Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Filmove koje ste predložili za gledanje možete videti ovde. Šaljite i nove predloge za listu. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

понедељак, 21. април 2014.

Oldeuboi (2003)


Stari momak (2003) on IMDb
Alternativni naziv: Oldboy
Kod nas nazvan: Stari Momak
Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: Chan-wook Park
Glumci: Min-sik Choi, Ji-tae Yu, Hye-jeong Kang...

Priča:
Pošto je kidnapovan i zatvoren na 15 godina, Oh Dae-Su je pušten i saznaje da ima pet dana da pronađe čoveka koji ga je držao u zatvoreništvu.

Moj osvrt:
Hajde prvo da pričamo o petnaest godina u kojim je ovaj čovek bio zatvoren. Šta vam prvo tu pada na pamet, šta će čoveku najviše nedostajati? Prvo će to svakako biti stvari koje najviše voli. Porodica, prijatelji, rodbina, neki hobiji. To se podrazumeva. To čoveku nedostaje i kada na mesec dana ode negde. Ono što kasnije kreće da fali je ono što čovek smatra za podrazumevano, ono na šta čovek nikada ne obraća toliko pažnju jer mu je svakodnevno. Pre svega je to najobičniji ljudski kontakt. Zamislite stanje čoveka kojem bi najbolji deo dana verovatno bio kada bi mu neko rekao "dobar dan". Naravno u čoveku se vremenom kupi sve i svašta i lakše se osećamo ako to prenesemo nekom. Zamislite sada da 15 godina sve to čuvate u sebi bez da iko zna šta i kako se osećate. Ako čoveku oduzmeš ono što voli, ubio si ga kao osobu, ako mu oduzmeš one male, uobičajene stvari koje se u životu svakog čoveka podrazumevaju, ubijaš ga kao čoveka. On postaje životinja koja bi bila presrećna samo da zadovolji one osnovne nagone.

S obzirom na situaciju u kojoj se nalazi, čovek prvo kreće da analizira druge kao krivce. U principu najlakše je krenuti od drugih, najlakše je pretpostaviti da su ti drugi krivi za naš položaj i za naš neuspeh. Znate ono kad nečija omiljena politička opcija ne pobedi pa oni poruče svima nama da ostanemo u zemlji i trunemo a oni odoše preko. Ti likovi su za mene opaki gubitnici kojima po njihovom mišljenju drugi treba da srede život. Ko god da je pobedio, sam ćeš morati da se izboriš za sebe. To svi normalni ljudi rade. Zbog toga traženjem krivice u drugom, ovaj čovek iako ima brdo vremena u svojoj zatvorskoj sobi, ne pronalazi pravi odgovor. Ne kažem da drugi ne mogu biti krivci za naš loš položaj, daleko od toga. Kažem da ljudi prvo treba da krenu od sebe. Problem je što čovek teško prihvata svoju krivicu. Ako je pak pronađe u sebi, vrlo moguće da prihvatanjem odgovornosti lako može doći do rešenja. 

Potom se čovek okreće sebi. Kada? Kada je već polako počeo gubiti nadu da će pronaći rešenje. On pravi listu svih ljudi koje je povredio ili oštetio. I ta lista je ogromna. Ne mora ovo nužno da znači da je on loš čovek. Svi mi povredimo nekog svesno ili nesvesno. Ono što je problem, nekada ne shvatamo da smo to učinili. Čak i kad shvatimo, ponekad ubedimo sebe da to i nije tako strašno. Tada to sve prepustimo zaboravu. To pokazuje jedna velika scena pred kraj filma. Ne samo da smo zaboravili naš loš postupak, zaboravili smo da smo nekom time naneli bol i nepravdu. Ravnodušni smo na tuđi bol. A kako se mi osećamo kada je sve ravnodušan na naš bol? Sve smatramo za bezosećajne i pitamo se šta se desilo sa običnom ljudskošću. E sada vam je možda jasnija rečenica koja se najčešće ponavlja u filmu: "Smej se i svet će se smejati s tobom. Plači i plakaćeš sam."

U jednoj sceni kada se ovaj čovek napokon nađe van svog zatvora, on drugom čoveku želi preneti svoju priču. E to je ona potreba o kojoj sam pričao. Uvek se lakše osećamo kada drugima otkrijemo naše probleme. Čak iako nam oni tu ne mogu pomoći, svakako je lakše jer smo deo tereta podelili sa nekim. Nebitno da li su razlozi dobri ili loši, da li očekujemo pomoć, sažaljenje, razumevanje ili da li time pokazujemo da smo i mi u lošoj situaciji poput našeg sagovornika, to otvaranje oslobađa. A šta je užasno u celoj ovoj situaciji. To što ovaj čovek kada iznese svoju priču pokazuje potpunu nezainteresovanost za priču drugog. Ovde je uzeta baš ekstremna situacija gde ovaj čova ne želi da sasluša čoveka koji želi da se ubije. Razmislite malo kada ne želite razgovarati s nekim, kada želite izbeći razgovor sa nekim koji vam je možda dosadan, kada zaobilazite ljude koji vas na ulici mole za pomoć, kada ne odgovarate na poziv - možda bi baš vaš odgovor mogao pomoći toj osobi. Možda bi je vaš mali gest rešio velikog poblema, nasmejao, oraspoložio, možda ste vi zapravo poslednja nada nekom. Sve što je dovoljno je da nekog saslušate. 

