GAME OVER

May the Force be with you
Pre nego što osmislimo svoju igru, gledamo majstore kako to rade. Divimo se njihovom znanju, divimo se onome što izvode, divimo se njihovoj jedinstvenosti. Da bi upoznali tu igru, moramo ih kopirati dok ne shvatimo šta bi sami menjali u tome i kako bi postali svoji. 

Majstori uvek ostaju majstori i uvek ćemo im odavati počast, uvek ćemo govoriti da su ti koji su uticali na nas bili i uvek će biti bolji od nas. Bez nekih od njih, ova igra ne bi ni počela. Mi samo želimo biti jedinstveni, želimo pronaći sebe u tom svetu igre. Naravno, to kopiranje majstora ne liči ni na šta posebno ali ako je želja jaka, ako imamo motiv, kada vreme dođe, možemo igrati igru na svoj način.

I want to play a game
Stvari koje nam ne donose više od zadovoljstva i počinjemo da radimo kao igru. Prvo se igramo za sebe, igramo se da bi u tome uživali, igramo se da upotpunimo svoje vreme momentima zadovoljstva. Kako je ta igra nova, igramo je pomalo trapavo, pomalo nespretno. 

Nekada nismo svesni zapravo šta radimo, nekada promašimo poentu igre ali smo ipak srećni u svemu tome. Zašto svoju sreću ne bi podelili sa drugima?

Louis, I think this is the beginning of a beautiful friendship
Kada drugi krenu da se igraju zajedno sa tobom i oni žele uživati u tome. Pričajmo prvo o dobrima. Dobri će ti odati prizanje za ideju. Oni će te podržati u tome što radiš. Bolji od tebe će te naučiti kako da shvatiš sve aspekte svoje igre, pomoćiće ti da otkriješ lepotu u toj igri koju sam nisi ni shvatio. 

Tako se vidici šire. Tako uvidiš beskraj onoga što nazivaš igrom. Tako pronađeš nešto veliko u nečemu što je obična igra. Dobri te nateraju da napreduješ, dobri te podstaknu na mnogo više.

What we've got here is failure to communicate
Loši ti neće dati šansu da se popraviš. Plitki neće otvoriti svoj um za tvoju verziju igre, za priču koju možda nisu uvideli. Uvredićeš ih nečim što radiš drugačije od njih. Neće se truditi da objasne igru na svoj način, trudiće se da omalovaže tebe i samim tim način na koji igraš. 

Ako veruješ u svoju igru, veruj u taktiku kojom je vodiš. Igraj za publiku, igraj za one koji te vole i koji cene to što radiš. Ne igraj za rezultat. Rezultat su brojke i statistika kojim se hvališ i prepucavaš sa drugima. Igraj za onog jednog koji će te gledati sa zadovoljstvom, aplaudirati tvom uspehu ili kritikovati tvoju grešku pomogavši ti da nađeš pravi put.

All work and no play makes Jack a dull boy
U jednom momentu shvatiš da si laganu igru prerastao i da je tvoja igra postala nešto ozbiljnije. Privukao si mnoge ljude da se igraju sa tobom. Dovoljno je nekoliko razmena mišljenja da ih upoznaš onoliko koliko želiš. Ne želiš da i dalje tvoja igra bude kratka zafrkancija. 

Zašto ljudima ne bi pružio nešto više. Zašto se ne bi igrali kvalitetnije i ozbiljnije. Svakako da ne želiš da izgubiš onaj zabavni aspekt jer ipak, sve je ovo igra. Ne treba da lomiš glavu oko toga, samo uživaj ali unapredi igru. Pokaži više kada je tema zahtevnija, objasni nejasno, otkrij skriveno, pronađi ključ i pokloni ga drugima.

I'll show you the life of the mind!
Šta ako počneš da veruješ da svojom igrom možeš da promeniš nešto? I dalje je to prokleta igra. Ali ona sadrži sve one elemente života koje voliš ili ne. Zašto ne bi prikazao ljudima sve lepote života kroz tu igru, sve ono što ceniš i poštuješ, sve ono o čemu maštaš i za čim žudiš? 

Zašto tvoja igra ne bi bila i poruka? Zašto tom igrom ne bi digao glas protiv onog što ne voliš, protiv svega što te tišti, protiv svega što je trulo u sistemu kog si deo. Može li tvoja igra tako uticati na druge ljude? Možeš samo da se nadaš. Sve što treba je da uložiš sebe u svoju igru, da se ogoliš do gole kože. Samo tako će ljudi znati da si iskren.

