Before Sunrise (1995)

Kod nas nazvan: Pre Svitanja
Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Richard Linklater
Glumci: Ethan Hawke, Julie Delpy, Andrea Eckert...

Priča:
Džesi i Selin se sreću u vozu u Evropi i završavaju provodeći veče zajedno u Beču. Na žalost, oboje su svesni da je pred njima jedina noć koju će provesti zajedno.

Moj osvrt:
Teško se nateram na ovako nešto. Još kada sam pročitao o čemu se radi bio sam ubeđen da ovo ne može da valja. Previše je filmova na ovu temu i niko zapravo ne uspe da me ubedi da na ekranu ne gledam karikature između kojih nema nikakve hemije. Za divno čudo ovo je počelo dobro. Kreće jednostavnim dijalogom između dvoje ljudi. Zapravo mogu da kažem da mi se to čak i dopalo. Odmah se vidi neka hemija između ove dve osobe. Neću da serem o ljubavi na prvi pogled zato što i film ne prodaje to. Film se zapravo sprda sa svim tim klišeima, tinejdžerskim sranjpunicama i romantičnim komedijama. Ako sa nekim teško ostvarujete dijalog, ako morate da lupate glavu o čemu da pričate, to jednostavno ne ide. Koliko god se trudili uvek dolazi blokada. Ako se pak pronađete sa nekim, razgovor teče lako. Ono što ljudi ne kontaju to je da su osobe sa kojim mogu lako pričati uvek tu negde oko njih. Danas ljudi retko uspostavljaju dobru komunikaciju. U gužvi ćete pre videti ljude koji blenu u svoje telefone nego ljude koji zapravo pričaju jedni sa drugima. Naravno ne možete sa svakim uspostaviti lak kontakt. Čak je i broj ljudi sa kojim to možete učiniti neveliki ali vas ništa ne košta da pokušate. Ako kontakt koji ostvarujete ima za cilj nešto plitko, taj kontakt neće vredeti ničemu niti će biti uspešan u smislu dobrog povezivanja. 

Ovde moram da se osvrnem na dijalog. Ceo film je zapravo neprestani dijalog. Kada sam pisao o filmu Last Chance Harvey, pomenuo sam kako nisu dobro iskoristili glumce. Mislim, imaš Hofmana i Emu Votson, dvoje glumaca koji mogu da pojedu Džuli Delpi i Itana Houka za doručak a ti ubacuješ beskrajne muzičke sekvence kako ne bi čuli dijalog. A dijalog zapravo ne čujemo zato što nisu uspeli da nađu nekog sa tri čiste ko može da napiše taj dijalog da valja. Za mene je to bilo neoprostivo. Ovde ne samo da imamo neprestani dijalog, taj dijalog je napisan majstorski. Skoro bez i jednog suvišnog momenta, skoro bez i jednog momenta patetike. Do vraga u prvih par minuta su me ubedili da gledam dvoje ljudi koji zapravo imaju nešto u glavi, dvoje ljudi koji mogu da zapodenu nomralan razgovor. Drugo, ovo je sjajan pristup. Nemamo povezivanje likova zbog plitkih stvari, zbog fizičke privlačnosti. Ovo dvoje ljudi su se povezali jednim običnim razgovorom i razotkrivanjem. 

E sada neko može da kaže "šta ovaj prdi, pa nije tako lako pričati sa nekim nepoznatim". Naravno da nije. E tu me je ovaj film kupio. Ljudi neprestano uče. Ovo dvoje je lako naučilo da se sporazumeva bez ikakvih problema. Kako? Mislite li da su ljudi koje ovo dvoje sreću tek tako neki nasumični ljudi koji treba da začine scene? Ooo ne. O tome ću detaljno nešto kasnije. Ovde se bavim započinjanjem razgovora i probijanjem barijere, savladavanjem onih neprijatnosti pri upoznavanju. Evo odmah ću vam dokazati da ljudi koje ovo dvoje sreću imaju i te kako veze sa celom pričom, simbolikom započinjanja veze itd. U momentu kada im je sve čudno, kada im je neprijatno možda, kada nisu sigurni u ono što čine, sreću dva momka sa suludom, otkačenom pričom o nekoj predstavi. Takva blesavština upravo služi da vas opusti. Kada je neko spreman da izvede nešto tako genijalno blesavo, zašto bi se tremirali zbog najobičnijih momenata. Ako oni imaju hrabrost da budu blesavi, zašto neko ne bi imao hrabrost onda da pogreši u bezazlenom razgovoru. 

