Obavestenje

Obaveštenje: Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

недеља, 07. јануар 2018.

The Sixth Sense (1999)


Kod nas nazvan: Šesto Čulo
Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: M. Night Shyamalan
Glumci: Bruce Willis, Haley Joel Osment, Toni Collette ...

Priča:
Malkolm je dečji psiholog koji iste večeri kada dobija nagradu za svoj rad, prisustvuje samoubistvu Vinsenta, svog bivšeg pacijenta. Kasnije, on pokušava da pomogne dečaku koji naizgled ima iste probleme kao i Vinsent.

Moj osvrt:
Šta kaže ovaj film, čega treba da se plašimo? Mrtvih? Ne. On to ni jednog momenta nije rekao. Strah broj jedan je samoća. Reprizirajte film. Nađite osobu koja nije usamljena. Malkolm (Vilis) se udaljio od žene. Klinja je izolovan i izopšten od društva iz jednog razloga o kom ću kasnije. Klinjina majka - da li ste je videli da razgovara sa nekim van priče o svom klincu. Malkolmova supruga - sa jako malo glume vidite neopisivu tugu koju u njoj izaziva samoća. 

Strah broj dva - bezizlaznost. Krenimo od Malkolma. Doživeo je gubitak, izgubio je pacijenta i oseća krivicu. Pokušava da se iskupi tako što će pomoći klinji a nekako ni sam ne veruje da će ga to spasiti. Klinja ne veruje nikom, ne veruje da mu iko može pomoći a proživljava košmar. Klinjina majka kao roditelj proživljava tragediju sopstvenog deteta ne videći kako može da mu pomogne. Beznađe je očigledno. Ali kako ga rešiti? 

Kako rešiti problem ako sam ne možeš da se izboriš? Moraš pustiti nekog da ti pomogne. To nije lako, to nije mala stvar. Poklanjanjem poverenja neretko poklanjaš sopstveni život. Kome možeš pružiti ono što imaš i verovati da će da popravi pokvareno, zaleči bolno? U čijim rukama je ono što ti najviše vredi sigurno? Kako da veruješ? Kome da veruješ? 

Da bi prihvatio nekog, moraš da ga upoznaš. Upravo ta barijera je prikazana kao ključna u filmu. Malkolm kao doktor postupa kako mu profesija nalaže. Sa druge strane klinja postupa po instinktu, iskreno ali sa dozom straha. Malkolm je uspeo da dopre do klinje zato što mu je klinja dozvolio ali problem ne uspeva da reši iz prostog razloga što postupa po knjizi a ne po osećaju. Vratite se na prvu rečenicu u pasusu. Kada upoznaš nekog, onda imaš pravi osećaj za njega. I to je ključni momenat u odnosu ova dva momka, tada se priča otvara, tada Malkolm uviđa ono što bi trebao. 

I upravo tada nastaje pakao. Zašto? Prihvatanjem klinje Malkolm je prihvatio njegovu priču, veruje njegovom osećaju i tada nastaje strah. Strah je osećaj koji nastaje kada možeš da izgubiš nešto vredno, nešto do čega ti je stalo. Taj isti strah produbljuje odnos Malkolma i dečaka a u isto vreme servira nam pakao koji dete proživljava.

Moram da pomenem glumu Hejli Džoel Osmenta. Nije ovo graundbrejking. Ovo je ono što očekuješ od klinje ali tri stvari koje momak izvodi na sceni savršeno leže. Prva je njegov izmučeni lik. Samo iz toga je jasno da klinja proživljava nešto jezivo. Druga je piskav glas koji konstantno pokazuje da se momak plaši da kaže bilo šta. Treća su pauze koje pravi dok razgovara koje perfektno pokazuju premorenost. Sve je to savršeno okarakterisalo lik koji glumi. 

