Charles Manson Superstar (1989)

Žanr: Dokumentarni | Biografski | Kriminalistički
Režija: Nicolas Schreck
Glumci: Čarls Menson, Nikolas Šrek...

Priča:
Četrdesed godina Menson je preživljavao u onome što zove "hodnici svih puteva", popravnim domovima, zatvorima koji su mu bili dom i grobnica. Njegova vanvremena misao je rođena u samicama, bez uticaja društva. U svojoj ćeliji on stvara svoj svet, svoj jezik i svoje zaključke...
 

Moj osvrt:
Da li je moguće pronaći kvalitet u dokumntarcu koji ne iznosi najtačnije činjenice o polupanom idiotu poput Mensona? Da li je moguće pogledati skoro dva sata filma koji pokušava opravdati Mensona i predstaviti nam tog čoveka kao mesiju, genijalca, veličinu. Ok, stanite, nemojte odmah ovo gasiti. Imate primer u svakodnevnom životu gde se pravi kult ličnosti od bitange koja 50 godina nije imala dan radnog staža i samo je pretila sa govornica što i danas radi konstantno ulažući sve u svoju samopromociju. Tako da ne napadajte ljude koji veličaju Mensona. Mnogo je zavedenih ljudi na sve strane. Ono što hoću da kažem, koliko god se film trudio da nam ga veliča, mi vidimo daj podkontekst, vidimo kako on manipuliše i vidimo zašto bi se oni bez svog mišljenja poveli za tim da ga treba pratiti. 

 

Film funkcioniše po principu narator nam malo ispriča nešto i onda čujemo Mensonovo tzv. objašnjenje ili komentar na to. Film ne zalazi duboko u činjenice i servira samo ono što želi da čujemo neretko iskrivljujući istinu. Npr. kaže nam se da Menson nema veze sa ubistvom Šeron Tejt jer nije bio na licu mesta a dokazano je da su ubistva počinjena pod njegovim instrukcijama i od strane njegovih pratioca. Mensonovo opravdanje je da nije on kriv što neko koga zna je ubio nekog tamo. Pre i posle toga narator konstantno priča o kultu ličnosti i pratiocima Mensona. Povežite sve sami - lako je. Ne treba film da vas prevari da pomislite da je Menson nevin ili da je mesija. On to nije. 

 

Naratori zvuče užasno uspavano, kao da su na lakim drogama. To i nije toliki problem ali takvim glasom kada pričaš o činjenicama koje su pri tom nekad i netačne ili želiš da odvedeš ljude krivim putem, nije baš ubedljivo. Neretko se priča o nečemu i pridaje mu se veliki značaj i onda kada očekujemo Mensonov komentar na to dobijemo uglavnom besmislenu ili nebitnu rečenicu. Dosta je problematičnih stvari ali uprkos njima, ne mogu da kažem da ovo nije vredno gledanja. Jeste i te kako ali iz totalno drugih razloga od onih koje su ljudi koji su pravili ovaj film očekivali. 

 

Ima tu stvari koje su me prilično zainteresovale ali su otišle krivim putem. Npr. film kreće priču o povezanosti Šeron Tejt sa satanizmom i kultovima. I to je krenulo tako da mi nije bilo jasno gde ide ali se na neki način ispostavlja da je film tu imao želju da opravda Mensona na neki način, da ukaže da nije sve tako kako se tvrdi. No priča o kultovima se potom nastavlja i potencira se na uticaju koji su imali na Mensona gde opet on to složi u dve rečenice i ispada da smo izgubili dosta vremena u samom filmu ni na šta posebno. Postoje stvari kojima se film više posvetio, npr. uticaju nacizma na samog Mensona i njegova razmišljanja. Tu smo već videli njegov stav. Tu film nije lutao kao sa okultnim gde su morali pustiti Mensona da priča više o tome. 

 

E sada ono što mi je bilo dobro je što se jasno vidi tehnika kojom Menson manipuliše. Prva stvar koja je jasna, kada priča sa čovekom koji ga intervjuiše konstantno mu povlađuje, smatra ga za svog, konstantno ga uvažava, svojata i hvali stvari koje se uopšte ni ne vide. Ako kritikuje nekog prisutnog to nikada nije taj koji ga intervjuiše. Obratite pažnju, kroz ceo intervju ima to svojatanje. Neretko priča kako je na strani ugroženih, ugnjetavanih što je zanimljivo za jednog nacistu jelte. To su nekako te suptilne tehnike gde oni koji nemaju pojma o kakvom manipulatoru se radi mogu da nasednu na celu priču. 

