Kôkaku Kidôtai (1995)

Alternativni naziv: Ghost in the Shell
Kod nas nazvan: Duh u Oklopu
Žanr: Animirani| Akcija | Kriminalistički | Drama | Misterija | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Mamoru Oshii
Glumci: Atsuko Tanaka, Iemasa Kayumi, Akio Ôtsuka...

Priča:
Policajka kiborg i njen partner su u lovu na misterioznog i moćnog hakera po imenu Puppet Master.

Moj osvrt:
Siguran sam da ovaj film zaslužuje i veće hvalospeve i bolju ocenu od ove koju ću joj dati. Navešću dobre stvari koje sam video što sigurno neće biti sve što valja u ovom filmu ali ću se potruditi i da objasnim zašto ovo nisam doživeo kao remek-delo. 

Za početak moram da kažem da su kreatori Matriksa bili vidno inspirisani ovim ostvarenjem. Od nekih sitnih fazona pa do "pozajmljivanja" nekih većih ideja, sve je to i više nego očigledno. Recimo i Ex Machina pozajmljuje neke fazone a sam kraj jako podseća na završincu u Ghost in the Shell. Još više detalja o tome nešto kasnije. 

Prva stvar zbog kog nisam mogao da ovo doživim kao graundbrejking je ideja koja me suviše podseća na Blade Runnera. Ponovo se proteže pitanje šta je to zapravo ljudskost. Veliki broj filmova se igra sa tom temom ali kad jednom vidiš finale Blade Runnera ništa te baš ne dotiče toliko. Naravno, Ghost in the Shell nije samo to ali je jako teško ne misliti na Ridlijev masterpis.

No ono što nam Blade Runner daje na kraju, Ghost in the Shell nije skrivao već nam je davao od samog početka. Čini se da iz prvog lica imamo to lomljenje u glavi kiborga (Motoko - policajac) koji jako želi da bude viđen kao osoba. Scene u kojima to vidimo su neprocenjive. Moja omiljena je kada vidimo Motoko dok putuje i vidi osobu koja je fizički potpuno ista kao ona. U tom momentu se čuje jedna od numera nestvarno dobrog soundtracka koji bi i najobičniju scenu učinio bitnom a kamo li ovako efektnu. Sve je tu - suština, emocija, priča. Sve nam je iskazano bez ikakvog dijaloga i bespotrebnog trtljanja. Postoji nekoliko tih scena u filmu i mogao bih ih gledati satima koliko su dobre.  

Ima tu još sjajnih finesa koje ne dolaze samo od glavnog lika. U sceni kada se Motoko svlači vidimo kako njen partner (sa posla) okreće glavu. Ako je ona kiborg, zašto bi okretao glavu? Tu, opet bez dijaloga i patetisanja, vidimo njegov stav prema njoj - on je smatra za osobu. S obzirom na to koliko su dobre, mislim da je film morao više ovih stvari da dostavi. Ne, ne mislim na golu Motoko... 

Nije baš lako pohvatati celu priču pogotovu što imamo mnogo učesnika. Kada krenu svi igrači da se pominju i ulaze u igru, konfuzija je neminovna. Opet, ne mogu ni ovo da smatram za manu jer se sve moje zamerke zapravo svode na isto. Moj savet vam je, ako se odlučite na gledanje ovog filma, a ne vidim što ne biste, budite jako pažljivi. 

Šta je onda ta glavna zamerka? Zamerka je što je ovo trebalo trajati BAREM pola sata više. Zašto? Zato što ovo ima ogroman sadržaj. Prvo, mogli su nam dati još tu emotivnu stranu priče gde vidimo tu unutrašnju dramu kod Motoko. Shvatili bi dosta stvari mnogo ranije i još više bi se povezali sa tim likom. Drugo, da su dali sebi vremena, cela ta priča sa tolikim učesnicima ne bi bila tako konfuzna. Imali bi vremena da upoznamo sve i u glavi nacrtamo gde je ko smešten i šta mu je uloga. 

Treći razlog zbog kog je ovo moralo više trajati je taj, uslovno rečeno, negativac koji se proteže kroz ceo film. U svetu u kom su svi povezani "online", haker može da napravi haos. Međutim umesto standardnog holivudskog "zao sam jer jebiga, mora neko da bude kontrateža superheroju" negativca, dobili smo nešto mnogo više. Dobili smo širu sliku i opako smišljen zaplet. Ovaj zaplet je zapravo potencijalni fakap celog sistema koji gledamo. Ali nam film to donese jako brzo i završi se dok još shvatamo u čemu je poenta. 

