Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

петак, 03. јул 2015.

Dr. Strangelove or: How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb (1964)

Link na ovaj post

Dr. Strangelove or: How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb (1964) on IMDb
Kod nas nazvan: Doktor Strejndžlav ili: Kako sam naučio da prestanem da brinem i zavoleo bombu
Žanr: Komedija | Ratni
Režija: Stanley Kubrick
Glumci: Peter Sellers, George C. Scott, Sterling Hayden...

Priča:
Ludi general utire put nuklearnom ratu koji Ratna Soba prepuna političara i genrala očajnički pokušava da spreči.

Moj osvrt:
Šta je potrebno za rat? Želja da se vlada nečim, glad za resursima, osvajanje teritorije, pokazivanje moći, forsiranje ideje, širenje jednog stava itd. Dr. Strangelove je film koji sve to kritikuje na opasno šaljiv naćin. Nije stvar u tome što sve izvrće ruglu, stvar je što to radi dajući realne stvari na takav način da ih mi vidimo besmislenim. Vratimo se na ovo što sam pisao na početku. Dao sam neke od najčešćih uzroka za početak rata. A šta ovaj film kaže? Dovoljno je da imaš jednu budalu na visokom položaju i to je to. Ovo je opasno smešno ali u isto vreme poziva na oprez. Pogledajmo ljude koji vode glavnu reč ne samo kod nas već i u svetu. Recite mi da nema elemenata za ovako nešto? 

Film na odličan način preuveličava mnoge stvari. Ali ne shvatite to kao parodiju, nije to to. Ovaj film je mnogo iznad toga. On bukvalno forsira neke detalje, zadrži se na nekim stvarima, stavi lupu ispred nečega tako da mi vidimo to onakvim kakvo jeste. Svim tim stvarima regularni filmovi ne pridaju pažnju. Strangelove razvlači scenu sa njima i bode nam oči; npr. sa papirima na kojim iz sve snage piše TOP SECRET, sa analizama, sa nabrajanjem stvari za preživljavanje. Prvo vam je zabavno, posle se pitate zašto ovoliko stvari nabrajaju, zašto je to potrebno ali na kraju vam je jasno koliko je to savršeno besmisleno. I ovo je jedan od najboljih pokazatelja kako film na sjajan način pokazuje besmislenost rata. 

Sledeća genijalština je način na koji vojnici reaguju kada čuju naredbu za napad. Jedno je kada se spremaš za rat, kada služiš vojsku i obučen si, kada pričaš u teoriji kako je ratovati, kako napadati, kakvu taktiku sprovoditi. Kada se to pretoči u stvarnost tu već drugačije rezonuješ jer je ovog puta glava u pitanju. Teorija ne radi puno kada je zadnjica u procepu. Kada dobiju naređenje za napad, vojnici su u neverici. Ali nije to neverica kao strah da ćeš nastradati već neverica koja kaže "ko normalan može da naredi tako nešto". I ovo je još jedan savršen pokazatelj besmislenosti rata. Ne vidimo ovde preterivanje i parodiju, već je prava naredba iskrenom reakcijom transformisana u besmislenost. 

Logično je da postoje te velike državne tajne, neki skriveni planovi i takve stvari. Ali svako od nas ima svoju teoriju o tome i svako misli da zna nešto. Koliko samo verzija tih priča čujemo od drugih ljudi? A gde je istina? Koga briga. Te verzije i priče su dovoljne da se inteligentni smeju a teoretičari zavera budu srećni i u zabludi. Ali kako se desi da informacija procuri? Pa i ti što čuvaju informaciju su ljudi koji mogu da se istrtljaju, koji mogu da previde neki korak. Dr. Strangelove se igra sa tim u sceni kada poverljiv razgovor između generala i glavešina ide preko sekretarice. I iz ove scene kao i prethodnih, Kjubrik muze sve do poslednje kapi. 

