Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde .

петак, 14. мај 2021.

Slumdog Millionaire (2008)

 

Kod nas nazvan: Milioner sa ulice
Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Danny Boyle, Loveleen Tandan
Glumci: Dev Patel, Freida Pinto, Saurabh Shukla...

Priča:
Tinejdžer iz Mumbaija se priseća stvari iz života kada ga optuže da je varao u kvizu "Ko želi da postane milioner?".

Moj osvrt:
U akciji "repriziramo filmove koje nismo voleli", posle Američke lepote došao je na red i Slumdog Millionaire. Zašto nisam voleo ovaj film? Više je razloga a centralni je ljubavna priča koja mi se uglavnom nije dojmila a nafilovana je gomilom patetičnih scena i scenica. No, kao i kod prethodnih repriza i ovde mi se krajnji utisak donekle izmenio. Doduše ne značajno ali opet, film je prihvatljiviji nego što mi je bio ranije. I dalje smatram da je ovo vazda precenjen filmić ali opet, ima svoje momente koji su jako upečatljivi i ima onih zbog kojih ćemo se osetiti lepo. 

 


Gledajući prvu polovinu, ovo je odličan film. Sviđa mi se kako nam kroz svaku scenu govore više stvari. Recimo kada klinci beže od policije imamo tu neku zabavnu akciju i vesele klince što uvek želimo videti. No kada se kamera udalji i vidimo gde klinci jure, gde obitavaju u svom detinjstvu i gde žive, ne može da nam bude svejedno. Gledajući te ruševine nesreća ove dece i te kako dolazi do izražaja. Sa te strane, Slumdog Millionaire poprilično liči na City of God. Čak bih rekao da je uticaj očigledan. No, City of God te uhvati, pretuče, polomi, sažvaće, ispljune i ostavi te tako. Ne osećaš neku nadu već samo tragediju čovečanstva. Slumdog Millionaire je išao ka tome ali je ipak umotao sve to u šareni papirić tako da se ne vidi trulež. Lepota prevladava. I to je ok. Volimo da nas film oraspoloži. Ali istina je daleko negde. No bajke svakako prijaju. 

 


Postoje stvari koje će nas neupitno zainteresovati. Recimo sportski filmovi, sudske drame i slične stvari. Koliko god ti filmovi umeju biti trubadurski, osim ako ih ne prave totalne budale, zanimaće nas rezultat suđenja ili utakmice. Ljudi vole takmičenja, ljudi vole pobednike. To je to. Uzeti svetski poznati kviz kao nešto što ti vozi film je iskusan potez. Kvizovi su za nas gledaoce popularni iz više razloga: takmičenje, provera znanja, šansa da se osvoji nešto što nisi mogao ni da sanjaš. I mi ćemo gledati ovaj kviz navijački, pogotovu što nam se njegovi kreatori smešno predstavljaju kao ljigavi negativci. Zanimaće nas da li će heroj da pobedi i naravno, da li ćemo znati odgovore na pitanja. Tako da je sam kviz bio sigurica. No ono što je Deni Bojl genijalno iskoristio je to da nam za svaki odgovor na pitanje nudi životne scene kako je došlo dotle da glavni junak dođe do znanja. I svaka scena je upečatljiva na svoj način, pogotovu one u prvoj polovini filma. Tako da respekt za koncept. Lako ćeš privući ljude da ovo gledaju. 

 


Već sam nagovestio šta je to što mi je prvo zasmetalo. Nije nešto preko čega ne može da se pređe ali opet... Vi koji ste gledali "milionera" kada se prikazivao u zemljama bivše Juge, možete li da zamislite Ivana Zeljkovića ili Tarika Filipovića kao ljigavca koji će da prijavi nekog uspešnog takmičara da je lažov i policiju koja će da hapsi učesnika bez ikakvih dokaza? Meni je to i više nego besmisleno. Nemojte molim vas "ali ovde je reč o Indiji" jer onda imamo taj potcenjivački stav prema jednoj naciji. Ako ne volite da vašu naciju gledaju sa potcenjivanjem i podsmehom, ne radite ni vi to drugima. Mislim super je to što glavni junak razoružava zle policajce istinom. Sve je to bajno i sjajno. Ali su mi razlozi za hapšenje i mučenje neubedljivi. Potparački mi je taj duel između zlog voditelja i dobrog takmičara. Takve stvari koristiš da izazoveš bes kod gledaoca i ništa drugo. Taj negativac zaista ničemu ne znači i ništa ne govori. Ne vidim zašto bi njegova pobeda bila u tome da momak ne osvoji ništa. 

