Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Filmove koje ste predložili za gledanje možete videti ovde. Šaljite i nove predloge za listu. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

четвртак, 18. септембар 2014.

Zeder (1983)

Link na ovaj post

Revenge of the Dead (1983) on IMDb
Alternativni naziv: Revenge of the Dead
Žanr: Horor
Režija: Pupi Avati
Glumci: Gabriele Lavia, Anne Canovas, Paola Tanziani...

Priča:
Stefano, mladi pisac, dobija korišćenu pisaću mašinui i slučajno pronalazi još čitljiv tekst na traci. Uspeva da rekonstruiše tekst koji sadrži mračnu tajnu.

Priča:
Pisao sam ranije o filmu po nazivu The House of the Laughing Windows (Kuća Nasmejanih Prozora u slobodnom prevodu i daljem tekstu). Od istog režisera nam dolazi i film po imenu Zeder. Moram da priznam da sam sucker kada su u pitanju italo horori/misterije iz sedamdesetih i osamdesetih. Arđento, Bava, Avati i kompanija su napravili nekoliko opasnih majstorija. Odavno na blogu nije bilo nešto sa ovog menija pa se valja podsetiti i toga. Kada se blog zahuktao, želja mi je bila da vam predstavim nešto što možda niste čuli a da je vredno gledanja, da je skriveni dragulj. Kuća Nasmejanih Prozora je za mene upravo takav film. Nema reklamu kao današnje gluposti, nije najavljivano kao nešto što redefiniše žanr, nije poznato već u tome uživaju ljudi u manjim krigovima. Kako sam neko ko voli film zbog filma i koga baš briga koliki je budžet, ko glumi, da li je film hit, da li neko vošti Paris Hilton, da li film ima neviđene efekte, uvek ću davati prednost ovakvim stvarima. Drago mi je ako je neko od vas pronašao kvalitet u do tada njemu možda nepoznatom The Vanishing (1988), The House of The Laughing Windows (1976), If....(1968) (izbrisan kasnije, biće repriziran),  Fermat's Room (2007),  Seven Days (2007),  Antarctic Journal (2005),  The White Buffalo (1977) itd. Tim naslovima komotno možete dodati i ovaj film. 

Zeder počinje kako se samo poželeti može. Malo strave, malo misterije i to je ono što nam treba da privuče pažnju. Jasno je i na tom samom početku da film nema nameru da bude priča za dečicu kao današnji horori tipa House of Wax. Nema tu neke super ideje koja opet nema veze sa mozgom. Problem današnjih filmova je što žele sve više da vas šokiraju i da budu jedinstveni. Na žalost i u takvoj nameri oni i dalje robuju šablonima i skoro nikada nisu dorasli priči koju žele predstaviti pa sve deluje kao jedno opasno nelogično baljezganje. Ok, ne smeta mi kada mi ne daš odgovor na sve - naprotiv. Daj mi da koristim glavu. Ali kada mi već daješ tu mogućnost, pazi šta radiš. Na samom početku filma doktor pomoću devojčice otkriva lokaciju nekog groba. Jezivo je to što je dete iskorišćeno u tu svrhu i samim tim dovedeno u veliku opasnost. To je velika hrabrost ubaciti takvu scenu. E sad kako i zašto je baš ova devojčica znala gde je ta grobnica - veze nemam. Možda nisam pazio na času. Odgovor na ovo pitanje je mogao doneti kvalitet ali njegovo odsustvo ne šteti. U svakom slučaju scena je efektna i odličan uvod. 