Čujemo u jednoj rečenici da je od vojske poželjno tj. očekuje se od njih da imaju potpunu posvećenost kada počne rat. To postižeš tako što im drobiš koliko je njihova uloga bitna, koliko će biti veliki u istoriji, koliko su njihovi potezi grandiozni. Drugo, moraš da ih ubediš da su oni protiv koji ratuješ opasnost, da su pretnja po mir i život. Zanimljivo je što ih na uzvišena osećanja i "velike" poteze podstičeš prevarom. I onda i najiskrenija namera nekog je vođena nečim što nije iskreno niti istinito. Da li to znači da se ljudi bore za pogrešne stvari? Da li to znači da je takav rat besmislen? 

U celoj ovoj priči, predsednik deluje totalno nesvestan, kao da ni o čemu nije obavešten, kao da ni o čemu ne odlučuje, kao da je njegova uloga šarena laža. Zvuči poznato? To je ovde opasno izvrnuto ruglu. U stvarnom životu predsednik nije neko ko je glavni u celoj priči, ipak iza njega su mnogo veće mašinerije. Ali ipak, on je predstavljen kao neko ko vodi državu i donosi najveće odluke (osim ako to ne radi premijer ili prvi zamenik premijera ili...). On se pojavljuje tek kada je ono glavno obavljeno, da diplomatiše, da se slika, da glumi patetičnu zbunjenost i odlučnost. Piter Selers dominira celim filmom u više uloga. I ulogu predsednika je izveo perfektno. 

Tu su i veliki govori. Koliko velikih govora je zapisano u istorji? Ne previše. Koliko velikih govora se forsira u filmovima? Koliko nazovi velikih govora čujemo danas? Sa koliko patetičnih izlaganja nas bombarduju svakodnevno? Koliko suštinskih stvari je sakriveno iza patetičnih izjava koje umesto da podstaknu na nešto dobro, skreću sa teme i maskiraju je. Veliki govori su izrečeni uz velika dela. Van toga, oni ne vrede ni pišljiva boba. Dr. Strangelove pokazuje koliko su ti govori smešni, providni, patetični, prazni a mogu reći i bezobrazni. Vidite kada je ovo snimano. Mislte li da napredujemo, mislite li da se ovo ne dešava više. Ili su ipak ti govori ušli u svakodnevnu upotrebu? Hm. 

Način na koji je predstavljena diplomatija je urnebesan. Svi ste gledali u vestima susrete zvaničnika, njihovo pozdravljanje kao i početak razgovora. Naravno, dok su kamere tu, razgovori su neobavezni dok kasnije kreće da se priča o bitnim stvarima. Kako ti neobavezni razgovori izgledaju? Dr. Strangelove se iz sve snage sprda i sa tim neobaveznim ragzovorima kao i sa celom doplomatijom. Mogu tu da budu velike reči, može tu da bude opasna ponuda i potražnja, mogu tu da budu bitne odluke i pitanja ali sve se svodi na isto. Moraš da suprotnu stranu uljuljkaš u sigurnost, moraš da im pokažeš uvažavanje i poštovanje da bi od njih dobio ono što hoćeš. Zašto to činiti u formalnim razgovorima kada može i na ovaj način prikazan u Dr. Strangelove. Jeste ovo sprdnja ali u principu su to ti razgovori. Samo su prevedeni na jezik šale umesto da zvuče kao formalna praznina što i jesu. 

Lik samog Doktora je urnebesan. Prvo, kada izlaže ideje, koliko god da se trudio, non stop mu izleće taj nemački akcenat i slučajno pozivanje na firera. Selers je ovde veličanstven. On daje jasne aluzije na to da pravi krivci za svetska sranja zapravo nikada nisu ni kažnjeni i uvek se nalaze tu negde. Uvek se to prelomi preko tamo nekih. Koliko nacista je ostalo na slobodi posle rata, koliko njih je imalo važne uloge, koliko njih je prošlo samo sa packama? Koliko takvih šeta među nama? Koliko god da se ovaj film sprdao sa svim tim, to je i dalje istina. Upravo u tome leži veličina ovog filma, što na ovakav način prikazuje stvari koje su boljka današnjeg čovečanstva. Koliko god se svet menja, iste odluke se donose, isti ljudi vladaju. 

