Mommy (2014)

Kod nas nazvan: Mamica
Žanr: Drama
Režija: Xavier Dolan
Glumci: Anne Dorval, Antoine-Olivier Pilon, Suzanne Clément ...

Priča:
Samohrana majka koja izdržava nasilnog sina pronalazi nadu kada se misteriozna žena doseli u njihovo susedstvo.

Moj osvrt:
Namučih se sa ovim filmom. Prvo sa gledanjem jer prva polovina zaista diže tenziju u glavi. Potom sa razmišljanjem o filmu i traženjem poente. Da se odmah razumemo, ovo nipošto ne smatrajte lošim filmom zbog ovakvog uvoda. Loš film me ne bi ovoliko proganjao. O lošem filmu napišem tekst za najviše 10 minuta. Ti truba filmovi su najlakši za pisanje i razmišljanje (ukoliko je i potrebno razmišljati o njima). Odugovlačio sam sa tekstom nadajući se da ću nekoliko dana posle gledanja biti nešto pametniji. Na žalost to nije slučaj pa ako je neko gledao ovo, uskačite sa komentarima. 

Razlog zbog kog sam se namučio sa gledanjem je prva polovina filma u kojoj konstantno gledamo konfliktnog klinju koji je u sukobu i sa stolicom na kojoj sedi a kamo li sa drugim ljudima pa i sopstvenom majkom. Njegovi izlivi besa nisu iritantni za gledanje iz prostog razloga što je to odlično odglumljeno i što su nam ostavili prostora da se pitamo šta je razlog ovakvog besa. Film u jednom momentu počinje da se igra sa tim da je bes došao otud što klinja više nema oca ali ta namera mi je ostala nedorečena. Ok, primoran sam da prihvatim bes sam po sebi, ali ovo je drama, treba mi razlog, uzrok. Ako taj bes kreira celu priču i zavrzlamu, ako je on uzrok svih problema koje gledamo, šta je onda uzrok njemu. No, kažem, pokušali su donekle objasniti to ali kao da su odustali od kopanja po prošlosti. 

Priča se znatno menja kada se treći lik uključi u nju. Ta žena znatno utiče na do tada jako buran odnos majke i sina. Odmah ću vam reći da ovo nije nešto što ste videli. Iako se klinja pa i mi sa njim jako primimo na ovu ženu, ona nije Šenon Tvid koja će da razdeviči ovog momka i uveda ga u svet muškaraca. Fak nou. Prvo, ova žena dovodi do toga da majka i sin konačno mogu da smanje međusobnu netrpeljivost. Na neki način postaje most između ovo dvoje. No hajde da na nju gledamo drugačije. Ako pogledamo malo bolje, ova žena upravo predstavlja tj. oslikava odnos između dva lika. U tome je sva lepota njene uloge. Kako se ona otkriva, majka i sin postaju bliži. Kako ona postaje srećnija, odnos između majke i sina je sve bolji. Kako je ona rasterećenija, tenzija koja je ubijala u pojam u prvoj polovini filma opet nestaje. Pogledajte film i videćete na kraju na šta se odnos majke i sina sveo a šta se desilo sa ovim trećim likom. 

I iz scene u scenu u kojoj tražim priču, razloge, logiku, svestan sam da postoji nešto što se lako vidi, nešto veličanstveno - emocija. Braćo i sestre ovo je napravljeno sa mnogo osećaja. Imamo atmosferičnu scenu u kojoj ova tri lika pevaju i plešu i sve pršti od emocija, od erotike, od neke neobjašnjive tenzije. Ceo film je takav. Bez obzira da li emocije bile pozitivne ili negativne, osetićete ih. Zbog toga je film povremeno težak za gledanje. Nisam neko ko lako podnosi buku i svađu i zbog toga sam baš imao problem da se izborim sa prvom polovinom filma. 