"Mogu li upotrebiti 15 godina treninga protiv izmišljenog protivnika." - u jednom momentu kaže glavni lik pre sukoba sa nekim momcima na ulici. Ti momci svakako nisu izmišljeni. U čemu je onda štos? Kada smo u gadnom sranju, neretko smo puni besa i nervoze. Onda naprosto ujedamo svakog ko nam se obrati. Nije li to zapravo to? Time metu za naš bes postavljamo na nekog ko to verovatno nije zaslužio. Takođe, kada ne znamo direktnog krivca za naš problem, bez obzira da li ne možemo ili nećemo da ga utvrdimo, krivca pronalazimo u svemu ostalom. Nije li i to zapravo izmišljen protivnik? Pa čak i kada znamo krivca a nemožemo dopreti do njega. Rezultat svega toga može biti oslobođenje besa ali svakako nismo otklonili ni naš problem niti pronašli njegov uzrok. Najverovatnije smo sebi na vrat natovarili još jedan teret. 

Potom u jednoj sceni kada čovek komunicira napokon sa svojim neprijateljem, neprijatelj mu kaže da ga on zapravo proučava. Razmišljajmo čak i sportski o ovome. Kada imate duel sa protivnikom, plašite se zapravo onoga što ne znate vezanog za njega. Ako znate njegove vrline i mane, znate čega treba da se najviše čuvate a šta da iskoristite. A pazite ovu situaciju. Čovek ne zna svog protivnika a protivnik zna sve o njemu. Šanse za pobedu su mizerne. Nemate pojma sa čim se sukobljavate dok protivnik zna sve o vama. Ne možete mu ništa skriti, ne možete mu prodati vaše najbolje poteze kao da ne zna za njih. Niste ni počeli duel a već ste u debelom zaostatku. Samim tim što protivnik poznaje njega, on i vodi igru. Ovaj čovek je svestan da mora da igra po pravilima drugog. 

Dok je bio u zarobljeništvu, čovek je izgubio sve što mu je značilo a to je njegova porodica. Ako želiš da budeš srećan, moraš da paziš i čuvaš ono što voliš. To je možda i najveća promena na čoveku tokom ovog ropstva gde je on svestan da više ne može da izgubi i ono malo lepog što ima. Svaka akcija koju je sprovodio da otkrije celu priču ne obraćajući pažnju na ostalo koštala ga je mnogo. Povređeni su ljudi koje on voli. Pazite kako on tada reaguje. Odmah je svestan svoje krivice pa tek onda bes usmerava ka drugim ljudima. Ako je već doživeo tu transformaciju onda ne postoji stvar koju ne bi učinio da sačuva ljude koje voli. Čak i po cenu svoje propasti. E sada obratite pažnju na plan osvete koji je sprovođen nad ovim čovekom. Nije to tek tamo neka boleština. Prvo, u zatvoreniku je ubijeno sve što je ikada bio, oduzeto mu je sve što je ikada voleo. Posle toga, kada je ponovo zavoleo, svestan je koliko treba da ceni to što voli. Svestan je da bi poneo bilo kakvu žrtvu da te koje voli ostanu nepovređeni. U tome je deo genijalnosti ovakve osvete. 

Elem, kako smo dobili čoveka koji je u neku ruku pravičniji i bolji nego što je bio, kako smo dobili nekog ko napokon ceni to što ima, time smo dobili i znatno ranjivijeg čoveka. Poenta osvete nije da neko oseća fizički bol, da neko bude slomljen postupcima drugih. Poenta najsurovije osvete je da naterate drugog da povredi one koje voli, da sam uništi sve ono što mu je ikada značilo. Samim tim je uništio i sebe. Ima li užasnijeg osećaja od onog kada povredite nekog dragog. Mrzilte li sebe ikad više nego tada. Ne vredi izvinjavanje kojem se okrenemo, ne vredi iskupljenje. Čak i ako nam je oprošteno, nikada sebi to ne možemo oprostiti. U tome je savršenstvo u surovosti ovakve osvete. Zbog toga je Oldboy veliki ali i jeziv film koji nije za svakoga.

Zanimljivosti:
Četiri živa oktopoda su korišćena u sceni u restoranu. Min-sik Choi je zaista jeo živog oktopoda i to se smatra specijalitetom mada se oni prvo iseku. Pošto je Min-Sik Choi budista, on je očitao molitvu za svaku od životinja. U jednoj sceni kada uzima svoje dnevnike od Mi-Do, glavni lik udara jako glavom u predmet na stolu. To nije postojalo u scenariju ali je Min-sik Choi sačuvao smirenost i priveo scenu kraju. Slika na zidu sobe u kojoj je Oh Dae-Su zatvoren pripada belgijskom slikaru Džejmsu Ensoru i zove se "Tužni Čovek". Broj telefona koji se pojavljuje u filmu a navodno pripada Dae-Suovoj ćerci je ugašen i to je zahtevao pravi vlasnik tog broja. Rečenica "Smej se i svet će se smejati s tobom. Plači i plakaćeš sam" pripadaju čuvenoj pesmi "Samoća" pesnikinje Ele Viler Vilkoks. Poslednja scena u filmu (na snegu) je snimana na Novom Zelandu. Min-sik Choi je izgubio oko 10kg za potrebe filma. Kada se igrao sa krilima, Min-sik Choi je pokušavao da izvede čuveni Moonwalk. Film je zasnovan na japanskoj, istoimenoj mangi.

Naj scena:

Jezivi rasplet

Moja ocena: 9/10

среда, 16. април 2014.

