Misery (1990)

Kod nas nazvan: Mizeri
Žanr: Triler
Režija: Rob Reiner
Glumci: James Caan, Kathy Bates, Richard Farnsworth...

Priča:
Čuvenog pisca posle saobraćajne nesreće "spašava" opsednuta obožavateljka.

Moj osvrt:
Da se malo vratimo pravim stvarima. Kada su u pitanju filmovi koji za temu imaju pisce, pisanje i/ili književnost, koliko me sećanje služi na blogu su osvanula dva naslova. Jedan od njih, The Words, predstavila nam je Djuka čiji povratak željno iščekujemo. Drugi film je Sleuth koji predstavlja duel dva pisca i to duel njihovih stilova i razmišljanja. To je studija koja pokazuje da se za pisca ne moraš školovati, ne moraš biti predodređen već je bitno da imaš kefalo za to. Misery je nešto sasvim drugačije. Misery prvenstveno prikazuje odnos između čitaoca i pisca. Ne mislim na ovu opičenu opsendutost i ludilo. To je ono što se lako vidi. Mislim na zavisnost jednih od drugih, mislim na želje i očekivanja jednih i drugih, mislim na njihov odnos kroz sve ovo. Isključivo će se ovaj prikaz baviti time. 

Jasno je da je Eni opsednuta ludača. Nema tu tajni. Elem, u jednom momentu ona izgovara rečenicu "If I die - you die." (Ako ja umrem - ti umireš). Naravno u filmu se to koristi i da nabije tenziju, da strahujemo za jadnog Šeldona koga je zadesila sudba kleta. Kako god to zvučalo, ova rečenica je velika istina. Kakav god da je pisac, pa makar bio i neka od naših "spisateljica", on ima ciljnu publiku. Bez nje on nije ništa. Ne bira pisac čitaoce već čitaoci biraju pisca. Tako da je Enino spašavanje Šeldona prilično simbolično. Najverniji čitaoci su uvek uz pisca, uvek će pratiti njegov rad. Čak i kada on već ode na pogrešnu stranu, čitaoci će i dalje kupovati njegove knjige u nadi da će on uzvratiti pre ili kasnije nečim na šta je navikao ranije. 

Jednom kada zadobiješ ciljnu grupu, kada dobiješ slušaoce, gledaoce, čitaoce, bilo koga ko kupuje ono što prodaješ, konzumenti postaju nezasiti. Uvek hoće još, uvek očekuju još, uvek očekuju više. Sa stanovišta čitaoca, samim tim što se trudiš da kupiš sve što neko prodaje, nesvesno počinješ da ga prisvajaš, nesvesno počneš da se ponašaš kao da on svoja dela stvara specijalno za tebe i možda još nekolicinu odabranih. U tebi kao čitaocu dolazi do te neke povezanosti sa piscem. Pisac je na neki način pronašao put do tvoje glave, srca, misli, pronašao je način da dođe do nečeg u tebi što skrivaš. To si dozvolio samo određenim ljudima ili možda čak nikom. Zbog toga veza između pisca i čitaoca postaje ličnija. Za pisca su manje više svi čitaoci isti. Svakom pokušava da proda svoju priču. U zavisnosti od inteligencije pisanja čitaće ga određen sloj ljudi. Ako napišeš smeće poput Grabljivice, ne možeš baš da očekuješ da će te čitati intelektualna elita. Ako razmišljaš o ciljnoj grupi, onda si neko ko samo želi da se proda. Pišeš da bi te kupovali. Ako pak pišeš da bi kazao, pokazao nešto, da bi prikazao ideju, da bi nekog obradovao, da bi nekog edukovao, e to je nešto sassvim drugo. Tu je zanimljiv Šeldonov zaokret u nameri da napokon napiše nešto zbog sebe. 

