Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

понедељак, 18. јул 2016.

Zootopia (2016)


Zootopia (2016) on IMDb
Kod nas nazvan: Zootropolis: Grad životinja
Žanr: Animacija | Akcija | Avantura | Komedija | Kriminalistički | Porodični | Misterija
Režija: Byron Howard, Rich Moore
Glumci: Ginnifer Goodwin, Jason Bateman, Idris Elba ...

Priča:
U gradu životinja, mladi policajac sarađuje sa varalicom kako bi rešili misteriju nestalih životinja.

Moj osvrt:
Već sam pričao o tome da kada praviš animirani film namenjen i klincima i odraslim, mora da bude za svakog po nešto. Moraš da prodaš nešto što ima ok poruku za klince i nešto što opet ima sadržaj koji mi stariji možemo da prokljuvimo. Kada šalješ poruku, to ne treba da bude plitko kao u vazda precenjenom Frozen gde se inteligencija devojčica svede na jadni minimum i gde je rasuđivanje diktirano društvenim mrežama. Ovde se prodaje ta neka priča da treba da budeš ono što želiš i da treba da se izboriš za to. Naravno, prodavano je ovo gazilion puta i na bolje i na gore načine. Ne mogu da hvalim način na koji je to urađeno ali mogu da hvalim to što su se odlučili da zauzdaju patetiku i ova "budi ono što hoćeš" priča nije svedena na "budi ono što hoćeš iako te celo društvo ismeva i niko ne lajkuje tvoje statuse". Iskreno mislim da će sve više biti mudroserija za FB generacije s toga respekt za Zootopiu što je odustala od takvog sadržaja. 

Naravno mora biti problema i moramo videti neka saplitanja. I ovo mi takođe deluje već viđeno ali opet, nikako loše. Hteli su da serviraju neko otrežnjenje. Kako se to majstorski radi imate u Pinokiu. Znate već scenu u kojoj dva lukavca varaju našeg dragog lutka. To deluje bolno jer neko nastrada u svojoj nevinosti. Ovde je to opet onako osrednje. Ljudi ne veruju u tebe i procenjuju te pogrešno. Mislim ok je to, dobra je to poruka klincima ali opet, ništa neviđeno. 

Zanimljivo je što su se odlučili za tu neku detektivsku priču. Obično se u novim animiranim filmićima ide na akciju, avanturu i humor. Naravno, sve se to svede na isto, na neku zabavnu mini dramu koja nam treba biti lepo složena. Neki odlutaju u patetiku a neki opet serviraju lepu stvar. Retki su dijamanti poput Song of the Sea (verovatno najbolji film novijeg doba koji pogledah). I ova priča je ok. Ne mogu da kažem da je opasno zanimljiva i neočekivana. Zapravo, ona je ono što sam i mislio da će biti. Ali eto, respekt za to što su nam dali neku detektivsku priču. 

Ovo što do sada nabrojah nije naročito epohalno. Šta onda diže kvalitet ovog filma? Neću pominjati animaciju. Ako mi u današnje vreme ne dostaviš vrhunsku animaciju, onda nešto stvarno nije u redu sa tobom. Prvi veliki kvalitet su likovi. Nisu oni epohalni u smislu da ćemo ih pamtiti večno. Nemamo tu Simbu, Buza ili teko nekoga. Namerno ne pominjem likove iz Grimovih bajki jer su oni besmrtniji od bilo kog filma. Ono što je bitno, karakterizacija likova je takva da su nam oni ovde izuzetno dragi. Koga god da vidimo na ekranu, zadovoljni smo. Svako ima neku mini ulogu koja prija. Svakom je data neka karakteristika, neki geg ili nešto što ga izdvaja od ostalih. Nije to nebitno. Evo sad razmišljam o Frozen i ne sećam se puno detalja koji izdvajaju likove jedne od drugih. Tamo su likovi jako plitki i manje više sem dve sestre su i nebitni (tačnije sem jedne sestre i eventualno sneška). 

Kreće se u neku priču o Zootopiji, kako je to savršeno harmonično okruženje itd. To prosto upire prstom na ono o čemu ljudi trube a to je kako naše društvo treba da bude uređeno, tj. za šta se prodaje a šta zapravo jeste. U teoriji sve bi to trebalo da funkcioniše ali praksu pre svega zeznu budale a potom i svi mi jer nismo programirani na isto ponašanje. No, ovo je više kritika nas nego sprdnja sa životinjicama i zato Zootopiji treba skinuti kapu. Ovo nije smešna tema kojom se treba baviti već nešto ozbiljno. 