A sada suština. Zašto je ovaj film veliki? Zbog obrta? I da i ne. Ok, osećaj gorčine je tu. Svakako je to nešto što ostavlja neizbrisiv trag. No taj obrt upravo povezuje sve što smo gledali u jednu celinu. Nije ovaj film horor zato što priča o nerealnim strahovima. Nema ovaj film za problem duhove u konvencionalnom smislu. Nije ovo Gone Girl koji vam priča priču pa pljune na nju obrtom. Ne, on sve strahove veže u jedno i nazove ih pravim imenom. 

I see dead people. Walking around like regular people. They don't see each other. They only see what they want to see. They don't know they're dead. (Vidim mrtve ljude. Šetaju okolo poput običnih ljudi. Oni ne vide jedni druge. Oni vide samo ono što žele da vide. Oni ni ne znaju da su mrtvi.) Zamislite čoveka koji vidi samo ono što želi. Njemu ne možete prići. Njega ne možete upoznati. Nesvesni su svega oko sebe što znači da ne mogu da utiču ni na šta i ni na koga. Ne vide da postoje ljudi poput njih već vide samo svoj pakao. Ima li suštinske razlike između njih i mrtvih ljudi? Za šta oni žive? Vratimo se na strahove koje sam pomenuo na početku. Ovi ljudi su usamljeni. Treba im pomoć ali su se distancirali. Ne prihvataju i nisu prihvaćeni. Nazvati ih mrtvim jeste jezivo, jeste preterivanje ali je perfektna simbolika. 

No nije ovde kraj. Ako ti ljudi nisu prihvaćeni, ako su predaleki, zar vam nije palo na pamet da su neshvaćeni. I mi ih se plašimo takvih kakvi su samo zato što ih ne znamo dovoljno, što ih ne poznajemo. Možda smo ih mi izopštili i udaljili od nas samih. Koji je razlog zbog kog klinja nema prijatelje? Neshvaćenost. Možda je sve što je potrebno ovim ljudima jedan mali gest pomoći. Možda je potrebno malo pažnje. Možda samo treba saslušati i prihvatiti njihovu priču. 

Braćo i sestre, želim vam srećnu Novu Godinu. Neću vam poželeti mnogo dobrih filmova. Ako niste zavisnici od svežeg, već ih postoji toliko da ih nećete moći sve ni pogledati. Želim vam zdravlje, sreću a zajedno nam želim više druženja u ovoj godini. Koračajte odlučno, gledajte daleko i dišite punim plućima.

Zanimljivosti:
Na audiciji, Shyamalan je pitao Osmenta da li je pročitao tekst za njegovu ulogu, ovaj je odgovorio da je pročitao tri puta prethodne noći. Shyamalan je bio impresioniran kada je shvatio da je Osment pročitao ceo scenario tri puta a ne samo svoju ulogu. Doni Volberg je izgubio oko 20kg za ulogu Vinsenta Greja. Shyamalan je pisao lik Malkolma sve vreme imajući Vilisa u glavi za tu ulogu. Mnogi u Shyamalanovoj porodici su doktori. Zbog toga on ima ovde kameo kao doktor.

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 10/10

четвртак, 21. децембар 2017.

Alex & Emma (2003)


Žanr: Komedija | Ljubavni
Režija: Rob Reiner
Glumci: Luke Wilson, Kate Hudson, David Paymer ...

Priča:
Pisac mora da završi roman za 30 dana kako bi vratio dugove.

Moj osvrt:
Da li je ova romantična komedija po nečemu posebna? Hm, skoro pa i nije. Da li sam očekivao da će biti? Naravno da nisam. Da li sam očekivao da će ispratiti šablon? Nadao sam se da neće. Šablonski i kreće cela priča. Boy meets girl, onda se kao ne vole, pa se kao skontaju i zavole bla bla bla. Na žalost ovde nema ništa simpatično u tom njihovom previranju. Što se toga tiče, nije postojao ni jedan "ha ha" momenat tokom njihovog spoznavanja. Zbog toga je hemija između ova dva lika jako upitna. Moraš to da imaš i u ovako neozbiljnom filmu jer jebiga, moramo da navijamo da se na kraju ove balade oni i uzmu. 