 


Najupečatljiviji momenat filma su scene kada vidimo kako su jadna deca iskorišćena. To je onaj momenat kada se po ko zna koji put zapitamo kuda je ovaj svet otišao. Ali već sam pisao o tome u Blood Diamond, svet jednostavno zabole patka. Premalo je empatije. Sve dok problem nije pred našim vratima, on zapravo ni ne postoji za nas. Šokiramo se, bude nam žao i to je najviše što uradimo. No mnogi pređu preko takvih stvari kao da ništa nije bilo. Tužno je kada shvatiš da je toj deci jako malo potrebno za osmeh a još tužnije kad shvatiš koliko nemaju a koliko smo mi blagosloveni. I tu me je film potresao i prilično oneraspoložio. Kao što rekoh, nemam ništa protiv lepe priče ali čini mi se da je ovde previše pobegao od onog u šta je trebalo jako upirati prstom. 

 


I upravo posle tog momenta film postaje previše mlak. Baš kada sam imao taj utisak kao u City of God, Slumdog Millionaire okreće ka zabavi i ka ljubavnoj priči koja nije baš najsjajnije izneta. Ovde su krenuli da prave negativca od voditelja milionera što je baaaaš jeftin potez. Potom, imamo gomilu klinačkog zezanja i zevzečenja. Mislim, povremeno je to ok. Recimo scene gde se klinci snalaze da zarade nešto ali tu se ide u potpunu krajnost i film više ne šeta po ivici komedije već baš postaje sprdnja. Da su scene pre toga bile nešto blaže, možda bi ovo prošlo bez trzavica ali ovo se naslanja na scenu gde je detetu naneseno veliko zlo. Ne mogu da se primim na smešne fore i fazone ako sam gledao jadno dete minut pre toga. Film kao da mi kaže "jebigica, dešavaju se takve stvari ali vidi sad ovo kakva je ovo zajebancija". Ne ide to tako, braćo i sestre. 

 


E sad o toj ljubavnoj priči. Svi vole ljubavne priče ako su one servirane lepo, ubedljivo i sa minimumom ili umerenom dozom patetike. Ovde imamo previše tih loših stvari koje ova veza doživljava. Prvo je to neko bratovo izdajstvo koje mi je došlo niotkuda. Brat rizikuje život zbog brata i onda mu zabija nož u leđa. Hoće to ali takve priče se u našem narodu nazivaju "sapunice". I to nije bilo dovoljno već posle svih nevolja imamo situaciju gde devojka postaje mafijaševa žena. Zaista??? Samo sam čekao da momak zapeva legendarnu pesmu Milana Babića "Baš mi se ne da". Jednostavna potraga je dovoljna, bez ovolikih problema i komplikovanja. Pronalazak može da bude jako emotivan bez svih tih smicalica. Sećam se da mi je Wicker Park ostavio sjajan utisak na kraju. (Kasno sam saznao da je to rimejk pa ako je loš film u poređenju sa originalom, prihvatam kritike.)

 


I sam dijalog ovde ne radi posao. Ona je jadna, pretučena u rukama mafijaša i kada joj momče ponudi da beže, ona ga pita "od čega ćemo živeti". Wat??? Jel ugnjetavanje, nesreća i batine postanu prihvatljivi kad imaš love od koje ćeš da živiš? Ova scena je započela jako loše ali hajde da pređemo preko ovoga. Scena se nastavlja pogledom koji je sve rekao. Nije potreban dijalog. Sve je tu. Iiiiiiiiii onda momak kaže "od ljubavi". Jel vidite kako je malo potrebno da odličan ljubavni momenat odleti u patetiku. Bukvalno ti nije potreban dijalog ali ti ga ubaciš da bi to bilo upečatljivije. Ovo je kretenski na toliko nivoa. Ima još tu fila sa klišeiziranim "zaboravi me" porukama itd. Na kraju jedini normalan dijalog ispada onaj kad se nenadano čuju u TV programu. Manje više ništa nisu rekli jedno drugom ali sve je rečeno. Tako se pravi scena. One ranije nisu baš lake za gledanje. 