Kad smo kod smešnih tema, Zootpija se prilično sprda sa stvarima koje su naša svakodnevica. Recimo ovde vidimo da su radnici na šalteru lenjivci (životinje). Ima li boljeg poređenja (čast izuzecima)? Zapanjili biste se kada bi vam neko saopštio koliko ste vremena izgubili čekajući u redovima. Potom šefovi su uvek strogi i retko su uz nas. Sistem uvek radi protiv ljudi itd. I dok se ovde smejemo tome, u stvarnosti nam to nikako nije smešno. To je zato što nikada ne naučimo lekciju. 

Ono što je najviše akcentovano je, verovali ili ne, rasizam. Ovde se koriste predatori kao vrsta u koju je lako upreti prstom, koja treba da bude izopštena iz društva i za koju imamo ta neka mišljenja da su stvoreni pogrešno. Kao i za prethodne teme i ovo je ok. Klinci treba da budu svesni da treba da prihvate razlike. Ali kada smo već kod rasizma, tu je sve rečeno. Sada je to otišlo u krivim putem. Sada se tu patetiše, to se koristi kao oružje. Ne može se više snimiti ništa što već nije rečeno. Sada to odlazi u idiotske patetične proizvode poput Remember The Titans i bezmudih i nebitnih poput 12 Years a Slave. Ovo nije idiotski, ovo je ok, ali sam već sve ovo video. 

Zootopia je sasvim ok filmić. Ima ok dozu humora ali ništa što će vas naterati na salve smeha. Ima više stvari za klince a ne toliko za nas starije. Ima ok priču ali ništa što niste videli. Ima odlične likove kakvi se ne sreću često ali nema nekih koje ćete večno pamtiti. Malo je tu jedinstvenih stvari ali opet, sve je upakovano kako treba u jedno pristojno ostvarenje.

Zanimljivosti:
Poster za ovaj film se mogao videti u Big Hero 6. Inicijalno, Nik (lisica) je trebao biti glavni lik ali početni testovi sa publikom su se pokazali da se ljudi teško vezuju za njega pa je promenjen plan.

Naj scena:

Na šalteru

Moja ocena: 7/10

четвртак, 07. јул 2016.

Contact (1997)


Contact (1997) on IMDb
Kod nas nazvan: Kontakt
Žanr: Drama | Misterija | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Robert Zemeckis
Glumci:  Jodie Foster, Matthew McConaughey, Tom Skerritt ...

Priča:
Posle godina potrage naučnica otkriva signal sa zvezde i dolazi do dokaza o inteligenciji van planete Zemlje.

Moj osvrt:
Ovaj film toliko troši vreme da se jednostavno pitate o čemu se zapravo ovde radi, šta je tema filma, šta je pisac hteo kasti. Mislim kontam, hoćeš da napraviš mega spektakl i onda ćeš da filuješ film gomilom scena ali bokte čoveče, daj nešto makar malo gledljivo. Ovde većina stvari jednostavno nema mesta, nema smisla ali kako je ceo film neodlučan šta želi da bude onda ne mogu da kažem da su to trebali da izbace. Da su izbacili sve što je suvišno, imali bismo kratki filmić od jednocifreno minuta koji bi možda bio dopadljiv. 

Prva stvar koja izluđuje je gomila sporednih likova koji konstantno rade protiv ovih glavnih. Ne postoji momenat u kom neko ne radi protiv ciljeva lika kojeg pratimo. Ok bi bilo da pratimo teroristu ili samoubicu ali gledamo naučnika koji ne radi naročito zanimljiv posao. Ali eto, moramo da gledamo gomilu idiota i da čekamo još jedan momenat u kome ćemo im se uneti u lice i reći "prc magarče". Meh, možda bi mi to prijalo da imam 20tak godina manje. Ovako su to za mene idioti, promašeni likovi, promašena radnja i promašen film u svim tim momentima. Čemu to služi? Ama baš ničemu. Sreća pa se to forsira kroz ceo film. 

