Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

уторак, 26. мај 2015.

Mad Max: Fury Road (2015)

Link na ovaj post

Pobesneli Maks: Autoput besa (2015) on IMDb
Kod nas nazvan: Pobesneli Maks: Autoput besa
Žanr: Akcija | Avantura | Naučna Fantastika | Triler
Režija: George Miller
Glumci: Tom Hardy, Charlize Theron, Nicholas Hoult...

Priča:
U pustinji gde je čovečanstvo u raspadu, dva pobunjenika mogu da vrate red: Maks, čovek od akcije i malo reči i Furiosa, ratnica koja pokušava da se vrati u domovinu.

Moj osvrt:
Kada sam čuo da nam se sprema novi Mad Max, pomislio sam da će i on biti samo još jedan u nizu rimejka koji skrnave sve ono što je original bio. Potpuno mi je promakla informacija da Miler, čova koji je režirao sve dosadašnje Maxove, režira i ovo ostvarenje. I onda u moru Hobita, Avengersa, Interstellara, Betmena i sličnih blokbastera, ovo je bio jedini film koji sam očekivao iz sve snage. Prva dva Maxa su masterpisi. Nekako mi to izgleda kao prva dva Terminatora. Prvi je mračan i nešto jači film. Drugi je teško ludilo i opasna akcija. Treći je zaista teška brljotina. Sigurno ću nekad odvojiti vreme i za njihovu reprizu, pogotovu posle ovako sjajnog nastavka. 

Mnogi ovom filmu zameraju malu priču. Ima on dovoljno detalja ali o tome posle. Hajde da vidimo, koliko priče ima u čuvenim akcijama. Zanemarimo superherojske filmove, o tome je već bilo reči. Tu se radujem kad uopšte i postoji priča. Uzmimo akcije koje su priznate kao vrhunski filmovi. Die Hard - čova je zaglavio u zgradi sa teroristima i pokušava da ih nadvlada. Born (bilo koji od prva tri dela) - lik se obračunava sa nekom tamo organizacijom dok ispituje svoj identitet. Taken - čoveku su oteli ćerku i on jurca po evropi kako bi je pronašao. Upravo sam vam pokazao da ti ne treba velika priča da bi napravio vrhunski akcioni film. Ovaj Mad Max čak ima i više detalja od nekih od nabrojanih. 

Prvi detalj koji mi je zapao za oko je vezan za glavnog negativca. Vidimo njegovo telo koje je u raspadu. Potom vidimo kako mu podanici stavljaju oklop okićen medaljama. Čisto savršenstvo i to iz više razloga. Koliko zapravo gledamo ono što je spolja? Koliko puta nam prodaju šareniš umesto suštine? Nama svi zapravo i nude ono što je lako videti. Teško je pogledati unutra, teško je videti suštinu, teško je otići korak dalje. Tako vam je i sa filmovima. Možemo ih gledati površno a možemo zagrebati ispod gde vidimo šta oni žele da prodaju pa se oduševimo ili razočaramo. Jedna stvar je čime je neko ili nešto okićeno. Druga je šta zapravo stoji iza. To je i kao ovi sportisti koji su dopingovani osvajali medalje. To su i oni koji su nelegalno, nemoralno i zlikovački došli na visok položaj. To su oni koji vam prodaju šarene laže, kule i gradove a donose samo smeće. Previše je takvih.

Ali i takav lik, raspao i odvratan uspeva da vlada masom. Zašto? Zato što drži resurse. Onaj ko drži loptu, on vodi igru. To je jasno. Ono što je nejasno, zašto oni gladni igre stoje i čekaju da dobiju tu loptu. Zašto se zadovoljavamo sa mrvicama? Zašto nam je dovoljan samo mali delić onoga što zaslužujemo? Što je paradoksalno, slavimo tog koji nam daje mrvice. Veličamo ga i uzdižemo u nebesa a sve što je uradio, uzeo je za sebe ono što nam pripada. Danas su ti resursi nešto što je potrebno za normalan život. Ali ko nam garantuje da u budućnosti neće biti nešto još gore, da nam od tih resursa neće zavisiti sam život. Ovaj film igra na tu kratu. Resurs koji nedostaje je ni manje ni više nego voda. 

U jednom momentu Immortan Joe (pomenuti negativac) kaže narodu da se ne navikavaju na vodu jer će im nedostajati u slučaju da je zafali. Koliko je ovo samo genijalno. U fazonu, čeličite se, stegnite kaiš. Ne morate svake godine na odmor. Ne trebaju vam tolike plate i penzije. Što morate da jedete svaki dan? Što morate da spavate, spavaćete kad odete u penziju. Realno, šta će nam novci i stvari esencijalne za život. Ostavimo mi to lepo vođama, oni će znati šta i kako sa tim. Naše je samo da kao ovce budemo poslušni i možda dobijemo ponešto da se prehranimo i utolimo deo nepobedive gladi. 

Šta mislite, zašto momčići koji se bore za Immortan Joa izgledaju isto? Zato što su masa a masom je lako upravljati upravo pomoću sitnih nagrada. Masa te gleda kao boga ako poseduješ nešto što oni žele. Masa će te pratiti u svemu jer misle da ćeš im pokloniti deo svoje moći. Umesto da se bore za sebe, bore se za tebe. Zato su ovde svi isti. Svi će da poginu za velikog vođu i za njegove ciljeve misleći da time dobijaju večnu slavu. Zar je bitno ko je taj vođa, političar, vladalac ili sam Bog, ako treba dati život za njegov cilj. Fazon je da je uspeo da te namami nečim. Nije te naučio da budeš dobar i postupaš dobro za veće dobro, naučio te je da ćeš biti nagrađen ako pratiš ono što on propoveda. 

Vizija budućnosti u filmovima u Pobesnelom Maksu mi je genijalna iz više razloga. Ali o tome ću pisati detaljnije kada se budem osvrtao na prethodnike. Ovde ću se držati onoga što sam video u najnovijem nastavku. Upečatljiva je uloga koja je dodeljena ženama u ovakvom raspalom čovečanstvu. Prvo, imaju ulogu krava muzara ali na tu sisu se ne kače usta svih. To mleko je još jedan resurs koji je dostupan samo onim na vrhu. Druga uloga im je da služe za oplodnju i rađanje novih vojnika. Da li su kao predmet zadovoljstva dostupne svima? Naravno da nisu. Tu samo veliki vođa ima pristup. Ako pogledamo, te žene su jedina lepota u ovakvoj budućnosti. Da li je slučajno što je ta lepota vlasništvo vođe? Da li je slučajno što samo on može njom da se zadovoljava? Da li je slučajno što mogu da rađaju samo njegove naslednike (sledbenike)? 