Why so serious?
Ako ispratiš sve ovo, tvoja igra neminovno raste i postaje ozbiljnija. I sam rasteš sa njom a da čak i nisi svestan toga. Međutim to može otići pogrešnim smerom. Mnogi žele to odvesti na viši, ozbiljniji nivo. Svestan si da ne možeš da živiš od svoje igre, da ne možeš zaraditi, da ti je to hobi za koji ne želiš da kažeš da ti oduzima vreme. Možeš dozvoliti drugim da ti upravljaju delom igre, da vode put donekle, ali neminovno će neko zanemariti pravila. Možeš pokazivati ljudima da ti je i dalje stalo samo do igre, oni će smatrati da treba da je digneš na viši nivo, da ona postane nezavisna, ozbiljna, da donosi zaradu, da pokriva moderno, da prati aktuelno, da uvažava nešto što je priznato. 

Sve je to u redu, ali tada više igra ne bi bila jedina stvar kojom bi se bavio. Tada bi morao da poštuješ druga pravila a to je nešto što je sasvim drugačije, nešto što još nisi probao. I sva ta komešanja, sva ograničavanja koja postavljaš sam sebi, sva pravila kojim ograničavaš sam sebe nateraju te da poželiš da se ponovo igraš kao nekada - nekada kada ti je tapšanje po ramenu značilo mnogo, kada ti je hvala bila motiv, kada ti je kritika bila izazov.

All those moments will be lost in time… like tears in rain.
Loše je kada shvatiš da ti tvoja igra izmiče kontroli. Jednostvno, ne želiš da ona postane nešto u šta nisi verovao. Najgora moguća stvar je ako osetiš da ti igra postaje obaveza a to ne smeš sebi da dozvoliš. Ako ti igra postane obaveza, oni koji je igraju sa tobom i oni koji te gledaju kako igraš, primetiće to. Ne želiš da ih izgubiš takvom igrom. 

Sa druge strane, ne smeš da menjaš igru da bi udovoljio svima. Tada to više neće biti tvoja igra i oni koji su tu zbog tebe više neće biti tu. Što više ličiš na nekog ko udovoljava svima, tada više ne ličiš na sebe i tada si kao svi drugi. Ne idi tamo. Odustani na vreme.

Here's Johnny
Kako da nekom objasniš da se nisi umorio od igre iako osećaš umor? Svestan si da se igra nije promenila do neprepoznatljivosti ali nisi siguran da možeš još da je držiš onakvom kakvu voliš da ona bude. Moraš da objasniš ljudima da igru koju voliš ne osećaš kao obavezu ali da imaš strah da će to ona neminovno postati. Možeš zanemarivati da ti igra oduzima mnogo vremena jer to je vreme posvećeno njoj, njoj koju voliš, njoj koja te usrećuje. Mnogo puta je došlo dotle da poželiš da možeš da živiš od svoje igre, da joj se celim sobom posvetiš, ali svestan si da to nije realno. 

Nikada se nisi u toj igri takmičio u borbi za pažnju i veliki broj pristalica. Kako da u ovakvoj poruci ubediš ljude da još voliš ovo da radiš? Kako da im kažeš da bi posle više od tri i po godine i dalje radio to isto: za onoga sa kojim si delio školsku klupu, vreme, priče, emocije, za onoga ko te je naučio da priđeš ljudima; za onu kovrdžavu kojoj znaš stavove, probleme, želje, bubice, koja te je naučila da u svoju igru uneseš sebe i svoje stavove a ne znaš joj ni boju glasa; za onog glasnog sa gitarom ko te je ubedio da otvoriš um za nešto drugačije; za tebe koji čitaš ovo; za svakog od vas ponaosob.

I'll be back
Bilo bi lepo biti siguran da se igra samo pauzira, da ova rečenica iz Terminatora opisuje trenutno stanje. Teško je obećati da će se baš ova igra nastaviti. Poražavajuće je shvatiti da možda više nemaš šta da daš u igri u kojoj si se osećao prepunim samopouzdanja. Kako nekom da objasniš da je to ono čega se plašiš? 

