Sleepaway Camp (1983)

Kod nas nazvan: Kamp za Prespavati
Žanr: Horor
Režija: Robert Hiltzik
Glumci: Felissa Rose, Jonathan Tiersten, Karen Fields...

Priča:
Anđela Bejker, istraumirana i veoma stidljiva devojka, poslata je u letnji kamp sa rođakom. Nedgo posle dolaska, ko god joj učini nešto nažao, plati životom.

Moj osvrt:
Sleepaway Camp počinje kao i 99.99% slešera na planeti zemlji, scenom iz prošlosti u kojoj vidimo neku nepažnjom izazvanu nesreću. U većini slešera, nešto godina kasnije gledamo osvetu onima koji su tu nesreću izazvali. Ali ne i ovde. Ovde je taj uvod iskorišćen kako bi krajnji obrt ostavio jači utisak. Da li je to loše? Nije, ali na kraju krajeva nema skoro nikakve veze sa pričom. 

Kada kažemo loša gluma, mislimo na preglumljivanje, mislimo na totalno odustvo spontanosti i prirodnog ponašanja kod glumaca. Mirne duše tvrdim da je ovo nov nivo lošega. Od prvog do poslednjeg glumca (osim eventualno glavne glumičice) svi su dotakli najviši mogući nivo lošega. Zapravo, ovo nije najgore ikada, ovo je toliko loše da ispada dobro. Mega treš u kom uživaš zato što je poseban nivo lošega. 

Likovi - o čoveče, ne samo da je gluma očajna, likovi su uglavnom stoprocentni, čistokrvni, rasni, dvadesetčetvorokaratni šablonjeri. Sva ona klinačka izveštačena prepiranja, dobacivanja, laprdanja, svi oni užasavajući dijalozi rasprave, svi oni likovi koji su stvoreni da iritiraju, sve ćete ovde videti. Ok, njima je uloga da budu lovina, ali brate, neke trpim ceo film. Nemam ti ja tri života sine. 

Glavni problem je što nema nekog razvoja priče. Nema nekih tragova koji bi vas naterali da sumnjate na nekog. Od prvog momenta dolaska u kamp do samog kraja i raspleta nema ama baš ništa posebno što donosi neki benefit celoj priči. Komotno možete sa početka skočiti na kraj i to je to. Neko uvredi devojčicu - taj umre. To je sve. Ubica se realno zna od skoro prvog momenta. Samo se kao čeka taj rasplet da potvrdi ono što svi znamo. Tako da se sve svodi na čekanje egzekucije žrtvi obeleženih time što su se zamerili jednoj čudnoj devojčici. Same egzekucije su pomalo maštovite. Ali najveći problem je što nema neke tenzije. Jednostavno znamo šta ide, znamo kada ide i znamo kome se sprema. 

Zbog jedne stvari sam gledao šta je sve Robert Hiltzik režirao. Želeo sam da nađem patern. Na žalost sem ovog filma i Return to Sleepaway Camp nema ništa. Braćo i sestre, ja veću fascinaciju muškim telom nisam video na filmu. Ceo film je prepun polugolih dečaka i momaka. Dečaci su u većini u kampu. Devojke vidimo da su lepuškaste (dok ne progovore jer tad počnu da iritiraju) ali njihov fizički izgled se ne ističe. Zato muška tela šibaju na sve strane. Samo kratki šorcići, napeti mišići i mnogo testosterona. Pazite na slici dole jednog vaspitača iz kampa. Iskreno, ovaj mučenik je najdraži i najbolji lik u celom filmu.

Ne bih puno o nelogičnostima. Držaću se samo jedne. Uprkos tolikim ubistvima/smrtima u kampu, niko od roditelja ne povlači svoje dete iz kampa. Jebiga, nečije dete je ubijeno. Ma neće valjda i moje, nisam toliki baksuz. Uprava kampa ne zove nikog da pazi i dežura. Ne trude se da sačuvaju decu koja su tu. Čak ni sami ne istražuju ko bi mogao biti taj koji seje smrt. Da mozgoslom bude još veći, šalju klince da noće u šumi. U stvarnom životu misilm da bi se pravi ubica smorio od odsustva bilo kakvog izazova i odustao bi. Bukvalno je ostalo da likovi sami natrčavaju na nož. 