Kada bih analizirao njihove dijaloge bio bi potreban veliki tekst. Samo ću neke karakteristične stvari možda izdvojiti. U svakom slučaju dijalog je odličan i način na koji se odvija je realističan. Kada vodite razgovor sa nekim sa kim volite to da radite on teče u svim živim pravcima. U momentu se promeni tema i ne budete svesni kako ste od jedne došli do neke druge iako nisu ni malo povezane. Bukvalno svi dijalozi i sve teme ovde imaju neku vrednost. Uglavnom je većinu lepo slušati a neki su baš vredni razmišljanja. 

Postoji još jedan razlog zašto se film zove Before Sunrise. Rađanje sunca označava početak. Ovo je odlična simbolika na početak veze. Znači ne očekujte neku izlizanu ljubavnu priču punu uspona i padova, dobrote, prevare i sličnih gluposti. Očekujte početak zaljubljivanja. Ovo nije svakako najbolji film koji sam gledao na tu temu ali ne manjka mu kvaliteta. Ono što je karakteristično za početak bilo čega je to da ljudi odmah razmišljaju o potencijalnom toku, problemima kao i kraju. To im predstavlja veliko ograničenje. Ako kreneš da sumnjaš da će nešto vredeti, velike su šanse da ćeš odustati. Ako kreneš da pitaš da li je neko vredan da bi s njim proveo vreme, tražićeš mu mane i moguće je da mu nećeš dati ni šansu. Problem je što svim tim predviđanjima i pretpostavkama svodiš potencijalnu vezu na teoriju. Ako sa nekim uživaš od samog početka, zašto postavljati pitanja, zašto sumnjati, zašto se samo ne prepustiti i uživati u momentu. Nikada ne možemo biti sigurni u budućnost koliko god je planirali. Zašto bi nam strah od budućnosti upropastio sadašnjost? 

Postoje ti kratki momenti za koje znamo da neće trajati. U najvećem broju slučajeva zbog toga ćemo odustati od njih. Zašto bi se posvetili nečemu što nema budućnost? Zato što je osećaj tako jebeno dobar. Nije bitno to što vam je to bila šansa samo za kratak momenat lepote, bitno je to što ga niste iskoristili. Bez obzira što si srećan čovek, što imaš sve što si poželeo, bez obzira što si ostvario ono što želiš, zašto na sve to ne bi u sebi nosio i taj jedan savršen momenat bez obzira što je trajao tako kratko. Braćo i sestre, ništa što je dobro ne traje kratko. Traje zauvek. Zauvek ćete pamtiti sve ono što vam je donelo momente sreće i uvek ćete osećati tu sreću kada se setite tih momenata. 

Tokom dijaloga se dođe do jedne savršene konstatacije: Sve što radimo, radimo da bi bili voljeni. Za mene je to savršena rečenica. Bukvalno sve dobro u šta ulažemo trud rezultiraće uspehom, obradovaće nekog i taj neko će vas voleti. Sve što radimo iz dobre namere zbog nekog i za nekog, radimo da ga usrećimo ali samim tim se i mi osećamo voljeni. Na to dodajem možda i najbolju rečenicu i moju omiljenu scenu u filmu: The Answer lies in the attempt. Šta god učinili, kakvo god pitanje postavimo vezano za rezultat našeg rada, odgovor i jeste u pokušaju. Ali ne samo odgovor, lepota je u pokušaju gde pod pokušajem možemo posmatrati i dolazak do nekog uspeha. Samo osvajanje može doneti veliku sreću, sama borba za nešto ispunjava. 

Ako ostvarimo dobar dijalog sa nekim, upoznaćemo ne samo njega već i sebe. Kada se napokon osetimo opušteno i prirodno u nečijem društvu, onda lako iznosimo svoja razmišljanja, stavove, lako otkrivamo svoje probleme, lako pokazujemo i svoje tripove i bubice. Na taj način, dok nas neko drugi upoznaje i mi sami dobijamo pravu sliku o sebi. To ne samo da nas čini srećnim, to rasterećuje i ispunjava. 

