Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Filmove koje ste predložili za gledanje možete videti ovde. Šaljite i nove predloge za listu. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

недеља, 28. септембар 2014.

Dog Day Afternoon (1975)

Link na ovaj post

Dog Day Afternoon (1975) on IMDb
Kod nas nazvan: Pasje Popodne
Žanr: Kriminalistički | Drama
Režija: Sidney Lumet
Glumci: Al Pacino, John Cazale, Penelope Allen...

Priča:
Pljačka banke polazi po zlu po dva pljačkaša i situacija sa taocima se pretvara u medijski cirkus.

Moj osvrt:
Pre svega da opravdam ovu malo dužu pauzu. Imao sam problem sa računarom, tačnije punjačem, tako da za pedesetak minuta koliko 7 godina stara baterija može da izdrži nisam stigao da prečešljam tekst, izvučem sličice iz filma i objavim sve. Takođe, želim da odgovorim na jedno od pitanja koje se ponavlja. Osim ako ih ne gledam sam, izglasane filmove ne gledam redom kojim su izglasani. Film biram u dogovoru sa onim sa kojim ga i gledam. Tako da ne mogu da vam garantujem kojim će redosledom biti šta komentarisano. U svakom slučaju nikada na gomili nemam više od 6 izglasanih filmova tako da će svaki od njih relativno brzo doći na red. Jedna mala novina će biti to da ću od sledeće ankete upisivati prethodnog pobednika. U grupi izglasanih koji će biti komentarisani su: "Santa Sangre, Lock Stock and Two Smoking Barrels, La Dolce Vita, For a Few Dollars More, Lolita i Frida. A sada na Pasje Popodne.

Veliki umetnici uspevaju od običnih stvari da naprave remek dela. Recimo, veliki pisac vam može pisati o nečemu uobičajenom a to reći na neki poseban način kojim će vam ispričati mnogo više od onog što zapravo i kaže. Veliki slikari će uhvatiti lepotu jednog običnog dana. A jedan veliki režiser je uspeo da nam režira film po istinitom događaju koji je najobičnija farsa i opet, uspeo je da nam u toj farsi ispriča neke velike stvari. Već u ovom uvodu treba da vam je jasno zašto ne mislim da je ovo više od odličnog filma i zašto ne smatram da je ovo neko veliko remek delo. Šta god nam ovaj film pričao, koliko god da je ova gluma maestralna, u centru svega je jedan najobičniji cirkus, gluparija koja je imala sreće da film po njoj režira Lumet. Bilo ko slabijeg talenta od Sidnija bi napravio nešto što bi bilo sutradan zaboravljeno. Ovako imamo jedan veoma dobar, gledljiv film koji uspeva ipak da nas uključi u ovu šaradu dajući nam nešto veće od nje same. 

Retko koji film nam je doneo realističnu paniku pri pljačkanju banke. Ne mislim na onu frku pucnjave, strahovanja za život ili tako nečega. Mislim na paniku običnog čoveka koji nije uverzirani pljačkaš, koji nema drugi izbor da ostvari ono što želi nego ovaj. Pasje Popodne nam daje upravo takvu situaciju. Kada običan čovek krene u ovako nešto, ne možete očekivati savršeno ispunjenje planova. Ovde vidimo da neko odustaje, ovde vidimo da se pljačkaši ne ponašaju kao i svi ostali u filmovima koje smo gledali, ovde vidimo da su to ljudi koje viđamo u svojoj okolini. Time što nam daju običnog čoveka, daju nam šansu da se lakše vežemo za njega. Ta trapavost u postupanju konkretno glavnog lika, pljačkaša kojeg tumači veliki Al Paćino, jeste njegova slabost koja nas nasmeje ali je u isto vreme i kvalitet koji nam dozvoljava da priđemo ovom čoveku i zatražimo razlog svega. Upravo ta njegova slabost odaje čovečnost i razumevanje. Ako neko ima te dve osobine, verujete li da je iskreno zao? Dakle, dobili smo maestralan pokazatelj da čovek može da se poveže i sa prestupnikom, da može da ga razume i da nađe opravdanje za njegov postupak. 

