Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Filmove koje ste predložili za gledanje možete videti ovde. Šaljite i nove predloge za listu. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

четвртак, 23. октобар 2014.

Lock, Stock and Two Smoking Barrels (1998)

Link na ovaj post

Lock, Stock and Two Smoking Barrels (1998) on IMDb
Kod nas nazvan: Dve Čađave Dvocevke
Žanr: Komedija | Kriminalistički
Režija: Guy Ritchie
Glumci: Jason Flemyng, Dexter Fletcher, Nick Moran...

Priča:
Izgubljena partija pokera povezuje četvoricu prijatelja, gomilu tabadžija, dilera, gangstera i uterivača dugova u brojne sukobe, neočekivane susrete a sve to zbog duga, trave i dve stare puške.

Moj osvrt:
Iz Hundred Mile High City, odlične numere koja otvara film prosto seva frka. Upravo to je ono što je karakteristično za ovaj vrhunski film: frka, frka, frka i još frke. Šta god se dešavalo, u kom god stadijumu bila ova priča, ta dinamika je na najvišem mogućem nivou. Nema stajanja, nema usporavanja, nema suvišnih scena, nema gubljenja vremena, nema suvišnih dijaloga, nema nebitnih likova. U prvoj rečenici pomenuh odličnu pesmu pa ću pomenuti da je izbor pesama opak i odlično prati samu priču filma. Kada krene partija pokera kreće i Liar Liar (Lažov). Kada se stvari zakuvavaju, ide Grk Zorba a verujem da znate kako ta numera ide iz sporog u brz tempo. Samim tim se i najavljuje kulminacija u toj sceni. 

Dve Čađave Dvocevke su karateristične i po gomili ironija i brojnim suprotnostima u svojim likovima. Lik Krisa (vazda simpatični Vini Džons) je čovek koji uteruje dugove. I takav nasilnik pazi na rečnik pred svojim sinom, koga vodi svuda sa sobom. Deluje kao najveća bitanga ali iako ima priliku da dođe do silnog novca, on novac nosi osobi za koju radi. Izvucimo situaciju iz konteksta i nemojmo na njegov posao gledati kao na prestup. Većina ovakvih likova bi pokupila novac i trudila se da nestane sa lica zemlje. Kako god to zvučalo, ovaj čova i taj odvratni posao tabadžije obavlja časno. Tu imamo jednu veliku stvar u filmu - činjenicu da se on opasno sprda sa svim šablonima. Ovo je mali pokazatelj, o ostalima kasnije. 

Ono što volim, iako su imali savršene likove, oni su ubacili i jednog muzičkog velikana u film. Kad ubaciš tako neke likove, normalno je da su njihove uloge epizodne. Iskoristićeš ih čisto da dobiješ pažnju ali možeš ih iskoristiti pametno. Ako se sećam dobro, u ne naročito bitnom filmu Airheads imamo pojavu Lemija Kilmistera (Motorhead). To je bilo opičeno. Sa druge strane imamo i našu Nebesku Udicu. Ne shvatite pogrešno, uz te košarkaške legende sam odrastao i posle porodice i prijatelja ih volim najviše na svetu celom, ali njihova pojava zaista nije služila ničemu. Bila je to čisto reklama za film. Ne kontam čemu je ta scena služila. Mi jesmo zemlja košarkaških velikana ali to nema veze sa bombardovanjem i scenom koja sledi posle te scene sa Đorđevićem i drugovima. Elem, ovde ne samo da su ubacili Stinga već su mu ukazali i ogromno poštovanje. Dali su mu par kratkih scena ali u njima on se suprotstavlja najopasnijem liku i ima autoritet u svakoj situaciji. 

Rekoh da su likovi opasno simpatični. Ono što mi se dopada, Riči ih je predstavio tako da ne mora ništa da vam kaže o njima, čim ih vidite lako je pretpostaviti ko je kakav. Oblačenje, izrazi lica, način na koji razgovaraju, pogledi itd., sve vam to opiše karakter lika pre nego što čujete priču o svakom od njih ili vam se oni sami predstave. Svi ti likovi i događaji u filmu su one klasične urbane legende, priče koje prepričavamo ortacima dodajući još po malo začina kako bi sve to izgledalo još uzbudljivije. Ovde  vam narator predstavi neke likove tako što ispriča malu pričicu o njima i kroz nešto tako blesavo, sve vam je jasno o tim ljudima. Zanimljivo je i viđenje da kroz totalno blesave događaje definišeš likove. Obično su to neki veliki gestovi. Ovde nam pokazuju da to može i malo drugačije. 