Rekoh da ću kasnije o ljudima koje ovo dvoje sreću. Svi susreti deluju pomalo nebitno ali nisu takvi. Prvo sreću pomenute likove koji predstavljaju opuštanje i rasterećenje. Potom sreću gataru koja im donese nešto novo a to je razlika. Jasno je da devojka pomalo veruje u nešto čudesno a momak pokušava da za sve nađe racionalan odgovor. I znate šta, to im ni malo ne smeta.  Lako ćeš prihvatiti razlike nekog s kim je lako ostvariti kontakt. Potom sreću igračicu koja izvodi neki čudan, egzotični ples. To pokazuje otkrivanje nečeg novog, nečeg uzbudljivog vezanog za drugu osobu. Potom sreću pesnika što asocira na zaljubljenost i donekle pogubljenost s obzirom kako taj lik izgleda. Vidimo nešto što je u isti momenat emotivno ali i genijalno u svojoj blesavosti. Zar zaljubljivanje nije takvo? Tako da posle prihvatanja svih mana i vrlina i upoznavanja, dolazimo do početka zaljubljivanja. Potom imamo i muziku i muzičare. To je već polet i dolazimo do uzburkavanja emocija. Na kraju dolazimo i do najboljeg susreta gde ovo dvoje nailaze na barmena. Ako gledate scenu van ovog konteksta o kom pričam, ona je besmislena jer barmen izgleda glup zato što praktično poklanja flašu vina. E to je zapravo teška genijalština. To je pokazatelj da postoje ljudi koji veruju u vašu ljubav. Zašto - zato što i sami znaju kakav je to osećaj. 

Ovo je pametno napravljen film sa sjajnim dijalogom i gomilom dobre simbolike. Pokazuje zaljubljenost na sasvim drugačiji način gde neamamo glupe tinejdžerske karikature već dvoje inteligentnih ljudi. Nemamo nagone ka materijalnom i plitke emocije koje će kulminirati patetičnom završnicom već zavšrnicom dominira ono što ispunjava i zaljubljenost - totalna pogubljenost i euforija u buđenju neverovatno lepih osećanja. Šta je zaključak svega? I najkraći momenat sreće je večan. Uživajte u njemu.

Zanimljivosti:
Scenario je napisan za 11 dana. Džuli Delpi i Itan Houk su prepravili veliki deo scenarija. Ona je bila ljuta zato što njih dvoje nisu navedeni kao scenaristi. Film je prepun referenci na knjigu Džejmsa Džojsa - Ulysses.

Naj scena:

If there's any kind of magic in this world it must be in the attempt of understanding someone sharing something. I know, it's almost impossible to succeed but who cares really? The answer must be in the attempt.

Moja ocena: 8/10

12 Years a Slave (2013)

Kod nas nazvan: 12 Godina Ropstva
Žanr: Biografski | Drama | Istorijski
Režija: Steve McQueen
Glumci: Chiwetel Ejiofor, Michael K. Williams, Michael Fassbender...

Priča:
Solomon Nortup, slobodni tamnoputi čovek iz Nju Jorka, kidnapovan je i prodat u ropstvo.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, evo nam najnovijeg oskarovca. Da li je ova nagrada napokon dodeljena nečemu spektakularnom - nije. Da li je dodeljena nečemu makar solidnom poput Kraljevog Govora - nije. Da li je dodeljeno nečemu što je jedva prosek poput presmešnog Arga - opet nije. Ovo je nešto znatno bolje od Arga ali malo slabije od Kraljevog govora. Teme ropstva i rasizma su beskonačan izvor patetičnih gluposti poput npr. Remember The Titans gde karikiranje priče dovede do nečega što treba da šokira prosečnu sredovečnu domaćicu naviklu na sapunice. Za sve one koji su pogledali barem jedan dobar film na tu temu, takva gluparija će biti vređanje inteligencije. Neću rezonovanje "jao pa i ovi crnci su ljudi, hajde da im pružimo šansu i ne kanjavamo ih više". Neću generičku mržnju gde će sve budale biti rasisti a pametni ljudi shvatati celu situaciju i biti u jadnoj manjini. Ne trebaju mi preokreti i iskupljenje. Ono što je dobro, 12 Years a Slave nam nije doneo skoro ništa od toga. 