Pre priče o samom raspletu po kom je film i čuven, još jedna stvar koja mi je malo šuplja. Zašto ubica radi to što radi? Kome se sveti? Šta ga je načinilo takvim? Zašto je osetljiv na stvari na koje je osetljiv? To je ono što je filmu izmaklo. Upravo kada sam rekao da možete pogledati početak i kraj filma i ništa nećete propustiti, mislio sam na odsustvo razvoja lika ubice i bilo kakve priče o njemu. 

I sada dolazimo do čuvenog obrta. Obrt je odličan. Predstavljen je sjajno, deluje kao čistokrvna horor scena i zaista ostavlja dobar utisak. No šta je tu problem. Ovakav obrt osim šok momenta ne donosi ništa. Priče o ubici i nema, razvoja njegovog lika još manje. Imaš sjajan obrt ali nemaš priču na koju on može da utiče, koju on iz korena menja. To ne valja. Obrt treba da promeni sve u šta si verovao u filmu, da ti izvrne celu priču naopako. Na žalost ovaj samo predstavlja lep šok momenat i ništa više. 

I opet, ne mogu da ocrnim ovaj film ocenom. Ima toliko loših momenata koji su toliko loši da su zapravo dobri. Ima taj šok momenat na kraju koji je opet lepo odrađen. Film je blentav celom svojom dužinom ali je u toj blentavosti, u užasnoj glumi koju gledamo, u svom onim likovima koji su idioti kroz decenije slešera, za divno čudo uspeo da bude dopadljiv. Nekako blista u svojoj promašenosti.

Zanimljivosti:
Originalni posteri su povučeni jer se Crveni Krst žalio zbog crvenog krsta koji je bio na posterima. Vili Kuškin, koji glumi Mocarta koga klinci zlostavljaju ceo film, bio je zaista zlostavljan tokom snimanja od strane drugih momaka. Na kraju je Frenk Trent Saladino morao da reaguje kako bi smirio momke. Film je neočekivano postao hit i kultni horor klasik. Zaradio je 30 puta više nego što je uloženo u njega. 

Robert Hiltzik koji je režirao ovaj film, išao je kao dete u kamp koji je ovde korišćen za potrebe snimanja. Majkl Kelinov poslednji film. On je bio jako bolestan tokom snimanja ali je izdržao do kraja uz dosta truda. Umro je od raka pluća u avgustu 1983, tri meseca pre nego što je film prikazan. U sceni kada se čamac izvrne, Džon E. Dan je rasekao ruku na oštar kamen i završio je u bolnici. Film je sniman u ranu jesen ali kako se radnja odvija u leto, lišće i trava su prskani zelenom bojom kako bi se sačuvao kontinuitet.

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 5/10

Mandy (2018)

Žanr: Akcija | Fantastika | Horor | Misterija | Triler
Režija: Panos Cosmatos
Glumci: Nicolas Cage, Andrea Riseborough, Linus Roache...

Priča:
Miran život para u izolovanoj šumi je brutalno uništen od strane košmarnog kulta i demosnkih ubica koje su naterale čoveka na nadrealni pohod za osvetom.

Moj osvrt:
Mandy je pre svega opasno čudan film. Pokušao je i povremeno uspeo da spoji stvari koje su nespojive, tako da mu se ne može osporiti ta mestimična originalnost. Čini se takođe da priča neku veću priču, da nosi  neku simboliku i nešto više od onog što vidimo. Ali na žalost, iako se pretvara da to radi, Mandy je prilično siromašan kada je ta neka veća priča u pitanju. Momenti dosade i suludi zabavni momenti se smenjuju tako da nikada nisi načisto šta zapravo gledaš. 

Braćo i sestre, ovako suludu upotrebu boja ćete retko videti. Podseća malo na Void Gaspara Noea ali ovde se boje prelivaju i vrište u svakoj sceni. Da li one ovde nose nešto? Donekle atmosferu. Da li znače nešto? Na žalost ništa. Samo čine ovaj film šarenijim i čudnijim. Povremeno se stiče utisak i da je ovo pravio neko na LSD-u i da je nas koji gledamo ovaj film ubedio da smo na LSD-u. 

