Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Filmove koje ste predložili za gledanje možete videti ovde. Šaljite i nove predloge za listu. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

понедељак, 22. септембар 2014.

The Guard (2011)

Link na ovaj post

Čuvar zakona (2011) on IMDb
Kod nas nazvan: Čuvar Zakona
Žanr: Komedija | Triler | Kriminalistički
Režija: John Michael McDonagh
Glumci: Brendan Gleeson, Don Cheadle, Mark Strong...

Priča:
Nekarakteristični irski policajac odbojne ličnosti dobija F.B.I. agenta za partnera kako bi raskrinkali krijumčare droge.

Moj osvrt:
Posle Calvary evo nama još jednog filma istog režisera i sa istim glavnim glumcem. Calvary je opasno pametno napravljen film. Volim kad pogledam film i vidim nešto drugačije, nešto novo. To je za svako poštovanje. Calvary je uz to bio i veoma smeo. Uprkos traljavom kraju, Calvary je verovatno najbolji film iz ove godine koji sam gledao. The Guard je tri godine stariji film i očekivao sam nešto slabije ostvarenje od Calvary. Posle gledanja mogu da kažem da je Calvary zreliji film ali je The Guard kompletniji. Brendan Glison naravno dominira i ovo je još jedna maestralna uloga. Iako je ovo uslovno rečeno neozbiljniji film, uloga nije ništa manje zahtevna. 

Zanimljivo je posmatrati The Guard i Calvary paralelno. Dok smo u Calvary imali pristupačnog sveštenika, čoveka koji je bukvalno dostupan svima pa čak i onom ko ga želi ubiti, ovde imamo neverovatno odbojnog čoveka, čoveka koji osorno nastupa, koji se ne libi da uvredi. Na prvu loptu to možda ne izgleda dobro zato što ovo zvuči kao da imamo lika kojeg niko ne može da smisli. Ako čova vređa sve bez imalo pardona, ako se postavlja nadmeno, kako može da uopšte bude dopadljiv? Ako je ovakav lik potpuna budala, onda nema šanse da se nekom svidi. A šta ako je inteligentan? Onda bi rekli da je bezobrazan, tu nema sumnje. Ali ako je već čovek inteligentan a ima onakve stavove, onda moramo da se zapitamo zašto, zbog čega bi iko imao takav pristup. U jednom momentu saradnik kaže ovom čoveku da ne zna da li je budala ili je prokleto inteligentan. U tome i jeste caka ovog lika, što vas on tokom filma šeta i na jednu i na drugu stranu. Originalno, nema šta. 

Najluđa moguća stvar je ta što umesto da vas taj njegov bezobrazluk nervira, on vas nasmeje. Ne umem to da objasnim ali jednostavno kao i Calvary, film je mnogo drugačiji od onog na šta smo navikli. Da bi bezobrazluk bio ok kao humor treba vam jak stomak i veliki prag tolerancije. Međutim ako imaš majstora da to predstavi, onda ni jedno ni drugo nisu potrebni. Gleeson se savršeno igra u ovoj ulozi. Imamo npr. scenu u kojoj izvređa momka, šutne ga u tur dok ga izbacuje iz sobe i kako momak više nije tu on kaže partneru "divan momak" što nije fora već zvuči iskreno. Nije to kvalitetno samo sa strane humora, ovo je genijalni začin u celoj ovoj priči. Ako neko ko je prek, ko nema pardona ni prema kome pa ni prema tom liku kaže zapravo da je on dobar momak, nije li to velika pohvala? Mislim, na stranu što je šutnuo tog momka u tur, on koji nikog ne priznaje ni u čemu zapravo odaje nekom priznanje. Onda vi pomislite da je ovaj lik samo dvoličan, ali vas on ubedi u suprotno. Kada vidite neku budalaštinu koju izvede, pomislite da je on idiot ali vas on opet ubedi u suprotno. Zamislite da je onog momka hvalio pred njim samim, da mu je u lice rekao da je on dobar. Da li bi momak verovao u to? To je recimo primer jedne od mnogo scena koje vam Guard i Glison prodaju usput. 

