La città delle donne (1980)

Alternativni naziv: City of Women
Kod nas nazvan: Grad Žena
Žanr: Komedija | Drama | Fantastika
Režija: Federico Fellini
Glumci: Marcello Mastroianni, Anna Prucnal, Bernice Stegers...

Priča:
Prateći privlačnu putnicu iz voza, čovek dolazi u situaciju da ne može da pobegne od žena.

Moj osvrt:
Sa ovim filmom, Felini je pokušao da na slikovit, simboličan i neretko apsurdan način opiše odnose muškaraca i žena. Da li je u tome uspeo? Donekle jeste. Da li je to "donekle" problem - ne. Ideje su originalne i vazda sulude. Šta je onda glavni problem? Problem je to što je film u dosta momenata jako teško gledati. On neretko odluta u apsurd i scene postaju užasavajuće naporne. Problem je što nam je ideja predstavljena i onda je isceđena do poslednje kapi krvi a to se radi gomilom apsurda. 

Otvaranje je komično i u isto vreme jako dopadljivo. Kratki momenat zavođena nam dočarava upravo onu magiju koju naše drage dame poseduju. Dovoljno je da zrače ženstvenošću i mi smo upecani. Ova dama na ekranu ne samo da zavodi Snaporaza(Felinijev nadimak za glumca u tumačenju odličnog Mastrojanija) već i nas muške koji gledamo film. Naš junak se, kako to već neko reče, poveo kratkim mačem. To ludilo koje ga oduzima u prisustvu lepih žena je užasno komično. Konstatno ga vodi u probleme ali ga nikada ne napušta. I ja kao pripadnik tog pola, sa jedne strane razmišljam o tome kolika je on budala kada uspeva da se uvali u takve probleme ali onda, u drugom momentu zabrljam zajedno sa njim kada u kadar upadne čarobni osmeh i prelepa ženska figura Donatele Damiani. Na ovome Feliniju skidam kapu. 

Kada Snaporaz dođe u taj grad žena onda kreće eksplozija feminizma i tu u onom najgorem mogućem obliku. U glavnim crtama to je sve ok ali svaka od tema se razvija do besmisla i umesto da se veliča uloga žene, muškarac postaje neprijatelj. I koliko god te ideje izgledale neverovatno, koliko god te žene izgledale neprijateljski nastrojene, naš Snaporaz ne uspeva ni da pobegne, ni da skrene pamet sa lepih žena, ni da opovrgne to što pričaju. Kako ne uspeva da opovrgne ekstremne stavove? Lepo. Snaporaz je u tom momentu najobičniji muški kliše. I onda je sve tu jasno. Felini nam daje klišeizirane feministkinje i isto takve muškarce. I jedni i dugi tako imaju smisla jer podstiču uzajamno postojanje. No opet, ovakvi su užasno odbojni. Tako da ovde imamo jako dobru kritiku površnosti. 

No, rekoh da je ovo film koji se bavi odnosima muškaraca i žena. I tu imamo dosta apsurda. Prvi je naizgled upakovan u sjajnu ideju ali izvedba odlazi predaleko. Prvo, imamo fizički dominantnu ženu koja smatra da ima svako pravo na telo muškarca. No zar takav nije bio Snaporaz u početku? Posle toga Snaporaz se vozi u automobilu sa nekim devojkama i sreće još devojaka. I ne samo devojaka već i devojčica koje su takođe u automobilima i svi su u nekoj igri nadmetanja. Možda je ovde kurčenje prava reč a evo i zašto. Rekao sam na početku pasusa da ovde Felini ima sjajnu ideju. Ideja je jednostavna - zamenio je uloge polovima. Dakle, i u slučaju fizički dominante žene koja smatra da ima pravo na telo muškarca koji joj se dopada, i u slučaju devojaka u automobilima imamo sve muške osobine. Muškarci kreću sa nadmetanjem i kurčenjem tamo čim progovore. Felini ovde obrće uloge i onda prikazuje nejednakost među polovima na jako originalan način. Problem je što te scene traju predugo i nisu ni najmanje dopadljive. 

Prvi susret dva muškarca i njihova komunikacija su suludi. Moj prijatelj je jednom rekao, "Mi muškarci kada se zapričamo, priča će neminovno jednog momenta doći do toga da razgovaramo ili o govnima ili o kurčevima". Snaporaz upoznaje čoveka i nekoliko trenutaka kasnije se i priča o penisima. Naravno, tu vlada muški stav da smo svi mi pastuvi. Takođe, penisom rešavamo svaki problem. Penis nam je argument, odbrana, oružje, rešenje i oduševljenje. 

