De behandeling (2014)

 

Alternativni naziv: The Treatment
Žanr: Misterija | Triler
Režija: Hans Herbots
Glumci: Geert Van Rampelberg, Ina Geerts, Johan van Assche...

Priča:
Inspektor Nik Kafmejer dobija slučaj nestanka devetogodišnjaka i velika potraga se pretvara u iscrpljujući lov.

Moj osvrt:
Zašto praviti film sa istraživanjem ubistava pored toliko serija koje se sada pakuju. Čoveče, pa imamo i TV programe posvećene samo tim murder-investigation serijama. Ako već praviš film e onda bato to mora da bude nešto vanserijski. Homicide-Life on the street (Odeljenje za ubistva) mi je bio uvek reper sjajne serije na ovu temu. Ali u današnje vreme sve te serije su otišle dalje u smislu šta mogu da prikažu. Pa imamo gomile brutalnosti, suludih ideja, besmislenog ludila jer su godinama sve te serije postale inspirisane i stvarim događajima iz ovog našeg suludog sveta. Čemu onda film od dva sata kada mogu da gledam to isto u 45 minuta? Ako već praviš film na ovu temu, to mora brate da bude nešto neviđeno. Mora da bude Se7en, mora da bude Silence of the Lambs, mora da bude Memories of a Murder...

 

Ako nekom kroz glavu ne prođe Se7en posle uvodnih nekoliko minuta ovog filma, taj nije gledao Se7en i ne znam iskreno šta radi od svog života. Vizuelno, ovaj film ima sve preduslove da bude mračni triler poput pomenutog klasika. Sve izgleda tmurno, tamno, tonovi koje čujemo su mračni, glumačka postava deluje dobro, atmosfera je baš kakva treba da bude, tematika filma jeziva da jezivija ne može biti. Ali jebežga, preko dva sata gledam film i u svakom momentu mi nešto smeta. Il je besmisleno, ili vodi na pogrešnu stranu, ili je nedorečeno, ili je nelogično ili je nemaštovito. Kao da je neko krenuo da pravi šopsku salatu, nastavio sa voćnom, posuo čvarcima i stavio šlag od gore. A sve što je bilo potrebno je da otrebi i iseče dva krastavca. Niđe veze. 

 

Od prvog momenta namera filma je da nas šokira. Ne možeš uraditi gadniju stvar nego mučiti i ubiti dete. Tako da film odmah želi da udari u stomak, odmah hoće da nas privuče najvećim mogućim zlom jer ćemo zgađeni njime jedva čekati pravdu. No film se ne zadržava ovde. On servira šok za šokom, gadost za gadošću. Ne mogu da kažem da imam nešto protiv toga ako je efektno, efikasno i smisleno. Se7en to radi perfektno. The Treatment to ne radi ni malo pametno. On samo pakuje sve te gadosti jednu za drugom ne mareći za to da ih uveže u neku skladnu celinu, u nešto smisleno i nešto što može da se nazove idejom. Vratimo se na Se7en. Šta je tu tema? Sedam smrtnih grehova. Ubistva su motivisana time i sve te gadosti i užasi su nekako logički sled ubičinog načina na koji izvršava sva ta grozna dela. The treatment nema nikakvu smislenu logiku. Ubičin modus operandi je totalno nelogičan, neobjašnjen, besmislen i nabacan kao i svi šokantni momenti u filmu. 

 

Setimo se u Se7en kada čovek koji je bio primoran da spava sa prostitutkom noseći nož oko struka daje iskaz. Vidimo taj nož, slušamo njegov iskaz, zgađeni smo, šokirani, uzdrmani. Ovde imamo dete koje je mučeno i izgubilo je život. Ne poredim žrtve ali složićemo se da je ubistvo deteta najgnusniji čin koji može da se desi. Želeo sam da isključim film pre nego što je došlo do svedočenja roditelja jer sam i sam roditelj. Nisam bio siguran kako bih podneo ove scene. Hrabro sam ostao ipak uz film i dobio jedan najobičniji ispuvak od svedočenja. Nigde šoka, nigde nečega što bi mi okrenulo želudac, nigde opisa koji bi mi se urezali u glavu. A imamo dva takva svedočenja. Već tu je jasno da film ne daje pet para na priču, logiku, dramu, već samo želi da tovari šokove. Se7en je napakovao scenu svedočenja od koje mi se i dan danas okreće želudac. The Treatment je napakovao jedan prdež koji treba da svedoči o mučenju deteta. Prejadno. 