Prvi problem koji sam imao sa ovim filmom i pre njegovog gledanja je izbor Ejiofora za glavnu ulogu. Uz svo dužno poštovanje on je presmešan glumac. Glumi tako da je uvek na ivici plača, suviše je teatralan i ne može da iznese ovako jaku ulogu. Nije ovo nešto loše ali mi je generalno Solomonov lik nedovoljno jak pa je to razlog zašto mi Ejioforova njanjavost nije toliko smetala. Ne mogu da se otmem utisku da bi sve ovo nešto bolje izgledalo da smo na njegovom mestu imali nekog ozbiljnijeg - možda Foresta Vitakera, da ne povlačim Denzela koji bi bio prvi izbor svakog. 

Vidimo na početku da je Solomon slobodan čovek. Film obiluje scenama gde neretko vidimo tamnopute ljude kao jednake belcima. Ne kažem da to ne valja, ali teško da čovek koji je oženio crnkinju ne bi imao velikih problema u ono vreme. Ovde mi je to sve pomalo bajkovito ali i neozbiljno. Zašto je neozbiljno? Zato što vidimo strah jednog od Solomonovih gospodara da pomogne Solomonu na bilo kakav način plašeći se reakcije nekih tamo džibera. Zašto onda čovek koji je oženio crnkinju i dao joj prava gospodarice nema ni najmanji problem? Ne samo da je oženio crnkinju, on se sasvim korektno odnosi prema svojim robovima. Zakonski ih poseduje i može da radi šta hoće sa njima, ali eto on je dobar prema svima i nikakve frke nigde nema. A svi ostali pokazuju strah. Čak i prijatelj jednog od gospodara koji drži robove se plaši da pokaže saosećanje prema robovima iako taj gospoldar nije prisutan. Zar onda ne bi pokazivali strah i oni koji puštaju tamnopute ljude u svoj restoran? Tu se film baš pogubio. 

Iskreno, očekivao sam veći jad u ovom prodavanju u roblje. Ako ste gledali brutalni Ljilja Forever, znate o čemu pričam. Svesni smo celokupne tragedije jadne devojke. Ovde je to počelo nekom prevarom, malo šibanja i to je to. Premalo znamo išta o Solomonu a Ejioforova standardna njanjavost mi je pomalo ubijala nešto što bi potencijalno bilo potresno. Tu imamo jedno užasno kažnjavanje gde dominiraju zvučni efekti. Braćo i sestre, činilo mi se da čujem kako se meso raspada i kosti pucaju. E to je prva scena gde vam se stegne stomak. Tu sam pomislio da će film imati mnogo više muda nego što je pokazao. Ne tražim Gibsonov Passion, to je masterpis. Ali daj mi nešto upola toliko dobro i biću zadovoljan. 

Ono što je dobro prikazano, to je strah. Kada sam pisao o Pijanisti, sećate se kako sam govorio o scenama gde ljudi preskaču leševe. Ovde imamo nešto slično samo što ovde ljudi preskaču i one žive, potencijalno umiruće. U jednoj previše razvučenoj sceni gde je solomon u teškom položaju sve se to najbolje može videti. Ljudi su svesni užasa u kom se neko nalazi ali ne pomažu. Pre svega to ne čine iz razloga što se i sami mogu naći u takvoj a verovatno još i goroj situaciji. Ljudi danas odbijaju pomoći drugima koji su u velikim problemima zato što se plaše za svoju sigurnost. To sve odlazi u krajnost gde se ljudi jednostavno naviknu na to, naviknu se da se užasi dešavaju oko njih a oni ne reaguju ni na šta. To se zove život u strahu. 

Snažne su aluzije i na zakon i na pravičnost. Pričao sam već o tome. Postoje pravila kojim se vodimo, bez obzira da li nam ih propovedaju religija ili zakoni. To su stavovi koji su propisani i koje pratimo inače dolazi kazna. Naravno to nema nikakve veze sa pravdom i pravičnošću. To je nečiji propis. Ako mi moja religija kaže da je smrtni greh pomoći nekom druge vere, odričem se takve religije. Ako je moj zakon takav da "od pre poznati policiji" su na slobodi i konstantno prave nedela, ako se ubice i silovatelji oslobađaju, ako postoje zaštićeni, onda taj zakon nije pravičan. Film tu dobro aludira i vidimo npr. kako neko ko je robovlasnik tumači Bibliju i vidimo nekog ko rezonuje pravedno kako je tumači. Po zakonu je da čovek drži robove i može sa njima da radi kako i šta hoće. To je bio validan zakon u ono vreme. Samo mi onda ne povezujte reč "pravda" sa zakonom i religijom. Gde je pravda za ubijene, silovane, pretučene, pokradene, gde je pravda za bolesne, gladne, ostavljene, zaboravljene, gde je pravda za one koji izgube život pre nego ga i upoznaju, gde je pravda za gladnu i napuštenu decu?