Stvar je u tome što ljudi vole žrtvu. Čovek koga gledamo je jasno prestupnik ali ako daš ljudima da se povežu sa njim, da čuju njegovu priču, lako mogu da uvide da je i on žrtva u svemu. Vijetnamski veteran, loše zarađuje itd. Cela farsa prerasta u sukob ovog čoveka sa policijom gde ovaj čovek od jednom postaje glas naroda. Kako? Prvo, imamo suprotstavljanje sa policijom kao suprotstavljanje sa vlašću. Realno, običan čovek je uvek protiv vlasti. Soni (Paćino) pridobija ljude na svoju stranu upravo otporom prema nečemu takvom. Na to, pominje bolnu tačku ove policije, čuveni slučaj kada je njihovom greškom stradalo mnogo nevinih. Vlast je na neki način pokazala koliko su životi ljudi nebitni a jedan običan čovek se suprotstavio takvoj vlasti. U toj maestralnoj sceni, dobio je pažnju mase a iznošenjem problema običnog čoveka postao je glas naroda. -

Naravno, sam slučaj dobija veliku pažnju u javnosti i kreće utrkivanje za što boljim izveštavanjem. Zapravo u tom segmentu, film pokazuje kako je sve u našem životu šou. Budimo realni, danas se novine služe svim i svačim. Bilo mi je muka kada sam čitao brojne članke o nedavnom ubistvu devojčice. Te pesničke slobode u pisanju teksta normalna novinarska kuća bi kaznila doživotnom zabranom pisanja. Televizija i mediji jednostavno svaki detalj iz naših života žele pretvoriti u šou, u zabavu najprimitivnije vrste. Nema tu časti, nema tu vrednovanja osobe. Tu je samo ono što možeš da iskoristiš da bi privukao pažnju tj. da bi ostvario što veću zaradu. Mediji nisu bili tu da saslušaju Sonijevu priču. Bili su tu da od Sonija naprave nešto što oni žele da ljudi vide. Zapamtite, kada god čitate o nekom bombastičnom događaju, kada god slušate ili gledate izveštaj o njemu, posmatrajte to sa rezervom zato što uz to što vam daju postoji i prava verzija tog događaja. 

Kada se ovo sve već pretvori u farsu, kada vidimo suludi razlog pljačke, imamo i tu blesavu ljubavnu priču. Elem, tu bih prokomentarisao samo ono najbitnije a to je da je naprosto genijalno šta smo sve spremni učiniti za ljude koje volimo. Tu nema blama, nema biranja sredstava, nema razmišljanja o neuspehu, nema pomisli na kajanje, samo spremnost da dođeš do cilja i usrećiš nekog koga voliš. Elem, vidite li sada Lumetov talenat da vam u farsi ipak proda nešto odlično. Takođe, odličan je odnos između Sonija i Sala (Kazal). Sal zna šta Soni radi i zašto to radi. Zašto se upušta u ovako nešto? Iz istog razloga zbog kog Soni uleće u celu ovu priču. Ne postoji nešto što ne bismo učinili za ljude koje volimo. Moram ovde da pomenem i Kazalovu odličnu glumu. Kada pogledate da je glumio u nekim velikim filmovima, shvatite da je ovaj čovek malo potcenjen. Sa ovom svojom izbezumljenošću i nekim ludilom koje krije u pogledu, čovek nam je sve ispričao o svom liku iako skoro ni reči nije rekao. 

Rekoh da nema šta ne bi učinili za ljude koje volimo. Najgora stvar je što upravo te ljude koriste kao oružje protiv nas. Prvo, tako nas boli najviše. Sama činjenica da je neko povredio nekog koga voliš, sama činjenica da možda nisi uspeo da zaštitiš nekog, pa čak i da si možda kriv za to što je nekom koga voliš nanešeno zlo, dovoljan je poraz koji može da poremeti tvoje funkcionisanje. Drugi problem u tome je što ako radimo nešto loše, to obično krijemo od dragih ljudi. Jedino pred njima mi bi osetili stid ukoliko bi oni saznali šta činimo. Policija koristi Sonijeve žene, decu i majku. Zašto? Zato što će ga tako naterati da misli da ostaje bez svih njih. Ako je i u njihovim očima on taj koji je loš, onda je potpuno poražen. 