Pazite, čovek jeste bezobrazan, ali postoji jedna bitna stvar u svemu tome - krvavo je iskren. Eto zašto ga ljudi poštuju. Pre ćete respektovati čoveka koji vam u lice iskreno kaže da u nečemu grešite, da ste očajni u nečemu nego onog ko vas laže da ste dobri a zapravo ne misli tako. To je jedna od dve stvari zbog koje ga ljudi poštuju. Pazite, ovde crni humor seva na sve strane. Žena traži muža koji je nestao. Posle par dana ovaj čovek joj zbog činjenica i dokaza kaže da je on verovatno mrtav. I sad to izgleda kao "pazi budalu šta govori uznemirenoj ženi".  Šta je tu problem? Ne mislim samo na tu scenu, ona je skoro i nebitan primer. Problem je u tome što ljudi više cene belu laž nego istinu. Pazite, dolazimo do toga da je laž zapravo dobra stvar a istina je neviđeni bezobrazluk i nemar. Jeste to kontradiktorno ali je isto tako istinito. Ceo film je pun tih kontradiktornosti. Mislim, film se zove Guard (Čuvar) a čovek koji čuva sve zapravo se sukobi sa svima. Tačnije tu nema sukoba, on je taj koji napada, odbrane nema. Pomenuh da je bezobrazan a zadobija naše simatije. Prvi razlog je humor koji puca na sve strane. Drugi razlog i svakako bitnije je ipak sama iskrenost. Čova ima onu stvar da kaže nešto što je činjenica. Nema maske, nema skrivanja. Recimo u sceni gde ga kritikuju zbog rasističke izjave on kaže "Ja sam Irac. Rasizam je deo naše kulture." To je kao kada se mi žalimo što nas prikazuju u lošem svetlu a onda dođe strani državljanin i mi ga pretučemo samo zato što navija za drugi klub ili nije iste seksualne orijentacije. Nemojte sad da mi govorite da je to manjina koja pravi gluposti i zbog koje smo na lošem glasu. Šta smo mi kao većina uradili da do tih gluposti ne dođe? 

Najbolja stvar za mene je to što je ovaj čovek postao autoritet. Ček ček, kako neko ko je možda i budala, ko vređa, ko je bukvalno protiv svih, ko je neprimeran za posao kojim se bavi, kako neko takav može biti autoritet? E u tome je genijalnost ovog filma. Nije neko autoritet zbog nekih tamo ustaljenih kriterijumima. Autoritet se gradi i stvara. Šta je onda ovde autoritet? Prvo taj njegov stav da uprkos suprostavljanju svima on ima razlog zašto je takav. Ok, ti ga napadneš zbog tog njegovog stava ali ti on da validan razlog zašto tako misli. Pokušaš da ga spustiš dole kao neobrazovanog a onda te on izmesti time što zna sve što i ti ali i više od tebe. Op, imamo i znanje. Čovek poseduje inteligenciju i znanje. To je drugi razlog za autoritet. Treći i najbolji razlog je zapravo ono što film pokušava da nam prikaže a to je humor kao autoritet. Uprkos svemu što gledamo, uprkos svim crnim stvarima, humor nadvladava, lepe stvari nadvladavaju. Koliko god loših stvari se desilo, uvek postoji nešto svetlo da izvuče situaciju iz krize. Postavljanjem humora za autoritet ti jasno kažeš da crnilu nema mesta. I ceo taj autoritet ovaj čovek kruniše i herojstvom. Ludačka završnica upravo pruža trijumf ove ličnosti. Ako svojim postupcima pokaže da je heroj, zar je bitno onda što ne radi po pravilima, što voli da se provodi sa "damama noći", što uzima slobodan dan u sred slučaja, što otvoreno spusti svakog. Mislite da to nije ok? Zar vam nije muka od superzajebanih i čistih heroja? Zar heroj ne može biti malko prljav? Zar ne može imati svoje mane, perverzije, i sve te loše stvari koje neće gubiti moralnim preokretima. Zar nije sjajno što će voleti te svoje bubice i posvećivaće im pažnju bez obzira na sve? 

