Casino (1995)

Kod nas nazvan: Kazino
Žanr: Kriminalistički | Drama
Režija: Martin Scorsese
Glumci: Robert De Niro, Sharon Stone, Joe Pesci ...

Priča:
Priča o pohlepi, obmani, novcu, moći i ubistvu. U njenom centru su dvojica najbojlih prijatelja, plaćenik mafije i upravnik kazina.


Moj osvrt:
Casino sam uvek posmatrao kao na nešto što deli isti univerzum sa Goodfellas i baš zbog tog osećaja nikada nije mogao da se meri sa pomenutim. Počinje u sličnom duhu ali dok u Goodfellas ludilo raste, ovde se ono razvlači i hladi. No, kako to nije tema ovog teksta, izbegavaću dalje poređena ova dva filma. 

Na početku cela priča može delovati konfuzno. Kada nam se kroz naraciju dva glavna lika izlaže cela ta organizacija iza jednog posla, kada vidimo ko je kome tu šef, odakle novac dolazi i gde ide, ako smo dobro sve to ispratili, svesni smo koliko potencijala ima u svemu ovome kada su stvari koje mogu krenuti po lošem u pitanju. Zapravo, to što kroz ceo film čujemo naraciju De Nira i Pešija je najlepša stvar u ovom filmu. Odlično nas vode kroz svaku scenu, tu nema sumnje, ali najveći kvalitet u tome je što se bukvalno svaka naracija završava najavom nečeg velikog i/ili lošeg. I simpatično je i podgreje atmosferu. 

I taman kad se zahuktamo u celu priču, kada vidimo kako savršeno funkcionše cela ta organizacija, kada nam De Nirov lik bude predstavljen kao neko ko savršeno diriguje svim i drži potpunu kontrolu, dođe fantastičan udarac u rebra - najava šta može da sruši ovog čoveka. Braćo i sestre, ništa ne može pomeriti pamet muškarcu kao lepa žena. Prelepa Šeron Stoun je ovde fantastičan izbor. I dok je ona najava potencijalne propasti, žena naprosto blista. Gasi se polako onog momenta kada ona ta propast i postane. 

 Najveći fokus filma je zapravo na poverenju. Šta god gledamo, kakva god namera bila, kako god osmišljen plan, ništa od toga ne zavisi od jednog čoveka. Da bi sve funkcionisalo kako treba, moraš da sarađuješ. Da bi saradnja bila uspešna, moraš da imaš poverenja. I upravo to i jeste problem. Svaki odnos u filmu je upitan. Koliko god likovi imali zajednički cilj ili dobar plan, postoji ona doza samoživosti koja može odvesti krivim putem. 

Da se nadovežem na prethodni pasus i napravim paralelu sa naslovom filma. Posao koji je tema filma je kocka. Nije slučajno što je Skorseze bukvalno svaku odluku likova u filmu predstavio tako. Svaka odluka je nesigurna i rizična. Neke donesu opasan dobitak ali većina vodi u propast. To je jako simpatična paralela između teme i dešavanja u filmu. 

Kada dobijemo kompletu sliku, sve likove i svu priču, svesni smo veličine svega toga. Bukvalno imate jednu malu zasebnu planetu. Stvar je u tome što ona ima pukotine na sve strane. I film vas drži u neizvesnosti koja će od tih pukotina da se otvori i iz koje će da iscuri ono što granice te planete drže. Rizik je ogroman i sve može da eksplodira svakog momenta. Tako se gledalac drži napetim i tako mu se drži pažnja. 

Kako sve to utiče na likove? Uzmite bilo koga, čak i one koji se pojavljuju na par minuta u filmu. Svakom su jajca u procepu. Ako negde pukne, svi su ugroženi. Ako neko izazove propast nekog drugog, verovatno je izazvao i svoju. Zašto je to tako? Zato što svako od likova učestvuje u uvom suludom poslu? Ok, to je donekle tačno ali šta je to što ih vezuje jače? Lova. Svako želi da napuni svoje džepove. Isti cilj. Ako svi imamo isti cilj ali svi želimo sabotirati druge, čemu to onda vodi? Ničemu dobrom svakako ali definitivno ne cilju. 

