Obavestenje

Obaveštenje: Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

понедељак, 07. мај 2018.

Salyut-7 (2017)


Žanr: Akcija| Drama | Istorijski
Režija: Klim Shipenko
Glumci: Lyubov Aksyonova, Ilya Andryukov, Pavel Derevyanko

Priča:
SSSR, jun 1985. Zasnovano na istinitim događajima. Salyut 7 svemirska stanica je izgubljena. Kosmonauti Vladimir Džanibekov i Viktor Savnjik se spajaju sa njom i pokušavaju da je vrate u život.

Moj osvrt:
Sećate se kad su Rusi izbacili nov Stallingrad pa je masa forumaša krenula da hajpuje kako su Baćuške objasnile glupim Amerima i usranom Holivudu kako se zapravo pravi film. I eto, nisam bio lenj i rado sam pustio to sebi na oči. I na kraju sam dobio baš ono što Holivud isporučuje. Da si zamenio glumce sa onima koji pričaju engleski, ne bi ni shvatio da je u pitanju ruski film. Evo još jednog takvog za one opčinjene "braćom" Rusima. Evo, Holivud van Holivuda uzvraća udarac pa se userite od oduševljenja istim onim po čemu pljujete. 

Nekako mi se čini da je ovo Ruski odgovor za Gravity i po malo za Interstellar. I ovde imamo otpisanog heroja. Iskren da budem, ovaj mi deluje ljudskije od MekKonahijevog lika. Ali nekako je to smandrljano na počektu filma. Razlog zbog kog ga otpisuju deluje kao neka madrfaking misterija od koje zapravo ne bude ništa. I nekako se gura na tu kartu "odabranog" toliko da automatski dobiješ odbojnost prema liku koji je u stvarnom životu bio zaista vredan najvećeg poštovanja. 

Evo jednog primera ovog o čemu pričam. Na simulatoru treba izvesti spajanje letelice i satelita koji konstantno rotira. Zajebano do krajnjih granica. E pa braćo i sestre, čovek je to izveo u stvarnosti. Kako ovo izvesti da izgleda dobro? Jednostavno, pokaži tu rotaciju, snimi je iz vazda uglova tako da gledalac ima utisak kakav je podvig izvesti ovo. Šta ovde rade? Pokazuju da aktuelni piloti ne mogu da izvedu to spajanje na simulatoru. Onda zovu tog otpisanog lika i šta se desi - ne vidite ni da je seo u taj simulator da pokuša. Ajde ti batice odmah u svemir. Znaš ti to. (ko je rekao Interstellar). I od svega toga ispadne silna priča a čovek to spajanje izvede 'ladnih muda. Aloe, imaš jedan od graundbrejking istorijskih podviga u svemiru a ti ga prodaješ kao trku u kojoj Usain Bolt izdominira po stoti put. 

Ono što povremeno iritira je prejadan dijalog. Konstatno imamo neke pesničke momente i likove koji pričaju jako neprirodno. Ti zanosi jako smrde na patetiku. Ok da gledam film iz četrdesetih gde hoćeš da mi prospeš nekog heroja pesnika ali u dvajesprvom veku to smrdi do krajnjih granica. 

Iritira što se svaka situacija pravi bezizlaznom. I dalje pričamo o jednom od najvećih podviga u svemiru ali ipak moramo da pravimo dramu oko baš svega. Fak, ovo je nemoguće - uspeju. Možemo im dati dan vremena - evo im tri. Imaju kiseonika samo za jednog - umal se ne vratiše sa više nego što su pošli. I tako ozbiljnu situaciju učiniš delom sprdnje. Ali ne, ovo nije Holivud... valjda. 

Setimo se u Gravity kako dolazi do glavnog problema - Rusi su jako glupi. Kako se ovde kreira drama - Ameri su jako glupi. I naravno, to je užasno naivno predstavljeno (uostalom kao i u Gravity). I sada celu dramu zapravo ne svodiš na potencijalno oružani sukob, već na kurčenje, na merenje kome je veći, na spremnost da žrtvuješ svoje ljude samo da bi to dokazao. Ali ček, što se ja nerviram zbog toga. I jedni i drugi to rade u stvarnom životu. Nerviram se zato što jebeno volim da imam razlog za nešto što gledam, ali valjan razlog, ne razlog koji imaju idioti. I opet, veličanstveni podvig postaje deo sukoba u kom se ameri i rusi kurče. Pa bravo idioti. 

