Blood for Dracula / Sangue per Dracula (1974)

 

Žanr: Horor
Režija: Paul Morrissey
Glumci: Joe Dallesandro, Udo Kier, Vittorio De Sica...

Priča: 
Bolesni grof, vampir putuje u Italiju sa svojim slugom kako bi pronašao nevestu.

Moj Osvrt:
Posle Flesh for Frankenstein bio sam zaintrigiran da vidim šta je Morisi napravio od Drakule. Ako očekujete klasičnu priču o Drakuli i čistokrvni horor, niste na pravom mestu. Vampirizam ovde nije samo mit o besmrtnosti već alegorija propalog sveta raspale aristokratije i trulog morala. Morisi ne pokušava ni da nas ubedi da je ovo horor. Ovo je groteska. Ovo je prikaz raspada jednog društvenog sloja i moralnih vrednosti. 

 

Udo Kier je Drakula ali ne onaj klasični zavodnik sa hipnotičkim pogledom. On je bledunjavi aristokrata sa slabim želucem koji povraća krv kad nađe na nevinost koja to nije. On nije samo vampir. On je simbol propalog reda, klase koja se još uvek drži iluzija o čistoti i poretku dok se sve oko nje raspada. 

 

Film nas vodi u Italiju u raskošni dvorac pun sunca, vina i lepih ljudi. Drakula dolazi u posetu porodici koja mu nudi svoje ćerke verujući da će se tako povezati sa aristokratijom. On traži device a ove devojke to nisu. I tu dolazimo do prve velike istine - svi lažu. Svi nose maske. 

 

Tu je i Marksista sa sekirom. Džo Dalesandro kao sluga koji se baš i ne stidi svog tela, svojih nagona i svoje ideologije. On ne veruje u vampire tj. ono što oni ovde predstavljaju. On veruje u revoluciju. Krv u koju on veruje nije ona koju Drakula pije. On veruje u krv koja se proliva u borbi. I onog momenta kad on počne da sumnja i kada vidi šta Drakula zaista jeste, njegova sekira postaje simbol novog sveta koji treba da pregazi stari. 

 

Blood of Dracula ni jednog momenta ne igra na kartu straha ili mračne atmosfere. Igra na kartu gnušanja. Seksualnost je ovde telesna, vulgarna. Aristokratska estetitka se raspada pod napadom žudnje, znoja i razbijenih iluzija. Kamera se prilično dugo zadržava na golim telima, na krvlju oblivenim usnama, na slabinama koje pulsiraju. 

 

Religija je u ovom filmu samo kulisa. Krstovi ne znače ama baš ništa. Molitve se izgovaraju automatski, kao uzrečice. Vera je mrtva. Mrtvo je i čovečanstvo koje traži spas u aristokratiji, u starom poretku, u Drakuli koji ne može da preživi bez tuđe nevinosti. 

 

Morisijev Drakula je bolestan i fizički i moralno. On povraća, pada, jeca. Nije predator kojeg smo očekivali. On je zavisan, očajan, parazit koji umire ako ne jede ono što više ne postoji - nevinost. Problem u svemu tome je što nevinih više nema. Zašto? Zato što je svet postao prljav. Ili je možda postao iskren, prestavši da se pretvara. Sve zavisi od tačke gledišta. 

 

Scena u kojoj se Drakula doslovno guši krvlju devojke koja je lagala da je devica nije samo bizarna. Ona je simbolička. Laž o čistoti ubija onog koji je hranjen tim lažima. I dok on povraća crveno po mermernom podu mi gledamo posledice licemerja koje je vladalo vekovima. 

 

Morisi ne krije da ovo nije samo vampirski film. Ovo je film o klasama, o telu, o iluzijama, o poretku koji se urušava. Sve je prenaglašeno: gluma, boje, pokreti. Kao da gledamo operu samo što niko ne peva već svi krvare. 

 

Dvorac u kom se sve dešava je kao pozornica. Svaka soba nosi drugačije raspoloženje, drugačije maske. Hodnici su puni svetlosti koja ne greje. Sunce ne donosi spas jer zlo nije u tami. Zlo je u ideologiji. Zlo je u potrebi da se održi red koji više ne postoji. 

