Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Filmove koje ste predložili za gledanje možete videti ovde. Šaljite i nove predloge za listu. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

понедељак, 25. август 2014.

Der Himmel über Berlin (1987)


Wings of Desire (1987) on IMDb
Alternativni naziv: Wings of Desire
Kod nas nazvan: Nebo nad Berlinom
Žanr: Drama | Ljubavni | Fantastika
Režija: Wim Wenders
Glumci: Bruno Ganz, Solveig Dommartin, Otto Sander...

Priča:
Anđeo, umoran od nadgledanja ljudskih aktivnosti želi da postane čovek kada se zaljubi u smrtnicu.

Moj osvrt:
Wings of Desire je filmić koji sam izbegavao dugo. Razlog za to je bio taj što sam baš davno gledao njegov rimejk sa Kejdžom i Meg Rajan. Taj blagi užas koji mi se gadi na samu pomisao mi je stvorio neku sliku da i ovaj film sadrži sličnu priču. Ne samo da nemaju dodirne tačke već ova dva filma pričaju u potpunosti drugačije priče. Ne bih se bavio bez preke potrebe tim užasom od rimejka. Ovaj film priča što ni jedan do sada nije rekao. Jedinstven je i iz tog razloga što sam sve vreme imao utisak da čitam knjigu. Povremeno uz neki drugi film dobijem taj osećaj ali on traje kratko. Ovaj film se ne gleda, ovaj film se čita. Ovaj film biste videli da okrenete glavu i gledate na drugu stranu slušavši naraciju, dijaloge i monologe. 

Venders nam kroz anđele pruža večnost, ali ne onakvu večnost kakvu bismo svi zamišljali. On pruža svu simboliku te večnosti. Šta mislite, zašto u toj večnosti nema osećaja, nema boja, nema nekih naročitih emocija? Kakve emocije možeš imati kada si večan? Volećeš nekog i nikada više kao tog nekog a taj neko će ostati u prošlosti. Volećeš jedno razdoblje i sve ćeš meriti po njemu. Jedno vreme ćeš uživati u trčanju, hodanju, plivanju, letenju. Neminovno će doći vreme kada više nećeš želeti to da radiš a za više od toga nemaš mogućnost. Onda možeš zamrzeti nešto što si voleo, nešto u čemu si uživao ti može biti dosadno, nešto čemu si se divio ćeš gledati sa ravodušnošću, ako si ispunio najveće ciljeve više nemaš motiv, ako si video nešto najlepše, ništa posle toga ti ne može biti toliko lepo, ako si video sve - šta ti je još ostalo da vidiš? Postao si ravnodušan prema svemu. Nije li to isto kao i potpuno odsustvo lepih emocija? 

Uloga ovih anđela je genijalno osmišljena. Nema tu puno fantastičnih stvari, nema patetike - nju tražite u rimejku, nema zabave itd. Ne troši ovaj film vreme na te stvari. Na prvi pogled izgleda kao da anđeli sve što rade, poprave raspoloženje nekom i to je to. Obratite dobro pažnju kako to rade. Oni uvek podsete čoveka na nešto što je vredelo u njihovoj bližoj ili daljoj prošlosti. Nije li to prelepo? Upravo imate pokazatelj da za sve možete imati snage, samo je pronađite u sebi. Setite se nekog lepog momenta koji će vas oraspoložiti, setite se nečega što će vam dati motiv, setite se nečega što će vas trgnuti, setite se nečega što vas je možda i iznerviralo. Zašto da ne? Možda to upravo bude nešto što će vas naterati da dokažete nekom da greši, možda vas to pokrene da budete bolji nego što jeste, možda vas to podstakne da napravite nov korak a svaki naredni korak vas vodi u nešto nepoznato, nešto fantastično. Umesto nečega što bi očekivali od plitkih priča, umesto toga da anđeli nekom zabavom za kratkovide čine čuda, oni upravo bude veru čoveku u njega samog, pokazuju čoveku da on ima u sebi sve što je potrebno za snagu volje. 

