Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

недеља, 28. септембар 2014.

Dog Day Afternoon (1975)


Dog Day Afternoon (1975) on IMDb
Kod nas nazvan: Pasje Popodne
Žanr: Kriminalistički | Drama
Režija: Sidney Lumet
Glumci: Al Pacino, John Cazale, Penelope Allen...

Priča:
Pljačka banke polazi po zlu po dva pljačkaša i situacija sa taocima se pretvara u medijski cirkus.

Moj osvrt:
Pre svega da opravdam ovu malo dužu pauzu. Imao sam problem sa računarom, tačnije punjačem, tako da za pedesetak minuta koliko 7 godina stara baterija može da izdrži nisam stigao da prečešljam tekst, izvučem sličice iz filma i objavim sve. Takođe, želim da odgovorim na jedno od pitanja koje se ponavlja. Osim ako ih ne gledam sam, izglasane filmove ne gledam redom kojim su izglasani. Film biram u dogovoru sa onim sa kojim ga i gledam. Tako da ne mogu da vam garantujem kojim će redosledom biti šta komentarisano. U svakom slučaju nikada na gomili nemam više od 6 izglasanih filmova tako da će svaki od njih relativno brzo doći na red. Jedna mala novina će biti to da ću od sledeće ankete upisivati prethodnog pobednika. U grupi izglasanih koji će biti komentarisani su: "Santa Sangre, Lock Stock and Two Smoking Barrels, La Dolce Vita, For a Few Dollars More, Lolita i Frida. A sada na Pasje Popodne.

Veliki umetnici uspevaju od običnih stvari da naprave remek dela. Recimo, veliki pisac vam može pisati o nečemu uobičajenom a to reći na neki poseban način kojim će vam ispričati mnogo više od onog što zapravo i kaže. Veliki slikari će uhvatiti lepotu jednog običnog dana. A jedan veliki režiser je uspeo da nam režira film po istinitom događaju koji je najobičnija farsa i opet, uspeo je da nam u toj farsi ispriča neke velike stvari. Već u ovom uvodu treba da vam je jasno zašto ne mislim da je ovo više od odličnog filma i zašto ne smatram da je ovo neko veliko remek delo. Šta god nam ovaj film pričao, koliko god da je ova gluma maestralna, u centru svega je jedan najobičniji cirkus, gluparija koja je imala sreće da film po njoj režira Lumet. Bilo ko slabijeg talenta od Sidnija bi napravio nešto što bi bilo sutradan zaboravljeno. Ovako imamo jedan veoma dobar, gledljiv film koji uspeva ipak da nas uključi u ovu šaradu dajući nam nešto veće od nje same. 

Retko koji film nam je doneo realističnu paniku pri pljačkanju banke. Ne mislim na onu frku pucnjave, strahovanja za život ili tako nečega. Mislim na paniku običnog čoveka koji nije uverzirani pljačkaš, koji nema drugi izbor da ostvari ono što želi nego ovaj. Pasje Popodne nam daje upravo takvu situaciju. Kada običan čovek krene u ovako nešto, ne možete očekivati savršeno ispunjenje planova. Ovde vidimo da neko odustaje, ovde vidimo da se pljačkaši ne ponašaju kao i svi ostali u filmovima koje smo gledali, ovde vidimo da su to ljudi koje viđamo u svojoj okolini. Time što nam daju običnog čoveka, daju nam šansu da se lakše vežemo za njega. Ta trapavost u postupanju konkretno glavnog lika, pljačkaša kojeg tumači veliki Al Paćino, jeste njegova slabost koja nas nasmeje ali je u isto vreme i kvalitet koji nam dozvoljava da priđemo ovom čoveku i zatražimo razlog svega. Upravo ta njegova slabost odaje čovečnost i razumevanje. Ako neko ima te dve osobine, verujete li da je iskreno zao? Dakle, dobili smo maestralan pokazatelj da čovek može da se poveže i sa prestupnikom, da može da ga razume i da nađe opravdanje za njegov postupak. 

Stvar je u tome što ljudi vole žrtvu. Čovek koga gledamo je jasno prestupnik ali ako daš ljudima da se povežu sa njim, da čuju njegovu priču, lako mogu da uvide da je i on žrtva u svemu. Vijetnamski veteran, loše zarađuje itd. Cela farsa prerasta u sukob ovog čoveka sa policijom gde ovaj čovek od jednom postaje glas naroda. Kako? Prvo, imamo suprotstavljanje sa policijom kao suprotstavljanje sa vlašću. Realno, običan čovek je uvek protiv vlasti. Soni (Paćino) pridobija ljude na svoju stranu upravo otporom prema nečemu takvom. Na to, pominje bolnu tačku ove policije, čuveni slučaj kada je njihovom greškom stradalo mnogo nevinih. Vlast je na neki način pokazala koliko su životi ljudi nebitni a jedan običan čovek se suprotstavio takvoj vlasti. U toj maestralnoj sceni, dobio je pažnju mase a iznošenjem problema običnog čoveka postao je glas naroda. -

Naravno, sam slučaj dobija veliku pažnju u javnosti i kreće utrkivanje za što boljim izveštavanjem. Zapravo u tom segmentu, film pokazuje kako je sve u našem životu šou. Budimo realni, danas se novine služe svim i svačim. Bilo mi je muka kada sam čitao brojne članke o nedavnom ubistvu devojčice. Te pesničke slobode u pisanju teksta normalna novinarska kuća bi kaznila doživotnom zabranom pisanja. Televizija i mediji jednostavno svaki detalj iz naših života žele pretvoriti u šou, u zabavu najprimitivnije vrste. Nema tu časti, nema tu vrednovanja osobe. Tu je samo ono što možeš da iskoristiš da bi privukao pažnju tj. da bi ostvario što veću zaradu. Mediji nisu bili tu da saslušaju Sonijevu priču. Bili su tu da od Sonija naprave nešto što oni žele da ljudi vide. Zapamtite, kada god čitate o nekom bombastičnom događaju, kada god slušate ili gledate izveštaj o njemu, posmatrajte to sa rezervom zato što uz to što vam daju postoji i prava verzija tog događaja. 

Kada se ovo sve već pretvori u farsu, kada vidimo suludi razlog pljačke, imamo i tu blesavu ljubavnu priču. Elem, tu bih prokomentarisao samo ono najbitnije a to je da je naprosto genijalno šta smo sve spremni učiniti za ljude koje volimo. Tu nema blama, nema biranja sredstava, nema razmišljanja o neuspehu, nema pomisli na kajanje, samo spremnost da dođeš do cilja i usrećiš nekog koga voliš. Elem, vidite li sada Lumetov talenat da vam u farsi ipak proda nešto odlično. Takođe, odličan je odnos između Sonija i Sala (Kazal). Sal zna šta Soni radi i zašto to radi. Zašto se upušta u ovako nešto? Iz istog razloga zbog kog Soni uleće u celu ovu priču. Ne postoji nešto što ne bismo učinili za ljude koje volimo. Moram ovde da pomenem i Kazalovu odličnu glumu. Kada pogledate da je glumio u nekim velikim filmovima, shvatite da je ovaj čovek malo potcenjen. Sa ovom svojom izbezumljenošću i nekim ludilom koje krije u pogledu, čovek nam je sve ispričao o svom liku iako skoro ni reči nije rekao. 