Ali isto tako je teško obećati da se ova igra trajno obustavlja. Možda se ona vrati ovde, na isto mesto gde sa kog je krenula, kome pripada, koje najviše voli. Možda se preseli na neko drugo mesto ali svakako neće zaboraviti odakle potiče. Ko zna. Ljubav prema igri možda nije tako jaka, ali možda se ona vrati poput potrebe da ponovo prošetamo u starim patikama, poput gladi za knjigom koju smo davno pročitali, poput želje da posetimo mesto za koje nas vežu lepe uspomene. Možda shvatiš da još uvek imaš nešto da daš igri koja te je pokazala svima. Ako do toga dođe, budite sigurni da će igra biti glasna i prepoznatljiva kao i pre. Ako do toga ne dođe, oprostimo se sa stilom

Hvala vam svima.

GAME OVER

Edge of Tomorrow (2014)

Kod nas nazvan: Na Rubu Vremena
Žanr: Akcija | Naučna Fantastika
Režija: Doug Liman
Glumci: Tom Cruise, Emily Blunt, Bill Paxton...

Priča:
Oficir ulazi u rat protiv vanzemaljaca koji mogu da ponavljaju dan i predvide budućnost. Kada on dobije iste sposobnosti, udružuje se sa timom specijlaca kako bi preokrenuo tok rata.

Moj osvrt:
Za Edge of Tomorrow sam bio ubeđen da će biti promašaj. Čim čujem hvale za film novijeg datuma, podignem gard. Držao sam ga spuštenog na Gone Girl i Interstellar i zato sam popio dva udarca u bradu, dve gluparije koje su prodavane kao pametni filmovi, dva totalna promašaja. Nema više spuštanja garda, osim možda za Polanskog ili ako se Kjubrik i Hičkok povampire. Ostale čekam oprezno a ako vidim da me vređaju, onda na volej. Au kakav sam nabod spremio za Ivicu Sutrašnjice. Sama priča je toliko delovala klimavo i zaista me je nerviralo što neko to prodaje kao ozbiljan film. E tu sam pogrešio, ovo srećom niko ne prodaje kao ozbiljan film.

U glavnoj ulozi se našao opšteomraženi Tom Kruz. Opet, ne kontam šta ljudi imaju protiv čoveka. Meni je on sasvim ok glumčić. Za razliku od nekih lepotana, ovaj ume da odglumi. Elem, njegov lik je najobičniji ljigavac. Ček ček ček, ljigavac a glavni junak? Da da. Kompletni ljigavac koji naizgled brine samo za sopstvenu guzicu. Neće da se isprsi na liniji fronta već je samo tu da prodaje priču o ratu. Opa. To je onaj fazon kad političari kažu "učinićemo sve da..." a oni zapravo sede u svojoj stolici i ne rade ništa dok drugi ulažu trud, vreme i snagu. E ovaj na sve načine gleda da spase svoju glavu. Da li je to loše ili ne, prodiskutovaćemo malo kasnije. Uglavnom on u celu priču ulazi kao egoista koji gleda da se spase. Za mene je ovo sasvim ok. Moraš da gledaš kako da preživiš. Ok, ne kažem da je to moralno u situaciji kada ne mariš za druge, ali ako ne ugrožavaš druge da bi spasao sebe, ne moraš nužno da budeš negativac. E tu me je Interstellar razočarao. Imao je čoveka koji se plaši za sopstveni život. To je odlika svakog normalnog čoveka. Ali zašto bi to moralo da znači da je on spreman ubiti drugog da bi spasao sebe? Možda on samo želi spasiti sebe i to je to. Ne. Interstellar je prodao priču da je jedino zaista ljudsko biće u filmu zlikovac a ostali superheroji, bananameni, atmoski mravi, žene "ljubav će pobediti" mačke su zapravo realni likovi. 

Logično je da u ovakvom sledu događaja očekuješ moralnu i psihofizičku transformaciju. Neminovno je, s obzirom da imamo čoveka koji se plaši borbe i opasnosti. Međutim, taj čovek će se boriti za sopstveni život iz sve snage. Nije li to razlog da postane bolji ratnik? Druga stvar, mi vidimo ovde da se on plaši samo za sebe. Ko nam garantuje da se ne bi plašio za nekog koga voli. Nemojmo ići u krajnost i govoriti da većina ljudi strahuje samo za sebe. Svi mi strahujemo za sebe ali i za ljude koje volimo. Upravo tu cela ova ličnost ima smisla. Postoji tu jedna scena koja je zapravo pokazala svu čovečnost ovog generalno plitkog lika. U jednom momentu jedan lik mu govori da on treba da ga ostavi i pusti da umre. Tu je odgovor Kruzovog lika savršen - "voleo bih da te ne znam". Opa. Ne izlazimo iz karaktera onog ko se plaši za sopstvenu guzicu i pokazujemo čovečnost i strah za ljude koje volimo. Ni u jednom momentu ovaj lik ne pokazuje strah za svet. Samo je prisutan strah za one koje voli i strah za sopstveni život. Ako bi svi mi pazili sebe i one koje volimo, svet bi bio dobro mesto. 