Kako vas neko iz knjige u knjigu, iz priče u priču oduševljavavi počinjete da od njega pravite idola. Ubeđeni ste da on ne može da pogreši, da sve što on dostavi puca od genijalnosti. Nije to zaslepljenost, to je savršeno normalno. Ja sam recimo ubeđen da svaka naredna knjiga koju ću pročitati od Saramaga i Pekića može samo da bude čista perfekcija. Iz knjige u knjigu ova dva genija su me ubedila u tako nešto. Takvo idolopoklonstvo može da ode u krajnost pa ćete svaku knjigu omiljenog pisca smatrati za masterpis. U sitnicama ćete pronalaziti slamku spasa da vaš idol nije poklekao, da i dalje poseduje magiju. Za mene, klasičan primer zalutalog pisca je Koeljo. Nisam nikada bio njegov naročit fan ali ranije je u svojim knjigama tražio magiju u jednostavnim ali lepim stvarima. Danas iz njegovih knjiga izbija starac koji je, opsednut sopstvenom mudrošću koja ne postoji, i sam izgubio veru u tu magiju. On servira gomilu nebuloza gde magiju traži u banalnim stvarima. Najveći fanovi to nikada neće priznati što je potpuno ok. Oni i dalje pronalaze lepotu u njegovim knjigama, čak iako zavaravaju sami sebe. Eni je napravila idola od Šeldona. Iz scene u scenu ona pokazuje neverovatno divljenje i odanost. Prelazak iz te neverovatne miline u opsesiju i ludilo je maestralan. Keti Bejts, naklon do poda. Ovo je jedno od najboljih tumačenja ludila na filmu. Prosto vas uljuljka u svoju nevinost i idolopoklonstvo da bi vam posle prikazala ludilo koje proizvodi strah. 

A šta kada bi vaš omiljeni pisac potpuno promenio pesmu? Ok, može on da dostavi nešto što je slabije ali i dalje će biti u duhu onoga o čemu je ranije pisao. Ali šta ako pljune na sve što je radio i okrene potpuno nov list? Šta ako pljune na nešto što smatrate masterpisom, nešto što za vas ima neprocenjivu vrednost, nešto čemu ste namenili večnost? Ne govorim o tome da li je to što je do tog momenta pisao kvalitetno a ovo novo smeće ili obratno. U ovom momentu ne razmišljajmo o piscu već o čitaocu. Zamislite koliko je on izneveren. Šta nam ostaje kada nas idoli napuste, kada nas izdaju, kada nam heroji okrenu leđa? Koliki bes onda čovek može da oseća. Ne samo bes, problem je što čovek postaje svestan da nešto za šta se nadao da će trajati istog momenta prestaje. Posle bola, osećaja da je ostavljen, izdan, čoveku ostaje bes a možda čak i mržnja. Dodajte bes i mržnju na opsesivnu i mentalno nestabilnu osobu poput Eni i jasno je kao dan da ona može da učini svakakve pizdarije. Eksplozija je neminovna koju god žicu presekli. 

Možemo da gledamo Eni kao ludaču ali ona je i odličnan predstavnik nas čitaoca. Ne zezam se. Prvo, željno iščekuje svaku Šeldonovu knjigu. Uopšte ne razmišlja o tome koliki je to posao, koliko pisac mora da bude motivisan, inspirisan, kakvo okruženje treba da ima da bi napisao knjigu. Prethodnih godina se načitah svakakvih komentara vezanih za Dž.R.R. Martina i njegov serijal "Pesma Leda i Vatre". Čoveče, kada sam pročitao treću knjigu, tj njen prvi deo, jasno mi je bilo momentalno da ju je pisao na silu. Čova zna da piše, nema tu dilema, ali sadržaj kada bih ocenjivao na skali od 1 do 5, teško da bi prebacio 2. Teška sapunjara nabacana svim i svačim bez ikakve posebne priče. I sad čitam brdo komentara ljudi koji ga vređaju što ne završava knjigu. Radije bih čekao 20 godina na pravu stvar ili radije bih nedočekao narednu knjigu ako neće biti dovoljno dobra. Ali ne, mi kao čitaoci mislimo da je to za pisca smejurija i da on treba da samo štancuje. Od hiperprodukcije nema kvaliteta. Pogledajte današnju muziku. Jad i beda koliko tu nema kreativnosti već se ista stvar prepakuje do iznemoglosti. Druga stvar je što uvek ali uvek počnemo da nagađamo šta će nam pisac servirati a retko kada pogodimo. Bez obzira što konstantno pravimo promašaje, ne odustajemo od toga. Kada čujem ljude kako diskutuju o seriji koja je snimljena po pomenutim knjigama, obavezno čujem ono "Garant će sad...". Hoće, ali juče. 