Sledeća nepodnošljiva stvar je romantična bljuzga između ljudi koji imaju skice umesto stavova, čiji dijalozi nisu ni u Šotra rangu "vi ste topli uzdah bića moga mlađanoga". Način na koji njihova ljubav preovladava (kroz) stavove koji smrde na daleko je masterpis idiotizma. Ovo je romantična priča za sredovečne tetke koje uzdišu za muškim likovima iz epizoda Kasandre stojeći uz šporet dok čekaju da provri kafa. One su svakako neodlučne kada su bilo kakvi ideali u pitanju. Njima može da se drvi sa ovakvom pričom. Ako spadate u tu grupu, uživajte. 

I stižemo do tog famoznog signala sa zvezde. Neću da spojlujem šta je signal zbog ljudi koji nisu gledali jer ideja nije loša. E ta ista ideja je sahranjena minut kasnije. Kako? Evo ovako. Recimo stiže nam signal sa tamo neke udaljene zvezde i taj signal je nešto zlo, recimo prenos ove naše skrnave skupštine. Šta je prvo što ćete pomisliti? Pa to je poruka od Boga jeboteblog. Masa se komotno primila na to da imamo poruku od samo Boga. Hm, ako mi se on obrati kroz tako nešto, debelo bih se zapitao da li je on baš najsvežiji sa glavom. Ali ne, to je ovde logično. Zašto? Doći ćemo i do toga. 

Elem, sada se bira ekipica koja će da ode do te zvezde. To izgleda ovako: Pokvarile su vam se cevke ispod sudopere. Birate između tri opcije: 1) Majstor Miška koji je specijalista za cevke, gumice i klozetarije svih vrsta; 2) Majstor Miškovog sina koji je naučio nešto od ćaleta ali nije naročito zainteresovan za rad koliko za uzimanje keša; 3)Vibrator koji zuji Cecinu melodiju. Vi naravno birate vibrator koji zuji Cecinu melodiju iz prostog razloga što 95% planete voli Cecu. Ako vam je to smešno, ovo u filmu definitivno nije. Ovo je tragično. 

Narvno, sve se podesi da priča padne na ramena glavnog lika. Sećate se one prepatetične kretenije iz Intersterammuga gde sudbina sveta pada u ruke ćerke glavnog lika. Ovo je isto to samo sa mnogo manje patetike ali i mnogo manje naboja. Elem, imamo put do te zvezde koji, moram priznati, donekle ne izgleda loše, a malo i podseća na put iz završnice Odiseje u Svemiru. Razlog zbog kog pominjem ovo je jednostavno poređenje kako to radi majstor i kako to rade klovnovi. U Odiseji imamo misteriju i sve što čujemo od glavnog lika je "It's full of stars" ("Prepuno je zvezda"). Neprejebivo i tera te da se zamisliš. Ovde imamo red patetike, red preseravanja, red forsiranja, red "mi smo neka viša sila a vi se zamislite ali zapravo možda i nismo iako bi mogli da jesmo ali ono što je bitno mi postojimo ali možda i ne". ŠTA JE ZAPRAVO PRIČA I POENTA OVOG SMEĆA KOJE GLEDAMO?! 

Još jedan biser koji neću da prećutim. Elem, NASA (čitaj svet) hoće da lansira letelicu koja piči do zvezde i sve se organizuje pažljivo, do najsitnijih detalja. Najjača stvar od svih, među posadom se nalazi lik koji se uvukao eto tako. Ček ček ček, pa to je najjednostavnija stvar na svetu. Samo se sakriješ iza najbližeg drveta, par stotina kilometara od mesta poletanja, nabaviš isti kombinezon i onda kad niko ne gleda, izađeš iz skloništa i kroz otvor za ventilaciju se uvučeš bez ikakve frke u prototip letelice koji vidiš prvi put u životu. Ko bre piše ovo? Pa Whalewolf vs. Sharktopus ima više smisla od ovoga.

Ono što me najviše nerviralo je to što film pravi prokletu sponu, tačnije kompromis između vere i nauke. To se radi na tako jadan način da mi je ceo film išao na nerve. Dva kompletna idiota predstavljaju ono najgore u obe strane: on koji veruje u vreli uzdah svog bića mlađanoga što mu gospod dade i ona koja ne veruje jer jebiga, dva vodonika i kiseonik su voda. Njihova drvljenja ulaze u uski izbor za najidiotskiji dijalog koji sam video u svetu filma. "Ah nisam mogao da te izaberem da ideš na misiju iako si najobučenija jer ipak ne veruješ da je Bog taj koji nas je kontaktirao i pustio nam snimak skupštine i govora njegove sveprisutne vazdapatetične napredne preuzvitosti". "Ah, ipak to nisam uradio jer nisam želeo da te izgubim". "Ah najbitnije od svega je da verujemo". Ah magarče, koja je tvoja funkcija u filmu?! O čemu vi pričate? Šta je ideja vodilja i tema filma? 

