Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

понедељак, 24. април 2017.

Le Trou (1960)


Alternativni naziv: The Hole
Kod nas nazvan: Rupa
Žanr: Kriminalistički | Drama | Triler
Režija: Jacques Becker
Glumci: André Bervil, Jean Keraudy, Michel Constantin ...

Priča:
Četvorica zatvorenika planiraju bekstvo iz zatvora. Kada im se peti pridruži, dolazi do nepoverenja i nesigurnosti.

Moj osvrt:
Le Trou na prvi pogled izgleda kao još jedan film o bekstvu iz zatvora. Prva stvar koja mi padne na pamet kada pričamo o bekstvima je naravno Veliko Bekstvo. Beskrajno zabavan film sa besmrtnim MekKvinom. Da li je ovo na sličan fazon? Ne. Nema čoveka koji će da vodi šou. Ovde se svi likovi gledaju kao jedinka. Sledeći film - Bekstvo iz Alkatraza. Imam utisak da je nešto promaklo tom filmu da bude spektakl. Morao je duže trajati, morali su nam dati vremena da sagledamo težinu poduhvata. Da li Le Trou podseća na to? Donekle. Samo što ide korak dalje. 

Bekstvo iz Šošenka - to je druga kategorija. To je drama, to je film o prijateljstvu. Le Trou se igra sa odnosima između likova ali nam donosi dileme umesto da učvršćuje vezu između ljudi. Zašto ne bi pomenuli i neverovatno zabavni ali isto tako bajkoviti Prison Break. Ima i tih elemenata ovde ali su prizemniji. Le Trou vas neće kupiti trikom pa vas držati u neizvesnosti do kraja, neće vam servirati spektakl koji će vas prikovati za ekrane, neće vam kreirati dinamiku uz koju će film da proleti. On svoje kvalitete pokazuje na potpuno drugačiji način. 

Prvo o samom bekstvu tj. planu bekstva. Nema ovde nekih spektakularnih zamki, trikova i izvedbi. Le Trou vas vodi postupno kroz bekstvo i prepreke. Npr. imamo zadatak koji treba da izvršimo, recimo treba da se probije beton. Gledaćete probijanje tog betona u svim ključnim momentima. Ne mislite sada da je ovo 20 minuta udaranja u kamen koje će vas uspavati. Ovo je napravljeno odlično. Znate one momente kad se zapitate kako je moguće da su ovo izveli pa podrazumevamo da nije to tako teško. Recimo kada likovi uz pomoć žice, šnale ili igle otključaju vrata. Da li ste pokušali nešto tako? Le Trou nudi realnost. Ako je to beton, ruke će ti otpasti dok ga ne probiješ. Ako je blato, uprljaćeš se do kraja. Le Trou vam relativno brzo nudi putanju bekstva. Ostaje samo da se plan ostvari. "Samo". 

Zapanjuje odsustvo neplaniranih pizdarija koje samo nerviraju i služe da se kreira neka tupava tenzija. Nemamo neke stvari koje upadnu sa strane i pomrse konce. Nije to cilj ove igre. Ovde imamo bekstvo, imamo ljude u ćeliji i to je sasvim dovoljno. Prvi sukob je između čoveka i građevine koju mora da pobedi kako bi našao izlaz. Drugi sukob koji vidimo je između begunaca i vremena tj ostvarivosti njihovih planova. Treći - sukob između ličnog i zajedničkog. I upravo tim redosledom se stvari i odvijaju. Film nije želeo da se raspline, nije imao potrebu da kreira obrte. Prvo vas vodi kroz plan bekstva i zadatke, posle vam daje atmosferu i situaciju, i na kraju dobijate likove i moralne dileme. 