Sledeća stvar kojom me film kupuje su detalji. To nisu sitnice, jer sitnice te zadovolje usput. Oni su ovde majstorija. Scenografija je luda. Efekti su odlično iskorišćeni. Likovi su vrhunski osmišljeni. Da ne pričam o automobilima, oružju, dodacima na vozilima, samim vozilima, okruženju, gedžetima, zamkama itd. Sve je to perfekcija ali perfekcija ludila. O da, braćo i sestre, ovo je neverovatno lud film ali ovo je tip ludila u kom uživaš jer je originalno, jer je vrhunski oslikano, jer je blesavo, jer je neviđeno. Jednom rečju umetnost ludila nabijenog adrenalinom preneseno na ekran. 

Ludilo je jedan aspekt. Dodajte tom ludilu akciju opasno nabijenu adrenalinom. O da, braćo i sestre. Posle gledanja ovog filma on će vam postati jedan od sinonima za neprestanu akciju. Film otvara nekoliko Maksovih rečenica posle čega kreće akcija i ne zaustavlja se dok ne vidite odjavnu špicu. Daće vam film povremeno par minuta da predahnete ali ni jednog momenta neće pustiti da vam pažnja odluta. Kada akcija stane, opasnost je prisutna tako da ako nema dinamike na ekranu, najavljena je iz sve snage. A akcija nije ona neprestana koja vas smori do iznemoglosti (Hobit) već je na stopostotno ludilo dodat stopostotni adrenalin. I to ne popušta. Film ga upumpava neprestano. Non stop imate utisak iščekivanja. Iskreno, ne volim one scene gde se likovi izvuku u poslednjem momentu. Ovo je verovatno najbolji film sa tim fazonom. Ovde je svaki momenat poslednji mogući. Nema stajanja, nema pomeranja mete sa sopstvene glave, nema prestanka opasnosti. Ovo je raspala budućnost kojom vlada ludilo. 

Likovi su teško ludilo. Način na koji su osmišljeni je neverovatno dobar i opet moram reći, totalno otkačen. Nije sporno da su glavni likovi odlični ali toliko je sporednih koje možeš da razviješ i da proširiš ovaj film. Pojavi se tamo neki lik, najavljen je kao strah i trepet, zove se People Eater i svašta vam padne na pamet. Ne dobijemo još puno od njega ali pazite koliko je detalja i truda uloženo u nekog čiji lik i nije toliko bitan. I svaki od tih likova je začinjen nečim. Od neverovatno ludog gitariste pa do lika koji izgubi vid i kreće da viče da je on ruka pravde. Opa, slepa pravda. Ček, hoćeš da kažeš da mi ovaj film prodaje takvu foru sa nekim tamo likom sa strane. O da, braćo i sestre. Toliko je ovo ludilo dobro. 

Već sam dobio nekoliko pitanja da li treba gledati ranije delove ovog filma da bi gledali ovaj. Treba da pogledate ranije delove bez obzira na ovo pitanje. Može ovo da se gleda i bez toga ali mi je nezamisliovo da neko ne zna kakav je originalni Maks u izvođenju velikog Gibsona. Za ovaj film je bitno i da se upoznate sa samim Maksom kao i da vidite njegove ranije priče. Prvo, dosta se potencira na tim nekim duhovima iz prošlosti. Ako ne pogledate prethodne delove, ovo vam neće puno značiti. Drugo, ima ovde solidan broj referenci na ranije delove pa su to neki momenti koji vas podsete na prethodnike. Ono što je najbitnije, ako ne gledate prethodnike, Maks iz ovog filma vam neće značiti mnogo. 

Znači ovo je sjajno usnimljeno, vrhunski izrežirano i prava je bombonica u svakom smislu. Tu zaista ima mnogo vrhunskih detalja. Recimo kada se jedan od likova emotivno slomi, padne na kolena, snimak uspori, vidite pustaru okolo, sunce koje zalazi i vetar koji nosi pesak sa dina. Prokleta perfekcija. Na to dodajte odlično tempiranu muziku. U najvećoj frci je tu onaj ludi gitarista što digne adrenalin poprilično. Opasnost obično najavi par dubljih tonova ko zna kojih instrumenata. Muzika je savršeno uklopljena u svaki segment filma i zaista je u službi svake od scena. 

Vizija budućnosti je surova, tu nema šta. Ono što volim, film ne nudi neku alternativu, neku svetlost na kraju tunela. Previše je takvih bezmudih priča u svetu filma. Uvek postoji neka oaza mira, uvek postoji sklonište koje čeka da bude pronađeno. Pobesneli Maks još jednom govori da toga nema. Svet, kada ode dođavola, otići će sa stilom. Nemoj da mi prodaješ priču o nekom spasu, ponovnom rađanju i novom napretku. Ako ljudi unište svet, ti isti ljudi će sprečiti njegovo ponovno rađanje. Nema spasa, nema milosti, nema skloništa, nema doma, nema zelenila, nema hladovine, nema bekstva, nema sigurnosti, nema spasa - samo trka, frka i preživljavanje. 

Neretko vidimo stvari iz Maksove prošlosti koje se vraćaju da ga progone. Vidimo klince koje nije uspeo da spasi. Ponavljam, za ljude koji nisu gledali ranije delove, ovo ne znači puno. Ali zašto bi se Miler trudio da vam priča istu priču dva puta. Izvolite, pogledajte prethodnike pa ćete videti šta predstavlja ovo što gledamo. Te prikaze iz prošlosti nisu iskorišćene da se krene u neku patetiku. Sad će kao Maks da ima na umu da nije spasio te klince pa će da se raspekmezi. Ma kakvi. To je samo tu da ga podseća, da ga trgne. Nema ovde patetike, nema vremena za nju u svom ovom haosu i ludilu. 