Elem, Soni postaje glas naroda i postaje heroj. Međutim, kada si na vrhu, jedna greška je dovoljna da ti svi okrenu leđa, da ospore sve što si učinio. Ne mora to čak biti ni greška, dovoljno je da se protiviš nečjem mišljenju, da ne budeš po volji. Ne možeš tu lako sakriti slabost, ipak si meta, dostupan si svima. I u ovoj farsi Lumet je uspeo to da proda kroz priču. Prosto je mučno kada vidite kako ljudi polako okreću leđa ovom čoveku. To je karakteristično za nas ljude, teško oprostimo, teško razumemo, lako okrenemo leđa. Što je najgore, ne odlutamo odmah, već ako možemo da zadamo udarac, zadaćemo ga. Dovoljno je da neko načne, svi ostali će ići da dokrajče. I onda vidimo ovde obične ljude koji lako odlutaju od svojih heroja a vidimo dva prestupnika koji neće da izdaju jedan drugog. 

Sjajno je ovo izrežirano, odlično odglumljeno ali jednostavno, prevelika je ovo farsa za mene da bi Pasje Popodne bio veliki klasik. Prva polovina filma je maestralna dok u drugoj polovini sam cirkus od priče jednostavno ne dozvoljava filmu da ostavi trajan utisak i zablista u punom sjaju. Bez obzira na to, reč je i dalje o veoma dobrom filmu majstora koji nam je doneo klasik poput 12 Gnevnih Ljudi.

Zanimljivosti:
Pljačkaš po kom je snimljen film, John Wojtowicz, gledao je film Kum kako bi dobio ideju za pljačku. Oba glavna glumca iz ovog filma glume i u tom filmu. Kada Soni pita Sala gde želi da ide, Vajoming je Kazalova ideja. Paćino nije imao pojma šta će Kazal da kaže. Najveći deo filma je improvizacija. Tokom snimanja, kako bi došao u karakteristično stanje, Paćino je vrlo malo spavao. Pravi pljačkaši su našli $213,000 za razliku od ovoga što vidimo u filmu. Kazal je dobio ulogu na insistiranje Paćina iako je Sal koji je učestvovao u pljački imao 18 godina. Sve scene koje su snimane napolju, snimane su po hladnom vremenu. Da se ne bi videla para koja izlazi iz usta, glumci su pre snimanja držali led u ustima. 

Originalni naslov je trebao biti Boys in the Bank. Pravi incident je postao reper policiji kako se treba nositi sa situacijom koja uključuje taoce. Trebala je biti snimljena scena u kojoj se Soni oprašta od svog ljubavnika gde bi se oni poljubili ali Paćino je to odbio smatrajući da bi ta scena umanjila značaj scene gde njih dvojica razgovaraju telefonom. Sidni Lumet je poznat kao režiser koji voli da brzo završava posao pa je snimanje završeno 3 nedelje pre roka. Tokom snimanja, desilo se jednom da je Paćino kolabirao od umora i morao je biti zbrinut u bolnici.

Naj scena:

Attica, Attica...

Moja ocena: 7/10

среда, 24. септембар 2014.

The Maze Runner (2014)

Link na ovaj post

The Maze Runner (2014) on IMDb
Kod nas nazvan: Lavirint - Nemoguće Bekstvo
Žanr: Akcija | Misterija | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Wes Ball
Glumci: Dylan O'Brien, Kaya Scodelario, Will Poulter...

Priča:
Pošto mu je sećanje izbrisano, Tomas je ubačen u društvo momaka koji su zatvoreni u centru lavirinta. On brzo počinje da menja postojeće stanje stvari.

Moj osvrt:
I opet distopija samo ovog puta odlgedana u bioskopu. Maze Runner ili na čistom srpskom u daljem tekstu Mejz Raner nije nešto od čega sam očekivao da bude drugačije od Igara Gladi i Divergentnih. Očekivao sam dosta glupave zabave jer za to ima vazda potencijala. I pre početka filma dok sam bez uspeha pokušavao da se rešim zla od onog providnog dela kokice koji se zavukao između desni i zuba pade mi na pamet da zapravo svi ovi filmovi budu glupost jer pokušavaju nešto da nam objasne, da prilagode priču onima koji ne žele mnogo da kefaju o tome šta gledaju. Pazi, taj pristup je skroz validan. Kad neko ne želi da misli, šta god mu saspeš on će da prihvati i smatraće da je to epohalno. Onda dođeš do besmisla da je film što je gluplji to je prihvatljiviji jer je ono što si odgledao iznenađujuće i neočekivano. Iznenade nas glupošću a mi srećni kao mali majmuni. Hm. 

