratio zbog ove uloge (Čerčil). 

Režiser Enco Kastellari (The Inglorious Basterds (1978) je dozvolio Tarantinu da iskoristi naziv tog filma pod uslovom da mu da kameo ulogu. Glas OSS generala koji čujemo preko radija pripada Harviju Kajtelu. Adam Sendler je trebao glumiti Donija Donovica. Semjuel L. Džekson je narator u filmu.

Naj scena:

Ispitivanje

Moja ocena: 7/10

четвртак, 10. август 2017.

Alien: Covenant (2017)


Kod nas nazvan: Osmi Putnik: Kovenant
Žanr: Horor | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Ridley Scott
Glumci: Michael Fassbender, Katherine Waterston, Billy Crudup...

Priča:
Posada kolonijalnog broda koja se zaputila na udaljenu planetu sleće na drugu, obećavajuću lokaciju i susreće nezamislivu pretnju.

Moj osvrt:
Iako Ridli Skot nije garant vrhunskog filma, garant je da nećeš gledati baljezgariju. Njegov povratak franšizi koju je započeo remek delom po imenu Alien (Osmi Putnik u Srba) me je iskreno obradovao. Nisam očekivao da ću gledati nešto u rangu originalnog Aliena ali Prometej je ispao mlak naspram očekivanog. Šta je sa Covenantom? Mislim da ni on nije epohalan ali opet, čini mi se da je nezasluženo popljuvan. Posle gledanja su mi emocije pomešane. Film ima sjajne momente ali ima i neke propuste koje baš i nisam očekivao od Skota. 

Glavna zamerka je na likove, tj na ljudske likove. Nekako mi deluju kao tinejdžeri u standardnim, jadnim današnjim hororima. Neupečatljivi su, nebitni, dosadni, donose idiotske i ishitrene odluke i ne možeš da se poistovetiš ni sa jednim od njih. Šablonski postupaju, šablonski greše i šablonski umiru. 

Izbor glavne junakinje je zaista razočaravajuć. Ok, siguran sam da ne možeš da mi napraviš novu Ripli. Ripli je sigurno jedan od najzajebanihih ako ne i najzajebanpiji lik u svetu filma. Iskren da budem, bio bih zadovoljan desetim delom Ripli u ovoj ulozi. Za tako nešto moraš da imaš glumicu sa harizmom. Pogledajte Šarliz u novom Pobesnelom Maksu. Zajebanija je od samog Maksa. Nemam ništa protiv kvaliteta glume Ketrin Vaterston ali ona ima takvu harizmu da se ne bi istakla ni na seoskom takmičenju u kukičanju. No kao i ostali likovi, i njen lik je šablonski tako da mi odsustvo harizme kod nje nije palo teško. Teško mi je što ne postoji ni jedan drugi harizmatični lik. Možda (ali samo možda) bi to bio lik koji tumači Džemjs Franko kada bi imao ulogu dužu od dva minuta.

Glavni problem u Prometeju mi je bio dolazak do nečeg što bi trebala biti skoro pa konačna verzija Aliena kog poznajemo. Ta geneza je toliko promašena da sam u stanju zbog nje film nazvati glupavim. Šta radi Covenant kada je geneza Aliena u pitanju. I dalje komplikuje. Sad imamo kao neke čestice iz nekih čaura na tlu i te čestice inficiraju čoveka i eto nam ga Alien viri iz grudi zaraženiog. Ok, Skot je ovde u potpunosti objasnio kako je došlo do konačnog rezultata ali nekako mi se to sve čini prekomplikovanim. Pogotovu što ne vidim baš uslove za stvaranje Aliena i onih face-huggera. 

Kao što rekoh, Skot je u potpunosti ogolio Aliena. Nekada je misterija zapravo nešto što donosi horor. Plašimo se nečeg što ne znamo. Da li je ovo razbilo horor? Ne naročito. Da li je dobro ili loše - ovde već može da se diskutuje. Nebitno da li mi se ovo sviđa ili ne, hajde da prihvatimo Ridlijevu viziju ovakvu kakva jeste. Glavni problem je što je to nekako zbrzano. Ipak je to velika priča da bi nam bila ovako servirana. Drugo, bez ikakve sumnje gledamo revolucionarne stvari pri čemu je jednom liku data ključna uloga. Nekako mi izmiče šta je to motivacija ovom liku. Mogu da prihvatim odluku da napravi ovao kolosalne sjebove ali daj mi razlog, daj mi motiv, posveti više pažnje tome. Ne možeš mi samo reći "bum, vidi ovo" bez da opravdaš takav bum.