U Kući Nasmejanih Prozora Avati je majstorski gledaoca uvlačio u priču. Upravo ta misterija je nešto zbog čega ne bih ovo striktno vezao za žanr horora. Cela ta priča je napravljena izuzetno pametno. Evo kako se to ne radi. Serviraš nešto čudno na početku i onda ceo film razvlačiš i na kraju nam odaš šta smo gledali. Između početka i kraja imaš samo prazan hod. Takvi su filmovi koje samo zasnuju na nekim preokretima. Npr. takav film je pre izvesnog vremena komentarisani Static. Gledaš mrcvarenje onda ti na kraju kažu da si gledao nešto drugo. Ok, iznenađen jesam ali si me dotle propisno udavio lupetanjem. Da bi cela priča bila efektna moraš da mi daš još sadržaja. Upravo tu je Avati majstor. Kao što se vidi i u Kući Nasmejanih Prozora i ovde on dodaje elemente u svoju priču. Prvo vas zainteresuje i malo uplaši. Posle tu priču širi i oblikuje kako valja. Zeder je nešto slabiji od pomenute Kuće ali i dalje je ovo odličan film. Ako se striktno držim građenja te priče, Zeder tu ne zaostaje puno za Kućom ali Kuća je znatno efektnija po drugim kriterijumima. 

Vidim da neki ljudi povlače pitanje motiva glavnog lika da krene na put razrešenja misterije. Ne bih uopšte tu postavljao pitanje. Prvo, na početku vidimo da je on pisac. Napisao je tri romana i traži izdavača za njih. To znači ipak da mu treba nešto efektnije i ubedljivije. Sama misterija i njemu daje ono što svakom umetniku treba. Sećate se kada sam pisao o Barton Finku, šta je tu ono što je najznačajnije u životu umetnika? Šta nam kraj filma pokazuje? Piščev motiv - on nikada ne umire. Imamo pisca koji je na pragu nečega što može da mu donese veliku ideju. U tekstu o istom filmu sam pominjao da pisac zapravo piše ono što je na neki način doživeo. Da li je onda zaista potrebno postavljati pitanje kada je motiv ovog čoveka u pitanju? Meni je priča odlična upravo iz tog razloga. Mogao je ovaj čova biti nešto drugo, nabasati nekim slučajem na ovaj čudni tekst i tu bi njegovi motivi zaista bili upitni. 

Volim i način na koji smo uvučeni u celu priču. Jedina efektnija stvar za to od same mračne misterije je mračna misterija iz prošlosti. To je nešto što vam je neko pričao, nešto što ste možda čuli od nekog, neka legenda koja se provlači narodom. Verujem da i sami znate nekoliko takvih legendi. Ok, ne verujemo mi u to ali opet su tu stvari koje nam zagolicaju maštu, koje nas možda čak i nateraju da se zapitamo. I to je uvod u priču. Dobra ideja i mračna misterija su ovde poslužili kao odličan temelj za sjajno razvijanje priče. Cela ideja nije kompleksna ali nije ni banalna (da ne kažem idiotska) poput npr. one iz Kill list gde ćeš gomilu praznih minuta i gluposti pokušati da objasniš nekim blentavim šokom na kraju. Stvar je u načinu na koji je priča izgrađena oko te ideje. Ovakvim građenjem bilo kakvu smislenu ideju možeš pretočiti u zlato. Ali za to ipak moraš da budeš majstor.

Na celo to odlično građenje misterije dodajte vrhunsku atmosferu. Moram da se vratim ovog momenta na moj omiljeni horor. Setite se u starom Omenu kada se glavni lik koji tumači Gregori Pek sretne sa sveštenikom i kada sveštenik kreće ka crkvi a počinje nevreme. Kada god gledam tu scenu, obuzme me jeza. Jednim nevremenom u sred bela dana je majstorski kreirana jeziva scena. To je za mene jedna od neponovljivih scena u svetu filma. Zeder je u nekoliko slučajeva bio opasno blizu da dostigne tako nešto. Ako je ta scena u Omenu savršensvo a ove ovde su za par nijansi slabije onda zamislite kako sve to izgleda. Avati je doktorski stvorio tu atmosferu i što zvuči neverovatno, držao ju je do samog kraja filma. Broj scena u kojim ne osećate konstantnu pretnju je mizerno mali. To je vrhunski poduhvat jer moramo imati u vidu da se lokacije neprestano menjaju. Bez obzira da li je u pitanju priroda, stan, stara kuća, ruševina, park, grobnica, bazen sve scene su besprekorno uslikane i nadasve atmosferične. Moram da napomenem da je i iskorišćen veliki set upečatljivih lokacija. Možda jedinu malu zamerku imam na lokaciju na kraju. Ok, ruševine su uvek dobar izbor za neku mračnu atmosferu. Iz daleka ove ruševine izgledaju sablasno, međutim kada se radnja preseli na samu lokaciju, tu se dosta izgubi na jezi. 