Film je većim delom crno-beo. Tek povremeno se pojavi boja. Boja deluje kao nešto osvežavajuće. Nisu uvek lepe slike obojene ali ono što je bitno, ta boja upravo pokazuje emociju. Setite se prvih zaljubljivanja, setite se prvih poljubaca, setite se prvih tragedija, setite se prvih strahova u vašem životu. Reakcije su burne jer to je nešto novo. Upravo je to boja u večnosti ovih anđela. Novo osećanje koje dolazi. Tu neprimetno prođe jedna dilema kroz film. Ne trubi se o njoj a savršena je. Da li i ove boje prepustiti večnosti i dozvoliti im da izblede ili trajati dok i one traju? Šta je večnost naspram jednog momenta koji vredi večnosti, šta je beskraj naspram vašeg sveta u kom se osećate sigurno, voljeno i srećno. Svi oni razlozi zbog kojih bi želeli večnost u toj večnosti bi izgubili vrednost. Želimo li da se jednog momenta pitamo šta smo to voleli? Želimo li postaviti pitanje da li je vredno to što smo nekada voleli? 

Najveći deo filma prolazi u savršenim monolozima. Da sam film gledao sam, svaki od monologa bih preslušao po nekoliko puta. Pazite, ako vam kažem da oni sadrže mudrost i istinu ovog sveta to bi značilo da morate da kefate o njima i da je ovo teško za gledanje. Ne, ovo je ona životna istina koju vam neko saopšti običnim rečima na savršen način, ovo je nešto što vam otvori oči i nasmeje vas svojom jednostavnošću a opet oduševi svojom veličinom. A ti monolozi su zapravo razmišljanja ljudi. Anđeli imaju sposobnost da čuju misli drugih. Odabrano je nekoliko ljudi čiju ćemo priču slušati. U tom odabiru i jeste lepota. Izabrano je nekoliko ljudi koji nisu ni po čemu posebni a opet svojom pričom dopiru do nas. Zašto? Zato što priča nekolicine običnih ljudi je priča svih nas. Kada čujemo toliko priča u svakoj od njih ćemo pronaći i deo svoje. Ko god da priča, ne priča samo za sebe, priča za sve nas jer i ta jedinka je ogledalo naše vrste i našeg društva. Kada se nešto desi, nije se samo desilo nekom tamo, desilo se svima nama, na ovaj ili onaj način. 

E sada, kada čujemo sve ove priče i čujemo između ostalog i našu priču, zašto mislimo da su te priče velike i da će trajati večno? Pojam može trajati večno, to je tačno, ali mi nismo pojam, mi smo jedinke. Čak i ono što nas okružuje, priroda koju gajimo ili gazimo, gradovi koje gradimo, mašine koje stvaramo, sve to traje dok trajemo mi, dok traje naša priča o tome, dok traje naša priča o nama samima. Ta naša priča traje sve dok postoji neko ko je priča, makar je pričao sam sebi. Nismo večni. Naša priča može trajati dugo. Možemo postati čak i istorija sve dok nas vreme ne preobliči u legendu ili pak izbledi u toj istoj istoriji. U oba slučaja to više nismo mi. Zato upravo sada, pričajmo svoju priču, pričajmo priče koje smo čuli, pričajmo drugima, slušajmo druge. Nek ovi koji su pričali nama traju još makar malo i dajmo drugima razlog da sačuvaju nas u pričama još neko vreme. Možda jedna od tih priča bude značila nekom, možda jedna obična priča promeni nečiji život. 

Morao sam da se potrudim da zaobiđem ono glavno u prethodnom delu teksta. Šta je to što biste pričali nekom? Šta bi imalo najživlje boje u vašem životu? Čiju biste priču pričali? Koga biste pomenuli? Obratite pažnju na kakve detalje anđeli podsećaju ljude u filmu. Imamo ljude koji su neraspoloženi i malo podsećanja ih podstakne da promene raspoloženje. Imamo čak i čoveka na samrti koji nabraja neke detalje koji možda ne zvuče tako bitno. E tu smo. Upravo u tim detaljima je i lepota našeg života. Ok, svi mi pamtimo neke velike događaje, bili oni lepi ili tragični, ali da li su oni ono što bi želeli da proživimo ponovo? Ne bih rekao. Život čini skup jednostavnih osećaja i slika u kojima ste uživali i u kojima uživate, koji vas vrate u neki momenat. Zbog toga je ova Naj scena čista perfekcija. Ništa razmišlanje i procena, ništa logika, ništa procena već samo čisti i savršeni osećaj. Za neke ljude ti detalji možda deluju nevažno ali za vas oni znače mnogo. To može biti bilo šta: miris majčine kuhinje, zvuk očevog automobila, senka drveta u vašem dvorištu, miris starih knjiga, bacanje kamenčića u vodu, pesak koji protiče između prstiju, napuklina na stazi, hladan vetar u tihoj noći, karirani kafanski stolnjak, scena iz bezveznog filma koja vam je draga, miris pokošene trave, strip kojem nikada niste pročitali kraj, zvuk otvaranja flaše Coca-Cole, slivanje kišnih kapi niz prozor itd. Mnogo je takvih detalja. Samo malo se udubite i shvatićete koliko takvih stvari držite u sebi i u koliko takvih stvari budi vaše emocije. Koliko god vi pričali o njima, svi ti detalji kada se spoje, i oni pričaju priču o vama.