Sledeće ludilo je takozvana trofejna soba koja na slikovit način pokazuje odnos muškaraca prema ženama gde svaka sa kojom je spavao predstavlja svojevrstan uspeh. Stvar je o tome što se tu nigde ne govori o emociji, vezivanju ili nekom poštovanju. Žena je tu da je muškarac zadovolji i pokaže još jednom trijumf svoje veličanstvene alatke. Ovde vidimo kako se i Snaporaz oduševljava trijumfima i to ne svojim već trijumfima drugog. Da li je to bedni način da pokažemo trijumf jednog pola nad drugim? O da. Felini odlično kritikuje sve te stavove tako što se prvo sprda sa njima a potom ih izvrće ruglu.

Kada se film zaleti, zapitamo se šta je sa odnosom muža i žene. Sve ovo što gledamo je odnos muškarca i žene van bračne zajednice. Felini nam nudi i to. Njihov dijalog je naporan i besciljan. Njihov odnos, čini se, nikada nije bio dobar. Njihovi razlozi previše izlizani. Prosto jedva čekamo da se taj dijalog skloni sa scene i pređemo na nešto drugo. U moru svakakvih žena, sopstvena ovde dolazi kao smetnja. Zašto ovom čoveku sopstvena žena ovde predstavlja tegobu? Zašto je nama ta priča nezanimljiva i želimo preći sa nje na nešto drugo? Gde se izgubila čarolija zaljubljenosti? Da li nam je ono nepoznato i ono što nam ne pripada privlačnije od onog što imamo i što smo dobro upoznali? 

I posle svih tegoba, gde i jedno i drugo nalaze utehu? Snaporaz u jurcanju za drugim ženama. A šta je sa njegovom suprugom? Ona pronalazi utehu u razumevanju koje dobija od druge žene. Da li je samo žena ta koja može da da pravu iskrenu ljubav? Gde je iskrena ljubav od strane muškarca? Ovde vidimo tu iskrenu ljubav i poštovanje ali ono ide samo prema majci. Sve ostalo su avanture, zaljubljenosti, opčinjenosti, razočarenja, smetnje, flertovi, svađe... Jedina iskrena ljubav koju muškarac ima je prema majci. 

Kada je Felini u pitanju, 8 1/2 mi je ostao u lepom sećanju i ovde u finalu vidimo nešto što donekle podseća na taj film a u isto vreme je prelepa scena. Dok se Snaporaz spušta niz tobogan, u isto vreme luta kroz svoja sećanja i kroz nemali broj susreta sa ženama, od sluškinje u kući njegovih roditelja, preko doktorki, slučajnih prolaznica... I ove scene nose tu prelepu toplinu zaljubljenosti i opčinjenosti ženama. Bez obzira ko su i šta su, one nose o nešto protiv čega mi muškarci ne možemo. Razoružani smo i oduševljeni u svojoj zbunjenosti  zaljubljenosti. No, kako sve ne bi bilo cveće i proleće, ova scena se završava tako što je muškarac ogoljen i obesmišljen pred sudom. I opet, sve to je jako mučno za gledanje.  

Na kraju imamo i potragu za idealnom ženom. Potraga je teška i puna nadanja. Rezultat je nešto što je slika, lutka. Nešto što ima fizički izgled najprivlačnije žene koju znamo ali nema život ni mišljenje. Da li smo u potrazi za nečim što ne postoji? Slika je nečega što poznajemo ali ako ta slika progovori, ako izrazi želje, može se desiti da se ne poklapaju sa našim. Dovoljan je samo mali gest iste te žene da sruši idealnu sliku o sebi. Da li onda pred sebe postavljamo nerealne ciljeve i samim tim propuštamo lepotu onih realnih? Felini nas konstantno zbunjuje, udara, gazi ali nas jednostavno razoruža ženskom lepotom, osmehom Donatele Damiani i momentima zaljubljenosti. Postoji li zlatna sredina naše ljubavi prema ženama ili smo možda u blaženstvu ili paklu. Zašto ne možemo da pobegnemo od svega toga? Zar je bitno? Dovoljno je da nam se jednom osmehnu i zbogom pameti.