 

Znate šta je najgore? Film nam konstantno nudi rešenje slučaja. Oooo da. Konstantno je rešenje pred nosom i mi ga vidimo (nemojmo se zajebavati da je kraj iznenađujuć) ali eto, svi ti detalji i svi ti "za malo" slučajevi govore da niko od detektiva nema tri grama mozga. Film ima TOLIKO logičkih rupa u istrazi da je to neverovatno. Samo obratite pažnju na prvu scenu kada pretražuju šumu detektorom telesne toplote. Zapamtite tu scenu upravo zbog tog detektora. Par minuta kasnije ćete biti počašćeni opasnom nebulozom. I takvi propusti se pojavljuju neprestano. Vratimo se na Se7en. Tu smo osetili svo beznađe i težinu slučaja i potrage za ubicom. Ovde osećamo svo beznađe odsustva inteligencije kod likova. 

 

Najgore od svega, kada krenu da se dešavaju ti užasi, mali klinci kreću da pričaju priču o tzv. Trolu. Hm, ne gledamo horor zar ne? Ispostavlja se mnooooogo kasnije da postoji slučaj "Trol" u policiji koji je nekada bio aktuelan. Ali jebigica, kako očekujemo da to detektivi znaju a nekoliko klinaca i klinceza imaju sve potrebne informacije. Elem, po priči ovih klinaca, Trol je neko ko se jako brzo pentra po zgradama i drveću. Jedino logično je da očekuješ da je to mega snažni lik koji se bavi parkurom. Sačekajte kraj filma pa vidite koliko je cela ta priča o Trolu bila logična i imala smisla. Mogu da pričam još o gomili nelogičnih reakcija, npr. roditelji kojima dete plače jer je nekog videlo na prozoru pronalaze otisak dlana na staklu i zaključak je "mora da je ostalo od majstora koji su radili". Pa bravo idioti. 

 

Pričali smo već o svedočenju roditelja nakon slučaja. Logično je da mora da se desi sledeći slučaj, zar ne. I kada se on desi, konačno imamo da vidimo nešto, konačno treba da se isprepadamo i zgrozimo, kon... Šta? Ček, skoro ništa se ne vidi? Šta se vidi? Žena vezana za radijator sve vreme. Hm. Pa šta se dešava za to vreme? Lik gleda porno filmove sa decom? Čekaj stani, kakve veze to ima ovde? Zašt... A ne, pa jasno je. Rekoh već. Film samo nabacuje gomile gadosti bez reda, smisla i logike. Se7en ima neuporedivo manje gadosti, na ekranu nam se skoro ništa ne prikazuje ali ono okolo što vidimo je surovo i brutalno. U životu se nisam zgrozio i isprepadao jedne kartonske kutije kao u tom filmu a nisam ni video njen sadržaj. Zašto? Zato što Se7en ima ideju vodilju, ima izgrađen slučaj, ima modus operandi, ima logičan sled događaja, ima likove, ima dramu. The Treatment sve adute polaže u šokove bez trunke ideje. 

 

Ogroman deo filma zauzima pedofilija. I sada to je blisko povezano sa ubicom jelte. Kada vidite rasplet, jasno je kao dan da ubica nema baš puno veze sa tim. Njegove namere su druge prirode. Čemu onda služi pedofilija ovde? Kao i sve što nabacaju, pravi distrakciju i odvlači nas od glavne teme. Znate šta je odvratno - to što tema pedofilije uopšte ovde nije utkana u priču već je iskorišćena da nas šokira. Pa moramo da gledamo uvod u pedofilski porno film gde vidimo preplašenog dečaka. Čemu to služi ovde? Ima li to neke veze sa celom pričom? Nemojte molim vas o tome kako su oni povezali ipak to sa glavnim negativcem. Te veze su totalno isforisrane samo da bi gledaoci bili bombardovani ovim gadostima. 

 

I tu je jedna lična priča našeg glavnog heroja koja ima veze sa njegovim bratom i pedofilom koji ga proganja. Mogli su film da zasnuju samo na ovome i naprave nešto ali naravno da nisu. Ovo je samo još jedan dodatak u moru glupih ideja. Ne služi ničemu, vodi nas daleko od priče, totalno je nebitno koliko god to glupo zvučalo. Jedino čemu to ovde doprinosi je mučenje glavnog lika. Iskreno, mogli smo znati da je taj čova preživeo tako neku traumu, mogli su nam dati par detalja a glumac je već odlično odglumio tu izmučenost i rastrzanost. Ali neeeeee, nema dovoljno bljuvotina ovde. Hajde da ubacimo još malo gadosti.