Svet pokreću ideje. Ideje predstavljaš tako što izložiš krajnji cilj i plan. Ako su ti namere nečasne, zamazaćeš oči svima njihovim mogućim dobitkom koji treba da usledi odmah po ostvarenju cilja. Velika sranja se dešavaju zato što upravo oni koji treba da prepoznaju problem u nekoj ideji propuštaju to da učine. Ljudi nekada u nekoj ideji ne vide ništa loše. Možda vide veliki čin u nečemu što je zapravo skupljanje političkih poena, možda vide veliku odluku u nečemu što je užasno patetično, možda vide veliko delo u nečemu što zapravo služi za samopromociju. Poslušajte onda ideje Dr. Strangelovea. Zvuče suludo. Čak i tako sulude i besmislene ideje su muzika za uši onih od kojih zavisi to da li će one biti sprovedene u delo. I opet nečim što deluje kao sprdnja, ovaj film vam daje ozbiljnu kritiku. 

Presudan je način na koji prodaješ ideju. Dr Strangelove izlaže plan koji treba da bude presudan za budućnost i izlaže kako odabrani treba da prežive. Neću o sličnostima sa Hitlerovom ideologijom, ovo je svevremeno. I kako god to zvučalo, koliko god te ideje bile ubedljive, nekako se uvek ispostavi da će preživeti oni koji su visoko, koji mogu da donesu takve odluke. Koliko god vam neko prodavao priču o boljem životu, zapitajte se koliko su takve priče validne i šta će kome doneti. Ovde je paralela između žena i muškaraca iskorišćena da se kaže nešto veće. Ovde muškarci treba da budu ti koji nose budućnost a žene su tu da budu lepe i služe za dizanje morala muškarcima. Nije ovo konkretno usmereno protiv žena već je ovo odnos između onih koji donose odluku i onih koji treba da se slože sa tim, odnos između onih koji uživaju i onih koji treba da budu ... Sami dopunite prethodnu rečenicu. 

Fantastično finale jeste ono čemu se najviše smejemo ali ono što nas tera u propast. Potreban je ludak na visokom položaju da izazove rat. Velike su šanse da smo ga sami doveli na taj položaj. Potrebna je maskirana ideja tog čoveka. Potrebni smo mi da podržimo tu ideju. Oni će da sprovedu željeno, mi ćemo pomoći ili nećemo ni prstom mrdnuti. Zašto se onda pitamo ko je na našoj strani kada sami radimo protiv sebe? Meh. Zašto bi brinuli? Prigrlimo bombu i jašimo na talasu uništenja. Tu je sva zabava.

Zanimljivosti:
Selers je dobio 55% filmskog budžeta što je iznosilo 1 milion dolara. Kjubrik je rekao da je "Dobio tri za cenu šest". Selers je improvizovao skoro sve svoje rečenice. Džordž Skot je bio iznerviran jer ga je Kjubrik terao da preglumljuje. Na kraju, sam je izjavio kako mu je ovo jedna od najdražih uloga. Dok su snimali iznad Grenlanda, slučajno su usnimili tajnu bazu SAD. Avion je morao sleteti kako ne bi bio oboren a posada je smatrana za ruske špijune. Kada se general Turgidson saplete i padne u Ratnoj Sobi, taj incident se zaista desio ali je Kjubrik mislio da je Džordž Skot ostao u ulozi i nastavio da snima. Rukavica koju Dr. Strangelove nosi je pripadala Kjubriku. 