Kada je pisao scenario za ovaj film, imam utisak je scenarista za svaki prokleti detalj mislio "a što ne bismo to napravili potpuno drugačije". Zbog toga mi je ovaj film tako dobar. Ok, imamo glavnog lika kojem je posvećeno najviše vremena i u kog je uloženo najviše truda, ali pazite, imamo likove koji se bave trgovinom droge a komentarišu o Sartru, pričaju o tome čemu bi posvetili život a za divno čudo to nije trošenje para na kocku i devojke, pričaju o tome da bi se napokon vezali i skrasili. Prestupnici kao inteligentni, obični ljudi. Nije to epohalno ali je svakako drugačije. Onda i takvi likovi budu vredni pažnje. Pazite, ti likovi su ovde manje više nebitni a opet vam daju neku priču. Najboljeg od tih likova tumači vazda podcenjeni Mark Strong što je još jedan veliki plus. The Guard je odličan film baš zbog te svoje originalnosti, zbog toga što je imao onu stvar da bude potpuno drugačiji, zbog toga što nam je ispričao nešto novo, nešto neobično, zbog toga što je imao hrabrosti da pljune na svaki šablon, zbog odličnog odabira muzike i sjajno iskorišćenog "The Star of the County Down", zbog toga što nam je dao neviđene likove, zbog toga što su čak i oni sporedni vazda karakteristični i na kraju zbog toga što ima Glisona koji briljira. Zbog svega toga, iskreno se nadam da ova ekipa koja je napravila Calvary i The Guard ima još ideja, još motivacije i još kečeva u rukavu.

Zanimljivosti:
Čamac koji policija traži je "Annabel Lee". To je ime jedne poeme Edgara Alana Poa.

Naj scena:

Osmeh na samom kraju

Moja ocena: 8/10

четвртак, 18. септембар 2014.

Zeder (1983)

Link na ovaj post

Revenge of the Dead (1983) on IMDb
Alternativni naziv: Revenge of the Dead
Žanr: Horor
Režija: Pupi Avati
Glumci: Gabriele Lavia, Anne Canovas, Paola Tanziani...

Priča:
Stefano, mladi pisac, dobija korišćenu pisaću mašinui i slučajno pronalazi još čitljiv tekst na traci. Uspeva da rekonstruiše tekst koji sadrži mračnu tajnu.

Priča:
Pisao sam ranije o filmu po nazivu The House of the Laughing Windows (Kuća Nasmejanih Prozora u slobodnom prevodu i daljem tekstu). Od istog režisera nam dolazi i film po imenu Zeder. Moram da priznam da sam sucker kada su u pitanju italo horori/misterije iz sedamdesetih i osamdesetih. Arđento, Bava, Avati i kompanija su napravili nekoliko opasnih majstorija. Odavno na blogu nije bilo nešto sa ovog menija pa se valja podsetiti i toga. Kada se blog zahuktao, želja mi je bila da vam predstavim nešto što možda niste čuli a da je vredno gledanja, da je skriveni dragulj. Kuća Nasmejanih Prozora je za mene upravo takav film. Nema reklamu kao današnje gluposti, nije najavljivano kao nešto što redefiniše žanr, nije poznato već u tome uživaju ljudi u manjim krigovima. Kako sam neko ko voli film zbog filma i koga baš briga koliki je budžet, ko glumi, da li je film hit, da li neko vošti Paris Hilton, da li film ima neviđene efekte, uvek ću davati prednost ovakvim stvarima. Drago mi je ako je neko od vas pronašao kvalitet u do tada njemu možda nepoznatom The Vanishing (1988), The House of The Laughing Windows (1976), If....(1968) (izbrisan kasnije, biće repriziran),  Fermat's Room (2007),  Seven Days (2007),  Antarctic Journal (2005),  The White Buffalo (1977) itd. Tim naslovima komotno možete dodati i ovaj film. 