Da je Zeder finiširao poput Kuće Nasmejanih Prozora ovo bi bio opasan film. Što se tiče drame imamo ovde sličan efekat kao iz Kuće, možda čak i jači. Međutim cela priča je morala bolje da se zaključi. Ne mislim tu na logiku priče. Sa te strane ovo je složeno kako treba. Mislim na vreme koje je posvećeno raspletu. Uz taj rasplet trebali su nas počastiti sa nekoliko upečatljivih scena i sve bi bilo na svom mestu. Nekako, pre ću se setiti gomile memorabilnih momenata iz prethodnog dela filma nego sa samog kraja. Ima on onaj mrak koji je imala i Kuća, nije to sporno, ali trebali su nam prikazati veličanstvenost tog mraka. Bez obzira na to, Zeder spada u one skrivene dragulje koje vam rado preporučujem. Ima sve što je potrebno da se uživa u jednoj mračnoj misteriji. Ako volite Arđenta i Bavu, mislim da je Avati neko kome morate pružiti šansu.

Zanimljivosti:
Greška u filmu: Prilikom autopsije, vidi se da žrtva diše.

Naj scena:

Odluka

Moja ocena: 7/10

уторак, 16. септембар 2014.

Dalkomhan insaeng (2005)

Link na ovaj post

A Bittersweet Life (2005) on IMDb
Alternativni naziv: A Bittersweet Life
Kod nas nazvan: Gorkoslatki Život
Žanr: Drama | Akcioni | Kriminalistički
Režija: Kim Jee-woon
Glumci: Jeong-min Hwang, Yu-mi Jeong, Ku Jin ...

Priča:
Stvari kreću po zlu za cenjenog pripadnika mafije kada ne postupi po šefovom naređenju.

Moj osvrt:
A Bittersweet life je sa jedne strane užasavajuće prazan film koji nema ništa da ponudi. Takav je ako ga gledate kao akciju. Sa druge strane ovaj film je otišao tamo gde ni jedan do sada nije i pokazao nešto što drugi filmovi nisu. Možda i nije problem što filmovi zapravo nisu to prikazali, problem je što kada pogledate ovaj film, videćete koliko su nekad čak i veliki filmovi površni i nepažljivi u nekim detaljima. Da biste ušli u celu tu priču, moraćete biti strpljivi i što možda zvuči čudno, moraćete da se opustite i gledate film kao akciju da bi ono što treba došlo do vas. Ako rano počnete tražiti odgovore, nećete dobiti zadovoljavajuće. Tu se ovaj film snašao fino dajući nam brzu akciju, malo trilera i jurnjave. Znate i sami da tražim mnogo više od toga. Priznajem da sam imao problem do pred kraj filma ali se u jednom momentu sve otvorilo i pokazalo mi šta treba da vidim. 

Iz segmenta Priča vam je u osnovi sve jasno. Imamo čoveka koji se zamerio gazdi jer nije ispunio zadatak. Imamo čoveka koji se zamerio drugoj bandi/mafiji zato što drži do sebe. Loše mesto za biti, nema šta. Nije teško ući u ovo. Svakako smo gledali mnogo filmova sa sličnom tematikom. Šta se tu obično desi? Čova je zver pa se suprotstavi svima i sve pregazi. Ok, ne kažem da tu ne možeš da napraviš dobar film. Man From Nowhere je dobar film sa pitkom i lakom pričom. Ali pazite, cela ličnost tog čoveka je da on nema šta da izgubi i da su njegove sposobnosti neverovatne pa će bez problema da se sukobi sa bilo kim. Nemojmo sada gledati na taj film. Setite se bilo kog "sam protiv svih" filma gde se lik sukobi sa sistemom čiji je bio deo. Ok, vidiš da sistem ne valja, da je nepravedan, nemoralan ili te je sistem izdao. Ti se zaletiš i uništiš ga - osveta padne i sve je ok. E pa nije ok. Zamislite čoveka koji godinama služi nekom i onda bude izdat. Zamislite čoveka koji veruje u ono što radi, to radi savršeno i onda bude odbačen. Nemojte mi reći da tu ne postoji neka drama, da promena nije velka, da je tako jednostavno uništiti nešto čega si bio deo, da je tako lako srušiti nešto što si i sam gradio. Nema tu "sutra je nov dan i menjam život". 