Uvek imaš priliku da likove baciš u nepriliku nekim neplaniranim stvarima. Pogledajte recimo Prison Break. Tu imamo vazda događaja koji iskrsnu i to po pravilu budu prepreke koje deluju nepremostivo. To je ok kad kreiraš nešto zabavno, nešto što treba da donese dinamiku. Ali takve stvari te ne teraju na razmišljanje, ne teraju te da se odlučiš i opredeliš na osnovu moralnih dilema već te teraju da gledaš šta će sledeće da bude. Le Trou kreira neprilike tako što lični problemi svakog od likova isplivaju na površinu. Imamo ekipu koja treba da pobegne. Tu pre svega moraš da imaš timski rad. Film je pametno predstavio bekstvo kako nam ne bi skretao pažnju sa likova. Kada se moralne dileme uključe, možemo da se saživimo sa likovima, da podržavamo, kritikujemo, favorizujemo ili žalimo svakog od njih. 

Sa Bekstvom iz Alkatraza sam imao mali problem što mi je samo bekstvo u jednom momentu izgledalo lako. Naravno, ono to nije bilo ali mi se čini da je tu falilo minuta da predstave svu težinu tog poduhvata. Ovde do tenzije dolazi tek kada vidite izlaz. Onda se zapitate da li će neko primetiti šta se dešava, da li će likovi stići da izađu na vreme. Prosto neverovatno da najviše strepite u momentima kada bekstvo nije u toku i uslovno rečeno, ništa bitno se ne dešava. Naravno, nema ovde suvišnog momenta. To je jako dobra strana ovog filma. Sve što se dešava ima veze ili sa bekstvom ili sa likovima i odnosima među njima. Ali veliki utisak ostavlja to da u momentu kada sve izgleda gotovo, imamo najveći strah. I tek tada se pitamo šta će biti kada ovi ljudi pobegnu. I što je najbolje, tek tada krenemo dublje da zalazimo u svaki od likova. 

Najbolja stvar za mene ovde je atmosfera. Kako vreme prolazi, sve više imamo taj osećaj skučenosti. Konstantno nismo sigurni da li je dan ili noć. Kada god likovi pomenu satnicu, pitamo se da li je to pre ili posle podne/ponoći. Taj osećaj nelagodnosti raste polako kroz film i pri kraju samo čekate da vidite nešto što nisu zidovi. Sunčeva svetlost ili mesečina deluju kao najveća moguća nagrada. I na sumornu atmosferu dolazi i tenzija među likovima. Dok je bekstvo planirano i dok je bilo u magli, njihova saradnja je bila besprekorna. Kako je bekstvo izvesno i likovi se poznaju, dolazi do nepoverenja i moralnih dilema. U tom momentu vam je jasno da gledate odličan film. 

Ako jurite film koji će vam doneti neko spektakularno bekstvo iz zatvora, zaobiđite ovo. Ovom filmu nije cilj da vas zabavi. Cilj filma je da vas natera da sudite likovima, da ispitujete njihov karakter, da sa njima prolazite kroz moralne dileme. I za mene možda i bolja stvar je da film ima nameru da vas atmosferom natera da želite izaći napolje zajedno sa likovima. I to ćete želeti više nego slobodu za ljude čije priče pratite. U moru stvari sa istom ili sličnom temom, ovo je nešto što Le Trou izdvaja od svih ostalih. Retko koji film donosi ovako učmalu i turobnu atmosferu zatvora. Čak i samo zbog toga ovo vredi pogledati.

Zanimljivosti:
Režiser Žak Beker je umro dve nedelje po završetku snimanja. Film je zasnovan na istinitom događaju. Jedan od begunaca čak i glumi u filmu (Jean Keraudy). Žan-Pjer Melvil je rekao da je ovo jedan od najvećih francuskih filmova ikada. Zatvor Le Sante je rekreiran do poslednjeg detalja i to zahvaljujući beguncima koji su i učestvovali u stvaranju ovog filma.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 8/10

петак, 21. април 2017.