 

The treatment jeste imao sve uslove da bude vrhunski mračan triler ali jebigica, falio je neko tu ko će znati da nas uvuče u priču, da razvije priču, da priča priču. Ovako je cela priča formirana u fazonu "hajde samo da nabacujemo šokove bez smisla. ljudi su osetljivi na decu pa ćemo ovde decu da mučimo, kidnapujemo, silujemo, ubijamo. Koga boli patka što to nema veze sa idejom i temom priče. Povezaćemo nekako. The Treatment je obećavao jer se na otvaranju videlo da je atmosfera dobra, da su glumci na mestu, da sve to liči na sasvim dobar setup za film ove vrste. Kada glavni lik stoji pred mračnom šumom, oduševio sam se tom simbolikom ali od tog momenta koji je na samom početku filma, kasnije sve kreće nizbrdo. Kako reče njegoš, "Ko na brdu, ako i malom, stoji, više vidi no onaj pod brdom". Ovde i ovaj pod brdom vidi da je Treatment promašaj.

Zanimljivosti:
Film je zasnovan na istoimenoj knjizi Mo Hejdera koja je druga knjiga u serijalu o detektivu Džeku Kefriju.

Naj scena:

Pred šumom

Moja ocena: 4/10

The Witch (2015) – šta narodne priče govore o strahu, religiji i nama

 

Boris Tiosavljević

     Kroz istoriju, a naročito u Srednjem veku, vračanje je predstavljalo jedan od najtežih prestupa u Božjim, odnosno ljudskim očima jer je prkosilo kanonima vere uspostavljenim još u Starom zavetu: „A čovek ili žena, u kojima bi bio duh vračarski ili gatarski, da se pogube, kamenjem da se zaspu, krv njihova na njih“ (Knjiga Levitska 20:27 prim. aut.). Sve do dolaska doba Prosvetiteljstva (otprilike od 1650-ih do 1780-ih, prim. aut.), koje se oslanjalo na razum i analizu, nasuprot dogmatskim stavovima tradicionalnih autoriteta, hrišćanstvo je predstavljalo najdominantniji uticaj na način života ljudi. U suštini, verovalo se da Bog pažljivo prati i prosuđuje svaki naš potez. I upravo je ovo nešto što pokazuje Robert Egers (Robert Eggers), režiser i scenarista filma The Witch. On je želeo da predstavi kako bi prosečna porodica koja veruje u veštice i vradžbine doživela i sebi objasnila događaje koje vidimo u filmu. Samim tim, glavnu temu predstavlja paranoja izazvana preteranom pobožnošću i posledične strahote kao njen ishod.

     U startu treba istaći da ovo nije tipičan horor film već porodična drama sa elementima horora, planski pozicionirana na prostorno-vremenskoj ravni istorije (Nova Engleska tokom 1630-ih godina, prim. aut.). Negde u ovo vreme su se po prvi put javile optužbe za veštičarenje u (severoistočnoj) Americi. Tačnije, 1656. godine Meri Parsons optužuje Saru Bridžman za klevetu (Sara je pronela glas da je Meri veštica), a 1674. godine Sara optužuje Meri za vračanje. Iako je u oba slučaja sud presudio u korist Meri, do kraja (njenog dugog) života pratio ju je glas da je veštica. Još ozbiljnija posledica ovih sudskih sporova je da su izazvali paranoju u vezi sa postojanjem veštica u Novoj Engleskoj a sve je kulminiralo suđenjem vešticama iz Salema 1692. godine u Masačusetsu. Ono što je iz njihovog gledišta bilo potpuno normalno, današnji istoričari vide kao masovnu histeriju i paranoju izazvanu religijskim fundamentalizmom. To pokazuje da vračanje samo po sebi nije bitno, već kontrola i ogromna moć religije u tadašnjem društvu, što je ideja koja prožima film od prve do poslednje scene.

     Porodica iz filma sledi načela Puritanizma, pokreta nastalog u okvirima Protestantizma koji je nastojao da hrišćanstvu vrati stariju, idealnu formu. Njihova stroga moralna načela su promovisala uzdržavanje od svega što su videli kao iole grešno a ovo se posebno odnosi na hedonizam i seks, što su dve jako očigledne teme u filmu. U biblijskoj knjizi Postanja govori se o tome kako podleganje iskušenjima preti da ukalja Svetu zemlju. Jedan ovakav greh primorava Adama i Evu u egzil iz Raja a ovo je preslikano u porodici iz filma koja je takođe proterana iz njihove zajednice zbog religijskog prestupa, tačnije, zbog gordosti oca Vilijema (Ralph Ineson). Čak i jedna od scena, kada porodica večera, pokazuje ga nalik Isusu na Tajnoj večeri, čime se naglašava njegova oholost i verovanje da ako je glava porodice, onda je i sam u neku ruku Bog. S druge strane, njegov muški ponos se u nekoliko situacija dovodi u sumnju. Na primer, on često cepa drva a i ćerka Tomasin (Anya Taylor-Joy) ga optužuje da je samo za to i sposoban. Ovo je tradicionalno uvek bio posao koji se pripisivao osobi koja se bavi kućnim poslovima, dakle ženi, a ne nekom ko bi trebalo da ide u lov i prehranjuje porodicu. Na kraju i umire zatrpan cepanicama iliti simoblično sopstvenim ponosom, kao čovek koji je patio od zablude o sopstvenoj veličini uprkos tome što je bio loš u većini stvari koje je radio.