 

Dalesandrov lik je kontrapunkt svemu. On je brutalno iskren, ne veruje u aristokratske bajke. Njegovo telo je oružje. Njegova seksualnost je direktna. On je sila koja neće da igra po pravilima. I upravo zato je jedini koji vidi istinu. 

 

Film je prepun ironije. Kroz nakićene dijaloge, kroz teatralne pokrete, kroz raspadanje Drakule pred našim očima, sve vrišti da je ovo kraj. Kraj mita, kraj aristokratije, kraj sveta u kome se zna čije je šta. Ostaje samo krv i telo koje traži da preživi. 

 

Blood for Dracula može delovati kao parodija. Ako i jeste, nije smešna. Više je turobna, tragična. Ovo nije film za one koji traže klasični horor. Nema vampirskih zakonitosti, nema pravila, nema utehe. Samo propadanje, samo ideologija u krvi, samo mrtva vera i tela koja više ne znaju šta znači čistota. 

 

I kad se sve završi ostaje utisak da smo gledali kraj epohe. Poslednji trzaj sveta koji se ruši pod sopstvenom tezom. I dok kamera mirno beleži njegovu agoniju, nama ostaje da sedimo i razmišljamo. Možda je tako moralo. Možda je sve ovo bila predstava. Vreme je za stvaran svet.

Zanimljivosti:
Udo Kier je izgubio 10kg za potrebe uloge. Prvog dana snimanja je bio toliko slab da nije mogao da stoji. Sestre su nosile stvarne haljine iz 1920. Morali su jako da paze da ih ne poliju lažnom krvlju ili pocepaju jer nisu mogli da ih zamene. Srđan Zelenović koji je u Flash for Frankenstein glumio Frankenštajnovo čudovište je inicijalno trebalo da glumi Drakulu.

Naj scena:

Glad za nevinošću

Moja ocena: 7/10 

Breaking Bad (2008 - 2013)

 

Žanr: Krimi | Drama | Triler
Režija: Vince Gilligan
Glumci: Bryan Cranston, Aaron Paul, Anna Gunn...

Priča:
Profesor hemije kome je dijagnostikovan neizlečiv rak pluća počinje da pravi i prodaje metamfetamin sa bivšim učenikom, kako bi obezbedio budućnost svojoj porodici.

Moj osvrt:
Upozorenje - tekst sadrži spojlere.

Ne znam kada je tačno krenulo, da li kada je prvi put obukao kostim, možda kada je prvi put slagao Skajler kada je ispalio onu čuvenu rečenicu "I am one who knocks", ali znam da sam u jednom momentu prestao da gledam seriju o profesoru hemije koji kuva met i počeo da gledam nešto drugo - jednu veliku, bolnu, mračnu priču o raspadu čoveka. 

 

Breaking Bad je više od serije. To je ogledalo. Precizno, hladno, surovo ali duboko emotivno. Ogledalo u kom vidiš sebe, svog oca, svog komšiju, profesora, muža, kolegu, sina... Ogledalo u kom vidiš lice koje se menja - ne naglo, ne preko noći, nego polako, kroz godine, pod pritiskom. Kao voda koja kaplje po kamenu dok ga ne izdubi. 

 

Volter Vajt je na početku simbol nemoći. Zgužvani muškarac u srednjim godinama, predavač kog učenici naročito ne poštuju, otac koji ne zna kako da obezbedi budućnost detetu sa invaliditetom, muž čija supruga oseća da nešto fali, ali ne zna šta. On je svuda i nigde, duh u sopstvenom životu. I onda - rak. Panika. I onda - odluka. 

 

Ta odluka da pređe liniju nije rezultat neke lude ambicije. Nije ni hir. To je mešavina besa, očaja i samosažaljenja. On ne postaje kriminalac zato što voli kriminal, nego što oseća da ga život nije ni pitao šta želi. Breaking Bad nije priča o pohlepi. To je priča o tome kako ti je svet rekao da si ništa pa si odlučio da budeš sve.

 

I to "sve" nije uzvišeno, moralno niti veliko. Nije on poželeo da postane junak, da uradi nešto smisleno. Ne. On je hteo da svet klekne pred njim, makar to bilo kroz strah. Hteo je da vidi kako mu neko kaže: ti si važan. I kada to nije dolazilo iz ljubavi, dolazilo je iz moći. E to je, braćo i sestre, najopasniji oblik priznanja. 