Terminator 2: Judgment Day (1991)


Terminator 2: Judgment Day (1991) on IMDb
Kod nas nazvan: Terminator 2 - Sudnji Dan
Žanr: Naučna Fantastika | Akcija | Triler
Režija: James Cameron
Glumci: Arnold Schwarzenegger, Linda Hamilton, Edward Furlong

Priča:
Kiborg, identičan onom koji nije uspeo da ubije Saru Konor, sada mora da zaštiti njenog sina Džona od još opasnijeg kiborga.

Moj osvrt:
Na početku odmah crnjak. Vidimo viziju budućnosti, potpuni mrak, mašine vladaju, ruševine i beznađe. Verujem da ste gledali ovaj film desetine puta. Da li ste se ikada zapitali za šta se čovek zapravo bori? Sve je uništeno, nade jedva da ima. Čak i da porazi mašine, teško da će uspeti da doživi momenat kada će barem nešto biti obnovljeno. U jednoj od svojih knjiga, Saramago kaže nešto ovako: "...dođe momenat kada čovek uvidi da mu je samo nada ostala - i tada shvati da zapravo ima sve." Nije ovde u pitanju to da se čovek nada da će svet biti obnovljen za njegovog života, ovo je borba za budućnost, borba za opstanak vrste, borba za one koji dolaze posle nas. To je nešto što je dostavio nešto bolji film i prethodnik ovog, Terminator (1984). Kako taj tekst može biti mnogo bolji i kako ga taj film zaslužuje, ono što sam tamo propustio, navešću ovde najčešće kroz poređenja. Ovde ne poredim, ovo što sam napisao u prvom pasusu je dostavio kec a dvojka preuzela. 

Naravno, tu nije kraj stvarima koje je dvojka preuzela iz keca. Kada nastavci to rade, samo našminkaju nešto što smo videli ranije. To se uvek pokaže kao promašaj. E ovde je Kameron znao šta radi. Jedinica je imala duel dvojca koji je bio za mene jedan od najboljih duela ikada. Pre svega zato što Ris nije imao šansu da ga dobije. Kada ulaziš u nešto što verovatno nećeš dobiti ali se boriš do kraja, to je pokazatelj volje, mentalne snage pa i herojstva ako se boriš za pravu stvar. Kajl Ris mi je zbog toga jedan od najdražih likova ikada. Ovde imamo nešto suludo a to je duel dve mašine. I ovde su suprotstavili nadmoćnog negativca pozitivcu ali to nema taj jezivi impakt kao u kecu. No i nije to grm u kom leži zec kada je u pitanju ovaj film. Sukobljavanjem dve mašine zapravo pokazuju kako mašina može biti i u službi čoveka ali i kako se ona može okrenuti protiv njega. Jedna stvar je ključna, čovek je stvorio mašinu, pa i mašinu koja stvara mašine. Čovek uvek može prokljuviti mašinu, mašina ne može shvatiti čoveka. 

Terminator 2 ima jedan od najboljih soundtrackova koje sam čuo i svakako jednu od najmoćnijih i najprepoznativijih tema ikada. Pomenuću na kratko rock genijalštine od Bad to the Bone i You Could be Mine. One su odlično tempirane da dignu atmosferu, na stranu što su odlične numere same za sebe. Glavna tema Terminator 2 filma je nešto što je prepoznatljivo i što će biti prepoznatljivo u kinematografiji još dugo. Sama melodija je takva da dočarava atmosferu filma. Sipa potpuni mrak, pretnju, zebnju, strah, bol, tugu i sve ono što treba da donese mračna budućnost i sudnji dan. Ali opet iz nje izvire i neka nada, ljudska snaga ali i neka lepota. Zašto? Zato što mašine ne mogu da proizvedu ovako nešto. Mašine nas mogu odmeniti u mnogo poslova ali umetnost je proizvod ljudskog mozga. 

Na kraju prvog dela Sara izlazi kao pobednik. Obična žena je morala da se bori za opstanak i preživljavanje ne samo svoje već i celog sveta. Poslednja scena prvog Terminatora možda najavljuje mračna vremena ali Sara naprosto blista. Ta prelepa žena koja je u drugom stanju, zagledana u daljinu je savršena slika. Setimo se da ju je Kajl Ris zavoleo samo je gledajući na toj slici. To nije patetika braćo i sestre, to je perfekcija. U celom mraku koji ga okružuje, Sarino lice je jedina svetlost koju vidi. To lice je uprkos oluji koja je dolazila zračilo i značilo nadu. I gde je sada sva naša nada. Sara je završila u ludnici potpuno odbačena.  Saznajemo i njenu dalju priču. Izrasla je u ratnika a sebe formirala i podredila cilju stvaranja velikog vođe od sopstvenog deteta. Ono što je na kraju prvog dela predstavljalo nadu i lepotu sada je izvrnuto ruglu. Treba li veća simbolika od te da nam pokaže da svet nezadrživo srlja u propast. Svi smo uljuljkani u neku sigurnost, svi smo u fazonu "ma neće se ta sranja desiti" i svakog ko nas upozorava na potencijalne opasnosti nazivamo preopterećenim, paranoikom ili sličnim imenima. Ok, Sarin slučaj i jeste sulud ali nemojte misliti da ovde nema simbolike o kojoj pričam. 

