Shutter (2004)

 

Kod nas nazvan: Okidač
Žanr: Horor | Misterija | Triler
Režija: Banjong Pisanthanakun, Parkpoom Wongpoom
Glumci: Ananda Everingham, Natthaweeranuch Thongmee, Achita Sikamana...

Priča:
Mladi fotograf i njegova devojka, posle tragedije, otkrivaju misteriozne senke na fotografijama. Ubrzo otkrivaju da ne možeš pobeći od svoje prošlosti.

Moj osvrt:
Glavni problem koji sam imao sa filmom je to da je sve ovo već viđeno i da je svaki korak užasavajuće predvidiv. Da li je to velika zamerka? I jeste i nije. Jeste zato što ne mogu da se oduševim filmom ako mu znam svaki korak i ako sve to već liči na nešto što sam gledao. Nije, zato što je ovo opet ukusno uklopljeno u filmić koji može da se pogleda. Ako niste gledali veći broj sličnih horora, može ovaj film da bude i prijatno iznenađenje. Ali posle originalnih Ju-On (Grudge), Ringu, Dark Water i ostalih klasika, Shutter dođe kao jedan rutinski film. No ni prvi Conjuring nije imao ništa originalno u sebi pa sam bio blagonaklon prema njemu. Drugi deo je već bio neopevano smeće ali nećemo o tome. Pričajmo o Shutteru. 

 

Ako gledamo dublje, ovo je film o krivici koja se ovde manifestuje jezivim elementima. I to je verovatno najveći kvalitet filma i nešto na čemu je mogao dodatno da poentira. Ako vidimo koga sve duh proganja, jasno je da on predstavlja taj osećaj krivice koji nikad ne nestaje, koji nam je uvek na ramenima. Tu se Shutter jako lepo trudi da imamo jednu slikovitu predstavu težine nečega što nosimo na duši. Lepo je to i tempirano, prvo kao mali osećaj krivice, tek puko prisećanje a posle kao nešto od čega ne možemo pobeći, nešto što nam ne da mira i od čega nema spasa. Tu zaista nemam nikakve zamerke. 

 

Zašto kažem da je film mogao da poentira više na tome? Imamo jednog glavnog lika i njegovu slatkiš devojku koja je glumački i ubedljivija od njega. No za celu priču su bitni još neki likovi. Film ima praznog hoda i u tom vremenu je trebao da prošeta i do tih ostalih likova i da nam da njihove sudbine kao jednu zagonetku. Ovako ih je otaljao. Dao nam kasnije u filmu jedu rečenicu o njima i sada to treba da nam bude wow. To nije mali propust. Jedna stvar je ako vam kažem da su tri osobe nastradale u saobraćajnoj nesreći. Sasvim druga stvar je ako vam kažem ko su osobe, kojih godina, šta su bili itd., jer ta tragedija postaje ličnija. Da smo ove tragedije iz priče videli na ekranu, dobili bi jezive momente i odličnu zagonetku za kasnije. 

 

Uz predvidivost, najveću zamerku imam na taj prazan hod. Ok je da mi serviraš san koji će opet vući na neku krivicu i držaćeš se teme, ali ovde nije tako. Ovde imamo san koji devojka sanja a on dolazi ni iz čega. Takav san treba da dođe sa krajnjim saznanjem a ne na početku. I ovde su ti snovi gubljenje vremena. Druga stvar koja mi se nije svidela, nešto šušne, odemo da proverimo, proverimo tri stvari, ništa se nije desilo. I tako nekoliko puta. Umesto da mi daš momente tenzije, uspavaš me a to ne volim u hororu. Da je priča odlutala na one sporedne likove u ovom momentu, verujem da bi to bilo mnogo bolje. No kada smo već kod snova, volim što su te sablasne pojave u tom nekom fazonu, dal je san il je java. To zapravo izgleda odlično zato što daje potporu onoj priči o krivici i sve se pretvara u noćne more jednog izmučenog uma. 