     Drugi „grešnik“ je njegov sin Kejleb (Harvey Scrimshaw) a njegov greh je požuda (koju oseća prema sopstvenoj sestri). U jednoj od scena on iskašljava jabuku, dvostruki simbol koji u religijskom kontekstu aludira na Zabranjeno voće (zbog uticaja srednjovekovne likovne umetnosti rašireno je verovanje da je bila u pitanju jabuka, ali Biblija ne pominje ime voća izričito, prim. aut.) pa je u tom kontekstu ovo metafora za uživanje u nemoralnim zadovoljstvima.

     Samjuel, tek rođeni sin koji nestaje na samom početku, svakako ne može biti svesni počinilac greha, međutim, zbog očeve ekskomunikacije, on nije bio niti može biti kršten. Učenje svetog Avgustina (ali i drugih u Srednjem veku) govori da se svi rađamo grešni te da bez krštenja idemo u Pakao bez obzira na dobra dela koja smo počinili u životu. To je razlog zašto ga veštica i uzima.

     U slučaju Tomasin, roditelji diskutuju kako bi trebalo da je, pošto je ušla u pubertet, daju drugoj porodici. Ovo je zapravo i bio običaj među Puritancima koji su verovali da će razdvajanje od majke u periodu adolescencije dete približiti Bogu. To je ono što ona, ubistvom majke Katarine (Kate Dickie) na kraju i čini pre nego što i postane veštica, čime u potpunosti i raskida vezu sa svojom porodicom i postaje bliža njenom Bogu, Đavolu, oličenom u crnom jarcu zvanom Crni Filip, što su sve prilično jasne aluzije. Uz ovu, još jedna značajna životinja je i zec, za koga su ljudi u davna vremena verovali da je veštičji sluga i jedna od brojnih formi u koju veštica može da se transformiše. Dakle, namera autora nije da ovo bude nekakvo šokantno otkriće već da pokaže šta je sve ljudski um sposoban da projektuje na svoju okolinu pod uticajem paranoje. Tomasin je poslednja osoba koja je videla brata, bebu i blizance dok su bili živi, a usput je i sestri Mersi (Ellie Grainger) u šali priznala da je veštica. Sve ovo je čini sumnjivom u očima roditelja. Ovo na kraju dovodi do samoispunjujućeg proročanstva – kombinacija tragedija i optužbi da je veštica dovode do samoobmane u kojoj ona na kraju i počinje da veruje da jeste veštica.

     Vizuelno, ovo potvrđuju tri scene. Prva je scena u kojoj je „krštena“ majčinom krvlju kao i ona gde se potčinjava Đavolu u liku crnog jarca, simbolično propetom na zadnje noge kao da je čovek (a svakao jeste jedini preostali muški lik u filmu). Treća je kada se gola pridružuje vešticama (koje su sada njena nova porodica) čime se aludira na još jednu poznatu scenu sa Adamom i Evom koji su se postideli svojih golih tela nakon što su zgrešili, čime i golotinja postaje greh. Ova scena je istovremeno i jasna metafora za pubertet i psihofizičko sazrevanje te se ona prosto pridružuje drugim (u ovom smislu) sebi sličnim devojkama. Metaforu dodatno potvrđuje činjenica da Biblija smatra da je Eva potpomogla Adapov pad te da žene generalno kušaju muškarce i navode ih na grešne misli. Ovo ih čini uzročnicama greha i zla te objašnjava jedan od glavnih razloga zašto su takve žene često i smatrane vešticama. 