 


Rekoh već, prvi deo filma je odličan, drugi je sa dosta jeftinih fazona oborio utisak. Film jako brzo iz tragedije prelazi u veselje i to mi se nikako nije svidelo. Ljubavna priča je prekomplikovana i nafilovana lošim dijalozima i klišeima svih vrsta. Aliiii za razliku od prvog gledanja, moram da priznam da mi je ovo repriziranje prijalo. Da, Slumdog Millionaire jeste precenjen. Ali opet, ima dovoljno upečatljivih scena koje imaju zavidan kvalitet. Zabavan je od prvog do zadnjeg momenta i na kraju ostavlja nam neki lep utisak. Ok, laže nas ali opet, neke laži nam namaknu osmeh na lice. Kada sam prvi put gledao, Dev Patel mi je delovao nekako smušeno. Sad mogu da kažem da je odličan. Ubedljiv je i jasan je karakter ovog čoveka od prvih godina do ovih koje sada gledamo. Mislio sam da će mi ova repriza teško pasti. Drago mi je da sam pogrešio.

Zanimljivosti:
Deni Bojl je ostavio novac za tri glavne uloge klinaca i oni će dobiti taj novac kad završe osnovnu školu. Takođe, plaćen im je prevoz u školu sve dok je ne završe. Ovo je prvi strani film koji je dobio oskara. Prve uloge na filmu za Deva Patela i Fridu Pinto. Oni su bili par i u stvarnom životu do 2014. Mercedes je tražio da se njihov logo ukloni iz svake scene gde se automobili pojavljuju u siromašnim delovima grada.

Naj scena:


Darshan Do Ghanshyam

Moja ocena: 7/10


субота, 08. мај 2021.

Close Encounters of the Third Kind (1977)

 

Kod nas nazvan: Bliski susreti treće vrste
Žanr: Drama | Naučna Fantastika
Režija: Steven Spielberg
Glumci: Richard Dreyfuss, François Truffaut, Teri Garr...

Priča:
Život Roja Nirija, električara, okreće se naglavačke posle susreta sa NLO

Moj osvrt:
U akciji "repriziramo filmove koje smo voleli" došli smo do Spilbergovog, opšteobožavanog sci-fi ostvarenja. Mnogi ljudi imaju strah da repriziraju nešto što su voleli kao klinci. Ja naprotiv. Obožavam reprize klinačkih fascinacija. Recimo Clash of the Titans mi je i dan danas opasan film. Kickboxer sa Van Damom mi je bolji od svake današnje usrane akcije. Ukakim se od straha kad god gledam Omen. Čak i užasni filmovi poput Crvene Sonje mi nisu gubljenje vremena. Ima tu još doooosta stvari koje želim da pogledam. Tu su klasici poput Robot Jox (1989), Arena (1989) itd. Jednostavno ta klinačka ljubav prema tim (ne)delima i dalje živi tako da mogu samo da se radujem gledanju. No, Bliski susreti je ipak čuveniji film od ovih pomenutih pa stoga spektakl mora da bude veći. 

 


Potpisujem, od svih filmova koje sam naveo u prethodnom pasusu, ovaj film je verovatno najgori mogući. Ovo je loš film. Ovo je film bez priče, bez ideje, bez likova, bez objašnjenja, bez trunke logike. Ovo je dosadan film koji nema nikakav sadržaj. Iskreno, ne razumem kako sam bio fasciniran svim ovim. Ok, bio sam klinac a tada nije bilo ni briga ni pameti. Ali opet, kako nisam prekinuo ovo posle pola sata i otišao da se igram sa onim metalnim ratnicima iz kinder-jaja, zaista mi nije jasno. Kada razmišljam o filmovima, ovaj je ubedljivo najgora klinačka ljubav koju sam imao. Reprizirao sam He-Man crtaće nedavno. Imaju više smisla, priče, drame i atmosfere od ovog filma. Upozorenje. Spojleri će da pršte na sve strane mada je teško nazvati spojlerima bilo šta u filmu koji nema ništa. 