Dobili smo na poklon odlični lik Furiose. Ako se ovo bude nastavljalo, iskreno ne bih želeo da ovaj lik bude izostavljen. Mogu slobodno da kažem da je ona glavni lik u filmu. Da li mi to smeta, da li je problem što je Maks u odnosu na nju skoro sporedni lik? Ma kakvi. Znam Maksa iz ranijih filmova. On je tu. Ovaj lik je totalni, opasni heroj koji je i te kako potreban. Ovo nije baš u rangu Elen Ripli ali je odmah tu negde. Šarliz jeste priznata zbog uloge u Monster ali za mene je ovo još dopadljivije. Ono što mi fali je možda malo njene pozadine. Ovo je pogrešno zvučalo. Mislio sam na istoriju ovog lika, detalje iz prošlosti, kako je izgubila ruku, kako je postala to što je postala itd. To bi još malo začinilo priču o ovom liku, pogotovu ako je nećemo gledati u potencijalnim nastavcima. 

Imam samo dve zamerke ovom filmu. Prva su neke bakute koje se pojave i seju strah i trepet. Ne mogu da kažem da je to preterivanje kad film pršti od ludila. Šta u ludilu nije preterivanje? Ali su mi nekako te bakute bile previše. Ne baš kao usrana scena u Battleship gde gledamo starce u akciji borbe protiv vanzemaljaca. Ti likovi su tu iz pogrešnih namera. Ove bakice imaju mesto u priči ali ne kao neprejebive ratnice od mnogo leta. Druga stvar koja mi se nije naročito dopala je neubedljiv kraj. Nekako mi je to bilo baš lagano. No, od silne akcije i haosa taj kraj se jedva i da primetiti. Taman krene sve da se stišava, oni vam ispucaju kraj i to je to. Niste čestito odahnuli od akcije a već gledate odjavnu špicu za listom glumaca, filmotvoraca i zahvalnicama.

Što se samog Maksa tiče, nemam zamerke poput većine ljudi koji su odgledali film. Ok, jeste on na neki način u senci Furiose ali to je Maks. Znamo i njega i njegovu priču iz ranijih delova. Jedino što meni ovde fali je ono ludilo. Ovaj maks jeste besan, opasno besan i pod adrenalinom, ali fali mu onog ludila koje je nosio Gibson. Ali budimo realni, Gibson je i sam lud. Teško da iko može prići takvom ludilu u glumi poput njega. Čova zna da stoji u mestu, gleda u kameru i izgleda kao neko ko će vam iščupati grkljan i posle toga otići da pravi venac od cveća. Ne mislim da je Hardi loš. Daleko od toga. Gibson ipak nosi neko specifično ludilo. Ume i Hardi da bude lud. Pogledajte Bronsona i uživajte u tome. Fazon je što smo navikli na Gibsona kao Maksa. No što se mene tiče, Hardi ima plus od mene kao naslednik. Kao glumac je odličan, kao lik je harizmatičan i meriću ga samo kroz njegov učinak a ne kroz Gibsona. Ceo film gledamo ga kao opasnog lika u akciji i nekako mi je poslednja scena legla odlično. Tu sam rekao "da, ovo je Maks kojeg ću rado gledati". Da li je Gibson mogao da reprizira ulogu ili je ipak star? Hoćete li realan odgovor ili onaj iz srca? Heroji ne stare, zar ne...

Zanimljivosti:
Samo 20% efekata su računarska izvedba. Ti efekti su uglavnom pejzaž i odsečena ruka Furiose. U aprilu, Hardi je objavio da je potpisao ugovor za 3 filma o Pobesnelom Maksu. Film je sniman u redosledu kojim su scene i prikazane. Hardi je izjavio kako je išao na večeru sa Gibsonom kako bi diskutovali o liku Maksa i kako mu je Gibson dao blagoslov. Ludog gitaristu tumači Šon Hejp, Australijski muzičar poznat kao Iota. On je izjavio kako je gitara na kojoj svira u filmu teška oko 60kg i kako je ispaljivala pravi plamen. Hugh Keays-Byrne koji tumači Immortan Joa u prvom pobesnelom maksu je glumio negativca Toecuttera. Šarliz Teron je obrijala glavu za potrebe snimanja pa je nosila periku dok je glumila u A Million Ways to Die in the West. Miler je želeo da snima ovaj film 2003 sa Gibsonom u glavnoj ulozi ali je Gibson bio zauzet sa The passion of the Christ i bilo je teško naći lokacije za snimanje. 2008, Hit Ledžer je razmatran za ulogu Maksa. Gibson je bio na premijeri u Kanu i bio je zadovoljan filmom. Najduži film u franšizi.

Naj scene:

Teško je naći najbolju scenu u ludačkoj akciji.

Moja ocena: 9/10

недеља, 24. мај 2015.

The Devil Rides Out (1968)

Link na ovaj post

The Devil Rides Out (1968) on IMDb
Kod nas nazvan: Uzjaši Đavola
Žanr: Horor
Režija: Terence Fisher
Glumci: Christopher Lee, Charles Gray, Nike Arrighi...

Priča:
Nikolas dočekuje svog prijatelja Reksa koji je doputovao da se susretne sa njim i njihovim prijateljem Sajmonom. Kada njih dvojica posete Sajmona, Nikolas shvata da mu je prijatelj postao deo Satanističkog kulta...

Moj osvrt:
Nadam se da je ovo na imdb-u greška i da nismo preveli ovaj film kao Uzjaši Đavola. Đavo je Izjahao je sasvim dobar naslov. Ali hej, imamo mi i veće bisere. No da pređem na stvar. Koliko horora vas drži u neizvesnosti razvlačeći radnju dok ne vidite nešto konkretno? Koliko horora vam od prvog momenta servira radnju bez bespotrebnog razvlačenja? Koliko horora skriva zlo od vas do nekog tamo odsudnog momenta? Koliko horora zapravo prikaže zlo u obliku u kom vam preti? Ok, ne kažem da je sve ovo loše. Ako se dobro odradi, sve to može da bude sjajan izbor, ali Devil Rides Out vam od prvog momenta daje sve na dlanu. Odmah vam daje žrtvu, odmah vam daje zlo, odmah vam daje likove. Kroz ceo film on sve to samo nadograđuje to i kvalitet konstantno raste. 

Dva prijatelja, od kojih jednog tumači veliki Kristofer Li, odvode trećeg iz ruku sekte i zameraju se sekti. Sekta želi da vrati tog čoveka u svoje okrilje. Pazite, uzmite bilo koju zlu grupaciju i to ne samo iz sveta filma. Zašto bi se bilo koji zlikovci (npr banda) cimali da vrate tog čoveka nazad. Zar odlazak tog čoveka ne bi trebali smatrati za izdaju? Opet ovde moram da se vratim na sjajnu Devetu Kapiju i zlo koje želi dobrog čoveka u svom krilu. Svi vole dobrog čoveka, svi prate dobrog čoveka, svi veruju dobrom čoveku. Ako zlo dovuče dobrog čoveka na svoju stranu, nije povuklo samo jednog. 