Još jedna brutalna ideja je modifikacija čovekovog sećanja. To je nešto što sam prvi put video u seriji Nowhere Man i egzekucija te ideje u pomenutoj seriji je na mene ostavila trajne posledice. Nisam se ni dan danas oporavio od te sulude priče. No ono što Ghost in the Shell nudi je ovde čak i emotivnije prikazano. Naša sećanja su sve ono što jesmo. Takva promena neminovno vodi ka drugačijoj osobi dok shvatanje da sve ono što znamo nije naše već je fabrikacija, dovodi do uništene osobe. Sad tu informaciju stavite uz lik Motoko. Uz svu onu borbu koju vodi u sebi, ovo je jako poražavajuće. Drama at ic fajnest.

Kraj je perfekcija ali da su priči dali više vremena da zaživi, on bi imao opasan impakt. Hoću ovde da se vratim na Ex Machina film. Spoiler (vezan za Ex Machina). Setimo se na kraju kada se devojka koja je kiborg oblači i kreće napolje. Ona ide u masu i to je sjajno iz više razloga. Prvo ona može da priđe kome i gde god hoće što je potencijalno čini opasnom. Ali to je sitnica. Glavna stvar je to što je ona takva da ljudi neće primetiti da nije živo biće. I tu otvoriš u glavi mnogo pitanja. Jedno od najboljih je ono koje je tema ovog filma - da li je moguće da nas brdo mesa i kostiju čini čovekom? To ispada jedina razlika na kraju. Šta mi zapravo jesmo. Šta nas razlikuje od robota ako već obavljamo gomilu zadataka koje nam drugi stavljaju ispred nas.... 

Vidite koliko ovo iz prethodnog pasusa izgleda prajsles. Ghost in the Shell ima još bolju ideju ali joj ne dozvoljava da blista u punom sjaju. Ne samo da ima ovo što sam naveo iz Ex Machina, on ima još jednu ideju (koju ne želim da spojlujem) koja potencijalno ima veliki impakt na čovečanstvo. Kada pogledate ovo, biće vam jasno da je ideja prekretnica u novom Blade Runneru ukradena odavde. Jedini problemičak je to što je ona tamo pojednostavljena, transformisana u spektakl i nadasve besmislena i kretenska koliko je to moguće. 

Na kraju mogu da kažem da mi je jako žao što ovaj film nema neku Director's Cut verziju. Darkwood je najavio Mange tako da se iskreno nadam da ću ovo u što skorije vreme pročitati. Bude li novih otkrića i doživljaja, eto mene sa novim ili proširenim tekstom za ovaj filmić koji svakako ne treba propustiti.

Zanimljivosti:
Prvi anime koji je u isto vreme prikazan u Japanu, Britaniji i Americi. Cilj je bio da anime postane više mainstream. Programski jezik koji Dr Vilis koristi je C. Radnja filma se odvija 2029.

Naj scena:

Pomenuti susret

Moja ocena: 8/10

The Truman Show (1998)

Kod nas nazvan: Trumanov Šou
Žanr: Komedija | Drama | Naučna Fantastika
Režija: Peter Weir
Glumci: Jim Carrey, Ed Harris, Laura Linney ...

Priča:
Čovek otkriva kako je ceo njegov život zapravo TV Šou.

Moj osvrt:
Trumanov Šou je genijalan na nekoliko nivoa i uspeva u svakom segmentu osim u jednom - iako se prodaje za komediju, on to nije. Lako mogu reći da je češće jeziv nego smešan. Napravljen je pametno jer u svom besmislu predstavlja odličnu kritiku mnogih stvari. Imamo filmove novijeg doba koji su pokušali isto to ali su otišli u krajnost i postali teški idiotizam (Hunger Games anybody...) 

Pođimo od ljudi koji gledaju Trumanov šou. To je već ona stara priča viđena recimo u genijalnom Rear Window. Ljudi naprosto vole da gledaju živote drugih, ljudi vole da ocenjuju, procenjuju, osuđuju, da se poistovete i sažive. Na žalost to je najveći pokazatelj neostvarenosti. Sve te horde zakucane za ekrane dok balave na razne reality stvari su zapravo ona masa koju je najlakše kontrolisati. Ne, ne pričam van konteksta filma iako to liči na našu današnjicu.