Imamo tu apokalipsu, potpuno uništenje koje će nam doneti mašine. Sve scene su tu opako sumorne i mračne, kao što sam već i naveo. Ali najbolji pokazatelj šta gubimo je Sarin san. Vidimo ono najlepše što postoji na ovom svetu, malu decu koja se igraju, vidimo Saru koja predstavlja sve majke koje su na svet i donele tu decu. U jednom kratkom momentu sve gori, nestaje, sve se pretvara u prah. Ako nađete jaču simboliku za uništenje budućnosti i sve lepote našeg sveta, javite mi. Ja od ove nešto bolje nisam video. A znate šta je zanimljivo - sve to smo videli u snu. Ne koristi li se san da bi nam dostavio nerealnu scenu za koju bismo očas posla skontali da je plod spavanja? Da, koristi se, ali u nebitnim filmovima. 

Da se vratimo malo na pojavu dve mašine. Ok, mi sad znamo ko je pozitivac, ko negativac. Ako reprizirate li film, što svakako treba učiniti s vremena na vreme, obratite pažnju na predstavljanje obojice. Za Švarcenegerov lik znamo iz prvog dela kakav je, ko je i šta je bio. Obe mašine ovde nastupaju agresivno, obe su u potrazi za istim likom. Da ne znate situaciju, da se pravite da niste gledali film, verujem da biste teško prokljuvili na početku koji od ove dvojice treba da zaštiti mladog Konora. Odlično se diže tenzija do duela dva Terminatora i u sceni prvog sukoba vidimo masteripis, vidimo kako treba praviti prelomnu, napetu scenu. Usporen snimak, ni jedna strana ne izgleda dobro po malog Džona i bum. Ćao zdravo. 

Ne smatram ni Roberta Patrika ni Švarcenegera za majstore glume ali ovo je prokleta perfekcija. Sve što treba da dostave, dostavili su. Hladnoću u izrazu, potpunu bezosećajnost, pokrete, surovost, preciznost i istrajnost mašine itd. Za prvi njihov susret već rekoh da je masterpis. Na kranje jednostavan način su uspeli da nam dočaraju masivnost ove dve mašine. Prvo probijaju tamo neke zidove. Pokreti im nisu munjeviti ali se vidi velika težina i kolosalna snaga. Da sam video Džet Li mašinu poput onog frika iz trećeg dela Terminatora, ne bih bio fasciniran ovim. Ponavljam, ni Patrik ni Švarci nisu glumčine, ali trebalo je dostaviti utisak da gledamo mašine a ne ljude. Ova njihova gluma im je diplonmski rad koji su položili sa najvišom ocenom. 

Ako me u filmu nešto smori to su jurnjave automobilima. Recimo u nekom od nastavaka Borna sam demonstrativno ustao i otišao po sok bez da pauziram film. Previše mi je to predrkavanja za vožnju automobilima. Uz jurnjavu u Ronin sam zaspao i to takvim snom da sam zaboravio sve vezano za film. Jurnjave koje ovde vidimo su nešto što bih mogao gledati gazilion puta. Zašto? Zato što su akrobacije svedene na minimum ali su detalji dominirali u svakoj sceni. Sve je to sića ail svi detalji kada legnu dobijete uživanje. Pad kamiona sa nadvožnjaka, odvaljivanje krova na istom tom kamionu, prebacivanje Džona Konora na drugi motor, guma koja izleće iz plamena, cisterna koja se okreće itd. Kad ovako nabrojim, deluje da sam nalupao gomile preseravanja. E, sve to deluje deset puta realnije nego vožnja u tom Bornu. Kamera tu radi perfektno. Evo mali primer. Švarcenegerov lik se zaustavlja sa Konorom na motoru, okreće se, kamera se kreće ka njima - prosto osetite opasnost koja naleće ali osetite i moć mašine koja je tu da Džonu štiti život. Film je prepun takvih detalja, bez obzira da li su akcione scene ili ne. 

Što sam stariji, to sam veće zakeralo. Zaista tražim dlaku u jajetu. Ako već Džona spremaju da bude taj vođa, klinja i mora da pokaže veličinu. Prvo, drago mi je da klinja nije stoprocentni čistunac. Ne shvatite pogrešno ali zašto vođa mora da bude dobri, učeni dečko. Biti vođa - to je u čovekovoj psihi. I u mom poslu se vođa prirodno izdvoji. Ne samo po znanju koje naravno da ima, već i po sposobnosti da organizuje ekipu, da obodri, da pokrene, da poduči, da pohvali, da kritkuje itd. Posle svega toga si svestan da je to čovek kojeg bi pratio u svaki pohod. Elem, film treba da nas ubedi da je Džon zaista taj budući veliki vođa. Ok, to bi bilo lakše da je Džon odrastao ali ovo što vidimo je klinja. Braćo i sestre, osnove vođenja koje ovaj momak pokazuje su odlične. Sve je to ostalo u njegovom klinačkom sklopu, nema mudroserija. Jednostavo su mu tempirali u pravom momentu prave odluke i to je to. Sve te odluke ga zaista izdvajaju kao nekog ko odlično rezonuje. Obratite pažnju, dosta vremena u filmu on je taj koji pokreće, organizuje i donosi odluke. A sve je to odlično uklopljeno da on i dalje ostaje dete koje je poslušno. 