Az ötödik pecsét (1976)


Alternativni naziv: The Fifth Seal
Žanr: Drama | Ratni
Režija: Zoltán Fábri
Glumci: Lajos Öze, László Márkus, Ferenc Bencze ...

Priča:
U Budimpešti 1944, časovničar, prodavac knjiga i drvodelja piju u kafani sa vlasnikom kada im se pridruži potpuni stranac. Časovničar postavlja hipotetičko pitanje koje će promeniti živote svih njih.

Moj osvrt:
Ovo je jedan od onih filmova koji se baziraju na dijalogu. Tu naravno moraš da imaš inteligentan dijalog, moraš da imaš ubedljive aktere ili i dobru ideju. Ideja Petog Pečata je zapravo kritika rata jer se radnja filma i dešava u to vreme. Akcenat je stavljen na čoveka i čovečanstvo u ratu. Fazon je u tome što je ovaj film višeslojniji, što je širi od toga za šta se izdaje. Ovde možete povezati njihove razgovore sa bilo kojim bitnim događajem ili bilo kojom bitnom istorijskom ličnošću ili idejom. Sve i svi su ovde na tapetu. Čovek je ogoljen. Prikazan je kakav jeste, čist i prljav, i dobronameran i zao, samoživ i brižan, jak duhom i materijalista. 

Ovde ću izneti jedinu manu filma. Sve ovo je preširoko. Odlični su dijalozi, poruka je na mestu, ali film konstantno luta na ivici toga da se raspline, da krene o onim pričama o kojim možeš pričati večno a ništa ne reći. Ok, sve mi to znamo, ali daj nam malo materijala da potkrepi te priče. To film i daje na kraju, ali mi se čini da je moglo bolje, surovije, upečatljivije. No, poruka je bitna. U svemu što je vezano za čoveka uvek postoji druga strana. Koliko god dobar bio, postoji trunka zla u svakom, koliko god iskren bio, postoji sitna laž koju svako nosi. Sve zavisi od tačke gledišta. 

Rekoh da je ovde tema drugi svetski rat ali da se ovo što gledamo može povezati sa bilo čime. Kako dolazi do tih stvari epohalnih razmera, kako dolazi do velikih promena, ideja i revolucija? Kako svet to napreduje i nazaduje velikim koracima? Kako uopšte dolazimo na ideju da pokrenemo nešto veliko? Kako uopšte imamo ideju za bilo šta? Kako se ističemo i izdvajamo od drugih? Kako dolazimo dotle da nekom želimo zlo i kako dođe dotle da želimo da ga napadnemo? Šta nas to motiviše da dokažemo drugima da nisu u pravu? Braćo i sestre, sve kreće iz sukoba mišljenja. Ali nije sve samo u tome. Kao što rekoh, sve zavisi od tačke gledišta. 

Promena je večna, promena je bolna bez obzira bila na bolje ili gore. Ali tu imamo jednu bolnu činjenicu - kakva god promena bila, koliko god ideja koja je zavladala bila dobra, čovek ne prestaje da pravi loše stvari. I najbolju stvar čovek može iskoristiti da stvara zlo. Uzmimo ideju Hrišćanstva koja bi u osnovi trebala biti dobra. Kako su je ljudi iskoristili? Koliko ih se krije iza tog simbola čineći zlo? Svesni smo stanja u našem društvu, svesni smo nesposobnjakovića koji vladaju. Mislite li da bi baš sve bilo ok da oni odu? Naravno da ne, pa svi oni odu pre ili kasnije. Zašto nam onda nije bolje? Nije tako teško menjati sistem i način na koji nešto funkcioniše. Čoveka je jako teško promeniti. 