Ono što je neverovatno to je da je svaki dijalog ofanzivan. Pod tim smatram da ako svaki dijalog napišete na papir bez da znate ton i ko ga izgovara izgleda kao svađa. Bilo kada prijatelji razgovaraju, bilo kada je to rasprava neprijatelja, ljudi se konstantno vređaju i napadaju. To mi je užasno zanimljiva osobina kod ljudi, pogotovu muškog dela populacije. Kada se obraćamo prijateljima umemo ih nazvati raznim pogrdnim imenima a to je zapravo odmila. Ako ste gledali velikog Dejva Alena, on je imao skeč u kom je to genijalno objašnjavao. Prijatelje umemo nazvati budalama, psovati im sve po spisku ali kada se svađamo sa onima koji nam nisu prijatelji, umemo ih nazvati drugom i prijateljem. Da ne dužim više, dijalog je opičen a samim tim i prefektan. 

Ima ovde još mnogo igrarija sa ljudskom prirodom. Zašto sve uložiti u partiju pokera, zašto vući besmislene poteze? Zato što se neretko vodimo onom starom "ma neće valjda". Zašto je tako teško odmeriti šta možemo izgubiti? Nekada se upustimo u mnogo veću frku nego što je vrednost onog što možemo da dobijemo. Zašto padamo onda kada smo najsamouvereniji? Zato što od slike o sopstvenoj veličini ne vidimo ništa. Slepi smo za sve drugo. Riči upravo to koristi i kreira sukob među likovima. E sada, ok je da je to sukob između grupe A i grube B i sukob grube C sa grupom D, ili čak sukob jedne grupe sa ostalima. Ovo je toliko blesavo da se svako sukobi sa svakim a oni koji su najmanje svesni svega se nalaze tamo gde najmanje treba da budu - u samoj sredini. Na našu sreću, to su likovi koje pratimo. 

Pomenuo sam da se Dve Čađave Dvocevke sprdaju sa gomilom šablona. Evo jednog opasno pametnog fazona. Obično se u filmovima planovi izjalove i dobijemo spektakularne probleme i frku sa vremenom. Recimo Armagedon je kolekcija takvih gluposti. Ok, zanimljivo je to za gledanje ali je toliko besmisleno da sam u jednom momentu pomislio da ukoliko neko krene da češe uvo, doći će do toga da će slomiti koleno, zgaziti kolegu po oku i shvatiti da će za dva meseca provedena u svemiru propustiti tri nova albuma Željka Samardžića, što bi bila činjenica sa kojom bi teško mogao da živi. Ovaj film se genijalno sprda sa svim tim. Ni jedan plan se naravno ne ispunjava kako treba ali svi problemi koji obesmisle to planiranje su užasno blesavi i slatko će vas nasmejati. Primetili ste da sam probleme opasne po život nazvao besmislenim a blesave probleme smatram odličnim. Humor je iznad preseravanja i blesave situacije su one koje su realne. Teško ćeš se toliko nasmejati urnebesnoj nerealnoj situaciji kao realnoj koja je potpuno otkačena. 

Svi filmovi nam daju neke velike okršaje glavnog lika (ili glavnih likova) sa zlikovcima, svi nam daju neke velike sukobe. Dvocevke upravo izbegavaju sve to. Glavni likovi su uvek u gadnom sosu ali ni jednog momenta nisu u okršaju. I znate šta, ovo deluje mnogo bolje od gaziliona okršaja u drugim filmovima. Zašto ti glavni nisu baš oni koji uleću u te duele i koji izlaze kao pobednici? Zašto bi i bili? Mislite li da samo bitni mogu da unište velike? Mislite li da neko mora da bude džedaj da bi prekinuo postojanje nekog moćnog? Metak ne pravi razliku, glupost ne vidi posledice, zlo nema samo jedan cilj, bes nije precizan, glupost je večna i sveprisutna. Rezultat svega toga, svako može da nadrlja. 