Zanimljivosti:
Crno bele sekvence su snimane kroz parče ženske, svilene čarape. Snimanje Berlinskog Zida je bilo zabranjeno pa su morali napraviti repliku. Prva replika je uništena tokom kiše jer je izvođač prevario producente i napravio je od drveta. Venders je želeo da Handke učestvuje u pisanju scenarija ali je ovaj to odbio. Handke je napisao nekoliko scena oko kojih je Venders napravio svoju priču.

Naj scena:

"Es muß einmal ernst werden..."

Moja ocena:10/10

четвртак, 21. август 2014.

Persona (1966)


Persona (1966) on IMDb
Žanr: Drama
Režija: Ingmar Bergman
Glumci: Bibi Andersson, Liv Ullmann, Margaretha Krook...

Priča:
Medicinska sestra je zadužena za oporavak glumice koja prestaje da priča. Vremenom, njihove ličnosti se stapaju.

Moj osvrt:
Zašto ćutimo o nekim stvarima? Da li zato što bi naša iskrenost povredila nekog? Možda upravo naše ćutanje stvara harmoniju i sigurnost u kojim živimo. Možda bi naše reči udaljile od nas ljude koje volimo. Možda bi nas one koštale posla, pripadnosti grupi, nivoa, zvanja itd. Možda bi ono što ćutimo nanelo nepopravljivu štetu drugima. A možda bi ta ćutnja stvarala lažnu sliku. Možda bi ona stvorila utisak drugima da su veliki. Da li to znači da naša ćutnja zapravo laže? Ako ćutnjom krijemo istinu, naša ćutnja je zaista laž. Da li možda ćutimo zato što smo prazni, što nemamo šta da kažemo i podelimo sa drugim? U to sumnjam. Takvi ljudi ćute jer nemaju sa kim da pričaju. Da li ćutimo iz straha? Možda strahujemo od neprihvatanja. Najčešći razlog naše ćutnje i jeste strah. Strah od toga šta će neko drugi misliti, strah od toga da li ćemo zvučati pogrešno, da li će nam se neko podsmevati. Da li je onda naša ćutnja mudrost ili kukavičluk, strah od toga da manje vredimo? 

Zašto tako lako poverujemo nekom uz koga se osetimo sigurno? Oni bi mogli da nas izdaju. Ako im damo ono najtajnije u nama, dali smo im nešto čime nas je lako povrediti. Ali hej, verujemo im. Volimo da smo uz njih. Zašto se tako lako otvorimo? Zašto smemo reći nešto što bi svima drugima zvučalo neprihvatljivo? Zašto onda ne strahujemo od toga kako će taj neko misliti o nama? Ne vidimo razlog zašto bi pred takvom osobom bili nemoralni, nekompetentni, nebitni. Kada nas ta osoba izda, zašto nju smatramo za neprijatelja, zašto nju krivimo za sve? Ako smo im mi dali ono najtajnije u nama, to više nije samo naše. Poverenje je varljivije od vremena. Često verujemo i sebi više nego što bi trebalo, ali još češće ne verujemo u sebe baš kada bi trebali to da uradimo. Ako neko izda naše poverenje, krivi smo isto toliko jer smo mu poverenje dali. Zašto se onda ne pogledamo u ogledalu i uperimo prst u sebe? 