Možda nije najbolje posmatrati zlo kao ideju. Ipak je to zlo u delima a zna se ko je za dela zadužen. Devil Rides Out upravo prikazuje zlo u svim oblicima, ali istina je jedna - zlo čine ljudi. Videćemo ovde sve i svašta, i demone i zveri ali za sve je to zaslužan čovek. Čovek je stvorio demona. Uglavnom u hororima gledamo borbu za goli život a ovaj film nam daje i borbu za čoveka. Upravo to i jeste horor današnjice, dobri ljudi su veoma ranjivi. Zbog nemogućnosti da pokažu šta znaju, zbog nedostatka sredstava, zbog gomile razloga, dobar čovek može da pređe na tamnu stranu. Problem je što je malo ljudi tu spremno da pomogne. Gledano sa strane, mnogi neće to shvatiti kao tragediju. Pripisivaće to samo slabom karakteru osobe koja je otišla na pogrešnu stranu. Tako i mi kao gledaoci gledamo na Sajmona. Nije glavni lik, nije toliko dopadljiv pa nam možda nije ni toliko bitan. E u tome i jeste caka. Lako prihvatimo to što drugi zastrane a ne razmišljamo o razlozima koji su ih naterali na to.

Na svom putu, zlo neminovno ostavlja trag. Negde to bude tragično poput nastradalih, poput pustoši i ruševina. Negde to bude manifestovano kroz potpunu promenu ljudi i okruženja. U svakom slučaju ništa ne može ostati nepromenjeno. Devil Rides Out je upravo u scenama gde zlo uslovno rečeno nije prisutno uspeo da održi neku pretnju i sablasnu atmosferu. Recimo kada likovi prvi put dođu u kuću, sve deluje veselo i zabavno. Kada se vrate to već izgleda potpuno drugačije. Sa jedne strane vam daju ideju da se tu odvijalo nešto zlo. Sa druge strane vam serviraju hladnije boje i pustu, noćnu atmosferu. Kasnije kroz film, kako odmiče priča, zlo je sve više prisutno. Čak i u scenama kada sve izgleda kako treba, servira vam se par iznenadnih situacija. Nema opuštanja, nema bekstva i nema skloništa od zla.  

Verovanje u demone i veštice obično shvatamo kao sprdnju, neozbiljnost. Ovde ćemo videti ostvarenje tih zlih verovanja. Zlo jeste stvarno. Nije bitno što ne vidimo te pizdarije u koje neko veruje, dovoljno je samo verovanje u njih da osobu učini zlom. Ako te sablasne stvari postoje u ljudima, onda one neminovno postoje. Ne vidimo materijalnu manifestaciju svega toga ali to zlo se manifestuje kroz ljude. Iako nam ovaj film prikazuje sve te spodobe, ipak pravo zlo ovde čine samo ljudi. 

Obično smo srećni kad nas nagrade samo određenim elementima horora. Ovo je bogato i fantastikom ali i hororom likova. Kao što rekoh, glavna tema je zlo koje vlada ljudima. Film najviše potencira na tome da kada prihvatiš zlo, ono vlada tobom. Beg je skoro nemoguć a i ako uspeš da pobegneš, gubici su veliki a žrtve neminovne. E tu možda vidimo jedinu manu filma. Kontam da je ovo subjektivno ali kad si crn, budi crn do kraja. U momentima kada nema bekstva, nema potpunog spasa, u mometima kada žrtvu činiš velikom, ne poništavaj njeno delanje. Momenat u kom se jedan od likova žrtvuje za devojčicu je savršen. Ako se borimo za dobro, borimo se za budućnost naših najmlađih. Par minuta kasnije ispada da ova žrtva nije tako velika jer zapravo i nije žrtva. Neću dalje da ne bih pravio veliki spoiler. 

No taj horor čoveka nije jedina stvar koju vidimo ovde. Namerno sam počeo ovaj post onim pitanjima. Mnogi filmovi pričaju o prisustvu zla, o demonima o nečastivom itd. Za razliku od većine, ovaj film uspeva sve da ih pokaže. Doduše nije sve baš tako dopadljivo. Prvi duh/demon/spodoba/štaveć koji se pojavljuje izgleda kao kombinacija uduvanog debeljka iz Harlema i varijante turčina iz Crnog Gruje. Međutim, ostali uslovno rečeno likovi su prikazani dobro. Maske su solidne a samo izjahivanje Đavola zaista predstavlja jaku scenu. Uz to, videćemo razne manifestacije zla, što fantastične događaje, što rituale tako da je film bogat brojnim elementima horora. Za mene kao fana žanra, ovo je bio skriveni dragulj.

Zanimljivosti:
Kristofer Li je izjavio da mu je ovo omiljeni Hammer film. Na njegovu inicijativu je i snimljen ovaj film. U SAD film je preimenovan u The Devil's Bride (Đavolova Nevesta) zato što je originalni naslov zvučao kao vestern.

Naj scena:

The Devil Rides Out

Moja ocena: 8/10

среда, 20. мај 2015.

Birdman: Or (The Unexpected Virtue of Ignorance) (2014)

Link na ovaj post

Birdman: Or (The Unexpected Virtue of Ignorance) (2014) on IMDb
Kod nas nazvan: Čovek - Ptica
Žanr: Komedija | Drama
Režija: Alejandro González Iñárritu
Glumci: Michael Keaton, Zach Galifianakis, Edward Norton...

Priča:
Glumac čija slava je prošla, koji je davno igrao čuvenog superheroja, bori se sa svojim egom u pokušaju da oživi svoju karijeru u danima do otvaranja njegove predstave na Brodveju.