Film ima jako izraženu feminističku crtu. Sa jedne strane, to se nekom neće svideti ali po meni ovo nije ni malo neukusno. Muškarci u filmu pokazuju dve stvari. Prvo, ženu, bez obzira da li je u pitanju majka, supruga ili prijateljica, smatraju ličnom svojinom, ako tako smem reći. Svi su jako osetljivi na prisustvo nekog trećeg ko ima ikakav uticaj na ženu. Ovde vidimo tri muškarca od kojih su dva totalno sporedne uloge. Čak i ti sporednjaci izraženo pokazuju da polažu pravo na ženu bez obzira šta ona imala da kaže na to. Druga stvar vezana za muškarca - on konstantno stvara probleme. Ni jedan od njih ne nudi rešenje. E sada, to je jako dobro upakovano u film. Ili su problem ili smetnja. Jako je uverljivo ovo napravljeno i ne verujem da će uvrediti bilo koga sa malo mozga. 

Sa druge strane imamo ženu kao majku, kao nekog ko brine, kao nekog ko miri, kao nekog ko se bori da nađe rešenje, kao nekog ko želi pomoći, kao nekog ko edukuje itd. Žena u ovom filmu je, bez obzira na to šta radila, jako jako privlačna. Na stranu što dve žene koje ovde gledamo veoma prijaju oku. Volećete ih i kada pogreše, volećete ih i kada daju nagoveštaj da će napraviti problem. A sada braćo, vi koji imate suprugu, verenicu ili devojku, pogledajte je. Volite je i volećete je u svim tim prilikama. Žena ima neospornu moć da blista u svemu što radi. U tome je lepota ovog filma. Što ne daje lažnu emociju. Igra na osećaj i zbog toga ga smatram odličnim ostvarenjem. 

Po skrinšotovima već vidite u kom je film formatu. Ima to ovde simboliku i kulminira kada se slika (konačno) proširi na nekoliko momenata. Tada baš osetite neko rasterećenje. E sad iz ovoga sledi da nije baš ugodno gledati film u ovom formatu. Za mene ovo jeste minus. Ok, razumem umetnički dojam ali mislim da je to moglo barem malo šire. Postoji granica između dobre ideje i preterivanja. Odvuklo se ovde malo na tu drugu stranu. Ponavljam, vrhunski je osećaj kada se ta slika konačno proširi ali nije vredelo tog fazona/simbolike dva sata gledanja filma snimanog telefonom u portret orijentaciji.

Zanimljiv je i izbor muzike. Osim Dido - White flag, pesmice koja mi je sasvim fina, sve ostalo mi je odlično leglo u scene. White flag, koliko god lepo zvučala, nekako je štrčala u sceni koju sam gledao. Oasis - Wanderwall je odlično iskorišćena u momentu kada se slika konačno proširi. Film se završava sa Born to Die od Lane Del Rej i zaista ima impakt. Onda imamo perfektnu scenu, jednu od onih koja će svakako zaboleti i nju prati vazda genijalni Ludovico Einaudi. Njegova muzika baš pojačava emociju dok gledamo kontrast onog što majka želi za svoje dete i ono što je zaista slučaj. I to mi je najbolja scena u filmu. Bočelijeva Vivo Per Lei je iskorišćena na način na koji ne biste ni sanjali. On ne change pas od Celine Dion ubada u centra u pomenutoj, vazda erotičnoj sceni plesa. Zapravo sve ove scene su perfektne i jako je teško bilo izabrati najbolju. 

Ako na Mommy gledam kao na film koji je trebao da mi dostavi priču, moram da priznam da je omanuo. Ako ga posmatram kao film koji je trebao da prenese neku mudrost i simboliku, ni tu nisam oduševljen. Šta je to što me je nateralo da mu zalepim ovako visoku ocenu. Pogledajte film, upoznajte likove i shvatite da se pogrešili tražeći priču. Potom ga pogledajte još jednom i samo slušajte i gledajte emociju. E tu će vas film kupiti. Svaka scena je leglo emocija. Potražite na youtube-u scene iz filma, bez da znate išta o njemu. Ako vas te scene ne zainteresuje da pogledate film onda ubacite u video rekorder Rambo III vhs i nek prženje počne. Iskren da budem, ne znam da li bih mogao ponovo odgledati film u neko skorije vreme. Da li bih mogao gledati pojedinačne scene? O da. Verovali ili ne, neke scene već danima puštam i svaki put mi izgledaju sve bolje. 