Najveći problem ovog filma je što nije imao dovoljno hrabrosti. Nisam manijak da uživam u brutalnim scenama ali čoveče, dostavi mi nešto što je realistično, što će mi pokazati sav jad. Solomon je pretučen na početku, posle imamo neke ožiljke i do jednog opakog bičevanja sve se dešava negde pozadi. Čujemo bič povremeno a ne vidimo koga udara. Prokleto sve se dešava van ili iza Solomona. U jednoj sceni on čak i pretuče čoveka koji mu naređuje i posle toga ostane živ!!! Ma daaaj. Ok da je popizdeo, sproveo tamo neku osvetu, ubio Boga u svim tim zlikovcima pa na kraju nadrljao - to bih razumeo. Ovako, rob koji je pretukao gospodara prođe skoro pa nekažnjeno. 

Zapravo najviše materijala je bilo u odnosu gospodara kojeg tumači Fasbender i robinje Petsi. Da je film imao dovoljno hrabrosti da nam da dobar broj detalja iz ove priče, verovatno bi bio barem za ocenu bolji. Zašto je gospodar opsednut ovom devojkom? Ok, Fasbender je sjajan glumac i dostavio je potpuno ludilo, ali koji je razlog tom ludilu? Zašto je toliko opsendut ovom devojkom a zašto je kažnjava na takav način? Ženi kaže da se ne meri sa Petsi jer će je se rešiti a opet prema ženi ne pokazuje ništa od tog besa već ga iskaljuje na jadnoj devojci. Zašto? Nemamo pojma. Divićemo se Fasbenderovoj glumi i nekolicini ludačkih scena i scenica i to je to. Zapravo, da je film bio o ovoj jadnoj maloj Patsi, garant bi bio duplo bolji. Realno, njena drama je neuporedivo veća od Solomonove. U jednom momentu se zapitate, šta je učinjeno nekom ko je mlad, zdrav i prav da on ne želi više da živi, da on više nema volju za izbavljenjem, za spasom, da on više ne veruje u izlaz pa i u osvetu. I to osećanje traje neprestano, nije trenutni jad. Život u takvom jadu bi bio mnogo potresnija tema od Solomona koji se šeta od gospodara do gospodara, povremeno se raspravlja i povremeno dobije batine. 

Film na žalost ima onih patetičnih predvidivih scena. Ono kao svo poverenje dajem nekom koga ne poznajem pa me on izradi. Pa se pojavi dobri čova koji će saslušati i rado pomoći a taj čova deluje kao govor protiv ropstva koji je pisao desetogodišnjak. Na taj način dobijemo dopadljivog lika koji kao treba da nam prenese poruku i pokaže da ima još dobrih ljudi a zapravo to deluje tako isforsirano i neprirodno da samo šteti kvalitetu filma. Doduše, poruka prethodnog MekKvinovog filma je bila "Ne budite opsednuti seksom i pornićima, zapostavićete najmilije" tako da možda ovaj čova i nije sposoban da pošalje neku jaču poruku. Zato smo dobili i potpuni antiklimaks u finalu. 

Ponavljam, fali ovde hrabrosti da bi bio vrhunski film. Nije kretensko smeće poput Help-a i njegovih barbika ali nije ni dostavio ono što je mogao. Kad podvučem crtu, sasvim je ok ovo filmić sa par jakih momenata i odličnih scena, sa malecnim mudašcima zbog kojih imamo prazan hod i manjak sadržaja i sa pogrešnim glumcem a čini mi se i pogrešnim likom oko kog se priča vrti. Dovoljno za oskara nedovoljno za odličan a kamo li veliki film.

