Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

среда, 07. децембар 2016.

Reservoir Dogs (1992)




Kod nas nazvan: Ulični Psi
Žanr: Kriminalistički | Drama | Ratni
Režija: Quentin Tarantino
Glumci: Harvey Keitel, Tim Roth, Michael Madsen...

Priča:
Kada pljačka zlatare pođe po zlu, preživeli kriminalci počinju da sumnjaju da je jedan od njih policijski doušnik.

Moj osvrt:
Moram da se ponavljam kada su neke stvari u pitanju. Kada god sam pisao o Tarantinovim filmovima, isticao sam dijalog. U svakom prokletom filmu možete neprestano slušati njegove likove kako pričaju i pričaju. Čak i kada to nema nekog naročitog efekta i kada je overkill kao neretko u Hateful 8, opet zvuči prokleto dobro. Dijalozi koje čujemo ovde su naizgled besmisleni - raspreda se oko Madoninih pesama, raspreda se o tome zašto lik ne želi da daje bakšiš. I sve te priče koje čujete tokom filma su nešto što ćete pamtiti. Najbolje od svega je što one ovde i te kako imaju smisla jer prikazuju stav ovog čopora prema ženama, radničkoj klasi, crncima ...

I samo poimnjanje pasa u naslovu, i posebno u našem prevodu uličnih, mi je jako dopadljivo. Ovo je čopor u kom svako misli da može da bude predvodnik, svako laje iz sve snage ali svako od njih i te kako može da ujede. Grizu jedni druge ne zbog dobiti već zbog nadmoći. I sve je to karakteristično za napuštene pse, pse koji nemaju svog gazdu. Jako su opasni ali im život nije naročito skup.

Ovaj film je preterivanje u najboljem mogućem značenju te reči. Kaži krv, Tarantino čuje hektolitri krvi. Kaži ludak, Tarantino čuje psihopata. Kaži razgovor, Tarantino čuje svađa. Kaži svađa, Tarantino čuje krvoproliće. Lik koji je pogođen vrišti i izgovara takva preterivanja da u tom momentu zvuči i potresno ali i smešno. I ceo film nekako sukobi te kontraste. Madsen u jednom momentu deluje kao simpatična budala ali u drugom je potpuni psihopata. Buskemi deluje kao da je na nečemu a u sledećem momentu deluje kao najrazumnija osoba ikada.

Ulični Psi nam dođu kao jedna ogromna scena nafilovana sa nekoliko flešbekova. I u toj jednoj napetoj sceni, situacija se komplikuje iz momenta u momenat. Kako komplikuješ situaciju? Ubacuješ nepredviđene elemente, neočekivane događaje, razne obrte itd. Šta ovde od toga imamo? Ama baš ništa. Pa kako se onda sve to komplikuje? Daj inteligentnoj osobi da razmišlja o problemu i rešenju, naći će gomilu dodatnih problema. Što više znaš, što više razmišljaš, sve više preispituješ, sve više tražiš dokaz. I upravo tako Tarantino stvara neviđenu komplikaciju. Imamo nekoliko pametnih ljudi koji rasuđivanjem dovode situaciju do uzavrelosti. Na svu sreću, ti pametni likovi su u isto vreme i opasne psihopate. Ludilo je zagarantovano.

Veoma bitna tema je i stvar poverenja. Recimo da ste deo neke grupe. U neke ljude ćete imati više u neke manje poverenja. No kako vreme odmiče, stvari se menjaju pa se menja i to poverenje. Neki će vas kupiti, neki će vas izgubiti i sve to je normalno. Ali zamislite sada ovako. U posedu ste nekih predmeta, recimo amajlija, koje dok su cele, bićete bezbedni i vaš život će biti u najboljem redu. E sada, te amajlije ne smete čuvati sami već ih morate dati osobama kojim verujete. Tu opet dolazimo do preispitivanja. U Uličnim Psima stvar poverenja luta između "Verujem da mi nećeš smestiti nož u leđa" i "Smestiću ti metak u čelo". Nema sredine - samo Tarantino. Čuj mene ekstrem, mislim Tarantino.