Zeder počinje kako se samo poželeti može. Malo strave, malo misterije i to je ono što nam treba da privuče pažnju. Jasno je i na tom samom početku da film nema nameru da bude priča za dečicu kao današnji horori tipa House of Wax. Nema tu neke super ideje koja opet nema veze sa mozgom. Problem današnjih filmova je što žele sve više da vas šokiraju i da budu jedinstveni. Na žalost i u takvoj nameri oni i dalje robuju šablonima i skoro nikada nisu dorasli priči koju žele predstaviti pa sve deluje kao jedno opasno nelogično baljezganje. Ok, ne smeta mi kada mi ne daš odgovor na sve - naprotiv. Daj mi da koristim glavu. Ali kada mi već daješ tu mogućnost, pazi šta radiš. Na samom početku filma doktor pomoću devojčice otkriva lokaciju nekog groba. Jezivo je to što je dete iskorišćeno u tu svrhu i samim tim dovedeno u veliku opasnost. To je velika hrabrost ubaciti takvu scenu. E sad kako i zašto je baš ova devojčica znala gde je ta grobnica - veze nemam. Možda nisam pazio na času. Odgovor na ovo pitanje je mogao doneti kvalitet ali njegovo odsustvo ne šteti. U svakom slučaju scena je efektna i odličan uvod. 

U Kući Nasmejanih Prozora Avati je majstorski gledaoca uvlačio u priču. Upravo ta misterija je nešto zbog čega ne bih ovo striktno vezao za žanr horora. Cela ta priča je napravljena izuzetno pametno. Evo kako se to ne radi. Serviraš nešto čudno na početku i onda ceo film razvlačiš i na kraju nam odaš šta smo gledali. Između početka i kraja imaš samo prazan hod. Takvi su filmovi koje samo zasnuju na nekim preokretima. Npr. takav film je pre izvesnog vremena komentarisani Static. Gledaš mrcvarenje onda ti na kraju kažu da si gledao nešto drugo. Ok, iznenađen jesam ali si me dotle propisno udavio lupetanjem. Da bi cela priča bila efektna moraš da mi daš još sadržaja. Upravo tu je Avati majstor. Kao što se vidi i u Kući Nasmejanih Prozora i ovde on dodaje elemente u svoju priču. Prvo vas zainteresuje i malo uplaši. Posle tu priču širi i oblikuje kako valja. Zeder je nešto slabiji od pomenute Kuće ali i dalje je ovo odličan film. Ako se striktno držim građenja te priče, Zeder tu ne zaostaje puno za Kućom ali Kuća je znatno efektnija po drugim kriterijumima. 

Vidim da neki ljudi povlače pitanje motiva glavnog lika da krene na put razrešenja misterije. Ne bih uopšte tu postavljao pitanje. Prvo, na početku vidimo da je on pisac. Napisao je tri romana i traži izdavača za njih. To znači ipak da mu treba nešto efektnije i ubedljivije. Sama misterija i njemu daje ono što svakom umetniku treba. Sećate se kada sam pisao o Barton Finku, šta je tu ono što je najznačajnije u životu umetnika? Šta nam kraj filma pokazuje? Piščev motiv - on nikada ne umire. Imamo pisca koji je na pragu nečega što može da mu donese veliku ideju. U tekstu o istom filmu sam pominjao da pisac zapravo piše ono što je na neki način doživeo. Da li je onda zaista potrebno postavljati pitanje kada je motiv ovog čoveka u pitanju? Meni je priča odlična upravo iz tog razloga. Mogao je ovaj čova biti nešto drugo, nabasati nekim slučajem na ovaj čudni tekst i tu bi njegovi motivi zaista bili upitni. 