Još jedna zanimljiva stvar je privatni život ljudi koje gledamo na ekranu. U ovom slučaju je to Truman, u stvarnosti to može bilo koje poznato lice sa TV ekrana. Mi praktično prisvajamo njihove živote, doživljavamo njihove odluke previše lično, njihove uspehe osećamo kao svoje, njihove poraze kao izdajstva. Ne verujete? Pogledajte kako se pljuje po jednom momku, verovatno najvećem sportisti kog smo imali, momku koji je otišao do neviđenih visina i onda doživeo pad. Kako vam odjednom opasni glumci postanu smešni samo zato što nisu vaša politička opcija. Kako vam odjednom sjajni muzičari postanu pajaci kada ne dele isti stav kao vi? Za toliko nebitne likove, mnogo tripujemo neku bitnost. 

Ovo je zapravo film o svakom mogućem pojmu, sistemu ili mehanizmu koji upravlja vama. Bilo da je to društvo, religija, opšte merilo vrednosti, vlast, trenutna moda, bilo šta od tih stvari će te naterati da živiš po šablonu. Upravo tako postaješ jedan od mnogih, upravo tako ne utičeš ni na šta. Ako dozvoliš da sve drugo upravlja tobom, nećeš dozvoliti sebi da osetiš mnoge stvari koje bi te ispunile. Prelako dopuštamo svemu tome da upravlja nama umesto da se vodimo osećajem. Trumanov Šou pokazuje upravo to, borbu čoveka da ostvari jednu običnu želju, jedan običan put, da potraži jednu lepotu koja mu nije nametnuta. Šta ga sprečava u tome? Sve ono što mu određuje kako će živeti. Mislite o tome. 

Neko može da kaže "pa šta mu fali, ima sve što treba...". Onaj ko misli tako je zapravo onaj koji nema to što naš Truman ovde ima. Ako mislite kao ovaj navedeni, onda zamislite da imate mogućnost da dođete do ovoga što Truman živi ali da vam nešto drugo ne dozvoljava da to ostvarite. Sve se to zapravo svodi na to da sam sebe sprečavaš da se ostvariš. Znam, nije lako odvojiti se od svega toga čemu slepo robuješ. Naprotiv. To je jedna od najtežih stvari. Ali ne osporavaj nečiju želju za promenom samo zato što ti nemaš hrabrosti za nju. Ako robuješ svemu, zamenjiv si šraf u mašini koja radi za nekog drugog. 

Najjeziviji momenat u filmu je (mali spoiler) kada se Truman susreće sa svojim ocem posle toliko godina. Onda shvatite da taj neko ima moć da vam oduzme nešto tako nenadoknadivo i vrati vam kada god on to poželi. Može li Vam vratiti onda ono izgubljeno između? Ta scena nije emotivna, ta scena nije vesela niti topla, to je užasavajuće jeziva scena. Jedna od najlepših emocija koju čovek doživljava je laž i plod nečije režije. Koliko je to samo nečovečno i surovo. Truman nije glumac, nije stvar zabave, on je ovde žrtva. Ovde moram da ubacim citat iz Srpskog filma: " To nije pornografija. To je život. Život jedne žrtve. Ljubav, umetnost, krv, meso i duša te žrtve u direktnom prenosu svetu koji je sve to izgubio, a sada debelo plaća kako bi mogao da gleda, iz udobnosti svoje fotelje ... Žrtva se prodaje. U ovom svetu, žrtva je danas najskuplja roba, jer žrtva najviše oseća i najbolje pati." 

Zašto je izbor Džima Kerija za glavnu ulogu perfekcija? Do ovog filma ga znamo kao zabavljača, veseljaka, čoveka koji samo zna da nam izmami osmeh. Ovde gledamo takvog čoveka koji pati. Verujem da većina vas među prijateljima ima nekog veseljaka. Siguran sam da ste svesni koliko se oseti u njihovom prisustvu kada nisu raspoloženi i pate. Zbog izbora Kerija za glavnu ulogu, emotivno mrcvarenje ovog čoveka je još upečatljivije. Da su uzeli neku osobu sa izmučenim licem, recimo Edrien Brodija, onda ne biste imali "predznanje" kakav je on kad je srećan. Ubijanje u pojam takvog lika bi bilo samo još malo tereta na ionako uništenog čoveka. 

