Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Filmove koje ste predložili za gledanje možete videti ovde. Šaljite i nove predloge za listu. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

понедељак, 20. октобар 2014.

Madeo (2009)

Link na ovaj post

Mother (2009) on IMDb
Alternativni naziv: Mother
Žanr: Drama | Triler | Misterija | Kriminalistički
Režija: Joon-ho Bong
Glumci: Hye-ja Kim, Bin Won, Ku Jin...

Priča:
Majka očajnički traga za ubicom koji je smestio njenom sinu užasavajuće ubistvo devojčice.

Moj osvrt:
Joon-ho Bong se nije naročito proslavio sa nedavnim holivudskim uradkom. Snowpiercer (Ledolomac) je imao potencijala ali je zbog šminke, šarenila, malo obrta i zabave zanemario ono što je film trebalo da ispriča. Ako se vratimo malo u nazad, videćemo da on i te kako ume da napravi sjajne stvari. Recimo, pisao je scenario za odlični Antarctic Journal. Ako se još malo vratimo u nazad, videćemo da je napravio vrhunski Memories of Murder koji je zreo za reprizu i bolji tekst. U tom filmu sam uživao i verujem i da je bolji nego što sam ga predstavio. Mother sam jedva čekao da pogledam i mogu vam reći da nisam pogrešio u odluci. Nije ovo na žalost dobro kao Memories of a Murder ali je svakako reč o odličnom filmu. Mogao je biti vrhunski ali su me u pojedinim delovima filma izgubili. 

U centru priče je odnos između, kako naslov kaže, Majke i njenog ne naročito bistrog sina. Sama ta njihova veza deluje čudno kao i činjenica da momak nije baš intelektualno nadaren. Ako zanemarimo neke bolesne stvari ovo je zapravo i dobra odluka jer film upravo želi da nam da posvećenost jedne majke. Ok, verujem da će nekima to i zasmetati. Edipovština koja se provlači kroz film i daje nekoliko momenata sa upitnicima iznad glave zaista deluje i više nego čudno. Na sreću nije nam to dato na tacni već se non stop ostavlja kao mogućnost. Možemo se zapitati šta ovako nešto znači u filmu u kom majka treba da oslobodi sina krivice. Promenimo fokus i ne posmatrajmo više sina koji traži veću pažnju - posmatrajmo majku. Ovakav, sinak baš i ne može sam da se izbori i snađe najbolje u društvu. Neke stvari u životu moraš da otkriješ sam. Ovaj momak nema tu sposobnost a majka je ta koja pokušava da mu pomogne da to nadomesti. Sva ta potencijalna "bolest" onda ovde dobija nov ugao. Da li je onda žrtva ove majke drugačija od onih na koje smo navikli? 

Ovakav, ovaj momak je i zgodan kao krivac. Lako je optužiti nekog ko ne zna da se brani. Kada bude optužen za ubistvo, majka zapravo kreće u neku detektivsku priču kako bi ga spasila. Ta priča je i dobra ali i mlaka. Zašto je dobra? Dobićemo priču o ubijenoj devojci. Iako se ona ne pojavljuje mnogo na ekranu, njena sudbina je dovoljno tragična. Čak iako nam nije mnogo rečeno o tom liku, čak iako ne znamo zašto je radila to što je radila, njena priča je i više nego upečatljiva. Problem je što ima dosta da se gura dok ta priča ne počne da se razvija. Drugi razlog zašto je ova detektivska priča dobra je što nam je ipak dala neki rasplet. Samim raspletom, u vrhunskoj sceni kulminira i veza između majke i sina. Mada sama detektivska priča nije zaslužna za ovaj rasplet, ipak je dovela do njega. 