Zanimljivosti:
Etore Mani koji ovde igra Dr. Kaconija, slučajno se upucao pre kraja snimanja. Dastin Hofman je bio prvi izbor za ulogu ali je odbio jer nije hteo da snima zvuk kasnije već je tražio da se snima direktno. On je smatrao da kada bi kasnije snimao svoje dijaloge, to bi ugrozilo njegovu izvedbu. Stefan Liberski koji je bio statista u Felinijevim filmovima je kasnije napisao knjigu o snimanju ovog.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 7/10

Gran Torino (2008)

Žanr: Drama
Režija: Clint Eastwood
Glumci: Clint Eastwood, Bee Vang, Christopher Carley...

Priča:
Džangrizavi ratni veteran pokušava da utiče na novog suseda, mladog Taoa koji je pokušao da ukrade njegov Gran Torino.

Moj osvrt:
Gran Torino, kroz svog glavnog protagnostu, starog, džangrizavog Voltera Kovalskog pokušava da ispriča nekoliko već viđenih priča, pokušava da obradi nekoliko životnih tema a sve to radi na takav način da od prvog momenta moraš da uhvatiš film za ruku i dozvoliš mu da te vodi kroz sve to što si video toliko puta. Gledali smo priče o sukobu generacija, ljudima koji ne vide druge ljude kako treba zbog gomile predrasuda, ljudima kojima je sukob način funkcionsanja i u svim tim pričama mi čekamo preobražaj, otkrovenje koje će promeniti čoveka. Gran Torino to radi mnogo lepše od većine i ima neke finese koje većina filmova sa sličnom tematikom nema. 

Film ima dve mane od kojih je ova koju ću sad da izložim ozbiljna. Ona druga i ne tako. Elem, Kovalski jeste težak čovek ali njegova porodica je sastavljena od samih idiota. Prvo, toliko nepoštovanja od sinova prema ocu mi je užasavajuće. Kada vidimo da su to uspešni ljudi možemo samo još više da pobesnimo. Ne moraš da imaš perfektnu komunikaciju sa ocem ali moraš da poštuješ to što te je podigao, što ti je brisao guzicu dok sam nisi naučio, što te je hranio dok nisi odrastao, što te je napravio čovekom koji si sad. Ne, toga ovde nema i što je najgore prikazano je na način na koji biste očekivali u najgorim sapunicama. Način na koji se iskazuje nepoštovanje je baš nizak. Klint je omanuo tu i u Devojci od Milion Dolara ali o tome neki drugi put. 

Kovalski je podigao zidove ka svima i neretko je nepristupačan i neprijatan bez ikakvog razloga. I to je lik koji bi trebao da nas nervira, zar ne? Stvar je u tome da ga ovde tumači jedini čovek na planeti zemlji koji može da tumači ovakvu ulogu tako da ga voliš u njoj. Klint briljira u svakom momentu filma. Budimo realni. Gomila dijaloga koje vodi sa momkom (Tao) su prepakivanje istih stvari. Ali kad ih Klint iznese na scenu to je urnebesno i spektakularno svaki put. Da je glavnu ulogu tumačio bilo ko drugi, film bi drastično izgubio na kvalitetu. 

Na samom početku film nam kroz priču jednog sveštenika postavlja pitanje šta je život a šta bi trebala biti smrt. Film uspešno daje odgovor na sve to. Ako gledamo kroz Kovalskog, tu imamo rušenje zidova prema drugim ljudima i veliku žrtvu koju podnosi za budućnost. Kroz celu njegovu priču imamo šta život jeste i šta bi mogao biti. Ne serviraju nam samo one lepe stvari. Priča nam prikazuje i promašaje u ovom čoveku ali opet daje neku sliku kako bi stvari trebale ipak izgledati. Ako uzumemo bilo koji segment filma, imamo odgovore na pitanja o tome šta je to život. Svaka emocija nam je doneta na ekran ali se jasno vidi koje su one lepe. Film pravi jasnu razliku između dobrih i loših poteza i pokazuje koliko dobri mogu da zasene sve ono loše.