U jednoj sceni vidimo bedž na kome piše "How's it going to end?" ("Kako će se završiti?") I to je pitanje koje ovde konstantno moramo da postavljamo. Kraj može biti jako lep ali je jako teško doći do njega. Moramo uložiti veliki trud, moramo preuzeti stvar u svoje ruke i doći do onakvog kraja kakvog želimo. Ako ostavimo to u rukama drugih, on će nam odrediti kraj a on sigurno neće biti onakav kakav želimo. Ne dajmo da nam prodaju priču da smo poginuli za veće dobro. Ne. Ono što radimo, radimo za veće dobro, ali živimo onako kako osećamo da treba. 

Kako doći do toga da sami odlučujemo, da sami veslamo tamo gde želimo? Potrebno je nešto jako teško a to je promena. Promena neminovno znači odricanje, znači i opraštanje od mnogih ljudi i stvari koje želimo. Zašto se svi upiru da Truman ostane onakav kakav jeste? Zato što većina njih postaje besmislena i odlazi u zaborav. Postoje ljudi koje volimo i koji nas vole a koje neminovno ostavljamo iza. Ali oni će razumeti. Promena vodi u nesigurno, zato vrata koja Truman otvara na kraju vode u tamu. Ne znamo šta će biti ali idemo ka nečemu što mislimo da će biti lepo. Jako malo ljudi ima hrabrost i odluči se na ovakav korak. Jako malo ljudi se oseća ispunjeno i zadovoljno onim što je uradilo. Pronađite sebe, učinite sebe srećnim ili prepustite drugom da vas on vodi ka nečemu što je njegovo zadovoljstvo. Odlučite da budete glavni junak svoje priče ili ostanite objekat tuđe. Izbor je vaš.

Zanimljivosti:
Ed Heris i Džim Keri se nisu susreli tokom snimanja. Režiser Piter Vir je imao ideju da kada se film bude prikazivao u svakom od bioskopa simuliraju nestanak struje i onda da se na bioskopskom platnu pojavi direktan snimak iz sale u kom bi kamera snimala publiku. Potom bi se vratili na dalje prikazivanje filma. Po izveštaju mnogih psihologa, posle gledanja ovog filma se javilo mnogo ljudi koji su imali isti utisak kao Truman. 

Piter Vir i Džim Keri su jako teško sarađivali u početku jer Keri po ugovoru ima pravo da zahteva promenu scenarija. Na sreću, Vir je bio prezadovoljan Kerijevim improvizacijama. Keri je rekao da je scenario za ovaj film jedan od najboljih koje je čitao zato što je funkcioniše na više nivoa. Izjavio je i da se lako poistovetio sa Trumanom zbog obožavaoca koji ga svuda prate.

Naj scena:

Naklon

Moja ocena: 8/10

Saw II (2005)

Kod nas nazvan: Slagalica Strave 2
Žanr: Horor | Misterija
Režija: Darren Lynn Bousman
Glumci: Donnie Wahlberg, Beverley Mitchell, Franky G

Priča:
Detektiv i njegov tim moraju da spase 8 ljudi koje je u napuštenu kuću zatvorio serijski ubica poznat kao Jigsaw.

Moj osvrt:
Mislim da originalni Saw nije dovoljno cenjen s obzirom na kvalitet koji poseduje. Glavni krivci koji su mu naštetili su nastavci, ne toliko zbog kvaliteta koliko zbog pomeranja fokusa sa teme na jeftine zajebancije sa zamkama i krvoprolićima. Ako ste hteli gledati dvojku zbog nastavka priče o Krameru i možda još detalja, jebigica, ne verujem da ste na kraju bili zadovoljni. Neku veću dubinu priče niste sigurno mogli dobiti. Ako se pak ložite na zamke i krvoprolića bez nekog velikog smisla, onda ok, verujem da ste uživali ali očigledno niste u potrazi za nekim pravim kvalitetima. 