Ovo je jedan od ovih filmova koje voliš ili mrziš. Mrzitelji obično vide ovo kao besciljan film a mnogi se žale na nasilje koje čini film lošim. Ok, ako nemaš stomak da istrpiš nasilje a kritikuješ ovaj film zbog toga, to bi isto bilo kao da ne voliš da jedeš meso a procenjuješ kvalitet roštilja. To jednostavno nije za tebe i to je to. Ovo između ostalog i jeste film o nasilju. Nasilje je ovde i put do rešenja ali i rešenje. Raspravljamo se - rešićemo to mecima. Dosadno mi je - čekaj da mučim malo ovog lika. Trebaju mi odgovori - čekaj da premlatim čoveka koji možda zna odgovor. Treba nam keš - ajmo u krvavu pljačku. Hoćemo da ostavimo utisak - hajde da ubijemo nekog. Razočarao nas je neko - prosviraćemo mu mozak. Nisu samo ključini problemi i bitna pitanja rešavani nasiljem - nasilje je ovde sverpisutno. Kao što rekoh, ono je način za dolazak do rešenja ali ono je i samo rešenje. Sve počinje i završava se sa njim. Nasilje trijumfuje.

Glumačka ekipa je zaslužna što je film ovoliko dobar. Nije ovo neka mudrost, imaš praktično jednu scenu u kojoj likovi raspravljaju i prolivaju krv - moraš da imaš majstore. Kajtel je velikan. Smešno je koliko su recimo Buskemi, Rot i Madsen potcenjeni. Likovi briljiraju u svakoj iole ozbiljnijoj ulozi. Ako mislite da nisu potcenjeni, da vas pitam, koliko ih često viđate danas na filmu i u ozbiljnim ostvarenjima? A takvi su da će vas ubeiditi bilo šta što glume. Možda najbolji dokaz - probajte da zamislite bilo kog od ovih likova u bilo kojoj od uloga u filmu - videćete da i te kako to može da pije vodu i da bi bilo jako zabavno i videti tako nešto.

Zanimljivosti:
Madona, čija pesma je tema prve rasprave u filmu, je bila oduševljena filmom iako joj se nije svidelo Tarantinovo viđenje njene pesme "Like a Virgin". Ona je posle Tarantinu poklonila njen album "Erotica" i napisala mu je posvetu "To Quentin. It's not about dick, it's about love. Madonna.". Budžet za film je bio toliko mali da je većina glumaca nosila svoju odeću. Pravo ime Mr. Blonda je Vik Vega. Isto prezime ima i Tavoltin lik u Pulp Fictionu. Tarantino je otkrio da su njih dvojica braća i da je trebao kasnije biti snimljen film "Double V Vega" gde bi Madsen i Travolta reprizirali svoje uloge.

Za prikazivanje u Evropi distributeri su napravili poster za svaki od glavni likova. To je bila tada nova strategija a sada je sasvim uobičajeno. Budžet nije bio dovoljno veliki da se unajmi policija da se zaustavi saobraćaj tako da je scena u kojoj Buskemi isteruje ženu iz automobila morala biti snimljena samo dok je zeleno svetlo na semaforu. Krv u kojoj je Tim Rot ležao se više puta totalno isušila i morala je biti strugana sa poda. Jedna osoba iz medicinskog osoblja je uvek bila na snimanju da količina krvi oko Tim Rota bude realistična s obzirom na ranu koju je pretrpeo njegov lik.

Pošto se gnuša nasilja bilo koje vrste, Madsen je imao problem da snima scene u kojim njegov lik muči policajca. Rot je inicijalno odbio da glumi u filmu ali se jedne noći opio sa Kajtelom i Tarantinom i tada je i prihvatio ulogu. Tarantino je jako želeo Džejmsa Vudsa u filmu. Poslao je nekoliko novčanih ponuda i Vudsov agent ih je sve odbio rekavši da njegov klijent ne pristaje na takvu siću i da nema potrebe ni da ga uznemirava zbog toga. Kasnije, kada su Vuds i Tarantino razgovarali i kada je Vuds čuo za ovo, otpustio je svog agenta. Tarantino nije želeo da mu otkrije za koju ulogu ga je želeo jer je glumac koji ju je tumačio odradio sjajan posao. Veruje se da je uloga namenjena Vudsu bila Mr. Orange (Tim Roth). Naslov filma (Reservoir Dogs) je nastao kada se Tarantino našalio da je pogrešno čuo ime filma Au Revoir Les Enfants (1987). Tokom snimanja, Lorens Tirni je bio priveden jer je potegao pištolj na svog bratanca. Tarantino je rekao da je na snimanje doveden tako što je za njega plaćena kaucija. U jednoj sceni Mr. White kaže Mr. Pinku "I need you cool. Are you cool?" To je naknadno ubačeno u scenario zato što je Tarantino jednom prilikom tu rečenicu rekao Lorens Tirniju.