Postoji jedna stvar koja mi se ipak ne sviđa kod rasvetljavanje priče o Alienu. Setite se promene koja je nastala nakon prvog Aliena. U prvom delu zver je delovala neuništivo, potpuno superiorno. U drugom je opasna ali je nije problem ubiti. Nekako to oslabi horor koji prati tu zver. Ovde su objašnjavanjem porekla nekako prizemljili Aliena. Ne samo što su ubili misteriju nego su ga lišili jedinstvenosti koju nosi. On je prestao biti nešto nedokučivo čoveku. Sveden je na neki način na proizvod a to mi se nikako ne dopada. 

Rekao bih da ovaj film krade veličanstvenog Blade Runnera ali kako je Ridli pravio i to remek delo, onda što ne bi koristio svoj minuli rad. Ovde je bitan odnos Dejvida iz ekipe iz Prometeja i njegovog pandana u ovom filmu, Voltera. Ove scene su toliko dobre da biste ih komotno mogli smestiti u Blade Runnera. Čini mi se da se ovde i širi priča na onu Blade Runnerovsku. Kao da je Ridli kasno shvatio šta je mogao da učini sa svojim Replikantima tamo pa je odlučio da to primeni ovde. Rezultat je jako dobar. Dijalozi koji vode ova dva lika su prajsles. Scena u kojoj Dejvid uči Voltera da svira frulu i sve što je prati je zaista jedna prelepost. Da su ovo razvijali više, pokrili bi mnoga pitanja i film bi bio kvalitetniji. Zašto? Zato što su Volter i Dejvid u tumačenju odličnog Fasbendera zapravo jedini likovi vredni pomena ovde. 

Vizuelno, film je perfektan. Prometej je bio praznik za oči, Covenant ne zaostaje za njim. Naprotiv. Kada vidimo građevine naših tvoraca (po Prometeju) to zaista ostavlja veličanstven utisak. I upravo tragedija te rase je nekako nerasvetljena i okrnjena. Takođe, vidimo u Prometeju koliko je ta rasa superiorna. Ovde ne vidimo skoro ništa od toga. Vidimo onaj jedan te isti brod za koji se više ni ne zna gde je pao, kad je pao i da li je to onaj brod koji su likovi pronašli u originalnom Alienu. Šteta što i njihova priča nije više razvijena. Da su ovakvi ljudski likovi svedeni na minimum, da su Volter, Dejvid i ova rasa dobili više prostora, Covenant bi bio znatno bolji film. 

Što se tiče samih aliena, nisam naročito impresioniran prelaznim oblicima. Ili me previše podsećaju na čoveka, ili me podsećaju na onu Meduzu iz Panovog Lavirinta. Načekamo se fino dok ne vidimo konačno dobrog starog "Osmog Putnika". On već izgleda sjajno. Borba između njega i glavne heroine deluje kao prenadrkana verzija borbe Ripli i Aliena iz dvojke. Čak mi malo liči i na neke scene iz Avatara. No, lepo je videti dobrog starog Aliena. Samo mi nije jasno zašto se ovoliko čekalo na njega. Eto, ta zverina je isto trebala dobiti više prostora od debilnih ljudi. 

Posle ova dva filma, da li bih voleo da Ridli nastavi dalje? Da, iz prostog razloga što mislim da je zaokružio priču o poreklu. Može sad laganeze da batali prikvele, da isključi ove smrdljive likove od ljudi i baci se u dalju budućnost. Bolje matori da nastavi sa ovim jer ima više nade da ćemo gledati dobar Alien film, bolje jer će u protivnom to preuzeti neko gladan novca i servirati još jedno tinejdžersko sranje, bolje jer je Alien njegovo čedo i dosta su drugi srali po njemu. Nije me oduševio ni Prometej, nije ni Covenant, ali su mi na nekim mestima zagolicali maštu. Imaju nekoliko odličnih elemenata koje mi je drago što sam video. Tako da čika Ridli, odmori malo, a kada odmoriš, zasuci rukave jer vreme je za jedan čistokrvni Alien film.

Zanimljivosti:
Ridli Skot je najavio da je ovo drugi od tri prikvel filma o Alienu. Čak je ostavio mogućnost da će snimiti i četvrti. U jednoj sceni se vidi kako igračka ptica pije vodu. Ta ista igračka se pojavljuje u prvom Alienu. U jednom momentu, Daniels (Ketrin Vaterston) izgovara "I got you, you son of a bitch." Tu istu rečenicu je izgovorila i Elen Ripli u originalnom filmu.

Naj scene:

Volter i Dejvid

Moja ocena: 6/10