Zanimljivosti:
Pošto je glumio alkoholičara, Fasbender je tražio da mu na bradu i brkove nanose alkohol kako bi drugi glumci i reagovali na njega prirodno. MekKvinova ćerka je tražila od oca da Saru Polson uzme za ulogu jer ju je njena gluma na audiciji preplašila. Ejiofor je, kako bi se pripremio za ulogu, proveo neko vreme na plantažama u Luizijani i naučio je da svira violinu. MekKvin je sam želeo napisati scenario za film o ropstvu ali je njegova supruga pronašla biografiju Solomona Nortupa i on je odlučo da je ekranizuje. Majkl K. Vilijams je doživeo nervni slom tokom snimanja i scena u kojoj se to vidi je uklonjena iz filma. Lupita Nyong'o je debitovala ovim filmom koji joj je doneo i oskara.

Naj scena:

Kazna za Petsi i epilog. Jezivo, brutalno, vizuelno upečatljivo.

Moja ocena: 6/10

Kim Bok-nam salinsageonui jeonmal (2010)

Alternativni naziv: Bedevilled
Žanr: Drama | Horor | Kriminalistički | Triler
Režija: Chul-soo Jang
Glumci: Yeong-hie Seo, Seong-won Ji, Min-ho Hwang...

Priča:
Žena koja je žrtva mentalnog, psihičkog i seksualnog zlostavljanja pokušava da pobegne sa izolovanog ostrva.

Moj osvrt:
Dobio sam nekoliko zahteva da prokomentarišem dodelu Oskara. Znate već moj stav o tome. Ako prosečni Gravity može da bude kandidat za oskara, onda je tu svaka priča suvišna. U svakom slučaju, u narednim danima možete očekivati tekst za 12 Years a Slave. Oskari za MekKonahija i Letoa su sasvim ok. Kad dođem do boljeg snimka Vuka sa Vol Strita biće tekst i za to pa ću komentarisati da li je možda Leo zaslužio oskara više od Metjua ali otom potom. Samo bih poručio Leovim fanovima da ne brinu, pre ili kasnije i on će dobiti oskara. Mislim, Džejmi Foks ima oskara. Zašto bi ta nagrada onda trebala da me fascinira. Možda me čudi zašto The Hunt nije dobio oskara za najbolji strani film ali nisam gledao The Great Beauty tako da ne mogu da kažem da su tu Mikelsen i drugari oštećeni. Elem, da se bacimo na Bedevilled. 

U centru priče su dve žene, dve prijateljice iz mladosti. Kada je prva žena u pitanju, ona živi u gradu, nezadovoljna je svim i svačim, živi sama, puna je sebe itd. Sve te stvari i nisu nešto bitne ako nju samu posmatramo. Tek kada pogledamo drugu ženu tu vidimo odličan kontrast. Jedna živi u velikom gradu, ima sve žive mogućnosti, samostalna je, živi lagodno. Druga živi na izolovanom ostrvu u užasnim uslovima i trpi neverovatna iživljavanja. Vidi se sa kakvim divljenjem se postavlja prema prijateljici iz grada. Jasno je izraženo divljenje ove jadne žene prema svemu što ona ne može imati. Tu se baš čovek može zamisliti. Kada vidimo da smo nekad nezadovoljni zbog najobičnijih gluposti a zapravo imamo gomilu stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, gomilu stvari koje su drugima san. To je neka mala društvena kritika. Ono što nikako ne treba glubiti iz vida je da je ova žena iz grada zapravo ideal ovoj jadnici. Čak je tako i treba posmatrati kroz ceo film. Prema svom idealu se uvek postavljamo blagonaklono, uvek ga štitimo od svega lošeg, lako se odričemo od raznih stvari kako bi ostvarili taj svoj ideal. Ideal ove jadnice su svakako bezbrižnost, mir i čistoća. 

Vidimo na početku filma da je ova žena koja živi u gradu svedočila napadu na neku devojku i da nije želela da potvrdi u svedočenju da su nasilnici zapravo krivi. E to je jadna i gadna osobina. Lako nam je svima osuditi tako nešto ali u većini slučajeva se i sami postavljamo tako. To radimo zbog svoje sigurnosti i bezbednosti. Uvek postoji taj strah za sopstvene vrednosti i taj strah neretko pređe u kukavičluk i egoizam. Ljudi skoro uvek osuđuju ali su u principu nedovoljno uključeni u sve jer se to dešava tamo nekom koga ne poznaju. Zbog svega toga, lako se to prepusti zaboravu. Ne osuđujem nikog ko je takav ali se postavlja pitanje šta ako se to desi nekom njegovom. Ako je neko njegov u gadnom problemu i niko mu ne pruži ruku niti pomoć. Ovde to jeste snažna crta žene iz grada ali mislim da su malo preterali sa tim. Ovoliko puta ne hteti pomoći, previše je. Previše je čak i takvih situacija u koje ona dolazi. 