Skoro ceo budžet koji je bio namenjen za soundtrack je otišao za osiguravanje prava na "Stuck in the Middle with You". Svi su imali problem zato što je Tirni često grešio u tekstu koji izgovara. Toliko je nervirao sve da mu je Tarantino dao otkaz posle 3 dana snimanja. U sceni u restoranu se vidi čak da je Tarantino podigao ruku da prekine snimanje jer je Tirni pogrešio po ko zna koji put ali su ostavili tu scenu u finalnoj verziji filma. Tarantino je želeo da glumi Mr. Pinka. Reservoir Dogs je inspirisan filmom City on Fire (1987) od kojeg čak pozajmljuje nekoliko scena.

Naj scena:

"Stuck in the middle with you" i brilijantni Madsen.

Moja ocena: 8/10

понедељак, 05. децембар 2016.

Aliens (1986)


Kod nas nazvan: Osmi Putnik 2
Žanr: Akcija | Avantura | Naučna Fantastika | Triler
Režija: James Cameron
Glumci: Sigourney Weaver, Michael Biehn, Carrie Henn ...

Priča:
Planeta LUV-426 je kolonizovana ali kontakt sa ljudima je izgubljen. Poslat je tim marinaca u spasilačku misiju. U svojstvu savetnika, pridružuje im se Elen Ripli...

Moj osvrt:
Kada mislim o prva dva Aliena nekako mi na pamet padnu Terminator filmovi. Tamo je prvi deo mračniji, suroviji dok drugi pršti od efekata i akcije. Tako je i ovde s tim što mi je dugo vremena drugi deo bio draži od prvog. Nedavno sam sebe častio još jednom reprizom i definitivno sam potvrdio mišljenje da je kao i kod Terminatora, prvi deo ipak bolji film. Atmosferičniji je, sadržajniji je, mračniji je. No, kao i T2, i A2 nam donosi još detalja koji i te kako prijaju. 

Prvi deo nam je doneo zverinu koja je jedna od najjezivijih viđenih na filmu. I to ne samo što je jeziva, ceo proces nastanka je epski. Ono što je prvi deo donekle krio, izgled ove zverke, Aliens eksploatiše sjajno. I to ne samo da eksploatiše, donosi i nešto novo, nove detalje, nove jezivosti i to je slatkiš za oči za nas koji volimo ovakve stvari. Naravno veliko hvala sjajnom H.R. Gigeru jer je vizuelni spektakl kojim su nas Alien filmovi častili ili upravo plod njegove mašte ili se žestoko oslanja na njegovu kreaciju. 

Prvi film je kvalitetom dao temelj, dao je tu zverinu i ne možeš dočekati da je vidiš. Kada bih vas pitao posle koliko vremena ste videli zverku u ovom filmu, sumnjam da bi neko dao tačan odgovor iz prve. Do toga moramo da čekamo više od sat vremena (barem u rediteljskoj verziji koju sam gledao) ali subjektivni osećaj nije takav. Zašto? Zato što ovaj film svakom prokletom scenom pojačava to iščekivanje, gradi priču, gradi atmosferu, gradi i likove. Malo nas podseća stvari iz prvog filma, pa nam onda da neke informacije koje samo ukazuju na to da će biti pokolja, pa dobijemo još malo detalja sa Facehuggerima itd itd itd. Do početka pokolja su nam pripremili toliko stvari da jedino što ostaje je totalni rolerkoster. 

Imamo samouverene, neustrašive. vojničine gde testosteron pršti na sve strane. Kada pogledamo njihov susret sa alienima, ne možemo da se otmemo utisku da tu ima i neke simbolike iz prostog razloga što su totalno nespremni za ono što ih čeka i na neki način su posluženi na tacni poput obroka. Kada sam prvi put gledao, veliki zaokret a moram da priznam i razočarenje u odnosu na original mi je bio što nije tako teško ubiti aliena kada imaš oružje. Ali za razliku od originala ovde su išli na brojnost pa alieni iskaču na sve strane. Upravo tu je razlika jer je mrak iz prvog filma ovde poprilično zamenjen akcijom. Nazvao bih ovo velikom manom da akcija nije tako prokleto dobra. 