Od dobrih stvari bih izdvojio da dok on njoj diktira svoj roman i dok ona to prekucava, vidimo odnos pisac - čitalac. To je čak i simpatično u pojedinim momentima iz razloga što su dali kritički osvrt jednih prema drugim. Tačno vidimo šta pisac ume da propusti a ti propusti su isključivo vezani za to što sam pisac nema iskustva o onom što priča i ume da bude jednostran. Sa druge strane vidimo koliko čitalac želi da bude uljuljkan i kako sve treba da ide tokom koji on poželi.

Momenti u kojima pisac uspeva su baš oni kada piše o nečemu što je iskusio i o nečemu što oseća. Koliko god priča bila fantastična, bizarna ili nestvarna, ako je dobra, ima tu dosta piščevog iskustva i ličnosti. Momenti u kojima pisac dominira su upravo oni koje čitalac voli. To je iskorišćeno za zaljubljivanje. Propusti su jasno ukazivali na to šta piscu fali, što mu smeta i što je najbitnije, sa čim ne može da se izbori. E onda tu dođe neko da pomogne. Vidite kako jednostavno može da se kreira dobra romantična situacija. 

Sama knjiga koju pisac diktira je teška sprdnja. Odnos ova dva lika ka knjigama je još gori što automatski dobija određenu količinu mržnje od mene. I tako smešna, knjiga je fino iskorišćena da svako da svoju viziju priče, pogotovu odnosa među likovima. Čak su ti likovi upotrebljeni kako bi se na njih prenele ličnosti dvojca koji pratimo i filmu. Način na koji vide jedno drugo kroz ove likove je jako dobar. Način na koji se menjaju likovi iz knjige upravo zbog diskusija ovog dvoga je odličan i tek tu dolazimo do one prave zabave. 

Bez obzira na vrline i mane, do pred kraj ovo je bio sasvim gledljiv filmić za ubijanje vremena a možda i popravljanje raspoloženja. Ali ali ali ali, kako misliš da napraviš romatničnu komediju ako ne usereš situaciju između likova pa onda u finalu ispraviš sve patetičnim izlaganjem jednog od njih. Hajde, ume i to da bude podnošljivo ali ovo, ovo je nešto neviđeno. Meni je ovo izgledalo kao da je priča ispričana tako što je sve išlo fino svojim tokom i završilo se zaljubljivanjem. I onda je neko ošamario scenaristu i rekao "a šta je sa sjebom i odsjebom". I onda je ovaj preko đoke uzeo i napisao sjeb i patetični odsjeb koji je zapravo najneubedljiviji patetični odsjeb koji sam u životu video. I ovo je zakopalo i najmanju šansu da odnos između ovo dvoje bude dopadljiv, da njihovi likovi imaju nešto simpatično i lišilo me je namere da vam preporučim ovaj film kao nešto za ubijanje vremena. Ne mogu da kažem da je šteta jer nije ovde bilo potencijala za nešto kvalitetno. Ali mogli smo barem odgledati normalnu romantičnu priču lišenu jedenjagovana i ostalih standardnih šablonskih disciplina. 

Na kraju želim i detaljnije da obrazložim prezir prema ovom šablonu. Konkretno ovaj fazon je bukvalno nezaobilazan u skoro svim romantičnim komedijama. Zar to nije overkill. Zamislite da pričate dobar fazon nekom. Da li će mu biti smešan posle stotog puta? A posle hiljaditog? A posle pizdilionitog? Drugi razlog zbog kog mrzim ovo je taj što na ovaj način filmotvorci zanemaruju osećaj. Ceo film nas ubeđuju u odnos i romansu dva lika i umesto da ih osećaj vodi ka nečemu, oni upravo ono što jeste ljubav zanemaruju zbog jeftinog trika i smešne patetike. Setite se Wings of Desire. Ceo film i cela ljubavna priča se baziraju na osećaju koji je prajsles. Na jednoj strani imate emociju i osećaj, na drugoj jeftinu patetiku. Zašto uopšte postoji izbor između ova dva?