 

Previše je opštih tema u njegovoj priči. Zalaže se za očuvanje životne sredine "solution to the polution", pa je onda jedno sa prirodom, pa voli životinje pa mrzi sistem i vlast. Budimo realni, to su sve opšte teme o kojima može da se drvi naširoko i on sam ne daje konstruktivno mišljenje već se veže za opštu temu i onda to zabašuri u rečenicu koja zvuči kao filozofija. Uprkos tome što je budala, Menson tačno zna šta radi. Tako da film tu ne greši - Menson nije glup. Ali da je mesija i genije, to nije. Ali i sami znamo da zabludele ne možeš odvratiti. 

 

Odgovarajući na pitanja Menson zapravo ne nudi odgovore. Ovo što radi mi je zapravo bila najbolja stvar u filmu. Njegov odgovor je složen tako da izgleda kao da sadrži određenu dozu filozofije. Zapravo vezuje se za ta opšta mesta i pokušava da fascinira stvarima koje nemaju logike ali te odlično nateraju da razmišljaš. Kako? Tako što odlično koristi simboliku i ti onda sam možeš njegovu repliku da složiš u nešto što misliš da je veliko ili dobro. Kada ga novinar pita ko si ti, on ga uzme za ruku i kaže "ja sam ova ruka". Ili recimo kaže "koliko zla je potrebno da bi se postigao mir u svetu". Vidite, poteže mir u svetu kako bi mislili da je pacifista i onda dodaje pitanje kako bi se mi zamislili. I to je zaista nešto oko čega možeš da se zamisliš ali to ne govori ništa o njemu. U jednoj rečenici kaže ga ne zanima šta ko o njemu misli ali pre toga se već bavio onima koji ga osuđuju i presudio im. 

 

On skoro uvek odluta u totalnu besmisao što jasno pokazuje da lik lupeta. Recimo kada kaže "kada hoću da razgovaram sa bušmanima, samo im pošaljem mentalnu poruku". Da majstore, obično to tako radi. I uprkos tim izletima, nelogičnostima, protivrečnostima, lik uspeva da ima veliki broj pratioca i sledbenika njegovih ideja. To je ono što mi je film otkrio. Mislio sam da su te zajednice male ali fascinantno je koliko ljudi uzdiže ovog (ne)čoveka i smatra ga za mesiju. O da - uspeli smo da od jednog ubice i teške budale stvorimo superstara. Dostignuće vredno ponosa. 

 

No Meson sam sebe smatra za nekog mesiju. Recimo kada priča o Elvisu i drugim velikanima, smatra ih za kopije ljudi koji pate a to su ljudi koji su u zatvoru. U zatvoru su svi originalni kreatori velikih stvari a svi drugi se koriste time. Praktično vuče na onu priču da je Isus stradao zbog tuđih grehova. I on je u zatvoru zato da bi neki drugi koristili njegov talenat. Ne samo on, već svi ti zatvoreni. I to su jako egoistične ali užasno opasne misli. Povedeni time će verovati da su ljudi nepravedno zatočeni. Menson je brutalni ubica. Zasluženo je u zatvoru. Sa njim su i druge ubice, silovatelji, zločinci. Ali eto, čovek ubeđuje onima koji imaju slobodu da je njihov put pravi. 

 

Ne želim da opravdam filmu pristrastnost niti iznošenje netačnih informacija. Jasno je da ekipa koja je pravila dokumentarac nema baš puno iskustva u ovome. Previše su lutali, nisu baš uspevali da povežu činjenice i Mensonova izlaganja ali sam Menson je polupan kada priča pa verujem da to i nije tako lako. Uprkos tim lutanjima, namerama i neprofesionalnošću, video sam Mensona onakvog kakav jeste. Uvek sam govorio da mi je nejasno zašto bi neko pratio takvog čoveka. Sada mi je jasno i film mi je dozvolio da vidim tog manipulatora. Znam da im nije bila namera ali hvala im na tome.