Elem, da ne tupim dalje, ono što želim da kažem da je nekad to što mi nisi dao odgovor zapravo najbolji odgovor koji sam mogao dobiti. Setite se maestralnog Cube-a. Mislim samo na prvi deo, ostalo neću ni da pominjem. Šta je rešenje, ko stoji iza toga, šta se tu dešava? Niko ne zna. A znate li zašto? Zato što to nije cilj te plemenite discipline. Odgovaranjem na pitanje taj film bi postao površan. Genijalnost tog filma je u tome što nam je servirao sliku društva i to u 4 tačnije 6 zidova. Koliko je ta simbolika genijalna i koliko tu ima savršenih ideja čitaćete prvom prilikom. Mejz Raner je imao neke elemente zabave, čak je uspevao da nam kaže nešto ali je posle opasno odlutao od svega.

Elem, grupa ljudi se našla na nekoj livadici opkoljenoj zidovima. Iza zidova je zapravo lavirint a u lavirintu nešto strašno. Ti prvi utisci su mi svakako bili pozitivni. Ok, nije to ništa epohalno ali zvuči zanimljivo. Imamo tu neku normalnu organizaciju u društvu gde svako radi ono najbolje što zna. To je ok. Čak mi je bolje od nekih trvenja, podela i sličnih gluposti. Takođe, nema puno razloga brinuti o nelogičnostima jer vam film i ne daje na tom početku naročit broj stvari koje bi bile nelogične (osim same priče). Mislim, nemamo kompjuterski generisane pse poput onih iz Igara, pa se ti pitaš zašto nisu napravili zmajeve da takmičari ne mogu da pobegnu tako što će se popeti na nešto ili zašto ne generišeš te iste pse tu gde su se ovi popeli. Nema ovde puno prostora (figurativno i bukvalno) za neka mudrovanja oko toga. Što se tiče samog lavirinta, dopada mi se i pre ulaska što je to jasna pretnja. Nije ti baš svejedno kad se zamisliš da moraš da uletiš tu. Čak je film u početku i hororičan kada je taj lavirint u pitanju.

Rekoh da film pokušava nešto da nam ispriča. I to mu u početku polazi za rukom. Nije to nešto što gomile filmova nisu ispričale ali šta sad, svakako je to pozitivna stvar. Prva stvar je da je čovek deo društvenog uređenja u kojem važe pravila. Naravno, to je predstavljeno pozitivno što me je baš fino iznenadilo. Ne možeš da kažeš da je društvo loše zato što poštuje ustaljene principe. Ali primetno je da tu nema puno novina. Društvo može da napreduje ali u okviru svojih granica. Potrebni su izuzetni pojedinci da prošire te granice. E tu dolazi novajlija koji odmah želi menjati stvari i tražiti izlazak iz lavirinta na neki svoj način. Ta priča o odabranom je ok za tinejdžere tako da nemam neku nameru da se bavim tim. Bitno je ne moralisati puno jer su likovi svakako plitki. 

Lavirint kroz koji momci treba da izađu je kao simbolika savršen. Ako želiš nešto novo, konstantno se suočavaš sa nepoznatim. Strah od nepoznatog je opasna stvar i o tome možete čitati u postu o filmu The Mist ili još bolje pogledajte taj film ako to već niste učinili. Elem, lavirint je i simbolika teškog pronalaska puta. Ako već ideš u nepoznato imaš gomilu prepreka, gomile lažnih puteva da bi došao do izlaza. Moraš pokušati nebrojeno puta da bi došao do cilja. Prva dva ulaska u lavirint su veoma dobra. Ne mislim da tu postoji velika priča ali mislim da je sve to prilično zabavno. Prvi ulazak je zanimljiv zbog hororistične atmosfere i opasnosti a drugi ulazak zbog same arhitekture lavirinta. E tom drugom ulasku su morali posvetiti više vremena. Toliko se trubi o tom lavirintu a mi to gledamo desetak minuta. Ali opet, te scene su donele vizuelno dopadljiv sadržaj, finu akciju i kao da su obećale više lomatanja po lavirintu. Na žalost do tog lomatanja nije došlo. 