Rekoh da nema šta ne bi učinili za ljude koje volimo. Najgora stvar je što upravo te ljude koriste kao oružje protiv nas. Prvo, tako nas boli najviše. Sama činjenica da je neko povredio nekog koga voliš, sama činjenica da možda nisi uspeo da zaštitiš nekog, pa čak i da si možda kriv za to što je nekom koga voliš nanešeno zlo, dovoljan je poraz koji može da poremeti tvoje funkcionisanje. Drugi problem u tome je što ako radimo nešto loše, to obično krijemo od dragih ljudi. Jedino pred njima mi bi osetili stid ukoliko bi oni saznali šta činimo. Policija koristi Sonijeve žene, decu i majku. Zašto? Zato što će ga tako naterati da misli da ostaje bez svih njih. Ako je i u njihovim očima on taj koji je loš, onda je potpuno poražen. 

Elem, Soni postaje glas naroda i postaje heroj. Međutim, kada si na vrhu, jedna greška je dovoljna da ti svi okrenu leđa, da ospore sve što si učinio. Ne mora to čak biti ni greška, dovoljno je da se protiviš nečjem mišljenju, da ne budeš po volji. Ne možeš tu lako sakriti slabost, ipak si meta, dostupan si svima. I u ovoj farsi Lumet je uspeo to da proda kroz priču. Prosto je mučno kada vidite kako ljudi polako okreću leđa ovom čoveku. To je karakteristično za nas ljude, teško oprostimo, teško razumemo, lako okrenemo leđa. Što je najgore, ne odlutamo odmah, već ako možemo da zadamo udarac, zadaćemo ga. Dovoljno je da neko načne, svi ostali će ići da dokrajče. I onda vidimo ovde obične ljude koji lako odlutaju od svojih heroja a vidimo dva prestupnika koji neće da izdaju jedan drugog. 

Sjajno je ovo izrežirano, odlično odglumljeno ali jednostavno, prevelika je ovo farsa za mene da bi Pasje Popodne bio veliki klasik. Prva polovina filma je maestralna dok u drugoj polovini sam cirkus od priče jednostavno ne dozvoljava filmu da ostavi trajan utisak i zablista u punom sjaju. Bez obzira na to, reč je i dalje o veoma dobrom filmu majstora koji nam je doneo klasik poput 12 Gnevnih Ljudi.

Zanimljivosti:
Pljačkaš po kom je snimljen film, John Wojtowicz, gledao je film Kum kako bi dobio ideju za pljačku. Oba glavna glumca iz ovog filma glume i u tom filmu. Kada Soni pita Sala gde želi da ide, Vajoming je Kazalova ideja. Paćino nije imao pojma šta će Kazal da kaže. Najveći deo filma je improvizacija. Tokom snimanja, kako bi došao u karakteristično stanje, Paćino je vrlo malo spavao. Pravi pljačkaši su našli $213,000 za razliku od ovoga što vidimo u filmu. Kazal je dobio ulogu na insistiranje Paćina iako je Sal koji je učestvovao u pljački imao 18 godina. Sve scene koje su snimane napolju, snimane su po hladnom vremenu. Da se ne bi videla para koja izlazi iz usta, glumci su pre snimanja držali led u ustima. 

Originalni naslov je trebao biti Boys in the Bank. Pravi incident je postao reper policiji kako se treba nositi sa situacijom koja uključuje taoce. Trebala je biti snimljena scena u kojoj se Soni oprašta od svog ljubavnika gde bi se oni poljubili ali Paćino je to odbio smatrajući da bi ta scena umanjila značaj scene gde njih dvojica razgovaraju telefonom. Sidni Lumet je poznat kao režiser koji voli da brzo završava posao pa je snimanje završeno 3 nedelje pre roka. Tokom snimanja, desilo se jednom da je Paćino kolabirao od umora i morao je biti zbrinut u bolnici.

Naj scena:

Attica, Attica...

Moja ocena: 7/10

среда, 24. септембар 2014.

The Maze Runner (2014)


The Maze Runner (2014) on IMDb
Kod nas nazvan: Lavirint - Nemoguće Bekstvo
Žanr: Akcija | Misterija | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Wes Ball
Glumci: Dylan O'Brien, Kaya Scodelario, Will Poulter...

Priča:
Pošto mu je sećanje izbrisano, Tomas je ubačen u društvo momaka koji su zatvoreni u centru lavirinta. On brzo počinje da menja postojeće stanje stvari.

Moj osvrt:
I opet distopija samo ovog puta odlgedana u bioskopu. Maze Runner ili na čistom srpskom u daljem tekstu Mejz Raner nije nešto od čega sam očekivao da bude drugačije od Igara Gladi i Divergentnih. Očekivao sam dosta glupave zabave jer za to ima vazda potencijala. I pre početka filma dok sam bez uspeha pokušavao da se rešim zla od onog providnog dela kokice koji se zavukao između desni i zuba pade mi na pamet da zapravo svi ovi filmovi budu glupost jer pokušavaju nešto da nam objasne, da prilagode priču onima koji ne žele mnogo da kefaju o tome šta gledaju. Pazi, taj pristup je skroz validan. Kad neko ne želi da misli, šta god mu saspeš on će da prihvati i smatraće da je to epohalno. Onda dođeš do besmisla da je film što je gluplji to je prihvatljiviji jer je ono što si odgledao iznenađujuće i neočekivano. Iznenade nas glupošću a mi srećni kao mali majmuni. Hm. 

Elem, da ne tupim dalje, ono što želim da kažem da je nekad to što mi nisi dao odgovor zapravo najbolji odgovor koji sam mogao dobiti. Setite se maestralnog Cube-a. Mislim samo na prvi deo, ostalo neću ni da pominjem. Šta je rešenje, ko stoji iza toga, šta se tu dešava? Niko ne zna. A znate li zašto? Zato što to nije cilj te plemenite discipline. Odgovaranjem na pitanje taj film bi postao površan. Genijalnost tog filma je u tome što nam je servirao sliku društva i to u 4 tačnije 6 zidova. Koliko je ta simbolika genijalna i koliko tu ima savršenih ideja čitaćete prvom prilikom. Mejz Raner je imao neke elemente zabave, čak je uspevao da nam kaže nešto ali je posle opasno odlutao od svega.

Elem, grupa ljudi se našla na nekoj livadici opkoljenoj zidovima. Iza zidova je zapravo lavirint a u lavirintu nešto strašno. Ti prvi utisci su mi svakako bili pozitivni. Ok, nije to ništa epohalno ali zvuči zanimljivo. Imamo tu neku normalnu organizaciju u društvu gde svako radi ono najbolje što zna. To je ok. Čak mi je bolje od nekih trvenja, podela i sličnih gluposti. Takođe, nema puno razloga brinuti o nelogičnostima jer vam film i ne daje na tom početku naročit broj stvari koje bi bile nelogične (osim same priče). Mislim, nemamo kompjuterski generisane pse poput onih iz Igara, pa se ti pitaš zašto nisu napravili zmajeve da takmičari ne mogu da pobegnu tako što će se popeti na nešto ili zašto ne generišeš te iste pse tu gde su se ovi popeli. Nema ovde puno prostora (figurativno i bukvalno) za neka mudrovanja oko toga. Što se tiče samog lavirinta, dopada mi se i pre ulaska što je to jasna pretnja. Nije ti baš svejedno kad se zamisliš da moraš da uletiš tu. Čak je film u početku i hororičan kada je taj lavirint u pitanju.

Rekoh da film pokušava nešto da nam ispriča. I to mu u početku polazi za rukom. Nije to nešto što gomile filmova nisu ispričale ali šta sad, svakako je to pozitivna stvar. Prva stvar je da je čovek deo društvenog uređenja u kojem važe pravila. Naravno, to je predstavljeno pozitivno što me je baš fino iznenadilo. Ne možeš da kažeš da je društvo loše zato što poštuje ustaljene principe. Ali primetno je da tu nema puno novina. Društvo može da napreduje ali u okviru svojih granica. Potrebni su izuzetni pojedinci da prošire te granice. E tu dolazi novajlija koji odmah želi menjati stvari i tražiti izlazak iz lavirinta na neki svoj način. Ta priča o odabranom je ok za tinejdžere tako da nemam neku nameru da se bavim tim. Bitno je ne moralisati puno jer su likovi svakako plitki. 