A šta je sa piscem u celoj ovoj situaciji? Ako ste mislili da je akcenat neprestano na Eni kao čitaocu i na njenom ludilu, prevarili ste se i to debelo. Ako već pričamo o odnosu dve strane i jedna i druga moraju biti podjednako zastupljene. Zamislite pisca koji predug niz godina piše o jednoj te istoj stvari, na jedan te isti kalup. Svestan je da može više, svestan je da ne radi ono što želi. Odluka da piše o nečemu drugom nije mala. Ne shvatajte to kao "e sad ću da napišem nešto kako valja" preokret. Mislite o tome ovako. Recimo da ste fudbaler koji ima kvaliteta za najjače lige na svetu a zapravo igrate jednu dno ligu poput ove naše domaće. Lako sa svim izlazite na kraj, svi su oduševljeni vama ali za vas tu nema izazova. I sad, posle toliko godina odlučujete da kada već važite za legendu u jednoj sferi krenete da se upuštate u nešto što je neuporedivo veći izazov. To je velika promena u karijeri ovog čoveka, to je veliki rizik, to je nešto što će ga koštati dela čitaoca i nešto čime će zadobiti neke druge čitaoce. 

U celoj toj odluci on mora da promeni način na koji razmišlja, mora da smisli nešto novo. Najgora stvar koja tu može da mu se desi je odsustvo inspiracije. Cela Šeldonova priča sa Eni je zapravo njegov preokret, njegova transformacija kao pisca i borba da se oslobodi svega od pre. On mora da promeni naviku, stil, da menja priču. U svemu tome on se oslobađa klišea kojima je robovao, oslobađa se svega onoga što je morao da stvori samo da bi zaradio. Pokušaj da se oslobodi Eni je zapravo Šeldonov pokušaj za preprod, za odbacivanje svega što prezire i za nastanak nekog novog pisca. Zato se i postavlja pitanje opstanka. Da li on zapravo može da se oslobodi tih stega, da li ima snage i sposobnosti? Genijala pokazatelj koliko mu se sve prethodno zgadilo Šeldon pokazuje kada na Enin zahtev piše knjigu. Tu se vidi da je ekstremno lako pisati kada želiš da daš ljudima upravo ono što hoće, da im zadovoljiš plitke potrebe davajući praznu priču. Predvidivost smeta onda kada nam se ne sviđa epilog. Ako nam se epilog priče svidi, na predvidivost ne obraćamo pažnju. 

Na kraju postoji još jedna stvar vezana za pisanje koja je ovde fino ispoštovana. Pogledajte lektire koje smo čitali, pogledajte velika dela, pogledajte glavne motive svih tih velikih knjiga. Pa i danas kada pogledamo šta su glavne ideje pisaca jasno je kao dan da se tu jedna stvar ne menja - umetnost je verovatno jedina dobra stvar koja je inspirisana tragedijama i ratovima. Tragedije koje ljudi dožive i prožive su neverovatan izvor motiva za knjige. Ne mislim tu samo na sjajna i velika dela. Čak i patetične bljuzge su inspirisane nekom dramom ili tragičnim događajem. Mnogi tu svoju "tzv" umetnost upravo tako i prodaju, nekom teškom pričom. Šeldon je bio na ivici smrti, doživeo je nešto neverovatno, nešto šokantno, nešto što će mu obeležiti period života i ostaviti trajne fizičke i psihičke posledice na njemu. Mislite li da sjajan pisac ne može da iskoristi to kao motiv? I šta je tu još bitno. "Kao motiv", a ne kao priču koju će prepričati. To valjda razlikuje pisce priča od prodavaca priče. To razlikuje umetnost od komercijale.

Zanimljivosti:
King nije puno pričao o knjizi koja je inspirisala ovaj film. Tek posle nekog vremena je izjavio kako je ova priča bila motivisana njegovom borbom protiv droga koje su ga udaljile od sveta. Džek Nikolson je odbio da glumi u filmu zato što je inspirisan Kingovom knjigom a pre toga je glumio u The Shining što ga je užasno iscrpelo. Jedna od prvih pisaćih mašina na kojima je King pisao je imala pokvareno slovo N kao i ova koja se vidi u filmu. Do 2013., jedina Kingova adaptacija koja je dobila oskara u bilo kojoj od kategorija. Rečenica "guy who went mad in a hotel nearby" je referenca na The Shining. Kada je pogledao The Shining, Rob Rajner je bio motivisan da snimi film po Kingovom romanu. 