 

Veliki plus filma je taj dramski momenat. Ne očekujte ovde povratak u prošlost kao u Ringuu. Ringu je ipak masterpis za sebe i u tom povratku vidite i užas i dramu i misteriju i horor.... ma sve. Ovde je to znatno jednostavnije ali opet, bolje je što su išli takvim pristupom. Priča je prizemnija i sudbina žrtve je i te kako tužna. Film će vam objasniti njen bes i zaista je bolno kada neko nevin strada ovako. Kažem, bolje je što je priča prizemnija iz razloga što, ako bi sklonili sablasne momente i pretvorili ih u momente nekog ludila, ovo bi i dalje funkcionisalo kao neka dramica. Naravno, nema ovde ništa neviđeno u oba ta slučaja ali kao što rekoh, ne mogu zbog toga da imam velike zamerke. 

 

Manju zamerku imam i na neke reakcije likova. Recimo nešto sablasno se desi, likovi nekada odreaguju kao da ništa nije bilo. Najekstremniji primer je kada se glavnom liku niotkud pojavi prijatelj u sobi i ponaša se totalno uvrnuto. Trenutak kasnije on nestane i naš junak totalno iskulira na sve što se desilo. Srećom nema onih "američki tinejdžeri svesno idu u propast" idiotskih odluka. Zasmetala mi je ta njihova reakcija u nekim situacijama. Može biti i da je do glume. Ženski lik je odglumljen ok, uverljiviji je dok je muški prilično nemlačan i neubedljiv.

 

Kada je manifestacija ovih užasnih stvari u pitanju, imamo dve grupe. Prva je ona koju su ustoličili Ringu i Ju-On a druga je pojava tih duhova na fotografijama. E i tu je po meni potrošeno vremena na bespotrebne stvari. Kako sam zakeralo, na početku mi je smetalo to što se duh pojavljuje samo na fotografijama. Zašto baš tu? I onda na kraju kada vidimo celu priču i rasplet, ta ideja se ispostavi fenomenalnom i zaista ima smisla. Ali onda celo mrsomuđenje oko istraživanja duhova na fotografijama pada u vodu. Film je posvetio dosta vremena istraživanju takvih fotografija. Šta smo dobili od toga? Krajnji zaključak je da smo odlutali od priče. Ali čekaj bre outsideru, pa zar ne vidiš da nam je tu neki čika rekao da je duh došao da se nekom načestita mile nove godine? A ček, duhovi u horor filmovima dođu da se igramo lastiša sa njima, šta? 

 

Da zaključim. Ne nasedajte na priču da je ovo bolje od Ringua ili u tom rangu. Ne može ovo ni da prismrdi tom masterpisu kome ću se vratiti jednom prilikom. Taj film takođe zaslužuje bolji tekst. Shutter je ukusno odrađen filmić sa gomilom elemenata koje smo već videli. Da je ovo neko lepo vreme u kom imamo gomilu dobrih horora, na ovaj ne bi bilo potrebe toliko osvrtati se. Ali s obzirom da je ideja sve manje, efekata i praznoglave priče sve više, horor daj nam naš nasušni pa da se radujemo i ovakvim sitnicama. Ako ste već konzumirali dobar broj kvalitetnog horora, nije ovo nešto što ćete pamtiti ali postoje i mnogo gori načini da izgubite sat i po vremena.

Zanimljivosti:
U jednoj sceni gde likovi istražuju fotografije, vidi se uvećana fotografija duha koji stoji pored polica. To je fotografija iz Williard biblioteke u Evansvilu, Indijana. Tokom godina, ova biblioteka je postala jako popularna i ljudi tu pokušavaju da usnime paranormalne fenomene. Film je 2008 rimejkovan u Holivudu. U jednoj sceni kada se lik spušta stepenicama, konstatno dolazi do četvrtog sprata. U mnogim azijskim zemljama broj 4 se izgovara slično kao i reč "smrt" i predznak je nečeg lošeg.

Naj scena:

Fotografija

Moja ocena: 7/10

American Beauty (1999)

Kod nas nazvan: Američka Lepota
Žanr: Drama
Režija: Sam Mendes
Glumci: Kevin Spacey, Annette Bening, Thora Birch...

Priča:
Lester Burnam, deprimirani otac iz predgrađa koji zapada u krizu srednjih godina, zaljubljuje se u najbolju prijateljicu svoje kćerke i odlučuje naglo da promeni život.

