Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

четвртак, 12. октобар 2017.

Pirates of the Caribbean: The Curse of the Black Pearl (2003)


Kod nas nazvan: Pirati sa Kariba - Prokletstvo Crnog bisera
Žanr: Akcija | Avantura | Fantastika
Režija: Gore Verbinski
Glumci: Johnny Depp, Geoffrey Rush, Orlando Bloom ...

Priča:
Kovač Vil Tarner se uortačuje sa piratskim kapetanom Džekom Sperouom kako bi spasao svoju ljubav, guvernerovu ćerku, od Džekovih ukletih neprijatelja.

Moj osvrt:
Zašto je ovaj film stekao toliku popularnost? Ima sigurno mnogo zanimljivijih, zabavnijih i pametnijih avantura od ove. Šta je u ovoj toliko karakteristično da i dan danas zgrće pizdilione evra? Koliko filmova o piratima postoji? Eto ga. Neko se setio da uzme temu koja nije izmuzana do iznemoglosti i da zgrne opesan keš. Nema ovde neke epohalne priče, čak ni humor nije opasno dobar ali eto, ima šarenolikosti, ima zanimljivih scena i scenica, ima jako harizmatičnog Depa, uvek odličnog Raša, uvek preslatku Kiru Najtli i jednog od najgorih glumaca svih generacija, vazda omiljenog Legolasa svepreglumljujućeg. 

Na prvi pogled ovo može da deluje kao jako originalna priča. Ovo je šablon koji je jako pametno upakovan. Ima tu za svakog po nešto tako da se film opravdano može nazvati svačijim guilty pleasure-om. Ne verujete da je šablon? Hajde da krenemo od prelepih deva. One umesto sigurnosti i čistunaca uvek biraju svojeglave avanturiste. Pogledajte filmove koji odlično prolaze kod naših dama. Sve generacije imaju neke svoje nevaljale momke. Stare generacije pamte Reta Batlera, novije Lea u Titaniku, klinčadija onog bledunjavog iz Twilighta itd. Motiv je isti, samo ga prepakuju fino. I ovde naša čedna deva čezne za Legolasom setnookim. 

Ček, hajdemo na drugu stranu. Koliko puta ste čitali i gledali nešto sa autsajderima koji postaju neko i nešto, u kojima se kriju kraljevi, čarobnjaci, ljudi velike moći. Toga više ima nego ovih iz prethodnog pasusa. Frodo i manje više cela družina iz Gospodara Prstenova, gomila Dikensovih junaka, pa He-Man i gomila likova iz crtanih filmova. Sve su to drage stvari ali princip je isti. Ne govorim o ovim stvarima kao o nužno lošim ali su eksploatisane na sve strane. Ono što želim da kažem da je ovo pravio neko pametan, neko ko zna šta ljudi vole. Zato ovaj film i jeste tako zabavan i lak za gledanje.

Ceo film poentira na kontrastima ako smem tako reći. Čujemo strašne priče o piratima a oni ispadnu dopadljiva, smešna družina. Gledamo našeg dragog kapetana koji izgleda kao sprdnja a ispostavi se kao jako sposoban čovek. Elizabed (Kira Najtli) izgleda krhko i nežno a zapravo je neustrašiva. Norington izgleda kao teški drkadžija a na kraju ispadne faca. Svi ti mini obrti čine film jako zabavnim. Svojski su se trudili da nam se svide čak i negativci. Dok gledaš film, zapravo nisi ni protiv koga. 

Ne smatram ovo opasnim filmom. Ovo je samo dobra zabava ali ona krije jednu epsku scenu. Prva pojava Džeka Speroua kada silazi na mol sa broda koji tone a pre toga prolazi pored obešenih pirata. On gubi brod, vidi saborce koji su obešeni a opet deluje samouvereno i smireno, kao da je to najnormalnija stvar. I sada, oni se sprdaju sa ovom scenom a u isto vreme prave totalno opasnog, neustrašivog lika. Uprkos serviranoj sprdnji ova scena na mene ostavlja odličan utisak. 

Naravno, moram da pomenem Depovu harizmu. Zapravo on nosi najveći deo filma na svojim plećima. Dok deluje kao šeprtlja, oduševlja vas ali propratne priče o njemu daju neku ozbiljnu notu njegovom liku i morate osetiti poštovanje prema onome što on jeste. U jednom momentu izgleda kao teška budala, u drugom ide goloruk na horde zlikovaca. U jednom momentu je neozbiljan do krajnjih granica, u drugom čujete da je pobegao iz bezizlazne situacije. Od ostalih, Kiru je uvek lepo videti kao i majstor Raša. Legolas... mnjah. 

