Fences (2016)

Žanr: Drama
Režija: Denzel Washington
Glumci: Denzel Washington, Viola Davis, Stephen Henderson ...

Priča:
Afro - Amerikanac iz radničke klase pokušava da izdržava svoju porodicu a u isto vreme pokušava da se pomiri sa stvarima koje su mu se dogodile u životu.

Moj osvrt:
Od svih filmova koje sam gledao mislim da ovaj ima najviše dijaloga. Osim što su glumce birali po kvalitetu, verujem da su im merili i kapacitet pluća jer ovoliko teksta je trebalo izgovoriti a ne ostati bez vazduha. Likovi toliko pričaju da ćete neretko proveravati da li iko od njih zapravo udahne za vreme scene. Ako bih izbacio sve scene bez dijaloga, sve scene u kojima samo gledamo nešto bez da čujemo da neko priča, film bi verovatno izgubio dva do tri minuta na trajanju. 

Da je ovaj dijalog perfektan, ne bih imao nikakav problem, ali ovde niko ne priča normalno ni sa kim. Ovde se toliko filozofira, toliko obilazi oko poente, toliko se kreće od Kulina bana da na kraju izgubite nit i ne shvatite šta likovi zapravo hoće da kažu. Ako želiš da nekom saopštiš nešto, ispljuneš mu. Ne pričaš mu istorijat vašeg odnosa i divljenje njegovim kaarakteristikama, ne pričaš mu dogodovštine pomoću kojih ćeš potkrepiti to divljenje i vaš odnos. Jedna obična rečenica ovde skrati nekoliko minuta filma i mudroserije koju ste primorani gledati, tačnije slušati. Ovde se nižu metafora za metaforom da na kraju od nečeg što je delovalo pomalo pesnički dođemo do nečeg što je isforsirano prekenjavanje koje teško pada na stomak. Kako film odmiče, čim čujete da neko kreće da priča nešto, pomislićete "ne opet". 

Svaki dijalog, bez obzira nosio pozitivnu ili negativnu notu, je zapravo jedna rasprava. Ovde se svako sa svakim raspravlja uz gomilu metafora, mudrijanja, podsećanja, obilaženja, raspričavanja. Ok je to u smislu da konstantno kreira tu atmosferu neprijateljstva i nerpeljivosti pa gledamo porodicu i prijatelje kojima su odnosi upravo ugroženi ovakvim nastupima. Iako ti odnosi deluju dobro, nekako ovakvi razgovori pokazuju dozu nesloge. Ono što je zaista dobro, upravo ta netrpeljivost i te rasprave su napravile lik Troja (Denzel) ovakvim kakav jeste. 

Jasno je da je film o teškom životu jedne crnačke porodice u tadašnjoj Americi i mnogo je ovde šablona i floskula. No ne stavlja se akcenat na to već na porodicu koja je na neki način žrtva stavova strogog oca koji iznad svega voli da mudruje i filozofira. U nekim momentima to je prajsles. Odlično je dočarana ta osoba sa kojom je teško sarađivati kao i odnosi ostalih članova porodice sa njim. Ali opet, ubistveno besmisleni metaforični dijalog je ubijao u pojam. Pre svega što je retko šta od toga bio neki veliki izliv emocija. Emocija je zakopana u mudrovanju. Jedina scena u kojoj sam osetio nešto opasno emotivno je ova koju sam izabrao za najbolju. Iako i to nije lišeno metafora, barem je iskrena, živa emocija izrečena iz srca a ne iz pera pisca koji prezire normalan razgovor. 