Ripli se u ovom filmu razvija u jednog od najvećih, kako bi ameri rekli, bedesova (badass) a ja ne mogu naći prikladnu reč kod nas za ovako nešto. Ko zna, nek nam je da da ne živimo u neznanju. Za mene na svetu filma ne postoji veći od nje. Švarceneger u Predatoru je mala beba za ovo. Ne možeš biti toliko zajeban koliko je to Elen Ripli. Najbolje od svega je što u svemu tome ona deluje savršeno prirodno. Naklon do poda za Sigurni Viver. No ne bih presekao ovde priču o njoj. Ne smatram je naročito atraktivnom ali na kraju i prvog i drugog dela ne možeš biti ravnodušan. Iako joj je uloga nešto što obično serviraju muškarcima, Ripli je, kako bi veliki prijatelj umeo da kaže, opasno "seksualna". Elem, u prvom delu je bila inteligentna osoba koja se borila za opstanak. Ovde Ripli izrasta u lik koji se bori sa alienima a ljudima lagano lupa šamare. Dobro sad, ne lupa im šamare ali na odličan način stiče autoritet. 

Pomenuh da imamo nešto novo kada su alieni u pitanju a to je pojava majke, jer logično, neko mora da leže ona jaja sa facehuggerima. Scena u kojoj se Ripli susreće sa tom kolosalnom zverinom mi je najbolja stvar u filmu. No nije to samo okršaj sa velikom zverinom, ima tu i nešto više - tu vidimo sukob dve majke. Ceo film zapravo pršti od tih aluzija na materinstvo, majčinstvo, materinajčinstvo... bokte. Ripli na početku saznaje sudbinu svoje ćerke, sudbinu koju je prespavala. Kasnije se bori za jednu devojčicu imajući opasno zaštitnički stav prema njoj. Ok, rekao bi neko, borila bi se za svakog od saboraca. Meh, to su baš šablonski heroji. Nije se ona baš uvek osvrtala na one koji su ostajali iza. Ako je mogla pomoći usput, pomogla je. Ovde se sa mudima do zemlje vraća da pomogne devojčici i tu imamo onaj majčinski instinkt. Sa druge strane imamo i majku aliena koja naravno brine za svoju "dečicu". Tako da taj sukob dve majke kulminira u opakoj završnici filma. Sad se setih blasfemije koju su napravili u četvrtom delu sa tim nekim rodbinskim odnosima i majčinskim osećanjima. Mogao sam bolje popljuvati taj film ali me mrzi da ga gledam opet. No ne bih se sad prebaciovao na kasnije filmove. Ni jedan ne zaslužuje da stoji uz prva dva. 

Kao i u svakom Kameronovom filmu i u ovom imamo njegov obračun sa korporacijama i moćnicima koji lovom vrte svet. Zanimljivo je kako on to uvek provuče tako da ne izgleda bezvezno i šablonski. U Terminatoru su likovi iz namere da naprave nešto revolucinoarno iskopali grob čovečanstvu. U Avataru imamo današnji tip moćnika koji grabe sve za sebe ne poštujući tradiciju i istoriju. U Aliens imamo likove koji žele istražiti novu vrstu u potrazi za moćnim oružjem. Sve to savršeno ima smisla. Naravno, po onoj narodnoj, ko se mača lati, oštricom čačka uho pa to vidimo i ovog puta. 

Ne želim da verujem da neko među vama nije gledao ovaj film. U grupi mračnih Sci-Fi ostvarenja ovaj je u samom vrhu. Ovo je onaj Kameron na vrhuncu, onaj koji nam je dao T1 i T2. Ovo je poslednji valjan film u Alien franšizi. Dok čekamo nešto vredno pažnje, ovo neretko mora da bude na meniju. Zapravo, segment od momenta kada Ripli krene po devojčicu pa do kraja filma bih mogao da gledam svaki dan i da mi nikada ne dosadi. Prvo, kada Ripli krene, osetićete opasnu količinu loženja. Potom, kada sretne kevu Aliena, kakav je to momenat mračne sci-fi preleposti braćo i sestre. Ništa tu ne manjka. Akcija, atmosfera, jeza, adrenalin, sve pršti. Napravite još jednog ovakvog aliena, nemojte da vas mrzi. Plačem za nečim ovakvim.