Lavirint kroz koji momci treba da izađu je kao simbolika savršen. Ako želiš nešto novo, konstantno se suočavaš sa nepoznatim. Strah od nepoznatog je opasna stvar i o tome možete čitati u postu o filmu The Mist ili još bolje pogledajte taj film ako to već niste učinili. Elem, lavirint je i simbolika teškog pronalaska puta. Ako već ideš u nepoznato imaš gomilu prepreka, gomile lažnih puteva da bi došao do izlaza. Moraš pokušati nebrojeno puta da bi došao do cilja. Prva dva ulaska u lavirint su veoma dobra. Ne mislim da tu postoji velika priča ali mislim da je sve to prilično zabavno. Prvi ulazak je zanimljiv zbog hororistične atmosfere i opasnosti a drugi ulazak zbog same arhitekture lavirinta. E tom drugom ulasku su morali posvetiti više vremena. Toliko se trubi o tom lavirintu a mi to gledamo desetak minuta. Ali opet, te scene su donele vizuelno dopadljiv sadržaj, finu akciju i kao da su obećale više lomatanja po lavirintu. Na žalost do tog lomatanja nije došlo. 

Rekoh da je bitno izbaciti moralisanje kada su likovi koje imaš plitki. U Cube likovi zapravo nose priču. Zbog toga Cube ne želi da vam prodaje priču o smaku sveta, ludim naučnicima koji eksperimentišu, rialiti emisiji oko koje zasnivaš vladavinu. Cube je savršena slika čovečanstva i čoveka kao jedinke. Ovde su posle te prve zabavne polovine posvetili užasavajuće puno vremena na moralisanje, na priče o pravilima i odnosima. Prvo, sahranili su sve likove takvim pristupom. Iako su oni plitki, sad su postali iritantni. Drugo, ubili su u pojam koliko je film postao dosadan. Dotle, film je savršena glupava zabava koju pogledaš, zabaviš se i zaboraviš je sutradan. Odatle počinje agonija. Treće, te priče o odnosima nisu dosadne već nerviraju. Na početku filma mi serviraš priču o ljudima kao kompaktnoj zajednici koja je spremna da prihvati i da funkcioniše timski. I to prijatno iznenađenje nestane kada odlučiš da bez ikakvog razloga napraiviš nelogične sukobe. Da si sukobe temeljio na realnim stvarima, onda se ne bih bunio. Ovde sukobe temeljiš na klinačkoj mržnji između odraslih ljudi. Sad ja mrzim tamo nekog lika pa ću da tvrdim da njegov plan za spas sveta ne valja samo zato što mi je on odvratan. Sjajan razlog majstori. Hajde se sad fino zakopajte. Ako ne znaš da praviš dramu i da šalješ poruku, pravi glupavu zabavu. Ako napraviš savršenu zabavu, daću ti 10 zato što si me zabavio najviše što može. Neću u tvom filmu tražiti mudrost. Ako sam tražio zabavu, ako si mi obećao zabavu, to mi i daj. 

Pazite, Igre Gladi nam govore da je sve u našem životu šou. To je ok, to ću da prihvatim. Tom zabavom manipulišeš ljudima. Problem je što su Igre otišle u krajnost i što tu ideju nisu iskoristile pa sve zasnivaju na Farmi i Velikom Bratu dok su ljudi uspeli da dotaknu intelektualno dno. Ali zbog tog šoua mi gledamo neko ljubavno pretvaranje ili šta već. Mislm ta patetika tamo ima temelj (iako joj to ne smeta da smrdi na daleko). Ko zaista misli da svetom možeš da upravljaš pomoću rialiti emisije, da možeš da nateraš ljude da sedamdeset i kusur godina gledaju kako im se deca ubijaju bez da se štrecaju zbog toga, kome je priča da se deca od ranih godina treniraju da ubijaju druge zbog ovih igara ok (možda su svi mogli trenirati decu pa praviti ustanak), onda nemam ništa protiv da taj smatra Igre vrhunskim filmom. Što se tiče toga, zbog raspleta koji smo videli, Mejz Raner je za mene opasno blizu količini idiotizama koje videh tamo. Zapravo, moguće je da je prepišao i Igre gladi ali je barem do pola uspeo da mi ispriča nešto i da me zabavi. Ovde su pokušali da nam serviraju neku širu sliku. Da zaustaviš nasumično 10 ljudi na ulici i da im ispričaš priču o lavirintu, garantujem da bi barem 9 ljudi dalo smisleniji rasplet ove priče. E na to sam mislio kada sam pominjao gledaoce koji ne žele da misle. Oni će na ovakvu glupost reći "Wow, ko bi se uopšte setio da je ovo razlog cele igre." U tome i jeste problem, niko sa dva grama mozga ne bi ovo prihvatio kao validnu priču. 

Neću odati ništa epohalno u narednom delu teksta ali ako vam i najmanji detalji smetaju, ne idite dalje od ovoga. Naravno pretpostavljate da neko mora da stoji iza cele priče o lavirintu. Razlog neću da odajem zato što ne želim da ubijem potencijalni mozgoslom ljudi koji bi ipak ovo pogledali. Pokušavao sam da smislim gluplji razlog cele priče ali su čak i mnoge besmislice zvučale originalno naspram ove gluposti. Malo ću da parafraziram da bi vi imali malu sličicu koliko je ovo neverovatno besmisleno. Recimo ovako bi prijemni za upis na prvu godinu književnosti izgledao: brdo kandidata se baci neko zabačeno ostrvo okruženo ajkulama, krokodilima, nastanjeno zmijama svih vrsta, škorpijama, smrtonosnim stonogama i sličnim umilnim ljubimcima. I kroz to snalaženje na ostrvu, bežanje od zmija, lovljenje ajkula, brisanje zadnjice masnim listovima , profesori zapravo vide kreativnost kandidata i razumevanje velikih pisaca poput Dostojevskog, Andrića, Prusta, Sartra, Poa itd. Naravno, to je tek prvi test. Ako vam ovo zvuči ok, Mejz Raner je filmčina za vaše zadovoljstvo. 

Elem, kako je ovo distopijski filmić, kontate da je svet otišao u propast. Propast sveta svakako zahteva velika sredstva i ulaganja kako bi se rešili problemi. E sada, zamislite kolosalnu šklopociju od lavirinta koji se vremenom menja. Zamislite tehnologiju potrebnu za tako nešto. Zamislite zverine koje su tehnološki unapređenje i koje imaju mehaničke dodatke na sebi - sve je to čovek morao da naparvi i finansira. Ako je u svetu propast kako je moguće da u centru lavirinta u kom su ovi momčići i devojke vlada harmonija. Kako je moguće da neko uloži toliko sredstava, vremena i tehnologije u jednu igrarijicu sa lavirintom i momcima koji imaju male šanse da prežive tu igricu. Kako je moguće da se konstruiše ovakva monumentalna šklopocija a da se ne ulaže u oporavak planete? Kako je moguće da nam prodaju ovakvu priču i kažu "ovo je tek prvi eksperiment"? Moguće je. Sve dok smo glupi da popasemo ovakve priče, ovo će da nas bombarduje. Srećom, sva loša moda, iako traje predugo, kraj joj je neizbežan. Kako nema ljudi koji mogu napraviti nešto pametno na ovu temu, nadam se da će ova tema uskoro biti na izdisaju.