Rekoh da je bitno izbaciti moralisanje kada su likovi koje imaš plitki. U Cube likovi zapravo nose priču. Zbog toga Cube ne želi da vam prodaje priču o smaku sveta, ludim naučnicima koji eksperimentišu, rialiti emisiji oko koje zasnivaš vladavinu. Cube je savršena slika čovečanstva i čoveka kao jedinke. Ovde su posle te prve zabavne polovine posvetili užasavajuće puno vremena na moralisanje, na priče o pravilima i odnosima. Prvo, sahranili su sve likove takvim pristupom. Iako su oni plitki, sad su postali iritantni. Drugo, ubili su u pojam koliko je film postao dosadan. Dotle, film je savršena glupava zabava koju pogledaš, zabaviš se i zaboraviš je sutradan. Odatle počinje agonija. Treće, te priče o odnosima nisu dosadne već nerviraju. Na početku filma mi serviraš priču o ljudima kao kompaktnoj zajednici koja je spremna da prihvati i da funkcioniše timski. I to prijatno iznenađenje nestane kada odlučiš da bez ikakvog razloga napraiviš nelogične sukobe. Da si sukobe temeljio na realnim stvarima, onda se ne bih bunio. Ovde sukobe temeljiš na klinačkoj mržnji između odraslih ljudi. Sad ja mrzim tamo nekog lika pa ću da tvrdim da njegov plan za spas sveta ne valja samo zato što mi je on odvratan. Sjajan razlog majstori. Hajde se sad fino zakopajte. Ako ne znaš da praviš dramu i da šalješ poruku, pravi glupavu zabavu. Ako napraviš savršenu zabavu, daću ti 10 zato što si me zabavio najviše što može. Neću u tvom filmu tražiti mudrost. Ako sam tražio zabavu, ako si mi obećao zabavu, to mi i daj. 

Pazite, Igre Gladi nam govore da je sve u našem životu šou. To je ok, to ću da prihvatim. Tom zabavom manipulišeš ljudima. Problem je što su Igre otišle u krajnost i što tu ideju nisu iskoristile pa sve zasnivaju na Farmi i Velikom Bratu dok su ljudi uspeli da dotaknu intelektualno dno. Ali zbog tog šoua mi gledamo neko ljubavno pretvaranje ili šta već. Mislm ta patetika tamo ima temelj (iako joj to ne smeta da smrdi na daleko). Ko zaista misli da svetom možeš da upravljaš pomoću rialiti emisije, da možeš da nateraš ljude da sedamdeset i kusur godina gledaju kako im se deca ubijaju bez da se štrecaju zbog toga, kome je priča da se deca od ranih godina treniraju da ubijaju druge zbog ovih igara ok (možda su svi mogli trenirati decu pa praviti ustanak), onda nemam ništa protiv da taj smatra Igre vrhunskim filmom. Što se tiče toga, zbog raspleta koji smo videli, Mejz Raner je za mene opasno blizu količini idiotizama koje videh tamo. Zapravo, moguće je da je prepišao i Igre gladi ali je barem do pola uspeo da mi ispriča nešto i da me zabavi. Ovde su pokušali da nam serviraju neku širu sliku. Da zaustaviš nasumično 10 ljudi na ulici i da im ispričaš priču o lavirintu, garantujem da bi barem 9 ljudi dalo smisleniji rasplet ove priče. E na to sam mislio kada sam pominjao gledaoce koji ne žele da misle. Oni će na ovakvu glupost reći "Wow, ko bi se uopšte setio da je ovo razlog cele igre." U tome i jeste problem, niko sa dva grama mozga ne bi ovo prihvatio kao validnu priču. 