Kjubrik je naredio da stolnjak u ratnoj sobi bude zelen kako bi učesnici imali utisak da igraju poker u sudbinu sveta. Komentar majora Konga je trebao originalno biti  "A fella could have a pretty good weekend in Dallas with all that stuff". ali je Dallas promenjeno u Vegas zato što je Kenedi ubijen u Dalasu. Selers je prvi glumac koji je nominovan za oskara a da je u filmu glumio tri uloge. U jednoj verziji scenarija su vanzemaljci trebali da nadziru celu situaciju. Scene u kojima Dr. Strangelove ima svoje monogole su morale biti prilično prerađivane da se ne bi videli ostali glumci koji su umirali od smeha na Sellersove improvizacije. Dok se spremao za film, Kjubrik je pročitao preko 50 knjiga o nuklearnom ratu.

Kristiana Kjubrik je u svojoj knjizi napisala kako je Stenli u pauzama snimanja igrao šah sa Džordžom Skotom i pošto je bio vrhunski šahista, lako je pobeđivao glumca ali je na taj način zadobio njegovo poštovanje tako da sam Skot, poznat kao temperamentan glumac, nije pravio probleme na snimanju. Trejsi Rid je jedina žena koju možemo videti u filmu. Ona tumači sekretaricu genearala Turgidsona ali se može videti i u Plejboj magazinu koji se pojavljuje. Kjubrik je nagovorio Sterlinga Hejdena da se vrati iz penzije za ulogu Džeka D. Ripera. Glumac je u vreme snimanja bio član komunističke partije. Poslednji Kjubrikov crno-beli film.

Naj scena:

Mein Führer! I can walk!

Moja ocena: 9/10

уторак, 30. јун 2015.

Payback (1999)

Link na ovaj post

Payback (1999) on IMDb
Kod nas nazvan: Naplata Duga
Žanr: Akcija | Triler | Kriminalistički | Drama
Režija: Brian Helgeland
Glumci: Mel Gibson, Gregg Henry, Maria Bello...

Priča:
Porter je upucan i ostavljen da umre. Iza obarača su bili njegova žena i prijatelj. Kada on preživi, smišlja plan i kreće u osvetu.

Moj osvrt:
Ne vredi, kada vidim ime Mel Gibsona ja moram da gledam film. Iako bih voleo da se on vrati režiserskom poslu jer je tu napravio veličanstvene stvari, radujem se i njegovim ulogama. Payback sam zamišljao kao brutalan, mračan film a zapravo sam dobio nešto što se danas retko viđa, nešto što užasno podseća na stare noar filmove koji se više ne snimaju. Postoji i rediteljska verzija koja se zove Payback - Straigth Up, za koju kažu da je znatno bolja od ove. Možda se i njoj posvetim jednog dana, pogotovu kada se zna da je ta verzija značajno prljavija i brutalnija. Ako se to desi, proširiću ovaj prikaz. 

Ono što karakteriše stare noir filmove je naracija. Payback upravo počinje tako. Možda je film mogao biti i bogatiji njome. Svakako nije ovo film koji će vam servirati preokrete i bombastičnu radnju. Gibsonov glas je mmogao češće da se pojavljuje i daje nam npr. na komičan način neki uvod u ono što sledi. No, taj humor koji bi najava donela, donosio je sam lik kao i stvari koje mu se dešavaju. 

Taj lik je upravo ono na šta su nas dobri stari filmovi navikli. Prvo, on je prilično opasan i neustrašiv. Drugo, odmetnik je. Treće, nije ono nevinašce od pozitivca već je prljav i bezobziran. Znate i sami na šta to liči. Kada ovakav lik ima cilj, ne bira sredstva i ne mari za one koje će pregaziti na putu do njega. 

E sada to što će gaziti preko drugih baš i ne zvuči kako treba, zar ne? E pa tu je kvaka. Svet u kom obično smeste ovake likove je prljav. Mafija vlada na sve strane i svi su uvučeni u mutne poslove. Lepota je obično oskrnavljena na neki način. Ovakav lik dođe kao neko ko treba da na neki način pročisti ovakav svet od gadosti i učini ga malo manje prljavim. Svi su prljavi - po svima treba gaziti. 