Zanimljivosti:
Producenti su nabavili zamke za zmije kako bi glumci bili bezbedni na lokaciji snimanja. Uhvaćeno je 25 otrovnih zmija. Najveća je bila zvečarka od metar i po. Iako je većina glumaca iz britanije, samo je Tomas Brodi-Sangster koji igra Njuta smeo da zadrži svoj akcenat. Snimanje je trajalo 42 dana. Režiser Ves Bol je izjavio kako je Maze Runner mešavina Lost i Lord of the Flies.

Naj scena:

Prvi ulazak u lavirint

Moja ocena: 4/10

понедељак, 22. септембар 2014.

The Guard (2011)


Čuvar zakona (2011) on IMDb
Kod nas nazvan: Čuvar Zakona
Žanr: Komedija | Triler | Kriminalistički
Režija: John Michael McDonagh
Glumci: Brendan Gleeson, Don Cheadle, Mark Strong...

Priča:
Nekarakteristični irski policajac odbojne ličnosti dobija F.B.I. agenta za partnera kako bi raskrinkali krijumčare droge.

Moj osvrt:
Posle Calvary evo nama još jednog filma istog režisera i sa istim glavnim glumcem. Calvary je opasno pametno napravljen film. Volim kad pogledam film i vidim nešto drugačije, nešto novo. To je za svako poštovanje. Calvary je uz to bio i veoma smeo. Uprkos traljavom kraju, Calvary je verovatno najbolji film iz ove godine koji sam gledao. The Guard je tri godine stariji film i očekivao sam nešto slabije ostvarenje od Calvary. Posle gledanja mogu da kažem da je Calvary zreliji film ali je The Guard kompletniji. Brendan Glison naravno dominira i ovo je još jedna maestralna uloga. Iako je ovo uslovno rečeno neozbiljniji film, uloga nije ništa manje zahtevna. 

Zanimljivo je posmatrati The Guard i Calvary paralelno. Dok smo u Calvary imali pristupačnog sveštenika, čoveka koji je bukvalno dostupan svima pa čak i onom ko ga želi ubiti, ovde imamo neverovatno odbojnog čoveka, čoveka koji osorno nastupa, koji se ne libi da uvredi. Na prvu loptu to možda ne izgleda dobro zato što ovo zvuči kao da imamo lika kojeg niko ne može da smisli. Ako čova vređa sve bez imalo pardona, ako se postavlja nadmeno, kako može da uopšte bude dopadljiv? Ako je ovakav lik potpuna budala, onda nema šanse da se nekom svidi. A šta ako je inteligentan? Onda bi rekli da je bezobrazan, tu nema sumnje. Ali ako je već čovek inteligentan a ima onakve stavove, onda moramo da se zapitamo zašto, zbog čega bi iko imao takav pristup. U jednom momentu saradnik kaže ovom čoveku da ne zna da li je budala ili je prokleto inteligentan. U tome i jeste caka ovog lika, što vas on tokom filma šeta i na jednu i na drugu stranu. Originalno, nema šta. 

Najluđa moguća stvar je ta što umesto da vas taj njegov bezobrazluk nervira, on vas nasmeje. Ne umem to da objasnim ali jednostavno kao i Calvary, film je mnogo drugačiji od onog na šta smo navikli. Da bi bezobrazluk bio ok kao humor treba vam jak stomak i veliki prag tolerancije. Međutim ako imaš majstora da to predstavi, onda ni jedno ni drugo nisu potrebni. Gleeson se savršeno igra u ovoj ulozi. Imamo npr. scenu u kojoj izvređa momka, šutne ga u tur dok ga izbacuje iz sobe i kako momak više nije tu on kaže partneru "divan momak" što nije fora već zvuči iskreno. Nije to kvalitetno samo sa strane humora, ovo je genijalni začin u celoj ovoj priči. Ako neko ko je prek, ko nema pardona ni prema kome pa ni prema tom liku kaže zapravo da je on dobar momak, nije li to velika pohvala? Mislim, na stranu što je šutnuo tog momka u tur, on koji nikog ne priznaje ni u čemu zapravo odaje nekom priznanje. Onda vi pomislite da je ovaj lik samo dvoličan, ali vas on ubedi u suprotno. Kada vidite neku budalaštinu koju izvede, pomislite da je on idiot ali vas on opet ubedi u suprotno. Zamislite da je onog momka hvalio pred njim samim, da mu je u lice rekao da je on dobar. Da li bi momak verovao u to? To je recimo primer jedne od mnogo scena koje vam Guard i Glison prodaju usput. 

Pazite, čovek jeste bezobrazan, ali postoji jedna bitna stvar u svemu tome - krvavo je iskren. Eto zašto ga ljudi poštuju. Pre ćete respektovati čoveka koji vam u lice iskreno kaže da u nečemu grešite, da ste očajni u nečemu nego onog ko vas laže da ste dobri a zapravo ne misli tako. To je jedna od dve stvari zbog koje ga ljudi poštuju. Pazite, ovde crni humor seva na sve strane. Žena traži muža koji je nestao. Posle par dana ovaj čovek joj zbog činjenica i dokaza kaže da je on verovatno mrtav. I sad to izgleda kao "pazi budalu šta govori uznemirenoj ženi".  Šta je tu problem? Ne mislim samo na tu scenu, ona je skoro i nebitan primer. Problem je u tome što ljudi više cene belu laž nego istinu. Pazite, dolazimo do toga da je laž zapravo dobra stvar a istina je neviđeni bezobrazluk i nemar. Jeste to kontradiktorno ali je isto tako istinito. Ceo film je pun tih kontradiktornosti. Mislim, film se zove Guard (Čuvar) a čovek koji čuva sve zapravo se sukobi sa svima. Tačnije tu nema sukoba, on je taj koji napada, odbrane nema. Pomenuh da je bezobrazan a zadobija naše simatije. Prvi razlog je humor koji puca na sve strane. Drugi razlog i svakako bitnije je ipak sama iskrenost. Čova ima onu stvar da kaže nešto što je činjenica. Nema maske, nema skrivanja. Recimo u sceni gde ga kritikuju zbog rasističke izjave on kaže "Ja sam Irac. Rasizam je deo naše kulture." To je kao kada se mi žalimo što nas prikazuju u lošem svetlu a onda dođe strani državljanin i mi ga pretučemo samo zato što navija za drugi klub ili nije iste seksualne orijentacije. Nemojte sad da mi govorite da je to manjina koja pravi gluposti i zbog koje smo na lošem glasu. Šta smo mi kao većina uradili da do tih gluposti ne dođe? 

Najbolja stvar za mene je to što je ovaj čovek postao autoritet. Ček ček, kako neko ko je možda i budala, ko vređa, ko je bukvalno protiv svih, ko je neprimeran za posao kojim se bavi, kako neko takav može biti autoritet? E u tome je genijalnost ovog filma. Nije neko autoritet zbog nekih tamo ustaljenih kriterijumima. Autoritet se gradi i stvara. Šta je onda ovde autoritet? Prvo taj njegov stav da uprkos suprostavljanju svima on ima razlog zašto je takav. Ok, ti ga napadneš zbog tog njegovog stava ali ti on da validan razlog zašto tako misli. Pokušaš da ga spustiš dole kao neobrazovanog a onda te on izmesti time što zna sve što i ti ali i više od tebe. Op, imamo i znanje. Čovek poseduje inteligenciju i znanje. To je drugi razlog za autoritet. Treći i najbolji razlog je zapravo ono što film pokušava da nam prikaže a to je humor kao autoritet. Uprkos svemu što gledamo, uprkos svim crnim stvarima, humor nadvladava, lepe stvari nadvladavaju. Koliko god loših stvari se desilo, uvek postoji nešto svetlo da izvuče situaciju iz krize. Postavljanjem humora za autoritet ti jasno kažeš da crnilu nema mesta. I ceo taj autoritet ovaj čovek kruniše i herojstvom. Ludačka završnica upravo pruža trijumf ove ličnosti. Ako svojim postupcima pokaže da je heroj, zar je bitno onda što ne radi po pravilima, što voli da se provodi sa "damama noći", što uzima slobodan dan u sred slučaja, što otvoreno spusti svakog. Mislite da to nije ok? Zar vam nije muka od superzajebanih i čistih heroja? Zar heroj ne može biti malko prljav? Zar ne može imati svoje mane, perverzije, i sve te loše stvari koje neće gubiti moralnim preokretima. Zar nije sjajno što će voleti te svoje bubice i posvećivaće im pažnju bez obzira na sve? 