Sada želim da se mislite o nekom sa kim se vaše mišljenje o nekoj temi jako razlikuje. Vi branite svoj stav i znate da je njegov stav pogrešan. Stvar je u tome što dok vidimo grešku kod tog drugog, ne razmišljamo o njegovom gledištu. Čak i najveći zlikovci u svojoj glavi možda imaju dobru nameru. Njihova namera nije svesno zlo već ideja o nečemu što vodi ka boljitku. To ne opravdava čoveka koji čini zlo. Ali isto tako, ko nam garantuje da naša ideja i naš stav nisu zlo u očima drugih. To je jeziva činjenica na koju film ukazuje. Svi mi u svojoj glavi ne vidimo zlo u sopstvenim namerama, namerama koje mogu biti monstruozne do krajnjih granica. 

Kada imamo taj stav i ideju koja je u sukobu sa nekom drugom idejom ili stavom, mi želimo najbolje. Mi vidimo samo dobro u onom što nameravamo. Čak i ako to zaista jeste dobro, mi smo i tada nesvesni posledica. Zašto? Zato što ne razmišljamo o tome kako ćemo biti shvaćeni. Ne postoji nešto što je očigledno zlo ili dobro. Pitanje je ko kako shvata tu nameru ili ideju. Nešto što je u našoj glavi bezazlena šala ili mali gest može dovesti do nečega velikog. Nešto što je u našoj glavi dobra namera može imati neočekivano loš epilog. Nije to mala stvar. Užasno je nezgodno kada tvoja ideja dovede do lošeg iako nisi imao tu nameru. Tada si ti krivac a da možda i nisi učinio ništa. Sve se to dešava iz razloga što u glavi imamo samo jednu verziju, jedno gledište i jedan epilog na umu. 

Da li je tačno da svako ima cenu? To svakako može da vas uvredi. Smatrate sebe visoko moralnom osobom. Neko ste ko ne bi ni mrava zgazio. Propagirate dobre stvari. Da li postoji cifra kojom bi vas neko mogao kupiti? Verujem da se neki od vas ne bi prodali ni za kakvu cifru jer pre svega verujem u dobrog čoveka. Dobar čovek je iznad svega, iznad svake ideje, događaja, iznad bilo kog boga. Ali ne verujem da postoji čovek koji nema cenu. Hoćete li da vas ubedim? Šta ako je vaš život u pitanju? Da li biste ga dali za nešto? Verujem da postoje ljudi koji bi i život položili za nešto veliko ili pre svega za nekog. A šta ako je život nekog vama dragog u pitanju? Šta ako je život vašeg deteta u pitanju? Da li biste se prodali tada? 

Kada se nešto loše dešava i mi odstupamo, sakrivamo se, okrećemo glavu jer mislimo da smo nemoćni da nešto promenimo, da li nas to opravdava? Koliko puta ste čuli čoveka koji kaže da mu je savest mirna jer on nije učinio ništa loše kada se nešto loše desilo? Da li se slažete sa ovim? Hajde ovako. Dešava se nešto zlo, nešto što nas stotinak može da promeni. Nas je hiljadu i svi kažemo "Ja tu sam ne mogu ništa promeniti. Savest mi je mirna. Nisam naneo zlo." Deo nas je mogao ispraviti grešku a niko ništa nije učinio. Ponavljam pitanje - da li nas to što nismo naneli zlo oslobađa a mogli smo to zlo sprečiti? Razmislite o tome kada god kažete da ste nemoćni nešto promeniti. 

Kada likovi dođu pred moralnu dilemu tada nastaje haos u njihovim glavama. Da li nesvesno naneti veliko zlo ili svesno patiti užasno. Razmislimo, da li uopšte možemo dati odgovor na to? Ok, kada se unesemo u te dve uloge, možda je odgovor očigledan. Stvar je u tome što tu odluku ovde donosimo svesni. Tako dolazimo do činjenice da smo svesni da naša odluka donosi zlo bez toga da smo mi taj koji ga nanosi. Tada dolazi i dotel da smo svesni zla i da kod nas postoji empatija. Eto ga odgovor. Da li nas to što smo nesvesni zla koje nanosimo opravdava i spašava krivice? Da li činjenica da patimo znači da smo čisti i ispravni? 