Veliki problem je što nam film ne daje puno Trojevu stranu priče. Ok, on je težak čovek, vidimo kako se porodica bori sa tim, ali on je konstantno skriven iza tone mudrovanja i odbijanja da prihvati stvari onakve kakve jesu. Ok bi to bilo da se Troj otvorio u nekom momentu i izbacio iz sebe sve. Zapravo imamo jedan kratak momenat priznanja poraza, momenat u kom je svestan da nije ništa postigao uprkos trudu. Ali preko toga se brzo pređe. Sve ostalo je mudroserija promašenog čoveka koji otežava život ljudima koje voli i koji ga vole. Generalno cela priča je neupečatljiva. Ništa ovde nema što već niste videli. Nije ovo ispričano ni na kakav spektakularan način. Samo je prenatrpano besmisleno razvučenim dijalozima. 

S obzirom na količinu dijaloga, bez obzira koliko on smešan bio, moraš ipak da imaš glumce koji to mogu da dostave. Ovde su likovi dobri, odlični pa i sjajni u nekim momentima kada im smešni dijalog dozvoli da to budu. U najgorem slučaju, likovi su uverljivi u onom što pričaju. Ok, od Viole i Denzela možeš da očekuješ dobru glumu. No, za mene je šou ukrao Mikelti Viliamson. Ovo je jedno od boljih i simpatičnijih dostavljanja ludila na fimsko platno. Lik je tragičan, jako tragičan, ali je u svoj toj tragediji simpatičan i drag. U svakoj sceni u kojoj se pojavi, svetlost je na njemu, bez obzira što gledate nešto što ga se i ne tiče. U raspravi između žene i muža on je treći, suvišan je, a opet na njemu ta rasprava i oslikava tragediju. On nosi emociju jer razbija usrani dijalog, jer je i tako lud iskreniji i konkretniji od svih ostalih. 

Ok je ovo film bez ikakve sumnje ali nije ni blizu onog za šta se prodaje. Nadao sam se da će na samom kraju poentirati ali nije, išao je na neku romantičnost, na totalno mlačenje priče, na "ko zna zašto je to dobro", na "nije to baš tako kako izgleda". Ne znam, braćo i sestre, ali to je za mene neki pokazatelj bezmudosti i bezidejnosti. Ne treba ti spektakl na kraju ako si priču već ispričao. Ne treba da mi menjaš mišljenje o nekom bez preke potrebe jer se jako trudiš da ga kreiraš prethodna dva sata filma. Zbog toga, Fences je ostao i jako nedorečen. Ima svetlih momenata, ima odlične glume, ima solidne karakterizacije ponegde ali film je bukvano ubijen, pomalo izlizanom pričom, a nadasve očajnim dijalogom.

Zanimljivosti:
Film je zasnovan na istoimenoj pozorišnoj predstavi. Pre snimanja filma, Denzel je već u pozorištu igrao ovu ulogu 114 puta.

Naj scena:

”I’ve been standing with you! I been right here with you, Troy. I got a life too. I gave eighteen years of my life to stand in the same spot with you. Don’t you think I ever wanted other things? Don’t you think I had dreams and hopes? What about my life? What about me. Don’t you think it ever crossed my mind to want to know other men? That I wanted to lay up somewhere and forget my responsibilities? That I wanted someone to make me laugh so I could feel good? You not the only one who’s got wants and needs. But I held on to you, Troy. I took all my feelings, my wants and needs, my dreams…and I buried them inside you. I planted a seed and watched and prayed over it. I planted myself inside you and waited to bloom. And it didn’t take me no eighteen years to find out the soil was hard and rocky and it wasn’t never gonna bloom. But I held on to you, Troy. I held on tighter. You was my husband. I owed you everything I had. Every part of me I could find to give you. And upstairs in that room…with the darkness falling in on me…I gave everything I had to try and erase the doubt that you wasn’t the finest man in the world. And wherever you was going…I wanted to be there with you. Cause you was my husband. Cause that’s the only way I was gonna survive as your wife. You always talking about what you give…and what you don’t have to give. But you take too. You take…and don’t even know nobody’s giving.”

Moja ocena: 6/10

Fresh (1994)

Žanr: Kriminalistički | Drama | Triler
Režija: Boaz Yakin
Glumci: Sean Nelson, Giancarlo Esposito, Samuel L. Jackson...