 


Moram da priznam, početak me je opet "naložio". Misteriozne pojave brodova, aviona i raznoraznih artefakata iz prošlosti su zaista dobar mamac. Ali kada saznate odakle oni ovde, kako su nestali, zašto su vraćeni, nećete baš biti oduševljeni. Čekaj, šta, nećemo saznati to nikada? Čekaj pa zašto je vanzemaljcima trebalo to? Da spreče rat? Da spreče otkriće nečega? Da spase nekog? Gde su uštekali to i kako je ostalo očuvano do dana današnjeg da i dalje radi? Zašto su sada vratili? Jesu li to iskoristili za nešto? Jesu li ispitali, napravili "mejd on mars" verziju toga pa prodaju ispod cene? Da li su se vozali tamo negde pa izgustirali dobrano? Da li su pimpovali te brodove i avione pa sad oni idu i lete ko popizdeli? Ma ništa. Eto ih na početku, pojave se i to je to. Ništa drugo ne saznajemo do kraja. Čemu onda to služi? 

 


Likova nema. Mislim ima ali ovo je nešto što nije ni moralo da nam se servira. Prvo su mi išla na nerve ta konstantna porodična trvljenja i netrpeljivosti. Čemu to služi? Ničemu. Nema ovde drame. Likovi su ravni kao zaleđeno jezero. Ali hej, hajde da guramo tu non stop neku decu koja se dernjaju i bračne sadrugove koji se ne razumeju ni kada požele dobar dan jedno drugom. Kako da se povežem sa likovima koji su tako napravljeni da nam samo idu na nerve. O njima ne znamo ništa od prve do poslednje scene. Kako onda da me zanima njihova drama i motivisanost da urade nešto. Odakle želja glavnog lika da ode sa vanzemaljcima na putovanje? 

 


Pojave se vanzemaljci. Veliki broj ljudi ih vidi. U celom gradu nestaje struje. Vanzemaljci su ogromne svetleće letelice na nebu. Iz cele ove priče, jasno je kao dan da nikom nije moglo ništa da se učini. Oni su tu. Nema dileme, nema diskusije i nema potrebe da se bavimo tim da li oni postoje. But nooooooo. Hajde da naguramo 2 sata filmu koji ima sadržaja za 3 minuta. Postavlja se pitanje da li su ljudi videli to što su videli. Booooring. To ima smisla ako praviš priču oko toga da li vanzemaljci postoje ili ne. Ovde postoje, videli smo. Ovo je kao da mi praviš veliki dokumentarac koji treba da dokaže postojanje čudovišta iz Loh Nesa. Dokumentarac traje 2 sata. U prva 2 minuta mi pokažeš čudovište i kažeš da zaista postoji. I onda ostalo vreme gledamo ekipu kako traži to čudovište ne pričajući ni o čemu posebnom osim što se kenja po ovima koji smatraju da postoji. Čemu služi ostatak filma? 

 


Ali neeeeeee. Hajde da idemo još dublje u to. Nepoverenje se odražava loše i po porodične odnose. I cela priča postaje lična tako što vanzemaljci odabranim ljudima u glave usađuju viziju odsečenog stojka. Prvo ova dramaturgija vezuje dvoje odabranih koji su imali viziju zanemarujući porodične odnose. Drugo, glavi lik ludi ni iz čega praveći formu odsečenog stojka na sve strane. Čemu to služi? Ali ali ali outsideru, to vodi ka klimaktičnom finalu gde se vidi šta je taj odsečeni stojko. E sad da vam čika outsider dokaže koliko je ovo idiotski. Prvo, troši se naše vreme ni na šta. Na budalu koja formira taj oblik u čemu stigne. Pre ću da gledam neko lepo žensko čeljade koje vaja ćupove nego ovo sranje. Drugo, čemu služe ovi odabrani? Na kraju se ispostavlja da su svi znali da za dolazak vanzemaljaca i spremali se za komunikaciju sa njima. Čemu je onda služilo usađivanje slike u glave nekolicine njih od kojih su dvoje došli do kraja od kojih je samo jedan bio taj koji je otišao sa njima? Zašto su ti odabrani zapravo odabrani? Šta ih razlikuje od drugih? 