Film nam jako brzo pokazuje zašto je Kovalski podigao zidove prema svima. Ovde me je Gran Torino podsetio na White Buffalo gde mi gledamo čoveka koji ima veliku težinu na grudima. Kovalski se ovde veoma brzo otkriva. Njegov put ka tom nekom iskupljenju i rušenju pomenutih zidova zavisi od oproštaja ali oproštaja koji mora sam sebi da da. No on ne ide ka tome planski kao što to donekle radi glavni protagonsta priče o Belom Bizonu. Kovalski na taj put izlazi pukom slučajnošću. Iako je on taj koji je nepristupačan, postupcima ipak lako stiže do drugih. U čemu je onda problem? Šta je rešenje? Rešenje je to što su drugi dospeli do njega. Drugi su uspeli da ga dirnu, da u uliju nadu u nešto bolje. Kroz prijateljstvo sa ljudima koje do nedavno nije mogao da smisli Kovalski nesvesno pronalazi put iskupljenja. Kovalski pronalazi mir. 

Kada zidovi padnu, tu vidimo pravog čoveka. Kovalski prestaje da bude namrgođeni kliše i postaje čovek kojeg želiš da upoznaš. Tu film počinje da nas miluje i uljuljkava. Kovalski ostvaruje prijateljstvo sa momkom iz susedstva (i njegovom porodicom) i ono što on uči momka, ono što pokazuje tim ljudima, svi ti divni i suludi postupci su njegova zaostavština. To je njegov način da učini ovaj svet boljim. Naizgled, to je jednostavno. Samo treba da pomogneš nekom. Pomoć je potrebna svima. Kovalski pomaže momku da pronađe i sebe i pravi put kojim treba da ide. No, teškoće su svuda oko nas. Kako da izguramo? E tu dolazi nešto veliko. Tu dolazi neko ko ti usadi veru u pravi put. Kovalski postupcima postaje voljen ali postaje i uzor. Voleo ga ili ne, neke stvari zaslužuju poštovanje. 

Kao što rekoh, film nas ovde uljuljka, mazi, češka gde najviše volimo pa i vodi ljubav sa nama. I tu imamo gomilu scena koje su praktično prepakovane ali opet, Klint te iste i slične monologe vodi na neki svoj način i njegove bravure će zamaskirati nešto što inicijalno ne govori mnogo. Nešto što smo čuli više puta u filmu je upakovano u prelepo ruho Klintovih genijalština. Kako to da ne voliš? Tu dolazimo do druge mane filma a to je klinac. Možda je momak samo meni antipatičan tako da to uzmite sa rezervom ali način na koji glumi je previše izveštačen, čak i za dete glumca. Sa druge strane, Ahney Her koja tumači njegovu sestru je brilijantna. Srećom, nemam problem sa likom u filmu već samo glumačkom izvedbom koja je u slučaju Bee Vanga, blago rečeno, ispodprosečna. 

Kao što rekoh, zidovi koje je Kovalski podigao padaju kada on stekne prijatelje i to među ljudima koje je prezirao. Ono što je lepo, ovo je dvosmerno. Isti ti ljudi nisu baš gledali blagonaklono na njegovo prisustvo. Ali su jedni druge kupili postupcima. I to je lepota - dozvoliš da ti predrasude padnu tako što uvidiš ljudskost sa druge strane. I ta ljudskost se ovde ne vidi samo kroz velike i lepe stvari već i kroz one ne tako sjajne. Kada vidiš da je onako užasan Kovalski spreman da oprosti i pomogne, film te ubedi da ima nade, ne samo za njega i ljude u filmu. Film te ubedi u nadu u bolje sutra, u nadu u bolje odnose među ljudima. U realnosti gledamo kako su nas vladaoci naterli da mrzimo jedni druge dok oni profitiraju od toga. U isto vreme ovaj film nam obećava nešto sasvim drugo - poništavanje podela. 

I tu smo. Do momenta o kome ću sad pisati film je bio prelepa limunada. Kao što rekoh, film nas uljuljka, utopli, ubedi u bajke, da nam samo dobra osećanja... I onda nas udari u stomak, otrezni, zaledi, baci sa krova višespratnice, zgazi dok ležimo dole bespomoćni. I upravo sva genijalnost ovog filma dolazi u tom otrežnjenju U momentu kada jednu potpunu nevinost vidite oblivenu krvlju, tada sve pada. Upravo kada pomisliš da je sve onako kako si poželeo, zlo te ubedi da ne spava. Zlo ti prikaže krv i poremeti ti rasuđivanje i svest. Spreman si učiniti korak koji nikada ne bi, nesvestan da možeš sebe zakopati, da možeš sebi upropastiti ostatak života. I tu dolazimo do genijalnog sukoba generacija. Zaboravite idiotsku porodicu Kovalskog i taj sukob. Ovde je sukob čoveka koji je preživeo sve varijante onog što dečaku može da se dogodi i dečaka koji tek treba da uradi pravu stvar i/ili pogreši. 