Tu već i dobijamo neku frku. Da bi očistio svet od gadosti, ovaj lik mora da dođe do glave mafije. Da bi došao do glave, mora da dođe težim putem, od sitnih operativaca, preko opasnih protivnika do samih bosova. To izgleda kao u starim, dobrim igricama gde ste besomučno zamarali prste lupajući po tasterima za udarce, tamaneći sitnu gamad da bi došli do gazde kod kog baš treba da se preznojite. Međutim, nije sve to tako linearno. Neko bi rekao da treba da postoje oni koji su zahvalni ovom liku što će pročistiti društvo od korova. Problem je što oni koji bi trebali da to rade, i sami su deo problema. Shvatili ste da govorim o policiji. Sada već imate pred očima u kakvu frku je upao glavni lik kada na ramenima nosi problem sa mafijom i problem sa policijom. 

Sa jedne strane imamo celu tu frku koja se kreira oko glavnog lika. Nevolje za nevoljom, sve teže i bezizlaznije situacije se nižu. Sa druge strane imamo i igru koju sam ovaj lik kreira. To su lepo tempirali i dali je na pravi način u pravom momentu. Sve preko ovoga bi bili oni šablonski preokreti i gluparije. Ovako nam izlupaju sve u kratkom roku a to bude pametno napravljeno i zapravo bude logičan sled događaja.

Najdopadljivija stvar u celoj priči je savršena smirenost glavnog lika. Većinu ovih stvari bi drugi likovi izgovarali besno, u duhu akcije. Ovde vidimo čoveka koji sasvim mirno, sa osmehom preti i traži sulude stvari. Opasnost po njega je naravno to što otkriva svoje namere. Sa druge strane, kada malo razmislimo, ko bi normalan uradio tako nešto? Tako da on u isto vreme deluje potpuno ludo ali i užasno opasno. Odličan kontrast u liku koji donosi šalu i nevolju u istom momentu. 

U čemu je kvaka? Zašto bi lik iz osvete krenuo da razbija ceo sistem? Oko čega se sve vrti? Najbolja stara priča ali i priča koja i dan danas traje - sve se vrti oko lepih žena. Lepa žena zagorčava Porteru (Gibson) život, zbog lepe žene on ponovo ima razlog da se bori, lepa žena dolazi i kao nagrada za ceo njegov trud. U odvratnom, prljavom svetu ipak imamo lepotu, a gde ćeš veličanstveniju od ženske.

Payback je jednostavan film kojem je cilj da donese malo starog duha u novije filmove. Kada malo porazmislim, možda sam mogao negde iskopati tu rediteljsku verziju. Mislim da bi malo više surovosti donelo preko potrebnu mračniju notu filmu. Ovde su više igrali na neku veseliju atmosferu i ležerniji film. No i ovako je rezulatat i više nego pristojan.

Zanimljivosti:
Ovo je rimejk filma Point Blank (1967). 30% filma je režirao Brajan Hangeland. On je dobio otkaz kao režiser samo dva dana pošto je dobio oskara za film L.A. Confidential. Skoro svi telefoni u filmu su sa rotirajućim brojčanikom. Debora Kara Unger je slomila dva rebra u sceni kada je Mel Gibson tuče. Ta scena postoji samo u rediteljskoj verziji. Porterovo ime se nikada nije otkrilo. Režiserska verzija je izbačena 2005 ali veći broj origialnih scena nije sačuvan. Postoji i scena u kojoj je Porter iščupao oko jednom od čuvara ispred zgrade ali ona ne postoji ni u jednoj verziji filma.

Naj scene:

Pretnje, zahtevi, predstavljanja.