Film je spor, i to na više načina. Prvo, treba mu pola filma za zaplet. Imamo sat vremena mučenja pre nego što se nešto zaista desi. Drugo, sem u nekoliko scena akcije, likovi se kreću sporo i što je najgore, pričaju jako sporo. U jednom momentu sam proverio brzinu na playeru misleći da sam slučajno usporio film. Ne zezam se. Čak i u dijalozima to zvuči jako sporo. Na to dodajte da su dijalozi uglavnom dugi i dosadni. Kada likovi krenu da razgovaraju, neretko će se desiti da ih izgubite u jednom momentu. Kada se vratite u tok, shvatite da ništa niste propustili i da likovi i dalje drve istu priču. 

Kada se film konačno "zaplete", kada dođe do sudbonosnog događaja, za divno čudo ovo postaje gledljivo. E sada, imao sam neki "Pobesneli Maks" utisak. Priča me je podsećala na to, čudni negativci su me podsećali na to. Na žalost, nema ovo ni trunku onog Maksovog adrenalina a ni ludila. Mandy od tog momenta postaje jako brutalan, krvav i sulud film. Moram da priznam da sam uživao u nekim segmentima. 

Iako je povremeno te duele film izuseravao dijalogom, borbe Nikija Kejdža sa demonima, ludacima i spodobama su pravi užitak. Imao sam povremeno utisak da gledam one stare treš horore a zahvaljujući idiotskom dijalogu i horor komedije. Evo primer tog dijaloga. Neško je vezan za radijator pri čemu mu spodoba prilazi sa nožem da ga ubije. Neško joj kaže da je nevaljala pahulja. ŠKK?!? No srećom krvopljus i ludilo pokriju nekako ove gluposti. Postoji neka dobra doza crnog humora u svemu ovome a kao što rekoh, ne manjka ni originalnosti. Uostalom, da li ste negde gledali duel motornim testerama. 

Moram da pomenem i muziku koja je odlična. U uvodu imamo laganu pesmu, neku koja više pripada dramama sedamdesetih nego ovakvom filmu. Potom gomila dubokih i mračnih tonova je obeležila zaplet. Kada krene krvoproliće, tada kreće i muzičko prženje. Kada razmislite, muzika zaista čini najbolje za atmosferu u filmu. Kada se priča razvija, vidimo neku emotivnu dramicu dvoje ljudi, tada je muzika blaga. Kada kreće zaplet, muzika preti zajedno sa pričom. I kada treba dići adrenalin, muzika postaje tvrđa i brža.

Krvavi pohod glavnog lika me je, moram priznati, podsetio na odl skul video igre u kojim se sukobiš sa demonima koji dolaze u tvoj svet da bi konačno otišao na njihovu teritoriju da ih poraziš. Recimo stari, legendarni, vazda relevatni Doom gde se igra završava u samom paklu. Tako je nekako i ovde, gde Kejdž ide ka krajnjem neprijatelju i silazi u njegov svet. Nekako mi je prijalo ovo jer me je podsetilo na lep deo detinjstva. U ovim momentima sam pomislio da ima nade za ovaj film. 

No, kada silaziš u Pakao, trebao bi videti rogatog, nečastivog zar ne. Upravo tu me je ovaj film razočarao. Glavni negativac je metiljavko. U jednom momentu on priziva tamo neke demone i okuplja grupicu ljudi koji ga obožavaju. U drugom hoće da plače jer mu se neko smeje u lice. Umesto da vidimo neku moć tog zla, zlo je ovde neko smešno ludilo i nije nam jasno kako je uspelo da privuče toliko ljudi i spodoba uz sebe. Glavni negativac je bio totalni antiklimaks u svakoj sceni. 

Mandy svakako vredi pogledati. Nema puno ovakvih filmova. Nije epohalan, nije ispričao ništa veliko ali opet, ima svetlih momenata za ljude kojima ovakve stvari prijaju. Od loših stvari imamo previše sporih scena, očajan dijalog neubedljivog negativca. Od dobrih, imamo sulude, brutalne scene i elemente koji na prvi pogled deluju nesklopivo.

Zanimljivosti:
Oružje koje je iskovao Red je omaž logou metal benda Celtic Frost. Film je u kanu doživeo četvorominutne ovacije. Knjiga koju čita Mendi  "Seeker of the Serpent's Kiss" zapravo ne postoji. Panos Kosmatos je inicijalno planirao Kejdža za ulogu glavnog negativca jer je inicijalna ideja bila sukob starog sa mladim a Kejdž nije dovoljno mlad. Kejdžu se nije svidela ta uloga. Kasnije su se upoznali dobro i posle nekoliko razgovora o životu, Kosmatos je ipak ponudio Kejdžu glavnu ulogu. Kosmatos je izjavio kako je duel motornim testerama bio pravi pakao snimiti.