 


Komunikacija sa vanzemaljcima je posebna priča. Tu vidimo da je ovo prvi dolazak i dve strane pokušavaju da komuniciraju. Paaa komunikacija izgleda kao da si stavio legendarne Boru Dugića i Bokija Miloševića jednog naspram drugog i rekao "majstori, improvizujte neke melodijice". Vazda precenjeni Arrival je utrošio silno vreme na ostvarivanje komunikacije i izneo je to dobro. Ovde imamo svirku na obe strane. Šta to znači? Koga boli patka, čuj melodije i preposti se sviranju odsečenom stojku. Ali outsideru, tu postoji nešto transcendentalno što ti ne razumeš. Šta znam, ako si hteo da ih impresioniraš tonovima, mogao si dovesti Džona Lorda. Kontam da bi ih usrao od oduševljenja na klavijaturama. 

 


Rekoh da je ovo prvi dolazak vanzemaljaca jer eto učimo komunikaciju sa njima. 2 minuta kasnije iz svemirskog broda izlaze ljudi koji su nestali jako davno pri čemu naši likovi precrtavaju na tabli svakog ko se vratio. Čekaj, znali samo sve vreme da su ti ljudi oteti. Hm. Čudno zar ne. Ali ček, spremili smo i novu grupu koja će da putuje prostranstvima svemira. Zašto? Jel imamo dogovor o studiranju u inostranstvu? Jel moguće da smo možda jeftina radna snaga za vanzemaljce? Jel šaljemo ekipu da nešto nauči? Što oni ne ostave nekog pa da imamo razmenu studenata? Fuck you that is why. Eto, grupa ljudi se vratila, druga otišla. Zašto moraš da znaš? Koristi maštu. Aha evo koristim je i maštam kako ovaj odron od filma nikada nije snimljen. 

 


Evo razmišljam šta bih mogao da pohvalim u filmu. Sem tih prvih momenata kada se misteriozno pojavljuju avioni i brodovi iz prošlosti, ama baš ništa. Ne mogu ni Drajfusovu glumu da pohvalim jer glumi totalnog, nebitnog idiota. Nema nikakve posebne ideje oko koje se vrti film. Film nije uspeo da ispriča ama baš ništa. Dao nam je seriju trikova, davio i gnjavio dok nije prikazao skrnave vanzemaljce i to je to. Ovo je prvi put da sam zažalio što sam pogledao nešto što sam voleo kao klinac. Kontam, tad nas je bilo lako prevariti. Danas ovo nije zastarelo već sam samo uspeo da vidim o kakvom dosadnom smeću se radi. Neke stvari treba ostaviti u prošlosti i sećati ih se kao dobrih. Ova nije takva. Ovo je valjalo izvući iz prošlosti  i izbrisati tu davnu fascinaciju. Nije je vredan.

Zanimljivosti:
Dok glavni lik pravi odsečenog stojka od pirea, ćerkica kaže  "There's a dead fly in my potatoes." To nije postojalo u scenariju ali su odlučili da se zadrži u filmu. Kjubriku se svidela gluma Keri Gufija (dečak) tako da je želeo da ga uzme za ulogu Denija Torensa u Shining ali to se nije ostvarilo zbog rasporeda snimanja. Spilberg je izjavio da mu je snimanje zadnjih 35 minuta ovog filma bilo najteže u karijeri (kao i meni gledanje istih). Spilberga je na ovaj film inspirisao događaj iz detinjstva kada su ga roditelji u sred noći odvezli na mesto gde su se svi okupili da gledaju meteorsku kišu. Rej Bredberi je rekao da je ovo najbolji sci-fi film ikada.

Naj scena:


Misterija na početku.