Volim i način na koji smo uvučeni u celu priču. Jedina efektnija stvar za to od same mračne misterije je mračna misterija iz prošlosti. To je nešto što vam je neko pričao, nešto što ste možda čuli od nekog, neka legenda koja se provlači narodom. Verujem da i sami znate nekoliko takvih legendi. Ok, ne verujemo mi u to ali opet su tu stvari koje nam zagolicaju maštu, koje nas možda čak i nateraju da se zapitamo. I to je uvod u priču. Dobra ideja i mračna misterija su ovde poslužili kao odličan temelj za sjajno razvijanje priče. Cela ideja nije kompleksna ali nije ni banalna (da ne kažem idiotska) poput npr. one iz Kill list gde ćeš gomilu praznih minuta i gluposti pokušati da objasniš nekim blentavim šokom na kraju. Stvar je u načinu na koji je priča izgrađena oko te ideje. Ovakvim građenjem bilo kakvu smislenu ideju možeš pretočiti u zlato. Ali za to ipak moraš da budeš majstor.

Na celo to odlično građenje misterije dodajte vrhunsku atmosferu. Moram da se vratim ovog momenta na moj omiljeni horor. Setite se u starom Omenu kada se glavni lik koji tumači Gregori Pek sretne sa sveštenikom i kada sveštenik kreće ka crkvi a počinje nevreme. Kada god gledam tu scenu, obuzme me jeza. Jednim nevremenom u sred bela dana je majstorski kreirana jeziva scena. To je za mene jedna od neponovljivih scena u svetu filma. Zeder je u nekoliko slučajeva bio opasno blizu da dostigne tako nešto. Ako je ta scena u Omenu savršensvo a ove ovde su za par nijansi slabije onda zamislite kako sve to izgleda. Avati je doktorski stvorio tu atmosferu i što zvuči neverovatno, držao ju je do samog kraja filma. Broj scena u kojim ne osećate konstantnu pretnju je mizerno mali. To je vrhunski poduhvat jer moramo imati u vidu da se lokacije neprestano menjaju. Bez obzira da li je u pitanju priroda, stan, stara kuća, ruševina, park, grobnica, bazen sve scene su besprekorno uslikane i nadasve atmosferične. Moram da napomenem da je i iskorišćen veliki set upečatljivih lokacija. Možda jedinu malu zamerku imam na lokaciju na kraju. Ok, ruševine su uvek dobar izbor za neku mračnu atmosferu. Iz daleka ove ruševine izgledaju sablasno, međutim kada se radnja preseli na samu lokaciju, tu se dosta izgubi na jezi. 

Da je Zeder finiširao poput Kuće Nasmejanih Prozora ovo bi bio opasan film. Što se tiče drame imamo ovde sličan efekat kao iz Kuće, možda čak i jači. Međutim cela priča je morala bolje da se zaključi. Ne mislim tu na logiku priče. Sa te strane ovo je složeno kako treba. Mislim na vreme koje je posvećeno raspletu. Uz taj rasplet trebali su nas počastiti sa nekoliko upečatljivih scena i sve bi bilo na svom mestu. Nekako, pre ću se setiti gomile memorabilnih momenata iz prethodnog dela filma nego sa samog kraja. Ima on onaj mrak koji je imala i Kuća, nije to sporno, ali trebali su nam prikazati veličanstvenost tog mraka. Bez obzira na to, Zeder spada u one skrivene dragulje koje vam rado preporučujem. Ima sve što je potrebno da se uživa u jednoj mračnoj misteriji. Ako volite Arđenta i Bavu, mislim da je Avati neko kome morate pružiti šansu.

Zanimljivosti:
Greška u filmu: Prilikom autopsije, vidi se da žrtva diše.

Naj scena:

Odluka

Moja ocena: 7/10

уторак, 16. септембар 2014.

Dalkomhan insaeng (2005)

Link na ovaj post

A Bittersweet Life (2005) on IMDb
Alternativni naziv: A Bittersweet Life
Kod nas nazvan: Gorkoslatki Život
Žanr: Drama | Akcioni | Kriminalistički
Režija: Kim Jee-woon
Glumci: Jeong-min Hwang, Yu-mi Jeong, Ku Jin ...

Priča:
Stvari kreću po zlu za cenjenog pripadnika mafije kada ne postupi po šefovom naređenju.