Moj osvrt:

Prvo želim da obrazložim svoj stav koji sam imao pre repriziranja ovog filma. Kada sam se konačno naterao na reprizu, retko sam se čega sećao osim da jako mrzim ovaj film. Nikada mu nisam sporio rejting koji ima, nikada nisam osporavao da je on klasik ali nisam nikako mogao da uživam u gledanju. Film jednostavno nije imao dovoljno stvari kojim bi me držao, koje bih pamtio. No, postojeći tekst je pisan jako davno a film sam gledao sa jako malo filmofilskog staža. Vreme je bilo da ga repriziram, da uvidim da li sam išta propustio, da kažem šta je ok i šta nije, da priznam šta mi je promaklo kao i šta i dalje ne volim. 

 

Kada imaš glumca koji će u svakoj sceni da ugrabi 100% pažnje, mnogo toga si rešio. Npr. imamo tupavi film poput The Edge (1997) ali sve što je potrebno je da daš prostora Hopkinsu i on će ni iz čega da napravi nešto veliko. Ok, nije ovde tako drastična razlika u kvalitetu izvedbe i stvarnom kvalitetu lika ali Spejsi celu priču i lik koji tumači diže za dva nivoa više. Stavite ovde nekog manje upečatljivog ali kvalitetnog glumca, iće jasno kao dan da ovaj lik nije toliki masterpis kao što izgleda. Ono što je sjajno, svaki od likova ima svoj momenat slave, sa svakim od njih film uspeva da nam kaže nešto, da ispriča priču koju želi. Ono što ne vidim je možda veličina nekog od njih posebno. Ne kažem da je to nužno loše. Ima ovde paralela koje ćemo povući sa filmom Druk (Another Round). I tamo imamo više likova ali Mikelsenov nam se konstantno otkriva i konstantno se pričaju priče i prezentuje nam se život kroz njega. Kroz njega vidimo gomilu emocija. U Spejsijevom liku i svakom od odraslih likova je primetno samo jedno - promašenost. 

 

Pre nego što neko kaže "ali to treba tako da bude" - znam. Ne sporim sve što film hoće da kaže. Ne kažem da je loše. Naprotiv. Dobro je to predstavljeno. Ali nije čovek samo to. Čovek jeste i ono što je promašio i ono što je propustio i ono što je izgubio, ali čovek je i ono što voli, što je osvojio, što je zaradio, čovek je i onaj Mikelsenov nesrećni pijanac koji odlazi iz porodičnog doma ali i onaj srećni koji pleše na kraju filma. Ovde niko ne pleše. Ovde nam se kroz odrasle likove daje samo ta promašenost. Tek na kraju vidimo sećanje na momente sreće. Ali to nije čovek koji pleše. To je prelep momenat kada shvatiš da si izgubio nešto prelepo ili si ga zaboravio. I ovo je odlično izneto i odlično prikazano ali mislim da smo mi kao ljudi mnogo više od toga. Momenat u kom sve gubimo ne treba da bude jedini u kom shvatamo šta smo to imali. Sa jedne strane mi se to ne dopada. Sa druge, najupečatljiviji je utisak što treba da budemo zahvalni što smo imali to što jesmo. I onda, kada pogledaš kraj, zapitaš se, gde mi je film nudio tu sreću, taj značaj prelepih događaja i ljubavi. Nema ga. Film nas laže sve vreme. 

 

Kao i u Another Round, i ovde imamo onaj momenat kad shvatimo da smo deo života na neki način prošli na autopilotu. Pogledaš sadašnji momenat koji nije dobar, setiš se onog nekadašnjeg koji si voleo i pitaš se, šta se to dogodilo u međuvremenu. Kako je došlo do toga da nam se ovo dešava? Kako smo se uspavali, počeli da stavljamo funkciju ispred emocije, počeli da živimo po šablonu ponavljajući istu rutinu dan za danom? Another round će te naterati da promisliš o svemu tome. American Beauty neće. On se ne bavi suštinskim pitanjima, on nam odmah opali šamar i kaže - sve je to bila laž. Usrali smo sve što smo mogli. Došli smo dotle da smo nezadovoljni, džangrizavi, omatorili i posledice svega toga ne trpi samo naš odnos već i naša deca. Ima tu opasno kvalitetnih detalja koji su mi izmakli u ranijim gledanjima. Da, ovaj film jeste mnogo bolji nego što sam ga doživljavao. Ali ne mogu i dalje da prihvatim prevelike praznine koje nije uspeo da popuni. 