Zanimljivosti:
Ceo intervju viđen u dokumentarcu je snimljen u San Kventin zatvoru. Nikolas Šrek, režiser je ujedno i narator.

Naj scena:

Teško je izabrati ovo iz prostog razloga što Menson konstantno drvi o nečemu ali recimo kada je pričao o nacistima i Hitleru, tu je možda imao najsmisleniji i najiskreniji odgovor.

Moja ocena: 6/10

Atomski Zdesna (2014)

 

Alternativni naziv: Holidays in the Sun
Žanr: Drama
Režija: Srđan Dragojević
Glumci: Srđan Todorović, Branko Đurić, Nataša Janjić Medančić...

Priča:
Priča prati grupu prodavaca "time sharing" apartmana ljudima iz bivše Jugoslavije.

Moj osvrt:
Dragojević nas je dobrano razmazio. Uspeo je da nas zabavi, da nas natera da se zaljubimo, da nas šokira, da nas rasplače i to neretko sve u jednom filmu. I onda ljudi pogledaju Atomski Zdesna i film doživi uglavnom loše kritike. Ok, razumem, nije zabavno, nije film toliko pravljen da nas uključi u samu priču, nije nas vezao za likove. Sve to stoji. Ali da je ovo loš film, e to ne mogu baš da se složim. Atomski Zdesna je pametan film sa odličnom idejom ali ne baš tako efikasnom izvedbom. 

 

Ono što po meni nije najsrećnije je uklapanje cele ove ekipe. Jasno je opet da tu imamo bivšu Jugoslaviju na jednom mestu. Film nije dozvolio ama baš nikakvu interakciju među likovima. Ok, ne moram da gledam iste fazone o netrpeljivosti kao u prethodnim filmovima. Čak smo mogli videti i ozbiljnije priče među tim likovima ili neko prevazilaženje onoga što je bilo i ponovno povezivanje u kroz ono što je tema ovog filma. Bilo šta. Na žalost, likovi na kraju filma ostaju udaljeni jedni od drugih. Film se ne igra ni tom udaljenošću. Ali budimo realni, ovo je ovde Balkan, nemamo nezainteresovanost. Naše emocije su burne u koju god stranu išle. Falilo je toga u filmu. 

 

Glavna ideja filma i ono što Dragojević želi da pokaže je kako moderno doba i kapitalizam uništavaju čoveka. Ne običnog, ne siromašnog već čoveka uopšte. Prva stvar koju nam film pokazuje je koliko je to očigledno. Ljudi su srećni što su došli na more jer nemaju često priliku za tako nešto a nesvesni su toga da im se sprema zamka. Prvo gledajmo to kroz ljude koji treba da nagrabaju. To je običan svet, onaj kojem najverovatnije i sami pripadamo. Šta nam je preopterećenje? Neizvesna budućnost. Borimo se za nešto i nadamo se tim lepim slikama jednog dana. I kako nas pridobijaju? Prodajom istih tih lepih slika i to takvom prodajom da su te slike nekako na dohvat ruke, izvesne, sigurne. Odlično spremljena zamka. 

 

Ako posmatramo te ljude koji treba da ulete u zamku‚imamo očigledan problem: Glumačka ekipa je vrhunska ali nije proizvela neke naročite likove. Sve se svodi na neke prežvakane teme i floskule. Nadao sam se malo maštivitijem pristupu. I oni svetli momenti su jednostavno kratki bljeskovi talenta Mire Banjac, Hristine Popović, Cvijanovića, Todorovića, Đurića, Navojeca, Karadžića i ostalih. Pretanko je. Tek nekako uspevamo da se povežemo sa jednim prodavcem i jednom porodicom jer eto, imamo malo više detalja o njima koji će dati barem neku dimenziju tim likovima. Ali i dalje je to pretanko. 

 

No hajde da gledamo šire jer Dragojević ne priča priču tek tako da se zeza. Pogledajmo te ljigave prodavce magle i šta vidimo? Vidimo iste te ljude koje satiru kapitalizam i moderno doba. I oni su u istim problemima i oni preživljavaju ista sranja. Jedan se bori sa kreditima, drugi sa razvodom itd. Ali u suštini, samim tim prodavanjem magle i laganjem, i oni sami se bore da ne dobiju otkaz i prežive. Tako da smo svi u istim govnima. Kao što rekoh, nije ovo pitak film ali nemojte nasedati na priče da je loš. 