Moj osvrt:
A Bittersweet life je sa jedne strane užasavajuće prazan film koji nema ništa da ponudi. Takav je ako ga gledate kao akciju. Sa druge strane ovaj film je otišao tamo gde ni jedan do sada nije i pokazao nešto što drugi filmovi nisu. Možda i nije problem što filmovi zapravo nisu to prikazali, problem je što kada pogledate ovaj film, videćete koliko su nekad čak i veliki filmovi površni i nepažljivi u nekim detaljima. Da biste ušli u celu tu priču, moraćete biti strpljivi i što možda zvuči čudno, moraćete da se opustite i gledate film kao akciju da bi ono što treba došlo do vas. Ako rano počnete tražiti odgovore, nećete dobiti zadovoljavajuće. Tu se ovaj film snašao fino dajući nam brzu akciju, malo trilera i jurnjave. Znate i sami da tražim mnogo više od toga. Priznajem da sam imao problem do pred kraj filma ali se u jednom momentu sve otvorilo i pokazalo mi šta treba da vidim. 

Iz segmenta Priča vam je u osnovi sve jasno. Imamo čoveka koji se zamerio gazdi jer nije ispunio zadatak. Imamo čoveka koji se zamerio drugoj bandi/mafiji zato što drži do sebe. Loše mesto za biti, nema šta. Nije teško ući u ovo. Svakako smo gledali mnogo filmova sa sličnom tematikom. Šta se tu obično desi? Čova je zver pa se suprotstavi svima i sve pregazi. Ok, ne kažem da tu ne možeš da napraviš dobar film. Man From Nowhere je dobar film sa pitkom i lakom pričom. Ali pazite, cela ličnost tog čoveka je da on nema šta da izgubi i da su njegove sposobnosti neverovatne pa će bez problema da se sukobi sa bilo kim. Nemojmo sada gledati na taj film. Setite se bilo kog "sam protiv svih" filma gde se lik sukobi sa sistemom čiji je bio deo. Ok, vidiš da sistem ne valja, da je nepravedan, nemoralan ili te je sistem izdao. Ti se zaletiš i uništiš ga - osveta padne i sve je ok. E pa nije ok. Zamislite čoveka koji godinama služi nekom i onda bude izdat. Zamislite čoveka koji veruje u ono što radi, to radi savršeno i onda bude odbačen. Nemojte mi reći da tu ne postoji neka drama, da promena nije velka, da je tako jednostavno uništiti nešto čega si bio deo, da je tako lako srušiti nešto što si i sam gradio. Nema tu "sutra je nov dan i menjam život". 

Film se zato iz petinih žila trudi da nam servira ovog čoveka kao praznog. Ne mogu da kažem da mi se to dopalo ali svakako je uočljiviji kontrast, svakako je lakše uvideti čemu je predan. Vidimo da je predan poslu, vidimo da ga obavlja besprekorno ali isto tako drži do sebe. E tu nam serviraju devojku u koju se gazda zaljubio a čiju čast ovaj momak mora da čuva. Znam, ovo zvuči trulo ali verujte, nije to tako. Nema ovde ljubavne priče iako možda može izgledati tako. Nije ovde morala biti devojka, moglo je biti dete kao u Man on Fire, moglo je biti kuče, mogao je biti običan cvet. Stvar je u tome da vidiš nešto van onoga u čemu vladaš, da vidiš nešto van svojih merila, da vidiš nešto drugačije i da prihvatiš tuđe ponašanje, tuđi stav, tuđi prostor, tuđi izgled. Prvo, videćeš nešto novo, nešto drugačije. Drugo, naučićeš nešto i postaćeš bolji. Da li ovaj čovek ima strah od toga što je odbio naređenje? Naravno da nema. Da ima strah znao bi da ono što radi nije pravično ili bi znao da sistem čiji je deo ne radi ono što treba. E tu je njegov najveći poraz. On veruje u sistem kom pripada i ako on veruje u taj sistem očekuje da će sistem verovati u njega. U tome je razlika. Lako je napraviti haos i sukobe, lako je napraviti rat, lako je napraviti neku krvavu osvetu, lako je napraviti neki tragičan kraj, ali napraviti istinski poraz, e to je umetnost i zbog toga je ovo vrhunski film.