I posle dva sata bombardovanja ludilom, haosom, prevarama, likovima, promenama, rizicima, ludačkim potezima, film je uspeo da razmlači to u poslednjoj trećini. U 2 sata name se predstavi toliko toga. U zadnjem satu skoro sve vreme se troši na razjeban odnos lika sa svojom suprugom. Uzmite naravno ovo sa rezervrom, pre svega zbog odlične Šeron Stoun. Ako se ja pitam, ok bi bilo da njihov sukob eskalira na gomilu načina, ali ovde je jasno čemu to vodi i scene su repetitivne. To je jednostavno moralo da se skrati. Došlo je dotle da u tom haosu od svađa i prepirki jednostavno izgubiš dodir sa svim onim što si gledao pre toga i želiš brži rasplet. 

Casino je odličan film. Ne uspeva da dođe do Goodfellas kvaliteta ali i te kako je vredan pažnje. Ako ne posmatramo to finale, film je užasno brz i bombarduje nas konstantnim promenama, dešavanjima i problemima. De Niro je standardno odličan, Šeron Stoun brilijantna, svi ostali jako dobri ali opet, kao i u Goodfellas, glavna faca je gosn Džo Peši. Njegovi izlivi ludila u filmu su neprocenjivi. Što je najgore, uz Goodfellas, ovaj film je jedino što znam gde je on imao dobru, ozbiljnu ulogu. Recimo kada sam ga gledao u Smrtonosnom Oružju, nisam ni mogao da predpostavim da lik može da odglumi ovako nešto. Verujem da je mogao doneti i mnogo više od ovoga ali naklon do poda i za ove dve brilijantne uloge. Za mene je on prva zvezda ovog odličnog filma.

Zanimljivosti:
Budžet za kostime je bio oko milion dolara. De Niro je imao 70 različitih kostima. I on i Šeron Stoun su zadržali svoje kostime posle snimanja. Lik K.K. Ichikawe je zasnovan na kockaru Akio Kashiwagiju. On je 70tih i 80tih bio jedan od poznatijih kockara u Vegasu. Do kraja 80tih je izgubio sve kredite kod vlasnika kazina (uključujući i Donalda Trampa). Ubijen je u svojoj kući od strane jakuza 1992. 

Svi razgovori između Pešija i De Nira su improvizacija. Skorseze im je samo rekao kako razgovor počinje i kako se završava. Vuds je Skorsezeu rekao da želi da sarađuje sa njim u bilo kojoj ulozi, bilo kada, bilo gde. Scene u kasinu su snimane od 1 do 4 ujutru kako bi unutra bilo što manje posetioca. Iako je film zasnovan na istinitom događaju, Tangiers kazino nikada nije postojao. 

Pošto njegov lik uvek drži cigaretu, kako se ne bi provukla greška u snimanju, on je uvek držao cigaretu na istoj udaljenosti od vrha. Kada priča sa likom koji tumači Šeron Stoun na dan njenog venčanja, Vudsova ideja je bila da njegov lik koristi kokain i bude sa prostitutkom u sobi u toj sceni. Reč "fuck" je izgovorena 135 puta. Producenti kažu da je najteža stvar tokom snimanja filma bila naći ljude koji će im objasniti kako se najbolje vara u kazinu. 

De Nirova ideja je bila da Ejs proganja Džindžer za svaki dolar koji je potrošila. Pošto ni jedan kazino nije želeo da im dozvoli da snimaju scene u sobi za brojanje novca, taj set je bio kreiran za potrebe snimanja. De Nirov lik je zasnovan na bivšem vlasniku kazina, Frenku Leftiju Rozentalu. De Niro ga je čak i upoznao pre snimanja filma.

Naj scena:

You hear a little girl, Frankie? Is that a little girl, Ace? Is that a little fuckin' girl? What happened to the fuckin' tough guy who told my friend to stick it up his fuckin' ass?

Moja ocena: 8/10

The Elephant Man (1980)

Kod nas nazvan: Čovek-Slon
Žanr: Biografski | Drama
Režija: David Lynch
Glumci: Anthony Hopkins, John Hurt, Anne Bancroft...