Priča:
Smrt i nasilje razbesne 12togodišnjeg dilera koji okreće svoje poslodavce jedne protiv drugih.

Moj osvrt:
Film počinje baš onako kako smo očekivali. Teška porodična situacija, crni klinja u svetu dilera, mafije, likova lakih na obaraču itd. Klinac naravno pokazuje veliki potencijal ali se ovde potencira na tome koliko ga društvo ograničava da bude ono što može. Sve je to ok predstavljeno ali sam se, iskren da budem, nagledao ovoga i previše. Nije ovo loše ali nije ni neka novotarija pa deluje kao solidni šablon. Ne šokira jer sam već gledao City of God i gomilu brutalnijih filmova. Ne kupuje nas likovima jer ovakve pojave istrese svaka barem prosečna drama na ovu temu. Ovakve stvari prihvatiš i čekaš da se nešto desi što će ti podići interesovanje. 

Pošto je klinja glavni lik, očekivano je da ćete gledati još klinaca ovde. Nikad ne očekujem od klinaca neku veliku predstavu pa se desi da me neko izmesti iz sedišta, poput Dakote Fening u Man on Fire recimo. No ovog puta imamo drugu krajnost. Ne pričam o klinji koji je glavni lik priče, on je ok za jedno dete. Pričam o skoro svima ostalima. Klinci toliko preglumljuju i toliko su izveštačeni da to prosto ide na nerve. Što je najlepše od svega, likovi su im jako jako iritantni pa umesto da se saživim sa njima samo sam čekao da se scene u kojima se oni pojavljuju završe. Tu "briljira" jedan klinja koji se iz sve snage trudi da bude opasni mamojeb a zapravo čini svaku scenu beskrajno puta lošijom nego što ona i jeste.

Rekoh da je potrebno nešto da podigne interesovanje. To konačno dođe, nama kao šok, glavnom liku kao otrežnjenje, kao nešto što mu pokazuje koliko je život zapravo jeftin u onome u čemu se bavi. Ta scena je i najbolja stvar u filmu. Koliko god da je mučna i šokantna, toliko je efektna. Očekivao sam da će se film hraniti na ovoj sceni, da će nas šokirati realnošću situacije ali opet se ispostavilo da sam očekivao previše. Film se igra nečim potpouno drugim. 

Na koju kartu igra film? Na kartu igrarije, na kartu klinca koji hoće da nadmudri dve bande i gomilu propalica. Da li je to pogrešno? O ne, moglo je i to da valja da su hteli i tu da nas otrezne. Ovako klinja deluje kao jebeni mastermajnd dok 2 klana koja vladaju gradom ispadaju smešni. Setite se onog momka u City of God koji fotografiše bande. Svestan je koliko mu život visi o koncu. Ali ne ovaj momak. On je smiren i uvek vlada situacijom. Nekako mi je ovo suviše glatko, suviše bajkovito i suviše za one koji se lože na trik. Imamo dve grupacije dilera koje vladaju, svako dila svoje, ne diraju se i samim tim su bezbedni na vrhu. Jedan klinja uspeva da im totalno poljulja sisteme praveći budale i od jednih i od drugih. Ali tu nije kraj, on pokušava rešiti neke lične probleme i čak i to uspeva utkati u svoju šarenu lažu. Meh. Bajkovito i nebitno je ovo braćo i sestre. 

Šah se provlači kroz film kao igra koju klinac gotivi ali generalno, šah je ovde velika motivacija. Klinac zapravo igra šah svim likovima koje poznaje, uključujući i one koje voli. Nije loše napravljena ta paralela pogotovu kada su u pitanju situacije kada momak treba da žrtvuje svoje figure. Ćalca koji je ovog momka privoleo šahu tumači Semjuel L. Džekson i on je sigurno najbolji lik kog ćete videti u filmu, pre svega zbog neizveštačene glume a potom što je to uostalom Semjuel L. Džekson.

