Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde . Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

уторак, 19. март 2019.

Roma (2018)


Žanr: Drama
Režija: Alfonso Cuarón
Glumci: Yalitza Aparicio, Marina de Tavira, Diego Cortina Autrey ...

Priča:
Godina u životu sluškinje porodice srednje klase u Meksiko Sitiju ranih sedamdesetih.

Moj osvrt:
Prvo sam se zapitao zašto je Kuaron odlučio da ovaj film bude crno-beli. Verovali ili ne, nije time film dobio na nekom šmeku starih crno-belih fimova već sve vreme postoji taj utisak da vam neko priča priču iz prošlosti. Bez ikakve naracije, Kuaron je odlično predstavio jednu priču koja izgleda tako kao da je naracija prati sve vreme. Tako da je izvesno da je ova odluka doprinela kvalitetu samog filma. 

Način na koji su usnimljene scene je nešto što mislim da se jako retko viđa ili čak možda nije ni viđeno. Kamera jako retko miruje. Tu naravno ne mislim da se ona drmusa i da je snimano iz ruke. Scene su ili takve da je kamera pozicionirana i onda krene u laganu rotaciju ili pak prati scenu i likove horizontalno. Zbog ovoga sam sve vreme imao utisak da gledam nešto drugačije od svega do sada. 

Priča je odlično predstavila jednu simpatičnu služavku i njeno prelepo uklapanje u porodicu koju služi. Na prelep način je pokazano koliko je ona bitna, koliko povezuje sve te likove i koliko jednostavne stvari koje radi čine sve ono što gledamo lepšim. Što se tiče ovoga da je ovo neverovatna i neviđena životna priča - nije. Ne nasedajte priče o epohalnoj životnoj drami. U pola sata The Best of Youth ima više života nego u celom ovom filmu a sveukupno, kada je drama u pitanju, smešno je porediti ova dva filma. Ovde je ono što valja priča o ovoj devojci. Ostalo se nakačilo na ovu priču i ona je kako tako vuče sa sobom.

Ono što je film uspeo sjajno da dočara to je lepa, iskrena emocija. Bićete neretko dirnuti time. Taj lep odnos između likova čini ovu priču vrednijom i prihvatljivijom. To su momenti u kojima ljudskost blista i takve momente treba veličati i naglašavati. Kada su oni mračni delovi priče u pitanju, sve je to predvidivo minimum deset minuta pre nego što će da se desi. Iskreno, nisam tu video puno stvari koje su jako vredne pažnje. 

Kada sam već pomenuo te ružne stvari. Da ne bih spojlovao, povućiću paralelu sa drugim filmom. Scene o kojima pričam su skroz drugačije ali shvatićete poentu. U Law Abiding Citizen vidimo provalnika koji ispred nemoćnog oca nosi njegovu ćerkicu u drugu sobu. To je jezivo, šokantno, užasno i validno kreira neverovatnu količinu besa i mržnje. No, šta biste rekli da su vam servirali i scenu silovanja te devojčice? Ono što hoću da kažem MORAŠ DA IMAŠ JEBENI LIMIT, MORAŠ DA ZNAŠ KADA JE DOSTA. Kuaron ovde "poentira" užasavajućom scenom. Ovo nije hrabrost i drama, ovo prevazilazi sve granice neukusa, ovo je patetično i verovatno najbezobrazniji pokušaj drame koji sam ikada video. Iskreno, mene bi bilo sramota da serviram ovako nešto u filmu koji pravim. 

Film se jako trudi ne da veliča žene već da prikaže njihovu žrtvu. E sada, ovo se možda nekom ne svidi. Meni iskreno nije smetalo. Muškarci su uglavnom neodgovorni, ubice su, nose oružje iz hobija, očevi napuštaju svoju decu, dečaci se svađaju, doktori nisu baš efikasni, vozač ne može da se probije kroz gužvu... Žene sa druge strane pate, doživljavaju tragediju, ostavljene su, borci su, trpe i u svakoj lošoj situaciji pronalaze izlaz. Prežive i preguraju bilo šta kao najveći borci. 