Moja ocena: 3/10


четвртак, 29. април 2021.

A Beautiful Mind (2001)


Kod nas nazvan: Blistavi Um
Žanr: Biografski | Drama
Režija: Ron Howard
Glumci: Russell Crowe, Ed Harris, Jennifer Connelly...

Priča:
Kada brilijantni ali asocijalni matematičar prihvati tajni zadatak vezan za kriptografiju, njegov život postaje noćna mora.

Moj osvrt:
U akciji "repriziramo filmove i popravljamo stare tekstove" došao je red i na Blistavi um. Kada god repriziram nešto što sam davno gledao, krajnji utisak se donekle izmeni. Recimo nedavno reprizirani American Beauty mi je ostavio bolji utisak nego ranije. Postoje filmovi koji repriziranjem dobijaju novu dimenziju svaki put i uvek otkrijem nešto novo. Recimo Linčov Mullholand Drive je takav. Bio sam siguran da se ovde krajnje mišljenje neće promeniti. Ipak, ovo gledanje je pomoglo da uvidim neke propuste. Ne kvari to krajnju procenu da je Beautiful Mind jako dobar film ali postoje stvari koje ga jasno udaljavaju od statusa masterpisa. 
 

Matematika. Znam, većina ljudi je ne voli. Jasan je takav stav pre svega jer ona zahteva veliki mentalni napor i zavidnu količinu inteligencije. Ja je volim ali nisam neki matematičar. Nekako joj prilazim kao velikom izazovu i imam veliku želju da savladam mnoge stvari. No ne mogu da se podičim krajnjim rezultatima iako uviđam njenu lepotu. Blistavi um nam lepo ali čini mi se nedovoljno približava ovo. Prvo o onome što je dobro. Neš je matematičar. Prelepo je što su njegovi instinkti i njegova rezonovanja neretko vođeni matematikom. Čovek u svemu vidi matematiku i upravo je ovo najlepši mogući način da pokažeš njegovu strast. Nebitna je situacija u kojoj se on nalazi, njegova opsesija i ljubav prema matematici su očigledne. 
 

Ljudi koji su majstori u nekom poslu ili disciplini imaju razumevanje koje drugi nemaju. Ok, možemo mi perfektno naučiti to u čemu su oni majstori ali ono što njih izdvaja je potpuno razumevanje materije. Mi ćemo naučiti zakon i primeniti ga po šablonu, on taj zakon razume i zna kako da ga primeni u mnogo više situacija, zna mu prednosti i mane, zna da ga izvede, prilagodi ili izmeni. E to je ono što je film propustio da nam da. Ok, Neš je genijalac, on sve razume i možemo da mu se divimo. Ali upravo ono što nam film ne nudi je trunka tog razumevanja. Kako? Ljudi koji imaju razumevanje će vam objasniti to na jednostavan način. Matematika je kompleksna ali Neš je mogao da nam predstavi nešto na tako običan način da bi mi bili fascinirani tom predstavom. Nije dovoljno to što on razmišlja šta bi se desilo kada svi krenu ka jednoj devojci i iz toga sam u svjoj glavi izvede zaključak. To je bio sjajan momenat da nam se nešto objasni. Ne mislim da je to nebitno. To je onaj momenat magije koji nam učiniš dostupnim. Neš je u toj matematici od početka do kraja za nas ostao čarobnjak. 
 

Bitan deo filma je i priznanje koje Neš juri. Film uspeva da nam objasni tu životnu lekciju. Uspeh nije momentalan, uspeh nije nešto što se samo desi. Postoji put koji moraš da prođeš, ne samo do tog momenta kada nešto uspeš već taj put podrazumeva dokazivanje i trajanje ideje. Da se ne lažemo, film trpi najveće zamerke za umetničku slobodu. Mislim da te promene ne utiču na suštinu filma. Ovo jeste ulepšana verzija priče ali ću detaljno da branim ili kudim te umetničke slobode u daljem tekstu. Ono što želim da kažem, iako je ta scena sa olovkama umetnička sloboda scenarista, ona zaista ima svoju svrhu. Svaki uspeh u životu moraš da zaradiš, moraš da dokažeš i moraš da istraješ. Ako dođeš do njega iznenada, onda ćeš morati da dokažeš kako si došao dotle i moraš pokazati da si vredan dostignuća. 
 