No, kao klinja koji emotivno prihvata sve to, on mora zaista da pređe određenu granicu da ljude koje voli posmatra kao obične figure za dolazak do cilja. I tu me ovaj film pomalo gubi. Klinja mora da bude jako poremećen poput nekih u City of God što ovaj momak nije. Odlično su pokušali da ga prevuku na tu tamnu stranu, da ga nateraju da pređe granice u jednoj sceni sa psom ali to zaista nije dovoljno. Odlično je upakovana ta scena i ostavlja gorak ukus ali u stvarnom životu to nije tako lako. Pogotovu što se posle te scene nastavlja po starom. Setimo se gradacije u Rekvijemu za Snove gde situacija eskalira i imamo šok za šokom. Ovde se šok lako zatrpa prosekom. 

Fresh je jako nedorečen film iz prostog razloga što je mogao mnogo više da donese. Lična drama se izgubila u bajkovitom triku. Vidi se da nisu imali onu stvar da nas šokiraju do kraja već su scene koje su zaista potresne zbrzali i odmah prešli na nešto drugo. Za mene poenta ovde nije trebala biti u triku i osveti već u otrežnjenju i gubitku. Gledati klinju koji će da namagarči najopasnije bande u gradu mi nije više tako zanimljivo. Za tako neku priču, potrebno je nešto mnogo ozbiljnije od momka koji je dobar u šahu. Za povezivanje sa ovim likom moraš da me ubediš da mu je život u opasnosti. Da me ubediš da opasnost postoji, ne smeš da je iskarikiraš. Fresh je imao ideju ali nije imao petlju da ovo napravi kako valja.

Zanimljivosti:
Lorens Bender igra lik po imenu Long Haired Yuppie Scum. On tu ulogu reprizira u dva Tarantinova filma, Pulp Fiction i Four Rooms.

Naj scena:

Smrt

Moja ocena: 6/10

Le pacte des loups (2001)

Alternativni naziv: Brotherhood of the Wolf
Kod nas nazvan: Pakt s Vukovima
Žanr: Akcija | Avantura | Drama | Horor | Triler
Režija: Christophe Gans
Glumci: Samuel Le Bihan, Mark Dacascos, Jérémie Renier ...

Priča:
U Francuskoj u 18. veku, vitez de Fronsak i njegov prijatelj Mani, Indijanac, su poslati u Ževadon da ispitaju ubistva koja su delo misteriozne zveri.

Moj osvrt:
Sećam se kada je ovaj film izašao. Tada sam bio klinac i najbliži bioskop je bio jako udaljen a sve su šanse da nije ni radio. Posojale su dve mogućnosti za gledanje ovog filma: čekati dok se to ne prikaže na TV-u što bi značilo da će i glumci zaboraviti da su glumili u tom filmu dok on ne osvane na nekoj našoj televiziji; ili da se kupi dobri stari vhs za lepe novce. E upravo taj VHS je bio poklon od roditelja za novu godinu. Kakav je to samo poklon bio. Kao klinac, bio sam fasciniran ovim ostvarenjem. Iskren da budem, nisam želeo da me taj utisak popusti i da se ljubav prema ovom filmu pretvori u još jednu klinačku zabludu poput Crvene Sonje. Mislim sve je to ok, film mi ostane drag ali sam svestan koliko je on loš. No, ovo je najstariji od vaših predloga tako da je zaslužio osvrt. Da li je utisak pokvaren? Ooooo ne. Ovo me i dalje golica tamo gde najviše volim i zbog toga očekujte mnogo loženja u daljem tekstu. 

Film otvara scena u kojoj je žena brutalno ubijena, čujemo režanje, svesni smo postojanja nečeg neljudskog i strah je prisutan. Say no more. I dan danas ovo uspeva da mi jako zagolica maštu, čak iako znam šta stoji iza svega. Tačnije, film to uspeva iz scene u scenu. Uvek vas nečim zaintrigira, bio to lik, događaj, detalj, boja, ctrež, rečenica. Uvek sa nestrpljenjem očekujete šta će sledeće da se odvije pred vašim očima. 