 

Pratiti Voltera kako se menja je kao gledati čoveka koji tone u katran a misli da je to voda. Svaki korak koji napravi geluje logično i moralno opravdano. Sve vreme imaš na umu jedno pitanje - šta bi ti uradio na njegovom mestu. Nadaš se najboljem. Svestan si da opasnost raste. 

 

Ali razlika između Voltera i ostatka sveta je što on ne staje. On ide dalje jer ne kuva met samo da bi zaradio. On kuva da bi dokazao sebi da vredi, da zna, da može, da nije zaboravljen. Tu se krije srž svega - Volter ne želi novac. On želi moć, poštovanje, identitet. 

 

Zato nije bitno što kaže da sve ovo radi zbog porodice. U početku mu verujemo, potom nismo sigurni i onda znamo da laže. Samo što mu jako dugo treba da to izgovori. Kao da je u pitanju neka mantra ili možda opravdanje. Jer bez tog opravdanja da je porodica jedini motiv, šta je on onda, šta on ostaje? Serijski lažov, manipulator, egoista i ubica. A ipak ... mi ga volimo. 

 

Volimo ga, ali ne zato što je u pravu, nego zato što je iskren u svom porazu. On ne beži od tame, on je grli. On je jedan od retkih antiheroja koji zna da je loš i ne pokušava da se opere. I baš zato što ne glumi dobrotu, uspeva da deluje istinito, realno. Autentičnost u zlu je i dalje autentičnost. Mi kao publika to i te kako osećamo.

 

Volimo ga jer je autentičan. Volimo ga jer nije savršen. Volimo ga jer nas nervira a ne možemo da prestanemo da ga gledamo. Volimo ga jer smo barem jednom u životu poželeli da imamo njegovu hrabrost. Da ne ćutimo. Da kažemo "jebo ovo" i preuzmemo stvar u svoje ruke. Da preuzmemo kontrolu, pa makar to bila kontrola i nad paklom u kom se nalazimo. 

 

Ali Breaking Bad nije samo Volterova priča. Džesi Pinkman je podjednako važan. On je duša serije. Dete izgubljeno u svetu odraslih, dete koje pravi sranja ali ono što je najbitnije, on je dete koje oseća. Dete koje pati. Dete koje zna da je pogrešno to što rade ali ne zna kako da pobegne od svega. Džesi je ono što je Volter nekada bio ali što više nije i ne može biti. Zato ga Volter i voli i prezire. 

 

Njihov odnos je jezivo kompleksan. Volter u Džesiju vidi i sina i oruđe. I slabost i priliku. Njihova dinamika je kao odnos boga i vernika. Volter stvara Džesijev svet ali i ruši sve što on voli. A Džesi, kao ranjena životinja i dalje dolazi. I dalje traži očinsku figuru. A šta dobija? Dobija čudovište.

 

Najtragičnije u toj vezi je što Džesi nikada ne dobija iskrenu emociju. Sve što mu Volter daje, daje iz interesa, kontrole ili taktike. Čak i kada ga brani, to je proračunato. Kada Volter na kraju kaže "I did it for me" to je oslobađajuće, ali samo za njega. Ne za Skajler, ne za njegovu decu, a pogotovu ne za Džesija. Džesi ostaje izdan, izmučen ali i konačno slobodan. No ova sloboda dolazi kao rana. Ima li tu pobede? 

 

Skajler - ona je možda najnapadniji lik u seriji. A zapravo, kada pogledamo, ona je i najrealniji lik. Nije heroina, nije zlikovac. Ona je žena koja pokušava da shvati šta se dešava sa čovekom kog je volela. I kada shvati, tada je već prekasno. Volter više ne postoji. Ostao je samo Hajzenberg. Lako je suditi njenim postupcima. Spustite se na zemlju i videćete da je još lakše razumeti ih.

 

Recimo i Lik Majka Ermentrauta zaslužuje posebnu pažnju. On je tišina u svetu buke. Profesionalac koji zna pravila i granice. On ne ubija iz hira jer zna razliku između potrebnog i suvišnog zla. I baš zato što je miran, staložen i tih njegov odlazak prihvatamo jako teško. U njegovom padu vidimo da u svetu bez pravila, ljudi sa principima nisu zaštićeni. Ranjivi su kao i svako drugi.