Kraj je perfekcija po mom mišljenju. Mnogi na to gledaju kao na foru. Kao to je jedna "ha ha" situacija gde momci mogu da prođu kao kraljevi a mogu da ispadnu baksuzi. Opet tu imamo gomilu problema koji kvare plan ali i dalje je sve to urnebesno. Ja sam sve ovo video na drugi način. Recimo Koeljo u finoj knjižici za dečicu pokušava da nam kaže da je bogatstvo blizu nas ali da moramo da preguramo mnogo i vidimo mnogo da bi to uvideli. To je ok. Dve Čađave Dvocevke nam govore da je bogatstvo često u našem posedu ali da mi možda nismo svesni toga. Ili možda jesmo.  Zašto? Možda smo ga svesni ali ga uzimamo zdravo za gotovo. Svesni ili ne, sve to se dešva zato što smo možda neobrazovani, možda težimo nečemu nerealnom, možda smo bezobrazni, možda nam je važnije trenutno zadovoljstvo. Uostalom nije bitno. Bitno je da smo kolekcija gluposti i vrlina. Ne treba nam velika premudrost, ne treba nam gomila godina protraćenih u nešto da bi shvatili šta imamo. Znamo mi to i sami. Stvar je u tome što smo previše ljudi da bi na pravi način brinuli o tome.

Zanimljivosti:
Kada Grk Nik razbije staklo čašom, to nije postojalo u scenariju, to se desilo slučajno pa je Riči odlučio to da zadrži i uneo je izmene u tekst. Prvi film Džejsona Stetama i Vinija Džonsa. Stetam je zaista radio kao ulični prodavac. Na prvi dan snimanja Vini Džons je izašao iz zatvora. On je bio uhapšen zato što je pretukao suseda. Leri MekLin je umro mesec dana posle prikazivanja filma i film je posvećen njemu. On je bio bolestan tokom snimanja i mislili su da je u pitanju grip. Kasnije je završio u bolnici gde su utvrdili da je u pitanju rak koji je metastazirao. On je inače bio čuveni bokser bez rukavica. Kraj filma je malo izmenjen u odnosu na scenario. Tom je nosio kapu jer je pustio kosu i nije želeo ponovo da se šiša.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 10/10

понедељак, 20. октобар 2014.

Madeo (2009)

Link na ovaj post

Mother (2009) on IMDb
Alternativni naziv: Mother
Žanr: Drama | Triler | Misterija | Kriminalistički
Režija: Joon-ho Bong
Glumci: Hye-ja Kim, Bin Won, Ku Jin...

Priča:
Majka očajnički traga za ubicom koji je smestio njenom sinu užasavajuće ubistvo devojčice.

Moj osvrt:
Joon-ho Bong se nije naročito proslavio sa nedavnim holivudskim uradkom. Snowpiercer (Ledolomac) je imao potencijala ali je zbog šminke, šarenila, malo obrta i zabave zanemario ono što je film trebalo da ispriča. Ako se vratimo malo u nazad, videćemo da on i te kako ume da napravi sjajne stvari. Recimo, pisao je scenario za odlični Antarctic Journal. Ako se još malo vratimo u nazad, videćemo da je napravio vrhunski Memories of Murder koji je zreo za reprizu i bolji tekst. U tom filmu sam uživao i verujem i da je bolji nego što sam ga predstavio. Mother sam jedva čekao da pogledam i mogu vam reći da nisam pogrešio u odluci. Nije ovo na žalost dobro kao Memories of a Murder ali je svakako reč o odličnom filmu. Mogao je biti vrhunski ali su me u pojedinim delovima filma izgubili. 