Neću odati ništa epohalno u narednom delu teksta ali ako vam i najmanji detalji smetaju, ne idite dalje od ovoga. Naravno pretpostavljate da neko mora da stoji iza cele priče o lavirintu. Razlog neću da odajem zato što ne želim da ubijem potencijalni mozgoslom ljudi koji bi ipak ovo pogledali. Pokušavao sam da smislim gluplji razlog cele priče ali su čak i mnoge besmislice zvučale originalno naspram ove gluposti. Malo ću da parafraziram da bi vi imali malu sličicu koliko je ovo neverovatno besmisleno. Recimo ovako bi prijemni za upis na prvu godinu književnosti izgledao: brdo kandidata se baci neko zabačeno ostrvo okruženo ajkulama, krokodilima, nastanjeno zmijama svih vrsta, škorpijama, smrtonosnim stonogama i sličnim umilnim ljubimcima. I kroz to snalaženje na ostrvu, bežanje od zmija, lovljenje ajkula, brisanje zadnjice masnim listovima , profesori zapravo vide kreativnost kandidata i razumevanje velikih pisaca poput Dostojevskog, Andrića, Prusta, Sartra, Poa itd. Naravno, to je tek prvi test. Ako vam ovo zvuči ok, Mejz Raner je filmčina za vaše zadovoljstvo. 

Elem, kako je ovo distopijski filmić, kontate da je svet otišao u propast. Propast sveta svakako zahteva velika sredstva i ulaganja kako bi se rešili problemi. E sada, zamislite kolosalnu šklopociju od lavirinta koji se vremenom menja. Zamislite tehnologiju potrebnu za tako nešto. Zamislite zverine koje su tehnološki unapređenje i koje imaju mehaničke dodatke na sebi - sve je to čovek morao da naparvi i finansira. Ako je u svetu propast kako je moguće da u centru lavirinta u kom su ovi momčići i devojke vlada harmonija. Kako je moguće da neko uloži toliko sredstava, vremena i tehnologije u jednu igrarijicu sa lavirintom i momcima koji imaju male šanse da prežive tu igricu. Kako je moguće da se konstruiše ovakva monumentalna šklopocija a da se ne ulaže u oporavak planete? Kako je moguće da nam prodaju ovakvu priču i kažu "ovo je tek prvi eksperiment"? Moguće je. Sve dok smo glupi da popasemo ovakve priče, ovo će da nas bombarduje. Srećom, sva loša moda, iako traje predugo, kraj joj je neizbežan. Kako nema ljudi koji mogu napraviti nešto pametno na ovu temu, nadam se da će ova tema uskoro biti na izdisaju.

Zanimljivosti:
Producenti su nabavili zamke za zmije kako bi glumci bili bezbedni na lokaciji snimanja. Uhvaćeno je 25 otrovnih zmija. Najveća je bila zvečarka od metar i po. Iako je većina glumaca iz britanije, samo je Tomas Brodi-Sangster koji igra Njuta smeo da zadrži svoj akcenat. Snimanje je trajalo 42 dana. Režiser Ves Bol je izjavio kako je Maze Runner mešavina Lost i Lord of the Flies.

Naj scena:

Prvi ulazak u lavirint

Moja ocena: 4/10

понедељак, 22. септембар 2014.

The Guard (2011)

Link na ovaj post

Čuvar zakona (2011) on IMDb
Kod nas nazvan: Čuvar Zakona
Žanr: Komedija | Triler | Kriminalistički
Režija: John Michael McDonagh
Glumci: Brendan Gleeson, Don Cheadle, Mark Strong...

Priča:
Nekarakteristični irski policajac odbojne ličnosti dobija F.B.I. agenta za partnera kako bi raskrinkali krijumčare droge.

Moj osvrt:
Posle Calvary evo nama još jednog filma istog režisera i sa istim glavnim glumcem. Calvary je opasno pametno napravljen film. Volim kad pogledam film i vidim nešto drugačije, nešto novo. To je za svako poštovanje. Calvary je uz to bio i veoma smeo. Uprkos traljavom kraju, Calvary je verovatno najbolji film iz ove godine koji sam gledao. The Guard je tri godine stariji film i očekivao sam nešto slabije ostvarenje od Calvary. Posle gledanja mogu da kažem da je Calvary zreliji film ali je The Guard kompletniji. Brendan Glison naravno dominira i ovo je još jedna maestralna uloga. Iako je ovo uslovno rečeno neozbiljniji film, uloga nije ništa manje zahtevna. 