Terminator 2 je posvetio finu pažnju odnosu ljudi i mašina. Kao što rekoh, mašine su tu da pomognu ljudima. Međutim u ovoj ludoj ideji se mašine okreću protiv ljudi. Opet, čovek je taj ko je pravio mašinu tako da je i to njegova greška. Jasno je kao dan da sve te mašine imaju svoj rok, sve su samo alat, međutim ljudi se lako vezuju za njih. Čuj vezuju, neretko se ponašamo prema njima kao da su žive osobe. Koliko puta ste rekli računaru "daj proradi" ili "šta ti je sad" da ne idem na neke sočnije izraze? Koliko puta vam je bilo žao kada se nešto pokvarilo? Koliko puta vam je bilo krivo što se neki stari uređaj menja novim? 

Najveća razlika između keca i dvojke su zapravo humor i akcija. Kec je bio mračniji, bez trunke humora i praktično je bio horor film. Zbog toga i zbog Kajl Risa on mi je bolji film od dvojke. Međutim, ne treba smatrati tu akciju i humor za mane. Daleko bilo. To je samo drugačiji kvalitet ovog filma. Humor je maestralan. Mašina uspeva da vas prokleto nasmeje. Takođe, sve šale su odlično tempirane. Nema onog preseravanja gde se likovi šale u životnoj opasnosti. Šala ovde dolazi kao rasterećenje u mirnim uslovima. Što se tiče akcije, ona je napakovana odlično, usnimljena odlično, tempirana odlično i zabavna je do krajnjih granica. 

Još jedan začin je naracija. Linda Hamilton je najbolji narator kojeg sam verovatno čuo na filmu. Nekako cela ta priča daje dodatnu težinu na sve. Zvuči mi kao dnevnik nekog ko je doživeo užase i apokalipsu i govori nam o svojim poslednjim danima. Ne samo da sa Lindinim umornim glasom osećamo hladnoću situacija, svi ti monolozi su čista perfekcija. Malko mudrovanja koje nam donosi neku nadu ali i zebnju i strah. I koliko god se trudili da nađemo u tom glasu nešto što obećava srećan kraj, toga tamo uopšte nema. 

Jedna od Džonovih odluka na kojoj se najviše potencira je ne ubijati. Može to da deluje kao klinačka odluka ali je zapravo nešto najpametnije što sam video u filmu. Ako znamo da će neko dovesti do problema, možemo ga eliminisati na ovaj ili onaj način. Brutalno rešenje koje može da donese dobre rezulatate ali je to rešenje nekog ko ne misli. Sve što započinje prolivanjem tuđe krvi, surovim kažnjavanjem i nasiljem ne može da ima dobar epilog. Ako je neko na krivom putu, edukuj ga, pomozi mu da shvati da je na njemu. Ekstremne mere se preduzimaju kad više ništa ne preostane. Da je Dajson ubijem, možda bi problem bio rešen ali smo dobili ubice i žrtvu svirepog ubistva. Na ovaj način su dali šansu Dajsonu da se iskupi. Dajete šansu nekom da ispravi svoje greške i on pokazuje da može da bude veliki. Da li i dalje mislite da je eliminacija bolje rešenje. 

Još jedna stvar koja se razlikuje od keca a koja ide u prilog ovom filmu je neki prelaz mašine u živo biće. Ovo ne zvuči dobro ali sada ću pokušati da objasnim. Pre par pasusa sam rekao da se prema mašinama ponašamo kao prema ljudima. Još jedna stvar je ta što non stop ponavljamo mašinama, aparatima, računarima da skontaju nešto. Vidimo Džona koji uči Terminatora nekim smešnim fazonima. To je samo za potrebe zabave, jel tako? Jeste ali malo sutra. Rekao sam da čovek razume mašinu a ne mašina čoveka. A šta kada bi imali mašinu koja bi mogla da uči. Zapravo kroz takav odnos sa ovom mašinom Džon pokazuje šta znači biti čovek. Obratite pažnju kakve trikove on pokazuje Terminatoru: šala, ležerno obraćanje u razgovoru, pokazivanje stava i osmeh ali i da treba poštedeti život nekom. Sve kulminira onog momenta kada mašina shvata emociju. Iako je to jedna od najvećih trauma mog detinjstva, to je ujedno jedna od najboljih scena koje sam ikada video. Mašina shvata emociju ali ni jednog momenta nema dilemu šta joj je svrha, šta je pravično i šta je odluka koja će zapravo učiniti veliko dobro drugima. Ako to nije najbolji pokazatelj čovečnosti ja sam onda garnišla. Sad neko može da postavi pitanje, ako Džon može da nauči mašinu da se ovako ophodi, zašto bi mašine ratovale protiv ljudi? Zato što je malo ljudi Džon, zato što bi čovek, pohlepan kakav jeste, naučio mašinu da mu služi samo za nejgovo dobro. Mašina koja bi to naučila shvatila bi to kao ispravnu stvar. Eto vam odgovor. Terminator 2 je prikazao nas ljude kroz ove dve mašine. Na nešto što je naša kreacija preslikavamo svu svoju čovečnost ali i destruktivnost. Ako bi danas došli nekim čudom u ovu situaciju, plašim se da na pitanje koja strana bi prevagnula ne bismo dobili dobar odgovor.
Do sledećeg pisanja.
I'll be back.

Zanimljivosti:
Švarceneger je zaradio 15 miliona dolara a izgovorio je 700 reči u filmu tako da je "Hasta la vista, baby" koštala $85.716. Kada Švarceneger šeta go kroz bar on naleće na jednu ženu koja se iznenadi njegovom pojavom. To se nije desilo planski i ženina reakcija je prirodna. Potom je ona pitala šta se događa na šta joj je Švarcenger odgovorio da je ovo veče stripera. 