Moj osvrt:
Birdman je posveta glumi i glumcima. Reći će vam mnoge stvari koje već znate, reći će vam stvari koje ste možda prevideli, uperiće prstom u nešto što vam je možda promaklo, akcentovaće ono što je bitno. Čak i kada priča o stvarima koje znamo, on nas kupuje izvedbom, glumom, humorom, ludilom koje vreba iza svakog ugla ove priče. Od Inaritua sam očekivao prilično težak film s obzirom na one koje sam već gledao. Naprotiv. Dobio sam prilično otkačeno, duhovito a opet upečatljivo i dramatično ostvarenje. Da li je zaslužio oskara? Baš me briga. Ako Američki Snajper može da bude kandidat za oskara, skoro da ne postoji film sa ovog bloga koji onda ne bi mogao da dobije tu "prestižnu" statuu. Ovo sam gledao samo zbog Inaritua. Djuka mi je ukazala na tumačenje filma koja podvode ovu priču pod san. Poštujem naravno svako viđenje ali za svaki film koji iole bude težak za skapirati, neko izvede teoriju da je san. Mulholland drive je san, moš misliti. Gde je onda vrednost tog filma. Nema tamo snova, samo surova realnost. Uostalom pročitajte šta sam pisao o tome. Ako čudno podvedeš pod san u najvećem broju slučajeva to gubi vrednost. U san možeš da ubaciš bilo šta i to može da znači bilo šta. Mislim da je ovaj film pametniji od toga. 

Glumci koji su zvezde dozvoljavaju sebi da određuju uslove. I ne samo to, oni direktno mogu uticati na druge kolege na sceni. Nije zato čudno što film otvara scena u kojoj naš glavni glumac (Rigan - Majkl Kiton) sa scene eliminiše kolegu čiji kvalitet glume mu se ne dopada. Međutim, ovde nije ulog samo jedan film, samo jedna slika već karijera. Kada svetlo padne na delo ovog glumca, sve mora da bude savršeno. Stvar je u tome što je ovo poslednji pokušaj glumca da se dokaže. Zar to nije slučaj i danas. Dovoljno je da neko jednom omane, bez obzira šta je radio ranije, i nema ga. Kritika će ga ubiti i čak pokušati ranije uspehe da omalovaži. 

Generalno, dopalo mi se kako je prikazano trenutno stanje skoro zaboravljenog glumca. Ne samo da nam Kiton to prenosi glumom, mi to stanje vidimo i slikovito. Zanimljivo je to što je Rigan nekada glumio i superheroja a svi znamo koliko su takvi glumci popularni. Kako je došlo do toga da je ovaj čovek nebitan? Vreme nekada baš nije naklonjeno glumcima pa čak i nekim velikanima. Nekada se oni izgube u traženju dobre uloge, nekada ih režiseri zaobilaze jer su možda stari. Dolaze nove zvezde. U vremenu hiperprodukcije nije teško zaboraviti čak i majstore. Birdman nam to servira odlično, pokazujući kako današnji heroji navlače kostime a ovaj naš stari, zaboravljeni navlači periku. Teško je ne saosećati se sa njim. 

Nekada popularni glumci umeju sebe da zakopaju. Ne osuđujem, ali Val Kilmer je donekle i sam kriv što je pao u zaborav i što se pojavljuje u uglavnom nebitnim filmovima. Jednostavno doveo je sebe u takvo fizičko stanje da odgovara samo malom spektru uloga. Čovek kojeg si mogao da gledaš kao agenta, akcionog heroja, kauboja, zavodnika, danas ne može da glumi ni stariju verziju tih uloga. Žalosno je što su ti zaboravljeni majstori verovatno bolji glumci od većine koji sada dominiraju scenom. A pazite način na koji Birdman to servira - pokazuje nam nešto kao posebne moći ovog čoveka. On upravlja predmetima, razbacuje ih telekinezom, menja okolinu oko sebe itd. Mislim čemu to služi? Da pokaže da je ovo san? Ma kakvi. Ovo služi upravo tome da pokaže kako ovaj čovek i danas može da dostavi čuda i magiju na sceni. Želosno je što on to dostavlja sam u sobi. Zašto je to tako? Zato što niko ne veruje da on to može. Zato što mu niko ne daje šansu. 

Biće pominjanja još ovakvih detalja ali teško mogu to da zaobiđem tako ako niste gledali film, možda je najbolje da to učinite pre nego pročitate ovaj tekst do kraja. Elem, problem većine glumaca je što budu upamćeni po nekoj velikoj, karakterističnoj ulozi. Ako glumca dugo gledamo u jednoj ulozi, teško da možemo da ga posmatramo drugačije. U Duhovnom ćemo uvek gledati Moldera, u Atkinsonu ćemo uvek gledati Bina itd. To i ne mora biti tako loše. Ja ću Tobina Bela uvek posmatrati kao Džona Kramera što je vrhunska uloga. Ali recimo imamo onog momčića iz Kako sam upoznao vašu mamu koji glumi u Gone Girl istog takvog degenerika kojeg u ozbiljnom filmu ne mogu da zamislim. Dakle, nije problem ako je ta uloga odlična ili je vaš maksimum. Problem je ako možete mnogo više. Kako da dokažete nekom da niste samo sprdnja iz jedne serije, da ne glumite samo jednu ulogu, da možete dostaviti nešto još memorabilnije? 

No, nije ovaj film samo posveta glumcu već i glumi. Kada se na scenu uključi još jedan majstor, kreće pravo uživanje. Ovde moram da pomenem Nortona koga smatram strašnim glumcem. Čovek oduševljava u svakoj sledećoj ulozi. Bukvalno ne postoji karakter koji on ne može da odglumi. Činjenica je da je uživanje gledati velikog glumca. Ali zamislite dva velikana jednog do drugog. Čuj mene zamislite. Pogledajte npr. Sleuth sa Lorensom Olivijeom i Majklom Kejnom. Dva brilijantna glumca prikazuju veličanstvenu predstavu. Zamislite da je prisutan samo jedan od njih uz jednog polovnjaka. Ono što hoću da kažem, dobar glumac drugog glumca čini još boljim. Vidimo na početku kada se Kiton pridruži ostalim glumcima na sceni kako to deluje pomalo usilovano i izveštačeno. Ali kada se na sceni pojavi Norton, to je već druga priča. Njihova obična priprema deluje mnogo bolje nego ozbiljna predstava koju smo gledali na početku. Jednostavno izvlače najbolje jedan iz drugog. 