Zanimljivosti:
Film je blago zasnovan na priči iz života Dostojevskog. Čuveni pisac je unajmio stenografkinju po imenu Ana koja mu je pomogla da završi "Kockara" za 26 dana. Za to vreme njih dvoje su se i zavoleli. Kasnije su se venčali i dobili četvoro dece. Verzija filma koja se prikazuje u Nemačkoj je zamenila šalu na račun Hitlera sa šalom na račun Staljina.

Naj scene:

Promene likova

Moja ocena: 5/10

уторак, 12. децембар 2017.

The Thin Red Line (1998)


Kod nas nazvan: Tanka Crvena Linija
Žanr: Drama | Ratni
Režija: Terrence Malick
Glumci: Jim Caviezel, Sean Penn, Nick Nolte ...

Priča:
Adaptacija autobiografske novele Džejmsa Džonsa koja se fokusira na sukob kod Gvadakanala tokom Drugog Svetskog Rata.

Moj osvrt:
Gledali smo mnogo ratnih filmova u kojima imamo vojnike po pozivu ali i one koji su to vremenom postali. Retko koji film nam nudi ljude koji su se zadesili tu ni krivi ni dužni. Običan, preplašeni čovek koji je prisiljen nositi oružje nije baš česta pojava u takvim filmovima. Obično je to epizodista koji služi kao glineni golub. The Thin Red line je uspeo napraviti opasnu priču u kojoj upravo te ljude vidimo pod šlemovima. Svesni ste straha u kom se nalaze ovi, silom prilika, vojnici. Njihova preplašenost ne dolazi kao momenat koji treba da odvoji heroje od njih. Rat je užas na koji čovek ne može da ogugla. The Thin Red Line nas upravo smešta u središte jednog takvog užasa. 

U prvom delu filma ni ne vidimo protivnike protiv kojih se bori vojska koju pratimo ali je smrt i te kako prisutna. Na ovaj način film daje ulogu negativca samom ratu. Nije ovo jedini način, o drugima ću i kasnije. Dok se ne pojavi protivnička vojska, već ste duboko svesni oružanog sukoba i strahote koja se odvija pred vama. The Thin Red Line vam dozvoljava da doživite ceo rat ne videći protivnike. Sam rat i jeste negativac što će vam ovaj film dokazivati iznova. 

Film vam dozvoljava da vidite i vojnike ali ovi obični ljudi nose priču i utisak. Videćete i obične ljude koji izrastaju u ratnike ali to neće izgledati glamurozno. Ti ljudi će možda zadobiti divljenje hrabrošću koju pokazuju ali pre svega, osećaj koji će preovladati je žaljenje što je do toga moralo i da dođe. Nasuprot tim ljudima i nasuprot običnom preplašenom čoveku, videćete i vojnike ali i u njima ćete prepoznati strah. Ponudiće vam i one sa epoletama, one sa moći u politici koji stoje daleko iza linija. Oni će vam se gaditi. 

I u toj prvoj polovini filma izgleda kao da vojska bezuspešno juriša na brdo koje ne može da osvoji. Paradoksalno je što to brdo predstavlja prelepu prirodu u kojoj bi ljudi trebali da uživaju a zapravo oko tog brda se seje smrt. I nekako to brdo počne da predstavlja cilj, cilj koji znači život. Ono je na dohvat ruke a korak ka njemu znači smrt. Rat učini i najednostavniju stvar nedostupnom, nemogućnom, pogubnom. Samo brdo postaje preteće i opasno iako ono to i nije. Čovek ga je učinio takvim. 