Mommy je odličan film, nema tu dileme. Jako dobro prenosi emociju, odlično prikazuje odnos među likovima. Samim tim što otvara dosta pitanja u smislu "šta je pisac hteo kasti" jasno je da je vredan pažnje. Možda se malo pogubio u traženju nekog umetničkog dojma ali to ne kvari puno utisak. Ono što donekle kvari utisak je bespotrebno previše suženi snimak koji dodatno diže nervozu na ionako neretko zapaljivu atmosferu. S obzirom da je film evropski, ne očekujte perverznu, bolesnu priču iako se pomalo koketira sa tim. Ali možete očekivati gomilu erotičnih momenta koji su perfektno izvedeni besprekornom glumom i odličnom režijom. Ako vas zanima velika dramska priča, preskočite. Ako ste neko ko želi utisak, emociju i nešto što ga neće ostaviti ravnodušnim, onda je ovo obavezno za gledanje.

Zanimljivosti:
Film je prikazan u 1:1 razmeri što je do sada neviđeno. Dobio je 9 minutne stojeće ovacije na kanskom festivalu.

Naj scena:

Kontrast

Moja ocena: 8/10

Filmski Hitovi - Godina Šesta

Iz pelena smo izašli odavno. Naučili smo da pričamo, možda ne po svačijem ukusu ali bitno je da se razumemo. Počeli smo da se družimo i da svake godine sve više širimo drugarstvo. Šta nam sada sledi? Menjamo mlečne zube. To ne znači da ćemo prestati da ujedamo. Naprotiv. Ujedaćemo još jače. Šta nam predstoji? 

Da radim detaljnu rekapitulaciju prethodne godine? Mrzi me, iskren da budem. Tempo pisanja nije naročito brz. Nismo nikakav majlston dohvatili. Tačnije vratili smo nekadašnju posećenost koja je bila pre brisanja postova s tim što je tadašnji maksimum sadašnji prosek. Što znači da oko 700 vas svakodnevno dođe ovde da prevrne očima pitajući se zašto mi toliko treba da izbacim nov tekst. 

Planovi - i tu nemam mnogo šta reći. Mislio sam da na godišnjem nivou od tekstova koji su prikazani izdvojim najbolju novotariju, glumce, glumice najbolja ostvarenja u kojekakvim kategorijama ali to ću odložiti za situaciju kada ritam pisanja bude znatno bolji nego sadašnji. Trenutno nemam puno vremena ni za gledanje filmova a kamo li za pisanje. Tačnije slabo uspevam i da ispratim šta je novo u svetu filma. Filmove biram isključivo iz liste sa vašim preporukama i to je sve što trenutno pratim. Da obećam neko skorije ubrzavanje ne mogu ali verujem da će do njega doći. Želeo sam da mi se još neki ljudi pridruže sa svojim tekstovima. Na žalost nisam uspeo u toj nameri ali i dalje imam u planu tako nešto. 

Ako bih birao najbolju stvar u prethodnoj godini to je što se pojavio lep broj redovnih čitaoca koji neretko ostavljaju komentare i predloge. Svaki komentar, hvala, kritika, predlog su zaista dobrodošli i veoma mi znače. Kad kažem predlog, ne mislim samo na predlog za film. Tu mislim i na predloge za sam blog, za promene koje biste želeli videti. Za te predloge sam veoma otvoren. Tačnije za jedan nism a to je selidba ovog bloga na neko lepše mesto - čitaj poseban sajt. Jako bi me mrzelo to da održavam.