Kada je pisao scenario za ovaj film, imam utisak je scenarista za svaki prokleti detalj mislio "a što ne bismo to napravili potpuno drugačije". Zbog toga mi je ovaj film tako dobar. Ok, imamo glavnog lika kojem je posvećeno najviše vremena i u kog je uloženo najviše truda, ali pazite, imamo likove koji se bave trgovinom droge a komentarišu o Sartru, pričaju o tome čemu bi posvetili život a za divno čudo to nije trošenje para na kocku i devojke, pričaju o tome da bi se napokon vezali i skrasili. Prestupnici kao inteligentni, obični ljudi. Nije to epohalno ali je svakako drugačije. Onda i takvi likovi budu vredni pažnje. Pazite, ti likovi su ovde manje više nebitni a opet vam daju neku priču. Najboljeg od tih likova tumači vazda podcenjeni Mark Strong što je još jedan veliki plus. The Guard je odličan film baš zbog te svoje originalnosti, zbog toga što je imao onu stvar da bude potpuno drugačiji, zbog toga što nam je ispričao nešto novo, nešto neobično, zbog toga što je imao hrabrosti da pljune na svaki šablon, zbog odličnog odabira muzike i sjajno iskorišćenog "The Star of the County Down", zbog toga što nam je dao neviđene likove, zbog toga što su čak i oni sporedni vazda karakteristični i na kraju zbog toga što ima Glisona koji briljira. Zbog svega toga, iskreno se nadam da ova ekipa koja je napravila Calvary i The Guard ima još ideja, još motivacije i još kečeva u rukavu.

Zanimljivosti:
Čamac koji policija traži je "Annabel Lee". To je ime jedne poeme Edgara Alana Poa.

Naj scena:

Osmeh na samom kraju

Moja ocena: 8/10

четвртак, 18. септембар 2014.

Zeder (1983)


Revenge of the Dead (1983) on IMDb
Alternativni naziv: Revenge of the Dead
Žanr: Horor
Režija: Pupi Avati
Glumci: Gabriele Lavia, Anne Canovas, Paola Tanziani...

Priča:
Stefano, mladi pisac, dobija korišćenu pisaću mašinui i slučajno pronalazi još čitljiv tekst na traci. Uspeva da rekonstruiše tekst koji sadrži mračnu tajnu.

Priča:
Pisao sam ranije o filmu po nazivu The House of the Laughing Windows (Kuća Nasmejanih Prozora u slobodnom prevodu i daljem tekstu). Od istog režisera nam dolazi i film po imenu Zeder. Moram da priznam da sam sucker kada su u pitanju italo horori/misterije iz sedamdesetih i osamdesetih. Arđento, Bava, Avati i kompanija su napravili nekoliko opasnih majstorija. Odavno na blogu nije bilo nešto sa ovog menija pa se valja podsetiti i toga. Kada se blog zahuktao, želja mi je bila da vam predstavim nešto što možda niste čuli a da je vredno gledanja, da je skriveni dragulj. Kuća Nasmejanih Prozora je za mene upravo takav film. Nema reklamu kao današnje gluposti, nije najavljivano kao nešto što redefiniše žanr, nije poznato već u tome uživaju ljudi u manjim krigovima. Kako sam neko ko voli film zbog filma i koga baš briga koliki je budžet, ko glumi, da li je film hit, da li neko vošti Paris Hilton, da li film ima neviđene efekte, uvek ću davati prednost ovakvim stvarima. Drago mi je ako je neko od vas pronašao kvalitet u do tada njemu možda nepoznatom The Vanishing (1988), The House of The Laughing Windows (1976), If....(1968) (izbrisan kasnije, biće repriziran),  Fermat's Room (2007),  Seven Days (2007),  Antarctic Journal (2005),  The White Buffalo (1977) itd. Tim naslovima komotno možete dodati i ovaj film. 

Zeder počinje kako se samo poželeti može. Malo strave, malo misterije i to je ono što nam treba da privuče pažnju. Jasno je i na tom samom početku da film nema nameru da bude priča za dečicu kao današnji horori tipa House of Wax. Nema tu neke super ideje koja opet nema veze sa mozgom. Problem današnjih filmova je što žele sve više da vas šokiraju i da budu jedinstveni. Na žalost i u takvoj nameri oni i dalje robuju šablonima i skoro nikada nisu dorasli priči koju žele predstaviti pa sve deluje kao jedno opasno nelogično baljezganje. Ok, ne smeta mi kada mi ne daš odgovor na sve - naprotiv. Daj mi da koristim glavu. Ali kada mi već daješ tu mogućnost, pazi šta radiš. Na samom početku filma doktor pomoću devojčice otkriva lokaciju nekog groba. Jezivo je to što je dete iskorišćeno u tu svrhu i samim tim dovedeno u veliku opasnost. To je velika hrabrost ubaciti takvu scenu. E sad kako i zašto je baš ova devojčica znala gde je ta grobnica - veze nemam. Možda nisam pazio na času. Odgovor na ovo pitanje je mogao doneti kvalitet ali njegovo odsustvo ne šteti. U svakom slučaju scena je efektna i odličan uvod. 

U Kući Nasmejanih Prozora Avati je majstorski gledaoca uvlačio u priču. Upravo ta misterija je nešto zbog čega ne bih ovo striktno vezao za žanr horora. Cela ta priča je napravljena izuzetno pametno. Evo kako se to ne radi. Serviraš nešto čudno na početku i onda ceo film razvlačiš i na kraju nam odaš šta smo gledali. Između početka i kraja imaš samo prazan hod. Takvi su filmovi koje samo zasnuju na nekim preokretima. Npr. takav film je pre izvesnog vremena komentarisani Static. Gledaš mrcvarenje onda ti na kraju kažu da si gledao nešto drugo. Ok, iznenađen jesam ali si me dotle propisno udavio lupetanjem. Da bi cela priča bila efektna moraš da mi daš još sadržaja. Upravo tu je Avati majstor. Kao što se vidi i u Kući Nasmejanih Prozora i ovde on dodaje elemente u svoju priču. Prvo vas zainteresuje i malo uplaši. Posle tu priču širi i oblikuje kako valja. Zeder je nešto slabiji od pomenute Kuće ali i dalje je ovo odličan film. Ako se striktno držim građenja te priče, Zeder tu ne zaostaje puno za Kućom ali Kuća je znatno efektnija po drugim kriterijumima. 

Vidim da neki ljudi povlače pitanje motiva glavnog lika da krene na put razrešenja misterije. Ne bih uopšte tu postavljao pitanje. Prvo, na početku vidimo da je on pisac. Napisao je tri romana i traži izdavača za njih. To znači ipak da mu treba nešto efektnije i ubedljivije. Sama misterija i njemu daje ono što svakom umetniku treba. Sećate se kada sam pisao o Barton Finku, šta je tu ono što je najznačajnije u životu umetnika? Šta nam kraj filma pokazuje? Piščev motiv - on nikada ne umire. Imamo pisca koji je na pragu nečega što može da mu donese veliku ideju. U tekstu o istom filmu sam pominjao da pisac zapravo piše ono što je na neki način doživeo. Da li je onda zaista potrebno postavljati pitanje kada je motiv ovog čoveka u pitanju? Meni je priča odlična upravo iz tog razloga. Mogao je ovaj čova biti nešto drugo, nabasati nekim slučajem na ovaj čudni tekst i tu bi njegovi motivi zaista bili upitni. 