Film se zato iz petinih žila trudi da nam servira ovog čoveka kao praznog. Ne mogu da kažem da mi se to dopalo ali svakako je uočljiviji kontrast, svakako je lakše uvideti čemu je predan. Vidimo da je predan poslu, vidimo da ga obavlja besprekorno ali isto tako drži do sebe. E tu nam serviraju devojku u koju se gazda zaljubio a čiju čast ovaj momak mora da čuva. Znam, ovo zvuči trulo ali verujte, nije to tako. Nema ovde ljubavne priče iako možda može izgledati tako. Nije ovde morala biti devojka, moglo je biti dete kao u Man on Fire, moglo je biti kuče, mogao je biti običan cvet. Stvar je u tome da vidiš nešto van onoga u čemu vladaš, da vidiš nešto van svojih merila, da vidiš nešto drugačije i da prihvatiš tuđe ponašanje, tuđi stav, tuđi prostor, tuđi izgled. Prvo, videćeš nešto novo, nešto drugačije. Drugo, naučićeš nešto i postaćeš bolji. Da li ovaj čovek ima strah od toga što je odbio naređenje? Naravno da nema. Da ima strah znao bi da ono što radi nije pravično ili bi znao da sistem čiji je deo ne radi ono što treba. E tu je njegov najveći poraz. On veruje u sistem kom pripada i ako on veruje u taj sistem očekuje da će sistem verovati u njega. U tome je razlika. Lako je napraviti haos i sukobe, lako je napraviti rat, lako je napraviti neku krvavu osvetu, lako je napraviti neki tragičan kraj, ali napraviti istinski poraz, e to je umetnost i zbog toga je ovo vrhunski film.

Druga stvar zbog koje je ovako prikazana bezličnost zapravo odlična je što na ovakve ljude u filmovima a i životu malo ko i obraća pažnju. Evo glup primer: koliko tih pomoćnika negativaca i pozitivaca strada u filmovima a da nas kao gledaoce baš briga. Zapravo ova praznina nije praznina njega kao lika već je to sve što znamo o takvim ljudima. Verujem da i dalje neki među vama ne vide tu ništa epohalno. Ipak je reč o liku koji služi nekom velikom mafijašu. Ok, hajde da gledamo na to drugačije. Zamislite (mada verujem da znate) nekog ko je veliki deo života posvetio svom poslu, firmi u kojoj radi, gazdama koje je služio. Davao je sve od sebe, trudio se iz sve snage i onda je dobio otkaz, proglašen je za nepotrebnog. Posle toliko godina rada, da li postoji nenamerna greška koja treba toliko da ga košta? Pazite, posle nekoliko godina, čovek u svom poslu već ima pravo da smatra sebe bitnim, uspešnim, važnim. Umesto poštovanja, umesto promocije on postaje nepotreban. Ili još gore, šta ako je on u poznim godinama? Šta takvom čoveku ostaje? Vidite li sada u čemu je drama ovog lika? Nije uradio ništa loše po opštim merilima, radio je najbolje, uvek davao sve od sebe i tek tako postaje zamenjiv. 

Ponavljam, videćete ovde akciju, pucnjavu, jurnjavu i sve to. Videćete nanošenje nepravde, videćete osvetu. Za samu priču, to i nema veliki uticaj. Složeno je to ovde da drži tempo i zabavu. Scena kupovine oružja je nepotrebna a i nepotrebno razvučena. Van toga nemam neke veće zamerke. Ono glavno je zapravo priča o padu ne samo jednog čoveka, već padu mnogih, padu koji je tih umesto da odjekuje. Drama takvog čoveka je u njegovom velikom gubitku. Rekoh da je lako servirati osvetu opasnog lika. A Bittersweet life se odlično igra tim. On nam uprkos svemu govori jednu stvar koju mnogi previde. Ok, njegov posao mu donosi hleb ali mnogi drugi poslovi mogu isto to. Međutim, ako je neko toliko godina bio posvećen svom poslu, ako je bezrezervno davao sebe, taj posao ga je definisao. Da li je lako izgubiti nešto što te definiše? Gledali smo mnoge osvetničke filmove. Da li se iko pitao šta se dešava sa čovekom koji je uništio sistem kojeg je bio deo? Može li on postojati van njega? 