Zanimljivo je posmatrati The Guard i Calvary paralelno. Dok smo u Calvary imali pristupačnog sveštenika, čoveka koji je bukvalno dostupan svima pa čak i onom ko ga želi ubiti, ovde imamo neverovatno odbojnog čoveka, čoveka koji osorno nastupa, koji se ne libi da uvredi. Na prvu loptu to možda ne izgleda dobro zato što ovo zvuči kao da imamo lika kojeg niko ne može da smisli. Ako čova vređa sve bez imalo pardona, ako se postavlja nadmeno, kako može da uopšte bude dopadljiv? Ako je ovakav lik potpuna budala, onda nema šanse da se nekom svidi. A šta ako je inteligentan? Onda bi rekli da je bezobrazan, tu nema sumnje. Ali ako je već čovek inteligentan a ima onakve stavove, onda moramo da se zapitamo zašto, zbog čega bi iko imao takav pristup. U jednom momentu saradnik kaže ovom čoveku da ne zna da li je budala ili je prokleto inteligentan. U tome i jeste caka ovog lika, što vas on tokom filma šeta i na jednu i na drugu stranu. Originalno, nema šta. 

Najluđa moguća stvar je ta što umesto da vas taj njegov bezobrazluk nervira, on vas nasmeje. Ne umem to da objasnim ali jednostavno kao i Calvary, film je mnogo drugačiji od onog na šta smo navikli. Da bi bezobrazluk bio ok kao humor treba vam jak stomak i veliki prag tolerancije. Međutim ako imaš majstora da to predstavi, onda ni jedno ni drugo nisu potrebni. Gleeson se savršeno igra u ovoj ulozi. Imamo npr. scenu u kojoj izvređa momka, šutne ga u tur dok ga izbacuje iz sobe i kako momak više nije tu on kaže partneru "divan momak" što nije fora već zvuči iskreno. Nije to kvalitetno samo sa strane humora, ovo je genijalni začin u celoj ovoj priči. Ako neko ko je prek, ko nema pardona ni prema kome pa ni prema tom liku kaže zapravo da je on dobar momak, nije li to velika pohvala? Mislim, na stranu što je šutnuo tog momka u tur, on koji nikog ne priznaje ni u čemu zapravo odaje nekom priznanje. Onda vi pomislite da je ovaj lik samo dvoličan, ali vas on ubedi u suprotno. Kada vidite neku budalaštinu koju izvede, pomislite da je on idiot ali vas on opet ubedi u suprotno. Zamislite da je onog momka hvalio pred njim samim, da mu je u lice rekao da je on dobar. Da li bi momak verovao u to? To je recimo primer jedne od mnogo scena koje vam Guard i Glison prodaju usput. 

Pazite, čovek jeste bezobrazan, ali postoji jedna bitna stvar u svemu tome - krvavo je iskren. Eto zašto ga ljudi poštuju. Pre ćete respektovati čoveka koji vam u lice iskreno kaže da u nečemu grešite, da ste očajni u nečemu nego onog ko vas laže da ste dobri a zapravo ne misli tako. To je jedna od dve stvari zbog koje ga ljudi poštuju. Pazite, ovde crni humor seva na sve strane. Žena traži muža koji je nestao. Posle par dana ovaj čovek joj zbog činjenica i dokaza kaže da je on verovatno mrtav. I sad to izgleda kao "pazi budalu šta govori uznemirenoj ženi".  Šta je tu problem? Ne mislim samo na tu scenu, ona je skoro i nebitan primer. Problem je u tome što ljudi više cene belu laž nego istinu. Pazite, dolazimo do toga da je laž zapravo dobra stvar a istina je neviđeni bezobrazluk i nemar. Jeste to kontradiktorno ali je isto tako istinito. Ceo film je pun tih kontradiktornosti. Mislim, film se zove Guard (Čuvar) a čovek koji čuva sve zapravo se sukobi sa svima. Tačnije tu nema sukoba, on je taj koji napada, odbrane nema. Pomenuh da je bezobrazan a zadobija naše simatije. Prvi razlog je humor koji puca na sve strane. Drugi razlog i svakako bitnije je ipak sama iskrenost. Čova ima onu stvar da kaže nešto što je činjenica. Nema maske, nema skrivanja. Recimo u sceni gde ga kritikuju zbog rasističke izjave on kaže "Ja sam Irac. Rasizam je deo naše kulture." To je kao kada se mi žalimo što nas prikazuju u lošem svetlu a onda dođe strani državljanin i mi ga pretučemo samo zato što navija za drugi klub ili nije iste seksualne orijentacije. Nemojte sad da mi govorite da je to manjina koja pravi gluposti i zbog koje smo na lošem glasu. Šta smo mi kao većina uradili da do tih gluposti ne dođe? 