Zamisilite sada glumca koji je pregurao toliko i toliko godina, toliko i toliko uloga. Kada ulazi u ulogu, mora sam da se menja. Siguran sam da znate razne priče. Recimo, dok je igrao u Moje Levo Stopalo, Danijel Dej Luis je odbijao da se kreće i van snimanja. Uvek je imao nekog da mu gura kolica. Hit Ledžer se osamio u nekoj vukojebini kako bi dostigao neki nivo ludila za ulogu Džokera. Tom Kruz je mesecima dostavljao poštu i pakete uspevši u nameri da ga niko ne prepozna a sve to kako bi se spremao za ulogu u Kolateral. Da ne nabrajam više. Kako takve stvari mogu da utiču na njih? Oni bukvalno sebe nateraju da steknu nove navike, nov način ponašanja, govora, ophođenja itd. Sami znate da nekad nesvesno steknete neku naviku i koliko je teško odviknuti se od toga. Birdman je fantastično koncipiran tako da se zaista pitate gde prestaje ta linija između glume i stvarnosti. Da li su glumci ikada iskreni, da li i ikada izlaze iz uloge? Šta je njihovo pravo lice? Pošto u svakom dijalogu imamo barem jednog glumca, ni jedan prokleti dijalog nisam siguran da li su ozbiljni ili glume. I pazite ovaj paradoks, glumac vas na sceni uveri u ono što glumi, izmami vam emociju koju želi, čak vas natera da zaplačete, a u stvarnom životu se pitate da li su iskreni. Genijalno zar ne? 

Zbog svih tih varijacija i ulaženja u ulogu, glumac više nema tajni ni pred kim. Sa tim su se odlično poigrali u sceni kada Norton stoji potpuno go pred ogledalom. Jednostavno nema stida, nema srama, nema treme. Čovek se ogoli pred okom publike. On više nije osoba, on je glumac. Ako vam nije jasno ono što sam rekao, gde je linija između glume i stvarnosti, ova scena će vam sve objasniti. Ovde već Birdman pokazuje da su ovi ljudi ono što jesu samo na daskama, samo na sceni, samo pred kamerom. 

No da se vratimo malo na Rigana. U jednoj sceni neki likovi pokazuju da bi bili oduševljeni gledati novog Birdmana. Zašto onda to Rigan odbija kada bi mogao da trijumfuje, da obraduje stare fanove? Odgovor je jednostavan. Kada se takmičite sa nekim, kada nekog prelako dobijete, da li tražite veći izazov? Kada onim što radite oduševite nekog, zar ne želite oduševiti još više ljudi? Svi vas gledaju kao majstora u tome ali šta ako ste svesni da možete više, da možete uraditi još nešto? Tu publiku je glumac osvojio već davno. To bi bio život od neke stare, skoro zaboravljene slave, život od nečeg što je davno uradio, od dostignuća koje ga više ne ispunjava. On želi da pokaže da može opet da oduševi i to u nečem drugom, nečem težem. Pomalo, ovo već počinje da podseća na "Starac i More". 

U jednoj sceni, glumica (Naomi Vots) priča o devojci koja tu pomaže kao o ljigavici koja se mota okolo i sve posmatra. Od ovog momenta treba da vam bude jasno da ova devojka ne predstavlja ništa drugo nego publiku. No ne zvuči li ovo što je glumica rekla kao da neko gura nos tamo gde mu nije mesto? Ne zvuči li to kao genijalan opis današnje publike. Ok, svi mi gledamo te likove u njihovim ulogama i ocenjujemo i procenjujemo njihovu glumu. Ali zašto smo ljigavi? Zato što nas zanimaju njihovi životi van glume, zato što su nam bitne njihove spletke, zato što nas zanimaju detalji iz njihovog privatnog života. Onda oni razvijaju na neki način odbojnost prema gledaocu. Ljudi ne procenjuju samo njihovu glumu, ljudi na žalost procenjuju njihov život i sude o tome. Kako onda očekujemo da glumci vole običnu publiku. Generalno kroz ceo film vlada strah od toga kakva će predstava biti. Ko procenjuje kvalitet toga (osim kritike)? Upravo ti "ljigavci". Mogu li oni onda da procenjuju nečiju glumu na osnovu ličnih simpatija? I te kako. 

Vidimo da se u toku predstave naš glumac okreće i priča publici umesto da priča drugim likovima. Ovo je i te kako slikovito. Bilo da gledate film, predstavu, da slušate muziku, da čitate knjigu, svi ti likovi zapravo pričaju vama i čekaju vaš sud. Vi ih procenjujete na osnovu toga šta pričaju između sebe, na osnovu toga šta urade. Ovo direktno obraćanje publici nije trik, nije busanje u grudi u fazonu vidite šta ja umem. Ne, braćo i sestre, ovo je pokazivanje hrabrosti, ovo je direktno obraćanje kojim glumac kaže "da, ovo je za vas, vama pričam, za vas glumim - pucajte". Pogledajte Bronsona sa Hardijem i biće vam jasno.

No, ovaj čovek je već star. Zašto se ne smiri polako? Toliko velikana je prestalo sa glumom. Imali su svoj momenat slave i otišli su u istoriju. Zašto ovaj čovek ne prihvati takvu sudbinu? Zato što je fazon otići sa stilom. Setite se kako je npr. Sale Đorđević okončao karijeru. Tačno se sećam momenta kada je ostavio loptu na centru i pokazao da je gotovo. Plakao sam kao kiša. Problem je što ako pokušaš da traješ predugo, možeš postati nebitan. Ne možeš ljudima pružiti ono što si nekada pružao a oni će tražiti upravo to. Neće dugo trpeti ništa slabije. A ti ne želiš da te sažaljevaju. I ko ovom čoveku može reći da je nebitan nego publika. Sećate se ko sam rekao da predstavlja publiku - njegova ćerka. Pazite koliko je ovo dobro. Prvo mu je teško kao ocu jer nikoga ne može voleti kao ćerku. Drugo, teško mu je kao glumcu jer on ne postoji bez publike. Na žalost, takva je situacija danas. Nema danas puno tolerancije. Bio sam prošle godine na koncertu Deep Purple-a. Iskreno, da je Gillanu pucao glas deset puta po pesmi, baš bi me bilo briga. On bi za mene i dalje bio najdraži, najbolji, najznačajniji vokal u mom životu. Međutim, čovek je za svojih 70 godina pružio neverovatan kvalitet. Sutradan u novinama čitam kako je slab i nije izveo Child in Time (iako to ne izvode zadnjih 10tak godina), Mistreated i Burn (iako je te pesme u Deep Purple izvodio Coverdale). Ok majstori, on više ne može to da otpeva, ali je on jedini koji je mogao tako da otpeva tu pesmu. Iako više ne može da peva Child in Time, on je Child in Time. Eto vam primer publike koja nema tolerancije a ni poštovanja (a u konkretnom slučaju ni znanja ali to nije ovde tema. Nemam nameru da kritikujem jadnog novinara koga su poslali da sluša Deep Purple a stručnjak je za Grand).