     Neposredno pre početka ove scene a odmah nakon ubistva majke, imamo intermeco od par sekundi i mnogi su ovo intepretirali kao kraj filma. Dakle, ako ignorišemo epilog, imamo priču o devojci koja tragično ostaje sama, bez porodice, bez hrane, u negostoljubivoj divljini. Na početku kada otac drži klip kukuruza, vidimo da je prekriven nečim što liči na ergot, gljivu koja je bila čest uzročnik trovanja u Srednjem veku. Simptomi trovanja uključuju grčenje, halucinacije, paranoju i druge psihofizičke probleme, sve ono što i vidimo u filmu. Veruje se da je trovanje ergotom uzročnik Velikog straha iz 1789. godine, panike francuskog naroda koja je na kraju i pokrenula revoluciju. Shodno tome, moglo je da uzrokuje i celokupnu katastrofu ove puritanske porodice, a na širem planu i većinu suđenja vešticama.

     U vezi sa drugom stranom simblizma scene sa jabukom koju Kejleb iskašljava, može se uočiti sličnost sa bajkom o Snežani koja je čudesno oživela kada je iskašljala otrovnu jabuku. Nekom ovakva paralela i uopšte učitavanje bajki braće Grim u ovu priču može delovti nategnuto, ali svi su primetili da veštica na koju Kejleb nailazi u šumi sa svojim grimiznim plaštom podseča na Crvenkapu. Samim tim, blizanci Mersi i Džonas (Lucas Dawson) sa svojim bezbrižnim lutanjima po okolnoj šumi u kojoj je već jedno dete nestalo, podsećaju na bajku o Ivici i Marici koji su takođe nestali u kući veštice iz šume. Na kraju krajeva, i pomenuta Snežana je živela sa sedam patuljaka, a toliko je bilo članova porodice na početku i veštica na kraju filma. I smrtnih grehova, čime se povlači paralela između ovog religijskog ekstremizma i bajki koje su u suštini priče sa ciljem da uplaše, opomenu i spreče ljude da čine ono što se kosi sa pravilima njihove zajednice. Ne treba ni zaboraviti da se na samom početku filma, ispod naslova nalazi i podnaslov: „A New England Folktale“ (narodna priča iz Nove Engleske, prev. aut.). Vilijem Kejlebu priča priče o Bogu, majka izmišlja priču o vuku da bi sebi objasnila nestanak Samjuela, Tomasin priča o starom domu a Mersi priče o vešticama. I sve ovo vodi ka jednom zaključku – sve što se desilo Tomasin i njenoj porodici je samo još jedna upozoravajuća priča o strašnim posledicama koje čekaju one koji se drznu da vode život koji nije u saglasju sa njihovom zajednicom i Bogom. Priča koja upozorava decu, kako bi se držala dalje od nevolja. Da poštuju Boga i Crkvu, da ne lutaju šumom sami, da ne ljute roditelje, da ne uzimaju poklone od stranaca, da se ne predaju iskušenjima, da prihvate svet sa svim njegovim pravilima ali da istovremeno uvek budu na oprezu.

     The Witch pokazuje kako ova porodica (ali verovatno i bilo koja druga prosečna porodica tog vremena) vidi religiju. Oni se mole Bogu i zahvaljuju mu na usevima, ali kada Bog njihove molitve ne usliši oni počinju da sumnjaju da li on uopšte postoji ili da ih nije prosto odbacio. A jednom kada su ekskomunicirani, Đavo ih uzima pod svoje, ili mora biti da su se ljudi onda u takvim situacijama upravo tako i osećali. Ovo je posledica kako teškog života gde mogu da se oslone samo jedni na druge, tako i straha od Boga čije zaposvesti je nemoguće slediti jer postavljaju previše visoke standarde a povrh toga su i kontradiktorne. Ovo vidimo kada Tomasin oca naziva licemerom, ali u praksi shvatiti Bibliju bukvalno i slediti je na taj način nije izvodljivo. Čak i njeno ime uključuje reč „greh“ (eng. sin, prim. aut.) što dodatno naglašava da nas (ako je verovati Svetom Pismu) greh prati kroz ceo život. 

     Imena ostalih likova imaju takođe bitna značenja u kontekstu filma i njegovih tema. William znači zaštita ali i volja, želja (eng. will, prim. aut.). Takođe, suđenje u Salemu je počelo za vladavine kralja Vilijema III. Caleb je biblijsko i među Puritancima često ime i znači pas ili onaj koji radi šta mu se kaže. Katherine, po nekim izvorima, dolazi od imena Hekate, grčke boginje smrti i vradžbina. Sarah Good, jedna od žena optuženih u Salemu, u tamnici je rodila ćerku koja je ubrzo umrla a koja se zvala Mercy, baš kao i bliznakinja iz filma. Povrh toga, ovo ime označava milost, najveću hrišćansku vrlinu. 