Prva pojava dvojice misterioznih konjanika - prajsles. Ovo toliko liči na old skul vesterne i što je najbolje, takvoj sceni dodaje perfektne detalje. Pogledajte kako su u jednoj kratkoj sceni iskorišćeni muzika, usporen snimak, kišno vreme i ugao iz kog gledamo celu scenu. Eye candy, vizuelna erotika, nemam bolji opis. Muzika je najava, scena pojačava utisak misterije, opasnosti, kiša dodaje neku mučnu atmosferu, način na koji je usnimljeno daje osećaj paranoje i straha. Kad na to dodam činjenicu da sam veliki fan starih vesterna, pa kad i na to dodam činjenicu da mi je Tex Willer omiljeni strip junak, ove scene koje podsećaju na vestern za mene predstavljaju nešto posebno. Ma super nešto.

I upravo ta atmosfera pretnje je nešto što ne prestaje. Nagoveste vam zver, pričaju o njoj, daju nekoliko smernica koje vas prestraše i zainteresuju i imaju vas u šaci. Niste svesni da tu zver ne vidite već duži deo filma ali ona je prisutna. Iza svakog ćoška je. Krije se u svakoj senci. Uvek je nekako tu iza proklete kamere bez obzira da li se scena odvijala u šumi ili u nekoj dvorani. Ovaj film nije horor. Pogledajte današnje horore koji važe za dobre, gde ste primorani minimum pola sata gledati glupave tinejdžere kako se provode pre nego što išta smisleno počne. A ovaj film vam od prvog momenta isporučuje neki saspens. 

E sad o tvrdnji da je ovo plitak film koji je upravo zbog toga loš. Da li su Indiana Jones filmovi dubokoumni? Jok. Ali su opasno zabavni. Da li je novi Mad Max prosipao životnu filozofiju? Naravno da nije, ali je akcija nabijena adrenalinom koliko god je moguće. Da li Kill Bill nosi neku veliku poruku? Naravno da ne. Ali je zato bezobrazno zabavna mešavina svega i svačega. Ti filmovi isporučuju upravo ono što treba, akciju, adrenalin, zabavu, misteriju, ludilo i opasno su dobri. E pa to radi i ovaj film. Ali jebiga, ne govori da je ljubav nova dimenzija i da će spasiti svet. Ne priča o poruci stigloj u današnjost iz budućnosti koja će imati značaj za budućnost jer sadašnjonst svakako ne može da izmeni budućnost već budućnost menja sadašnjost (Arrival za one koji nisu već prepoznali). Ovaj film ne vređa inteligenciju suvišnom filozofijom i želi da bude zabavan. Za mene sasvim dovoljno.

Ima tu i negativnih stvari od kojih bih izdvojio samo dve kao bitne. U pojedinim scenama, efekti zveri su jako loši. Baš se vidi da je to užasno neprirodno. Čak i veličina zveri varira. Sve to se pogotovu vidi u jednoj sceni koja se odvija u nekoj tamo brvnari. Bolno loše izgleda. Druga mana je što sama misterija i nije toliko zamršena. Lako se ukapira ko stoji iza cele priče. Čini mi se da se i nisu trudili toliko da to sakriju. Ali ono što je dobro je upravo sam taj razvoj priče. Kada sve to legne daju vam ono što mnogim filmovima fali - odgovor na pitanje zašto? Recimo ultra retardirani Kill List koji želi da vas šokira nečim što se eto tako dešava ne obazirući se na gomilu stvari kojim nas bombarduje u prethodnom delu filma je totalni primer kako to ne treba raditi. U većini novih filmova imamo tvistove koji jesu iznenađenje ali se zapitaš prosto, čemu to služi. Čemu služi ultra zajebana organizacija mađioničara u Now You See Me? Eto tako, ona postoji i ta grupa likova koji su obične sisice naspram Big Laleta treba da me facinira nečim. Da ne pričam o kreteniji tvista u trećem Nolanovom Betmenu kad se ispostavi da negativac ima moć da sve razjebe u prvom minutu filma. Meh. Pakt nam daje neku misteriju koju možemo prihvatiti i to je za mene dovoljno.