Svako od nas može da se podeli na dve osobe. Jedna osoba je ona koja priča, druga ona koja ćuti. Želim da zamislite obe verzije sebe. Verziju koju svi znaju, verziju koju vi pokazujete drugima, verziju koja sebe gradi rečima. Rame uz rame sa njom nek stoji ova druga, ova koja taji od svih nešto, ova koja jedina zna za vaše tajne želje, vaše planove, vaše strahove, vaše strasti, vaše perverzije, vašu mržnju, vaše prave osobine. Ako smatrate da ste neshvaćeni, ako ne vodite onakav život kakve stavove imate, ako ne uspevate da se iskažete u onome u čemu ste najbolji, ako mislite da vas ljudi ne vide onakve kakvi jeste, ako želite više od sebe, ako mislite da treba da pokažete svetu više, ako smatrate da ste bolji od trenutnih rezultata, pustite ovu osobu koja ćuti da priča više. Onda ste ta osoba više vi nego ova za koju se predstavljate. 

Upravo to je zanimljiv slučaj. Nije problem ako ste dvolični, to smeta drugima, vama ne. Problem je ako ste konstantno nezadovoljni sobom, ako ste počeli da prezirete sve ono što sami jeste. Zamislite onda duel ove dve osobe na koje ste podeljeni. Kakav bi to izliv besa i kakvo bi to optuživanje bilo od strane osobe koja ćuti. Možda vam ono što ću sada reći zvuči čudno, ali osoba koja ćuti je više vi nego osoba koja priča. Znate li zašto? Osoba koja ćuti - sluša, vidi druge onakvim kakve jesu, vidi stvari u pravoj svetlosti. Još bitnije od toga, osoba koja ćuti nema razlog da laže. Ako lažete sebe, lažete i druge. Za to je zaslužena osoba koja se prikazuje drugima. Osoba koja ćuti zna ko ste. 

Ako lažete sebe i druge, pre ili kasnije ćete ostati bez reči, pre ili kasnije ćete istrošiti sve ono što niste. Nećete imati snage da se pretvarate, nećete imati snage da glumite. Hop, hop, da glumite? Vidite li sada Bergmanovu genijalnost u izboru da mu jedan lik bude glumica. Bergman nam upravo daje sukob onog dela nas koji ćuti i koji govori ovom drugom u nama sve, koji dolazi do šanse da ispliva na površinu. Ovog puta su se uloge zamenile. Ono što drugima dajemo - ćuti. Ono što je ćutalo - priča nam. Da li imamo snage saslušati taj deo nas samih? Da li ćemo sami sebe povrediti time što napokon sebi priznamo sve? Da li ono što znamo da jesmo može upreti prstom u ono za šta se prodajemo i optužiti ga da je kriv za nezadovoljstvo, za promašenost, za neuspeh? Da li ono za šta se prodajemo može prihvatiti krivicu? Možemo priznati sebi sve ali da li možemo to priznati i drugima? Teško. Najviše što mi radimo je to što se povremeno poverimo nekom. Ako taj neko izneveri naše poverenje, ne ljutimo se zbog toga, ljutimo se što prava slika o nama dolazi do još nekog. Da li nas toliko boli istina?

Persona je film koji ne može da se gleda samo jednom da bi se stekao pravi utisak. Persona je film koji moraš posle svake rečenice i svake scene zaustaviti i razmisliti. Persona je poslastica za psihologe i ljude koje psihologija zanima. Persona je strašan film, ne baš lak za gledanje. Persona je još jedan Bergmanov masterpis i još jedno razotkrivanje čoveka i njegovog svetla i tame. Persona je bez ikakvog polemisanja remek delo. Persona je monumentalni trijumf genijalnog Bergmana i savršenih Bibi Anderson i Liv Ulman.

Zanimljivosti:
Bergman se zaljubio u Liv Ulman tokom snimanja. Suzan Songag je izjavila kako je ovo najveći film ikada snimljen. Iako se u filmu ne pominje, u priči o seksu na plaži momci su po scenariju imali 16 i 13 godina. Ime lika koji tumači Bibi Anderson je Alma što na španskom znači "duša".

Naj scena:

Prihvatanje

Moja ocena: 9/10

среда, 20. август 2014.

Triangle (2009)


Triangle (2009) on IMDb
Kod nas nazvan: Trougao
Žanr: Misterija | Triler
Režija: Christopher Smith
Glumci: Melissa George, Joshua McIvor, Jack Taylor...

Priča:
Priča se vrti oko putnika koji plove Atlantikom. Čudni vremenski uslovi ih ostavljaju bez jahte i primorani su da se ukrcaju na brod gde nastaje totalni haos.