Drago mi je što sam vam u prethodnoj godini predstavio i moju biblioteku. Na žalost nisam sve slike postavio u taj tekst i propustio sam prokomentarisati lep broj odličnih knjiga i pisaca. Biblioteka je u međuvremenu postala bogatija za još nekih 50tak knjiga tako da ima tu još materijala. Blagovremeno ću to dopuniti tako da ćete imati priliku pročitati znatno veći tekst sa još više slika. Što se tiče dela sa stripovima, to moram da odložim dok ne nađem mesto za sve njih. Trenutno ih imam za dve onakve police tako da ću o njima kada budem mogao lepo da ih uslikam sve na jednom mestu.

U toku prethodne godine sam naleteo na dva zanimljiva bloga koja želim da podržim a naćićete ih u listi blogova koje pratim. Rado ću podržati svakog ko krene da se bavi nečim sličnim i ako ste jedan/jedna/jedni od takvih, javite se. Ukoliko želite da se dobronamerno obratite ljudima preko ovog bloga, i tu vam stojim na raspolaganju. Kada smo kod toga, pre izvesnog vremena mi se javio momak koji je napravio kratki film. Želeo je da napišem svoj osvrt za to ostvarenje. Nisam želeo pisati osvrt ali sam momku dao šansu da napiše nešto o sebi i svom filmu a taj tekst je trebao osvanuti ovde. Na žalost, momak se nije javio posle toga. Skoknite na youtube, pretražite Gavran 2016, autor Aleksa Milosavljević. Momak ima samo 19 (ili sada već 20 godina) tako da zaslužuje svu podršku koju možemo da mu pružimo. Pogotovu u ovoj zemlji u kojoj vođe kulturu doživljavaju kao elementarnu nepogodu. Ne krivim ih. Ljudi se uvek boje nepoznatog. 

Preskočiću i velike zaključke. Sad kad razmislim, ovaj tekst i nije baš veseo kakav bi rođendanski trebao biti. No, na kraju krajeva nije ni bitno. Godinu dana smo stariji, godinu dana mudriji, smeliji ali smo svesni da smo i dalje jako mali i da i te kako imamo da učimo. Najbitnije od svega je da nema stajanja. Ne znamo šta nosi sutra zato ne najavljujemo duboku starost. Ali to što je ne najavljujemo ne znači da ne treba da gazimo ka njoj. Braćo i sestre, srećan nam šesti rođendan. 

Do sledećeg čitanja.

Joy Ride 2: Dead Ahead (2008)

Žanr: Kriminalistički | Horor | Ljubavni | Triler
Režija: Louis Morneau
Glumci: Nicki Aycox, Nick Zano, Laura Jordan ...

Priča:
Kada im automobil otkaže na putu za Las Vegas, četvoro mladih pozajmljuje automobil iz naizgled napuštene kuće ne sanjajući kakve će posledice to izazvati.

Moj osvrt:
Prvi Joy Ride sam gledao jako davno. Ne sećam se ama baš ničeg osim da je bio gledljiv. Cela igrarija ovakvih filmova je počela dobrim starim Duel. I nekako ne vidim razlog da se to kopira. No, ko mene uopšte pita za mišljenje. Danas se sve što može doneti šaku zelenih novčanica eksploatiše dokle god je moguće. Šta je to mogao ponuditi nov film na istu temu? 

Pazite koliko je ovo originalno. Momci i devojčice su se zaputili u Vegas da se provedu ali su skrenuli prečicom, naneli štetu baš nekom kome nisu smeli i onda su postali lovina. Uuuuu bravo. Likovi su toliko bledi, nebitni, neorginalni da je to neverovatno. Na granici su toga da iritiraju ali srećom to nije slučaj. Jednostavno su nebitni. Samim tim me baš briga šta će se sa njima desiti. Samim tim nema tenzije u filmu. 