Sama ta misterija nije epohalna, ali su se potrudili da bude zabavna i da bude na neki način soft porn za ljubitelje teorija zavere. Na sve što nije baš najjasnije volimo da gledamo sa nekom željom za spektakl. Kada se to objasni, budemo razočarani jer je kao misterija imalo veću vrednost. Imamo banalan primer u opakom filmu If... gde su neke scene crno bele. Pa tu možete razviti gomile priča zašto, šta bi to značilo, kakvu to poruku nosi. A zapravo ljudi nisu imali novca da snime sve scene u boji. Ovaj primer je tek jedan film. A zamislite stvari u koje se umešaju ubistva pa i nešto što deluje ne baš ovozemaljski? To već podiže očekivanja. Pakt je složio misteriju tako da ima smisla. Uz to nam je dao slatkiš za oko, opasnu akciju prepunu preterivanja, gomilu prelepih detalja, opasno lepo usnimljene scene itd. No da se vratim na još još jednu stvar koju je rasvetljavanje cele priče donelo. To je činjenica da u filmu nemamo ama baš ni jedan jedini suvišan lik. Svi su na neki način deo priče i svi imaju svoju ulogu. To je sva lepota ove misterije - kad nam već nisu mogli servirati nešto što nismo očekivali, razradili su pričicu do kraja. 

Verzija koju sam sada gledao se razlikuje od one na VHS-u koju sam pomenuo na početku i to je 10tak minuta kraća. Ako naletite na rediteljsku verziju, pogledajte nju. Nije to nešto što će vam promeniti ukupni utisak ali postoji tu jedna scena koja ipak ima vrednost u ovakvom filmu. Evo o čemu se radi. Ako niste gledali film, ide mali spojler. Kažem mali, jer ova scena ne znači puno za samu misteriju. Pošto zver nije uhvaćena posle velikog lova, poslata je naredba sa vrha da glavni junak ove priče praktično napravi tu zver. Kako bi vlast izgledala moćno u očima svetine, kako bi se pokazalo da je zver uhvaćena upravo zahvaljujući njoj, vuk je prepariran i od njega je stvorena neverovatna zver koja je izložena očima javnosti. Za mene ova scena je genijalna, pogotovu što živim u zemlji u kojoj se ne priča o bolesnoj deci i ljudima koji umiru od gladi jer su kamere okrenute na šarenu lažu, na svečana otvaranja kontejnera i mudroserije tupavaca na tv ekranima. Za mene, scena koja je izbrisana za finalnu verziju ima veliku vrednost.

Zanimljivosti:
Zaista je postojala zver koja je terorisala Ževadon. Jako je podsećala na vuka i ubila je oko 100 ljudi na uglavnom bizaran način. Kako bi se pripremio za ulogu, Mark Dakaskos je naučio da jaše konja, proučavao kulturu Mohavk Indijanaca i tečno naučio da priča francuski. Svi glavni likovi u filmu, osim Manija, su istorijske ličnosti. Universal je platio 2 miliona dolara za prava da distribuira film u Americi i zaradio je 11.2 miliona od njega. De Fronsak putuje brodom koji se zove "Frère loup" što bi se moglo prevesti kao Brat Vuk. U filmu su korišćene isključivo francuske rase pasa.

Naj scena:

Svaka scena sa najavom i iščekivanjem zveri je perfektna. Zaista ne mogu da izaberem samo jednu. Zbog toga ću za najbolju izabrati prvu pojavu dva glavna lika.

Moja ocena: 8/10