Hajde još malo da pričamo o izboru uloga. Da li nam je teško da dodelimo ulogu? Naravno da nije. Lako ćemo u našem okruženju pronaći osobu koja je u našim očima loša. Lako ćemo pronaći i onoga koji pati. Jako je lako suditi, lako je okarakterisati nekog, lako je zamisliti se u nečijim cipelama zato što vidimo samo ono što želimo. Mi vidimo samo ono što nas fascinira, ono što nam bode oči. Pre nego što se zamislite u koži nekog ko je uspešan ili bogat, razmislite o odricanjima koja je on morao da napravi, razislite o strahu u kom živi, razmislite da li drugi žele da vas gledaju na isti način kao i tog čoveka. Onda i nije baš lako. A šta, lako je? Pa da, vi ste sigurno taj koji zna, koji može da podeli uloge, koji je zaslužio da je na prestolu. Pazite samo na kamen koji vam je nad glavom. Nenaviknuti ste na tako nešto. Zašto? Zato što nećete prihvatiti ni jednu ulogu koju vam drugi ponude. Vi ste iznad svake od njih. 

Rekao sam na početku da ovaj film u potpunosti ogoli čoveka. Stvar je u tome da mi čoveka gledamo po onim dominantnim osobinama, po onome po čemu se čovek ističe. I najveći zlikovac na svetu možda može biti veliki pesnik. Nikada ne znate. Zašto? Zato što naša dela istaknu ono najbolje ili najgore u nama. Ako u vama čuči nešto veliko, ukoliko mislite da to svet ne vidi, onda to ne pokazujete dovoljno. Ako mislite da neko ima pogrešnu sliku o vama onda porazmislite zašto je takvu sliku dobio. Najveći deo naše ličnosti može biti veličanstven. Šta to vredi kada nad svim tim dominira nešto loše. 

Da se nadovežem na ovo čime sam završio pasus. To loše, to zlo koje pokazujemo mi ili bilo ko drugi dovodi do obezvređivanja života. Ne mislim tu da će zlo nužno dovesti do oduzimanja života. Zlo nas natera da se plašimo, da se krijemo, da ne radimo sve ono što bi želeli, da ne pokazujemo sve ono što umemo. Zlo ubija sve kreativno i dobro u nama. Zlo ubija sve ono zbog čega se zovemo čovekom. I to sve iz straha za sopstveni život. Sačuvaćemo život a izgubiti sve ono zbog čega volimo biti živi. Da li je takav život vredan? Šta sledi iz svega toga. Film to na samom kraju jako slikovito dostavlja. Sve veliko, sve lepo se ruši. Nama ostaje samo da hodamo po tim ruševinama i bežimo od zla. Dokle?

Zanimljivosti:
Film je zasnovan na istoimenoj knjizi koju je napisao Ferenc Sánta.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 8/10

понедељак, 17. април 2017.

Citizen Kane (1941)


Kod nas nazvan: Građanin Kejn
Žanr: Drama | Misterija
Režija: Orson Welles
Glumci: Orson Welles, Joseph Cotten, Dorothy Comingore

Priča: 
Nakon smrti izdavačkog tajkuna, novinari su se dali u misiju otkrivanja šta znače njegove poslednje reči.

Moj osvrt:
Zašto je građanin Kejn smatran za možda i najveći film ikada? To je pitanje koje sam postavio sebi posle prvog gledanja. Da li sam pronašao odgovor i posle drugog? Ne bih mogao sa sigurnošću da kažem. Ne razumite pogrešno, odličan je ovo film. Jasan mi je i značaj koji on ima, vidljivi su svi silini kvaliteti. Jedino što po meni nema snagu da bi doseglo neke nedodirljive visine je sam sadržaj. Tu film nije doneo ništa novo i ništa spektakularno. A opet, način na koji je izneo priču je poezija. No, da pokušam da dam sebi odgovor na pitanje kojim sam otvorio ovaj tekst. 