     I uopšte, vidi se da je mnogo pažnje posvećeno svim detaljima filma. Tokom 5 godina koje je proveo tražeći finansijere za ovaj projekat, Egers nije gubio vreme već je dorađivao scenario i istraživao sve što se moglo saznati o puritanskom načinu života i suđenju vešticama u Novoj Engleskoj u 17-om veku i to se jasno vidi na svakom koraku. Takođe, njegov prethodni posao umetničkog direktora je u velikoj meri pomogao da setovi izgledaju jako autentično. Iako u svetu filma važi pravilo da to što nešto izgleda realistično nikako ne znači da će to doprineti da se priča dobro dočara i ispriča, ovde je to od suštinskog značaja. Odeća koju glumci nose pravljena je od materijala kakav se koristio u ono vreme i svaki kostim je ručno šiven, bez pomoći šivaćih mašina. Kuća u kojoj žive je takođe pravljena od lokalnog drveta, trske i blata, a uz pomoć vernih replika ondašnjeg alata, slično kao i u filmu The Crucible (1996). Primetan je i izostanak viljuški u scenama večere jer su ih ljudi tog vremena izbegavali, takođe iz verskih razloga. Realističnost je išla do te mere da je i Ralf Ineson završio u bolnici zbog povrede koju mu je jarac naneo rogovima.

     Ono što posebno pada u oči jeste šekspirovski način govora. Ovo nije čisto stilski potez, već je praktično svaka izgovorena rečenica citat iz nekog dokumenta, dnevnika ili nekog drugog sačuvanog zapisa iz sedamnaestog veka. Recimo, u scenama kada decu zaposedne Đavo, ono što buncaju je isto ono što su i druga deca iz 17-og veka pričala u delirijumu. Iako film ne odlikuje posebno upečatljiva muzika, svi zvučni efekti su izuzetni i savršeno grade napetost koja može da se seče nožem te film posebno briljira ako se gleda uz upotrebu kvalitetnih slušalica. Fotografija je takođe izvanredna i uz isprane boje sjajno dočarava ozbiljnost sumornog sveta naših protagonista. Posebno se ističu scene sa zumiranim drvećem i granjem koje izgleda kao neka gusta mreža ili kavez i naglašava da su poput neke lovine opkoljeni i uhvaćeni u zamku.

     Zato je i sam režiser naglasio da je uverljivost puritanskog sveta i načina života jako bitna, jer je potrebno da i mi kao publika poverujemo da veštica postoji. A da ekipa koja stoji iza ovog filma nije uložila neverovatan trud da savršeno dočara atmosferu, ovo bi bio samo još jedan jeftini horor film a ne briljantna priča o strahu, paranoji i najdubljim ponorima ljudske psihe.

Promising Young Woman (2020)

 

Kod nas nazvan: Devojka koja obećava
Žanr: Drama | Krimi | Triler
Režija: Emerald Fennell
Glumci: Carey Mulligan, Bo Burnham, Alison Brie...

Priča:
Istraumirana događajima iz prošlosti, devojka je u potrazi za osvetom.

Moj osvrt:
Potrudiću se da ovaj tekst bude što kraći iz prostog razloga što ovaj film ne zaslužuje nikakvu pažnju. Postoje filmovi koji imaju inicijalno dobru ideju ali promaše u realizaciji. Postoje filmovi koji imaju dobar razvoj karaktera ali promaše sa izborom glumaca. Postoje filmovi koji žele nešto da ispričaju ali promaše sa preteranom upotrebom obrta. Postoje filmovi koji imaju odličnu glumačku postavu ali promaše sa dijalozima. A imamo i ovaj film - ovaj je promašio u bukvalno svemu. Kao pozitivno ću navesti samo jednu jedinu stvar a to nije ni najmanji razlog da se gubi vreme na ovu smejuriju koja pokušava da upre prstom na društvo i ispriča nešto. Znate već, pričao sam o tome kada sam pisao o Gone Girl - ne možeš mi ispričati veliku mudru priču koristeći potpune morone. 

 

Prva stvar koja nema mesta u ovakvom filmu, koja para uši, koja je izmeštena iz svakog vida realnosti, koja ne može da se uklopi i u jednu jedinu scenu koja postoji u filmu je muzika. Ovo nema veze sa mojim muzičkim preferencama. Npr. nikada ne bih mogao da pustim "Rasti moj zeleni bore" da slušam ovako, ali smatram da je to jedna od najboljih pesama za film u smislu kako je upotrebljena, kada, kako je otpevana (veliko poštovanje Vasilisi) kako zvuči i kakav utisak dostavlja. Ta pesma u tom filmu je besmrtna. Nije ovde reč o tome šta volim da slušam i šta bih slušao ali ova muzika za devojčice ima smisla ako praviš film za devojčice od 12 godina. Kao klinac sam čak i voleo "2 become 1" od Spice Girls. Ali sve te pesmice za devojčice u filmu koji u centru priče ima silovanje i osvetu je mogao da smesti samo nego ko nema blage veze sa muzikom i tonom i bilo čim što proizvodi zvuk pa makar to bio i običan prdež. 