Zanimljivosti:
Scena sa trikom sa nožem nije postojala u originalnom scenariju već su je glumci osmislili između sebe i jedini ko nije znao ništa o njoj je Bil Pakston čiji lik je bio predmet šale. Kada je snimana scena u kojoj Njut klizi niz cev, Keri Hen koja ju je tumačila je namerno pravila greške kako bi scenu snimali nekoliko puta. Kameron joj je na kraju obećao da će moći da se igra tu koliko god hoće čim snime scenu kako treba. Lens Henriksen je pre snimanja izjavio da će napustiti glumu ako mu i ova uloga bude neuspešna. Bil Pakston je improvizovao skoro sve svoje dijaloge. 

Sigurni Viver je imala nekoliko zamerki na scenario ali se nije bunila niti je tražila od Kamerona da išta menja. Odbrojavanje od 15 minuta na kraju zaista toliko i traje. Nominacija Sigurni Viver za oskara za ovu ulogu je prva nominacija za glavnu žensku ulogu iz filma akcionog žanra. Jedno od jaja aliena je danas izloženo u Smitsonian muzeju. Krik aliena je dobijen menjanjem krika babuna. U specijalnoj verziji Ripli saznaje sudbinu svoje ćerke i vidi njenu sliku. Na slici je zapravo majka Sigurni Viver. 

Budžet je dozvolio da imaju samo 6 komora za spavanje ali su onda iskoristili ogledalo kako bi ispalo da ih je 12. Bil Pakston se izvinjavao maloj Keri Hen kada god je njegov lik psovao. Ona je rekla da joj ne smeta jer ni ne zna šta te psovke znače. Bišopova tvrdnja da ne može da povredi čoveka je izvedena iz jednog od Zakona Robotike koje je napisao Isak Asimov. Jedina uloga Keri Hen koja je kasnije postala učiteljica. 2015 je najavljena mogućnost da se Sigurni Viver vrati u franšizu pri čemu bi se radnja nastavila od ovog dela a treći i četvrti film bi se smatrali Rilinim snom. 

Lens Herniksen je izjavio kako je nedaleko od mesta gde je sniman film, sniman i Full Metal Jacket i da su se na pauzama glumci družili. Hiksa je trebao glumiti Džejms Remar ali je zamenjen Majklom Binom šest dana po početku snimanja. Navedeno je da je dobio otkaz zbog razlika u umetičkim viđenjima sa Kameronom a zapravo je uhapšen zbog posedovanja droga. Riplin mini toalet je zapravo kupljen od British Airwaysa. 

Samo šest Alien odela je korišćeno za potrebe snimanja. U sceni kada je Alien kraljica u liftu, cela lutka je smeštena tamo ali kako je bila prevelika, morali su joj ukloniti rep. Film je inicijalno trebao biti sniman bez Sigurni Viver ali je Kameron odbio. Bil Pakston je izjavio kako je Kameron ludeo sa Britancima u filmskoj ekipi jer su neretko prekidali snimanje da popiju čaj. Film je sniman u napuštenoj elektrani u Londonu.

Naj scena:

Ripley vs. Alien queen

Moja ocena: 9/10

уторак, 29. новембар 2016.

Requiem for a Dream (2000)


Requiem for a Dream (2000) on IMDb
Kod nas nazvan: Rekvijem Za Snove
Žanr: Drama
Režija: Darren Aronofsky
Glumci: Ellen Burstyn, Jared Leto, Jennifer Connelly...

Priča:
Priča o četvoro ljudi čiji životi se polako raspadaju kako njihova zavisnost postaje jača.

Moj osvrt:
Ovo je jedan od filmova koje ste mi najviše preporučivali. Zaobilazio sam ga jako dugo iz prostog razloga što kada sam ga prvi put gledao, pobesneo sam potpuno i nije mi se dopao ni malo. Razlozi za to su i više nego opravdani ali veliki je problem što zbog njih nisam dozvolio filmu da mi priđe. Nije da sam i ovog puta lako odgledao film ali ovog puta sam dozvolio priči da dopre do mene. Prvi problem koji sam imao je da je ovo jako izlizana tema. Nemojte mi reći da nisam u pravu jer više mi je muka od fimova koji kritikuju rasizam, drogu, ljudska prava itd. Danas bukvalno sve što kažete može da se podvede kao vređanje. U čemu je onda štos sa Rekvijemom? Fazon je u tome što je ovaj film imao muda da ogoli neke stvari, da vam prikaže nešto što drugi nisu mogli, smeli ili umeli, nešto što su drugi uopštavali i maskirali. Rekvijem ima muda do zemlje jer upravo time šamara tako da će se obrazi crveneti jako dugo.