 

Čekaj, stani, ako smo svi u istom sranju, ko ima dobit? Tek ovo je sjajno. Uvek smo ubeđeni da je to tamo neko, neki koji vode celu priču, neki stranci, neki masoni, neko iz vlasti, neko xyz. I ovde se tek u nekoliko kratkih scenica pojavljuje taj neko ko ne progovara ni reči i samo postoji tu. Šta nam to govori? Dve stvari. Prvo, obično nemamo pojma ko stoji iza cele priče ali to i ne treba da nas zanima. Zašto? Zato što nemamo ništa od toga. Druga stvar je da zapravo nije ni bitno ko je taj. Ako nam kapitalizam kao takav kroji kapu, svejedno nam je ko vodi priču koje smo deo. Zato je kod Dragojevića to tek tamo neki nasumični, mračan lik. 

 

Film nas pomalo davi, unosi momente konfuzije kada više nismo sigurni da li ovo treba da bude komedija i onda nas udari u stomak, u ono što smo najosetljiviji a to je dete. I to je jako dobar momenat filma. Odakle god da su likovi, to je momenat koji je uspeo da ih poveže u jednom cilju - dečiji život. Ako je dete sinonim za budućnost, sve nam je jasno. Želimo da verujemo da zemlja koja ostaje posle nas neće imati granice za našu decu. Sudbina jednog deteta ovde ruši sve laži, sva uzdržavanja, sve sukobe, sva ta sranja od fasada koje prikazujemo drugima. U suštini mi nismo to. 

 

Mislite li da je ovo dovoljan šamar? Ooooo ne. Dragojević nas je prvo ošamario a potom će i da nas porazi. Neizvesna sudbina deteta jasno ukazuje na našu neizvesnu budućnost. I umesto da ostanemo tu jedinstveni, povezani, fokusirani na pravi problem, šta se dešava? Neko to koristi protiv nas. Neko nam prodaje lepe slike koje nas nateraju da zaboravimo ove ružne u kojima živimo. Neko nam prodaje rešenja za problem koji nemamo i mi ćemo da potrčimo da ih prigrlimo kopajući sebi rupu. Nećemo slušati glaz razuma i vapaj sadašnjosti. Ne. Prodaćemo sve što imamo za tu nesigurnu sliku. Tako nas je lako prevariti. Gosn Dragojeviću, svaka čast za ovo. 

 

Ostaje da žalimo zato što Dragojević nije uspeo proizvesti likove na kakve nas je navikao. Nemojmo se zajebavati da tvrdimo da on to ne zna. Budimo realni, pamtimo likove iz njegovih filmova koji su se pojavljivali na nekoliko sekundi a kamo li glavnu ekipu. Imate li lika u Lepa Sela Lepo Gore da o njemu ne možete da napišete kompletnu priču? Dragojević to zna i verujem da je mogao ovo veštije da izvede. Druga stvar je humor. Jasno je, ovo je crna komedija ali morala je da proizvede više humora do tog konačnog crnila. Sa ovom ekipom glumaca je to moglo veoma lako da se ostvari. Ali uprkos tome, Dragojević je jednu sjajnu ideju uspeo da sprovede u delo. Uspeo je da nam ispriča ono što želi iako to nije, na žalost, pitko kao većina njegovih filmova. Zbog toga ostaje žal. Ovo nije gledljiv film ali da kažem da je loš, značilo bi da sam ga gledao jako površno.

Zanimljivosti:
Film je sniman na Crnogorskom primorju. Dragojević je imao želju da snimi sličan film dosta ranije pri čemu bi snimio tri različita kraja: tužan, srećan i realističan i puštao ih u različitim bioskopima. To je trebala producirati Avala film ali je ta produkcijska kuća uletela u probleme i Dragojevićev plan se nikada nije ostvario.