Međutim, ova priča je zapravo i najveća mana filma. Svo to majčino vucaranje da pronađe krivca i dokaze je totalno ohladilo glavnu priču. Ukljuičivanje prijatelja ovog momka je tu posebna priča. Tek to je opasno izgubljeno vreme i velika stranputica. Ok, moraš skakati i na druge stvari ali pogledajte npr. Chasera kako to radi. Ni jednog momenta ne gubite fokus sa onog što vam film želi reći. Memories of a Murder takođe to radi na odličan način. Ovde se malo cela ta priča umrtvi dok gledamo majku kako se prikrada i iskrada, kako se mlatara sa advokatima koje baš i nije briga. Ok, jasno nam je svima, većinu ljudi i nije briga za tuđe probleme. Ne kažem da je to loše prikazano ali da li je to ono što želiš da mi kažeš u filmu? Mislim da nije. Imamo odnos majke i sina i njenu bolesnu posvećenost. Imamo i njenu spremnost da sve učini za njega. Čemu tu služi neka kritika društva? Mislim film je i pravljen tako da njihov odnos bude kruna cele priče. Mnogo je ovde lutanja sa strane i film samim tim traje duže nego što bi trebao. Nije to mali problem. Zamislite da je Chaser izgubio onu tenziju i povezanost sa pričom. Taman se zahukta pa vas ohlade nekim tamo igrarijama. Kad zgrabiš pažnju gledaoca, kad mu uneseš nemir u želudac, ne smeš to da pustiš zbog nekih tamo igrarija. 

Jasno je kao dan da je odlično prikazano šta je sve majka spremna da učini za dete. Nije tu ništa sporno. Stvar je u tome što taj aspekt zapravo nije najveći kvalitet ovog filma. Sad će neki koji su gledali film da se počeškaju i pitaju kako to. Ne sporim da je to velika vrednost filma ali mnogi filmovi su sjajno pokazali to žrtvovanje za svoje dete. Ne mora to da bude odnos majke i deteta, može da bude odnos oca i deteta (ko je rekao La Vita e Bella?). Postoji jedna simpatična činjenica u tim odnosima. Pre nego što nas od majki odvoje sečenjem pupčane vrpce, mi smo jedno. Upravo to jedinstvo majke i deteta je ovde prikazano na najbolji mogući način. Već sam napisao koliko se ona trudi da ga ostvari jer on nije za to sposoban. Njegov bol je i njen bol i to je jasno. Sve dok je on u zatvoru ona ne bira sredstva da ga oslobodi odande. Pogledajte njene postupke. Ako među njima izbacite one koji nisu usmereni ka njenom sinu videćete da ne postoje oni drugi. Tako da je njegova bol ujedno i njena bol, njegov zatvor je njeno odsustvo slobode. Ovaj momak je bukvalno razlog njenog postojanja. Bez njega, ona ne postoji. 

Upravo zbog ovoga što sam naveo probajte da zamislite psihičko stanje u kojem se ova žena nalazi. Ako je njen sin najbolji deo nje, ako u njega ulaže vreme i trud kakav god on bio, ako ga smatra za nešto božansko, kakav je onda njen gubitak ako momak bude optužen. Zamislite da sve u šta ona ulaže svoju ljubav i trud bude promašaj, bude ukaljano i osramoćeno. U šta je onda otišla njena vera i u šta je potrošila svoj život. Da braćo i sestre, ova majka ne postoji bez svog sina. Samim tim što se bori za život svog sina, bori se i za svoj život. Upravo to kulminira vrhunskom scenom raspleta. To je taj kvalitet na kom potenciram i nešto što je vrednije od svih ostalih stvari u filmu. 

Treba svakako pomenuti i glumu. Hye-ja Kim je sjajna u ulozi majke i zaslužuje sve hvalospeve. Zanimljiv je i Bin Won. Nije baš lako izvesti ovakvu transformaciju. Uloga u The Man from Nowhere i ova su dijametralno suprotne. On se odlično snašao u tome. The Mother je odličan film. Na žalost neke suvišne scene su dovele do toga da je on povremeno razvučen. Upravo te scene doprinose razvodnjavanju sjajne priče. Sama priča i tema filma su obrađene odlično. Postoji nekoliko majstorskih scena koje pogađaju u srž i podižu film na viši nivo. Što se tiče ocene, dvoumio sam se između 7 i 8 ali s obzirom da sam znatno boljem Memories of a Murder dao 8 nije realno da imaju istu ocenu. Sa druge strane, Mother mi je probudio želju da repriziram pomenuti masterpis tako da i to smatram dobrom preporukom za ovaj film.

Zanimljivosti:
Madeo (originalni naslov filma) je igra reči između Mother i Murder (majka i ubistvo). Kada je snimana scena u kojoj majka pleše sama u polju, režiser je plesao sa druge strane kamere kako bi glumica bila manje nervozna.

Naj scena:

Rasplet i posledice

Moja ocena: 7/10

среда, 15. октобар 2014.