 

Henk i Meri su još jedna tragična tačka serije, samo njihova tragedija ima drugačiji oblik. Ovakva tragedija je skrivena od svakodnevice. Henk je tipičan mačo lik, bučan, duhovit, policajac koji se pravi da drži sve pod kontrolom a zapravo se raspada iznutra. Njegovo suočavanje sa traumom, napadom, sopstvenom nemoći - to je tiha drama maskirana ironijom. A Meri, ona je karikatura domaćice ospednute ljubičastom bojom, ali ispod te banalnosti krije se žena koja se gubi, traži kontrolu u krađi, u estetici jer zna da sve ostalo klizi iz njenih ruku. Njih dvoje nisu sporedni - oni su ogledalo Volteru i Skajler ili možda njihov negativ.

 

Breaking bad majstorski dostavlja to da ne postoji nebitan lik. Svi imaju svoje boje, svoje tonove, svoju ulogu u haosu. Sol Gudman - klovn i genijalac. Lik koji ti ide na živce a opet bi ti spasao život. Gas Fring - tihi demon sa osmehom i kravatom, najladniji oblik moći. Tio Salamanka - čovek u invalidskim kolicima koji zvukom zvonceta izaziva napad panike. Tod - lik čije lice izgleda prazno a iza te praznine čuči jeziva besćutnost. Čak i Džejn Andrea, Majkova unuka, Džesijevi prijatelji... svi imaju nešto što se pamti. 

 

A Hajzenberg nije karikatura. On je Volter ali bez kočnica. On je ono što Volter misli da mora da postane da bi preživeo. Problem je što mu se to sviđa. Jednom kada osetiš moć, nema povratka. Zato je Breaking Bad istovremeno i triler ali i tragedija. Tuga i uzbuđenje. Kazna i iskušenje. 

 

Vizuelno, serija je precizna kao jedna od Volterovih hemijskih formula. Svaki kadar ima značenje. Svaka boja, svaki pokret kamere. Ništa nije slučajno. Kao u Volterovom laboratorijskom radu - sve je pod kontrolom. I zato kada stvari izmaknu kontroli - to i te kako eksplodira. 

 

Muzika - to je kombinacija alternativne, psihodelične i ponekad gotovo komične muzike koja stvori tenziju ni iz čega. Trenuci kada eksplozija ne dolazi, nego tinja. Kad se nasilje ne vidi ali se oseća. Kad znaš da nešto dolazi ali ne znaš kada. To je vrhuska režija. 

 

I onda kraj. Neki će neminovno želeti više nasilja. Neki će želeti više pojašnjenja i potpuni rasplet. Ali zapravo, kraj je bio ono što je i morao biti - poslednji čin čoveka koji je izgubio sve ali još uvek drži konce. Umire ne kao kukavica nego kao mit. U tome je tragedija, jer Volter nije pobedio. Samo je umro u trenutku kada je najviše ličio na ono što je želeo da postane. 

 

Breaking Bad je jasan prikaz zla u realnom svetu. Zla koje se ne rađa iz mržnje nego iz frustracije, iz nemoći. Zla koje ne viče nego računa. Zla koje izgleda kao običan čovek. Kao ja. Kao ti. Zato ga volimo. Zato ga se bojimo. Zato ga pamtimo.

Zanimljivosti:
Pinkman je trebalo da strada posle devet epizoda ali je režiser bio oduševljen glumom Arona Pola i uvideo je sav potencijal tog lika, tako da je odlučio da ga zadrži. Pošto je odgledao celu seriju za nekoliko nedelja, Entoni Hopkins je napisao pismo pohvale Brajanu Krenstonu. RJ Miti inače ima cerebralnu paralizu ali ne izraženu kao njegov lik u seriji pa je morao da uči da hoda sa štakama i uspori govor. Vins Giligen je odlučio da završi seriju u petoj sezoni kako ne bi došlo do pada kvaliteta. Na pitanje kako je moguće da ovako dobra serija nije imala popularniju glumačku postavu, Giligen je izjavio kako je mnogo poznatih odbilo uloge. 

Naj scena:

Kraj.