King je inicijalno želeo knjigu da izda pod pseudonimom ali mu to nije pošlo za rukom. King je bio oduševljen glumom Keti Bejts i ona mu je bila inspiracija za nekoliko likova u njegovim narednim knjigama. 1991. Keti Bejts je postala prva glumica koja je dobila oskara za glavnu ulogu u žanru Horor-Triler. Eni Vilks je najdraži Kingov lik koji je ikada napisao. Inicijalna ideja je bila da Eni želi da ubije Šeldona i da njime nahrani svinju. Ulogu Pola Šeldona su odbili Vilijam Hart, Kevin Klajn, Majkl Daglas, Harison Ford, Dastin Hofman, Robert De Niro, Al Paćino, Ričard Drafus, Džin Hekman, Robert Redford i Voren Biti.

Naj scena:

Način da Šeldon ostane.

Moja ocena: 9/10

Grudge Match (2013)

Kod nas nazvan: Povratak u ring
Žanr: Komedija | Sportski
Režija: Peter Segal
Glumci: Robert De Niro, Sylvester Stallone, Kim Basinger...

Priča:
Dva penzionisana boksera se ponovo susreću u ringu i to 30 godina nakon njihovog poslednjeg meča.

Moj osvrt:
Svi mi koji pratimo sport u jednom periodu života imamo idole kojima ispratimo karijeru i kada oni prestanu da igraju, smatramo da se takvi više neće ponoviti. Kasnije, kada dođu neki novi klinci, svi mi uživamo i u njihovom umeću ali oni koje smo voleli nam ostaju najveći koje smo gledali. Recimo, ja bih radije gledao humanitarni meč u kom bih video Zidana, Ronalda (brazilca), Del Pjera, Raula, Batistutu, Zamera, Mijata, Deju, Jugovića, Šmajhela, Širera (da ne nabrajam do prekosutra) nego što bih gledao današnji El Klasiko i sudar današnje dve najveće zvezde oko kojih se klinci raspravljaju. Film i otvara priča o dve legende. Dobro je što njihova istorija ima taj neki nerazjašnjen sukob. Svakako otvara više prostora za priču kao i veći naboj između njih dvojice. Svi vole priče o legendarnim rivalstvima među majstorima bilo kog sporta. Ovaj film je bila sjajna šansa da se takva priča dostavi. 

Pošto je jasno da je ovo komedija, izbor De Nira i Stalonea je sasvim dobar. Pre svega, oni mogu da dostave dobar humor sa pola snage. Legende su, imaju gomilu iskustva, imaju veliku harizmu. Hemija među njima na žalost nije potpuno razrađena. Problem je u razlogu njihove mržnje. Možeš naći gazilion razloga zbog koga se sportisti ne bi podnosili. Dovoljno je da je jedan osoran i pun sebe a da ga je drugi izazvao i porazio. Ne moraš da mudruješ. Jedan mrzi drugog zato što mu je naneo poraz koji ne može da preboli a nije mu dao šansu za revanš. To je odlično. Ali ovaj drugi mrzi onog prvog zato što mu je spavao sa devojkom. AAAAAAAA. Na sve to nam se servira priča sa pojavljivanjem te iste tadašnje devojke a danas žene(i dalje zanosna Kim Besindžer). Naravno, tu imamo gomilu usranih, patetičnih scena priznavanja krivice, iskazivanja ljubavi koja ne umire, padanja na kolena itd. Na sve je to falila neka patetična pesma današnjih prekopiranih domaćih izvođača koji pate i pevaju o tome i ja bih prekinuo sa gledanjem. 

Elem, na odabir glumaca nemam ni najmanju zamerku. Slaj i De Niro su ljudi koje rado vidim na filmu a Kim je svakako uvek lepo videti. Draže mi je kada vidim da je neko normalno ostario i da i dalje čuva svoju lepotu nego da se zgrozim izoperisanim nakazama. Ako želiš da ti glumci dostave humor, moraš da im daš prostora. Slaj i De Niro su vidno bili ograničeni smešnom pričom koja ih prati. Povremeno su dostavili ono što treba. Najbolji pokazatelj kako je trebalo raditi sa likovima je lik Alana Arkina. Bukvalno u svakoj sceni on donosi onaj naluđi mogući humor. Nadasve odlično upotrebljen lik. Druga krajnost je idiotski lik menadžera. Gazilion puta sam već gledao tamnopute momčiće koji treba da glume ove likove napaljene na uspeh a zapravo konstantno prave budale od sebe. Prejadan, izlizan lik sa istim takvim humorom. I takav idiot povremeno sipa fazone na rasnoj osnovi. Ne, nismo videli te likove više od milion puta. Dajte nam još jednog. Zašto menadžer ove dvojice nije mogao biti još jedan stari lik poput Arkina. Možda neko matoro džangrizalo poput Istvuda ili pak neki upečatljiv čova poput Gudmena ili dobrog starog Frimena. Ne, mi ovog idiota moramo trpeti ceo film. 