 

Prva ideja filma - devojka koja se pravi pijana kako bi je neki lik odveo kući u nameri da je iskoristi i onda.... I taj "onda" deo film krije neko vreme. Istog momenta kada nam ga prikaže jasno je o kakvom polupanom smeću se ovde radi. Nisam upozoravao na spojlere ali za film koji ocenim ovako smatram da to upozorenje nije potrebno. Elem, devojčica onda pokaže momčetu da je zapravo trezna i održi mu vaspitnu pridiku. Hmmmm. Čekaj stani pazi, da li je moguće da ni jedan od tih likova nije bio siledžija koga ona ne bi mogla da edukuje već bi mogla gadno da nadrlja? Da li je moguće da ni jedan od tih likova nije mogao da ima nameru da joj izvadi bubreg i proda na crnom tržištu. Da li je moguće da ni jedan od tih likova nema deset takvih drugara koji čekaju da on dovede jadnu devojku? Ma neeee, svi ti likovi koji privode obeznanjene devojke su zapravo sisice u duši. I tu dolazimo do jedne od stvari koje neznalice koriste da bi branile svoje neznanje, a to je generalizacija. Ona vam unapred formira mišljenje i nemate potrebe da istražujete dalje. Samo presudite. As simple as that. 

 

Za vreme studentskih dana, pijana devojka je silovana i njene optužbe nisu dokazane. Ona je oduzela sebi život a mi pratimo priču njene najbolje prijateljice koja je zog tog događaja napustila studije i posvetila život novom pozivu, edukaciji nemoralnih idiota + osveti drugarice. Mislim ova tema je već obrađena više puta ali nemam ništa protiv da neko daj svoj potpis. Šta je moglo da ispadne od ove priče. Prvo imamo taj rape and revenge deo koji bi prvo trebao da šokira i kulminira krvlju. Film nam želi govoriti kako su ljudi postali neosetljivi na ovakve stvari, kako okreću glavu i to jeste ne dobar već odličan pristup. Problem je što je i sam film toj temi prišao totalno bezmudo, bezidejno i čak sramotno. To je užasavajuć i tragičan događaj oko koga se vrti ceo film ali žrtva tog dođaja zapravo u filmu ni ne postoji. Film joj ne daje ni jednu jedinu mrvicu pažnje i bitnosti. Sve što vidimo je patnja njene najbolje prijateljice i to je to. 

 

Drugi deo filma je mogao biti u stilu Bronsonovog "Death Wish-a". Ideja da devojka uzima pravdu u svoje ruke i kažnjava zločine u začetku je sasvim ok. Ali hej, zašto bi to bilo tako jednostavno. Film je napravio takvu šaradu od ovih osveta, prekomplikovao je i najjednostavniju stvar i to bez ikakve potrebe. Čak ni nemam ništa protiv da te osvete budu preterane ali ovo što vidimo je idiotski do krajnjih granica. Sve ove osvete su trebale biti znatno jednostavnije a znatno brutalnije. Ovo je kao da želite imati seks sa prelepom partnerkom/partnerom za kojim žudite godinama ali to pokušavate da uradite jednom nogom okačeni za plafon dok u jednoj ruci držite uključen mikser a drugom potpisujete papire za kredit za stan. Zamislite onda takvo planiranje osvete. Pa da ovaj kome se svetite vidi šta radite, ubio bi se sam od muke, samo da vas ne gleda. 

 

Još jedna od stvari zbog kojih me je film odbio je dijalog. Ne samo dijalog već i ponašanje likova. Ovde moram da citiram Gruča Marksa koji kaže: “Dete od 5 godina bi ovo razumelo. Neka mi neko dovede dete od pet godina.” Da sam doveo moju ćerkicu od 5 godina i pustio joj jednu scenu iz ovog filma, bez obzira što zna tek nekoliko reči na engleskom, ona bi mi rekla "tata, niko ne priča ovako". Niko ne priča ovako, niko se ne ponaša ovako, ne postoje likovi koji su ovoliko tupavi, besmisleni i glupi a da su u pozicijama u kojim su likovi u ovom filmu. Znate ono kad se likovi ne sećaju drugih sa kojima su išli celu srednju školu. To je prvo teška idiotija jer NIKADA nećete zaboraviti nekog s kim ste išli u razred godinama. Ali naspram onog što možete videti u ovom filmu, taj zaborav srednjoškolskih drugara je mala beba. Ovde likovi komotno zaborave na takvu sitnicu kao što je silovanje. Kao jebigica, nije da je bio fudbalski meč pa sad da pamtim poteze, silujemo se 10 puta dnevno pa je to sve uobičajeno. Direktorka škole kojoj su prijavili silovanje se ne seća da je silovanje prijavljeno. JEL ME ZAJEBAVAŠ?!?!. E takvi su vam likovi u ovom filmu. Dijalozi, ponašanja, odluke, rezonovanja... pokušavam da smislim na kom nivou treba da mi bude tolerancija da bih mogao ovo da popasem kao nešto ok. Ne mogu. Nemam ti ja tri života sine. 