Volim i način na koji smo uvučeni u celu priču. Jedina efektnija stvar za to od same mračne misterije je mračna misterija iz prošlosti. To je nešto što vam je neko pričao, nešto što ste možda čuli od nekog, neka legenda koja se provlači narodom. Verujem da i sami znate nekoliko takvih legendi. Ok, ne verujemo mi u to ali opet su tu stvari koje nam zagolicaju maštu, koje nas možda čak i nateraju da se zapitamo. I to je uvod u priču. Dobra ideja i mračna misterija su ovde poslužili kao odličan temelj za sjajno razvijanje priče. Cela ideja nije kompleksna ali nije ni banalna (da ne kažem idiotska) poput npr. one iz Kill list gde ćeš gomilu praznih minuta i gluposti pokušati da objasniš nekim blentavim šokom na kraju. Stvar je u načinu na koji je priča izgrađena oko te ideje. Ovakvim građenjem bilo kakvu smislenu ideju možeš pretočiti u zlato. Ali za to ipak moraš da budeš majstor.

Na celo to odlično građenje misterije dodajte vrhunsku atmosferu. Moram da se vratim ovog momenta na moj omiljeni horor. Setite se u starom Omenu kada se glavni lik koji tumači Gregori Pek sretne sa sveštenikom i kada sveštenik kreće ka crkvi a počinje nevreme. Kada god gledam tu scenu, obuzme me jeza. Jednim nevremenom u sred bela dana je majstorski kreirana jeziva scena. To je za mene jedna od neponovljivih scena u svetu filma. Zeder je u nekoliko slučajeva bio opasno blizu da dostigne tako nešto. Ako je ta scena u Omenu savršensvo a ove ovde su za par nijansi slabije onda zamislite kako sve to izgleda. Avati je doktorski stvorio tu atmosferu i što zvuči neverovatno, držao ju je do samog kraja filma. Broj scena u kojim ne osećate konstantnu pretnju je mizerno mali. To je vrhunski poduhvat jer moramo imati u vidu da se lokacije neprestano menjaju. Bez obzira da li je u pitanju priroda, stan, stara kuća, ruševina, park, grobnica, bazen sve scene su besprekorno uslikane i nadasve atmosferične. Moram da napomenem da je i iskorišćen veliki set upečatljivih lokacija. Možda jedinu malu zamerku imam na lokaciju na kraju. Ok, ruševine su uvek dobar izbor za neku mračnu atmosferu. Iz daleka ove ruševine izgledaju sablasno, međutim kada se radnja preseli na samu lokaciju, tu se dosta izgubi na jezi. 

Da je Zeder finiširao poput Kuće Nasmejanih Prozora ovo bi bio opasan film. Što se tiče drame imamo ovde sličan efekat kao iz Kuće, možda čak i jači. Međutim cela priča je morala bolje da se zaključi. Ne mislim tu na logiku priče. Sa te strane ovo je složeno kako treba. Mislim na vreme koje je posvećeno raspletu. Uz taj rasplet trebali su nas počastiti sa nekoliko upečatljivih scena i sve bi bilo na svom mestu. Nekako, pre ću se setiti gomile memorabilnih momenata iz prethodnog dela filma nego sa samog kraja. Ima on onaj mrak koji je imala i Kuća, nije to sporno, ali trebali su nam prikazati veličanstvenost tog mraka. Bez obzira na to, Zeder spada u one skrivene dragulje koje vam rado preporučujem. Ima sve što je potrebno da se uživa u jednoj mračnoj misteriji. Ako volite Arđenta i Bavu, mislim da je Avati neko kome morate pružiti šansu.

Zanimljivosti:
Greška u filmu: Prilikom autopsije, vidi se da žrtva diše.

Naj scena:

Odluka

Moja ocena: 7/10

уторак, 16. септембар 2014.

Dalkomhan insaeng (2005)


A Bittersweet Life (2005) on IMDb
Alternativni naziv: A Bittersweet Life
Kod nas nazvan: Gorkoslatki Život
Žanr: Drama | Akcioni | Kriminalistički
Režija: Kim Jee-woon
Glumci: Jeong-min Hwang, Yu-mi Jeong, Ku Jin ...

Priča:
Stvari kreću po zlu za cenjenog pripadnika mafije kada ne postupi po šefovom naređenju.

Moj osvrt:
A Bittersweet life je sa jedne strane užasavajuće prazan film koji nema ništa da ponudi. Takav je ako ga gledate kao akciju. Sa druge strane ovaj film je otišao tamo gde ni jedan do sada nije i pokazao nešto što drugi filmovi nisu. Možda i nije problem što filmovi zapravo nisu to prikazali, problem je što kada pogledate ovaj film, videćete koliko su nekad čak i veliki filmovi površni i nepažljivi u nekim detaljima. Da biste ušli u celu tu priču, moraćete biti strpljivi i što možda zvuči čudno, moraćete da se opustite i gledate film kao akciju da bi ono što treba došlo do vas. Ako rano počnete tražiti odgovore, nećete dobiti zadovoljavajuće. Tu se ovaj film snašao fino dajući nam brzu akciju, malo trilera i jurnjave. Znate i sami da tražim mnogo više od toga. Priznajem da sam imao problem do pred kraj filma ali se u jednom momentu sve otvorilo i pokazalo mi šta treba da vidim. 

Iz segmenta Priča vam je u osnovi sve jasno. Imamo čoveka koji se zamerio gazdi jer nije ispunio zadatak. Imamo čoveka koji se zamerio drugoj bandi/mafiji zato što drži do sebe. Loše mesto za biti, nema šta. Nije teško ući u ovo. Svakako smo gledali mnogo filmova sa sličnom tematikom. Šta se tu obično desi? Čova je zver pa se suprotstavi svima i sve pregazi. Ok, ne kažem da tu ne možeš da napraviš dobar film. Man From Nowhere je dobar film sa pitkom i lakom pričom. Ali pazite, cela ličnost tog čoveka je da on nema šta da izgubi i da su njegove sposobnosti neverovatne pa će bez problema da se sukobi sa bilo kim. Nemojmo sada gledati na taj film. Setite se bilo kog "sam protiv svih" filma gde se lik sukobi sa sistemom čiji je bio deo. Ok, vidiš da sistem ne valja, da je nepravedan, nemoralan ili te je sistem izdao. Ti se zaletiš i uništiš ga - osveta padne i sve je ok. E pa nije ok. Zamislite čoveka koji godinama služi nekom i onda bude izdat. Zamislite čoveka koji veruje u ono što radi, to radi savršeno i onda bude odbačen. Nemojte mi reći da tu ne postoji neka drama, da promena nije velka, da je tako jednostavno uništiti nešto čega si bio deo, da je tako lako srušiti nešto što si i sam gradio. Nema tu "sutra je nov dan i menjam život". 