Na ovu genijalštinu dolazi još jedna. Klinta se pretvara u onog tihog osvetnika kojeg smo gledali u dobrim starim vesternima. Tu je sve, i stav i hladan pogled i to neko uverenje da će on izaći kao heroj još jednom. Atmosfera je prepuna takvih emocija, scene su prepune takvog naboja i imamo utisak da je to onaj isti lik. I on jeste taj heroj, jeste borac za pravdu ali ovde imamo dve stvari koje su drugačije. Prva, on je neminovno ostario. Šta on može da učini? Ubeđeni smo da može da pokaže i dokaže da je heroj. On tu ne može da omane. I neće omanuti, nemojte ni jednog momenta posumnjati u to. Heroji su besmrtni u svojim delima. No ovde on ima još jednog velikog protivnika - realnost. Surovu realnost koju ne možeš da poraziš brzim potezom, lukavim trikom i oštrim okom. Ne. Načini na koji se ovde boriš protiv zla se znatno razlikuju. Krv traži krv. Žrtva je neminovna. 

Vratimo se sada na početak, na pitanje života i smrti. Ako je ovaj stari čovek preživeo sve varijante onog što momku može da sledi, može li onda on da navede momka na pravi put? Može li da ga, barem sada, natera da on izbegne to? Eto ga pravi sukob generacija: šta mladi misle da treba da urade, šta stari misle o tome. Ali hajde da pričamo o krucijalnim stvarima a ne trikovima, efektima i šminkanju. Ovo je to. Ovo je iskustvo koje zna da prepozna grešku koju je napravilo i mladost koju instinkt vodi u nepoznato. Šta je život? Traženje pravog puta i stvaranje nečeg boljeg za one koji dolaze iza nas. Život je naša zaostavština ovom svetu. Smrt je zaključak koji zavisi samo od toga kako smo živeli i kakav nam je bio taj životni put. 

I opet, kada pomsiliš da te film umotao u crnilo, on ipak daje neku nadu. Ta nada je upravo Gran Torino. Gran Torino nije nagrada koju si osvojio. Osvojiti nešto možeš i pukom srećom pa i zaslugom drugih. To je nagrada koju si zaradio. To je nagrada koja te podseća da si napravio nešto dobro. To je nagrada koja je jedno od ostvarenja tvojih želja. Ta nagrada je san koji si uspeo da doživiš. I te stvari ipak ulivaju nadu da ima lepote i pravde na ovom svetu. Na tome moramo biti zahvalni i onima pre nas. No u isto vreme to nam je zadatak. Da one koje donosimo na ovaj svet izvedemo na pravi put. Da onima koji dolaze posle ostavimo bolji svet.

Zanimljivosti:
Klintov sin Skot se pojavljuje u filmu u ulozi Treja. Voltov pas Daisy je zaista pas Klint Istvuda. Volt u filmu puca iz oružja samo jednom i to slučajno. Iako je Gran Torino njegov auto, Volt ga nikada ne vozi u filmu. Dugo se mislilo da će ovo biti poslednji film o Prljavom Hariju. Bee Vang koji je tumačio Taoa je rekao kako su Hmong glumci uvek bili izolovani od drugih, nikada im nije bilo dozvoljeno da improvizuju i jednom, kada su svi iz glumačke ekipe išli na bejzbol, oni nisu bili pozvani.

Naj scena:

Krv...
Ne mogu reći da je ovaj deo filma najbolja scena ali ovo je momenat od kog film kreće da bude nešto više. Od ovog momenta pa sve do konačnog obračuna, svi scene su vrhunske.

Moja ocena: 9/10

Adams æbler (2005)

Alternativni naslov: Adam's Apples
Kod nas nazvan: Adamove Jabuke
Žanr: Komedija | Kriminalistički | Drama
Režija: Anders Thomas Jensen
Glumci: Ulrich Thomsen, Mads Mikkelsen, Nicolas Bro...