Da li je ovo najveći film zbog režije, načina na koji je snimano, scenografije, kadriranja, upotrebe svetlosti... Na žalost, ne mogu vam ovde dati odgovor. Nisam ni blizu filmskog kritičara, nisam znalac kada je film kao umetnost u pitanju. Ja sam samo lik koji voli da pogleda film i traži priču i detalje u njemu. Ali i kao ovakva neznalica mogu da kažem da je svaka scena prokleti spektakl. Tri čoveka stoje i pričaju o novinskom članku a upotreba svetlosti i senke je takva da imate utisak da se radi o odukama koje menjaju svet. Tu moramo skinuti kapu Velsu i drugarima jer se vidi koliko je truda u svaki detalj ovoga uloženo. 

Da li je ovo najveći film zbog neverovatnog Velsa, čoveka koji će vas nasmejati, rastužiti, šokirati, koga ćete voleti, prezirati, kojem ćete zavideti i kojeg ćete žaliti. Gledali ste sigurno mnogo filmova gde isti glumac glumi osobu u različitim životnim dobima. Vels će vas ubediti da ima dvadeset ali i da ima šezdeset. Ubediće vas da je on kao glumac pun snage ali i da je slabašni starkelja. Ubediće vas da je osoba puna života ali i da je potrošen, tragičan lik. I to je nešto što zaslužuje najveći mogući naklon. 

Da li je ovo najveći film zato što nam je predstavio sukob generacija u jednom čoveku. U mladosti vidimo želju da se menja svet, da se suprotstavi svime, želju da se postane vladar. U starosti kod iste osobe vidimo samo želju da sačuva ime, želju da mirno bude ono što jeste bez namere da se talasa. I nije samo taj kontrast ovde spektakularan. Moraš da mi daš ono što je čoveka dovelo od tačke A do tačke B. Pisao sam već o tome u The Best of Youth. Šta je čoveka transformisalo, šta mu je ubilo želju, šta ga je dovelo do toga da ne prepoznaje sebe iz mladosti? 

Hajde da prethodno pitanje razbijemo na dva. Šta nas to uzdiže? Prvo, moramo imati motiv, moramo imati želju za nečim, za nekim dostignućem. Želimo videti svoje ime visoko, želimo menjati svet, svest, stvari, ljude koji nas okružuju. Nije sporno da to možemo raditi samo zbog sebe, ali postoji neko ko nas gura, ko nam je oslonac. To su ljudi koji nas vole. To može biti porodica, mogu biti prijatelji, pa čak i poznanici koji nas poštuju. Građanin Kejn ne umire u patetici, u ljubavnim scenama u momentima romantike i velikih reči. Nema toga ovde. Pa kako nam dovraga dostavljaju odnose između ljudi?  Genjalno. Detaljima koje možemo prepričavati čak iako sve ostalo u filmu zaboravimo. Pogledajte priču oko teksta koji Kejnov prijatelj piše o Kejnovoj supruzi. Tu smo videli sve. Ljubav, poštovanje i sukob. Bez obzira na epilog, vidimo koliko dve osobe poštuju jedna drugu, koliko se vole i cene. I upravo to što su nam takve stvari jasne, čine ovaj epilog značajnijim. 

Drugo pitanje je zbog čega padamo, zbog čega izdajemo ono što jesmo, šta nas to vuče dole? Da se ne lažemo, svako od nas je odustao od nečeg što je smatrao bitnim i velikim. U većini slučajeva i dalje smatramo da je to bitno, da je to nešto što je moglo da ostavi utisak. Zašto smo odustali? Sada dolazimo dotle da su ova dva pitanja ipak jedno. Odustali smo zbog onih koje volimo. Zbog njih smo spremni doživeti poraz, zbog njih ćemo uraditi nešto što nikada ne bi. Oni nam mogu biti motiv da napravimo nešto veliko ali nam isto tako mogu biti i sidro. Ne postoji dovoljno dobar odgovor na to šta nam je u kom momentu bitnije. Grešimo što uopšte merimo ljude i situacije. 