Šta dvojka donosi kada je u pitanju lik Džona Kramera? Da budem iskren, ne treba nam još puno detalja. I ono malo iz originala je sasvim dovoljno da uvidimo suštinu. U Saw II vidimo jako malo novina iz njegove istorije. I ono što vidimo je totalno irelevantno za priču. Naklon do poda Tobinu Belu za ono što dostavlja. Da je neki manje upečatljiv glumac u ulozi Kramera, verujem da i ovo malo ne bi bilo tako zanimljivo. 

Da li nam ovaj film donosi nešto idejno novo? Tek trunku. Osnovna ideja je ista. Iz keca se vidi ta želja da čovek uvidi, da shvati grešku, da se promeni i ceni ono što ima. Da li je potrebno da vidimo tako neku promenu na ekranu? Mislim da nije. Po onoj narodnoj, ko se na mleko opeče i u jogurt duva, čovek će svakako shvatiti grešku posle nekog velikog šoka u koji ga je ta greška oterala. No ovde su u tom nekom raspletu dali temelj za nastavke. Ne mislim samo na bespotrebne nastavke filmova već mislim na samu ideju onoga što Kramer radi i što jeste. Da li možemo da kažemo da je to bitno, važno, neophodno za celu priču? Naravno da ne. Da li je loše? Daleko od toga. Zapravo najveći problem ovog filma je što je ceo plan koji izlaže Kramer previše ličan. Previše su njegove namere usmerene ka jednoj osobi.

Ovde su se više trudili oko veze likova u priči. Skrili su te neke mini obrte, uneli dodatnu tenziju među samim likovima. Hajde da se setimo prvog dela gde smo imali samo dva obična čoveka. Tenzija među njima je bila opasna. Ovde su malo to iskarikirali. Suviše šablonski likovi i teže je poistovetiti se sa njima. To jednostavno nije vredno trikova koji nam se serviraju kada uvidimo povezanost među njima. Ali hej, barem su se potrudili da imamo nešto drugačije nego u originalu. 

Problem je što su sve stvari na koje film ovde pokušava da poentira takve da ih više cenimo zbog originala. Kada čujete "I want to play a game" naježite se zbog prvog dela. Kada ovde čujete onu pesmu sa kraja keca, podigne vam se adrenalin iako je scena koju tada gledamo teška bulja, što zbog likova za koje nas baš briga, što zbog preterivanja koje donosi. Fanovi originala, da li biste gledali bilo koji Saw nastavak bez kramera u priči? O tome pričam.

Što se tiče maštovitosti zamki, tu opet skidam kapu. Scena koja otvara film mi ne da mira kad god je se setim. Maštovitost je zaista doprinela tome da skoro sve te scene odgledamo u grču. Na žalost, tupavost nekih od likova smanjuju tenziju i onda ta jezivost ne dolazi do izražaja koliko bi mogla. Recimo scena sa špricevima je negledljiva koliko je napeta i odvratna i koliko žalite devojku koja trpi bol. Nasuprot njoj imamo scenu u kojoj druga devojka praktično sebi zarobi ruke u neke noževe na užasno retardiran način. Tu čekaš kraj scene, ne zato da bi se prekinulo mučenje osobe već samo da se krene dalje. 

Čemu ova relativno visoka ocena? Glavna stvar, nisu pljunuli na savršeni original. Nisu uradili ono što je T3 uradio za prva dva Terminatora. Ne mogu da mrzim film ipak. Jesu ponovili fore, jesu nam dali jako malo, ali opet, kao velikom fanu prvog Saw filma, ovo je bilo jako zanimljivo, upravo iz razloga što ovaj bespotrebni filmić budi u glavi sve one sjajne stvari koje sam gledao u originalu. Što se tiče kasnijih nastavaka, sećam ih se tek kroz maglu. Ovaj poslednji nisam gledao pa ako je neko od vas to učinio, biću mu zahvalan na nekom komentaru.

Zanimljivosti:
Kako bi kraj bio što efektniji, niko od glumaca nije dobio scenario sa raspletom. Snimljeno je pet različitih završnica filma. Ceo film je snimljen u jednoj zgradi. Šauni Smit je bila trudna tokom snimanja ali nije želela nikom da otkrije. Lutkica koja je jedan od zaštitnih znakova filma je u prvom delu pokretana nitima. Ovde su imali veći budžet i napravljena je mehanička verzija.

Naj scena:

Potraga za ključem

Moja ocena: 6/10