U centru priče je odnos između, kako naslov kaže, Majke i njenog ne naročito bistrog sina. Sama ta njihova veza deluje čudno kao i činjenica da momak nije baš intelektualno nadaren. Ako zanemarimo neke bolesne stvari ovo je zapravo i dobra odluka jer film upravo želi da nam da posvećenost jedne majke. Ok, verujem da će nekima to i zasmetati. Edipovština koja se provlači kroz film i daje nekoliko momenata sa upitnicima iznad glave zaista deluje i više nego čudno. Na sreću nije nam to dato na tacni već se non stop ostavlja kao mogućnost. Možemo se zapitati šta ovako nešto znači u filmu u kom majka treba da oslobodi sina krivice. Promenimo fokus i ne posmatrajmo više sina koji traži veću pažnju - posmatrajmo majku. Ovakav, sinak baš i ne može sam da se izbori i snađe najbolje u društvu. Neke stvari u životu moraš da otkriješ sam. Ovaj momak nema tu sposobnost a majka je ta koja pokušava da mu pomogne da to nadomesti. Sva ta potencijalna "bolest" onda ovde dobija nov ugao. Da li je onda žrtva ove majke drugačija od onih na koje smo navikli? 

Ovakav, ovaj momak je i zgodan kao krivac. Lako je optužiti nekog ko ne zna da se brani. Kada bude optužen za ubistvo, majka zapravo kreće u neku detektivsku priču kako bi ga spasila. Ta priča je i dobra ali i mlaka. Zašto je dobra? Dobićemo priču o ubijenoj devojci. Iako se ona ne pojavljuje mnogo na ekranu, njena sudbina je dovoljno tragična. Čak iako nam nije mnogo rečeno o tom liku, čak iako ne znamo zašto je radila to što je radila, njena priča je i više nego upečatljiva. Problem je što ima dosta da se gura dok ta priča ne počne da se razvija. Drugi razlog zašto je ova detektivska priča dobra je što nam je ipak dala neki rasplet. Samim raspletom, u vrhunskoj sceni kulminira i veza između majke i sina. Mada sama detektivska priča nije zaslužna za ovaj rasplet, ipak je dovela do njega. 

Međutim, ova priča je zapravo i najveća mana filma. Svo to majčino vucaranje da pronađe krivca i dokaze je totalno ohladilo glavnu priču. Ukljuičivanje prijatelja ovog momka je tu posebna priča. Tek to je opasno izgubljeno vreme i velika stranputica. Ok, moraš skakati i na druge stvari ali pogledajte npr. Chasera kako to radi. Ni jednog momenta ne gubite fokus sa onog što vam film želi reći. Memories of a Murder takođe to radi na odličan način. Ovde se malo cela ta priča umrtvi dok gledamo majku kako se prikrada i iskrada, kako se mlatara sa advokatima koje baš i nije briga. Ok, jasno nam je svima, većinu ljudi i nije briga za tuđe probleme. Ne kažem da je to loše prikazano ali da li je to ono što želiš da mi kažeš u filmu? Mislim da nije. Imamo odnos majke i sina i njenu bolesnu posvećenost. Imamo i njenu spremnost da sve učini za njega. Čemu tu služi neka kritika društva? Mislim film je i pravljen tako da njihov odnos bude kruna cele priče. Mnogo je ovde lutanja sa strane i film samim tim traje duže nego što bi trebao. Nije to mali problem. Zamislite da je Chaser izgubio onu tenziju i povezanost sa pričom. Taman se zahukta pa vas ohlade nekim tamo igrarijama. Kad zgrabiš pažnju gledaoca, kad mu uneseš nemir u želudac, ne smeš to da pustiš zbog nekih tamo igrarija. 

Jasno je kao dan da je odlično prikazano šta je sve majka spremna da učini za dete. Nije tu ništa sporno. Stvar je u tome što taj aspekt zapravo nije najveći kvalitet ovog filma. Sad će neki koji su gledali film da se počeškaju i pitaju kako to. Ne sporim da je to velika vrednost filma ali mnogi filmovi su sjajno pokazali to žrtvovanje za svoje dete. Ne mora to da bude odnos majke i deteta, može da bude odnos oca i deteta (ko je rekao La Vita e Bella?). Postoji jedna simpatična činjenica u tim odnosima. Pre nego što nas od majki odvoje sečenjem pupčane vrpce, mi smo jedno. Upravo to jedinstvo majke i deteta je ovde prikazano na najbolji mogući način. Već sam napisao koliko se ona trudi da ga ostvari jer on nije za to sposoban. Njegov bol je i njen bol i to je jasno. Sve dok je on u zatvoru ona ne bira sredstva da ga oslobodi odande. Pogledajte njene postupke. Ako među njima izbacite one koji nisu usmereni ka njenom sinu videćete da ne postoje oni drugi. Tako da je njegova bol ujedno i njena bol, njegov zatvor je njeno odsustvo slobode. Ovaj momak je bukvalno razlog njenog postojanja. Bez njega, ona ne postoji. 