Sama ova postavka je bila odlična podloga za kreiranje priče oko veze između ove dve žene. Najbolje drugarice iz mladosti, potpuno različite situacije, potpuno različiti karakteri, užasavajuće okolnosti itd. Očekivao sam mnogo više od ovoga. Hemija između ove dve žene ni ne postoji. Građanka je tu kao neki ideal ove jadnice. Ne samo da predstavlja ideal, ona može biti spasenje. Tu su morali mnogo bolje da se potrude. Finale filma bi onda imalo potpun efekat. Zamislite onda naboj između dve žene gde jedna prestavlja ideal ili spas ovoj drugoj. Mogućnosti su ogromne. Na žalost, iskorišćene su užasno loše. 

Kada je zlostavljanje u pitanju, nepažljiv gledalac bi rekao da je ovo preseravanje i preterivanje. Ooo ne braćo i sestre. Ovo je genijalna kritika društva. Verujem da svako od vas poznaje situaciju gde porodica juri muško dete. Sećam se razočaranja jednog od mojih rođaka kada je dobio treću devojčicu. Jednom prilikom sam razgovarao sa prijateljicom. U jendom momentu je prekinula razgovor da namesti jastuk bratu koji je ležao i gledao neku od onih sranjpunica, Esmeraldu ili neko slično govno. U tom momentu sam osetio veliki bes. Užasno me iritira taj pojam gazdinog sina. Takvu situaciju imamo ovde. Babe, tetke, majke i njihove idiote od ljubimaca. Ovde vidimo neverovatna mentalna i fizička iživljavanja nad jadnom ženom. Sve tetke i babe njenog supruga to podržavaju nazivajući je smećem i raznim pogrdnim imenima. E tu me je film kupio. 

Ova društvena kritika je užasno upečatljiva. Nije to planski pravljeno da vas nervira ali ovakvi idioti će vas nervirati zato što poznajete slične, zato što su naša svakodnevica. Ako uzmemo Blic kao naše najčitanije novine. Njihovi "novinari" obožavaju kada dođe do takvih društvenih užasa. Odmah krenu bombastični naslovi zakićeni tragičnim detaljima. Malo malo pa nam dođe takva vest i onda se snebivamo kada čujemo da su žene silovane i prebijane, da su mala deca seksualno zlostavljana, da je čovek pobio gomilu ljudi itd. Kad neko tako pukne pa uradi nešto užasno, obično bude da niko nije očekivao. Bio je dobar čova koga su poštovali. Ne liči li vam to na priču iz ovog filma koju vam opisujem. Retko koji film ima onu stvar da nam dostavi kritiku tako nečega. Srpski Film jednim delom to radi maestralno. Obično od tih tragedija dobijemo patetične bljuzgice od filmova. Retko koji film je dovoljno društveno kritičan i pametno napravljen. Lakše je opredeliti se za bajčicu od Blind Side "jao jadan momak nikada nije imao svoj krevet pa mu sad ovi dobri ljudi pomažu. Hajde da se sada isplačemo jedno pola sata" nego naći poentu u svemu tome i uraditi nešto što kritikuje prokleti sistem koji dovodi dotle da ljudi nemaju osnovne uslove za život. Ako već kao novinar dostavljaš neke brutalne detalje, prenesi kako je bilo, ne trudi se da kitiš tekst tako da me šokiraš. Zato u odsustvu ovakvih šokova i dolazimo do naslova tipa "Otišao je u klonju i nećete verovati - video je nešto neverovatno". Zbog tih gluposti i nepostojanja novinara, Blic je na mojim računarima zauvek blokiran. 