Imamo tu dva kontrasta. Prvi je taj sa prirodom gde vidimo njenu veličanstvenost nasuprot ratu koji donosi smrt. Druga stvar je ljubavna priča koja se provlači. Dok gledamo slike lepe žene na jednoj strani i rata na drugoj postajemo svesni šta vojnik na ratištu propušta i šta gubi. Ova žena dolazi kao motiv, kao nešto čemu stremiš da se vratiš. Ali ne samo ona. I slike prirode nam se serviraju zbog toga. Želiš da uživaš u dve najveće lepote koje postoje na ovoj planeti, u prirodi i u ženi t. porodici. Rat nas je uskratio za obe. A šta ako nas rat liši oba motiva, obe stvari koje su vredne borbe? Film ovim scenama neminovno želi da te natera da se zapitaš. 

Ono što je kod mene zacementiralo ovaj film kao vrhunski je konačan susret sa neprijateljem. Šta tu možeš da očekuješ? Brutalnu borbu? Ok, ali da li je to nešto što nismo videli. Možda gomilu krvopljusa? To rat svakako nosi sa sobom ali i to smo videli. The Thin Red Line nam dozvoljava da vidimo ljude ali ne samo na jednoj strani. Braćo i sestre, kompletnu sliku o tragediji vidimo kada dođemo i do druge strane. Film je već samom ratu dao ulogu negativca. Nepravedno bi bilo prebacivati je na drugog, zar ne? U tom duhu se i nastavlja. Nećete videti neprijateljske linije, videćete ljude koji isto tako pate. Da su bili iste rase, mogli ste ih izmešati, ne bi primetili razliku.

Od momenta kada se završi pohod na neprijateljske linije svedočimo ljudskoj patnji. Ali film ide i korak dalje. Pričao sam o vojniku koji vam se gadi. Sada vam skrećem pažnju na ljude pogođene tragedijom, činjenicom da su ubili i videli smrt, činjenicom da su činili zlo drugom čoveku. I onaj gad i ovi tragični likovi postaju deformisani, rat ih obogaljuje i menja nepovratno. Evo vam razlog za promenu ličnosti, evo vam razlog za otvaranje pitanja, razlog za traženje smisla, razlog da pognete glavu pred svakim ko je obeležen ratom. 

Čućete gomile monologa likova koje pratimo. I na neki način, film nam daje onaj utisak kao da čitamo knjigu što je za mene neprocenjivo. Nemamo jednog naratora već slušamo mnoge od njih kako se otvaraju pred nama. Verujem da će neki možda čuti i svoje reči ovde. Samim tim što su išli na ove monologe, likovi postaju realniji i film nam daje još veću šansu da se poistovetimo i vežemo za njih.  

Možda zvuči čudno s obzirom na temu filma ali od prve do poslednje scene ovo je film koji je vizuelno perfektan i zaista je uživanje gledati ga. Scene u kojima kamera prati vojsku u pokretu, scene u kojim se kamera kreće kroz travu, u kojima prati brod koji plovi, vraćao sam nekoliko puta. Čista perfekcija. Dodajte na sve to da ćete u filmu videti i gomilu poznatih njuški u epizodnim ulogama. Nećete moći ni da pohvatate ko sve ovde glumi. 

The Thin Red Line nije običan ratni film. Rat ima ulogu glavnog negativca. The Thin Red line je vizuelno perfektan i užasno emotivan. Dozvoljava vam da vidite čoveka pre svega i to u svakom od likova. Samim tim, nije obična kritika rata. Ne traži heroja, ne traži zaslužne u ratu već ističe vrednost života uz to pokazujući koliko ga je lako i izgubiti. Život sa sobom nosi veličanstvene stvari, utiske, osećanja a mi smo ga učinili jeftinim bez ikakvog valjanog razloga.

Zanimljivosti:
Najveći broj scena sa Edrienom Brodijem je izbačen iz filma. On je došao na premijeru misleći da će biti jedna od glavnih uloga ali je na kraju bio šokiran jer se njegov lik jedva i pojavljuje u filmu. Pri kraju filma, japanski vojnik izgovara: "Predaj se, ti si ubio moje prijatelje ali ja nemam želju da ubijem tebe. Opkoljen si, molim te predaj se."

Naj scena:

Patnja

Moja ocena: 8/10