Pljujem na sve strane a ima ovde jako dobrih momenata. Kada sklonite holivudski kliše i pesničke zanose, imamo jako uverljive likove. Ima nekih sitnih detalja koji oduševljavaju, npr. scena kada supruga jednog od kosmonauta koji će najverovatnije da skonča, prolazi pored njegovih nadređenih i samo ih pogleda gde se oni slede je prajsles i govori više od svih usranih dijaloga i monologa. Scene u svemiru su jako dobre i ima nekoliko jako lepih slika. Ispod svog klišea i šablona se zapravo krije jedna istinita priča o dvojici velikana. I eto, ovaj film me je naterao da pročitam malo o tome. Na žalost, film je oskrnavio tu sjajnu priču pa je i sam u najboljem slučaju polovičan.

Zanimljivosti:
Film je zasnovan na istinitom događaju koji se desio 1985 kada su posle kvara na istoimenoj stanici, dva kosmonauta uspela da je osposobe i vrate u funkciju.

Naj scena: 

Spajanje

Moja ocena: 5/10

понедељак, 02. април 2018.

Vacancy (2007)


Kod nas nazvan: Motel Užasa
Žanr: Kriminalistički | Horor | Triler
Režija: Nimród Antal
Glumci: Kate Beckinsale, Luke Wilson, Frank Whaley...

Priča:
Bračni par je zbog kvara automobila prisiljen provesti noć u neuglednom motelu. Oni pronalaze vhs-ove iz kojih je jasno da su u životnoj opasnosti...

Moj osvrt:
Mali tekst za mali film. Elem, nasumično iz vaše liste red je došao na Vacancy. Koliko me je sećanje služilo, posle prvog gledanja sam imao utisak da je ovo pristojan filmić za ubijanje vremena. Nisam očekivao da će taj utisak ponoviti ali iskren da budem, nije daleko od tog prvog. 

Realno, ovo je trebalo da traje kao prosečna serija. 45 minuta i bio bih prezadovoljan sa svime viđenim. Problem je način na koji su rupe popunjene. Ubačena je dramurda muža i žene koji su posle porodične tragedije pred razvodom. Kako glavna tema filma ni trunku ne zavisi od ovoga, kako ta tragedija ne utiče ni na šta, kako njihove uvodne rasprave ne služe ničemu, legalno je postaviti pitanje za čije babe zdravlje mi to gledamo. Kod ovakvih stvari uvek se setim užasavajućeg beskonačnog uvoda Wolf Creek-a.

Ali kada ovo (konačno) prođe, imamo nekoliko prajsles momenata. Prvo, tu je sama pojava opasnosti gde se koristi samo zvuk da bi se neko preplašio. Ponavljam po hiljadupestošezdesetosmi put, ljudi se plaše onog što ne vide, što im je nepoznato. Tako u glavi stvaraju najgoru mouguću varijantu. Za divno čudo ovo ne izgleda kao slučajnost već je odmah jasno da slede gadni problemi. 

Ako je to prvo bilo nagoveštaj, sledeći korak je prikazivanje realne opasnosti. Pronalazak vhs-ova na kojim vidimo ono što vidimo (neću da spojlujem, ovo treba da se pogleda) je pravi bum posle početne pretnje. Ovo doliva ulje na vatru i "igre mogu da počnu". Atmosfera je kreirana. Likovi su isprepadani do kraja. Da je ovo serija, ja bih je sa "nastaviće se" presekao u ovom momentu i izazvao bes publike. 

Nadalje vidimo igru mačke i miša. Imamo solidan broj napetih scena. Imamo nešto sitnih gluposti ali bez većih zamerki. Uzdržali su se od slučajnog saplitanja, obaranja stvari, neplaniranih zvukova itd. tako da se ovo pogleda u dahu. 

Nemam više ništa posebno ovde reći. Pohvalio sam dobre i odlične stvari. Uvod (posle dramurde) je zaista dobar. Film je napet i iako ima viška stvari, dobro je što ovako kratko traje. Ne ide mu na ruku što je ovo baš nekako sitna priča. Malo igre mačke i miša i to je to. Ali opet, nema puno mrsomuđenja pa je poštenije ovako.

Zanimljivosti:
Film je omaž Hičkokovom Psihu. Snuff scene su snimane prvog dana snimanja. Motel je sagrađen za potrebe snimanja. Scena u kojoj BMW uleće u motel nije plod specijalnih efekata.

Naj scena:

Otkriće...

Moja ocena: 6/10

понедељак, 26. март 2018.

La piel que habito (2011)


Alternativni naziv: The Skin I Live In
Kod nas nazvan: Koža u Kojoj Živim
Žanr: Drama | Triler
Režija: Pedro Almodóvar
Glumci: Antonio Banderas, Elena Anaya, Jan Cornet ...