Moja ocena: 7/10

субота, 27. јун 2015.

As Above, So Below (2014)

Link na ovaj post

As Above, So Below (2014) on IMDb
Kod nas nazvan: Kako Gore Tako Dole
Žanr: Horor | Misterija | Triler
Režija: John Erick Dowdle
Glumci: Perdita Weeks, Ben Feldman, Edwin Hodge...

Priča:
Kada tim istraživača dospe u katakombe ispod ulica Pariza, otkriva mračnu tajnu koja leži u gradu mrtvih.

Moj osvrt:
Znate one "lepi smo, šareni smo" likove? Ovo je klasičan primer kako ih praviš. Imamo lepuškastu devojčicu i ona ima sto pedeset osam doktorata. Evo baš sam se sad oduševio. Baš zato ću pamtiti ovaj lik i ovaj film. Indiana Džons je imao jedan doktorat i bio je i više nego dovoljan. Ali eto, da bi istraživao iskopine, moraš da imaš gazilion doktorata i to sve da odradiš u svojih dvadeset i kusur godina. 

Onda moraju da nam serviraju i drugi glavni lik. Znate one čudne genijalce. Ovaj recimo provaljuje u stare zgrade i popravlja stvari. Sad eto, on provali u crkvu i popravi neki sat na njoj. Kao niko to ne ume i nikom živom ne smeta pokvareni sat a njegova strast je da eto popravlja pokvareno. Čemu to služi - ničemu. Kao i doktorati pomenutog devojčeta. Samo pogrešni začini u jelu koje praviš. 

Elem, pošto imamo kombinaciju arheologije i istorije, odlučili su da tome dodaju malo čarolije pa pominju i izvesnog Flamela. Ovaj lik treba da vam bude poznat iz Harija Potera. No nebitno, nije loše ubaciti malo mračnih stvari u istoriju i arheologiju. Zapravo prva avantura ovog devojčeta je istraživanje drevnih, zakopanih spomenika. Iako je ta scena malo debilasta zbog rizika koji devojče preduzima, i bespotrebne frke koja se stvara, ona i nije tako loš uvod u film. Kao vodi je strast prema određenom pronalasku i motivisana je time što je to potraga koju njen otac nije dovršio. Kažem, nije to loš uvod u film ali je poput svega ovde to užasno klimavo. 

I opet ne vidim razlog da ovo bude snimano kamerom iz ruke. Ajd ok, neko će da snima nalazišta ali snimati glupave šetnje i nebitne razgovore. Ovo je moglo biti snimljeno i normalnom kamerom. Uopšte ne vidim razlog za drmusanja i tu neku paniku kreiranu kamerom iz ruke. Manite se toga. Ok, neke scene su i simpatične tako ali onda mi daj kombinaciju kamere iz ruke i normalne kamere. Tako ćeš imati i logiku u pitanju zašto se nešto snima. Razgovore, šetnju i akciju nevezanu za otkrića možeš fino da serviraš normalnom kamerom. Ono što se snima posebno, što deluje kao nalazište, snimaj kamerom iz ruke. 

I kada kreću već kroz te katakombe, krenu da paniče posle dva minuta. Zaista? Zar ne treba nešto loše da se desi ili da provedu barem malo vremena pod zemljom. Mala neprijatnost i već kreće haos, kreće netrpeljivost, kreću svađe. U fazonu su bili "hajde da preskočimo uvod i odmah krenemo sa akcijom". Ovo izgleda kao da uđete u lift, vrata se zatvore i neko krene da viče kako ćemo svi da izginemo jer su se vrata možda zalupila jače nego inače. 

Likovi tumaraju kroz hodnike, moš misliti. Problem je što nam se onda servira toliko legendi, toliko priča, toliko starih događaja da to nije baš lako ispratiti. Nekako više nismo sigurni kuda ide priča i o čemu se ovde radi. Ne shvatite pogrešno, ja i volim legende, stare priče, drevna prokletstva i slične pizdarije, ali ovo deluje prilično usiljeno. 