Frida (2002)

Link na ovaj post

Frida (2002) on IMDb
Žanr: Biografski | Drama | Ljubavni
Režija: Julie Taymor
Glumci: Salma Hayek, Alfred Molina, Geoffrey Rush ...

Priča:
Biografija slikarke Fride Kalo koja je svoj bol zbog zdravstvenih komplikacija i bračnih problema pretočila u svoje slike.

Moj osvrt:
Vidim da je po mnogima najveća zamerka ovog filma to što je sniman na engleskom. Ok, kontam da kada snimaš film o ličnosti kojoj engleski nije maternji verovatno treba da snimiš to na originalnom jeziku. Ako među vama ima onih koji to smatraju za opasnu manu očekujem onda komentar zašto je Šindlerova Lista smeće od filma jer nije sniman na nemačkom. Toliko od mene kada je u pitanju to koliko je jezik krucijalan za sam film. Jedino što je po meni bespotrebno je to što se trude da ubace isforsirani akcenat kako bi dočarali taj drugi jezik. Svakako pričaš na jeziku koji nije maternji za tu ličnost, zašto onda moraš da ga iskriviš? Elem, da se vratimo na ono što je zaista bitno. 

O Fridi Kalo nisam znao mnogo pre gledanja filma tako da ako su ovde nešto izromantizirali ili ako su osakatili Fridu nisam baš kompetentan. Mogu samo da kažem da je ovaj film dobro napravljen. Povremeno ima čak i brilijantne momente, ima nekoliko perfektnih scena, nekoliko pametnih fazona i ima priču za koju je moguće i vezati se. Kada je sama Frida u pitanju, na dobar način nam serviraju njenu svojeglavost i originalnost. Ako ona svojevoljno obuče muško odelo na bitnoj prodičnoj slici, ima hrabrosti da izbori ples sa ženom i poljubi je, može da se suprotstavi, može da vodi revoluciju, ona je svakako osoba koja ima šta da kaže. Ok, mnogi imaju šta da kažu ali originalni umeju da kažu nešto novo. Upravo te stvari koje su karakteristične za nju ona može da koristi da stvori nešto drugačije. 

Uz Selmu koja je odlična u ulozi Fride, imamo i Alfreda Molinu koji je odličan u ulozi Dijega. Za mene je najveća vrednost filma upravo to što su nam dali na neki način sukob dva jedinstvena slikara. Kad kažem sukob, ne mislim na lične sukobe među njima već na sukob dva tipa umetnika i slikara. Zapravo je odlično što nemamo njihov sukob na profesionalnoj osnovi već imamo uzajamno poštovanje kada je njihovo slikanje u pitanju. On koji je priznat slikar konstantno govori kako je ona bolja od njega. A sukob o kom govorim je zapravo način razmišljanja i ono što ovi slikari pretaču u svoju umetnost. I jedno i drugo imaju validne tj. odlične razloge zašto slikaju ali im umetnost dolazi iz potpuno drugačijih izvora. Dijego slika iz ubeđenja. On želi da svojom umetnošću pokaže ideal, nešto čemu teži, nešto za šta se bori. Umetnost kao pokretač na nešto veliko - genijalno. Frida pak slika ono što oseća i tu imamo umetnost kao nešto što treba da probudi emociju. Nije li i to genijalno? 

Ako mi praviš film o slikaru, naslikaj mi film kroz njegove slike. E upravo tu mi se Frida dopala. Povremeno su scenu pretočili ili su je pokrenuli iz Fridine slike. Nije sad to epohalno, nije to nešto što će da ovekoveči ovaj film u kinematografiji, ali je neverovatno pametna odluka. Ne moraš da mi pokazuješ kroz scene kako Frida slika nogom, bez gledanja, dok stoji na rukama i peva "Ja sam cvetak zanovetak". Mislim to su pizdarije koje su vam servirane u Social Network, gde čudotvorac od Zukerberga sedne, išutira tastaturu i napravi čudo. Wooow, lajk majstore. Ajde sad marš iz sveta filma. Kada scene u filmu o slikaru protkaš njegovim slikama a njegov život preslikaš na njegovu umetnost sve si mi rekao o njemu. Na taj način se bukvalno vidi šta to inspiriše slikara i kako se rađa slika. 