Ovo je prvi nastavak koji je dobio oskara a da mu prethodnik nije bio ni nominovan. Linda Hamilton je ogluvela na jedno uho u sceni u liftu. Između snimanja je zaboravila da stavi čepove u uši. Scena u kojoj Sari Konor prisilno daju lekove je snimana više puta i Ken Gibel je nekoliko puta loše procenio i zaista je udario Lindu Hamilton. Ona mu je to zapamtila i u sceni kada ga istuče drškom od metle, udarci su pravi. Prvi film koji je imao budžet veći od $100.000.000. Švarcenegerova ćerka je vrištala kada je prvi put videla šminku koja je pokazivala delove Terminatorove lobanje. Zato što je mutirao, skoro za sve scene glas Edvarda Furlonga je bio dodatno sniman. Jedina scena u kojoj je ostao taj njegov glas koji se menjao u tom momentu je kada objašnjava Terminatoru zašto ljudi plaču. Kameron je to ostavio u filmu zato što je zvučalo dramatičnije. 

U prvom filmu je postojala ideja da se uništi Cyberdine sistem kako bi se sprečio rat ali su odustali od te ideje tada što je dobro došlo Kameronu za potrebe snimanja ovog filma. Zato što je povredio nogu na fudbalu, Patrik je neke scene vožnje snimao sa odelom koje izgleda kao da je u ogledalu. Te scene su posle izvrnute kako bi se dobio realističan prikaz vožnje. Zvuk Švarcenegove puške je zapravo zvuk dva topa. T-1000 je jedini Terminator za koga nismo videli pogled iz prvog lica. Linda Hamilton je omršala oko 5kg za potrebe snimanja. Scene u policijskoj stanici koje se prikazuju kao snimci iz prvog dela su zapravo ponovo snimane. Uništavanje krova na crnom kamionu nije postojalo u scenariju. Linda Hamilton je naučila da obija brave i u sceni u kojoj beži iz svoje sobe u bolnici ona je zaista to i učinila. 

Robert patrik je imao rigorozne treninge kako bi naučio brzo da se kreće i da trči. On je za svoje ponašanje u filmu istraživao mimiku Američkog Orla i Kretnju ajkule. Filmski debi Edvarda Furlonga. Uklonjene su eksplicitnije scene uklanjanja kože i mišića sa ruke Terminatora. Blizanci Don i Den Stenton glume čuvara u bolnici i Terminatorovu verziju istog. Maska za uništenog Terminatora je nanošena oko 4 sata a potrebno je bilo oko sat vremena da bi se uklonila. Terminatori u sceni koja otvara film su potpuno funkcionalni modeli robota.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 10/10

понедељак, 14. април 2014.

Misery (1990)


Misery (1990) on IMDb
Kod nas nazvan: Mizeri
Žanr: Triler
Režija: Rob Reiner
Glumci: James Caan, Kathy Bates, Richard Farnsworth...

Priča:
Čuvenog pisca posle saobraćajne nesreće "spašava" opsednuta obožavateljka.

Moj osvrt:
Da se malo vratimo pravim stvarima. Kada su u pitanju filmovi koji za temu imaju pisce, pisanje i/ili književnost, koliko me sećanje služi na blogu su osvanula dva naslova. Jedan od njih, The Words, predstavila nam je Djuka čiji povratak željno iščekujemo. Drugi film je Sleuth koji predstavlja duel dva pisca i to duel njihovih stilova i razmišljanja. To je studija koja pokazuje da se za pisca ne moraš školovati, ne moraš biti predodređen već je bitno da imaš kefalo za to. Misery je nešto sasvim drugačije. Misery prvenstveno prikazuje odnos između čitaoca i pisca. Ne mislim na ovu opičenu opsendutost i ludilo. To je ono što se lako vidi. Mislim na zavisnost jednih od drugih, mislim na želje i očekivanja jednih i drugih, mislim na njihov odnos kroz sve ovo. Isključivo će se ovaj prikaz baviti time. 

Jasno je da je Eni opsednuta ludača. Nema tu tajni. Elem, u jednom momentu ona izgovara rečenicu "If I die - you die." (Ako ja umrem - ti umireš). Naravno u filmu se to koristi i da nabije tenziju, da strahujemo za jadnog Šeldona koga je zadesila sudba kleta. Kako god to zvučalo, ova rečenica je velika istina. Kakav god da je pisac, pa makar bio i neka od naših "spisateljica", on ima ciljnu publiku. Bez nje on nije ništa. Ne bira pisac čitaoce već čitaoci biraju pisca. Tako da je Enino spašavanje Šeldona prilično simbolično. Najverniji čitaoci su uvek uz pisca, uvek će pratiti njegov rad. Čak i kada on već ode na pogrešnu stranu, čitaoci će i dalje kupovati njegove knjige u nadi da će on uzvratiti pre ili kasnije nečim na šta je navikao ranije. 