Ne smeta mi spor ritam filma ako 1) uživam u vizuelnom spektaklu koji scena pruža; 2) ako se tom usporenošću gradi atmosfera; 3) ako se tom usporenošću priča nešto više; 4) ako mi tom usporenošću daješ vremena da razmislim o onome što sam upravo video; Koja opcija je u ovom filmu? Uglavnom ni jedna. U najvećem broju scena Kuraon jednostavno ubija u pojam. Recimo kada tatko kuće dođe da parkira svoj autić, moramo da gledamo nekoliko pokušaja parkiranja dok on konačno ne smesti auto tamo gde treba. Kada devojka gasi svetla po kući, moramo da pogledamo kako gasi svako jebeno svetlo koje postoji. Kada neko ide od tačke A do tačke B moramo da gledamo ceo taj put jer jebiga. Postoji recimo jedan prelep primer kako to treba - kada naša junakinja stoji i oseća prirodu svim čulima pričajući kako je to podseća na mesto gde je rođena. To je prelepo. U većini slučajeva u ovom filmu je to jednostavno DOSADNO. 

Ima tu i scena koje deluju kao višak. Možda neke nisam skapirao kao jedan požar u šumi. Doduše ta scena izgleda dopadljivo iako mi naizgled ne govori puno. Ali ima i scena koje su jednostavno overkil. Scena kada odu malo na odmor pa vidimo izlet, pa malo pucanja u metu pa malo muzikice u kući pa se na to odmah nadoveže scena u kojoj junakinja ode da nazdravi sa drugom osobom, epilog scene vam bukvalno kaže šta će se desiti kasnije i onda se na to nadoveže još jedna scena gde joj gazdaricu malo spopada poznanik (i onda dođe pomenuti požar). I sve to ide jako sporo i jako je mučno gledati tako nešto. 

Kao što rekoh, ovaj film nije život sa velikim Ž već je samo drama jednog lika. Taj lik je tako kreiran i odglumljen da iskreno ne pamtim da mi je neki lik na filmu u skorije vreme bio ovako drag. Drama tog lika je odlična (osim jedne idiotske scene koju jednostavno ne mogu da oprostim). One lepe emocije su prelepo prenete u priču. One ružne su predvidive i nisu tako efektne. Najveći problem filma je razvučenost svake scene za koju retko vidimo valjan razlog. Iako izvikan, Roma je solidan, vrhunski usnimljen filmić sa sjajnim likom. Ako izdržite ubitačnu razvučenost, verujem da ćete pronaći nešto dobro u njemu.

Zanimljivosti:
Scena u bolnici je snimljena iz jednog pokušaja. Doktori nisu bili glumci već su korišćeni pravi doktori kako bi scena bila realističnija. Liboria Rodrigez koja je Cleo iz stvarnog života je i dalje deo porodice Kuaron. Ona se pojavljuje u nekoliko njegovih filmova. Kuaron je bio jedina osoba koja je znala ceo scenario. Neretko bi glumcima davao oprečne instrukcije kako bi izazvao haos na sceni. Kuaron je izjavio da je 90% scena u filmu rađeno po njegovom sećanju. 70% nameštaja koji se vidi u filmu je Kuaron prikupio od porodice i rođaka. Naslov je vezan za koloniju po imenu Roma koja se nalazi odmah uz Meksiko Siti. Prvi strani film koji je dobio oskara za režiju.

Naj scena:

Priznanje

Moja ocena: 7/10

среда, 13. март 2019.

The Thomas Crown Affair (1968)


Kod nas nazvan: Afera Tomasa Krauna
Žanr: Kriminalistički | Drama | Ljubavni | Triler
Režija: Norman Jewison
Glumci: Steve McQueen, Faye Dunaway, Paul Burke...

Priča:
Multi-milioner Tomas Kraun veruje da je izveo savršenu pljačku. No njegovu samouverenost uzdrmaće privlačna žena, istražitelj osiguranja koja će učinit sve da raskrinka ovog čoveka.

Moj osvrt:
Film otvara lepo zamišljena pljačka. Zapravo gledamo da se neki plan ispunjava ali nismo sigurni baš šta to gledamo. Sa jedne strane smo prevareni mi, sa druge strane su prevareni oni koji su u planu da budu na tom mestu. Kada su filmovi na ovu temu u pitanju, tu moram da pomenem Sting koji ima sjajne likove zabavan je celim tokom. Afera Tomas Kraun nikako nije mogla da se odluči da li želi da bude to, da li želi da bude drama jedne osobe ili ljubavna drama. Iako jako simpatičan film, ostao je nedorečen u svim tim segmentima. 