Film u početku koketira sa Wrong Turn filmovima. Kako? Pa tako što su likovi pogrešno skrenuli u neku zapizdinu i naleteli na naizgled pust dom raba Božijeg, kamiondžije napaćenog, ubice svirepog, identiteta skrivenog, kamiona besnog, glasa dubokog, Baje Knindže Malog... S obzirom da mi ne vidimo puno od tog kamiondžije, komotno možete zamisliti nekog od onih deformisanih hilbilija iz pogrešnih skretanja. Nema razlike, osim što ovaj zna da govori. 

Imamo i fazone "pobedi nivo za određeno vreme" gde Super Mario treba da sakupi sulude stvari kroz neverovatne nivoe kako bi princezini ekstremiteti bili i dalje vezani na nju. I naravno, kad Mario tamo stigne, princeze nigde, pa u krug. Problem je samo što su ovde nivoi koje prelazimo dosadni, nemaštoviti, neubedljivi, puni debilnih ili predvidivih odluka. Sa druge strane, Mario nije svestan da je negativac prisutniji od onih pečurkica, kornjača i biljki mesožderki kojim su svi nivoi izuseravani. Iako se zli bata napakuje u onu kamiončinu, ne možeš ga skontati pa to ti je. Krije se kao naša saobraćajna policija - uvek je iza nekog žbuna. Samo što ovde nemamo žbunje jer je pustara u pitanju. (naš saobraćajac upravo onaniše na ovaj skill skrivanja) 

Prosto je perfektno kako nikada ne vidimo lice kamiondžije. Taj bata uvek uspeva da stoji u senci i to takvoj da mu se vidi čir na dvanaestopalačnom crevu, samo mu se lice ne vidi. Lik može da se izležava na plaži u Buljaricama i pre ćete mu videti bulju nego lice. Šta dobijamo time? Nema nikakve simbolike pre svega - u fazonu svako može biti ubica ili nešto slično. Nema čak ni one misterije jer da vidimo lice, ništa nam se ne bi kazalo. Niti on deluje zastrašujuće što mu se ne vidi lice, niti će vam značiti svo silno iščekivanje da ga vidite. 

Znate li šta je suludo? To da je ovaj bata lociran nedaleko od Vegasa u nekoj zapizdini, operiše na toj teritoriji, nasumično ubija ali niko ga ne skonta. Jedino opravdanje za policiju da ga ne uhvati je da policija ne postoji.  Ne vidimo da ovaj lik išta radi, ne vidimo da se nečim posebno bavi ali eto, pojavi se sa glanc novim kamionom. Neko će reći "čekaj, pa mogao je ukrasti nov kaomion" a ja ću reći "zar onda ne bi bio uhvaćen pre ili kasnije". Ipak se kreće među kamiondžijama. Pre ili kasnije bi ga originalni vlasnik ili neki njegov prijatelj dohvatio o skakao mu po jajcima. Ali hej, ovaj lik je otporan barem kao oni Wrong Turn hilbiliji pa možda ima i neke dodatne moći a da mi to ne znamo. 

Film nije toliko debilan, nema pregršt gluposti koje će vas nervirati, nema konstantna vređanja inteligencije. U čemu je onda problem? U tome što je ovaj film jaaaaaaako dosadan. Bugkvalno ništa vas neće držati uz ekrane. Likovi su... ček, zaboravio sam likove a sinoć sam pogledao film. Radnja je šablon. Događaji su ništa posebno. Motiva i motivacije nigde. Tenzije i nekog uključivanja gledaoca u priču nigde. Rekao bih da ćete ovaj film brzo zaboraviti ali nisam siguran da ćete znati i da ste ga gledali. Ništa. Ravna linija. Teška dosada. Nebitnost.

Zanimljivosti:
U restoranu se čuje pesma koja pominje ime Candy Kane. U prvom delu filma, Pol Voker je rekao da mu je to ime.

Naj scena:

Brm brrrrmmm brmmmmmm
(čitaj neko je oskrnavio moj skrnavi dom)

Moja ocena: 4/10