Film se zato iz petinih žila trudi da nam servira ovog čoveka kao praznog. Ne mogu da kažem da mi se to dopalo ali svakako je uočljiviji kontrast, svakako je lakše uvideti čemu je predan. Vidimo da je predan poslu, vidimo da ga obavlja besprekorno ali isto tako drži do sebe. E tu nam serviraju devojku u koju se gazda zaljubio a čiju čast ovaj momak mora da čuva. Znam, ovo zvuči trulo ali verujte, nije to tako. Nema ovde ljubavne priče iako možda može izgledati tako. Nije ovde morala biti devojka, moglo je biti dete kao u Man on Fire, moglo je biti kuče, mogao je biti običan cvet. Stvar je u tome da vidiš nešto van onoga u čemu vladaš, da vidiš nešto van svojih merila, da vidiš nešto drugačije i da prihvatiš tuđe ponašanje, tuđi stav, tuđi prostor, tuđi izgled. Prvo, videćeš nešto novo, nešto drugačije. Drugo, naučićeš nešto i postaćeš bolji. Da li ovaj čovek ima strah od toga što je odbio naređenje? Naravno da nema. Da ima strah znao bi da ono što radi nije pravično ili bi znao da sistem čiji je deo ne radi ono što treba. E tu je njegov najveći poraz. On veruje u sistem kom pripada i ako on veruje u taj sistem očekuje da će sistem verovati u njega. U tome je razlika. Lako je napraviti haos i sukobe, lako je napraviti rat, lako je napraviti neku krvavu osvetu, lako je napraviti neki tragičan kraj, ali napraviti istinski poraz, e to je umetnost i zbog toga je ovo vrhunski film.

Druga stvar zbog koje je ovako prikazana bezličnost zapravo odlična je što na ovakve ljude u filmovima a i životu malo ko i obraća pažnju. Evo glup primer: koliko tih pomoćnika negativaca i pozitivaca strada u filmovima a da nas kao gledaoce baš briga. Zapravo ova praznina nije praznina njega kao lika već je to sve što znamo o takvim ljudima. Verujem da i dalje neki među vama ne vide tu ništa epohalno. Ipak je reč o liku koji služi nekom velikom mafijašu. Ok, hajde da gledamo na to drugačije. Zamislite (mada verujem da znate) nekog ko je veliki deo života posvetio svom poslu, firmi u kojoj radi, gazdama koje je služio. Davao je sve od sebe, trudio se iz sve snage i onda je dobio otkaz, proglašen je za nepotrebnog. Posle toliko godina rada, da li postoji nenamerna greška koja treba toliko da ga košta? Pazite, posle nekoliko godina, čovek u svom poslu već ima pravo da smatra sebe bitnim, uspešnim, važnim. Umesto poštovanja, umesto promocije on postaje nepotreban. Ili još gore, šta ako je on u poznim godinama? Šta takvom čoveku ostaje? Vidite li sada u čemu je drama ovog lika? Nije uradio ništa loše po opštim merilima, radio je najbolje, uvek davao sve od sebe i tek tako postaje zamenjiv. 

Ponavljam, videćete ovde akciju, pucnjavu, jurnjavu i sve to. Videćete nanošenje nepravde, videćete osvetu. Za samu priču, to i nema veliki uticaj. Složeno je to ovde da drži tempo i zabavu. Scena kupovine oružja je nepotrebna a i nepotrebno razvučena. Van toga nemam neke veće zamerke. Ono glavno je zapravo priča o padu ne samo jednog čoveka, već padu mnogih, padu koji je tih umesto da odjekuje. Drama takvog čoveka je u njegovom velikom gubitku. Rekoh da je lako servirati osvetu opasnog lika. A Bittersweet life se odlično igra tim. On nam uprkos svemu govori jednu stvar koju mnogi previde. Ok, njegov posao mu donosi hleb ali mnogi drugi poslovi mogu isto to. Međutim, ako je neko toliko godina bio posvećen svom poslu, ako je bezrezervno davao sebe, taj posao ga je definisao. Da li je lako izgubiti nešto što te definiše? Gledali smo mnoge osvetničke filmove. Da li se iko pitao šta se dešava sa čovekom koji je uništio sistem kojeg je bio deo? Može li on postojati van njega? 

Ljudi koji imaju moć diktiraju pravila, nema tu neke velike mudrosti. Vidimo to u našoj svakodnevici. Problem je samo što nam je revanšizam iznad kompetencije pa je bitnije da ste podobni nego da znate. Glavni lik služi svog gazdu već dugi niz godina. Radnik koji posle toliko godina dobija otkaz je dobar deo života dao firmi za koju radi. Nebitan je tip posla, svako može doživeti da postane višak, da postane zamenjiv. Posle svega što je dao, posle toliko uloženog vremena i truda čovek je verovatno zaslužio nagradu. Većina ljudi, iako možda zaslužuje više, zadovoljna je samo da ostane onako kako jeste. Kada ostane bez posla čovek ne može da ne oseti bes i nemoć. Sa te strane ovo je vrhunski film. Umesto nagrade, čovek postaje suvišan, umesto razumevanja dobija kaznu, umesto moći dobija bol, umesto visokog položaja bačen je u blato. Koliko smo takvih slučajeva videli samo do sada. Najveći poraz u svemu tome je odgovor na pitanje "Zašto?".

Zanimljivosti:
Uvodna i zaključna priča potiču iz budističkog učenja. Prevod originalnog naslova ovog filma je "Sladak Život". To je ime kafea koji se vidi u filmu.

Naj scena:

"Zašto..."

Moja ocena: 8/10

недеља, 14. септембар 2014.

I Kina spiser de hunde (1999)


In China They Eat Dogs (1999) on IMDb
Alternativni naziv: In China They Eat Dogs
Kod nas nazvan: U Kini Jedu Pse
Žanr: Akcija | Komedija | Kriminalistički
Režija: Lasse Spang Olsen
Glumci: Kim Bodnia, Dejan Cukic, Nikolaj Lie Kaas...

Priča:
Priča o dva brata, jedan hladnokrvan i surov, drugi osećajan i mrzovoljan, i njihovim zgodama i nezgodama.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, nešto ovako blesavo nisam gledao odavno. U Kini Jedu Pse ne samo da je luda vožnja kroz potpuni haos od likova i događaja već je ovo fenomenalna sprdnja koja zaslužuje stojeće ovacije. Kao da je neko planski uzeo da napravi film potpuno drugačiji od svih ostalih. Na svaku scenu možete postaviti gomilu "zašto". Najlepše od svega je što vas zapravo odgovor na ta pitanja neće ni zanimati. Razlog za to je i više nego jednostavan. Ovo je tako ludački zabavno da vam nikakva logika, nikakvo traženje smisla, nikakva posebna ideja vodilja nije ni potrebna. Na neki način ovo se sprda sa svakim filmom izvrćući ruglu sve šablone, sve predvidivosti i sve stvari koje većina filmova voli da ponavlja. 

Evo malo detalja da potvrde ovo što sam prethodno napisao. Imamo dva brata koja su, možeš misliti, potpuno različita. Svi filmovi koji nam serviraju takvu priču taj odnos izglade nekom velikom patetikom, žrtvovanjem ili čemu već. Lik koji je zloćko napravi pak nešto veliko i ispadne zapravo meca dobrić. Šta ovde vidimo? Ovde braću ujedinjuju pljačka, bekstvo iz zatvora, ubistva itd. Pronađoše se ljudi u zlu. Zašto rade ono što rade? A zašto da ne? Zbog čega bi to trebalo da ima logike. Međutim, ako pogledamo malo bolje, vidimo da je razlog zapravo ta ljubav jednog brata prema drugom. Prodali su nam tu priču koja je opičena do krajnjih granica a opet su nam rekli nešto što nam dosta filmova govori. E to mogu samo majstori. Takođe, likovi koji su zli pa postanu dobri mi malo mnogo idu na nerve. Čovek nije zao u startu, čovek se prozli. Upravo to imamo ovde. Ali film se sprda i sa tom podelom na dobro i zlo govoreći da ni jedno ni drugo ne postoje, postoje samo ono što si uradio. 