Ako Neš na život gleda kao na matematiku, sve bi trebalo da ide kako je zamislio. Ali vrlo brzo se dokazuje da nije baš sve tako. Jedan mali ali odličan primer je igra go-a koju je izgubio. Ali to prelazi i na veću sliku kada u jednačinu njegovog života ulaze dve nepoznate - ljubav i bolest. I svaka menja ceo njegov život na svoj način, svaka ga vuče ka nekom drugom rešenju. Sa jedne strane, odlično je što on ima matematički pristup svakom problemu. To je ono što sam rekao, matematika je život i život je matematika. Simpatična je i njegova nesnađenost u običnim životnim situacijama. Tragična je njegova nemoć da shvati problem bolesti i da se izbori sa njim. Ok, ovde je film odlutao malo ali o tom nešto kasnije. Pre nego iznesem najveću kritiku, želim da iznesem najveću odbranu ovog filma od onih najčešćih kritika koje je doživeo. 
 

Rekao sam već nebrojeno puta, ne smeta mi kada menjaš činjenice ako zadržavaš suštinu. Koliko god se protivili kritičari ovog filma, ovde je suština sačuvana. Dobar primer lošeg izvrtanja činjenica je Social Network koji nam prodaje muda za bubrege umesto da se bavi paradoksom da nešto što se zove "Društvena mreža" zapravo donosi suprotne stvari. Pokušavao je kroz odnos dvoje glavnih likova ali ipak je to film ni o čemu na kraju krajeva. Blistavi um jeste dosta toga izmenio. Pomenuo sam već scenu sa olovkama. Ali sve te izmene nisu ni jednog momenta donele pogrešnu sliku. Ulepšale je jesu, ublažile neke stvari jesu. Navešću sve to gde je film pogrešio ali prvenstveno hoću da opravdam izmene koje je uneo. 
 

Prva kritika koja je izneta filmu - Neš nije imao ove vizije. Ok, paranoidna šizofrenija nije nešto uobičajeno i blisko ljudima. Morao si da je doneseš na neki način da nam prikažeš izmučenost Nešovog uma. Nešove vizije u stvarnosti su se odnosile na dolazak vanzemaljaca i Papu koji je umešan u celu priču oko te zavere. Zamislite sada da se film bavio ovim? Većina bi na to gledala kao da je ovaj lik lud ko daska i film bi nas totalno izgubio. Ne možeš nam dočarati tako dobro šta je u glavi ovog čoveka. Njemu je to uverljivo do bola. Zato opravdavam odluku da nam se ipak servira ovakva priča. Prihvatljivija je nama, prihvatljivija je u našim glavamo kao nešto u šta je Neš mogao verovati. Njegova opsesija nam je mnogo bliža. Da smo morali da gledamo scene u kojima se Neš tripuje od vanzemaljaca, izgubili bi dramski momenat i povezanost sa ovim čovekom. 
 

Ali Outsideru, on je prevario ženu i razveo se od nje... Da, to je tačno. Ali isto tako je tačno da, dok su bili razvedeni, ona ga je izdržavala i stanovao je sa njom i njenim mužem. Za mene je to čak i veća ljubav nego ova prikazana u filmu. Ali da li je ovo toliko drastično drugačije od stvarnosti? Oni su se u stvarnosti ponovo venčali. Tako da za mene ova promena nije ni oduzela ni dodala celoj priči. Možda je sveukupno romantičnija i lepša za gledanje ali ljubav ove žene je u obe priče neupitna i njena veličina je zapravo glavna stvar i u filmu i u stvarnom životu. Tako da kritičarima ni ova zamerka ne pije vodu. 
 