Kada već kreće cela ta priča o revanšu dve legende, malo je toga dobrog. Prema legendama treba imati poštovanje a ovde vidimo upravo suprotno. Zamislite da sada Tajson i Holifild odluče da se bore još jednom. Naravno da nećete očekivati spektakl što se sposobnosti ovih ljudi tiče ali ćete i te kako biti zainteresovani da pogledate to. Ovde nam valjda pokazuju surovost profi sporta a zapravo dostavljaju nerealno nepoštovanje. Možda je svet otišao do vraga ali nije baš ovoliko. Ako već drugi ne poštuju legende, onda bi barem legende trebalo da poštuju sebe i da uvek budu velike. Prc. Ovde legende prave budale od sebe iz scene u scenu. Bukvalno svaka scena preživljava na humoru trojice glumaca ili na nadi da će do humora doći. To valjda ovaj film čini gledljivim. 

Nema ovo nikakve veze sa tim Grudge Match okršajem. Ceo film zapravo predstavlja iskupljenje dva stara borca za sve greške koje su počinili u životu. Da, sve što sam ikada želeo da gledam u jednoj komediji. Naravno da dolazi do scena u kojim oni ponovo razočaravaju, naravno da dolazi i do scena gde pokazuju veliko iskupljenje. To je otišlo u potpunu patetiku i dovelo do užasno nerealnih karaktera. Neko se 50 godina predstavlja kao jedna osoba a zapravo je nešto sasvim drugo. Može, ali juče. Sve te šablonske scene predstavljaju otaljavanje. Ne mogu da kažem da su nepodnošljive, uvek postoji neki humor u svima njima. Manji ili veći, svakako je slamka spasa u nekim scenama. 

E sad ono što je, uz povremeno korektan humor, ovaj film izvuklo iz blata. Rivalstvo je nešto što može da uključi i netrpeljivost, mržnju, prezir itd. Ali koliko god ti rival bio mrzak, treba da mu pokažeš poštovanje. Nije bez razloga tu gde je, nije bez razloa stekao simpatije drugih, nije bez razloga toliko dobar. Postoji jedna stvar koja je u sportu za mene veća od bilo kog magičnog poena, gola, koša, koja je upečatljivija od svakog majstorskog poteza, a to je fer plej. Njime pokazuješ poštovanje prema protvniku, pokazuješ da ga ceniš, pokazuješ da je čovečnost iznad rezultata. Kakav god bio rezultat, fer plej je pobeda. Ako pobediš prljavo, nisi dokazao da si bolji. Pokazao si da umeš da iskoristiš momenat nečije slučajne slabosti. Šta god pričali jedni za druge, kakav god imali odnos između sebe, najveći su uvek pokazivali poštovanje. Iako nam ceo film pljuje po legendama, iako oni prave budale od sebe, na kraju oni ipak pokazuju zašto su veliki. Tu je najveći problem. Ceo film je zapravo trebao da nam pokazuje ovakve stvari. Tada ne bi bio ovoliko promašen.

Zanimljivosti:
Da bi se izbeglo da kraj priče procuri u javnost, snimljeno je nekoliko alternativnih krajeva. Lik Sali Rouz glumi Kim Besindžer a u scenama iz prošlosti je glumi njena ćerka kojoj je ovo i filmski debi.

Naj scena:

Fer plej

Moja ocena: 5/10

Noah (2014)

Kod nas nazvan: Noje
Žanr: Avantura | Akcija | Drama
Režija: Darren Aronofsky
Glumci: Russell Crowe, Jennifer Connelly, Anthony Hopkins...

Priča:
Čovek je izabran od strane kreatora njegovog sveta da na sebe preuzme zadatak spašavanja nevinih pre nego što apokaliptični potop očisti zlo.