Naj scene:

Red vs. Frikovi

Moja ocena: 6/10

Ningen no jôken (1959)

Alternativni naziv: The Human Condition I: No Greater Love
Žarn: Drama | Ratni
Režija: Masaki Kobayashi
Glumci: Tatsuya Nakadai, Michiyo Aratama, Chikage Awashima...

Priča:
Japanski pacifista je postavljen da nadzornika koji treba da pazi na radnike (zarobljenike) u logoru. Njegova uverenja i pokušaji da se izbori za bolje uslove dovode ga u težak položaj.

Moj osvrt:
Iako sam pogledao tek prvi deo, jasno je da je Human Condition epska priča o čoveku u zlo vreme. Ova priča je iskorišćena i da se prikaže jedan mračan period istorije i njegov uticaj na čoveka i čovečanstvo. Dosta toga je relevantno i danas. Jasno je i da ovom filmu tek treba suditi kada se pogledaju i nastavci tako da je trenutno možda nezahvalno davati ocenu ali blože moj, ako posle gledanja nastavaka uvidim da sam pogrešio rado ću se vratiti ovde da to ispravim.

Kaji, glavni junak je idealista. I sve je to bajno i sjajno. Kada vidimo njegove stavove, jasno je da on želi da živi u lepom svetu gde čovek može da ode na pivo sa čovekom i da mu se jebe koje je ovaj vere, nacionalnosti, za koga navija, koga glasa i dal voli pihtije ili ne. No, ta naivnost je odlično isečena činjenicom da su idealistu smestili u najgore moguće doba u najgoru moguću poziciju. Čovek treba da brine za radnike u logoru. Biti idealista u takvo vreme više ne znači biti naivan, već imati onu stvar i biti u jako teškom položaju. Film je odmah u startu istovario kamion uglja na leđa svom glavnom junaku. 

Kroz ceo film Kaji je taj koji razmišlja o čoveku, čoveku koji će biti koliko toliko zadovoljan bez obzira u kakvom problemu se nalazi. To je jedan od onih ljudi koji će iskoristi svu moć koju imaju kako bi nekom barem malo pomogli ili olakšali situaciju. Film je tu realan jer nema nekih epskih trikova kojim bi Kaji ove radnike stavio ispod suknje i izneo iz logora. Jasno je da je ulog veliki, da se svaka odluka ovog čoveka dovodi u pitanje od jedne ili druge (ili obe) strane. 

Hajde da odvojimo oči od Kajija i pogledamo ostale. Prvo, ako gledamo logor, sve se svodi na radnu snagu. Cilj je samo poboljšana proizvodnja. Cena je nebitna. Tu dolazimo do onog što sam rekao, da je film svevremen. Cilj opravdava sredstva je jeziva floskula. Ona svodi čoveka na šraf, na zupčanik, na element koji zameniš kada prestane da radi i donosi ti korist. I tu svaka priča o pravima zarobljenih prestaje. Kaji tu nailazi samo na zid. 

No nisu samo radnici problem. Ako izuzmemo tek nekoliko likova, svako svakog posmatra kao sredstvo za dostizanje cilja. Film pametno ubacuje sve u celu priču: upravu logora, vojsku, zarobljenike, radnike, pa čak i dame iz bordela. Bukvalno svi pokušavaju da izvuku korist koristeći nekog drugog. Upotreba čoveka u svom svom sjaju... ili ipak bedi. Zavisi ko posmatra. 

No da se vratimo na Kajija. Njegova snaga je povremeno i zapanjujuća. On veruje da uprkos svemu što se dešava, može izvući najbolje, da može da uredi sve tako da svi budu zadovoljni. Sa jedne strane, ta njegova naivnost je prelepa. Sa druge je jako tužna jer Kaji zaboravlja na jednu stvar, a to je čovek. Čovek u kog on veruje je dobar, razuman, nije gramziv, veruje u dobrotu. Čovek koji je ispred njega je, hm, samo čovek. 

Sve ovo govori da Kaji ima veru ali i poverenje: poverenje u ove na vrhu da će biti razumni, poverenje u ove zarobljene da će mu verovati i prihvatiti ono što on želi da učini. Kada ti čovek pokloni poverenje tada znaš da imaš pravog prijatelja. Kada poklonite čoveku poverenje, tada ste i najranjiviji. Upravo to poverenje i vera se najlakše iskoriste. 