Priča:
Hirurg spašava jako deformisanog čoveka koji je bio mučen dok je preživljavao kao cirkuska nakaza. On otkriva da iza te jezive spoljašnjosti stoji osetljiv čovek visoke inteligencije.

Moj osvrt:
Dugo vremena mi treba da se odlučim da gledam ovakav film. Nikada nisam dovoljno spreman da gledam nešto što je napravljeno da prikaže tuđu patnju bez trunke patetike. Kada tu ima patetike, onda samo pobesnim jer je to jadan način da zaradiš na nečijem jadu. No kada napraviš takav film kako treba, to obavezno ostavi trajne posledice na gledaoca. Ovo mi nije palo teško kao ostali dobri filmovi. Ovo je bilo još gore. 

Recimo The Diving Bell and the Butterfly se bazira baš na toj ljudskoj patnji i hrabrosti da se to prevaziđe u smislu da se čovek pomiri sa trenutnom situacijom. I to je sjajno napravljen film. Elephant Man je mnogo više jer se ne bazira na čovekovom prihvatanju sopstvene tragedije već na tome da društvo prihvati takvog čoveka kakav jeste. 

Svođenje osobe na objekat je jeziv pokazatelj koliko čovek može da bude surov i koliko može da mu manjka empatije. Džon Merik je nazvan Čovek Slon jer je prikazivan kao nakaza u cirkusu. Samo to, uz činjenicu da ne donosi ni jednu odluku koja ga se tiče ga čini objektom. I ako odemo dalje od čoveka koji ga tako koristi, dolazimo do doktora koji ga izlaže kao eksponat, kao čudo prirode koje je on pronašao. I ovde kao imamo razliku između cirkusanta i doktora?  Ne bih rekao. Podele po obrazovanju, položaju, intelektualnom nivou ili materijalnom stanju ne važe za ljude kojima manjka ljudskosti. 

Ovo bi bio prosečan film u rukama većine režisera. Ovde Linčova osobina da iz svake scene izvuče sve što može jako dolazi do izražaja. Znate kako on ume da uspori scenu ili da je razvuče da pojača utisak. Ovde nema sporih scena već upravo svojim trajanjem, scene pojačavaju mučnu atmosferu. Nije igrao na vizuelno već na osećaj. Recimo u sceni kada doktor izlaže Merika kolegama, mi jadnog čoveka ne vidimo već vidimo njegove obrise kroz pano. Ali od samog opisa Merikovog stanja nam je sve lošije dok slušamo. U glavi smo sve svesniji jada koji ovaj čovek proživljava. 

I taj telesni horor postaje još gori kada saznamo da Merik nije idiot već svesno, inteligentno ljudsko biće. Linč to skriva neko vreme da nam prvo da vremena da osmotrimo Merika i jad u kom se nalazi i onda nam pruža na dlanu sav užas te ličnosti. Kada počneš da razmišljaš šta bi ovaj čovek trebao da oseća ne možeš da se otmeš utisku beznađa. Ne može da te teši da je ovo fikcija jer je film pravljen po istinitom događaju. To ga čini još težim za gledanje. 

I kada prihvatimo Merika kao inteligentnu osobu i osobu uopšte, pogled na njega više nije mučan. On je svestan svega i zahvalan za ono malo što ima. Samim tim ga svako sa barem malo ljudskosti i empatije priznaje za jednakog. I to je upravo ono što ovaj čovek želi. Ne želi sažaljenje, ne želi da bude u centru pažnje, samo želi da bude čovek u očima drugih. Sebe doživljava tako ali je užasno što mu okolina ne da da oseti to. I upravo kada to oseti shvatićete da je to normalan čovek i scene koje su jednostavne i lepe neće više biti tako teške u vašim očima. 

Pa šta je onda problem, šta je tako teško za gledanje, šta to čini ovaj film užasnim ako već postoje ljudi koji su Merika prihvatili kako treba? To je neprekidni strah koji osećamo od prvog momenta filma. Ali to nije strah od pogleda na Merika ili strah od njega samog, nije strah od toga šta bi loše moglo da mu se desi nekim slučajem. To je strah od ljudi. Braćo i sestre, ljudi su najveća čudovišta koja postoje. I dok gledamo scene koje su lepe i jednostavne, svesni smo da ta čudovišta odnekle vrebaju i čekaju da puste svoje kandže i nanesu zlo drugome. 