Moj osvrt:
Pre svega da neke momentalno (bez zle namere) isključim iz daljeg čitanja ovog teksta kao i da kažem kakvo mišljenje me ne zanima naročito. Objaviću ga ali neću diskutovati na tu temu. Ako ste fanatično religiozni i smatrate da je biblijska bajka o Noju priča prepuna činjenica, preskočite film i preskočite moje mišljenje, samo imajte u vidu, mit o potopu je stariji zapis od same biblije. Ako ste pak tip ateiste koji mrzi religiju i smatrate da je ovo promocija jedne takve, preskočite ovaj tekst i preskočite film. Ako spadate u ove dve grupe a pogledali ste film pa ste pobesneli, overite tekst, možda skontate da nema mesta tolikom besu. Ako ste religiozna osoba koja razlikuje bajku od vere, ako ste ateista koji može ovo da prihvati kao fantastiku, ja ne vidim nikakav razlog da ne pogledate film. Aronofski je poznat kao čova koji ume da da neki poseban šmek filmovima, koji ume da začini sve nekim misterioznim stvarima i drago mi je što je preuzeo ovaj posao. Predviđao sam da će ovo biti opasan film - promašio sam. Film jeste dobar ali Aronofski je poklekao poput Nolana sa poslednjim Mračnim Vitezom. Dakle, znate moje stavove povodom religije. Ovo ću posmatrati kao fantastiku i kao film. Naravno, ako na bezobrazan način pokušava da nam proda nešto, svakako ću to išamarati. Da se ljutim zato što to tako nije u bibliji onda bih se trebao posvetiti samo bibliji i ne gledati i slušati ništa drugo na temu religije. Da se bunim zato što je film nerealan, onda ne bih trebao da gledam fantastiku.  

Znamo šta je prethodilo potopu. Očekivano je da vidimo scene u kojim će nam se ljudi ogaditi šablonskim glupostima, bezosećajnošću, bezrazložnim zlom itd. Aronofski je uzeo mnogo bolji princip. Malo nam se priča da je čovek pokvario svet. Mnogo više vidimo na šta liči taj uništen svet. U tako uništenom svetu i jedan običan cvet je čudo. E to je pametan pristup. Previše sam gledao ljudoždere, previše sam video bahatosti, bluda, razvrata, previše sam video takvog dna. Uništenim svetom Aronofski prikazuje koliko je čovek zapravo zanemario ono što mu je tvorac dao. Koliko ne gaji prave vrednosti, ne ostavlja ništa iza sebe za druge, ne bavi se stvaranjem već samo uništenjem i korišćenjem. 

Vidim da su mnogi ljudi imali problem sa "Nadziračima" ili "Divovima" ili kako ih neko nazva "Transformersima". Ljudi, gde vam je mašta, da ne kažem da li razmišljate dok gledate filmove? Nemojte mi reći da niste skontali da su to anđeli? Nemojte mi reći da nikada niste čuli za izraz "anđeo čuvar"? Nemojte mi reći da niste čuli za pale anđele? Meni je ta priča tako bolesno dobra. Čuj dobra, ona je čista genijalnost. Anđeli su predivna stvorenja. Čoveče, decu nazivamo anđelima. Tvorac napušta ljude koji su ogrezli u greh. Anđeli i dalje veruju u ljude i žele pomoći. Iskreno, njihova sudbina mi je mnogo potresnija od sudbine čovečanstva. Oni su verovali u ljude. Način na koji su kažnjeni kada padaju na zemlju je užasno bolan. Zbog vere u čoveka oni gube sve ono predivno, svu svoju lepotu i sve ono uzvišeno. A kako čovek uzvraća na sve to? Gaženjem po svojim čuvarima, gaženjem po onim koji veruju u njega, koji mu žele pomoći. Ne samo da su ljudi nesvesni šta čine, oni su to gaženje pretočili u svoj uspeh. 