Elem, rekoh vam da imamo pasioniranog naučnika. Taj naučnik nekako počne verovati u supermoći, nadprirodne sile i štaveć. Kontam, horor je ovo, moraš da pružiš paranormalno, ali čemu onda naučnik sa pedeset šest doktorata koji će da baca čini. Zamislite Indianu Džons koji pasionirano priča o Hariju Poteru i njegovim čarolijama. Zamislite tog istog Indianu koji u sukobu sa švabama viče "ekspeliarmus". Trulo, zar ne?

Zapravo ovo je moglo da radi posao za medalju. Ne znam koliko vas je čitalo Bonelijev strip Martin Mystere, kod nas preveden kao Marti Misterija. Ovaj film je mogao savršeno da radi posao da su kreatori pročitali barem jednu epizodu tog stripa. Prvo, priče u tom stripu se zasnivaju na nekim drevnim legendama, na sjajnim pričama iz istorije. To jesu priče koje sadrže i nadrealno ali ništa poput Hari Poter gluparija. Nekako, tu je prisutno ono najsimpatičnije iz arheologije, istorije i priča o starim kulturama. Mehanizmi i izumi starih kultura dominiraju. Da je ovaj film išao u tom smeru umesto neke blentave panike i gomile glupavih pričica, mogao je i te kako da uspe. 

Za par stvari moram da odam priznanje filmu. Prepun je znakova i zagonetki. Nije to naročito inspirativno ali opet nije loše. Tu imamo nešto iz pomenutog Martija. Ono što i nije baš dobro, sve to deluje nabacano. Ideja da imaš zamke i zagonetke je odlična ali kako možeš da ubaciš gazilion kultura tu. Tu čak postoje tragovi samih Egipćana. Umesto da otkrijemo nešto spektakularno, dolazimo do nečeg splačinastog. 

Kao što već napomenuh, film nema konstantan fokus na neku priču. Vidimo i one grehe iz prošlosti i strahove koji proganjaju ove likove. Naravno da to nije originalno ali originalnost nije pod moranjem. Možeš da iskoristiš sve poznate šablone i da napraviš pristojan film. Ovde ubaciš brdo priča i legendi, pa gomilu različitih zagonetki, pa potragu za kamenom mudrosti, pa potragu za izlaskom iz podzemlja, pa grehe iz mladosti i strahove likova. Previše je ovo za jednostavan filmić. 

Međutim iz te mešavine svega i svačega može se izvući štošta solidno. Naravno, ima ovde još gluposti ali ne bih sad o nelogičnostima i gluparijama. Hoću da se osvrnem na ono zbog čega sam filmu dao prelaznu ocenu. Tu je klaustrofobičnost koja raste kako likovi idu dublje pod zemlju. Sećam se nekih snova u kojima sam išao u avanture duboko ispod zemljine površine i čak i kada sam se probudio, osećaj nije bio prijatan. I sada, sama pomisao na stešnjen prostor duboko pod zemljom mi diže kosu na glavi. Takođe, ono što su likovi sreli ispod proizvelo je par jezivih scena koje su mi se baš dopale.

Nema ovo veću vrednost osim ako vam priča nije bitna. Ako vam je bitno da se tu i tamo prepadnete i ako poput većine mislite da je horor samo tamo neki skup strašnih scena, onda verujem da ćete uživati i u ovome. Meni je ovo još jedan u nizu promašaja. Čisto zbog nekih simpatičnih scena sam mu dao veću ocenu ali kao film je negde gde i Deliver Us From Evil. Jedina razlika je u tome što je za razliku od te nelogične dosade ovo imalo neke simpatične ideje.

Zanimljivosti:
Film je zaista sniman u katakombama. Za to su morali dobiti odobrenje Francuske vlade.

Naj scena:

Susret

Moja ocena: 5/10