I uprkos svemu što se dešava, svim stvarima koje mu izmiču kontroli, Kaji ostaje idealista. Kako on onda reaguje na ove stvari? Destruktivno. Kaji prihvata odgovornost. Zašto kažem da je to destruktivno? Dobro, autodestruktivno. Zato što, kada prihvataš odgovornost za stvari koje nisu u tvojoj moći, onda dolazi i krivica, krivica koja te razjeda i koju ne možeš da pobediš. Lepo je videti da Kaji uprkos svemu i dalje ima dobre namere i ciljeve. Njegova snaga volje je velika iako je neretko poražen. 

Postoji li još šta u filmu o Kajiju van njegove borbe na poslu da pokuša da uredi sve kako on misli da treba? Pa i ne baš. Imamo još dva lika vredna pomena. Jedan je saradnik koji prihvata njegove metode i čini mi se da su mogli malo više pričati o nekom prijateljstvu između ova dva lika. Suviše su obojica snažne ličnosti da njihova priča bude ovako štura. Takođe tu je i Kajijeva supruga koja dosta trpi zbog cele priče. Problem je što neka njihova ljubavna priča dolazi do izražaja tek na kraju. Nekako ceo film gledamo ženu koja ima ulogu supruge i to je to. Tek na kraju dolazi sjajna emocija. 

Šta je onda problem u celoj ovoj priči? To što gledamo Don Kihota. Jasno je da je užasno teško nositi se sa sistemom. Stvar je što nam se to ponavlja milion puta u filmu. Setimo se nedavno komentarisanog Elite Squad 2. Predstavljena je brutalna priča i rasplet upravo kaže da ne možeš pobediti tako veliki sistem. Možeš poraziti neke ljude u njemu ali sistem ostaje. Ovde postaje mučno kada vidimo da se Kaji po zilioniti put sukobljava sa istim vetrenjačama. Premalo je varijacija na temu za film koji traje tri i po sata. 

Sad povlačim paralelu sa Šindlerom. Šindler je bio u sličnom položaju. On nije prestavljen kao Supermen već je imao veliku pomoć ljudi u onome što je radio. Kaji je skoro pa sam. Zamislite da Šindleru nisu verovali Jevreji koje je spašavao. On ih spašava oni ga pljuju. To bi bilo epski, zar ne? NE!!! To postaje naporno i patetično. Upravo to je trebalo da bude najveći udarac Kajijevim idealima. Prosto, ovo bode oči koliko su svi protiv ovog čoveka. Što je mnogo, mnogo je. 

Rekoh već da je ovo premalo varijacija na temu za film koji traje ovoliko. Gledamo kako zatvorenici beže, gledamo posledice pa u krug. Premalo se film za ovoliko vremena konkretno bavio samim zatvorenicima i njihovim bežanjem. Prvo, ne veruju Kajiju. Drugo, kada Kaji dovede sve u red, ne vidimo ništa osim teškog rada. Ne vidimo mučenja i ubijanja. Treće, dolazi vest da je rat pri kraju. I konstantno zatvorenici beže. Mislim ok je da beže, ali treba mi više razloga za to. Moraš da me ubediš da je rizikovanje života vredno, da nema alternativu. 

Uprkos manama, prvi deo Human Condition trilogije je ostavio dobar utisak. Iako je previše stvari natovareno na jednog čoveka, ovo je i dalje epska priča koja naprosto traži da bude pogledana do kraja. Film nam na kraju obećava još veću patnju od one koju smo videli u njemu. Rekoh već, priča je istovarila tonu uglja na leđa svog glavnog junaka. E sad i kamion prelazi preko tog uglja. Momče, sipaj ljudsku patnju i odsustvo ljudskosti, duplu dozu, i pitaj ostale šta piju. Svakako je jako gorko.

Zanimljivosti:
Glumci koji glume Kineze su Japanci. Ova odluka je doneta iz razloga što ni jedan Kinez ne bi pristao da glumi u japanskom ratnom filmu zbog svih patnji koje su Kinezi pretrpeli u ratu. Okišima i Kaji su prijatelji u filmu. Glumci koji ih tumače su se sprijateljili tokom snimanja i takođe su postali veliki prijatelji.

Naj scena:

Kazna

Moja ocena: 7/10