Moj osvrt:
Na početku veliko upozorenje. Ako imate u planu da gledate ovaj film a gledali ste odlični španski Timecrimes, preskočite ga. Još veće upozorenje: ako niste gledali ovaj film a želite ga pogledati, ne čitajte ovaj prikaz dalje od drugog pasusa jer će biti prepun spoilera. Nikada ne otkrivam stvari iz filma bez preke potrebe ali ovog puta sam primoran. Pre svega zbog činjenice da ste izglasali ovaj film za komentarisanje. Kada izglasate neki film, iskreno se nadam da je to zbog njegovog kvaliteta ili zato što ga možda niste razumeli pa vas interesuje moje viđenje. Kako smatram da je ovaj film kvalitetan za vas a na meni je da branim stav da je ovo veoma loš film, moraću da spoilujem. 

Iznad svega u filmu umem da cenim ideju. Može da naleti film koji je slabašan ali bolesno dobra ideja doprinese da on na mene ostavi dobar utisak. Čak i jednostavan filmić sa dobrom idejom može biti odličan. Najbolji primer toga je pomenuti Timecrimes. Triangle ne da nije doneo novu ideju, Triangle je POKRAO Timecrimes. Izmenio je priču, kako bi mogli da tvrde da ovo nije rimejk. Ok, prihvatićemo da ovo nije rimejk jer i ovi koji su ga pravili ga ne smatraju za jedan i nazvaćemo film krađom. Najbolje mi je još i režiserovo objašnjenje da Timecrimes nije imao uticaj na njega jer je ovaj film pravio pre nego što se pomenuti španac pojavio. Čoveče, skoro istu masku si stavio na lika kao u tom filmu. Zaista misliš da su ljudi slepi? Triangle ima ukupno 0 (slovima NULA) novih ideja, novih fazona, novih elemenata priče. Ne kažem da moraš da imaš išta novo da bi napravio dobar film, ali ono što ljudi upravo hvale u Triangle je nešto što je ukrao. Ja ne mogu da gledam na ovo kao nezavisan film. Ako vi možete, uživajte u rimejcima a batalite originale. 

Kada hoćeš da mi skriješ nešto u filmu kako bi napravio obrt ili obrtić, uradićeš sve suprotno od ovog filma. Prvo, imamo majku koja je u frci sa autističnim detencetom. Ona dolazi na plovidbu okeanom a kad god je pitaju šta je sa detetom ona se čudno ponaša i kaže da je dete u školi. Hm. Njeno ponašanje iritira za medalju sve vreme i lako je skontati da će se cela priča i vrteti oko nje. Drugi problem je upravo to otkriće da sve ide u krug, kao u Timecrimes. Timecrimes je genijalno odradio taj deo filma. Davao nam je po malo detalja svaki put i činio je film konfuznijim i zanimljivijim. Triangle nam odmah daje zbrku ali nam je već servirao celu priču u dvadesetak minuta. Ostaje da se pomučimo još nešto manje od sat vremena gledajući sva ta lomatanja po brodu koja smo već videli. Da imam kratkotrajno pamćenje, možda bi mi ovo bilo zanimljivo. Timecrimes je odlično tempirao svaki nov detalj. Ovde svaki novi detalj služi da otkrije nešto što smo znali. Niste znali ko je iza maske? Pogledajte prokleti poster za film. Otkrili su vam to i pre gledanja. Toliko o nesposobnosti likova koji su pravili ovo. 