I tu se negde krije i prva ozbiljna mana ovog filma. Toliko je priča i pričica koje zvuče sjajno ali ni jednog momenta nemamo neki flešbek, nemamo ni jednu scenu koja će ih oslikati. To je zaista šteta. Mogli smo videti neke scene iz Džekove prošlosti, mogli smo videti neke pizdarije vezane za Barbosu i njegove uklete mornare. Te scene bi sigurno bile dopadljivije od nekih koje su našle mesto u filmu. 

Druga velika mana je to što film konstantno koketira sa hororom a ne daje ništa. Non stop se čuje o ukletim mornarima, sablasnim događajima i brodovima a od toga ništa nismo dobili. Umlačili su svaki pokušaj da se dostavi makar malo jeze. Kada Crni Biser prvi put napada vidimo opasnu silu. Odmah potom vidimo tupave mornare. Ok, smešno je to ali opet, ispuštena je prilika da se dostavi makar malo jezive atmosfere. I te kako je bilo mesta i za nju.

Elem, nije ovo naročito sjajan film ali nema ni prostora za guranje u neko blato. Dovoljno je zabavan da može čak i da se reprizira. Neke scene sa Depom su memorabilne i na tom liku su i temeljili nastavke. Na priču o piratima su kupili masu, posle su držali priču živom sa Džoni Depom koji je dobrano napunio džepove za ulogu koju može da odradi na autopilotu. Moram da pomenem i odličnu numeru He is a Pirate (Badelt/Zimmer). No, zašto bi hejtovali nešto što je zabavno a ne vređa glupostima. Film nije imao za cilj da produhovi ili šokira već da pruži dva sata relaksacije. Što se mene tiče, uspeo je u tome.

Zanimljivosti:
Originalno, Dep je želeo da Džek Sperou nema nos i da se plaši nekih običnih stvari, poput paprika ali je Dizni odbio tu ideju. Po scenaristima, Vil Tarner je trebao biti najbolji mačevalac, Barbosa odmah posle njega a Sperou najlošiji. Da se ne bi non stop mrštio, Dep je nosio sočiva koja su mu služila kao naočari za sunce. Džefri Raš je imao teoriju da ljudi gledaju film kako i čitaju knjigu, sa leva na desno. Zato se trudio da najčešće bude levo u sceni. Pogotovu je to praktikovao u scenama sa Kirom Najtli jer je bio svestan da niko neće ni gledati u njega. Kira Najtli je bila ubeđena da će dobiti oktaz posle nekoliko dana snimanja. Zbog toga je na snimanje ponela jako malo odeće. Tarnerovo oponašanje Speroua je Blumova improvizacija koju je režiser ostavio u filmu. Dep je kao inspiraciju za ovu ulogu imao legendarnog imao Kita Ričardsa.

Naj scena:

Prva pojava Džeka Speroua.

Moja ocena: 7/10

четвртак, 28. септембар 2017.

Bad News Tour (1983)


Žanr: Komedija
Režija: Sandy Johnson
Glumci: Adrian Edmondson, Nigel Planer, Rik Mayall ...

Priča:
Filmska ekipa snima dokumentarac o hevi metal bendu Bad News (Loše Vesti) i njihove dogodovštine dok pokušavaju da stignu na svirku.

Moj osvrt:
Ovaj kratki film mi je preporučio bivši poslovni saradnik, inače Irac po imenu Brajan. Njega sam "pridobio" kada je u razgovoru čuo da mi je omiljeni komičar Dejv Alen. Brajan ima odličan smisao za humor, svidela su mu se neka moja viđenja nekih njemu dragih filmova i obećao mi je listu na kojoj se nalaze ostvarenja koja po njegovom mišljenju moraju da se pogledaju. Ono što je prvo predložio su dva kratka filma o jednom suludom hevi metal bendu. Prvi je Bad News Tour. Drugi, o kom ću nekog drugog puta je More Bad News. Ovaj filmić sam gledao dva puta i moram da kažem da sam se na drugo gledanje više smejao iako sam znao šta očekujem. To je odlika dobrog humora.

Ovaj filmić se sjajno sprda sa svim floskulama, šablonima, izlizanim pričama i stavovima koji prate bendove. Ovi momci su opasni baksuzi, ništa im ne ide za rukom ali oni to ne vide tako. Prosto je neverovatno da ne mogu da obave jedan telefonski razgovor da nešto ne pođe po zlu. No ako gledamo priče nekih čuvenih muzičara, svaka od njih zvuči spektakularno iako pričaju o nečemu što se svakom može dogoditi. Oni to izvrću uvek na neki opasno karakterističan događaj. Kad neko priča kako se npr. opio i bacio peglu, to sada kao treba da nam zvuči opasno smešno. Zapravo je neverovatno tupavo. Ovi momci to izvrću ruglu na sjajan način. Koliko god izgledali smešno kada im se dese glupe stvari, oni imaju stav mega zvezda. 