Moja ocena: 10/10

Flesh for Frankenstein (1973)

 

Žanr: Horor | Naučna Fantastika
Režija: Paul Morissey
Glumci: Joe Dallesandro, Udo Kier, Dalila Di Lazzaro

Priča:
Baron Frankenštajn stvara dva „zombija“ – jednog muškog, jednog ženskog – s planom da ih spari i tako stvori višu rasu.

Moj osvrt:
Gledajući ovaj film, moraš da se zapitaš, gde se završava umetnost a počinje parodija? Gde prestaje horor a počinje farsa? Gde se sve raspada a ostaje samo telo - iskasapljeno, poluživo, izloženo, kao prazna ljuštura ideologije. Kakve? Flash for Frankenstein nije film koji ćeš lako preporučiti drugima. Nije ni film koji se voli. Teško mi je to zamisliti. On je kao onaj komarac koji čeka da zaspiš i ugrize te. I taj svrab je iritirajuć. E tako i ovaj film svrbi jer zna da nas je ubo tamo gde najviše boli - u naš osećaj dobrog ukusa. Kako da kažeš da ti se ovako nešto sviđa? Ma ne, mi smo mnogo prefinjeniji. Mi farsu ne svhatamo kao umetnost. Zar ne? 

 

Lako je otpisati ovaj film kao kičeraj koji eksploatiše dobro poznatu priču i teme. Ne kažem da on to nije ali kažem da je mnogo više od toga. Ispod naslaga pretencioznosti, veštačkih iznutrica i teatralnog preglumljivanja krije se nešto što je zapravo mnogo više uznemirujuće: portret društva u kom je smrt postala običan tehnički proces. A šta je onda tu sa čovekom? Čovek je, braćo i sestre, neuspeli eksperiment. 

 

Za razliku od većine filmova, Frankenštajn ovde nije samo naučnik. On je aristokrata ali u isto vreme on je i bog jer želi stvoriti život i kontrolisati sve njegove funkcije... ukljčujći i seks. Hm, zvuči kao nešto što nije baš normalno, zar ne? Udo Kier tumači Frankenštajna koji ne stvara čudovište. Pa da, čudovište. Čekaj, on stvara ljubavnika? Ljubavnika svojoj sestri? WTF!? 

 

Ovaj Frankenštajn živi sa svojom ženom koja mu je ujedno i sestra i njihovom neobično mirnom decom. Da, dobro ste pročitali. Čini mi se da se ukopavam sa svakim novim pasusom ovde a govorim i filmu koji definitivno ima svoje vrednosti. Elem, oni žive u zamku u kome se seks, medicina i moć mešaju u orgiju identiteta i izopačenosti. I sve je postavljeno kao pozorišna predstava - i gluma i set i odnosi. Ali ovo nije pozorište koje nam donosi neku lepotu, neko nadahnuće. Ne ne ne. Ovo je groteska, kabare smrti, sekcija ideala evropske civilizacije. 

 

Zanimljiva činjenica je da je ovo bio 3D film. Imam utisak da je to urađeno da bi nam još jače gurnuli prst u oko. Zamislite scene u kojima organi lete ka kameri, otvorene rane koje zjape u dubini ekrana. (Šteta što barem završnicu nisam mogao videti tako. Bila bi još urnebesnija.) I onda publika u spektakularnom 3D-u nemo posmatra kako je telo pretvoreno u objekat, kako je oskrnavljeno skalpelom, rukama, moralnom prljavštinom. Telo nije više nosilac ljudskosti. Ono je materijal za eksperimente. Kapitalistički san. Telo nad kojim imaš apsolutnu kontrolu. 

 

Ubeđen sam da je film planski preterano teatralan. Niko živi ovde ne pokušava da bude prirodan. Sve je prenaglašeno, izveštačeno, distancirano od svake realnosti. I znate šta je zanimljivo? Sa ovakvim pristupom film poentira jer iako su ovi likovi karikature, mi ih poznajemo i te kako dobro. Ne verujete? Pa ovaj doktor nije tako nepoznat. On je samo karikatura svakog autoriteta koji želi apsolutnu kontrolu. Takvu moralnu rugobu danas pokušavamo da sklonimo sa vlasti. 