No, neću da idem u dramu jer ovde nema ni D od nje. Ovo je pravljeno da zabavi, ne da redefiniše i objašnjava pojam čoveka i čovečanstva. Kada sam video da je tu situacija da se dan ponavlja, bio sam skeptičan jer me je mrzelo da 20 puta gledam iste scene. No, neko je bio pametan i dosetio se: čoveče, dan je dug, sprdaću se sa nečim što su ljudi već videli a držaću fokus na novim stvarima u danu. I taj recept je fino uspeo. Međutim, da su ovde prdeli sa nekom velikom sci-fi pričom i nekim opasnim mudrovanjem, ne bi film uspeo da drži pažnju. Fazon je što se ovde planski i iz sve snage ide u žanr komedije. Ako već idu na to da smrt glavnog lika resetuje dan, onda su bili svesni da mogu da ga ubiju na gomilu apsurdnih načina. To mi se opasno svidelo jer se neretko sprda sa konceptom heroja. Kako? Tako što lik u nameri da napravi neki majstorski potez, potez kakav očekujemo od ostalih bananamena, izvuče deblji kraj tj izgubi glavu. Odjednom lik koji je prošao isti dan bezbroj puta napravi glupavu grešku i umre na potpuno sulud način. Nije nebitno što time da čovek pogreši i u običnim stvarima daješ ljudskost ovom liku. Samim tim ti lik postane dopadljiv. Ali za ovu vrstu filma, posebno je bitno je što je to tako prokleto zabavno. 

Ne bih o priči generalno. Sve je ovo blesavo i neozbiljno, nema tu šta. Van ovog da se dan ponavlja, nema tu puno elemenata. Ono što imamo je dovoljno prihvatljivo za zanimljivu sci-fi pizdarijicu. Ne trude se da nam daju mnogo detalja što je i bolje. Izgubili bi se u njima. Jasno je da ovo kao brza zabava donosi dobar rezultat. Ne prodaji mi nešto mnogo više od toga. Invazija vanzemaljaca koji nas proučavaju, slučajni heroj, dan odluke, bezizlaznost, nadmoćan neprijatelj - sve smo to videli u bezbroj filmova. Dan koji se ponavlja u svim svojim komičnim situacijama i mogućnostima kroz koje lik prolazi - i to smo videli. Ali kombinacija svega ovoga uz činjenicu da se dan resetuje smrću, e to je već pokazatelj da od nečeg što postoji, možeš da ponovo napraviš nešto dopadljivo. Poželite malo naučne fantastike - evo je. Poželite malo akcije - evo je. Poželite malo komedije - evo je. Imamo tu i neku romantičnu pričicu ali je provlačena simpatično kroz film tako da nije ni stigla da se zapatetiše. Legla je taman kako treba - povremeno je simpatična ali uglavnom nebitna. 

Ne mogu da kažem da mi se ovde nešto nije svidelo ali moram da kažem da mi je zafalila malo veća priča oko invazije i vanzemaljaca. Zašto su napali Zemlju? Odakle su stigli? Kako su stigli? Priča se o tome da je mnogo gradova uništeno. Zašto ne vidimo ta uništenja? Šta zapravo vanzemaljcima treba? Setimo se gluposti u filmu Bitka za L.A. gde vanzemaljcima treba voda i bore se sa ljudima. Mogli su lepo otići negde na sred okeana i uzeti koliko im treba. Zašto uopšte prilaze obali? U Edge of Tommorow, morali su dati više detalja koji bi mogli doprineti boljoj priči. Nekako mi je siromašno sve to. Sada mi pade na pamet i odlični District 9 koji je imao sjajnu ideju ali je morao da je podrži detaljima zbog kojih su mi neki delovi priče užasno neubedljivi. Ok, nije sporno, prihvatiću ja da tamo vanzemaljcima treba voda ali da u isto vreme moraju da se biju sa ljudima, prihvatiću da u Distriktu gazilion tehnološki, fizički i intelektualno nadmoćnijih bića živi potlačeno, prihvatiću da su ovi ovde došli da osvoje planetu, ali mi daj dovoljno detalja da znam zašto i kako. 