Upravo zbog ovoga što sam naveo probajte da zamislite psihičko stanje u kojem se ova žena nalazi. Ako je njen sin najbolji deo nje, ako u njega ulaže vreme i trud kakav god on bio, ako ga smatra za nešto božansko, kakav je onda njen gubitak ako momak bude optužen. Zamislite da sve u šta ona ulaže svoju ljubav i trud bude promašaj, bude ukaljano i osramoćeno. U šta je onda otišla njena vera i u šta je potrošila svoj život. Da braćo i sestre, ova majka ne postoji bez svog sina. Samim tim što se bori za život svog sina, bori se i za svoj život. Upravo to kulminira vrhunskom scenom raspleta. To je taj kvalitet na kom potenciram i nešto što je vrednije od svih ostalih stvari u filmu. 

Treba svakako pomenuti i glumu. Hye-ja Kim je sjajna u ulozi majke i zaslužuje sve hvalospeve. Zanimljiv je i Bin Won. Nije baš lako izvesti ovakvu transformaciju. Uloga u The Man from Nowhere i ova su dijametralno suprotne. On se odlično snašao u tome. The Mother je odličan film. Na žalost neke suvišne scene su dovele do toga da je on povremeno razvučen. Upravo te scene doprinose razvodnjavanju sjajne priče. Sama priča i tema filma su obrađene odlično. Postoji nekoliko majstorskih scena koje pogađaju u srž i podižu film na viši nivo. Što se tiče ocene, dvoumio sam se između 7 i 8 ali s obzirom da sam znatno boljem Memories of a Murder dao 8 nije realno da imaju istu ocenu. Sa druge strane, Mother mi je probudio želju da repriziram pomenuti masterpis tako da i to smatram dobrom preporukom za ovaj film.

Zanimljivosti:
Madeo (originalni naslov filma) je igra reči između Mother i Murder (majka i ubistvo). Kada je snimana scena u kojoj majka pleše sama u polju, režiser je plesao sa druge strane kamere kako bi glumica bila manje nervozna.

Naj scena:

Rasplet i posledice

Moja ocena: 7/10

среда, 15. октобар 2014.

Frida (2002)

Link na ovaj post

Frida (2002) on IMDb
Žanr: Biografski | Drama | Ljubavni
Režija: Julie Taymor
Glumci: Salma Hayek, Alfred Molina, Geoffrey Rush ...

Priča:
Biografija slikarke Fride Kalo koja je svoj bol zbog zdravstvenih komplikacija i bračnih problema pretočila u svoje slike.

Moj osvrt:
Vidim da je po mnogima najveća zamerka ovog filma to što je sniman na engleskom. Ok, kontam da kada snimaš film o ličnosti kojoj engleski nije maternji verovatno treba da snimiš to na originalnom jeziku. Ako među vama ima onih koji to smatraju za opasnu manu očekujem onda komentar zašto je Šindlerova Lista smeće od filma jer nije sniman na nemačkom. Toliko od mene kada je u pitanju to koliko je jezik krucijalan za sam film. Jedino što je po meni bespotrebno je to što se trude da ubace isforsirani akcenat kako bi dočarali taj drugi jezik. Svakako pričaš na jeziku koji nije maternji za tu ličnost, zašto onda moraš da ga iskriviš? Elem, da se vratimo na ono što je zaista bitno. 