Pored Tomasa Krauna imamo i Viki Anderson koja je unajmljena da ga raskrinka. I ovo je prvi neubedljiv momenat u filmu. Zaključivanje kojim ona lako dolazi do mastermajnda koji stoji iza pljačke je zaista presmešno. Ako želiš da dokažeš da je neko sposobniji i inteligentniji od ostalih neka njegovo rešenje bude otkrovenje a ne nasumično nabadanje koje je dovelo do rešenja. 

Da li je to brzo otkrivanje loše? O ne. Igra otvorenim kartama nas dovodi do situacije gde imamo nadmetanje dva kefala. Realno, kada imamo ovakvu situaciju, preokreti su bolji, igre zahtevnije, likovi ubedljiviji. I ova priča je krenula sjajno. Zaplet u kom smo svesni da priča može da se završi na toliko načina je odličan. 

Ovaj film bi bio vrhunski da je odgovorio na samo jedno pitanje - ko je Tomas Kraun? Prvo je nejasno šta su motivi za pljačku. Čovek je bogataš. Zašto bi pljačkao? Film nekoliko puta pokušava da nas navede na odgovor ali sve se završava na melanholičnom izrazu lica vejlikog Stiva MekKvina. Da je neko drugi u ovoj ulozi, ovo bi bilo slabo. MekKvin nekako pokrpi svaki problem. Sve vreme postoji taj neki utisak da film kreće da nam priča priču o ovom čoveku i nikada zapravo ne uspeva da nam saopšti nešto krucijalno. Šteta.

Ovde moram da pomenem prelepu pesmu Windmills of Your Mind od Noela Harrisona. Dok ovo pišem ona se po ko zna koji put vrti u pozadini. Postoji scena u kojoj gledamo MekKvina i čujemo ovu pesničku perfekciju. I ova numera je upravo ono o čemu sam pričao, kreće da nam priča priču. Melanholija, tuga, emocija, sve je u ovoj maestralnoj pesmi. Bukvalno su mogli malo da nam dodaju nešto o Tomasu i to bi bilo to. Ali sve što mi dobijamo je nešto u fazonu "Ja sam takav čovek". Kakav bokte? 

Kada je Viki u pitanju, njeni pokušaji raskrinkavanja su za nju način da razotkrije Tomasa Krauna kao pljačkaša. Za nas su oni nešto više a to je da se dođe do odgovora ko je Tomas Kraun. Ok, možemo reći da je možda namera bila da Tomas ostane znak pitanja. Ali to je za mene loš izbor, pre svega što film ne uspeva da poentira na dramu ovog čoveka. Šta je razlog njegove zamišljenosti, šta ga tera da radi ono što radi, zašto mu je prevara u krvi? 

I onda dolazimo do sukoba ljubavne priče i razotkrivanja Tomasa kao lopova. Ako imaš dva moguća izbora, moraš da mi daš težinu oba. Na žalost ovde toga nema. Ljubavna priča, iako je krenula prelepom erotikom ostala je neubedljiva. Bemti veslo pa imaš Stiva MekKvina koji bi bio najveća faca na svetu pa sve da glumi Marijana Rističevića, imaš fatalnu, inteligentnu i zanosnu Fej Danavej i to ne umeš da iskoristiš. Grrrrrrrr. Njihova harizma radi ovde veliki posao ali mogla je biti iskorišćena mnogo bolje. Tada bih vam pisao o jednom masterpisu. Tako da nema ovde puno razloga da glasamo za ljubavnu priču osim eventualno spasenja Tomasa Krauna. Šta onda donosi njegovo raskrinkavanje? Ništa posebno jer ne znamo šta i ko je on. Koliko bi ga to uzdrmalo? Šta bi se onda desilo? Da li je spreman na to? 

No scena koja zakuvava odnos dvoje glavnih likova je jednom rečju PROKLETAPERFEKCIJA. Gledamo partiju šaha koja je na početku neki sukob umova. Kao da na tabli gledamo trenutnu situaciju u kojoj Viki želi raskrinkati Tomasa a Tomas je želi navesti na krivi put. No to polako prerasta u nešto sasvim drugo. Pojavljuje se tenzija, pokreću pitanja, tišina savršeno radi posao, hemija između ova dva lika eksplodira i erotičnost naprosto kipi iz trena u tren. A za sve to vreme njih dvoje igraju šah. Ljubavna scena posle ovoga ne bi donela ništa. Ovo je jedan od najvećih erotskih klimaksa koji se mogu videti na filmu. 