Fascinira Kejnova želja za potpunom kontrolom. Fascinira i njegova egocentričnost. Da li je sopstvena slika koju je stvorio bitnija od svega? Da li je bitno da se za njega vezuju samo velike stvari? Naravno da jeste. Da nije, ne bi ceo svoj život posvetio stvaranju te slike. Svako uživa u pobedama, u pažnji, u tome da je najbolji u nečemu, u tome da mu ime pominju sa poštovanjem, u tome da je uzor. Tu imamo nekoliko problema. Prvi je taj da ambiciju ne izjednačavamo sa željama već sa dokazivanjem. Takva ambicija nas na žalost neće vući napred već ćemo joj robovati. 

I konačno, najbitnije od svega je da li smo želeli da budemo to što smo postali. Mogu ovde da lupetam do sutra, mogu da pišem velike reči, mogu da vam objašnjavam da ne treba da robujete onom što društvo postavlja kao standard, mogu da vam govorim da samo vi treba da postavljate ciljeve koje ćete dostići i da oni treba da se ravnaju sa vašim željama. Ali sve vi to i sami znate. Postoji nešto što je napravljeno za decu a što govori veliku životnu filozofiju, potpuno istu kao i ovaj film. Sećate se sigurno onog crtanog filma sa bikom Ferdinandom. On je mogao biti najbolji bik u koridi ali sve što je želeo je da sedi pod drvetom i miriše cveće. Šta je onda razlika između Ferdinanda i Kejna? Mudrost. Jedan je kasno shvatio šta ga je zaista činilo srećnim, drugi se izborio da bude srećan tim, za sve druge malim, a za njega neopisivo lepim stvarima. Ako vas ambicija deformiše i satire, zapitajte se zbog koga i za koga radite to što radite. Ambicija neka bude sluga vašeg zadovoljstva. Ako kasno shvatite ovako nešto, promašili ste svoj put.

Zanimljivosti:
Film je doživeo krah na blagajnama. 1941, na dodeli oskara, ljudi su zviždali svaki put kada je Građanin Kejn pomenut. Kada Kejn uništava sobu svoje supruge kada ga ona napusti, Velsove ruke su prokrvarile. Ta scena je snimljena iz jednog pokušaja. Viljam Rendolf, po kome je zasnovan lik Kejna, se trudio da film nikada ne bude prikazan jer je Velsa smatrao komunistom. Čak se govorilo da je želeo da pošalje golu ženu da upadne u Velsovu sobu jedne večeri pri čemu bi fotograf ovekovečio tu scenu. Vels je tu noć proveo van hotela tako da se ne zna da li je ova namera bila istinita. 

Originalni negativi ovog filma su izgoreli u požaru. Scena sa horom devojaka je trebala biti snimana u bordelu ali studio to nije dozvolio. Kada Kejn drži svoj govor, publika je zapravo kreirana od fotografija koje su izbušene iglama i iza kojih se pomera svetlost kako bi izgledalo da se ljudi kreću. Vels je želeo da se film zove John Q. Naredno ime koje je dato filmu je American da bi tek na kraju dobio ime Citizen Kane. 

Xanadu je pravljen po rezidenciji Vlijama Rendolfa. Tokom snimanja, Vels je bio užasan prema Doroti Komingor kako bi je doveo dotle da ga mrzi da bi njena gluma bila uverljivija. Suzanin glas je zapravo glas profesionalne operske pevačice koja je po Velsovim instrukcijama namerno pevala lošije. Ted Tarner je želeo da plati bojenje ovog filma. Velsu se nije sviđao rasplet filma.

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 8/10