Pošto rekoh da ima perfektnih scena, moram pomenuti jednu. Frida i Dijego su u Americi i imaju problema pri čemu ona želi da se vrati nazad u Meksiko. Posle rasprave ona baca pogled kroz prozor i vidi svoju šarenu haljinu koja je okačena da se suši dok pada sneg. Genijalna slika nepripadanja. Ona kao vesela osoba ne pripada ovom hladnom svetu. Upravo je tu još jedna snaga ovog filma, u bojama. Kao što ovde šarena haljina predstavlja njeno raspoloženje i toplotu Meksika u koji bi se vratila, tako se i boje menjaju u skladu sa pričom. Kada je priča ružna, loša ili tragična, boje su hladne i mračne. Kada imamo lepe scene i veselo raspoloženje, boje su jake. Kada imamo u vidu da je ovo film o slikarima, to znatno više dobija na značaju. 

E sada ono što mi se nije svidelo. Previše je tih priča o prevarama, vernosti, ljubavi, mržnji itd. Previše ta priča o nekom odnosu ovog para oduzima vremena ovde. Ok, ovo jeste životna priča ovo dvoje slikara ali nekako mi ništa novo ovo nije donelo. Preljube, vernost, ljubav, tuga, sve ovo sam video već mnogo puta. Sa druge strane ovo nipošto nije loše napravljeno, samo mislim da su morali malo više da odseku od te priče. Mnoge scene se tu ponavljaju više puta samo drugačije upakovane. Ako volite ovakve ljubavne priče, sigurno ćete uživati pa na moju ocenu slobodno možete dodati još jednu ili dve. Meni je malo dužina te priče bacala u senku one genijalne stvari. 

Moram da pomenem i to da je muzika opasno dobro iskorišćena. Numere su pažljivo odabrane tako da odgovaraju trenutnom raspoloženju i "boji" priče. Neretke su situacije gde glumci pevaju nešto sa ili bez muzike i to zvuči opasno dobro. Uz muziku veliki je i spektar odličnih glumaca koji se pojavljuju u sporednim ulogama. Kad vam film u ulogama od par minuta podari Džefrija Raša, Edvarda Nortona, Ešli Džad, Antonia Banderasa itd., svakako ćete to oberučke prihvatiti. 

Kao što ste do sada verovatno zaključili, sa umetničke strane ovo je odlično odrađen film. Pre svega imamo to da su neke od scena protkane Fridinim slikama. S obzirom na dužinu trajanja filma, mogli su još malo ubaciti toga. Svakako ćemo one najsnažnje scene videti ovekovečene na platnu. Da su malo skratili te ljubavne zgode i nezgode, utisak ovih scena bi nas dugo držao. Takođe, ovo je sjajno usnimljeno. Tu su neki detalji koji vam mogu promaći tako da ću navesti primer. Pomenuta upotreba boja je jedna od finesa.  Potom, u jednoj sceni gde se Frida i Dijego raspravljaju, gde su oboje u kadru, osim njih ne vidimo ništa osim golih zidova i prazne ulice. Upravo ta praznina pokazuje odsustvo sreće/lepote u ovoj situaciji. Ima dosta takvih finesa. Pronađite ih sami ako to do sada niste uradili. 

Ako ste upoznati sa umetničkim radom Fride kalo ili pak volite slikarstvo, verujem da će vam ovo biti poslastica. Vidi se odlično kako ova žena slika ono što oseća. Ona uspeva da pretoči svoj bol i svoju sreću na platno. Kada je nepokretna, crta leptire koji se kreću slobodno; kada doživi veliki gubitak, slika upravo svu grozotu toga; kada oseća nelagodu, pretače je u sliku. Samim slikanjem želi preneti najdublju emociju a to ne izgleda kao oslobađanje iste već kao nešto što će joj pojačati bol. Upravo to slikanje sopstvenog raspada i ličnih katastrofa, ta svest o gubicima i porazu su obeležili fridin život kao i njenu umetnost. Te scene su najjače i trebalo im je posvetiti malo više vremena. Čak i ako nekoliko minuta gledamo u tu sliku uz određenu muziku bi predstavljalo pravo uživanje ili, s obzirom na teme slika, pravo emotivno buđenje. 