Evo šta je za mene najveća mana filma i razlog zašto sam mu posle drugog gledanja spustio ocenu. Odnos prema paranoidnoj šizofreniji nije onakav kakav bi trebao biti. To je bolest koja pretvara čoveku život u pakao. Film se dotiče toga i baš kada nas kreće bacati u očaj, umesto da nas dotuče, kreće Nešova mentalna borba i ne tako strašno nošenje sa situacijom. Film se čak povremeno i sprda sa tom bolešću. To mi se nikako nije dopalo. Ne shvatite pogrešno, nisam neko ko želi da gleda nečije mučenje na ekranu ali film jednostavno ne odaje dovoljno poštovanja Nešovoj tragediji i njegovoj užasavajućoj borbi. To je za mene jedina prava velika mana ovog filma. 
 

Dženifer Koneli. Prosto je neverovatno koliko je ova žena lepa u svakom njenom životnom dobu. Obratite pažnju, ovde ne postoji ni jedna jedina scena u kojoj je ona ista. Kada kažem ista, mislim na frizuru, odevanje, stav, raspoloženje, situaciju... I znate šta je zanimljivo? Zaljubio sam se u svaku verziju nje u ovom filmu. Prva pojava je upravo onaj neočekivani upliv lepote u Nešov život, nešto što mu menja formule ali čini život boljim. Naredna pojava u izlasku - prikazuje svu otmenost i samouverenost jedne velike dame. U svakoj sceni ona je neverovatna i za mene utisak broj jedan u filmu. Uz svo dužno poštovanje Raselu koji jeste odličan, za mene je ovde Dženifer iznad njega. 
 

Zašto mi je film dao šansu da stavim Dženifer iznad Rasela? Hajde da se vratimo na The Theory of Everything. To je zapravo trebao biti film o Stivenu Hokingu ali je to bio zapravo film o njegovoj supruzi. Hoking je iskorišćen kao odličan izgovor da se pravi film o ženi iza tako velikog čoveka. Blistavi Um je tu mnogo bolji. Ovde nemamo priču o Nešu pa smo uz to dobili priču o njegovoj supruzi, niti je Neš iskorišćen da se ispriča priča o njoj kao što je to pomenuti film radio. Ovde imamo dva ravnopravna lika. Jednog genijalca koji se bori sa opakom bolešću. Njegovu suprugu koja se bori zajedno sa njim i pokazuje neopisivu ljubav. Ovde nemamo glavnu i sporednu ulogu već imamo dve glavne uloge. Za razliku od The Theory of Everything, ovde su obe odlične i vredne pažnje. Čak iako ništa ne znamo o Nešu i njegovoj supruzi, ovo je odlična priča u kojoj će nam oboje biti bitni. 
 

Blistavi um jeste ulepšao stvarnost, nema tu dileme. Ali nam je izneo jednu veliku životnu priču i svakako zainteresovao za život velikog matematičara. Jeste pravljeno da nas dirne u svakoj mogućoj situaciji i da bude pitkije nego surova stvarnost ali opet, to je uradio na prelep način ne vređajući ono što se zaista desilo. Jedina i to ne mala zamerka je taj odnos sa bolešću koji je film prikazao. Zašto mi je ova scena sada najbolja ako se ni ona nije desila? Hajde da Vas vratim na Once upon a time in Hollywood gde je genijalni Tarantino ispravio životnu nepravdu. Tada sam rekao da je film taj koji ima moć da barem donekle ispravi nepravdu. Nije li ova scena upravo to? Nije li ona pokazivanje poštovanja koje ovaj čovek možda nije dovoljno dobio. Braćo i sestre, film ima tu moć. Pametni znaju da je upotrebe. 

Zanimljivosti:
Tom Kruz je trebao da glumi Džona Neša a Robert Redford da režira film. Scena pri samom kraju filma kada Neš razmišlja da li da pije čaj je istinita. Rasel Krou, kada je upoznao Neša, ovaj je 15 minuta razmišljao o tome da li da pije kafu ili čaj. Krou je bio fasciniran pokretima koje je Neš činio rukama. Film je sniman istim redosledom kojim idu scene kako bi olakšali Krou privikavanje na promenu karaktera njegovog lika. Ljubavna scena između Kroua i Konelijeve je izbačena iz filma.

Naj scena:



Poštovanje...

Moja ocena: 8/10