Ljudi koji imaju moć diktiraju pravila, nema tu neke velike mudrosti. Vidimo to u našoj svakodnevici. Problem je samo što nam je revanšizam iznad kompetencije pa je bitnije da ste podobni nego da znate. Glavni lik služi svog gazdu već dugi niz godina. Radnik koji posle toliko godina dobija otkaz je dobar deo života dao firmi za koju radi. Nebitan je tip posla, svako može doživeti da postane višak, da postane zamenjiv. Posle svega što je dao, posle toliko uloženog vremena i truda čovek je verovatno zaslužio nagradu. Većina ljudi, iako možda zaslužuje više, zadovoljna je samo da ostane onako kako jeste. Kada ostane bez posla čovek ne može da ne oseti bes i nemoć. Sa te strane ovo je vrhunski film. Umesto nagrade, čovek postaje suvišan, umesto razumevanja dobija kaznu, umesto moći dobija bol, umesto visokog položaja bačen je u blato. Koliko smo takvih slučajeva videli samo do sada. Najveći poraz u svemu tome je odgovor na pitanje "Zašto?".

Zanimljivosti:
Uvodna i zaključna priča potiču iz budističkog učenja. Prevod originalnog naslova ovog filma je "Sladak Život". To je ime kafea koji se vidi u filmu.

Naj scena:

"Zašto..."

Moja ocena: 8/10

недеља, 14. септембар 2014.

I Kina spiser de hunde (1999)

Link na ovaj post

In China They Eat Dogs (1999) on IMDb
Alternativni naziv: In China They Eat Dogs
Kod nas nazvan: U Kini Jedu Pse
Žanr: Akcija | Komedija | Kriminalistički
Režija: Lasse Spang Olsen
Glumci: Kim Bodnia, Dejan Cukic, Nikolaj Lie Kaas...

Priča:
Priča o dva brata, jedan hladnokrvan i surov, drugi osećajan i mrzovoljan, i njihovim zgodama i nezgodama.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, nešto ovako blesavo nisam gledao odavno. U Kini Jedu Pse ne samo da je luda vožnja kroz potpuni haos od likova i događaja već je ovo fenomenalna sprdnja koja zaslužuje stojeće ovacije. Kao da je neko planski uzeo da napravi film potpuno drugačiji od svih ostalih. Na svaku scenu možete postaviti gomilu "zašto". Najlepše od svega je što vas zapravo odgovor na ta pitanja neće ni zanimati. Razlog za to je i više nego jednostavan. Ovo je tako ludački zabavno da vam nikakva logika, nikakvo traženje smisla, nikakva posebna ideja vodilja nije ni potrebna. Na neki način ovo se sprda sa svakim filmom izvrćući ruglu sve šablone, sve predvidivosti i sve stvari koje većina filmova voli da ponavlja. 

Evo malo detalja da potvrde ovo što sam prethodno napisao. Imamo dva brata koja su, možeš misliti, potpuno različita. Svi filmovi koji nam serviraju takvu priču taj odnos izglade nekom velikom patetikom, žrtvovanjem ili čemu već. Lik koji je zloćko napravi pak nešto veliko i ispadne zapravo meca dobrić. Šta ovde vidimo? Ovde braću ujedinjuju pljačka, bekstvo iz zatvora, ubistva itd. Pronađoše se ljudi u zlu. Zašto rade ono što rade? A zašto da ne? Zbog čega bi to trebalo da ima logike. Međutim, ako pogledamo malo bolje, vidimo da je razlog zapravo ta ljubav jednog brata prema drugom. Prodali su nam tu priču koja je opičena do krajnjih granica a opet su nam rekli nešto što nam dosta filmova govori. E to mogu samo majstori. Takođe, likovi koji su zli pa postanu dobri mi malo mnogo idu na nerve. Čovek nije zao u startu, čovek se prozli. Upravo to imamo ovde. Ali film se sprda i sa tom podelom na dobro i zlo govoreći da ni jedno ni drugo ne postoje, postoje samo ono što si uradio. 