Drugi i veći razlog zbog kog ovaj čovek ne želi da se oprosti je što ne želi da postane nebitan, ne želi da bude zaboravljen. On navodi brutalan primer kada pita suprugu da li zna da je Fara Fose umrla isti dan kada i Majkl Džekson. Koliko je ljudi zapravo znalo za to? Ja nisam imao pojma i ta vest mi je bila veliko iznenađenje. Praktično i ovaj razlog se podvodi pod onaj, "otići sa stilom". Samo ovde je stvar u tome što čovek ne želi da njegov odlazak bude nebitan. Želi da se njegovo odsustvo primeti, želi da pokaže da nije tek tako zamenjiv, želi da njegovo neprisustvo bude nenadoknadiv gubitak. A sve to zavisi samo od jedne predstave. Svakako će on posle toga dobiti pažnju, ali ako bude ona negativna, to je definitivni kraj. Može biti popularan zbog pogrešnih razloga a kako neko u ovom filmu odlično reče, "popularnost je droljasta rođaka prestiža". Savršeno. 

Zanimljiv mi je izbor Kitona za ovu ulogu. Pre svega što je već u prošlosti igrao Betmena. Ima neku predstavu kako se oseća čovek koga glumi. Na stranu glumački kvaliteti. Kvalitet Kitonove glume skače sa godinama. Nisam verovao da neko može da bude tako dobar u šablonskoj ulozi poput njega u ulozi koju je imao u novom Robokapu. Ne bih diskutovao da li je trebao dobiti oskara za ulogu. Od Redmejna je siguruno bolji jer momak nije imao puno glume već je imao gomilu oponašanja. Ali hej, Džejmi Foks koji je vezer od glumca ima oskara za oponašanje. 

Ceo film mi i gledamo tu neku Rigenovu borbu da se izbori, da prebrodi ulogu, da opstane u svetu glume, da ne postane totalno zaboravljen. Međutim ta percepcija je pogrešna jer istina je da on zapravo treba da ponovo oživi. On je postao nebitan, on je već zaboravljen. On treba da kaže da je još tu ali to nije dovoljno, on treba da kaže da još uvek ume da dostavi. I svo to ludilo u njegovoj glavi je preneto na ekran, sva panika, sva tenzija i sav haos. Tačno vidite kako njegovo stanje izgleda i koliko većina to ne vidi. Još jednom se pokazuje da sam moraš da se izdigneš iz situacije. 

Rekoh već, ovaj film je posveta i glumi. U jednoj sceni glumica kaže kako nema samopoštovanja dok joj druga odgovara sa "pa glumica si". Mislite li da je ovo preterivanje? Ok, pogledajte šta su neki spremni uraditi za ulogu. Pogledajte Bejla koji je rizikovao sopstveni život kada je omršao za ulogu u Mašinisti. Kloi Sevinji su razapeli jer je snimila eksplicitnu scenu oralnog seksa u filmu. Majkl Kiton je samo u gaćama trčao ulicama dok je oko njega bilo tek nešto malo statista. Svi ostali su bili slučajni prolaznici. Da ne nabrajam dalje. Tako da ona rečenica ni malo nije preterivanje. To je velika istina. 

Nortonov lik je tu zbog još jedne stvari, da pokaže razliku u odnosu sa publikom između glumca koji je na vrhu i glumca koji je skoro zaboravljen. Onaj koji je na vrhu je svestan da njegovo ime dovlači ljude, on je svestan da ljudi žele da vide njega. Razlika je u tome što glumac koji je zaboravljen želi da vidi ljude. Njegovo ime više ne dovlači publiku kako bi trebalo, on žudi za njom, traži pažnju koju je vremenom izgubio. Verovatno nije mislio o tome kada je bio na vrhu jer tada je kao i Nortonov lik bio on garant brojne publike. To se najbolje vidi u razgovoru glumca sa ćerkom. Rekoh već, ćerka ima ulogu publike. On joj se izvinjava što ju je zanemarivao ranije. Zar to nije ono što popularni rade. Uzimaju publiku zdravo za gotovo. Publika je za njih masa koja postoji samo zbog njih samih. Kada je ostario, onda mu fali pažnja, onda mu je žao zbog toga što nije pokazao bolji odnos sa njima (njom) ranije. A popularni glumac lagano osvaja ovu devojku (publiku) i bez problema je drži u šaci. 

Još jedna luda scena je vezana za Nortona. On otvoreno priča o problemima sa potencijom ali tokom pozorišne predstave, u jednoj blesavoj sceni, njegova erekcija je i te kako primetna. Zašto je to tako? Zato što je na pozornici ono što jeste, zato što tu vlada situacijom, svestan je svoje veličine i nema ni jednu jedinu mentalnu blokadu. Tu je on onaj koji dominira, onaj koji dobija pažnju, onaj zbog koga je publika tu. On je tu da ih zadovolji - bukvalno. 

Upravo ti samouvereni likovi, likovi koji imaju harizmu, oni su ti koji uglavnom ugrabe pažnju, oni su ti koji prodaju priču. Rigen to shvata kada vidi da se u člancima u novinama o njegovoj predstojećoj predstavi uglavnom provlači ime njegovog popularnijeg kolege (Norton). I taj popularni lik, on ne samo da grabi pažnju, on prodaje priču, priču koja je Rigenova. On zadobija simpatije i publike (čitaj Rigenove ćerke). Možda vas taj lik iznervira ovde ali sačekajte malo. Ako u filmu imate glumca koji nije tako harizmatičan i imate nekog ko je popularan, ko treba da prodaje vaš film kao kvlaitetan, ko treba da ga promoviše jače? Nije bitno što je to ideja sporednog lika, ovo je i dalje marketing. Nemojmo u ovo vreme o tome šta je moralno. To je kao što su našu Nebesku Udicu prodavali kao film u kojem velike uloge imaju Đorđević, Bodiroga, Rebrača i Obradović. Nemojte reći da neko nije pogledao film samo zbog njih. Nije to njihova priča, nisu oni ti koji su je pričali ali oni su odlično iskorišćeni da privuku pažnju, pomoću njih je prodata priča. 