Znate već kako neki vole da tvrde da u pesmama pokazuju stav. Tu su mi pogotovu smešni ovi hard, hevi Miki Maus bendovi, Nickelback, Linkin Park (mada ubodu poneku pristojnu stvar) i slični "I hate McDonalds" opasni likovi. U beskrajno patetičnim tekstovima pevaju o kolosalnoj promeni u životu i onda npr. ide stih "I'm painting on the walls". Uuuu jezivo. Mislim ok, to je kao neki stav (za klince), ali ozbiljnom čoveku to izgleda jako smešno. Na samom početku ovog filmića čujemo pesmu koja se sastoji od dve, tri jednostavne rečenice i onda čujemo frontmena koji kaže "It's a sort of statement". Kada bude upitan da objasni kakav je ta pesma stav, odgovor je neprocenjiv.

Kada smo upravo kod tih stavova, ovi momci, pogotovu frontmen, ih sipaju na sve strane. Čujemo deo intervjua i onda zaključak koji vas obori s nogu. Recimo "Da mi prodamo ploča koliko i Stones-i, i mi bi imali isto toliko novca". Ili "Ja sam svirao Stairway to Heaven sa 15 godina a Pejdž je to iskomponovao sa 20tak. To valjda dovoljno govori." I nekako dođemo do toga da je slika o bendu i taj tzv. stav nešto što je bitnije od same muzike. Muzika je nekako došla na kraju. Dan danas je isto. Čitaćete gomilu priča o članovima benda a tek na kraju će doći vest o nekom novom albumu. 

Bitno je ono što se vidi, bitno je da su oni hevi metal bend ali ne samo hevi metal već nešto više od toga (genijalna rasprava), bitno je da svako ima brdo devojaka a niko ne živi sa mamom, bitno je da su svi opasni momci koji nikada ne pričaju o obrazovanju ne zato što ga nemaju već je nebitno, bitno je da nemaju svakodnevne probleme sa komšijama itd.. I u svom tom trudu da budu jedinstveni, oni pokušavaju da se predstave takvim da izgledaju kao svi drugi a zapravo na sve strane vidimo pukotine. Oni su sve samo ne običan metal bend, oni su sve samo ne opasni momci sa velikim pričama. Valjda su zato i simpatični. A kada na kraju treba da pokažu ono zbog čega se nazivaju bendom, da li zvuče kao još jedan bend? E to otkrijte sami. 

Postoji jedan veliki problem sa ovim filmom a to je što se nigde ne može naći prevod (barem ja nisam uspeo). Film je dostupan čak i na youtube-u tako da ako baratate engleskim, pogledajte ga. Ima uvrnut, simpatičan humor i čak će vam na svako sledeće gledanje biti sve simpatičniji. Možda među vama ima entuzijasta koji bi ga preveli. More Bad News je nastavak ove priče ali kako sam razumeo, radnja se dešava nekoliko godina kasnije. Nisam ga još pogledao ali se nadam da ću uskoro odvojiti malo vremena i za njega. A možda pogledam ovaj još jednom pre toga :)

Zanimljivosti:
U jednoj sceni kada se bend vozi na svirku, kamera zumira saobraćajni znak na kom stoji 'The North' & 'Hatfield'. 'Hatfield & the North' je ime rok benda koji je postojao sredinom sedamdesetih.

Naj scena:

Uvod i upoznavanje sa bendom

Moja ocena: 8/10

среда, 20. септембар 2017.

Tenebre (1982)


Kod nas nazvan: Bezumlje
Žanr: Horor| Misterija | Triler
Režija: Dario Argento
Glumci: Anthony Franciosa, Giuliano Gemma, John Saxon ...

Priča:
Američki pisac dolazi u Rim gde saznaje za seriju ubistava motivisanih njegovom poslednjom knjigom.

Moj osvrt:
Arđentova Suspiria mi je jedan od najdražih i najboljih horora koje sam pogledao. On mora da se pogleda, bez obzira da li ste fan horora ili ne. Jedinstven spoj priče i atmosfere je nešto što nećete sresti verovatno više nigde. Suspiria je svakako najbolji film koji je Arđento napravio ali daleko od toga da je jedini vredan pažnje. Sećam se oduševljenja kada sam gledao Inferno, Phenomena, Profondo rosso (Deep Red) i L'uccello dalle piume di cristallo (The Bird with the Crystal Plumage). Sada mogu u tu grupu da uvrstim i sjajni Tenebre. 

Ako ste gledali Arđentove filmove, znate da ume da gradi atmosferu. Ovde u nekoliko situacija vidimo klasičnu igru mačke i miša. Arđento razvlači scenu koliko god je to moguće ali ni jednog momenta nemate utisak da je to loše. Naprotiv. Scena je napetija iz trena u tren i ne samo da se ubica igra žrtvom, Arđento se igra sa nama. Dok luta kamerom niste sigurni da li traži žrtvu ili ruke ubice. Svaka sledeća scena je sve bolja i to kulminira u jednoj suludoj sceni koja započinje bekstvom devojke od psa. Scene ubistava su veoma krvave i one opet kulminiraju na kraju u totalnom krvopljusu. 