Kada posle dvominutne užasavajuće vremenske nepogode likovi dođu na brod i utvrdimo da sve ide u krug, tu se kao stvori neki problem i dođe se do rešenja da lik treba da pobije sve da bi izašao sa broda. A to je logično zbog razlozi. Ok, hajde da posmatramo to sa druge strane. Mislim mnogo njih se odluči da nam prebaci na platno nešto što je u glavi glavnog lika. Tu bi ovo možda imalo smisla. Recimo ako ste gledali solidni Stay (ocena 7), tu ste mogli videti stvari koje se odvijaju u glavi osobe. Čovek je konstantno proganjan svojim greškama i neuspesima, svojim sećanjima i detaljima iz prošlosti. Mi to vidimo bukvalno na ekranu ali to ipak predstavlja njegovo viđenje, njegova sećanja koja su utkana u scenu, nešto što njega proganja. To je fino predstavljeno tamo. Hajde da prokefamo onda šta ovo može biti. Ova djeva je na brodu sa drugim likovima i konstantno mora da ih elimiše. Pa to onda sigurno mora da bude prolaženje kroz prošlost. Možda ih je stvarno na ovaj ili onaj način eliminisala. Možda ih je ubila ili još bolje, možda su to likovi koji su doprineli da njeno dete nastrada npr. Odakle mi to da sa detetom nešto nije u redu? Otišla je na brod i čudno odgovara na svako pitanje o detetu. Ne možeš da ne posumnjaš u ovom momentu. Elem, krenušmo na put da je sve ovo prezentacija duševnog stanja ove devojke i da su ovo likovi kojima možda treba da se osveti ili kojima je nanela zlo pa ne može toga da se otarasi. E pa prc. Ti likovi ne postoje, ti likovi nemaju nikakvog uticaja na priču, ti likovi nisu ni prezentacija i jedne jedine osobine ove žene, ti događaji na brodu nemaju nikakve veze ni sa čim iz života ove žene. Da da, braćo i sestre, gledaćete sat i po ničega. 

Sad neko može da pita, "pa kako je odrađeno to u Timecrimes". U timecrimes smo imali jednostavnu priču i nije se igralo sa glavom lika. Ovo je kao sve u glavi lika a zapravo ne predstavlja ništa. Čak ni neki lični pakao ove osobe. Ako hoćete korektan film na tu temu, pogledajte Cello (7). Tu vidimo kako osobu proganjaju demoni iz prošlosti. Ovo što gledamo može da predstavlja neki pakao ove žene. Ako već ne gori u ognju, ako je već bata sa kopitima ne natiče na trozubac, onda hajde da je ubacimo u vremensku petlju gde će ona da se bori protiv nepostojećih likova i same sebe. Uuuuu kakva ideja. Prosto sam se oduševio. Da film nema tu blentavu potrebu da sve smesti u glavu ove žene, da su priču pojednostavili, mogao je biti donekle ok. Ovako on nabacuje brdo detalja koji film čine samo banalnijim, glupljim i iritantnijim. 

Evo za kraj nekoliko tvrdnji, čisto da udarim pečat da je ovo preslabo. Zašto bi ubistvo svih na brodu rešilo situaciju u kojoj se lik nalazi? Ok, pobiće druge koji su u tom delu filma još uvek mogli predstavljati neke grehove iz mladosti, neke probleme pa će se kao simbolički rešiti toga. Ali to nije slučaj. Zašto je uopšte umislila ovu priču sa putanjom kroz vreme. Sve što se ovde zapravo desilo je da su ona i sin imali udes i nastradali. Ona je u svojoj glavi ili se u njenoj verziji pakla razvila priča koja nema veze ni sa čim, razvijeni su likovi koji nemaju veze ni sa čim. I mi gledamo nešto što se ne dešava i ne predstavlja ništa iz prošlosti ove žene. Jedino što mi se donekle dopalo je pred sam kraj kada se ona vraća kući. Ali da ne ispadne sve kako treba, serviran nam je sam kraj koji je upropastio i ono malo što je valjalo. Ako je ovo njen lični pakao, onda je morala mašta mnogo više da radi. Morale su biti prikazivane stvari koje bi baš bolele ovu ženu. Ova priča je dosadna jer je vidite pa je reprizirate bez ikakvih novih detalja koji će vam reći nešto više. 

Evo i jedne koliko toliko valdine stvari u odbranu filma. Uz neku početnu misterijicu dok ne krene ponavljanje, ovo je jedino što mogu da prihvatim kao dobro. Na kraju filma vidimo da je ova žena priličan govnar kada je način na koji tretira svoje dete u pitanju. E sad, pošto joj se bliži strašni sud, ona konta kakva je bila pa kreće na neki put iskupljenja. Čak i tu su mogli napraviti nešto, recimo bolne situacije koje bi ponavljala sa svojim sinom. Tako bi barem imali dva lika relevantna za celu piču i imali bi simboliku u onome što gledamo. Ovako je cela ova priča isprazna i nebitna - kao i sam film.

Zanimljivosti:
Film sa nekoliko detalja referencira čuveni The Snining (broj 237, sekira...). Ime broda je Eol. To je ime grčakog boga vetra.

Naj scena:

Malo zasluženog krvarenja

Moja ocena: 4/10