Jednom kada zadobiješ ciljnu grupu, kada dobiješ slušaoce, gledaoce, čitaoce, bilo koga ko kupuje ono što prodaješ, konzumenti postaju nezasiti. Uvek hoće još, uvek očekuju još, uvek očekuju više. Sa stanovišta čitaoca, samim tim što se trudiš da kupiš sve što neko prodaje, nesvesno počinješ da ga prisvajaš, nesvesno počneš da se ponašaš kao da on svoja dela stvara specijalno za tebe i možda još nekolicinu odabranih. U tebi kao čitaocu dolazi do te neke povezanosti sa piscem. Pisac je na neki način pronašao put do tvoje glave, srca, misli, pronašao je način da dođe do nečeg u tebi što skrivaš. To si dozvolio samo određenim ljudima ili možda čak nikom. Zbog toga veza između pisca i čitaoca postaje ličnija. Za pisca su manje više svi čitaoci isti. Svakom pokušava da proda svoju priču. U zavisnosti od inteligencije pisanja čitaće ga određen sloj ljudi. Ako napišeš smeće poput Grabljivice, ne možeš baš da očekuješ da će te čitati intelektualna elita. Ako razmišljaš o ciljnoj grupi, onda si neko ko samo želi da se proda. Pišeš da bi te kupovali. Ako pak pišeš da bi kazao, pokazao nešto, da bi prikazao ideju, da bi nekog obradovao, da bi nekog edukovao, e to je nešto sassvim drugo. Tu je zanimljiv Šeldonov zaokret u nameri da napokon napiše nešto zbog sebe. 

Kako vas neko iz knjige u knjigu, iz priče u priču oduševljavavi počinjete da od njega pravite idola. Ubeđeni ste da on ne može da pogreši, da sve što on dostavi puca od genijalnosti. Nije to zaslepljenost, to je savršeno normalno. Ja sam recimo ubeđen da svaka naredna knjiga koju ću pročitati od Saramaga i Pekića može samo da bude čista perfekcija. Iz knjige u knjigu ova dva genija su me ubedila u tako nešto. Takvo idolopoklonstvo može da ode u krajnost pa ćete svaku knjigu omiljenog pisca smatrati za masterpis. U sitnicama ćete pronalaziti slamku spasa da vaš idol nije poklekao, da i dalje poseduje magiju. Za mene, klasičan primer zalutalog pisca je Koeljo. Nisam nikada bio njegov naročit fan ali ranije je u svojim knjigama tražio magiju u jednostavnim ali lepim stvarima. Danas iz njegovih knjiga izbija starac koji je, opsednut sopstvenom mudrošću koja ne postoji, i sam izgubio veru u tu magiju. On servira gomilu nebuloza gde magiju traži u banalnim stvarima. Najveći fanovi to nikada neće priznati što je potpuno ok. Oni i dalje pronalaze lepotu u njegovim knjigama, čak iako zavaravaju sami sebe. Eni je napravila idola od Šeldona. Iz scene u scenu ona pokazuje neverovatno divljenje i odanost. Prelazak iz te neverovatne miline u opsesiju i ludilo je maestralan. Keti Bejts, naklon do poda. Ovo je jedno od najboljih tumačenja ludila na filmu. Prosto vas uljuljka u svoju nevinost i idolopoklonstvo da bi vam posle prikazala ludilo koje proizvodi strah. 

A šta kada bi vaš omiljeni pisac potpuno promenio pesmu? Ok, može on da dostavi nešto što je slabije ali i dalje će biti u duhu onoga o čemu je ranije pisao. Ali šta ako pljune na sve što je radio i okrene potpuno nov list? Šta ako pljune na nešto što smatrate masterpisom, nešto što za vas ima neprocenjivu vrednost, nešto čemu ste namenili večnost? Ne govorim o tome da li je to što je do tog momenta pisao kvalitetno a ovo novo smeće ili obratno. U ovom momentu ne razmišljajmo o piscu već o čitaocu. Zamislite koliko je on izneveren. Šta nam ostaje kada nas idoli napuste, kada nas izdaju, kada nam heroji okrenu leđa? Koliki bes onda čovek može da oseća. Ne samo bes, problem je što čovek postaje svestan da nešto za šta se nadao da će trajati istog momenta prestaje. Posle bola, osećaja da je ostavljen, izdan, čoveku ostaje bes a možda čak i mržnja. Dodajte bes i mržnju na opsesivnu i mentalno nestabilnu osobu poput Eni i jasno je kao dan da ona može da učini svakakve pizdarije. Eksplozija je neminovna koju god žicu presekli. 

Možemo da gledamo Eni kao ludaču ali ona je i odličnan predstavnik nas čitaoca. Ne zezam se. Prvo, željno iščekuje svaku Šeldonovu knjigu. Uopšte ne razmišlja o tome koliki je to posao, koliko pisac mora da bude motivisan, inspirisan, kakvo okruženje treba da ima da bi napisao knjigu. Prethodnih godina se načitah svakakvih komentara vezanih za Dž.R.R. Martina i njegov serijal "Pesma Leda i Vatre". Čoveče, kada sam pročitao treću knjigu, tj njen prvi deo, jasno mi je bilo momentalno da ju je pisao na silu. Čova zna da piše, nema tu dilema, ali sadržaj kada bih ocenjivao na skali od 1 do 5, teško da bi prebacio 2. Teška sapunjara nabacana svim i svačim bez ikakve posebne priče. I sad čitam brdo komentara ljudi koji ga vređaju što ne završava knjigu. Radije bih čekao 20 godina na pravu stvar ili radije bih nedočekao narednu knjigu ako neće biti dovoljno dobra. Ali ne, mi kao čitaoci mislimo da je to za pisca smejurija i da on treba da samo štancuje. Od hiperprodukcije nema kvaliteta. Pogledajte današnju muziku. Jad i beda koliko tu nema kreativnosti već se ista stvar prepakuje do iznemoglosti. Druga stvar je što uvek ali uvek počnemo da nagađamo šta će nam pisac servirati a retko kada pogodimo. Bez obzira što konstantno pravimo promašaje, ne odustajemo od toga. Kada čujem ljude kako diskutuju o seriji koja je snimljena po pomenutim knjigama, obavezno čujem ono "Garant će sad...". Hoće, ali juče. 