Iako sam ga uglavnom kritikovao, film je jako zanimljiv i jako gledljiv. Kritika dolazi odatle što je ovaj film mogao biti epski. The Thomas Crown Affair nam je ostao dužan odgovore, dužan neke veće ljubavne priče, dužan neke veće drame koju se nadam da ću videti u rimejku. Nekako mi se čini da nije postojala šansa da promaše šta god da su dodali u svrhu ovih stvari koje nedostaju. Sve ostalo je tu. Pričica, likovi, dijalozi, glumci (pffffffffffffff) i vazda emotivna Windmills Of Your Mind. Film vredi jednom pogledati. Ovu pesmu treba slušati večno.

Zanimljivosti:

Pisac Alan Trustman je došao na ideju za film dok je radio u banci i u slobodno vreme je zamišljao kako bi je opljačkao. Ovo je navodno najdraži MekKvinov film u kom je glumio. Fej Danavej se pojavljuje i u rimejku. Pljačka je snimana u banci. Čuvari su znali da je snimanje u toku dok klijenti banke to nisu znali jer je korišćena skrivena kamera za snimanje. Jedan minut ljubljenja u sceni nakon igranja šaha je sniman 8 sati. Bagi koji se pojavljuje u filmu je dizajnirao sam MekKvin. Šon Koneri je trebao tumačiti glavnu ulogu ali je odbio jer je bio premoren posle snimanja You Only Live Twice. Kasnije se pokajao zbog odluke. Stiv MekKvin nije koristio dublera. Pesma Windmills of Your Mind je dobila Oskara. Fej Danavej je promenila 29 kostima u filmu. Kompozitor Michael LeGrand, kome je ovo prvi put da radi za holivudski film, odgledao je verziju filma od 5 sati i onda je 6 nedelja stvarao muziku za film. Na kraju je iskomponvao 90 minuta muzike.

Naj scena:

Partija šaha.

Moja ocena: 7/10

субота, 09. март 2019.

Green Book (2018)


Kod nas nazvan: Zelena Knjiga
Žanr: Biografski | Komedija | Drama | Mjuzikl
Režija: Peter Farrelly
Glumci: Viggo Mortensen, Mahershala Ali, Linda Cardellini...

Priča:
Italo-američki tabadžija iz radničke klase počinje da radi kao vozač afro-američkom pijanisti na njegovoj turneji po državi šezdesetih.

Moj osvrt:
Green Book je dobio Oskara iz istog razloga kao i Moonlight. Nema ovde ni trunke nekog posebnog kvaliteta zbog kog bi ovaj film bio izdvojen od ostalih. Na sreću, kao i Moonlight ovo ne nervira, samo imate onaj utisak da se planski pravio film koji će ponovo imati ugnjetavanu ličnost. Za razliku od Moonlight ovde ima više sadržine ali je ona prežvakana, već viđena i nebitna. Bez jednog sjajno osmišljenog lika, ostalo bi bilo debelo ispod proseka. 

Elem, glavna tema je udruživanje dva čoveka koja naizgled ne mogu da funkcionišu zajedno. Prvi problem je što do tog udruživanja čekamo previše. Imamo neke priče i pričice oko glavnog lika (Nik Valelonga - Vigo Mortensen) i nisu one loše ali zapravo ne služe ničemu. Dok Nik i Dr. Širli ne krenu u vožnju nekako smo izbombardovani gomilom repetitivnih scena. 

I sada kada dođe do zajedničkog putovanja Nika i Širlija, očekujete malo dobrog humora. Nema ga. Ne baš da je na nuli, ima par stvari koje su simpatične ali humor je jako otrcan. Film je predvidiv od prve do poslednje scene. Takav je i humor. Dobićete sve što očekujete od priprostog, dobrodušnog tabadžije i previše čistog lika. Ne samo da nije zanimljivo, ovo je viđeno previše puta. Jbg, možda je mnogo od komedije koja dobije oskara očekivati originalan humor. 