Šta je ideja vodilja i tema filma - pa to da će ljudi da budu uvek protiv tebe, sabotiraju te i ne veruju ti. Pa ne, to je tako jebiga. Tvoj poziv baba sere je jako krucijalan za sudbinu ovog sveta pa će svi da budu protiv tebe jer mega govno u obliku ovog filma mora da prođe niz slivnik. Ali ti ne možeš da obaviš to jer ipak ne nosiš gaće na traške kao 95% populacije. Čekaj, hoćeš da kažeš da većina nije u pravu? Vesti za vas balvani najobičniji, genijalci su u opasnoj manjini. Da većina donosi napredak, ne bismo bili sjebani ovoliko koliko jesmo.

Zanimljivosti:
Karl Sagan, po čijoj knjizi je rađen film, umro je tokom snimanja. On se trudio da film bude naučno tačan (!!!). Kao i njihovi likovi u filmu, Džodi Foster je ateista a MekKonahi je Hrišćanin. Piter Džekson je radio neke od specijalnih efekata u filmu. Letelica sa tri prsta koja se rotiraju je bila originalno dizajnirana za film Terminator 2.

Naj scena:

Put (ali nikako dolazak na krajnju destinaciju)

Moja ocena: 2/10

среда, 29. јун 2016.

Youth (2015)


Mladost (2015) on IMDb
Kod nas nazvan: Mladost
Žanr: Komedija | Drama
Režija: Paolo Sorrentino
Glumci: Michael Caine, Harvey Keitel, Rachel Weisz ...

Priča:
Penzionisani dirigent je na odmoru sa svojom ćerkom i najboljim prijateljem, inače režiserom. On dobija poziv Kraljice Elizabete II da diriguje na proslavi rođendana Princa Filipa.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, ovo toliko podseća na Čarobni Breg Tomasa Mana. Mogao bih da se kladim da je Sorentino bio jako inspirisan tim remek delom književnosti. Evo nekih paralela. U Manovoj knjizi likovi su smešteni u Švajcarskoj u sanatorijumu. U Youth su kao na odmoru ali jako liči na situaciju iz Čarobnog Brega. Likovi se leče od ko zna čega. Kod Mana izgleda da ne postoji zdrav čovek, ceo svet je bolestan. Kod Sorentina svaki od likova žali za mladošću ali tu ne mislim na godine (o tome posle). I kod Mana i kod Sorentina se čini da ljudi nekada ne žele da budu izlečeni. I kod Mana i kod Sorentina nisi siguran čemu sve to vodi i čini se da nema neke zaokuržene priče. Ono što ostaje je utisak. Ali nekada nam ni ne treba više od toga. 

Sorentino nam nudi komparaciju između dva stanja i kroz odlično odabrane aspekte mi vidimo taj odnos između mladosti i nečega što to nije. Namerno ne koristim termin starost ovde ali u daljem tekstu, to je uglavnom uslovno rečeno. Simpatičan je sukob problema starih i mladih. Sa jedne strane, mladima su problemi starih udaljeni pa i deluju kao preterivanje. Mladi se pate sa emocijama i materijalnim stvarima. Šta su problemi starih? Ovde je to prikazano na jako šaljiv način kroz diskusiju dva lika koja pričaju o tome koliko su puta šorali taj dan. No, nije akcenat na problemima, koliko god izgledalo da je tako. Akcenat je na tome koliko su ljudi tihi ili glasni, akcenat je na tome kako prihvataju probleme u kom dobu. 

Dosta ovde ima umetničkih slika i sličica. Uglavnom sve to prija oku. Nije ništa spektakularno ali je odrađeno sa ukusom. Kvalitet nesumnjivo leži u tome što sve te umetničke scene i scenice nose simboliku. Recimo imamo scenu u kojoj se stari čovek trgne, okrene se i vidi gomilu praznih stolica. Savršena slika pre svega samoće u njegovim godinama a potom i toga da ljudi sve manje mare za starije. Možda se nekad i pretera sa tim sličicama ali to nije prešlo granice ukusa. 