O Fridi Kalo nisam znao mnogo pre gledanja filma tako da ako su ovde nešto izromantizirali ili ako su osakatili Fridu nisam baš kompetentan. Mogu samo da kažem da je ovaj film dobro napravljen. Povremeno ima čak i brilijantne momente, ima nekoliko perfektnih scena, nekoliko pametnih fazona i ima priču za koju je moguće i vezati se. Kada je sama Frida u pitanju, na dobar način nam serviraju njenu svojeglavost i originalnost. Ako ona svojevoljno obuče muško odelo na bitnoj prodičnoj slici, ima hrabrosti da izbori ples sa ženom i poljubi je, može da se suprotstavi, može da vodi revoluciju, ona je svakako osoba koja ima šta da kaže. Ok, mnogi imaju šta da kažu ali originalni umeju da kažu nešto novo. Upravo te stvari koje su karakteristične za nju ona može da koristi da stvori nešto drugačije. 

Uz Selmu koja je odlična u ulozi Fride, imamo i Alfreda Molinu koji je odličan u ulozi Dijega. Za mene je najveća vrednost filma upravo to što su nam dali na neki način sukob dva jedinstvena slikara. Kad kažem sukob, ne mislim na lične sukobe među njima već na sukob dva tipa umetnika i slikara. Zapravo je odlično što nemamo njihov sukob na profesionalnoj osnovi već imamo uzajamno poštovanje kada je njihovo slikanje u pitanju. On koji je priznat slikar konstantno govori kako je ona bolja od njega. A sukob o kom govorim je zapravo način razmišljanja i ono što ovi slikari pretaču u svoju umetnost. I jedno i drugo imaju validne tj. odlične razloge zašto slikaju ali im umetnost dolazi iz potpuno drugačijih izvora. Dijego slika iz ubeđenja. On želi da svojom umetnošću pokaže ideal, nešto čemu teži, nešto za šta se bori. Umetnost kao pokretač na nešto veliko - genijalno. Frida pak slika ono što oseća i tu imamo umetnost kao nešto što treba da probudi emociju. Nije li i to genijalno? 

Ako mi praviš film o slikaru, naslikaj mi film kroz njegove slike. E upravo tu mi se Frida dopala. Povremeno su scenu pretočili ili su je pokrenuli iz Fridine slike. Nije sad to epohalno, nije to nešto što će da ovekoveči ovaj film u kinematografiji, ali je neverovatno pametna odluka. Ne moraš da mi pokazuješ kroz scene kako Frida slika nogom, bez gledanja, dok stoji na rukama i peva "Ja sam cvetak zanovetak". Mislim to su pizdarije koje su vam servirane u Social Network, gde čudotvorac od Zukerberga sedne, išutira tastaturu i napravi čudo. Wooow, lajk majstore. Ajde sad marš iz sveta filma. Kada scene u filmu o slikaru protkaš njegovim slikama a njegov život preslikaš na njegovu umetnost sve si mi rekao o njemu. Na taj način se bukvalno vidi šta to inspiriše slikara i kako se rađa slika. 

Pošto rekoh da ima perfektnih scena, moram pomenuti jednu. Frida i Dijego su u Americi i imaju problema pri čemu ona želi da se vrati nazad u Meksiko. Posle rasprave ona baca pogled kroz prozor i vidi svoju šarenu haljinu koja je okačena da se suši dok pada sneg. Genijalna slika nepripadanja. Ona kao vesela osoba ne pripada ovom hladnom svetu. Upravo je tu još jedna snaga ovog filma, u bojama. Kao što ovde šarena haljina predstavlja njeno raspoloženje i toplotu Meksika u koji bi se vratila, tako se i boje menjaju u skladu sa pričom. Kada je priča ružna, loša ili tragična, boje su hladne i mračne. Kada imamo lepe scene i veselo raspoloženje, boje su jake. Kada imamo u vidu da je ovo film o slikarima, to znatno više dobija na značaju. 

E sada ono što mi se nije svidelo. Previše je tih priča o prevarama, vernosti, ljubavi, mržnji itd. Previše ta priča o nekom odnosu ovog para oduzima vremena ovde. Ok, ovo jeste životna priča ovo dvoje slikara ali nekako mi ništa novo ovo nije donelo. Preljube, vernost, ljubav, tuga, sve ovo sam video već mnogo puta. Sa druge strane ovo nipošto nije loše napravljeno, samo mislim da su morali malo više da odseku od te priče. Mnoge scene se tu ponavljaju više puta samo drugačije upakovane. Ako volite ovakve ljubavne priče, sigurno ćete uživati pa na moju ocenu slobodno možete dodati još jednu ili dve. Meni je malo dužina te priče bacala u senku one genijalne stvari. 