No lik Nika Valelonge i izvođenje Viga Mortensena su na najboljem mogućem nivou. Iako retko funkcioniše odnos ova dva lika, i Nik i Vigo su besprekorni. Ovaj dobroćudni, priprosti, iskreni tabadžija je, sem jednog detalja o kom ću kasnije, osmišljen i odglumljen perfektno. Bez njega ovaj film ide za 3 ocene dole. Način na koji Vigo donosi tu dobrodušnost, iskrenost, čovečnost je perfektna. Jako je prirodan u dijalogu, iskrenost se vidi u svakoj sceni kao i emocija koju on donosi. Zaista ćete osetiti divljenje koje on pokazuje, osetićete ljubav koju on iskazuje kao i spontanost koju nosi. Sve u svemu lik za desetku. 

Na drugoj strani imamo totalno neprirodnog čistunca, teatralnog smarača i dosadnog nebitnjakovića. Zapravo ovaj čovek jedino ima neku vrednost kada mu je Nik donese. Više je upotrebljivan da nam Nik deluje simpatičnije. Nemojte me zajebavati da je ideja udruživanja ova dva lika pri čemu će jedan drugog učiniti boljim originalna. Nemojte me ni zezati da je ovo izvedeno sjajno. Nije. Iz cele priče nam se samo pokazuju Vigove osobine koje on već poseduje. Nema promene. Širli je toliko plastičan i teatralan da taj lik nije vredan ničega ovde. Ali gle, glumi ugnjetavanog pa će dobiti oskara. Više glume je čovek pokazao u ono malo scena u Moonlightu u kojim se pojavljuje. Ovaj lik, ovako predstavljen je jedno obično nebitno parče plastike.

Rekoh da samo jedna stvar vezana za Nika nije baš najbolja. Na početku filma on baca čaše iz kojih su pila dva tamnoputa čoveka. Ok, on je rasista. Ali onda ceo jebeni film nam zapravo pokazuješ čoveka koji to nije i na veštački način mi pokušavaš predstaviti neku promenu u njemu. On je od prvog do poslednjeg momenta iskrena dobričina koja voli ljude. Fenomenalan pokazatelj toga je način na koji uvek želi izvući nešto dobro iz Širlija. Još jedna sjajna stvar je uvažavanje Širlijevih kvaliteta, što ljudskih što profesionalnih. Kraj filma znate čim dogovor o udruživanju ova dva lika stupi na scenu. Znali smo šta će tu da se desi i to opet potvrđuje da je Nik dobričina. Ali neee, moraju da nam serviraju rasistu kojeg će Širli da promeni. Zapravo jedini koji ovde utiče je Nik. On prikazuje sjajnog sebe i on pokušava da oživi plastično napravljenog lika. Ali hej, da taj lik nije šablonski napravljen, iako bi bio kvalitetniji, ovaj film ne bi video oskara. 

Čekajte samo da vidite scene sa rasizmom. Pa to je nešto. Čoveku kao ne daju da šora u istom wc-u gde i belci. Pa mu je garderoba gde se sprema za nastup u ostavi za metle, pa mu ne daju da večera u restoranu gde su belci, pa mu ne daju da pije piće u nekom tamo baru... Jasno je iz priloženog da je scenarista patentirao ova sranja za sapunjare. Jasno je kao dan da će se idioti paliti na ovako niska, nesuštinska sranja i smatraće ovo za veliku dramu. Ne, braćo i sestre, ovo nema poentu. Ovo je scenario od 2 dolara koji se piše za one koji se lako pale na patetiku. 

Ok, jasno mi je da je rasizam goruća tema. Ali moraš da joj pristupiš ozbiljnije majku mu. Ovde prikazuješ da crnac pre 30 godina nije mogao da šora u istom wc-u gde i belci. Ovo je irelevantno 30 godina kasnije. Ovo je današnje posmatranje rasizma. Recimo belac stavi dredove i onda ga razapneš da je rasista. Na drugoj strani lik može razapeti crnca na krst i spaliti ga, to ne bi dobilo nikakav publicitet. Konstantno promašuju poentu, temu i srž. Ne bave se problemom. Maskiraju ga radi dobijanja publiciteta. E to je ono što mi se gadi. 