Priča:
Neo-nacista je osuđen na društveno korisni rad u crkvi gde se sukobi sa neverovatno posvećenim sveštenikom.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, odavno nisam gledao film koji se ovako dobro igra sa borbom između dobra i zla kao i sa temom vere. Toliko je ovde paradoksa, toliko poigravanja sa klišeima, toliko simbolike da film mora da se gleda više puta. Na momente sve deluje apsurdno i može se učiniti da niste baš sigurni šta on hoće da vam ispriča. Budite strpljivi, budite pažljivi i pronaći ćete mnogo dobrog. Tekst sadrži dosta spoilera tako da vam toplo savetujem da pogledate film pre čitanja.

Adam je neo-nacista koji je poslat na društveno korisni rad u manastir gde ga dočekuje Ivan koji mu je sušta suprotnost. I tu se odmah poteže tema jabuka iz naslova. Ivan traži od Adama da izabere jedan realan cilj koji će ostvariti dok se nalazi ovde. Adam bira jednostavan cilj - da napravi pitu od jabuka kada one budu zrele. Hajde da pričamo o Adamovim ciljevima koje je imao pre dolaska ovde. Šta može biti cilj jednog neo-naciste? Šta on od toga može realno da ostvari? Ovde dobija jedan jednostavan zadatak i film te natera da pomisliš da ovaj čovek konačno dobija jedan cilj u životu koji ima smisla.

Ovo je prelep pokazatelj toga da zapravo ne postoji mali clj. Koliko god taj cilj bio mali, ako je smislen, on povlači mnogo stvari. Tako je i ovde. Te jabuke moraju da sazrele i sam Adam mora da bude spreman da napravi tu pitu. Koliko nevolja samo ovde ima, to je neverovatno. Prvenstveno, tu su problemi sa vranama koje napadaju jabuke. Potom, isto to rade i crvi... Imamo i druge probleme koji se isprečuju i odjednom shvatiš da taj cilj nije tako jednostavan. Da moraš da radiš za njega. Da moraš da napraviš mnogo dobrih stvari kako bi došao do toga što želiš. I upravo to film koristi da razvija Adamov lik. I ne samo njegov...

Još jedna genijalna stvar je što ta ista jabuka oslikava Adamovu ličnost. Jabuka je zelena Adam dođe što jasno oslikava mladost. Nedugo potom napadaju je vrane. Ako posmatramo Adama kao to drvo jabuke, te vrane su upravo spoljni uticaji koji loše utiču na mladog čoveka, koji ga razdiru a da on nije ni svestan toga. O da. I tu nam film servira dosadašnje Adamove saborce iz naci pokreta. Potom jabuke postaju crvljive. To je ono što je Adam iznutra. To sve treba da se reši. Čekaj stani, zar ono nije bio samo običan cilj pravljenja pite od jabuka? Ne. Cilj je da pronađemo sebe. No, nije samo to Adamov cilj. I Ivan je na istom tom putu.

Adam, jabuka ... jel vam to malo liči na nešto? Biblija? Film to naravno radi malo drugačije nego kako nam predanja govore. Ono što je zadržano iz biblije je da je ta jabuka na drvetu spoznanja dobra i zla. Ključna stvar je što tu pitu Adam ne jede sam već sa Ivanom. Ivanova priča je na neki način ekranizacija jedne od najmračnijih priča iz biblije - priče o Jovu. Ako je Ivan zapravo Jov, Jov čija vera ne jenjava ni jednog momenta iako mu se samo loše stvari dešavaju, čiji duh nije klonuo uprkos odsustvu bilo čega lepog u životu, zašto bi on morao da jede jabuku pomoću koje će doći do spoznanja dobra i zla? E tu me film kupuje.

Nisu samo Adam i Ivan ovde u centru priče. Još nekoliko likova su ovde ništa manje bitni. Ne samo da i oni nose imena biblijskih likova, tu su da nam se pokaže koliko je ova priča univerzalna. Prvo, svi su u iskušenju. Svako od njih može da donese dobru i lošu odluku i svuda su vidljive posledice tih odluka. Svako od njih je u problemu ali kako tako, uspevaju da se održe? Da li je to vera u svevišnjeg? Izgleda tako, barem neko vreme. Svi su oni došli kod Ivana i dobili spasenje, utočište i oprost tako da je prirodno da pomislimo da su u veri pronašli spas. I jesu, ali ne na onaj klišeizirani način na koji smo navikli gde likovi ni iz čega spoznaju gospoda i izađu na pravi put. Ovde je ključan čovek koji im je pomogao da se kako tako drže puta - Ivan. I tu dolazimo do jedne od glavnih tema filma - vere u čoveka.