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 6/10

M (1931)

 Boris Tiosavljević

Kada pričamo o najvećim i najuticajnijim filmovima svih vremena, uvek se po automatizmu prvo pomene Građanin Kejn, i eventualno Rađanje nacije. Navode se brojne inovacije kojima su ova ostvarenja revolucionizovala svet filma, utrla put i inspirisala čitave generacije režisera i filmske pravce. Međutim, postavlja se pitanje, ima li negde u periodu između ova dva filma neko remek delo koje je na ravnoj nozi sa njima, koje inovativnošću stoji rame uz rame a intrigantnošću radnje i nadilazi ove kamene temeljce sedme umetnosti? Za odgovor na ovo teško pitanje, potrebno je samo jedno slovo.

Zvuk: Već sam pomenuo da je u nekoliko navrata Zigfried, prvi deo Langovog Nibelung epa, iako nemi film, imao efektne instance gde bi muzika utihnula i ostavila gledaoca sa istinski nemom i znatno visceralnijom scenom. Ovo je jedna od tehnika kojoj će se ovde Lang vratiti i eksploatisati je sa još snažnijim efektom, uzevši u obzir sveprisutnost audio zapisa na celuloidu od 1927. godine pa nadalje. No, dok su ga rani američki filmovi koristili kao puku zamenu za kartice sa tekstom ili radi ubacivanja potpuno redundantnih muzičkih sekvenci, Lang ga koristi da predstavi psihu serijskog ubice. Ali pre svega toga, režiser zvuk koristi kao element kojem daje prvenstvo u odnosu na sve ostalo. M se otvara glasom devojčice koja peva, reklo bi se, dečju pesmicu, pre nego što istu tu decu i vidimo, u dvorištvu stambene zgrade, pod visokim uglom, koji implicira nekog ko posmatra, kao lešinar koji kruži nad poljskim miševima. Međutim, ono što ubzo shvatamo je da se reči odnose na nekakvu babarogu, čoveka koji ubija decu. Nadalje, isti efekat je upotrebljen kod svakodnevnih zvukova: sat sa kukavicom, vrata koja se zatvaraju, grozničav gradski saobraćaj... pre nego što se dati elementi i fizički ovaplote u narednom kadru, što u velikoj meri pomaže građenju sveta, stvarajući utisak da se on proteže i van domašaja objektiva.

Dodatna tehnika, u ovom slučaju revolucionarna i jako inovativna, jeste upotreba onoga što je danas poznato kao lajtmotiv – muzička tema koja se u svetu filma upotrebljava svaki put kada se u nekoj sceni uvodi određeni značajan lik, najčešće protagonista ili antagonista. Konkretno, ovde je izabrana jako prepoznatljiva melodija „U pećini gorskog kralja“ Edvarda Griga, komponovana za operu Per Gint. Dodatni faktor koji pojačava snagu samog lajtmotiva je neposrednost koja proizilazi iz dijegetskog zvuka – pomenutu melodiju najčešće zviždi sam antagonista, umesto da je kao pozadinski, nedijegetski zvuk izvodi orkestar.

Kamera: Pomenuta prva scena prikazuje decu i njihovu naivnu, nevinu i pomalo jezivu igru sa visine, pregledno, statično. Međutim, oko kamere uskoro kreće da lagano klizi u stranu i naviše, kako bi nas upoznalo sa mikrokosmosom stambene zajednice. Svakako ništa bez precedenta ali treba istaći da su pokreti kamerom u ono vreme bili jako ekonomični i da su se uglavnom čuvali za veće i skuplje scene čiji je cilj obično bio da se ostavi utisak (veličine). Ovde to ipak nije slučaj te ćemo često videti kako kamera, poput kakvog krznenog predatora iz afričkih džungli, klizi, posmatra kroz žbunje i prati likove, podsećajući nas da je živa, budna i aktivni učesnik celog procesa. Ovo postaje i meta momenat jer nas podseća da se M bavi lovcem koji osmatra, vreba nevine žrtve, kao i da ćemo videti iskaze (ne)očekivanih očevidaca. 

A ono što sve navedeno čini još efektnijim jeste kombinovanje nekih od pomenutih tehnika u celinu koja proizvodi kumulativni efekat udarca u stomak. Ovo posebno vidimo u uznemirujućoj less is more sceni sa početka gde majka sve zabrinutije doziva ćerku koja se neće vratiti dok statična kamera pokazuje trpezarijski sto, vešernicu, stepenište, igralište i druga mesta gde umesto bezbrižnog dečjeg koraka zatičemo indiferentnu tišinu.