Dijalozi su mi bili jako zanimljivi. Sa jedne strane imaš jako prirodnog nika a sa druge drvenog Širlija. I nekako je svaki dijalog počinjao dobro, kao pokušaj lepog razgovora. Nik je tu pokazivao iskrenost, divljenje, davao mišljenje sa svoje tačke gledanja. No zbog šablonskog drugog lika svi dijalozi su se završavali nekom poukom koja je milion puta izgovorena floskula. Zašto svaki razgovor mora da ima neku pouku? Imaš savršeno prirodan lik u Niku i pustiš ga da sjajno vodi razgovor. Sve što ti treba je da se druga osoba spontano pridruži. Ali neeee, druga osoba mora da drvi i da filozofira. Zašto? Zar time ne ubijaš i poslednju šasnu da nam daš osobu a ne lutku kojoj si obukao odelo koje ti treba da bi je prodao? 

Svideo mi se kontrast između svirki koje gledamo na Širlijevoj turneji i svirke koju on spontano izvodi ljudima u baru. To je nešto što je trebalo biti ideja vodilja, ako su se već hteli baviti rasizmom. Da pokažeš neku ljubav i razumevanje sa jedne strane i odbijanje (ali ne ovo odvratno) sa druge. U toj sceni gde Širli svira u baru se vidi sve: poštovanje i divljenje od strane Nika. Sa druge strane konačno vidimo Širlijevu ljubav prema onome što radi i vidimo da konačno čovek može biti nešto drugo neko ugnjetavani primer. Šteta što nije bilo više takvih momenata. 

Na kraju film poentira predvidivom scenom prijateljstva. Da li je to loše? Ma kakvi. Ako ništa to značajno podiže raspoloženje. I ovaj film to, SAMO zahvaljujući sjajno osmišljenom liku Nika, odlično uspeva. Video sam čoveka koji je vredan, smeo, iskren, spontan, koji zna da misli, koji zna da voli, koji je onaj dobroćudni ortak koji je malo priprost ali volite ga zbog svega što on predstavlja. Da li je ovo za oskara? Za onog starog svakako nije. Za ovog novog - ako Argo može da ga dobije, može i 90% drugih filmova. Za mene je ta nagrada danas nebitna. Bitan je kvalitet. Ovde ga imate samo u liku Nika i Mortensenovoj vrhuskoj glumi.

Zanimljivosti:
Posle prikazivanja filma, Širlijeva porodica se bunila smatrajući da Nik i Širli nikada nisu bili prijatelji. No pronađen je snimak u kom Širli priča kako je verovao Niku i kako jesu bili prijatelji. Nik Valelonga je izjavio da je plakao mnogo puta tokom snimanja zato što su ga mnoge scene podsećale na porodicu. 

Nik Valelonga je neretko savijao picu kada ju je jeo. Mortensen je želeo da to ubace u film. Režiser je odbio jer je bilo previše smešnih scena sa hranom ali kada je Mortensen izveo tu scenu, svi su bili oduševljeni i odlučeno je da se scena zadrži. Pre snimanja Mortensen je išao da upozna porodicu Nika Valelonge. Izjavio je kako je to bilo pogubno zbog njega zbog količine hrane koja mu je servirana. Naime još nije nabacio potrebne kilograme za film i nije bio naviknut da jede toliko.

Kako je Širlijeva porodica bila razočarana filmom, Ali se izvinio zbog svoje izvedbe rekavši da je to najbolje što je mogao sa materijalom koji je imao. Film je posvećen Leriju Vrani. Naime ptica je neretko bila sa ekipom dok su je snimali. Mortensen je brinuo o ptici kada ju je auto udario. Luis Venere, rođak stvarnog Valelonge je pravio probleme na snimanju zato što je jeo i posle prekida snimanja scene. U sceni u kojoj se takmiči u jedenju hot dogova, Mortensen je zapravo pojeo 15. Mortensen je sam tražio da se ugoji za potrebe snimanja. Ugojio se tako što je uglavnom jeo pice i paste.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 6/10

среда, 06. март 2019.

Već Viđeno (1987)


Alternativni naziv: Reflections, Deja Vu
Žanr: Drama | Horor | Ljubavni | Triler
Režija: Goran Marković
Glumci: Mustafa Nadarević, Anica Dobra, Milorad Mandić...