Druga boljka filma je predvidivost. Na sreću, sve komične situacije su nepredvidive i izmame iskren osmeh. Priča nije velika i nema naročito varijacija ali u svima njima jasno je gde sve to ide. I onim čime vas možda iznenade, nisu napravili nešto drugačije. Međutim, ta predvidivost je najviše zabolela na kraju. Nekako mi je kraj nedefinisan. Nije završen naročito zabavno, nije završen ni patetično gde je priča išla. Jednostavno rečeno, on je preočekivan. No, ceo film nam ne prodaje neku naročito kolosalnu priču niti neku veliku dramu, tako da nam veliki kraj i nije neophodan. 

Na kraju krajeva meni se Edge of Tomorrow dopao. Ne prodaje neku veliku sci-fi priču, ne prodaje efekte, ne prodaje dramu - prodaje zabavu i to radi na odličan način. Nekako mi zadnjih godina fali više ovakve odlične zabave gde možeš da se opustiš i pogledaš film. Čini mi se da se svi trude da prodaju neku veličinu a jednostavno nemaju dovoljno veštine za tako nešto. I onda zabava koju neko prodaje za ozbiljan film postane nešto što vas vređa. Ne verujte ljudima koji vam ovo prodaju za ozbiljnu naučnu fantastiku. Za ozbiljan sci-fi moraš da imaš ludu ideju. Pogledajte velike sci-fi filmove: Odiseja u Svemiru prikazuje čoveka od početka pa do neke budućnosti koja je nama sada nepojmljiva. Star Wars se igra fantastikom odlično i praktično ubacuje bajku u Sci-Fi element. Originalna Planeta Majmuna je savršena kritika društva. Terminator (prva dva) koji nam prikazuje mračnu budućnost na brutalan način i samim tim običnim događajima daje na značaju jer oni odlučuju o toj istoj budućnosti. Pa onda Alien koji je uneo horor u naučnu fantastiku na najbolji mogući način. Da ne nabrajam više. Pogledajte te sulude i vrhunske ideje. To su remek dela. Ako ne možeš da napraviš nešto takvo, nemoj mi prodavati onda tvoj film kao pametan, nemoj mi prdeti u svemiru da ljubav prevazilazi sve dimenzije i sve pobeđuje i koristiti to kao ideju vodilju. Onda dobiješ da je ljubav pobedila i tvoju priču. Pre ću uživati u nečem kao ovaj Edge of Tomorrow koji je uspeo u svom cilju a to je da mi pruži par sati fine zabave.

Zanimljivosti:
Tokom snimanja scena vožnje, Emili Blant je pogrešno skrenula i udarila u drvo pri čemu je Tom Kruz mogao tragično skončati. Oboje su se kasnije smejali kada su pričali o toj nesreći. Film je zasnovan na Mangi 'All you need is kill' koju je napisao Hiroshi Sakurazaka. Emili Blant je bila trudna tokom snimanja filma a jedina osoba koja je poredn njenog dečka znala za to je bio Tom Kruz. Zbog toga je on bio začuđen što ona nije koristila dublerku. Emili Blant je plakala prvi put kada je obukla metalno odelo jer je ono teško oko 40kg. Tom Kruz je potrošio oko $100.000 dolara za zabavu za celu glumačku postavu. On je preporučio Emili Blant za ulogu Rite.

Naj scena:

I wish I didn't know you

Moja ocena: 7/10

Deliver Us from Evil (2014)

Kod nas nazvan: Izbavi Nas Od Zla
Žanr: Horor | Triler
Režija: Scott Derrickson
Glumci: Eric Bana, Édgar Ramírez, Olivia Munn...

Priča:
Njujorkški policajac, Ralf Sarči istražuje seriju zločina. Njemu se u borbi protiv posednutih pridružuje neobični sveštenik koji je obučen za egzorcizam.