Priča:
Dok ga proganjaju tragedije iz prošlosti, genijalni estetski hirurg uspeva da stvori kožu otpornu na sve. Njegovo zamorče je misteriozna žena koja drži ključ njegove opsesije.

Moj osvrt:
The Skin i Live in nije toliko pametan film koliko se čini ali je pametno napravljen. Jedno je sigurno, krije gomilu šokova i iznenađenja. Do jednog momenta u filmu gledam nešto što liči na solidnu kritiku pa posle toga me išamara, izbaci iz sedišta i nisam više siguran ni šta gledam. Upravo u tom momentu pomislim "Možda je ovaj film mnogo pametniji od mene". Ohladih malo glavu, sabrah emocije i zaključih da ne bih toliko ipak potcenjivao svoju moć rezonovanja. 

Zašto kažem da je pametno napravljen? Zato što vam priča jednu priču koja izgleda čudno i otvara pitanja. Malo vas tu uljuljka i navede da mislite da znate u kom smeru ide. Ok, jasno mi je, priča se o izgubljenom, o neprežaljenom, o nečemu što ne možeš vratiti. Potom nas Almodovar prošeta kroz vreme i upravo tada nas ubaci u košmar. Tada nas šokira i taj šok nas kupi toliko da ne tražimo suštinu. Teško je otresti se utiska koji ostavlja. I dalje me to drži. I dalje je to jako intrigantno, i dalje mi stoji kamen u stomaku.

Ono što sam pomenuo, film donekle funkcioniše kao kritika. Nema tu ničeg epohalnog. Možeš operisati, seći, kratiti, praviti nešto što nije, pokušavati da stvoriš izgubljeno ali to je nemoguće. Unutra ostaje ono što jeste - izgubljeno je neprebolno, neizrečeno najviše odjekuje u glavi, neučinjeno proizvede najgore rezultate. Gledali smo to više puta. Almodovar to malo zanimljivije predstavlja kroz jako intrigantnu temu. 

Nema dileme, obrt je šokantan, neverovatan, neočekivan. Ima tu malo (više) preterivanja ali nije u tome stvar. Stvar je što ne vidim motiv. Za neke stvari ne moraš baš da imaš opravdanje ali za nešto ovako bolesno moraš. Nebitno je koliko je nekom um pomućen, on se i dalje vodi emocijama. Emocije koje vidimo teško da mogu da vode do prikazanih rezultata. Način na koji se prezentuje bes je odličan, doziran ali ta transformacija iz besa u druge emocije je užasno pomućena. Gledamo sve to dok u glavi imamo bezbroj neodgovorenih pitanja koja stoje iznad gomile rupa i nejasnoća. Ovo je klasičan primer gde trikom pokušavaš da učiniš suštinu manje bitnom. Stvar je u tome što je ovde taj trik tako prokleto dobar. 

Možda mi je najžalije od svega što je Almodovar mogao da se bavi istom temom kao današnji politički korektni filmovi ali na pravi, pametan način. Ova tema je bila idealna da se secira, kritikuje, karikira, istakne, išamara odnos između žene i muškarca. U jednom momentu sam i pomislio da je to Almodovarova ideja vodilja. Pripremio je teren tako da ne može bolje. Imao je dovoljno materijala da naporavi šta god je hteo. Moga je biti bezobrazan, intrigantan, pravedan. Problem je što je upravo u tom momentu povukao ručnu. Nije odabrao stranu pa smo dobili banalnu završnicu bez nekog zaključka. 

The Skin I Live In je film koji na žalost nije pametan koliko izgleda. Iako prodaje priču na odličan način, nije nam ispričao ništa naročito. Bez obzira na to, vredi ga pogledati. Suviše je tu dobrih detalja, odličnih scena, vrhunski soundtrack što svakako ne bi trebalo propustiti. Sama ideja je baš horor. Kada sam ovo već pomenuo, film me je pomalo podsetio na Les yeux sans visage (Eyes Without the Face) kome treba da se vratim. Siguran sam da je bolji nego što sam ga doživeo. Na žalost, The Skin I Live in nema dubinu kao pomenuti klasik ali je toliko dobar da i bez navedenog mogu da kažem da je vredan pažnje.

Zanimljivosti:
Almodovar je tražio od Banderasa da izbaci sve prepoznatljive tikove kako bi njegov delovao zatvorenije i nepristupačnije.

Naj scena:

Transformacija...

Moja ocena: 7/10