 

Evo prvog priznanja. Kada sam ranije pisao tekst, nervirao me je taj izveštačen stav Lesterove (Spejsi) supruge Karolin (Anet Bening). Užasavala me je svaka prokleta scena sa njom i to je jedan od glavnih razloga zašto sam mrzeo film. Braćo i sestre, kako sam bio slep. Ovo je savršeno. Ovo je slika onoga kako mali Perica zamišlja savršen život. Ovo je ona slika koju vam prodaju na reklamama. Ovo zamislite kada slušate lajfkoučeve koji vam život pretvaraju u šarenu teoriju, sliku koja zaobilazi suštinu, kratki uzlet lišen bilo kakve emocije. U svakoj prokletoj sceni sa Karolin, ne vidite živo biće i stvaran život. Vidite samo lažnu sliku onoga kako neko zamišlja taj život, nekog ko se ne prepušta životu već je zacrtao kako on treba da izgleda a to ne može da ostvari. Zašto ne može? Zato što to nema veze sa životom. Sve te slike su šarena laža, motivacioni poster. Čovek nije tako ravan, nije tako plitak. Čovek je mnogo više od toga. Problem je što ovde ne vidimo odraslu osobu koja ovde oseća život kako treba. Prelepo je što vidimo decu koja otkrivaju život. 

 

Kada vidimo roditelje, ne možemo da se otmemo utisku da njihova deca baš nemaju neke uzore. Od jednog momka, otac pravi vojnika i projektuje ga ka svojoj slici. Roditelji druge devojke ne uspevaju ni da ostvare komunikaciju sa njom a ne vidimo ni neki veliki trud. I šta sad ovo dvoje mladih vidi kao budućnost? Ako se pretvore u svoje roditelje, biće nezadovoljni životom. Roditelji im ne daju ni jedan jedini razlog zašto bi klinci vodili slične živote. Kroz roditelje im se servira budućnost koja ne sadrži ama baš ništa što bi klinci želeli videti u svom poznijem životu. I film ovde servira prelep rasplet. Budućnost treba da bude nepoznata, neizvesna. Treba da stremimo ka nečemu, da slušamo svoj osećaj i pre svega da volimo. To su prelepe poruke koje film šalje. Daje nam sve ono što ne treba biti i uspeva da odvede decu na drugu stranu. Možda ta strana nije savršena, sigurno će sadržati gomile problema ali za razliku od učmalosti na drugoj strani, ova strana je život.

 

Zadržao bih se kratko ovde na ocu koji je vojno lice i koji sina želi disciplinovati. Do pred kraj, jedina emocija koju ovaj čovek pokazuje je bes kada se njegovi standardi ne zadovolje, kada ne vlada disciplina koju on želi. Njegova supruga je bez ikakve emocije. Šta nam ovo govori? Život nije disciplina, ne možeš ga okovati u šablon, ne možeš ga oblikovati po postulatima. Život treba da bude nepredvidiv, treba da bude haos, treba da bude neočekivanih stvari. I ovaj čovek i njegova supruga konačno pokazuju emocije kada se desi nešto što ne mogu da kontrolišu. Složićemo se da je velika razlika između onih glupavih trendova (o njima uskoro) i ove vojničke discipline. Isto tako ćemo se složiti da i jedno i drugo ne stvara srećne ljude. I jedno i drugo će te udaljiti od onoga što bi želeo biti, stvoriće ti lažnu sliku o životu i izgubićeš osećaj.