A šta je sa piscem u celoj ovoj situaciji? Ako ste mislili da je akcenat neprestano na Eni kao čitaocu i na njenom ludilu, prevarili ste se i to debelo. Ako već pričamo o odnosu dve strane i jedna i druga moraju biti podjednako zastupljene. Zamislite pisca koji predug niz godina piše o jednoj te istoj stvari, na jedan te isti kalup. Svestan je da može više, svestan je da ne radi ono što želi. Odluka da piše o nečemu drugom nije mala. Ne shvatajte to kao "e sad ću da napišem nešto kako valja" preokret. Mislite o tome ovako. Recimo da ste fudbaler koji ima kvaliteta za najjače lige na svetu a zapravo igrate jednu dno ligu poput ove naše domaće. Lako sa svim izlazite na kraj, svi su oduševljeni vama ali za vas tu nema izazova. I sad, posle toliko godina odlučujete da kada već važite za legendu u jednoj sferi krenete da se upuštate u nešto što je neuporedivo veći izazov. To je velika promena u karijeri ovog čoveka, to je veliki rizik, to je nešto što će ga koštati dela čitaoca i nešto čime će zadobiti neke druge čitaoce. 

U celoj toj odluci on mora da promeni način na koji razmišlja, mora da smisli nešto novo. Najgora stvar koja tu može da mu se desi je odsustvo inspiracije. Cela Šeldonova priča sa Eni je zapravo njegov preokret, njegova transformacija kao pisca i borba da se oslobodi svega od pre. On mora da promeni naviku, stil, da menja priču. U svemu tome on se oslobađa klišea kojima je robovao, oslobađa se svega onoga što je morao da stvori samo da bi zaradio. Pokušaj da se oslobodi Eni je zapravo Šeldonov pokušaj za preprod, za odbacivanje svega što prezire i za nastanak nekog novog pisca. Zato se i postavlja pitanje opstanka. Da li on zapravo može da se oslobodi tih stega, da li ima snage i sposobnosti? Genijala pokazatelj koliko mu se sve prethodno zgadilo Šeldon pokazuje kada na Enin zahtev piše knjigu. Tu se vidi da je ekstremno lako pisati kada želiš da daš ljudima upravo ono što hoće, da im zadovoljiš plitke potrebe davajući praznu priču. Predvidivost smeta onda kada nam se ne sviđa epilog. Ako nam se epilog priče svidi, na predvidivost ne obraćamo pažnju. 

Na kraju postoji još jedna stvar vezana za pisanje koja je ovde fino ispoštovana. Pogledajte lektire koje smo čitali, pogledajte velika dela, pogledajte glavne motive svih tih velikih knjiga. Pa i danas kada pogledamo šta su glavne ideje pisaca jasno je kao dan da se tu jedna stvar ne menja - umetnost je verovatno jedina dobra stvar koja je inspirisana tragedijama i ratovima. Tragedije koje ljudi dožive i prožive su neverovatan izvor motiva za knjige. Ne mislim tu samo na sjajna i velika dela. Čak i patetične bljuzge su inspirisane nekom dramom ili tragičnim događajem. Mnogi tu svoju "tzv" umetnost upravo tako i prodaju, nekom teškom pričom. Šeldon je bio na ivici smrti, doživeo je nešto neverovatno, nešto šokantno, nešto što će mu obeležiti period života i ostaviti trajne fizičke i psihičke posledice na njemu. Mislite li da sjajan pisac ne može da iskoristi to kao motiv? I šta je tu još bitno. "Kao motiv", a ne kao priču koju će prepričati. To valjda razlikuje pisce priča od prodavaca priče. To razlikuje umetnost od komercijale.

Zanimljivosti:
King nije puno pričao o knjizi koja je inspirisala ovaj film. Tek posle nekog vremena je izjavio kako je ova priča bila motivisana njegovom borbom protiv droga koje su ga udaljile od sveta. Džek Nikolson je odbio da glumi u filmu zato što je inspirisan Kingovom knjigom a pre toga je glumio u The Shining što ga je užasno iscrpelo. Jedna od prvih pisaćih mašina na kojima je King pisao je imala pokvareno slovo N kao i ova koja se vidi u filmu. Do 2013., jedina Kingova adaptacija koja je dobila oskara u bilo kojoj od kategorija. Rečenica "guy who went mad in a hotel nearby" je referenca na The Shining. Kada je pogledao The Shining, Rob Rajner je bio motivisan da snimi film po Kingovom romanu. 

King je inicijalno želeo knjigu da izda pod pseudonimom ali mu to nije pošlo za rukom. King je bio oduševljen glumom Keti Bejts i ona mu je bila inspiracija za nekoliko likova u njegovim narednim knjigama. 1991. Keti Bejts je postala prva glumica koja je dobila oskara za glavnu ulogu u žanru Horor-Triler. Eni Vilks je najdraži Kingov lik koji je ikada napisao. Inicijalna ideja je bila da Eni želi da ubije Šeldona i da njime nahrani svinju. Ulogu Pola Šeldona su odbili Vilijam Hart, Kevin Klajn, Majkl Daglas, Harison Ford, Dastin Hofman, Robert De Niro, Al Paćino, Ričard Drafus, Džin Hekman, Robert Redford i Voren Biti.

Naj scena:

Način da Šeldon ostane.

Moja ocena: 9/10