Najbolja stvar za mene je to što je ovaj čovek postao autoritet. Ček ček, kako neko ko je možda i budala, ko vređa, ko je bukvalno protiv svih, ko je neprimeran za posao kojim se bavi, kako neko takav može biti autoritet? E u tome je genijalnost ovog filma. Nije neko autoritet zbog nekih tamo ustaljenih kriterijumima. Autoritet se gradi i stvara. Šta je onda ovde autoritet? Prvo taj njegov stav da uprkos suprostavljanju svima on ima razlog zašto je takav. Ok, ti ga napadneš zbog tog njegovog stava ali ti on da validan razlog zašto tako misli. Pokušaš da ga spustiš dole kao neobrazovanog a onda te on izmesti time što zna sve što i ti ali i više od tebe. Op, imamo i znanje. Čovek poseduje inteligenciju i znanje. To je drugi razlog za autoritet. Treći i najbolji razlog je zapravo ono što film pokušava da nam prikaže a to je humor kao autoritet. Uprkos svemu što gledamo, uprkos svim crnim stvarima, humor nadvladava, lepe stvari nadvladavaju. Koliko god loših stvari se desilo, uvek postoji nešto svetlo da izvuče situaciju iz krize. Postavljanjem humora za autoritet ti jasno kažeš da crnilu nema mesta. I ceo taj autoritet ovaj čovek kruniše i herojstvom. Ludačka završnica upravo pruža trijumf ove ličnosti. Ako svojim postupcima pokaže da je heroj, zar je bitno onda što ne radi po pravilima, što voli da se provodi sa "damama noći", što uzima slobodan dan u sred slučaja, što otvoreno spusti svakog. Mislite da to nije ok? Zar vam nije muka od superzajebanih i čistih heroja? Zar heroj ne može biti malko prljav? Zar ne može imati svoje mane, perverzije, i sve te loše stvari koje neće gubiti moralnim preokretima. Zar nije sjajno što će voleti te svoje bubice i posvećivaće im pažnju bez obzira na sve? 

Kada je pisao scenario za ovaj film, imam utisak je scenarista za svaki prokleti detalj mislio "a što ne bismo to napravili potpuno drugačije". Zbog toga mi je ovaj film tako dobar. Ok, imamo glavnog lika kojem je posvećeno najviše vremena i u kog je uloženo najviše truda, ali pazite, imamo likove koji se bave trgovinom droge a komentarišu o Sartru, pričaju o tome čemu bi posvetili život a za divno čudo to nije trošenje para na kocku i devojke, pričaju o tome da bi se napokon vezali i skrasili. Prestupnici kao inteligentni, obični ljudi. Nije to epohalno ali je svakako drugačije. Onda i takvi likovi budu vredni pažnje. Pazite, ti likovi su ovde manje više nebitni a opet vam daju neku priču. Najboljeg od tih likova tumači vazda podcenjeni Mark Strong što je još jedan veliki plus. The Guard je odličan film baš zbog te svoje originalnosti, zbog toga što je imao onu stvar da bude potpuno drugačiji, zbog toga što nam je ispričao nešto novo, nešto neobično, zbog toga što je imao hrabrosti da pljune na svaki šablon, zbog odličnog odabira muzike i sjajno iskorišćenog "The Star of the County Down", zbog toga što nam je dao neviđene likove, zbog toga što su čak i oni sporedni vazda karakteristični i na kraju zbog toga što ima Glisona koji briljira. Zbog svega toga, iskreno se nadam da ova ekipa koja je napravila Calvary i The Guard ima još ideja, još motivacije i još kečeva u rukavu.

Zanimljivosti:
Čamac koji policija traži je "Annabel Lee". To je ime jedne poeme Edgara Alana Poa.

Naj scena:

Osmeh na samom kraju

Moja ocena: 8/10