Ovaj film me toliko podseća na nas Srbe da vam to ne mogu opisati. Ima tih elemenata i u Pusheru ali ovo što sam video ovde je čista pobeda. Ne znam, možda smo donekle slični Dancima pa mi je sve ovo tako leglo, možda su ipak ovo univerzalne stvari a ja to ne shvatam. Evo nekih simpatičnih detalja. Uvek imamo dežurne krivce, nekog ko nadrlja šta god da se desi, neko ko izvuče deblji kraj bez obzira da li je kriv ili ne. Zanimljivo, takav lik ovde se zove Vuk i Srbin je. Spreman je da obavi gomile sranja za druge i opet da radi za te iste bez obzira što ne dobija neku naročitu nagradu već samo opasno nadrlja. Ono što zaradi, troši na provod a govori da novac šalje porodici. Podseća li vas ovo za nešto? Nismo li sami skloni ovakvom samouništenju. 

Pogledajmo ovu grupu koja ide u pljačku, koja pravi frku - imaju li pravi razlog? Naravno da ne. Kada pitate praznoglavce zašto bi tukli nekog ko nije njihovog mišljenja, ko je drugačiji, mislite li da bi dobili pravi i logičan odgovor? Jednostavno to su ljudi koji prave gluposti zbog gluposti. U Kini Jedu Pse na duhovit način je pokazana sva besmisao ovoga. Pogledajte koliko ubistava ima u filmu. Postoji li razlog za bar jedno od njih. Posle urnebesne scene obračuna sa rok grupom gde svi rokeri završavaju mrtvi, lik koji bi trebao biti dobar kaže "ionako ih je previše". To nije glupost. U pitanju je savršen crni humor, ali ujedno i istina. Ljudi rasuđuju i presuđuju kako požele. Ako čuju da je nastradao neko ko im ne odgovara, neće se potresti uopšte. Evo šta se danas desilo. Pretučen je mladić jer je došao da učestvuje na skupu o pravima LGBT populacije. I eto, nađe se neko da mu presudi. Tragično je što postoje ljudi koji ovako nešto podržavaju. U Kini Jedu Pse je samim tim crna komedija koja pokazuje kako ljudski život baš i ne vredi mnogo. Razmislite o tome kada prođu salve smeha na blesavost ovih scena. 

Po čemu smo još poznati - po velikim planovima. Non stop se priča o planovima za budućnost, non stop se pominju veliki projekti, non stop potenciramo da i ovo što je loše danas, loše je da bi sutra bilo bolje. Šta se dešava ako se plan čak i ostvari. E onda postoje gomile ljudi koji će da omalovažavaju uspeh. Znate ono, i sami ste nekada bili u situaciji da ste kritikovali nešto što je na kraju zapravo ispalo i dobro. Teško je priznati grešku ali svakako manje boli nego ispadati budala posle svega. Takvi smo. Poznanik je trubio na sva zvona kako će se, zbog nestručnosti, svi mostovi koji su građeni za vreme Mrke srušiti najdalje za godinu dana. Šta god ja mislio o dotičnom "pre roka" gospodinu, ova izjava je tri puta veći promašaj.  Drugi problem je što i ako je plan ostvarljiv, ljudi koji treba da ga ostvare umeju da ga upropaste. I na kraju, najveći problem u svemu je što većina čeka da joj se nešto desi, da planovi drugih donesu opšte dobro za sve. Ova grupa opljačka banku, novac da nekom drugom. Spasu čoveka iz zatvora - istuku ga itd. Nije li ovo genijalan pokazatelj besmislenosti naših planova. Onda se stvarno zapitaš koliko truda ulažemo i koliko se to sve isplati? 