Druga stvar zbog koje je ovako prikazana bezličnost zapravo odlična je što na ovakve ljude u filmovima a i životu malo ko i obraća pažnju. Evo glup primer: koliko tih pomoćnika negativaca i pozitivaca strada u filmovima a da nas kao gledaoce baš briga. Zapravo ova praznina nije praznina njega kao lika već je to sve što znamo o takvim ljudima. Verujem da i dalje neki među vama ne vide tu ništa epohalno. Ipak je reč o liku koji služi nekom velikom mafijašu. Ok, hajde da gledamo na to drugačije. Zamislite (mada verujem da znate) nekog ko je veliki deo života posvetio svom poslu, firmi u kojoj radi, gazdama koje je služio. Davao je sve od sebe, trudio se iz sve snage i onda je dobio otkaz, proglašen je za nepotrebnog. Posle toliko godina rada, da li postoji nenamerna greška koja treba toliko da ga košta? Pazite, posle nekoliko godina, čovek u svom poslu već ima pravo da smatra sebe bitnim, uspešnim, važnim. Umesto poštovanja, umesto promocije on postaje nepotreban. Ili još gore, šta ako je on u poznim godinama? Šta takvom čoveku ostaje? Vidite li sada u čemu je drama ovog lika? Nije uradio ništa loše po opštim merilima, radio je najbolje, uvek davao sve od sebe i tek tako postaje zamenjiv. 

Ponavljam, videćete ovde akciju, pucnjavu, jurnjavu i sve to. Videćete nanošenje nepravde, videćete osvetu. Za samu priču, to i nema veliki uticaj. Složeno je to ovde da drži tempo i zabavu. Scena kupovine oružja je nepotrebna a i nepotrebno razvučena. Van toga nemam neke veće zamerke. Ono glavno je zapravo priča o padu ne samo jednog čoveka, već padu mnogih, padu koji je tih umesto da odjekuje. Drama takvog čoveka je u njegovom velikom gubitku. Rekoh da je lako servirati osvetu opasnog lika. A Bittersweet life se odlično igra tim. On nam uprkos svemu govori jednu stvar koju mnogi previde. Ok, njegov posao mu donosi hleb ali mnogi drugi poslovi mogu isto to. Međutim, ako je neko toliko godina bio posvećen svom poslu, ako je bezrezervno davao sebe, taj posao ga je definisao. Da li je lako izgubiti nešto što te definiše? Gledali smo mnoge osvetničke filmove. Da li se iko pitao šta se dešava sa čovekom koji je uništio sistem kojeg je bio deo? Može li on postojati van njega? 

Ljudi koji imaju moć diktiraju pravila, nema tu neke velike mudrosti. Vidimo to u našoj svakodnevici. Problem je samo što nam je revanšizam iznad kompetencije pa je bitnije da ste podobni nego da znate. Glavni lik služi svog gazdu već dugi niz godina. Radnik koji posle toliko godina dobija otkaz je dobar deo života dao firmi za koju radi. Nebitan je tip posla, svako može doživeti da postane višak, da postane zamenjiv. Posle svega što je dao, posle toliko uloženog vremena i truda čovek je verovatno zaslužio nagradu. Većina ljudi, iako možda zaslužuje više, zadovoljna je samo da ostane onako kako jeste. Kada ostane bez posla čovek ne može da ne oseti bes i nemoć. Sa te strane ovo je vrhunski film. Umesto nagrade, čovek postaje suvišan, umesto razumevanja dobija kaznu, umesto moći dobija bol, umesto visokog položaja bačen je u blato. Koliko smo takvih slučajeva videli samo do sada. Najveći poraz u svemu tome je odgovor na pitanje "Zašto?".

Zanimljivosti:
Uvodna i zaključna priča potiču iz budističkog učenja. Prevod originalnog naslova ovog filma je "Sladak Život". To je ime kafea koji se vidi u filmu.

Naj scena:

"Zašto..."

Moja ocena: 8/10