 

Uticaj takvih odraslih se najbolje vidi u tome što deca nemaju svest o onome što ih čeka u tom međuvremenu, u tom periodu koji se desio od srećnih momenata do ovih koje sada gledamo. I nesvesni toga i oni pokušavaju da projektuju neku sliku o sebi, nešto što bi trebalo da zadovolji današnje standarde. I to najlepše vidimo kroz Anđelu (Mena Suvari). Ona o sebi stvara takvu sliku koje zadovoljava neke izmišljene standarde ali prepoznaćemo to. Zašto? Zato što su to ista ona sranja koja nam se prodaju. Svojevremeno mi je do ruku došao jedan od popularnijih ženskih časopisa tog vremena. Prelistao sam ga i zgrozio se koliko se sam taj časopis kroz članke obraća ženi kao totalnom idiotu. I tu čitam takve savete kao "Do 18 treba da izgubiš nevinost. Do 21 da imaš vezu za jednu noć..." I onda listam na članak o ishrani i ne mogu da verujem. I onda se prebacim na članak koji govori o tome šta žene treba da čitaju i opet ne verujem. Da sam žena, bio bih jako uvređen. I upravo takvi saveti i standardi će ili stvoriti idiota ili devojčicu koja ne može da se snađe u stvarnom svetu. Jednostavno, sve te govnarije i trendovi NISU ŽIVOT. Koliko god da se "trendseteri" i "influenseri" trudili da vam nametnu mišljenje, ono nije život. Pokušajte da ih poslušate i izgubićete svaku šansu da ga proživite normalno, izgubićete individualnost. Ne verujte njihovom šljaštećem uspehu. Iza njega stoji duboko neostvarena i promašena osoba. 

 

I sada dolazimo dotle da i sam Lester postane motivisan tom lažnom slikom. Ok, zabavna je ta njegova transformacija, ta novopronađena sloboda, mogućnost da kaže šta god želi i uradi šta god hoće. Ali činjenica je da, koliko god izgledao srećno, i sam je promašen koliko i njegova supruga. I sam je zaljubljen u sliku nečega. Ali ovde postoji jedna kvaka. Zapravo dve. Momenat u kom me je ovaj film razoružao je su upravo ta dva osvešćenja. Prvo, taj balon od sapunice koji mu se raspukao pred očima je doveo do toga da je shvatio šta je mladost i šta je stvarna lepota. Ona ne treba da bude iskorišćena, ne treba da bude trijumf promašenog čoveka - ona treba da bude pokretač i ostane netaknuta, neuprljana. Tek tada Lester shvata šta ga je to činilo srećnim. No, kao što rekoh, ovde nema plesa, ovde je to bolan momenat gubitka. Nema nade za odrasle, njihovo je prošlo. Previše su promašeni i potrošeni da bi mogli da ponovo pronađu sreću i lepotu. Lepota nije za njih. Ne mogu baš da se uhvatim u kolo sa ovom idejom.

 

Sa druge strane ako uzmemo Lesterovu ćerku Džejn, tu vidimo drugačiji put za jednu devojčicu. Prvo je prisutna ta nesigurnost ali imamo klinku koja se izdigla iznad tih glupavih "standarda". Ona ne podleže njima već oseća. I gledajući iz scene u scenu zapravo vidimo njenu transformaciju od klinke u ženu. Nema tu puno scena ali su jako efektne. Npr. u jednoj sceni ona priča kako je štedela za operaciju grudi. To je upravo ona nesigurna klinka koja je rob trendovima. I onda se tren kasnije nasmeje gde osmeh pokazuje blesavost te namere. Takođe, u drugoj sceni se od stidljivog sakrivanja iza zavese potpuno otkriva i ostaje gola pred očima drugog. Nema više nesigurnost, samo emocija, instinkt i klinka koja više nije klinka već postaje žena. 

 

I kada dođemo do momka koji snima gomilu stvari i priča o lepotama koje vidi tu vidimo promašenost odraslih. Da, slažem se, previše je lepota na ovom svetu ali mi ih konstantno propuštamo ili smo spremni da ih ukaljamo. Promašenost svih ovih ljudi je upravo u tome što su zaboravili sve te lepote a sve to zbog lažne slike onog što bi život po njima trebao biti. I tu dolazimo do toga da nam je film previše puta prikazao šta to život zapravo nije a stvarni život konstantno trpi. Razumem da je film trebao biti satirični prikaz "Američkog života" ali stvarni život smo dobili na kašičicu. Da, treba da budemo srećni i zahvalni što živimo. Ali isto tako treba da glorifikujemo i lepote koje smo videli i sreću koju smo osećali i osećamo. Nije uvek prekasno za to. 