Priča:
Mihailo (Mustafa Nadarević), nekada sjajni mladi pijanista, sada je nastavnik klavira u obrazovnom centru. Kolege ga smatraju čudakom, ali ga ostavljaju na miru kako bi živeo svoj usamljenički život. Sve se menja u trenutku kada se u njegovoj školi pojavi mlada devojka (Anica Dobra)

Moj osvrt:
Kroz odlično prikazanu ljudsku dramu, kroz niz suludih likova i scena, kroz momente u kojim niste sigurni da li da se smejete, da plačete ili budete zgroženi, Goran Marković je ispričao jednu tragičnu ljudsku priču ali i dostavio pravu kritiku društva. Ako vam se čini da je to kritika tadašnjeg momenta, komunizma, društva, normi, pogledajte malo oko sebe i jasno je kao dan da i dalje živimo i proživljavamo te iste stvari. Nazivi i ljudi se menjaju, društvo ostaje isto. 

No da se vratimo na početak. Kada pogledamo set likova koji su izašli iz glave Gorana Markovića, možemo samo da osetimo divljenje. Čovek je uspeo da predstavi svu iščašenost društva a u centar priče je smesetio čoveka koji nam izgleda najčudnije od svih. Ako vidimo da tog čoveka okružuju raspale porodice, zaludni profesori, devojka sumnjivog morala, neverni muškarci, porodice koje odnos zasnivaju na strahu, pijanice, političari, jasno je da su to likovi koji bi trebali biti ono najgore iz društva. U čemu je onda problem? Problem je u tome što nam običan čovek koji je profesor klavira deluje čudno a svi ovi normalno. Nije li ovo genijalan pokazatelj društva u kom živimo? Ne pokazuje li nam ovo da smo počeli sve ove promašene da posmatramo kao normalne a da su obični i normalni ljudi uljezi. 

Još bih malo govorio o uslovno rečeno sporednim likovima. Lik koji tumači Petar Kralj i njegova porodica na neki način predstavljaju drutšvo. Dominantni, glasni muškarac koji je glava kuće, žena koja ćuti i ne pita se mnogo. Iz usta ovog čoveka izlaze one najsmrdljivije moguće floskule. On umetnika posmatra kao neprijatelja. Nije li to problem i danas. Umetnici imaju tu mogućnost da ih je lako čuti i mogu da se izražavaju slobodno. Nije li to problem za truli sistem? Nije li taj umetnik neprijatelj? Ova porodica predstavlja ono degradirajuće društvo koje nam se gadi. Na žalost toga se nemoguće osloboditi. 

Sledeći lik koji je vredan pomena je onaj koji tumači vazda prelepa Anica Dobra. Ovo je čista genijalnost koja je odglumljena besprekorno. Na prvi pogled ona je devojka sumnjivog morala. Takve žene u startu posmatramo površno i one nemaju šta da ponude. Nema ovde nekog velikog obrta ličnosti, ne očekujte to. Ali kada dolazi dotle da je ova žena pokretač nečega, da je jedina spremna da se isprsi i uradi nešto, zapitamo se koliko je ljudi koji su promašeni a koji imaju snagu za promenu. Problem je što ih mi i dalje posmatramo površno. U toj površnosti njena lepota nije pokretač, nije oružje već je na žalost maska. Kako god je posmatrali ovako prelepu u njenoj promašenosti, svesni smo beskrajne tragedije ovog lika. 

Pošto škola uzima dobar deo priče i ona je i te kako vredna pomena. Školu vode novac i politika što znači da su odluke vođene time. Nije li to i danas slučaj. Privatne firme uleću na fakultete, direktori, dekani, nastavnici, profesori neretko se biraju po političkoj liniji. Marković na sjajan način predstavlja besmislenost i samog školstva. Ljudi koji uče esperanto su ismejani čim ga iskoriste. Prostor u školi se određuje naspram toga šta donosi više novca. Kada dođe do famozne predstave, nije bitno ko šta zna već za šta možeš da ga upotrebiš. Znanje je nebitno. Upotreba čoveka je to što određuje tok svega. 