Kako se normalan čovek oseća kada vidi tako zle ljude? Ok, osećamo strah zbog onog što oni mogu da urade, ali kako se osećamo kada pripadnici naše vrste učine takvo zlo? Ne osećamo li sramotu zbog njih? Nemojte mi govoriti "nisam ja kriv". Krivi smo. Krivi smo što dozvoljavamo truleži da se širi i klija među nama sklanjajući se u naše bezbedne kutke. Krivi smo što znamo da pišemo o tome, pričamo o tome, da u sebi dižemo revoluciju protiv toga a zapravo postupamo kao da nas nije briga. Krivi smo i vi i ja a biće i oni koji dođu posle nas ako im ne ostavimo primer da možemo više od ovoga što smo postigli. 

I upravo u ovakvoj ljudskoj priči vidimo svu moć jednog jednostavnog gesta dobrote. On razoruža, pokaže lepotu, ljubav i pokaže da još uvek ima nade za nas. Džon Merik je proveo život prepun mučenja ali malo dobrote je bilo potrebno da on oseti da je čovek u očima drugih. Pogledajte malo oko sebe. Ovo nije slučaj samo sa Merikom. Vrlo često ne priznajemo drugim da su ljudi poput nas. Neretko je taj drugi kojeg potcenjujemo i veći čovek. Džon Merik je ime koje treba pamtiti, ne samo zbog njegove tužne sudbine, već zbog nečoveštva ali i ljudskosti drugih.

Zanimljivosti:
Oblačenje i nanošenje kostima Čoveka Slona je trajalo 8 sati a skidanje 2. Film je producirao Mel Bruks. Njegova ideja je bila da se Linč postavi za režisera i da film bude crno beli. Zato što ga ljudi uglavnom vezuju za komedije, tražio je da se njegovo ime pojavi tek u odjavnoj špici. Posle Merikove smrti, delovi njegovog tela su sačuvani zbog medicinskog ispitivanja. Neki unutrašnji organi su sačuvani u teglama i sačuvani su otisci glave, ruke i noge u gipsu. Upravo po tim otiscima je pravljena maska za potrebe filma. 

Kada mu je prvi put naneta maska i kada je video koliko to traje i kakva je procedura, John Hurt je nazvao suprugu i rekao joj "Mislim da su me konačno naterali da mrzim glumu." Merik je bio inteligentna i načitana osoba. S obzirom na deformitet usta, pravi Merik nije mogao pričati približno čisto kao u filmu pa je dr. Treves služio kao njegov prevodioc. Čovek koji je prikazivao Merika u cirkusu nije bio loš kao u filmu. Bio je poštovan i on i Merik su imali dogovor da dele zaradu. 

Hurt je zadržao masku (glavu) posle snimanja. Jednom mu je kuća pljačkana ali ništa nije ukradeno jer je pljačkaš otvorio orman iz kog je ispala kopija Merikove glave, prepao se i pobegao. Maketa katedrale koju je Merik napravio može se videti u kraljevskom muzeju u Londonu.

Naj scena:

Kraj.
Možda izgleda kao neki rasplet koji će skloniti kamen sa srca ali pogledajte bolje. On čini nešto što do tada nije radio, što je običnom čoveku svakodnevica. Vrhunska simbolika i jeziva scena.

Moja ocena: 10/10

Event Horizon (1997)

Kod nas nazvan: Konačni Horizont
Žanr: Horor | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Paul W.S. Anderson
Glumci: Laurence Fishburne, Sam Neill, Kathleen Quinlan...

Priča:
Spasilačka misija kreće u potragu za svemirskim brodom koji je nestao u crnoj rupi a potom se godinama kasnije vratio noseći nešto nepoznato sa sobom.

Moj osvrt:
Event Horizon je odličan primer kako napraviti jednostavan a dobar filmić bez previše mrsomuđenja i pizdarija. U ovih sat i po filma ima mnogo više i sadržaja i poruka nego u celom stosatnom precenjenom interstelaru. Samo za razliku od tog višebudžetnog filma, ovde je bilo još malo prostora da se priča i proširi i dobije nešto više. No nećemo puno zakerati. 