Ako izuzmemo Adama, svi ostali veruju Ivanu i veruju u njega. Ako pogledamo te likove, oni i dalje prave greške. Zašto je to genijalno? Zato što smo svi ljudi. I kada izađemo na pravi put, postoje stvari koje nas iskušavaju. I to je genijalno i sa one religijske strane. Konstantno smo pod iskušenjem da napravimo grešku. Niko nije od kamena. Pre ili kasnije volja će oslabiti i napravićeš grešku. Ali bitno je da postoji nešto ili neko ko će te vratiti na pravi put. Ovde je to Ivan. Kada Ivan padne, to postaje jasno kao dan. Tako da i kada ovde dolazimo do vere u Boga, došla je kroz veru u čoveka. Kada taj čovek bude pogođen svim silnim zlom i padne, zapitamo se da li tako treba da prolazi onaj ko je odan Bogu. Da li je Jov zaslužio da izgubi porodicu i sve što ima samo da bi Bog dokazao da će mu taj čovek i dalje verovati? Film te na pametan način natera da razmisliš o tome. Ako je najbolji među nama kažnjen, šta ostaje onda za nas?

Sada dolazimo do jedne sjajne paralele. Ivan se ponaša tako da ne vidi ništa loše ni u čemu. To dovodi do gomile komičnih scena. No to izluđuje Adama koji konstantno pokušava da mu nanese zlo i trudi se da mu na taj način omogući da uvidi zlo. Tu smo. Koliko god bio dobar, Ivan je u užasnoj zabludi. On poriče zlo ili ne vidi zlo ili je nesvestan postojanja zla iako mu se ono konstantno događa. Sa druge strane, Adam se gnuša i odbija sve što izgleda kao gest dobrote. Pogledajmo, ti Adamovi pokušaji da Ivanu pomogne da vidi zlo su zapravo nanošenje zla ili pokušaji da uništi sve ono u šta Ivan veruje. No, ako pogledamo Adama, i on je u istoj situaciji. Ono što radi ne smatra za zlo. Poznaje li onda on dobro i zlo kako bi trebao?

Vratimo se na pitu od jabuke. Pitao sam zašto bi Ivan morao da je jede sa Adamom. Sada imate odgovor. Ta pita je samo simbolični rasplet onog što sve vreme gledamo. Imamo Ivanov put da uvidi i prepozna zlo koje mu se desilo. To je put svakog od nas na kom moramo da budemo svesni i odvojimo loše od dobrog. Isto tako, moramo da prigrlimo to loše. Ne možemo ga uvek pobediti, ne možemo ga izbeći. Moramo da budemo jaki, moramo biti spremni da ga prihvatimo i voljni da nastavimo dalje uprkos tome. Sa druge strane, Adam uspeva konačno da nađe svoj cilj i razluči dobro od zlog kao i da pronađe veru. Kao što rekoh, vera u čoveka je nešto što film i te kako propagira. Kada se Ivan podiže - kada prihvati postojanje zla i samim tim vrati veru u Boga ali i u čoveka. Te dve vere je izgubio u istom momentu. Adam je izašao na pravi put kada je odlučio da se bori za Ivana. Onog momenta kada je shvatio Ivanovu ulogu, kada je počeo da bude svestan šta se gubi Ivanovim odsustvom, tada se u njemu rodila promena. Tada se pojavila ta zdrava jabuka. Tada je počeo da veruje u stvarnog čoveka.

Ono što je najlepše, pričao sam vam tek o nekoliko stvari. Film je prepun svega i svačega. Za mene je bio baš prijatno osveženje. Nasmejao me je više puta i naterao me je da se zamislim skoro u svakoj sceni. Nekoliko dana posle gledanja i dalje me drže utisci. To je najbolji znak da ću se filmu vraćati još nekoliko puta jer sam ubeđen da ima tu još stvari koje nisam video a koje zavređuju pažnju. Ne bih ga zvao crnom komedijom jer uči više o životu od mnogih drama.  Bilo bi nepravedno da ne spomenem glumu. Tomsen i Mikelsen pre svega su perfektni. Pominjao sam već ovo ali moram opet, za deset puta manje od ovoga Holivud dodeljuje oskare.

Zanimljivosti:
Scena sa vranama je trebala biti plod specijalnih efekata. Međutim, nekoliko ljudi iz Češke se pojavilo sa treniranim vranama i pomogli su u snimanju scene tako da su troškovi na kraju bili znatno manji.

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 8/10