Drugi problem je što je film režiran i usnimljen tako da sam non stop bio napet, non stop pod stresom i non stop sam osećao nervozu. Setite se Mementa gde nas je Nolan ubacio u majnd set lika dok nismo osetili da lagano ludimo ne znajući više da povežemo početak i kraj. To je bilo sjajno. Ovo u Rekvijemu je prokleto savršeno. I dalje je to jako teško za gledanje ali ja od pre deset godina nisam umeo da cenim nameru već sam se zatvorio pred nečim drugačijim. Tako da ovo nije upozorenje. Film je užasno težak za gledanje ali tema je takva, likovi su takvi. Hoćete pravi osećaj? Rekvijem vam ga baca u lice. Umesto bezmude priče sa naravoučenijem dobićete potpuni haos. 

Pogledajmo sad vizuelni deo filma. Pogledajmo okolinu oko likova čije živote pratimo. Skoro uvek su tu sivilo i praznina. Ne oslikava li to njihove živote generalno? Šta se dešava kada imamo scene koje su uslovno rečeno normalne, gde likovi kako tako vode pristojan život, rade lepe stvari, gde svi oni deluju sasvim ok? Te scene užasno odudaraju. Imamo opasan kontrast a u celoj slici odudara ono što je lepše, što je bolje, što je pravi put. 

Čitao sam tekst gde čovek kritikuje način na koji jedan od likova dolazi do droge. Ok, ima to smisla ali se o tome ovde uopšte ne radi. Ono što film govori je da je do droge jednostavno doći. Totalno je nebitno da li je ona prepisana od strane doktora, kupljena, ukradena, dobijena. Fazon je da je ona uvek tu, dostupna svima. Bitno je samo da li ćeš pružiti ruku ili se okrenuti. Ne možeš ignorisati ali možeš zaobići. 

Šta su konkretni razlozi, zbog čega se likovi opredeljuju za taj put? Evo kontra pitanja - da li je zaista bitno? Koliko puta ste se sami zapitali zašto neko to radi, zašto oni koji imaju sve to rade. To više nije prestup, nije strano, nije šok, nije fazon, nije stvar prestiža ili nivoa. To je način života i toga svi treba da budemo svesni. 

Dolazimo polako i do onoga što Rekvijem izdvaja od svih drugih filmova na ovu temu. Pogledajmo ljude koji su zavisni. U svim filmovima se transformišu u iste zombije koji su samo u potrazi za fiksom. Nema neke druge emocije. E pa jebite se svi. Rekvijem ima nešto drugo, ima likove kojima vidite emocije i u najgorem stanju i znate šta, i te kako su svesni tih emocija. Vidite da im je stalo do nekog ili nečeg ali vidite nemoć da ta emocija nadvlada zavisnost. Nemamo zombije, imamo ljude i to je opasan kvalitet filma. 

Obično kada vidimo likove koji su pali u kandže zavisnosti, ne vidimo ništa drugo osim jednosmernog srljanja u propast. To je ok ali zajebi me toga da čovek ne može da promeni svoju situaciju. E tu smo. Može. Čovek skoro uvek može da okrene list, da preokrene situaciju, da se izvuče. Stvar je u tome što je to tako prokleto teško. Tu zapravo dolazi čovekova mentalna snaga do izražaja. Ali budimo realni, svaka velika promena u životu traži veliku mentalnu snagu. Samo retki su sposobni napraviti taj korak ali skoro svako ima šansu. Rekvijem nam nije dao zombije, dao nam je ljude koji su sposobni da misle, koji imaju emocije, koji mogu da preokrenu situaciju. Pitanje je samo imaju li snage i volje za to. 