Moram sada da pomenem događaj iz bioskopa. Levo od mene su sedele dve gospođe koje su malo malo pa komentarisale "e sad je preterao, ovako sigurno nije bilo, sramota zbog biblije itd." Postoji jedna na prvi pogled nebitna i pomalo bezvezna scena. U sceni drveće niče u par trenutaka. Kada sam čuo komentar ovih gospođa u sebi sam rekao "Aronofski, ti si jebeni genije". Zašto? Evo vam primer. Dve, očigledno regligiozne gospođe, prilično se okakiše po ovoj sceni. Ok, nije teško pokakiti se po nečemu što izgleda ovako nerealno. Ali čekajte drage moje gospođe, kako je kreator mogao stvoriti biljke za dan ako nisu ovako brzo rasle? Au kakva je ovo bila pobeda od scene. Neko religiozan se okakio po nečemu što bi trebao da bude deo nastanka sveta. To je jasan dokaz da si došao da mrziš film, da si mu prišao tako da mu nećeš dati šansu. I tu već dolazimo do glavne stvari u veri - sve je stvar vere. Ako veruješ, znaš zašto veruješ i veruješ u lepotu čuda. Ali dobro, verovaćemo ovim gospođama, sigurno nije bilo tako. Garant poznaju čoveka koji poznaje čoveka koji je bio tamo... ili je možda čuo od Krkobabića. 

Ono zbog čega sam u najavama filmova smatrao da će ovo biti dobar film je drama. Pazite samo kakve moralne odluke mora Noje da donese. Ok, ceo svet je ogrezao u greh. Ako se ne varam, priča o potopu koju sam čitao ga upravo takvim i predstavlja. Iskreno se ne sećam da li je bilo priče o maloj deci. Ne možete me ubediti da su mala deca zaslužila da umru. Takođe, neverovatno je da na celom svetu nema časnih ljudi osim Noja i njegove porodice. E i Aronofski se igrao s tim i to mogu vam reći odlično. Ok, jasno je da je odluka teška, jasno je da će se svi likovi pitati da li su trebali pomoći nekom. Tu nema velike mudrosti. Opasne su i scene u kojim pri potopu Noje i porodica čuju krike ljudi napolju. Ali Noje je tu zanimljiv jer pokazuje snagu vere. E tu je nešto što mora da se poštuje. Svestan je svega, svestan je užasa od odluke koju mora da donese. Do vraga, do zadnjeg momenta on nosi taj teret. Nije sva njegova svrha što je odabran da obnovi svet, da napravi nešto veličanstveno. Onda bi bilo laganica. Noje bi bio srećan, uživao u onom što je postigao ili šta već. E malo sutra. Noje ima moć da spase mnoge, samim tim i njihovo potomstvo. Noje ima moć da time spase milione. Ali zbog snage onog u šta veruje on odustaje od toga. Nisam li već rekao da je u religiji sve stvar vere. 

Naravno nije se Aronofski bavio logikom kako su te životinje opstale na brodu, došle na brod, nisu pojele jedne druge ili šta već. Tu nam je nabacao nekoliko fantastičnih scena koje su čista zabava. Videti sve te životinje je bila samo simpatična zanimacija. Tema filma je ipak nešto drugo. Već vam je jasno koliko se tu pitanja otvara. Ako su ljudi ogrezli u greh, ako su spremni da prodaju jedni druge, da zanemare jedni druge, ne čini li to i Noje istim time što ne pomaže nekim koji su vidno neiskvareni. E to Nojevo shvatanje, šta je postalo od ljudi i to shvatanje koliko je i sam nemoćan promeniti nešto i pomoći, koliko zapravo i on ostavlja neiskvarene njihovoj teškoj sudbini, to je odlična scena. Momenat u kojem on kaže We're all the same je neverovatna istina. Možemo mi i danas da pričamo kako je čovečanstvo iskvareno, kako sve ide do vraga, ali i mi smo deo svega toga. 

I sada neko može da kaže da ja dovodim odluku Tvorca u pitanje. Mislim zašto bi Tvorac dozvolio stradanje onih nedužnih? Prvi odgovor je Nojeva konstatacija da smo svi isti. Drugi odgovor je taj da u celoj ovoj priči i u religiji, nije čovek taj koji određuje šta je dobro a šta loše. Tvorac je taj koji procenjuje. U tom slučaju, procena svih ostalih je nebitna. Možda bi i taj koji bi procenjivao šta je pravično zapravo bio daleko od dobrote. Tu dolazimo i do toga što mnogi smatraju da tvorac treba da im se obrati. Oooo kakva greška u koracima. Zar ne rekoh da je sve stvar vere. Ako verujete u tvorca, ne očekujete da će vam se obratiti. Zadovoljni ste onim što vam on daruje. Vi ste ti koji se obraćate njemu. To i jeste lepota ali i srž vere. Ili veruješ ili ne. 