Tenebre je film o piscu, knjizi i čitaocu. Zbog toga me je kupio lako. Imamo ubistva koja su motivisana knjigom. Imamo pisca koji se umešao u celu priču. Ovo je automatski izazov za pisca ali i kritika njegove knjige. Sa ove tačke gledišta film nudi nekoliko sjajnih kritika koje mogu lako da prođu neopaženo. Recimo u jednoj sceni detektiv priča kako je pročitao gomilu knjiga čuvenih krimi pisaca ali nikada nije uspeo da otkrije ubicu pre samog kraja. Šta to govori o piscima? Oni kreiraju misteriju i na kraju rasvetljenje iste. Dok ne saznate ko je ubica, sumnjate na svakog tj na onog na kog pisac želi. Kada se sve razreši, jasno je ko je i zašto ubica ali isto tako je jasno u gomili slučajeva da je ta ista priča mogla biti servirana bilo kom od drugih osumnjičenih. Film se perfektno igra sa tim šta pisac zapravo želi od svoje priče a šta je realno. 

Film nas ne tera da prvo tražimo ubicu već nas tera da nađemo motiv koji će nas odvesti do njega. I dok se sve to odmotava pred nama, pretpostavke nas vode tamo i ovamo. Uvek smo spremni da tražimo spektakl, preokret, nemoguće, nešto jako skriveno. E tu se Arđento igra sa gledaocem. Na svu našu težnju spektaklu on nudi jednostavno rešenje ali nas i dalje baca u dilemu. Dilemu upravo kreira uplitanjem piščevog uma i njegove kreativnosti. 

Rekoh, ovo je film o piscu i čitaocu. Rekao sam šta pisac pravi od svoje priče. On teži spektaklu, preokretima, preterivanju. Gledali ste sigurno neke dokumentarce i emisije u pravim slučajevima ubistva. Retko kada je potraga za ubicom neki spektakl. Čak i prvi trag obično odvede ubici. Retki su slučajevi poput onog o kom smo pričali u Paradise Lost. I na filmu imamo konflikt između očiglednog i onog šta tražimo. Arđento se na neki način u našim očima stavlja u ulogu pisca i vodi nas ka spektaklu. U isto vreme nudi očigledno. Znam, zvuči kontradiktorno ali pogledajte film i biće vam jasno. 

Gde je tu čitalac? Pa eto nas. Mi očekujemo i tražimo spektakl. Mi ćemo dozvoliti da budemo prevareni jer nas varke oduševljavaju. Spektakl u našim očima uvek pobeđuje ono što je očigledno i jednostavno. Ako pisac već može čitaoca da vodi kroz priču kako on želi, ako već prihvatamo to što nam on servira, hajde da se na momenat smatramo likom iz njegove knjige. On sa nama može da radi ono što želi. Možda smo mi krivac kog tražimo. Nije bitno što to trenutno nema logike, bitno je da je to spektakl. Dozvoljavamo piscu da nas vodi, dozvolićemo mu i ovo. A šta ako nas taj isti pisac pretvori u žrtvu? 

Sve ovo pokazuje koliko je Tenebre višeslojan film. Pretvara i pisca i čitaoca u aktere priče. Na kraju filma mi je čak pala na pamet scena iz odličnog Memories of a Murder kada se lik okrene ka gledaocu dok se pitate ko je ubica. Osetićete se prozvanim, bili pisac ili čitalac. Čak iako vas ovaj aspekt filma ne zanima, verujem da ćete biti zadovoljni krimi trilerom koji gledate. No ovaj film je mnogo više od toga.

Zanimljivosti:
Kako poster prikazuje ženu čije je grlo prerezano, u Velikoj Britaniji su pokušali to da cenzurišu tako što su dodali crvenu mašnu oko ženinog vrata. Film je zabranjen u Nemačkoj. Arđento je izjavio kako mu je Antoni Franciosa bio jedan od glumaca sa kojima je najteže sarađivao. Tenebre na latinskom/italijanskom znači "tama" ili "senke". Scena koja "kruži" Tildinom kućom traje dva i po minuta i ona je snimana tri dana. U izdanju u Americi, distributer je tražio da se ta scena skrati ali Arđento nije dozvolio. Arđento je dobio inspiraciju za film tako što ga je proganjao fan. Kventin Tarantino je izjavio da je krvavo ubistvo sekirom na kraju filma njegova omiljena scena smrti na filmu.

Naj scena:

Suludi kraj

Moja ocena: 8/10