Kroz ceo film vidimo gradaciju. Situacija koja kreće je problem, eskalira u nešto mnogo veće, gde čovek može da lagano strada i na kraju se zavšrava totalnom propašću. Upravo ona tenzija i nervoza o kojim pričam se pojačavaju. Glavnu muzičku numeru iz filma sam siguran da znate. I ona je takva. Kreće lagano, ubrzava, zvuči preteće, pa jako opasno i eskalira u totalnu jezivost. Svakako jedna od najupečatljivijih muzičkih numera koju možete čuti na filmu.

Iste stvari se dešavaju i sa likovima. Od problema koje imaju nastaju ogromni, sve to eskalira i neminovno rezultira opasnom degradacijom ličnosti. I opet se vraćam na ono glavno - nećete videti zombija, videćete čoveka koji je uništen zavisnošću. I dalje je to onaj isti čovek. Zavisnost nije kao u drugim filmovima glavni lik. Ne. Glavni lik je čovek koji se samouništava. Ooo da. Nije droga čovekov neprijatelj - čovek je sam sebi neprijatelj. 

I tu dolazimo do nas koji gledamo te ljude. Vidimo da su uništeni, vidimo da su izgubljeni ali nam ih je ipak jako žao. To ne možemo reći za veliku većinu filmova sa ovom temom iz prostog razloga što nam ne nude osobe već hodajući magacin za drogu. Nasuprot šablonskim filmovima, ovde ne žalimo osobe koje su ovi ljudi nekada bili jer oni su i dalje iste osobe. Ovde ih žalimo sada, ovakve kakve su, žao nam ih je zbog sadašnjosti jer su one i dalje ono isto. Pogledajte lik koji na savršen način tumači ovde veličanstvena Elen Burstin. Ona na kraju zvuči kao totalno luda osoba ali ono što izgovara nije ludost. Ona je samo uništena do te mere da nikom nije stalo za ono što ona jeste već ljudi gledaju upravo onog zombija koji se svima nudi u ovakvim pričama. Tu je velika razlika između maske/efekta i suštine. 

Kako ovakve priče rezultiraju - uglavnom krajem sa totalnim uništenjem. Rekvijem je tu mnooogo suroviji nego što ste navikli. Ne mislim zbog onog što se likovima desilo. Dešavale su se i brutalnije stvari. Rekvijem ima nešto drugo. Realniji je, iskreniji je, hrabriji je. Zašto? Zato što taj kraj nije tako blizu. O ne, braćo i sestre. Mnogo je kilometara i sati do tog kraja. Jezivo je to što su svaki kilometar koji čovek u ovom stanju pregazi i svaki sat koji potroši sve veća patnja. Beskrajna patnja.

Zanimljivosti:
Tokom monologa Elen Burstin o tome kako je stara i sama, Metju Libatik je slučajno dozvolio da kamera odluta od scene. Kada je Aronofski uzviknuo "rez" da bi se suočio sa kamermanom, shvatio je da on plakao tokom snimanja i da je navlažio kameru tako da nije video šta snima. Aronofski je odlučio da tu scenu zadrži u filmu. Elen je inicijalno bila zgrožena ulogom i odbila ju je ali kada je pogledala Pi (1998) od istog režisera, prihvatila je ulogu.

Aronofski je od Letoa i Vejansa tražio da se mesec dana uzdržavaju od unošenja šećera i upražnjavanja seksa kako bi osećali jaču zavisnost za nečim. Leto je značajno smršao i družio se sa pravim džankijima kako bi bolje ušao u ulogu. Elen Burstin je izjavila kako joj je ovo najveća uloga koju je tumačila. Kada Sara Goldfarb ide podzemnom železnicom pričajući ljudima da će nastupiti na televiziji, jedan čovek joj kaže "You are whacked". To je otac Darena Aronofskog. Scena u kojoj Konelijeva stoji i gleda ka okeanu je uzeta iz filma Dark City. 

Zbog zahtevnih scena, Elen je svakog jutra četiri sata nosila medicinsku kragnum dva "debela" odela, od 10 i 20 kg i devet različitih perika. Kako bi ušla u ulogu Merion, Dženifer Koneli je počela da dizajnira odeću i na kraju se to završilo tako što je sama nosila većinu svoje odeće. Aronofski je inicijalno želeo da glavni likovi budu još mlađi. Tri od četiri glavna lika su dobili oskare, Koneli, Burstin i Leto. Niv Kembel je bila prvi izbor za Merion ali je odbila zbog scena golotinje.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 10/10