Kad smo već kod tog umetničkog izražavanja, film ima potrebu da vas konstantno bombarduje ravnim dijalogom. Ni jedan jedini dijalog nema neki zaokret ili drugu notu. Uglavnom je sve to ravno, jednolično pa mogu reći neretko i dosadnjikavo. Nešto slično kao u Boyhood samo što ovde to trunčicu ima više smisla. Tamo smo prisiljeni da slušamo kako likovi drve o nasumičnim stvarima o kojima se priča svakodnevno. Ovde to ima smisla ali je pomalo razvučeno. Ni jedan jedini dijalog nisam čuo da bih mogao reći da ima neki impakt. Ali na sreću, slike i same scene donose ono što treba. 

Kad smo kod tih scena, jedna me je zaista šokirala. Tu ću se vratiti i na ovo što sam rekao za dijalog. Glavni lik priča sa bolesnom suprugom. Ta njegova priča bi trebala da nas pogodi, dirne, razneži ili šta već. Međutim, sama ti priča je pomalo i patetična. Na sreću tu je Majkl Kejn koji svojom glumom uspe da poništi tu patetiku iz priče. E tu scena nadvisi dijalog i sve to odjednom zvuči savršeno. Scenom je dostavljeno ono što dijalogom nije uspelo. Iako je film drama, ova scena je toliko jeziva i toliko šokantna da zaista provlači hladnoću kroz kosti. Realni horor. Da je dijalog na mestu, ovo bi bilo epski u svakom smislu. 

Zbog takvog dijaloga i nevelikog spleta događanja, dolazimo do utiska da su glumci neiskorišćeni. Ok je kada imaš glumce koji nisu u stanju dostaviti mnogo. Nećeš im dati da se šire. Ne pričam o neiskorišćenosti tipa imaš Majkla Kejna u Now You See Me. Ovakva legenda nije smela da se pojavljuje u tom smeću. Pričam o tome da imaš sve uslove da poentiraš na glumi Majkla Kejna, Harvija Kajtela, Rejčel Vajs i ostalih, a ti ih nekako predstaviš mlakim. Njihova gluma je i dalje na mestu, ali oni samo prenose utisak mimikom, nipošto dijalogom. Velika šteta. 

No da se vratim na temu filma. Zanimljivo mi je to kako se potencira na stvari koje zaboravljamo. Prvo nam se predstavi koliko su one bile važne i onda kako kasnije ne možemo da se setimo ničega od toga. Neko može reći da su to onda definitivno bili mali problemi. Ima i toga ali da li je to zaista istina? Meni se čini da se ipak nekih stvari odreknemo prerano, zakopamo ih, poričemo i onda ih zameni nešto drugo. Slabo čuvamo ono što vredi iako na tome možemo da trajemo. Uvek čekamo da nešto bolje dođe zanemarujući ono dobro što nam se dešavalo. Probleme ćemo uvek lako naći ali ono lepo što nam se dešava nije tako često. Čuvajmo to i sećajmo ga se, makar sa setom. 

Rekao sam već da neću da govorim o starosti. Nije to ni tema ovog filma. Tema filma je zapravo kada postajemo stari za nešto. Zašto je nešto neprimereno u određenim godinama. Ok ako nas fizika sprečava da se bavimo nečim ali za kreativnost nema prekida sve dok imamo inspiracije. Ako voilmo ono što radimo, to nas definiše. U jednoj simpatičnoj sceni vidimo kako penzionisani kompozitor diriguje prirodi. I priroda sjajno odgovara na to. Ima li boljeg pokazatelja da čovek još uvek nije star za to. Slažem se da glupo zvuči da si mlad koliko se osećaš mladim ali mladost jeste donekle i stanje uma. Priroda nas čini starim za neke stvari. I to je ok. To nema veze sa snagom uma već sa stanjem tela. Dotrajavamo kao i sve oko nas. Problem je što za mnoge druge stvari, pre vremena sami sebe činimo starim.

Zanimljivosti:
Majkl Kejn je morao da nosi tamnije naočari kako bi mu kosa delovala belja. On je improvizovao momenat u kom njegov lik kaže ćerci da prestane da plače. Film je sniman u Švajcarskoj na istočnom delu Alpa. Sorentino je pisao scenario sa slikom Majkla Kejna u glavi kao glavnom ulogom.

Naj scena:

Poseta

Moja ocena: 7/10