Zanimljivosti:
Pola Abdul je osmislila način plesa koji ovde prikazuju navijačice. Scena kada Lester konkuriše za posao u Smiley Burger-u je snimana noću pa su je kasnije preradili da izgleda kao da je snimana po danu. Ako se dobro zagledate, nećete nigde videti senku koja bi postojala da je dan. Ruke i stomak na posteru filma ne pripadaju Meni Suvari već modelu Kloe Hanter. Kada Lester baca asparagus, trebao ga je baciti na pod ali je Spejsi promenio odluku što je izenadilo Anet Bening i Toru Birč. Pošto je Tora Birč u vreme snimanja imala 17 godina, njeni roditelji su morali da odobre toples scenu.

Naj scena:

 

 

My oh my oh my....

Moja ocena: 7/10

Panique (1946)

 

Alternativni naziv: Panic
Žanr: Kriminalistički | Drama
Režija: Julien Duvivier
Glumci: Viviane Romance, Michel Simon, Max Dalban...

Priča:
Posle ubistva jedne žene, mišljenja su manipulisana, dokazi podmetani, nasilje ključa i panika se budi.

Moj osvrt:
Na kraju sjajnog Memories of a Murder, čovek se okreće i gleda u nas, gledaoce kao da očekuje da kažemo nešto. Balavi ja tada razmišlja "što gledaš u mene, pa nisam ja ubica". Stariji ja razume. Nekada nismo oni koji su povukli obarač, zaboli nož, zategli omču, sipali otrov, ali nismo ništa manje krivi. Panique ne priča samo o tome. On nas postavlja na nekoliko mesta sa kojih vidimo priču iz više uglova. Ovo jeste priča o zločinu ali je isto tako priča o samoći i ništa manje priča o društvu. Neću reći društvu onog doba jer ovo je univerzalna priča. 

 

Bavimo se prvo društvom koje ovde ubistvo prihvata kao spektakl, kao nov događaj, kao nešto zabavno što im se retko dešava. Mnogi tu vide šansu da se istaknu svojim smatranjem. Ovaj film je sniman 1946. Da li vidite neku razliku danas? Pogledajte šta se dešava, pogledajte aktuelne teme. Svi imaju mišljenje i bez konačnog suda i bez otkrivanja istine. Svi vole da sude i presuđuju. 

 

Da li ljude istina razoružava? Ne. Istina interesuje retke. Ljude interesuje spektakl. I onda će prigrliti bilo koju laž kako bi spetakl bio veći, kako bi mogli da pričaju o svojoj ulozi, kako bi bili na strani većine i imali tu snagu da sude. I ovde je laž oružje slabih jer će oni pre stati na stranu većine nego na onu stranu gde leži istina. I kada gledam takvu rulju, čini mi se da bi se utrkivali da prvi bace kamen. Moć da sudiš drugačijem u tvojim očima potire sopstvenu ništavnost koje si i te kako svestan. Ali pobeda u tvom malom svetu odvratnih te uzdiže visoko, među prvi izmet na toj gomili otpada. 

 

Čekaj, šta je sa žrtvom? Žrtva je pala u drugi plan još u momentu kada se čulo da je neko ubijen. I to je jedan od velikih razloga zašto ponavljamo greške, zašto ne učimo, zašto nam se gluposti dešavaju iznova, zašto nam svaka generacija proživi bar jedan rat. Žrtva može da bude pokretač, bolno upozorenje, revolucija koju ćeš podići protiv lošeg. Ali ne, čekaj, gde je tu spektakl? Tu treba uložiti snage i stati pred opasnost. Neka. Ostaću u masi i dolivaću ulje na vatru. Za godinu dana se niko neće ni sećati žrtve. Ali kada budem pričao kako sam baš ja bio taj koji se suprotstavio imaginarnom ubici, kad nakitim tu priču, pa kada svi kao ja dodaju svoje, to će ličiti na bitku u Helmovom ponoru. Kako se zvala žrtva? Žrtva?! Koja žrtva? U sceni sahrane te iste žrtve vidimo luna park. Toliko o empatiji. 