Generalni problem je što su sve ove stvari vidljive, svi svedočimo njima ali se ne čini mnogo da se one isprave. To nam je ušlo u kulturu. Katastrofalno je što se to prenosi na decu. Deca nisu svesna šta je sve ispred njih ako im mi to ne predočimo, ako im ne dozvolimo da istraže svoje granice. Ovde vidimo užas gde devojčici sva ta zlostavljanja i sva mučenja njene majke deluju uobičajeno. Klinka ne zna za bolje i ona voli takvog oca zato što njoj otac nije učinio ništa nažao. Tu se film malo pogubio. Prvo, igrali su se sa opasnom temom a to je zapravo način na koji taj otac nju voli. Kao da tu nisu imali dovoljno hrabrosti da kažu ono što su hteli pa su ostavili mogućnost. Drugo,ako devojčica ne zna za drugačiju situaciju, nekako naprasno u jendom momentu shvata kroz kakvu patnju njena majka prolazi. E taj moralni obrt i to shvatanje kod klinke mi je došlo ni iz čega. U svakom slučaju ovakvi užasi od dece prave neostvarene i tragične ličnosti. 

Kako je ovo kritika dekadentnog društva, jasno se vidi netrpeljivost prema svemu što je drugačije. Jasna je odbojnost koju pokazuju prema ženi koja dolazi iz grada. Mada moram da priznam, ni meni nije bila naročito simpatičnija od ovih monstruma. No, da se vratim temi. Ljudi mrze sve ono što su drugi postigli a oni nisu mogli. Ljudi mrze tuđi uspeh. Užasnuo sam se kada sam čuo da je devojčici zabranjeno da uči. Ako uči, saznaće više, želeće da ode i izrašće iz ovog trenutnog sranja. E tu smo. Svako od nas se nalazio nekada u lošoj poziciji. Nebitno šta je ta pozicija bila i da li smo sami činili loše stvari ili su se one dešavale nama. U svakom slučaju smo svesni lošeg stanja u kom smo bili. Ako smo se izvukli iz njega, gajimo netrpeljivost prema njemu. E sada, zamislite ženu koja je uspela da se izvuče iz ove propasti. Neće li ona gajiti mržnju prema takvoj situaciji. Ne da će gajiti mržnju, preziraće i pomisao na probleme u kojim je bila. E tu se vidi da li je čovek dobročinitelj ili ne. Ako je bio svestan svog užasa a pomogne drugima da izađu iz njega, onda je svakako reč o jakoj i velikoj ličnosti. Ako je neko ko pak ne želi da pokaže put kako pobeći odatle, onda on zapravo nikada nije u potpunosti ni pobegao. Onda mržnju pokazuje prema nečemu što je bio, što delom jeste i što ga je obeležilo. Da se sada vratimo na one tetke i babe koje pokazuju mržnju prema ženi svog ljubimca i koje opravdavaju iživljavanje na jadnoj ženi. Velika je verovatnoća da su bile i same na toj strani. Sada je došlo vreme da one drže bič. Problem je što njihov udarac neće biti osvetnički, neće pomoći nekom da izađe iz tog problema i neće peći one koji nanose nepravdu. One će želeti da neko pati više od njih. To je onda dovoljan pokazatelj njihove ličnosti. 

Sve ovo što opisah su nekih prve dve trećine filma. Sve to deluje možda usporeno ali je i te kako efektno i efikasno. Problem nastaje kasnije u scenama na koje će mlađa horor publika prilično balaviti. Možda se neka osveta i očekivala ali ovo ludilo je za mene previše. Prvo, došlo je ni iz čega. Kontao sam da će jedna tragedija ranije pokrenuti nešto u ovoj jadnoj ženi međutim film se lagano nastavlja i tek kasnije njoj nadolazi neko osvetničko ludilo. I tu vidimo strašne gomile preseravanja. Ok, nije to loše počelo ali ono što je usledilo je teška besmislica. Ako se već preterivanje servira bolje je da su ga usmerili prema najvećim zlotvorima. Ovde imamo onda antiklimaks a to svakako nismo želeli. U finalu dominira baš jadna egzekucija i tu me je ovaj film ohladio. Kao da su ceo film čekali da naprave gomilu preterivanja i besmislica i to ludilo oslobodili na kraju. 

Bez obzira na ova preterivanja, Bedevilled je dobar film. Sadrži opaku društvenu kritiku, dostavlja mučne scene koje predstavljaju baš niske udarce, dostavlja odličnu glumu i nešto o čemu može da se razmišlja. Da je film finiširao onako kako je izgledao većim delom, bi bi ovo masterpis.

Zanimljivosti:
Film je sniman na Geumodo Ostrvu.

Naj scena:

Početak ludila. Na žalost posle toga neke stvari kreću nizbrdo.

Moja ocena: 7/10