Frida je pametno napravljen film, odlično usnimljen i odlično odglumljen. Ispričao nam je jednu životnu priču uspevši samo ponegde da izleti u patetiku i sitna preterivanja. Fridina umetnost je predstavljena na pametan način i zaista i u filmu ostavlja utisak. Da se vratim na početak i pitam, kada gledate sliku na kojoj Frida predstavlja svoj bol, svoj telesni raspad, da li vam je bitno na kom jeziku priča ili je pak važno šta vam govori?

Zanimljivosti:
Selma Hajek je naslikala neke slike koje se vide u filmu. Kavela Vargas koja peva Fridi u baru pred kraj filma je poznavala pravu Fridu sa kojom je i bila u Ljubavnoj Vezi. Nećaka Fride Kalo je bila toliko impresionirana filmom da je Selmi Hajek poklonila jednu Fridinu ogrlicu. Kada na početku filma Frida špijunira Dijega koji kaže devojci koja mu je model da bi je mogao pojesti, to je referenca na Riverinu autobiografiju gde je tvrdio da je "vežbao" kanibalizam na leševima žena. Edvard Norton je učestvovao u pisanju scenarija. Alfred Molina se ugojio 23kg za potrebe snimanja. Dženifer Lopez i Madona koja je veliki Fridin fan (čak poseduje i neke njene slike) su želele glumiti Fridu.

Naj scena:

"Raspad..."

Moja ocena: 7/10

петак, 10. октобар 2014.

Funeral in Berlin (1966)

Link na ovaj post

Funeral in Berlin (1966) on IMDb
Žanr: Drama | Triler
Režija: Guy Hamilton
Glumci: Michael Caine, Oskar Homolka, Paul Hubschmid...

Priča:
Britanski agent je poslat u Berlin kako bi pomogao bekstvu ruskog oficira, ali stvari se nenadano komplikuju.

Moj osvrt:
Kako reče legendarni Bogdan Diklić u isto tako legendarnim Maratoncima: "A sad malo ona!". Elem, evo jednog filma po mom izboru. Funeral in Berlin je simpatičan filmić koji svakako zavređuje više pažnje od ove koju je do sada dobio. Ne smatram ga epohalnim među tim retko pominjanima kao npr. If...(1968) ali ovo je moralo da ima barem neki status među publikom. Mislim da je red ta tu nepravdu ispravimo. Ima tu mnogo elemenata koji su na neki način pozajmljeni od čuvenog Bonda ali ima i onih drugih koji su čak i bolji nego u svim 007 filmovima. Pre svega tu je Majkl Kejn koji je po mom skromnom mišljenju i uz dužno poštovanje svim sjajnim glumcima koji su tumačili čuvenog Bonda, za klasu iznad svih njih. Čak mi te stvari koje podsećaju na Bonda i ne smetaju. Mislim sve je to ovde u nekoj blažoj varijanti ali samim tim je dobijen ozbiljniji film. I ovde imamo lepe devojke ali ne padne njih 10 na našeg agenta niti se on "žrtvuje za Britaniju i Krunu". Nemamo gedžete ali imamo simpatične likove. Nemamo priču o zlikovačkom vladanju svetom ali imamo špijunsku priču. 

Ono što Funeral in Berlin ima a ni jedan Bond nema kvalitetno u ovoj meri je dijalog. Svi volimo dosetke čuvenog 007 ali moramo priznati da tu nema veliki spektar šala. Sve se to svodi na njegovu harizmu kao lika i na harizmu glumca koji ga tumači. Dijalog u ovom filmu je savršen. Prosto je neverovatno da su skoro u svim dijalozima uspeli da ubace prilično inteligentan humor. Uvek vam taj humor prodaju usput, ne praveći scenu specijalno za njega. Verujte mi, neke od ovih šala će vas naterati na glasan smeh. Naravno Kejn kao veliki majstor nosi svaku od tih scena velemajstorski. Užasno je simpatično to što sav taj humor izgovaraju ozbiljnih lica. Kao što neko davno reče, u svakoj šali ima i istine. Upravo to ovde podiže sve dijaloge sa ovim humorom na viši nivo. 