Moram da pomenem i to da je muzika opasno dobro iskorišćena. Numere su pažljivo odabrane tako da odgovaraju trenutnom raspoloženju i "boji" priče. Neretke su situacije gde glumci pevaju nešto sa ili bez muzike i to zvuči opasno dobro. Uz muziku veliki je i spektar odličnih glumaca koji se pojavljuju u sporednim ulogama. Kad vam film u ulogama od par minuta podari Džefrija Raša, Edvarda Nortona, Ešli Džad, Antonia Banderasa itd., svakako ćete to oberučke prihvatiti. 

Kao što ste do sada verovatno zaključili, sa umetničke strane ovo je odlično odrađen film. Pre svega imamo to da su neke od scena protkane Fridinim slikama. S obzirom na dužinu trajanja filma, mogli su još malo ubaciti toga. Svakako ćemo one najsnažnje scene videti ovekovečene na platnu. Da su malo skratili te ljubavne zgode i nezgode, utisak ovih scena bi nas dugo držao. Takođe, ovo je sjajno usnimljeno. Tu su neki detalji koji vam mogu promaći tako da ću navesti primer. Pomenuta upotreba boja je jedna od finesa.  Potom, u jednoj sceni gde se Frida i Dijego raspravljaju, gde su oboje u kadru, osim njih ne vidimo ništa osim golih zidova i prazne ulice. Upravo ta praznina pokazuje odsustvo sreće/lepote u ovoj situaciji. Ima dosta takvih finesa. Pronađite ih sami ako to do sada niste uradili. 

Ako ste upoznati sa umetničkim radom Fride kalo ili pak volite slikarstvo, verujem da će vam ovo biti poslastica. Vidi se odlično kako ova žena slika ono što oseća. Ona uspeva da pretoči svoj bol i svoju sreću na platno. Kada je nepokretna, crta leptire koji se kreću slobodno; kada doživi veliki gubitak, slika upravo svu grozotu toga; kada oseća nelagodu, pretače je u sliku. Samim slikanjem želi preneti najdublju emociju a to ne izgleda kao oslobađanje iste već kao nešto što će joj pojačati bol. Upravo to slikanje sopstvenog raspada i ličnih katastrofa, ta svest o gubicima i porazu su obeležili fridin život kao i njenu umetnost. Te scene su najjače i trebalo im je posvetiti malo više vremena. Čak i ako nekoliko minuta gledamo u tu sliku uz određenu muziku bi predstavljalo pravo uživanje ili, s obzirom na teme slika, pravo emotivno buđenje. 

Frida je pametno napravljen film, odlično usnimljen i odlično odglumljen. Ispričao nam je jednu životnu priču uspevši samo ponegde da izleti u patetiku i sitna preterivanja. Fridina umetnost je predstavljena na pametan način i zaista i u filmu ostavlja utisak. Da se vratim na početak i pitam, kada gledate sliku na kojoj Frida predstavlja svoj bol, svoj telesni raspad, da li vam je bitno na kom jeziku priča ili je pak važno šta vam govori?

Zanimljivosti:
Selma Hajek je naslikala neke slike koje se vide u filmu. Kavela Vargas koja peva Fridi u baru pred kraj filma je poznavala pravu Fridu sa kojom je i bila u Ljubavnoj Vezi. Nećaka Fride Kalo je bila toliko impresionirana filmom da je Selmi Hajek poklonila jednu Fridinu ogrlicu. Kada na početku filma Frida špijunira Dijega koji kaže devojci koja mu je model da bi je mogao pojesti, to je referenca na Riverinu autobiografiju gde je tvrdio da je "vežbao" kanibalizam na leševima žena. Edvard Norton je učestvovao u pisanju scenarija. Alfred Molina se ugojio 23kg za potrebe snimanja. Dženifer Lopez i Madona koja je veliki Fridin fan (čak poseduje i neke njene slike) su želele glumiti Fridu.

Naj scena:

"Raspad..."

Moja ocena: 7/10