 

I u toj rulji imamo jednog jedinog čoveka koji je drugačiji. Ne izgleda on čisto, ne izgleda nevino, ali je bitno da je drugačiji. Dobri ljudi prihvate razlike i nauče nove stvari. Rulja izopštava. I ovaj čovek je meta. Film to pametno a naizgled nevino servira u jednoj vožnji autića na sudaranje gde se svi usmeravaju na njega? Zašto. Zato što je drugačiji? Donekle. Ono što je primetnije - ovaj čovek je sam. Odatle ide nepoverenje. Lakše je izopštiti nego pružiti ruku. Imate takve ljude oko sebe. Sklanjate se ne pokušavajući da prihvatite tog drugog. Ne zanima vas da uvidite razlog zabog kog on gaji odbojnost prema svetu. Prigrlite ga i videćete da on može biti jako dobra osoba. Ili uzmite baklju i krenite sa ruljom u linč - na vama je. Vi sami znate šta vas čini zadovoljnijim. 

 

Zamislite sada ljude iz te rulje. Ako im je to ubistvo spektakl, to dovoljno govori o njihovoj neispunjenosti. I kada se ovaj spektakl zaleti, stvaran život je i dalje prisutan sa svojim problemima. I koga onda kriviti za te probleme? Sebe? Ma daj, to rade borci, to rade oni koji će na kraju uspeti u nameri da naprave nešto. I koga onda krive? Sudbinu? Rekoh već više puta, sudbina je izgovor slabih. Mnogo je lakše kad tvoj krivac ima lice. Onda je lako kriviti vlast, to je univerzalni krivac za sve. Ali vlast je jaka, teško je suprotstaviti se. Zamislite onda koliko je lako kriviti nekog ko je sam i izopšten. Kako je tek tada lako upirati pristom i presuditi. U čemu je razlika onda između povlačenja obarača i upiranja prstom?

 

I ovde je već jasan onaj deo o samoći. Jeste lako suditi ovom čoveku jer vidite da mu je jako teško prići. Njegov osorni stav svakako daje motiv za netrpeljivost. Šta je potrebno da se otključa ne samo ovakav čovek već bilo ko? Ljubav. Ovaj čovek nam se otvara kada se u njemu probudi ljubav. I onda se zapanjimo zapravo koliko je drugačiji od onoga što smo videli. Prvo nam njegova inteligencija postane vredna poštovanja ali nakon toga njegova samoća postaje bolna, njegova naivnost uz tako malo ljubavi postaje tužna. Ako na njegovo preveliko poverenje i lako zaljubljivanje gledate kao na mane, onda niste svesni šta znači samoća. Mišel Simon doprinosi svemu ovome sjajnom glumom. 

 

I u ovoj bolnoj priči postoje dve stvari koje mogu da ulivaju nadu. Prva je ono što je najbolje na ovom svetu - deca. Iskrenost deteta uliva veru u nešto bolje i jedno dete nam pokazuje koliko je veliki čovek naspram svih odraslih okolo. No, to dete je okruženo i odrasta uz tu rulju. Druga stvar, prilično bolna je što ta iskrena ljubav uspeva da razoruža. Ne mogu da kažem da je pobedila ali je ganula, otključala jedno srce i pokazala dobrotu jednog malog čoveka. To uliva neku nadu. Ali tu istu nadu gubimo kada pogledamo ljude generalno. Tren posle smrti se čuje pesma, žrtva se zaboravlja, osećaj krivice je nepostojeći, kazna nedovoljno velika. Neke stvari se jednostavno ne mogu popraviti. Ako ni vama nije bio jasan taj pogled na kraju Memories of a Murder, sada treba ne samo da ga budete svesni, treba da osetite taj pogled svom njegovom jačinom. Zlo nije izolovan slučaj. Postoji velike šanse da samo i mi učestvovali u njegovom stvaranju.

Zanimljivosti:
1943, Žorž Simeon je na aukciji prodao manuskript novele po kojoj je pravljen ovaj film i novac donirao zatvorenicima u Drugom Svetskom Ratu.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 8/10