E sada dolazimo i do onoga što ne valja. Kada već krene potop, jasno je kao dan da tu nema puno mudrovanja i da ne može da bude nekih velikih trzanja. E tu je Aronofski omanuo. Prvo, na brodu se našao jedan lik kome svakako tu nije mesto. Kako reče moj prijatelj "Ko da im ona silna voda nije bila dovoljna". On bukvalno ničemu ne služi osim da se ubaci u akciju u nekom tamo dramatičnom momentu. Nekako mi ubije celu dramu koja je rasla, kao i onaj idiotski preokret u poslednjem Mračnom Vitezu kada jedan od najopakijih negativaca na svetu filma postane kučka neke tamo žene i onda skontate da ceo film nema ama baš ni malo smisla. Nije tako užasno ali značajno kvari utisak. Druga stvar je drama između jednog od Nojevih sinova i samog Noja. Ok, mogao je tu da bude raskol ali ovako šablosnki, ovako jadan i sapuničast nikako nije smeo da bude. 

E sada o finalu i nečemu što se opet uglavnom nije svidelo ljudima. Vidimo neko Nojevo ludilo. Ne mislim na bukvalno ludilo ali teško psihičko stanje u koje je došao. Vi koji smatrate da je to nepotrebno, da li bi neko bio miran ako nosi toliko života na savesti. Razmislite malo, Noje je odgovoran za toliko smrti. Takođe, shvatio je da i sam nije čist, i sam je činio loše stvari. Njegovo ludilo je odlično ubačeno. U njemu je raskol između onog šta mora da učini zbog onog u šta veruje i onog što oseća da bi trebao uraditi. Problem je što nam je uz sve ovo servirana ona idiotska drama sa sinom i kretenski dodatak od negativca na brodu. Način na koji je Aronofski otvorio brdo pitanja, način na koji tera na intenzivno kefanje je savršen. Međutim, kao što je ubacivanjem negativca želeo da zadovolji formu holivudskog spektakla, morao je i slaboumnima istrubiti šta su zapravo gledali. Završnica filma je isforsirana. Trubi nam se o Nojevom psihičkom stanju. Ako nam i pre filma nije bilo jasno, onda nemam pojma što smo ga gledali. Trubi se o onoj drami između oca i sina - ta drama je sranje celom svojom dužinom. Umesto da razmišljamo o tome koliko je Noje bio veran svom Tvorcu, kakav je teret poneo i kako je isto toliko bio veran svojoj porodici, umesto da uvidimo kako su se ove dve vernosti sukobile u njemu, mi moramo da slušamo objašnjenja i da gledamo ono što nam je već jasno. To je prilično nepotrebno. 

Za mene je Noje sasvim dobar film. Nije ispao baš onakav kakvim sam ga očekivao. I Aronofski je morao da se potčini spaktaklu umesto da fura svoj fazon i siluje nam mozak nečim poput Fountain-a i da nam višeslojnost poput one u Black Swan-u. Taman kada bi prišao tome, spektakl je gazio po velikom potencijalu. Odlično je dostavio stvari koje jesu stvar vere, odlično je pokazao snagu vere i odlično je prikazao psihu nekog ko nosi možda i najveći teret ikada. Ima onih svojih začina, ima brutalnih scena od kojih će vam se zgrči stomak ali ima i onih šećerlama koje su slatkiš za oko i bez kojih je moglo. Ponavljam, ako niste fanatični po pitanju religije, ne vidim razlog da ne pogledate ovo i da ne uživate u nekoliko zaista dobrih kvaliteta koje film ima.

Zanimljivosti:
U filmu nisu korišćene prave životinje. Film je zabranjen u Kataru, Emiratima i Bahreinu. Rasel Krou je izjavio kako ljudi imaju pogrešnu percepciju kada smatraju da je Noje bio u potpunosti dobar. Jeste se on brinuo o životinjama ali je i stajao i gledao kako cela populacija na planeti nestaje. Treća saradnja Rasela Kroua i Dženifer Koneli. Ni jednom se u film ne koristi reč Bog već Tvorac.

Naj scena:

Odluka da se devojka prepusti svojoj sudbini je recimo opaka scena. Snaga vere, vera u Tvorca, jezivost odluke, sve je to obuhvaćeno. Ali opet, momenat u kom Noje kaže "We're all the same" je za mene ubo poentu.

Moja ocena: 7/10