Kraj je vrhunska sprdnja gde vidimo da se i u raj stiže preko veze. Ok, neko može ovo smatrati uvredljivim ali zastanimo na trenutak. Zar nismo previše navikli da sve rešavamo preko veze. Uvek gledamo da li znamo nekog ili znamo nekog ko zna nekog, ili možda znamo nekog ko zna nekog ko zna nekog itd. Zašto da ne? To je još jedna od stvari koje me podsećaju na nas Srbe. Naravno, kao i u Pusheru, i ovde imamo Slavka Labovića sa svojim odredom Srbendi. Opet, režiser nas zna u dušu. Vuk radi najgore moguće poslove. Verujem da i drugi iz ove grupe Srba ne rade ništa posebno veliko. Ali kada dođu da razgovaraju, ponašaju se užasno nadmeno. Ne želim ništa da vam dokazujem ovde ali dosta nas je takvih. Umesto dokaza, daću vam primer. Kada je Ejmi Vajnhaus ojadila verne obožavaoce u Srbiji, gledao sam isečak jedne emisije iz SAD gde voditeljka kaže sledeće "Ljudi u Americi moraju da shvate bes njenih obožavaoca u Srbiji. To je zemlja sa veoma slabim standardom, ljudi su u proseku siromašni. Njihova prosečna mesečna plata je ispod 500 dolara." Prvi komentar sa najviše preporuka (lajkova, palčeva, čega već) je bio: "Ko siromašan, majku ti j....". Mislim da sam vam ovim sve rekao. Na to dodajmo samo teške narodnjake, zlatne kajle, opsednutost Mercedesom (znak na majici) ovaj film nas opisuje savršeno. 

Odlični deo ekipe čine dva kuvara. Oni služe da obavljaju najprljavije poslove ali uvek potenciraju da su samo kuvari i to povlače kao izgovor. Bez obzira na sve, bez obzira na činjenicu da nisu dovoljno plaćeni, bez obzira što za gazdu stavljaju glavu u torbu, bez obzira što ih gazda po njihovim rečima nervira i što najavljuju da će mu se usprotiviti, oni uvek odrade što se traži od njih. Što je najgore (ili najbolje), sretni su ako gazda nije ljut na njih. Nije li to paralela na odnos prema vođama, ne samo sada, ne samo kod nas, mislim na svuda u svetu. Ok, mnogi su jaki na rečima među svoja četiri zida ali javno ćute. Pak, mnogi koji javno pričaju protiv, budu kupljeni pa prestanu da pričaju. Činjenica je da svako voli vlast i da je srećan u njoj, ma kakvu ulogu imao. 

U Kini Jedu Pse je odlična komedija, savršena parodija i jedinstvena kritika filmu. Pravljen je da bude suprotnost svim ustaljenim principima snimanja filmova, pravljen je da nas zabavi i pravljen je da nam kaže nešto. Dat nam je atipičan junak. Za akciju koju gledamo pokriće je besmisleno a samim tim nosi odličnu simboliku i veliku dozu otkačenosti. Bez obzira na šaljiv ton, jasne su aluzije i na današnje društvo. Stvari koje nas zabavljaju su upravo te sulude koje prikazuju suštu suprotnost svemu na šta smo navikli: opljačkan novac se poklanja, spasen čovek bude pretučen, mafija štiti običnog radnika (koliko je samo ovo blesavo), umesto standardnih moralnih preokreta dobrica postaje zloća itd. Najbolja stvar je što u celom ovom besmislu, u haosu koji gledamo, ispod svog ovog ludila, vidi se tragikomedija društva. Vidi se istina.

Zanimljivosti:
U uvodnoj sceni vidi se sat na kom je 6:45. Nešto kasnije on počinje da zvoni ali i dalje pokazuje isto vreme.

Naj scena:

Obračun sa rokerima. Ako se ne varam, ovo je prvi put da geg biram za najbolju scenu. Cela scena je odlična ali momenat kada se pucnjava završi i Harald (vazda simpatični Kim Bodnia) se pridigne je urnebesan.

Moja ocena: 8/10