Iskreno, ja ne volim kritičare. Nemam problem da neko iznese mišljenje. I ja ovde laprdam. Problem je što oni direktno mogu da sahrane film, glumca i to samo zbog subjektivnog utiska. Koliko je to samo glupavo. Kritika je recimo upropastila Hičkokov Vertigo. Ne moram da ponavljam o kakvom se remek delu radi. Pisaću o tome što pre. Lepota je u oku posmatrača. Koliko god volim komentare koji se slože sa mojim mišljenjem,  toliko volim i suprotno mišljenje. Najradije od svega bih vam kopirao diskusije koje smo Djuka i ja vodili. Čoveče, to je rafal opasnih argumenta na obe strane uz uzajamno poštovanje i uvažavanje mišljenja. Toliko je dobar osećaj nesložiti se sa nekim ko razmišlja konstruktivno. Kritika samo treba da bude nečije viđenje, nečije zapažanje koje želite da čujete da možda vidite šta ste propustili. Sami treba da donesete sud o tome. Birdman upravo govori o tome. Neko uloži godine truda da napravi film, neku knjigu, neku muzičku numeru, neko jelo, da bi neko drugi ko ništa nije napravio u životu u par sati sve to upropastio svojom kritikom. Birdman vam zgadi kritičare koji imaju moć da upropaste nečiji trud. Tako i treba. 

Birdman je bivša uloga ovog glumca, uloga koja ga je okarakteristala. Kada imate tako jednu upečatljivu ulogu u životu, ta uloga vas nadvisi. Vi niste poznati po kvalitetu glume već ste poznati po ulozi. To je ono što muči našeg glumca. On se iz sve snage bori da izađe iz te uloge. Pokušava da bude veći od Birdmana. Fazon je u tome što je to teško. Birdman je on, on je Birdman. Recimo čitao sam intervju sa Erikom MekKormakom (Vil iz serije Vil i Grejs) gde on kaže da ne voli tu ulogu i želi da pokaže da može više, da to jednostavno nije on. Verovatno je to istina jer za uloge u tim sitkomima neka kvalitetna gluma i nije naročito potrebna. Problem je što svi u tom čoveku gledaju istog onog Vila. Kako da ga prodaš kao nekog surovog negativca ako je glumio dobroćudnog lika osam godina. Možete li glumce iz Prijatelja da gledate drugačije nego u toj seriji? 

Ali zašto taj glumac ne bi prihvatio ono što jeste. Ok, možda sada neko misli zašto bi taj MekKormak bio Vil. Ne mora nužno da bude to. Ali pazite, ljudi ga vole kao tog Vila, ljudi vole Švarcenegerovo I'll be back, ljudi vole Džon Vejnov čudni hod, ljudi vole Mel Gibsonovo ludilo itd. Ok, ne moraš da glumiš isto, ne moraš da budeš onaj kojeg si se zasitio, ali iskoristi to. Budi nov ali prodaj ljudima stari fazon, podseti ih na ono što te je ovekovečilo i imaš njihovu pažnju. Svi će reći da je to dobri stari taj i taj ali vidi šta on novo ume. 

Stvar je u tome da treba da prihvatiš ono što si bio, bilo da je to dobro ili loše, bilo da je to bilo uspešno ili ne. Iskoristi ono najbolje iz onog što si bio ali nadvisi to, budi nov a opet sačuvaj dobro iz prošlosti. Kada naš glumac trijumfuje? Kada prihvati da jeste Birdman. Birdman je svakako deo njega. On ga je prigrlio i oživeo. Ali zašto to donosi uspeh ako on smatra da može bolje? Zato što je kao Birdman bio prihvaćen, omiljen, zato što je to ono što po čemu ga ljudi poznaju, zato što je to uloga koju je on ovekovečio, zato što je on najbolji za tu ulogu, zato što je on asocijacija na tu ulogu, zato što je tu samouveren, zato što tu vlada, zato što je tu voljen. Kao Birdman, on može da dostavi ono što hoće, čak i nešto novo, čak i nešto potpuno drugačije. 

Šta je to drugačije? Kako danas možeš da kupiš publiku? Današnja publika je već skoro sve videla. To je toliko bolno da je sve postalo šablon. Čak i nešto što je postavljalo standard, danas je zanemarljivo u novim izvedbama. Kako onda da pomeriš granice? Moraš da odeš korak dalje. Ako si se nekada morao ogoliti do gole kože, danas im moraš dati meso, kost. Ako si nekada morao da im daš znoj, napor, umor, suze, danas moraš da im daš otvorenu ranu, veliki bol. Ako si nekada mora da im daš uverljiv efekat, danas ne smeš da mu prodaješ trik, danas moraš da im daš pravu krv. O da, braćo i sestre, danas ti ljudi ne veruju, ne veruju tvojoj muci, ne veruju ni u šta što im govoriš, ne veruju u tvoj trud, sve dok ne vide da krvariš.

Zanimljivosti:
Film je sniman redosledom kojim su scene i prikazivane. S obzirom da su scene bile dugačke, Norton i Kiton su beležili greške koje su glumci pravili. Najviše grešaka je napravila Ema stoun a najmanje Zak Galifianakis. Glumac (Kiton) kaže da nije glumio Birdmana od 1992. Te godine je Kiton poslednji put glumio Betmena. Uključujući i probe, snimanje je trajalo dva meseca. Kiton kaže da je ovo bio njegov najzahtevniji film. Nortonov lik je parodija na njega samog jer on sam ima reputaciju da je težak za saradnju. Tepih u bekstejdžu je isti koji je korišćen u legendarnom The Shining. 

Scena u kojoj Kiton trči u gaćama po ulicama je snimana posle ponoći. Većina ljudi koji se vide u snimku su slučajni prolaznici. Norton i Galifianakis su veliki fanovi Kitona. Ema Stoun je snimala svoje scene tokom pauza snimanja nastavka Spajder Mena. Prva glavna uloga za Kitona još od 2008. Birdmanov glas je parodija na Betmenov glas u izvedbi Kristijana Bejla. Kada je Šon Pen proglašavao Birdmana za oskarovca, rekao je "And the Oscar goes to... Who gave this son of a bitch his green card? Birdman!" Aludirao je ovde na Inaritua. Mnogi su smatrali da je to neumesno ali je sam Inaritu to prihvatio kao odličnu šalu.

Naj scena:

Birdman

Moja ocena: 9/10