Ovaj film me toliko podseća na nas Srbe da vam to ne mogu opisati. Ima tih elemenata i u Pusheru ali ovo što sam video ovde je čista pobeda. Ne znam, možda smo donekle slični Dancima pa mi je sve ovo tako leglo, možda su ipak ovo univerzalne stvari a ja to ne shvatam. Evo nekih simpatičnih detalja. Uvek imamo dežurne krivce, nekog ko nadrlja šta god da se desi, neko ko izvuče deblji kraj bez obzira da li je kriv ili ne. Zanimljivo, takav lik ovde se zove Vuk i Srbin je. Spreman je da obavi gomile sranja za druge i opet da radi za te iste bez obzira što ne dobija neku naročitu nagradu već samo opasno nadrlja. Ono što zaradi, troši na provod a govori da novac šalje porodici. Podseća li vas ovo za nešto? Nismo li sami skloni ovakvom samouništenju. 

Pogledajmo ovu grupu koja ide u pljačku, koja pravi frku - imaju li pravi razlog? Naravno da ne. Kada pitate praznoglavce zašto bi tukli nekog ko nije njihovog mišljenja, ko je drugačiji, mislite li da bi dobili pravi i logičan odgovor? Jednostavno to su ljudi koji prave gluposti zbog gluposti. U Kini Jedu Pse na duhovit način je pokazana sva besmisao ovoga. Pogledajte koliko ubistava ima u filmu. Postoji li razlog za bar jedno od njih. Posle urnebesne scene obračuna sa rok grupom gde svi rokeri završavaju mrtvi, lik koji bi trebao biti dobar kaže "ionako ih je previše". To nije glupost. U pitanju je savršen crni humor, ali ujedno i istina. Ljudi rasuđuju i presuđuju kako požele. Ako čuju da je nastradao neko ko im ne odgovara, neće se potresti uopšte. Evo šta se danas desilo. Pretučen je mladić jer je došao da učestvuje na skupu o pravima LGBT populacije. I eto, nađe se neko da mu presudi. Tragično je što postoje ljudi koji ovako nešto podržavaju. U Kini Jedu Pse je samim tim crna komedija koja pokazuje kako ljudski život baš i ne vredi mnogo. Razmislite o tome kada prođu salve smeha na blesavost ovih scena. 

Po čemu smo još poznati - po velikim planovima. Non stop se priča o planovima za budućnost, non stop se pominju veliki projekti, non stop potenciramo da i ovo što je loše danas, loše je da bi sutra bilo bolje. Šta se dešava ako se plan čak i ostvari. E onda postoje gomile ljudi koji će da omalovažavaju uspeh. Znate ono, i sami ste nekada bili u situaciji da ste kritikovali nešto što je na kraju zapravo ispalo i dobro. Teško je priznati grešku ali svakako manje boli nego ispadati budala posle svega. Takvi smo. Poznanik je trubio na sva zvona kako će se, zbog nestručnosti, svi mostovi koji su građeni za vreme Mrke srušiti najdalje za godinu dana. Šta god ja mislio o dotičnom "pre roka" gospodinu, ova izjava je tri puta veći promašaj.  Drugi problem je što i ako je plan ostvarljiv, ljudi koji treba da ga ostvare umeju da ga upropaste. I na kraju, najveći problem u svemu je što većina čeka da joj se nešto desi, da planovi drugih donesu opšte dobro za sve. Ova grupa opljačka banku, novac da nekom drugom. Spasu čoveka iz zatvora - istuku ga itd. Nije li ovo genijalan pokazatelj besmislenosti naših planova. Onda se stvarno zapitaš koliko truda ulažemo i koliko se to sve isplati? 

Kraj je vrhunska sprdnja gde vidimo da se i u raj stiže preko veze. Ok, neko može ovo smatrati uvredljivim ali zastanimo na trenutak. Zar nismo previše navikli da sve rešavamo preko veze. Uvek gledamo da li znamo nekog ili znamo nekog ko zna nekog, ili možda znamo nekog ko zna nekog ko zna nekog itd. Zašto da ne? To je još jedna od stvari koje me podsećaju na nas Srbe. Naravno, kao i u Pusheru, i ovde imamo Slavka Labovića sa svojim odredom Srbendi. Opet, režiser nas zna u dušu. Vuk radi najgore moguće poslove. Verujem da i drugi iz ove grupe Srba ne rade ništa posebno veliko. Ali kada dođu da razgovaraju, ponašaju se užasno nadmeno. Ne želim ništa da vam dokazujem ovde ali dosta nas je takvih. Umesto dokaza, daću vam primer. Kada je Ejmi Vajnhaus ojadila verne obožavaoce u Srbiji, gledao sam isečak jedne emisije iz SAD gde voditeljka kaže sledeće "Ljudi u Americi moraju da shvate bes njenih obožavaoca u Srbiji. To je zemlja sa veoma slabim standardom, ljudi su u proseku siromašni. Njihova prosečna mesečna plata je ispod 500 dolara." Prvi komentar sa najviše preporuka (lajkova, palčeva, čega već) je bio: "Ko siromašan, majku ti j....". Mislim da sam vam ovim sve rekao. Na to dodajmo samo teške narodnjake, zlatne kajle, opsednutost Mercedesom (znak na majici) ovaj film nas opisuje savršeno. 

Odlični deo ekipe čine dva kuvara. Oni služe da obavljaju najprljavije poslove ali uvek potenciraju da su samo kuvari i to povlače kao izgovor. Bez obzira na sve, bez obzira na činjenicu da nisu dovoljno plaćeni, bez obzira što za gazdu stavljaju glavu u torbu, bez obzira što ih gazda po njihovim rečima nervira i što najavljuju da će mu se usprotiviti, oni uvek odrade što se traži od njih. Što je najgore (ili najbolje), sretni su ako gazda nije ljut na njih. Nije li to paralela na odnos prema vođama, ne samo sada, ne samo kod nas, mislim na svuda u svetu. Ok, mnogi su jaki na rečima među svoja četiri zida ali javno ćute. Pak, mnogi koji javno pričaju protiv, budu kupljeni pa prestanu da pričaju. Činjenica je da svako voli vlast i da je srećan u njoj, ma kakvu ulogu imao. 

U Kini Jedu Pse je odlična komedija, savršena parodija i jedinstvena kritika filmu. Pravljen je da bude suprotnost svim ustaljenim principima snimanja filmova, pravljen je da nas zabavi i pravljen je da nam kaže nešto. Dat nam je atipičan junak. Za akciju koju gledamo pokriće je besmisleno a samim tim nosi odličnu simboliku i veliku dozu otkačenosti. Bez obzira na šaljiv ton, jasne su aluzije i na današnje društvo. Stvari koje nas zabavljaju su upravo te sulude koje prikazuju suštu suprotnost svemu na šta smo navikli: opljačkan novac se poklanja, spasen čovek bude pretučen, mafija štiti običnog radnika (koliko je samo ovo blesavo), umesto standardnih moralnih preokreta dobrica postaje zloća itd. Najbolja stvar je što u celom ovom besmislu, u haosu koji gledamo, ispod svog ovog ludila, vidi se tragikomedija društva. Vidi se istina.

Zanimljivosti:
U uvodnoj sceni vidi se sat na kom je 6:45. Nešto kasnije on počinje da zvoni ali i dalje pokazuje isto vreme.

Naj scena:

Obračun sa rokerima. Ako se ne varam, ovo je prvi put da geg biram za najbolju scenu. Cela scena je odlična ali momenat kada se pucnjava završi i Harald (vazda simpatični Kim Bodnia) se pridigne je urnebesan.

Moja ocena: 8/10