U centru svega je špijunska priča i to ne jedna. Može to biti malo konfuzno, možete se pogubiti ako niste dovoljno pažljivi ali nekako je upravo ta zbrka donela pravu igru kada je ova tema u pitanju. U tom poslu i treba da misliš na brojne faktore i tu su mnogi igrači tako da je sve ovo fino zamišljeno. Tu su sva ona nadmudrivanja koja i očekujemo ali ne očekujte spektakularne prevare. Ipak ovaj film teži nekoj realnosti i svi dueli su smisleni i logični. Postoji i nekoliko onih bondovskih, relaksiranih situacija ali ne u toj meri u kojoj smo navikli od čuvenijeg agenta. Preokreta ima ali nisu spektakularni i najbolje od svega je što su logični. To je baš ono što se i očekuje od dobrog špijunskog filma. 

Zbog cele priče i nekoliko učesnika došli smo u situaciju da nemamo jednu konstantnu priču, jedan određen cilj agenta kojeg pratimo, nemamo jednog velikog negativca koji se lovi. Svaki segment filma ima svoje negativce i svoju priču. Nije ovo loše ali nekako mi je malo nedostajalo jasno isticanje jedne priče i jednog negativca. Ima ovaj film odličnog lika i za to ali samo malo više pažnje je bilo potrebno da ga istakne nešto više. Samo malo sočnih detalja iz prošlosti ovog čoveka bi diglo značaj toj priči koja bi nosila film. Ovako su sve te priče naizgled jednako bitne a to zapravo nije slučaj. 

Pomenuh da imamo preokrete i da su logični. Takvi su zbog veoma dobrih duela između špijuna. Nema ovde glupih. Ako vi vidite nešto iz aviona, ako vam je jasna prevara a špijunu u filmu nije, onda se zapitajte ko vam to prodaje priču o tako glupom špijunu. Ovde su dueli odlični. Ne samo dueli prilikom tih prevara i akcija, čak i verbalni dueli su sjajni. Nema ovde situacija gde će lika staviti u bezizlaznu situaciju i smatraće da se on neće izvući. Ovde je fazon u tome ko kakve karte ima, kome šta treba i ko šta nudi. Pravila su jednostavna, igra je jednostavna ali se savršeno kriju ciljevi ili putevi do njih. 

Drama čoveka koji je špijun nije nešto što mi treba u špijunskim filmovima ali moram da priznam da su nam ovde tu priču odlično prodali. Nema ni jedna posebna scena koja je posvećena tom aspektu ali su jasni, ne samo kod glavnog lika, i uloga i sudbina ljudi koji se bave ovim poslom. Celom družinom filma nam se prodaje ta priča - prvo kroz šalu, potom kroz opasnost i na kraju kroz surovu istinu i kako veliki Tišma reče, upotrebu čoveka. Zaista ostavlja utisak kada Kejnov lik zapravo u svojoj glavi zaokruži celu priču. U nekoliko rečenica zaista vidite kako ovaj lik postaje svestan svoje uloge i vrednosti. Ponavljam, sve vam to prodaju u laganoj špijunskoj priči. 

Funeral in Berlin je jednostavan, zabavan film koji na svojim leđima nosi veliki Majkl kejn. Odlikuje ga sjajan dijalog, dobar humor, fina špijunska priča sa solidnim duelima i preokretima. Sa malo više ozbiljnosti gde bi iskristalisali nekoliko likova i fokusa na određenu priču ovo bi bio vrhunski film. I ovako on predstavlja ostvarenje u kom sam uživao. Vidim da današnji Bond filmovi žele promeniti pravac. Umesto da se bore protiv Asanža a verujem u sledećem nastavku i protiv Snoudena, umesto što nam prodaju praznu priču, možda bi mogli preslikati neke fazone iz ovog filma. Sa malo više humora, nešto ozbiljnijom pričom, Bondom kao ličnošću umesto mitom koji pati ali ne priča o tome, smanjivanjem bombastičnosti u pričama i akciji, dobili bi nešto što liči na ovaj filmić. Sami onda procenite da li je ovo vredno gledanja.

Zanimljivosti:
Vojnici koji su bili u istočnoj strani Berlina su namerno ometali snimanje filma bacanjem senke u kameru. Zbog toga su neke scene snimane sa velike udaljenosti. Neprijatelji u filmu, Pol Hubšmit (Vulkan) i Eva Renzi (Samanta) su se venčali u stvarnom životu godinu dana nakon snimanja filma.

Naj scena:

No, thank you Sir. I'll walk.

Moja ocena: 7/10