 

I dolazimo do jedinog razloga zbog kog sam na momenat pomislio da ima nade za ovaj film. Elem, to neko melanholično ili letargično stanje u kojem je ova devojka postaje uzdrmano pojavom momka koji bi čak mogao da joj se svidi. I taj momak je (bar neko vreme) jedina svetla tačka ovog filma. Njihova priča kreće kao jedna sasvim podnošljiva romantična komedija i stvari koje ovaj momak izgovara su jedine podnošljive u celom filmu. Ne samo da su ti monolozi ok već sadrže i ok dozu humora. Ovde sam pomsilio da film možda ode u potpuno drugom smeru. Pomislio sam da možda ima nade da će veza ovo dvoje uspeti da trgne devojku i da joj pomogne da pređe preko svega. Možda bi mogli da igramo na tu kartu nedostižne pravde i teškog odricanja od nje ali opet prihvatanja da život ide dalje. Možda bi njihov zajednički odlazak u zalazak sunca bio u isto vreme romantičan ali i bolan. Zašto da ne? Ne znam da li se neko odvažio na tako nešto. 

 

Ovde moram da napravim jednu digresiju i vratim se u ono tinejdžersko doba kada je pornografija napravila upliv u moj život. Da, samo za vas, vraćam se u tinejdžerske dane kada sam bio u fazi napaljenog klinca. Elem, postojao je izvesni filmić sa lepolikom, bujnom tetom iz Nemačke koja je radila bukvalno isto što i ova devojka samo što je išla korak dalje pa je poput crne udovice, posle seksualnog zahvata imala i zahvat presuđivanja partneru u krevetu. Ali hej, pojavio se hrabri vitez pa je otrgnuo iz svega toga što je naravno proslavljeno kako se samo u filmovima ove produkcije proslaviti može. Iako sam davno prestao pratiti tu produkciju, radije bih ponovo gledao taj film nego ovo sada. Imao je znatno logičniji sled događaja, glumu na ništa slabijem nivou ali znatno ubedljivije dijaloge. 

 

I onda sam uključio izmrcvareni mozak i shvatio da se uzalud nadam nečemu drugačijem. Vidiš kako je film do tada tekao i svestan si da nema šanse za nešto bolje. U jednom bolnom momentu je bilo jasno da ovaj momak služi samo da bude "namešten", da se ispoštuju usrani obrti koji ništa ne znače, da se podrži usrana generalizacija. Nemojte ovde potezati feminizam. Zašto? Zato što je ogromna razlika između feminizma i idiotizma. Film je želeo da nam pokaže kako društvo jednostavno nije briga za žrtve i to je ok namera. Ali ni ovaj film nije briga za žrtve. Stvar je u šminkici i prodaji muda za bubrege, političkoj korektnosti, kupovanju nagrade tzv. hrabrim temama. Da li ikog čudi što je režiser ovog nedela bio u izboru za oskara za režiju? Suština je zatrpana u moru nebuloza. Ako vas ovaj film ne iznervira, siguran sam da će vas nasmejati serijom idiotija, užasnim komplikovanjem, slabom glumom, moronskim dijalozima i izmeštenom muzikom. Ono što me raduje, tamo za pet godina kada budem gledao listu filmova na slovo "P", kada vidim Promising Young Woman, zapitaću se "Šta je ovo? Ne sećam se da sam ovo gledao." Nivo nebitnosti ovog filma za bilo šta na planeti zemlji je prilično fascinantan.

Zanimljivosti:
Naslov filma je zasnovan na istinitom događaju gde je silovatelj Brok Tarner optužen na samo 6 meseci za slučaj silovanja. Tako kratka kazna je opravdana time što je ovaj momak bio "dečko koji obećava".

Naj scena:

Samo ovaj monolog:
...because she was just... Nina. And then she wasn't. Suddenly she was something else...

Moja ocena: 2/10