Teme, elementi priče, žanr: verovatno zahvaljujući tome što je u pitanju evropski film, spravljen u nemačkoj kuhinji u vreme kada se miris nacizma već osećao u vazduhu, ali pre nego što je ekspres lonac eksplodirao, M je ostvarenje koje je u mnogo čemu prkosilo standardima i uvelo neke inovacije. Mnogi ga zbog teme, emocionalnog tona, kriminalnog inspektora i izraženog kiaroskuro kontrasta svetla i senki smatraju proto-noirom iliti svojevrsnom pretečom noir filma ako ne i prvim punokrvnim predstavnikom istog žanra. U vezi sa pomenutim inspektorom, ovo je svakako i prvi film koji, inspirisan stvarnim događajima i ličnostima (na prilično zanimljiv način), pokazuje celokupnu policijsku proceduru u toku rasvetljavanja krivičnog dela, ne zaobilazeći ni one segmente (strategije, potraga, kao i problem nepouzdanih svedoka, kojim će se Kurosava tako briljantno pozabaviti u Rashomonu) koje će mnogi kasniji filmovi upravo izbegavati u nedostatku veštine njihovih kreatora da ih učine primamljivim i relevantnim za zaplet.

 

A ako je Hičkokov The Lodger prvi (nemi) film o serijskom ubici, onda je ovo prvi film sa zvukom na istu temu, ali koji se za razliku od Stanara, sve vreme bavi problematikom pomenutog predatora. Pa tako, ovaj film lukavom pa i duhovitom upotrebom paralelne montaže i match cut-ova izjednačava policiju sa njihovim antipodom – organizovanim kriminalom, pokazjući njihove pripadnike kao samo još jednu grupu biznismena sa sopstvenim moralnim kodom, željom za zaradom kao i svi ostali, dok kao i momci u plavom spovode sopstvenu potragu za urbanim vampirom. Mnoge stvari vidimo iz subjektivne, tj. perspektive ubice, čujemo njegovo opravdanje za nedela, što umesto lakšeg pristupa „dobro se bori protiv zla - dobro pobeđuje - hepiend“, ostavlja publiku sa teškim pitanjem – šta je pravo zlo? Kako se nositi sa problemom ovakvih zločinaca jednom kada otpočnu svoj teror nad mladim, nevinim žrtvama? Šta zatim raditi sa takvim individuama? Da li je bes razjarene rulje opravdan, a žestoka kazna ili linč jedino rešenje, ili im zapravo treba pomoći? Da li je moralno opravdano ubiti nekoga ko krivična dela čini pod kompulsijom mentalnog oboljenja? 

 

Ovo poslednje i najbitnije pitanje, potiče iz filozofskog pravca utilitarizma koji tvrdi da je najbolje rešenje ono koje pogoduje većini i  relevantno je i na mnogo dubljem nivou, koji nadilazi sam film. Treba ponovo uzeti u obzir gorepomenuti kontekst u kojem je nastao film i činjenicu da je u to vreme Nacistička stranka bila jedna od najdominantnjih u Nemačkoj i proponent utiliarističkog sentimenta po kojem je zarad benefita „većine“ (arijevaca) bilo potrebno najpre podjarmiti a zatim i u potpunosti istrebiti „štetnu manjinu“ (Jevreje i druge „niže rase“). U zavisnosti kako gledalac pristupi ovoj problematici i kakav odgovor da (da li brzoplet i instinkitvan a naizgled zdravorazumski ili razborit a „kontroverzan“) na pitanje jedne „male“ tragedije koju film predstavlja, može se suočiti sa neugodnom činjenicom o tome kako bi, da je živeo tamo i tada, možda žustro prkosio jednoj globalnoj tragediji, možda pasivno stajao po strani a možda i oduševljeno i otvorenog dlana salutirao Vođi. Malo je filmova koji uspevaju da budu toliko intrigantni, inovativni i provokativni, pa još i sve to istovremeno, dok postavljaju neugodna pitanja i otkrivaju mračne istine o nama samima, ali makar znamo da je za odgovor na pitanje o jednom o najvećih remek dela sedme umetnosti potrebno samo jedno slovo: M.