Marković na idealan način daje sporednim likovima i priči da procvetaju pre nego što detaljno krene da secira glavnog lika, profesora klavira koji godinama ne dira klavir. Na prelep način je predstavljeno koliko je klavir ono što on jeste. Klavir je najbolji način na koji se ovaj čovek izražava. Šta je to što mu onda ne da da priča? Društvo. Ono ga ponizi, osporava, povređuje, poražava. Što je najgore, on se tom društvu i ne suprotstavlja. Samim tim je laka meta. Klavir je upravo ono što jeste. Nećete na žalost naći momenat kad on taj klavir svira iz čistog zadovoljstva, u kom ga svira slobodan. Ili se plaši, ili je nateran. No sada hajde da gledamo širu sliku. Ne vlada li se ljudima strahom? Ne teraju li se ljudi da rade ono što im je zacrtano i planirano? Guše li se slobode? Sme li se misliti drukčije?

Mustafa Nadarević će, na žalost, verovatno mnogima ostati u sećanju samo kao simpatični dekica iz Lud Zbunjen Normalan. Gluma koju on donosi ovde je nešto što je vredno posebnog osvrta. Čovek uspeva da bude čudan, da vas dirne, da ga žalite, da ga volite, da ga se plašite, da vas užasava - sve u jednom filmu. On ne glumi jednu osobu i nekoliko osećanja, on glumi sve. Za mnogo, mnogo manje od ovoga se daju oskari. Ovo je jedna od onih besmrtnih uloga i gluma za koju ćete uvek reći da je jedna od najboljih koje ste videli na filmu. 

Način na koji se film odnosi prema ljubavi je jako bolan. Kada gledamo porodice, ljubav se shvata zdravo za gotovo. Ljubav je toliko puta pregažena u filmu da to u jednom momentu postaje jako tužno. Ljubav između glavnog lika i njegove majke je tragična. Ljubav između njegovih roditelja bolna. Marković nam pruža jedan kratak momenat genijalnosti, jednu prelepu, spontanu iskrenu ljubavnu scenu koja je holivudski ispraćena aplauzom da bi ista ta ljubav narednog momenta bila ismejana, obesmišljena, poražena svim i svačim. 

U prvom pasusu već rekoh da su sva ova sranja svevremena, besmrtna, da ponavljamo iste greške, da menjamo ljude ali ne i navike, principe, merila. Zapravo to isto nam Marković priča kroz film. Kako? Jednostavno, vraća nas u prošlost glavnog lika gde vidimo sve te stvari koje su mu stvorile bol. Tragične, neostvarene ljubavi, poremećeni odnosi, društvo koje ga gazi ni krivog ni dužnog. Čoveka koji ne dira nikog, ništa loše nije uradio društvo poražava i to slavi kao svoju pobedu. Koliko je to samo čudovišno. I tom šetnjom kroz prošlost gledamo rađanje tragične ličnosti, gledamo nastanak mučenika. 

U celoj toj priči je poražavajuće što je nemoguće pobeći. Zašto? Zato što se prošlost vraća da nas porazi. A kako to? Upravo kroz loše stvari koje se ponavljaju, kroz istu bol koju nam ljudi nanose, kroz isto zlo koje gledamo i trpimo iz godine u godinu. Novo zlo podseća na staro i samo pojačava to iz prošlosti. Ista ta prošlost je upropastila onu savršeno prelepu ljubavnu scenu. Zašto nas ta prošlost ne ostavi na miru? Zašto je ono što je već viđeno samo ono što je loše? 

Jasno je iz cele ove priče da je ovaj čovek žrtva? No da li je samo on? Naravno, mnogo je onih kao on ali na kraju su svi žrtve. I onaj koji je grabljivac, i onaj koji lovi ima nekog ko lovi njega. Samo je toga nesvestan. Ako činimo zlo drugima, prizivamo ga sebi. Ako nam drugi čini zlo, zašto imamo potrebu da ga i mi učinimo drugima? Znam, nije lako kada patimo sami ali zašto moramo da nanosimo patnju drugima? U takvoj priči svi smo povređeni, poraženi, svi smo žrtve i svi smo zločinci. Ima li kraja?

Zanimljivosti:
Ovo je jedini srpski horor koji je uključen u Fil Hardijevu knjigu: Overlook Film Encyclopedia: Horror (1994). Takođe, jedini srpski horor u Stiven Džej Šnajderovoj knjizi 100 EUROPEAN HORROR FILMS.

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 9/10