 

A šta ćemo sa telima? Tela se seku, otvaraju, pune, lepe, jebu, recikliraju... Tela su prostor kontrole ali i predmet haosa. Ako mogu reći ovako, nikada nisu stabilna. Nikada nisu cela. Film nas tera da im pristupimo bez romantike, bez patetike. Ona su samo meso. Tu je već čistokrvni horor. Film nas tera da se suočimo sa vlastitom fizičkom krhkošću i gađenjem. A sve to nam neko maskira u kulturu. 

 

Naravno, seks je prisutan svuda ali ne kao zadovoljstvo već kao funkcija. Seks bez erosa, samo potreba, potreba da se nešto dokaže, stvori, popravi. U jednoj suludoj sceni doktor vodi ljubav sa svojim čudovištem ali ne iz želje već iz potrebe da proveri funkcionalnost organa. Seksualnost ovde više nije ni devijacija, ni pervezrzija ni tabu. To je naprosto mehanizam. A ljubav - ljubav mu dođe kao hemijska reakcija. 

 

Udo Kier zaslužuje da bude posebno pomenut. Njegova izvedba je toliko preterana, toliko patetična i pompezna da prevazlilazi sve granice ukusa i logike. I upravo zato je savršena. On ne glumi čoveka - on glumi ideju čoveka koji misli da je bog. I on to radi sa nečim što se ne viđa često kod ovakvih uloga. On pokazuje fascinantnu dozu vere u svoju grotesknost. 

 

Film je naravno krvav, nasilan ali nije ovo nasilje samo zbog nasilja, samo zog efekata. Nije ni tu samo da šokira. Nasilje je potreba. Ako već gledamo svet u kom se sve pretvara u formu onda nasilje mora da bude deo takvog sveta. Kasapljenje tela je kasapljenje sistema. Otvorena utroba simbol društva koje je rasporeno. 

 

Režiser Pol Morisi je katolik, konzervativac stoga ovaj film nije glorifikovanje kršenja moralnih normi. Flesh for Frankenstein je zapravo urlik protiv transgresije. Film kao želi da kaže "pogledaj šta se desi kad čoveka svedeš samo na telo". Nema ljubavi, nema morala, nema granica za loše namere. Ostaje samo eksperiment, samo organi, samo smrt. 

 

Iako film nosi Vorholovo ime, on je jako daleko od pop umetnosti. Ovo je nešto što bih pre nazvao filozofskom pornografijom, filozofijom horora, gde se sve naše priče o nauci, napretku, odnosima, vlasti, pretvaraju u krvave bajke. Kao da nas Morisi pita "ako imamo moć da napravimo bilo šta, zašto baš pravimo ovo?" Kao što je to rečeno u jednom filmu, zašto bi neko mučio i ubio drugo živo biće? Zato što može. 

 

Jako nezgodno je pitati nekog ko je pogledao ovo "da li ti se svideo film?" Pre mi izgleda da nam je film oduzeo sigurnost, estetiku, pristojnost. I možda baš zato zaslužuje pohvale. Ne zato što je dobar već zato što nas odvratnošću podseća na ono što ne želimo da priznamo. Ovo nije horor koji treba da nas uplaši već treba da nas zgrozi. Želi da ostavi gorak ukus, neprijatnost, kao kada provodite vreme u društvu ljudi pored kojih vas je sramota njihove sramote koju sami ne vide. Ali dobro, ne živimo svi u svetu koji obavezno biva motiv za lepu umetnost. Nekad nas filmovi nauče životnim stvarima tako što nas ni malo ne štede. 

Zanimljivosti:
Iako u nazivu stoji da je ovo Frankenštajn Endi Vorhola on nije direktno bio uključen u pravljenje ovog filma. Dozvolio je da se koristi njegovo ime i posećivao set. I ovaj film i film Blood For Dracula su snimani na istom setu i sa istom glumačkom postavom.  Antonio Margheriti je dozvolio da se navede da je on bio režiser iako to nije tačno. Da bi dobili pomoć od države režiser je morao biti iz italije pa je iskorišćeno njegovo ime. Zbog toga je podignuta optužba protiv njega i protiv producenta koji mu je bio prijatelj.

Naj scena:

Nije baš naj scena ali momena u kom sam shvatio kakvu grešku će napraviti u odabiru muškarca za čudovište je bio spektakularno smešan. 

Moja ocena: 7/10