Moj osvrt:
Teško se odlučim da gledam filmove o egzorcizmu. Pre svega što ni jedan nije naročito uspeo da priđe čuvenom The Exorcist. Ne kažem da nema tu ponešto simpatično, ali ništa tu nije dovoljno vredno pažnje. Recimo od The Rite sam očekivao solidan filmić ali godinu dana posle njegovog gledanja, sve čega se sećam je da je tu glumio Entoni Hopkins. Poslednji Egzorcizam je prazan sadržajem, Emili Rouz ima i ponešto dopadljivo, pre svega što su taj film povezali sa pričom o Anneliese Michel, devojci iz Nemačke. Ovo mi je iz trailera delovalo kao nešto što bi vredelo pogledati. Budimo realni, u hororima novijeg datuma baš i ne srećemo neka poznata imena poput Erika Bane. Nisam očekivao mnogo tako da bih i sa prosečnim filmom verovatno bio zadovoljan. 

Fokus priče je zapravo na nekoj unutrašnjoj borbi Ralfa Sarčija, (Erik Bana) policajca iz Nju Jorka. Vidimo tu neku seriju jezivih i/ili čudnih događaja i vidimo njega koji ih istražuje. On je roditelj tako da ga ubistva male dece još teže pogađaju. Krivo mi je što nije ta priča forsirana već ona koliko on zapravo fali porodici. Zašto u svakom prokletom filmu gde je pajkanova zadnjica na liniji vatre on mora da ima ženu koja će da se istresa na njemu jer on nikada nije tu? Zašto posle tih rasprava on zapravo nikad više i ne bude tu? To ne služi ničemu, samo oduzima vreme i nervira. Ovde su tu temu otvorili stidljivo i nadao sam se da neće ići tamo. Ne da su otišli, već su kampovali u toj patetici. 

Najveća tema je zapravo to da li on veruje tj. kako da pronađe put do vere. Nemam ništa protiv ali zašto je to ovde bitno? Vidimo da se on bori protiv zla iz sve snage. Zašto moramo da vidimo to njegovo versko prosvetljenje? Nije sveštenik, nije neko ko se odrekao vere i kome je vera velika tema ili boljka u životu pa da sada pravimo dramu oko njegovog povratka religiji. Ali eto, to je ubačeno samo da oduzima vreme u filmu. Ok, vidi se ta neka borba u njemu ali čini mi se da je ta borba više potraga za rešavanjem slučaja nego to neko religijsko osvešćenje. Iskreno, ovde mi se to i gadi. Čak nije ni patetično kako ume da bude, već je bezobrazno forsirano. Verovao ili ne, na Baninom liku ne vidimo nikakav značaj niti promenu. Mogao je fino biti veliki vernik od početka i mi se ne bi davili tom temom. 

Kada praviš horor, zasnivaš ga priči i oko nje treba da gradiš ostalo. Priča treba da bude takva da ti se digne kosa na leđima. Drugo, ta priča mora da bude takva da ti stvori neku tenziju, da strahuješ od onog što će doći. Treće, moraš da kreiraš atmosferu da podržava tu priču. I na kraju, ako želiš da ti likovi budu bitni, napravi ih takvim da mogu da se vežem za njih. Priča je ovde dosta mutna. Čini mi se da nemamo glavnu temu već je sve što vidimo prilično nedefinisano. Ok, nije to loše ako traje tek neko vreme. Možeš upravo na tom neznanju da kreiraš takvu atmosferu da možemo očekivati sve i svašta zlo. Ovde ne da nema kreiranja horor scena baziranih na priči, ovo je skup beskrajnog i bezidejnog broja štrecalica. Ne kažem da ne treba trgnuti gledaoca nekada, ali ako to radiš neprestano, i najveći laik će predosetiti svaki naredni prepad. Samim film ti film postaje dosadan, samim tim priča koja želiš da ti nosi horor postaje nebitna, samim tim dozvoliš gledaocu da ti odluta dok sveštenik po ko zna koji put savetuje Sarčija kako da oporavi napaćenu dušu. 

Ne kažem da film nije atmosferičan povremeno. Većina scena su snimane u mraku i tišini tako da je to dobar preduslov za neku atmosferu. Ceo film i jeste tako tmuran ali to uopšte nije iskorišćeno. Kako film odmiče, sve više se razvodnjava i druga polovina je zapravo jedno ogromno, užasno dosadno ispovedanje Baninog lika. Realno, sveštenik koji ga prati, do pred kraj filma nema nikakvu ulogu osim da razvuče svaku scenu i trubi o tome da Sarči treba da se okrene Bogu ili šta već. Ne bi bilo sporno da ti razgovori imaju neko značenje i dubinu. Ovi razgovori su nebitni i užasvajuće dosadni. Sve ono što je bitno u njima, moglo je stati u jednominutni dijalog. No, trebalo je nekako nagurati dva sata filma.