Sviđa mi se način na koji nas uvuku u priču. Prvo, priča o brodu koji je misteriozno nestao je zaista intrigantna. Čak i da nije sci-fi, imamo neku avanturu u najavi kada je ta potraga u pitanju. I na to nam odmah dodaju i horor elemente. Tako da u svu avanturu dodaju i sigurni strah od mogućih otkrića na tom putu. Sa te strane me film podseća na sjajnu knjigu Sfera. Kažem knjigu a ne film zato što je Event Horizon mnogo bliži pomenutoj knjizi nego usrani istoimeni film koji je sniman po Krajtonovoj priči. 

Način na koji film plaši svoje likove je odličan. Ideja da nečiju veliku želju pretvoriš strah je neprocenjiva. Ubio si mu želju, osakatio nadu, pokazao da ne ide ka dobrom. To zaista slabi karakter. Bez želja smo nemotivisani i nemamo svrhu. Ako nam neko ubije želje, ubio je i nas. Preplašeni smo, ranjivi i podložni svemu lošem. 

U centru filma je priča o kreatoru i kreaciji. E sada, ne pričamo to u odnosu stvaralac Titanika i Titanik gde čovekovo najveće ostvarenje umire. Hajde da pričamo o nečemu većem, o umovima koji nisu lako shvaćeni. Ako je kreator napravio nešto veliko, to ga definiše i određuje. Ali u ovom slučaju, to što je napravio i upravlja njime. On je podložan tome da propuste na svojoj kreaciji ne priznaje, da zanemaruje loše stvari i opasnost. Da li konda kreator vodi kreaciju ili ona njega? 

Kako vi gledate na tuđu kreaciju koju ne razumete? Šta mislite kako su ljudi gledali na izume kroz vekove? Nisu li izumitelji i kažnjavani zbog toga što su radili. Ljudi koji ne razumeju ono što vide smatraju to za opasnost. Reakcija na opasnost je prvo defanzivna u nameri da se spase sopstveni život. Kada se apsorbuje dovoljna količina straha i adrenalin skoči, onda postajemo ofanzivni. Agresija je na žalost češći odgovor od razumevanja. 

Lako je doći do poente. Event Horizon naizgled daje dosta toga nepoznatog. Dok se priča razvija, neminovno je zapitati se zašto to sve vodi ka agresiji i uništenju. Da budem iskren, malo mi je zasmetalo što se u toj potencijalnoj budućnosti i tom novom, nedokučivom u priči potencira na agresivnošću, mučenju, smrću. Ovde se vidi veliki uticaj Klajva Barkera i nenadoknadiva šteta je što nikada nećemo videti punu verziju filma. No da se vratim na ovo što nema svetolsti u toj nepoznatoj budućnosti. Valjda sam optimista pa u tom nepoznatom tražim i želim videti nešto lepo. Ali ako malo prokefamo, ono što nam je ovde nepoznato je zapravo neograničena moć. Šta se dešava kada neko ima tu moć? Na žalost previše smrti kroz istoriju najbolje govori o tome.

Zanimljivosti:
Originalno trajanje filma je bilo oko 130 minuta ali je bilo previše nasilja pa je zahtevano od Andersona da izbaci gomilu tih scena. Anderson se nada da će i ta duža verzija nekada biti objavljena ali je na žalost 2017 potvrdio da je ona izgubljena. Svemirska odela koju su glumci nosili su težila oko 30kg. 

Event Horizon je dobio ime po teoretskoj granici koja se nalazi oko crne rupe. Gravitaciona sila je tu toliko jaka da ništa, pa čak ni radijacija ne mogu da izbegnu. Kada dr. Vir otvori kapke na prozoru, čuje se zvuk iz video igre Doom kada igrač otvara vrata. Event Horizon je modelovan po katedrali u Notr Damu. Barkerov film Hellraiser je imao veliki uticaj na ovaj film. Barker je čak bio i konsultant.

Naj scena:

Do you see?

Moja ocena: 7/10