U horor filmovima očekujem da vidim neko zlo. Ovo zlo je toliko neodređeno i tako bezidejno da se ne sećam kada sam video ovako nešto. Imamo lika koji je kao posednut pa onda tu posednutost širi pomoću nekog natpisa pa onda on kao ima moć da uradi štatijaznam, pa onda pucaju prozori, pa onda taj zlotvor razgovara sa lavovima, pa onda glavni likovi tripuju da vide nešto, pa onda više ne tripuju već je to stvarno a ni sami ne znamo zašto ste to pojavljuje. Mislim, od svih tema egzorcizma, od svih pokušaja da napraviš nešto malo drugačije na ovu temu, ovaj je ubedljivo najimpotentniji. Od svega što kao radi, film jedino pokušava da izvuče nešto na čudno lice Šona Herisa. Sam po sebi ovaj čovek ima lice za neku ovakvu ulogu. Zašto ga šminkaš koji đavo i prikazuješ neke cirkuske trikove oko njega. Kontam da bi jednostavna posednutost bila mnogo bolji izbor nego ovakvo lutanje po toj temi. Ako je neko među vama gledao ovo i sviđa mu se taj segment, nisam sarkastičan, zaista bi mi bilo drago da čujem šta je cilj ovog zla, čemu regrutacija i zašto je Banin lik ovakav Bananamen da je meta tih zlih sila? 

I dolazimo do "veličanstvene" finalne predstave egzorcizma. Ovde to izgleda kao rutinski, šablonski postupak sa par neprijatnosti. Zlo se kao nešto krevelji, drekenja i pušta Doorse (ceo prokleti film Doorsi najavljuju zlo) i to je to. Bana je odličan do ovog segmenta filma. Nekako nosi celu tu dramu na svojim leđima. Tu ne mislim na borbu za pronalazak vere. To je bespotrebna glupost zbog koje su ubacili bespotreban lik sveštenika. Mislim na borbu ovog lika da istraje i reši slučaj na kom radi. Hej, vidi se neka predanost radu i opterećenost celim skupom tragedija koje vidi. Nemamo često takve slučajeve po filmovima. Onima koji istražuju ubistva tragedije ne padaju naročito teško. Svi su oguglali na njih. Recimo to je lepo urađeno u 8mm gde se na Kejdžovom liku oslikava ludilo svega kroz šta prolazi. I onda pred kraj ovog filma dođe egzorcizam i Bana izgleda kao da su ga naterali da glumi Ženu Mačku u Žikinoj šarenici. Malo ću da čitam bibliju, malo ću da se bacakam po sobi, malo ću da se rvem sa zlom itd. Braćo i sestre, sve ovo užasno smrdi koliko je trulo. 

Deliver us From Evil je film sa previše bespotrebnih stvari: patetični odnos sa porodicom, gomila bezveznih štrecalica, borba za pronalazak vere, dosadni mudroser od sveštenika, cirkuski trikovi koje izvode negativci, zlo radi zla itd. U gomili tih nebitnih stvari, dok dođete do onih pozitivnih, shvatite da su one sasvim slučajne. Ta neka unutrašnja drama Sarčija dok rešava slučaj je ok. Film je dobrano mračan i ima finu, na žalost neiskorišćenu atmosferu, Bana je dobar (do pred kraj kad se i sam smorio), Šon Haris je relativno ok kada nije karikatura. Sve u svemu slabašan film za zaboraviti.

Zanimljivosti:
Džoel MekHejl je devet meseci trenirao borbu noževima kako ne bi koristio dublera. Sve scene borbe je prošao bez povrede. Jedini put se povredio kada je nožem hteo sebi da odseče parče čokolade u pauzi snimanja. Film tvrdi da je zasnovan na istinitim događajima. Zaista postoji policajac Ralf Sarči koji je o svojim iskustvima pisao u knjizi. Film ne adaptira ni jednu jedinu stvar iz knjige niti iz Sarčijevih tvrdnji.

Naj scena:

Istraga u zoološkom vrtu. Ovde je još uvek sve na nagoveštaju.

Moja ocena: 4/10