Zeder (1983)

Alternativni naziv: Revenge of the Dead
Žanr: Horor
Režija: Pupi Avati
Glumci: Gabriele Lavia, Anne Canovas, Paola Tanziani...

Priča:
Stefano, mladi pisac, dobija korišćenu pisaću mašinui i slučajno pronalazi još čitljiv tekst na traci. Uspeva da rekonstruiše tekst koji sadrži mračnu tajnu.

Priča:
Pisao sam ranije o filmu po nazivu The House of the Laughing Windows (Kuća Nasmejanih Prozora u slobodnom prevodu i daljem tekstu). Od istog režisera nam dolazi i film po imenu Zeder. Moram da priznam da sam sucker kada su u pitanju italo horori/misterije iz sedamdesetih i osamdesetih. Arđento, Bava, Avati i kompanija su napravili nekoliko opasnih majstorija. Odavno na blogu nije bilo nešto sa ovog menija pa se valja podsetiti i toga. Kada se blog zahuktao, želja mi je bila da vam predstavim nešto što možda niste čuli a da je vredno gledanja, da je skriveni dragulj. Kuća Nasmejanih Prozora je za mene upravo takav film. Nema reklamu kao današnje gluposti, nije najavljivano kao nešto što redefiniše žanr, nije poznato već u tome uživaju ljudi u manjim krigovima. Kako sam neko ko voli film zbog filma i koga baš briga koliki je budžet, ko glumi, da li je film hit, da li neko vošti Paris Hilton, da li film ima neviđene efekte, uvek ću davati prednost ovakvim stvarima. Drago mi je ako je neko od vas pronašao kvalitet u do tada njemu možda nepoznatom The Vanishing (1988), The House of The Laughing Windows (1976), If....(1968) (izbrisan kasnije, biće repriziran),  Fermat's Room (2007),  Seven Days (2007),  Antarctic Journal (2005),  The White Buffalo (1977) itd. Tim naslovima komotno možete dodati i ovaj film. 

Zeder počinje kako se samo poželeti može. Malo strave, malo misterije i to je ono što nam treba da privuče pažnju. Jasno je i na tom samom početku da film nema nameru da bude priča za dečicu kao današnji horori tipa House of Wax. Nema tu neke super ideje koja opet nema veze sa mozgom. Problem današnjih filmova je što žele sve više da vas šokiraju i da budu jedinstveni. Na žalost i u takvoj nameri oni i dalje robuju šablonima i skoro nikada nisu dorasli priči koju žele predstaviti pa sve deluje kao jedno opasno nelogično baljezganje. Ok, ne smeta mi kada mi ne daš odgovor na sve - naprotiv. Daj mi da koristim glavu. Ali kada mi već daješ tu mogućnost, pazi šta radiš. Na samom početku filma doktor pomoću devojčice otkriva lokaciju nekog groba. Jezivo je to što je dete iskorišćeno u tu svrhu i samim tim dovedeno u veliku opasnost. To je velika hrabrost ubaciti takvu scenu. E sad kako i zašto je baš ova devojčica znala gde je ta grobnica - veze nemam. Možda nisam pazio na času. Odgovor na ovo pitanje je mogao doneti kvalitet ali njegovo odsustvo ne šteti. U svakom slučaju scena je efektna i odličan uvod. 

U Kući Nasmejanih Prozora Avati je majstorski gledaoca uvlačio u priču. Upravo ta misterija je nešto zbog čega ne bih ovo striktno vezao za žanr horora. Cela ta priča je napravljena izuzetno pametno. Evo kako se to ne radi. Serviraš nešto čudno na početku i onda ceo film razvlačiš i na kraju nam odaš šta smo gledali. Između početka i kraja imaš samo prazan hod. Takvi su filmovi koje samo zasnuju na nekim preokretima. Npr. takav film je pre izvesnog vremena komentarisani Static. Gledaš mrcvarenje onda ti na kraju kažu da si gledao nešto drugo. Ok, iznenađen jesam ali si me dotle propisno udavio lupetanjem. Da bi cela priča bila efektna moraš da mi daš još sadržaja. Upravo tu je Avati majstor. Kao što se vidi i u Kući Nasmejanih Prozora i ovde on dodaje elemente u svoju priču. Prvo vas zainteresuje i malo uplaši. Posle tu priču širi i oblikuje kako valja. Zeder je nešto slabiji od pomenute Kuće ali i dalje je ovo odličan film. Ako se striktno držim građenja te priče, Zeder tu ne zaostaje puno za Kućom ali Kuća je znatno efektnija po drugim kriterijumima. 

Vidim da neki ljudi povlače pitanje motiva glavnog lika da krene na put razrešenja misterije. Ne bih uopšte tu postavljao pitanje. Prvo, na početku vidimo da je on pisac. Napisao je tri romana i traži izdavača za njih. To znači ipak da mu treba nešto efektnije i ubedljivije. Sama misterija i njemu daje ono što svakom umetniku treba. Sećate se kada sam pisao o Barton Finku, šta je tu ono što je najznačajnije u životu umetnika? Šta nam kraj filma pokazuje? Piščev motiv - on nikada ne umire. Imamo pisca koji je na pragu nečega što može da mu donese veliku ideju. U tekstu o istom filmu sam pominjao da pisac zapravo piše ono što je na neki način doživeo. Da li je onda zaista potrebno postavljati pitanje kada je motiv ovog čoveka u pitanju? Meni je priča odlična upravo iz tog razloga. Mogao je ovaj čova biti nešto drugo, nabasati nekim slučajem na ovaj čudni tekst i tu bi njegovi motivi zaista bili upitni. 

Volim i način na koji smo uvučeni u celu priču. Jedina efektnija stvar za to od same mračne misterije je mračna misterija iz prošlosti. To je nešto što vam je neko pričao, nešto što ste možda čuli od nekog, neka legenda koja se provlači narodom. Verujem da i sami znate nekoliko takvih legendi. Ok, ne verujemo mi u to ali opet su tu stvari koje nam zagolicaju maštu, koje nas možda čak i nateraju da se zapitamo. I to je uvod u priču. Dobra ideja i mračna misterija su ovde poslužili kao odličan temelj za sjajno razvijanje priče. Cela ideja nije kompleksna ali nije ni banalna (da ne kažem idiotska) poput npr. one iz Kill list gde ćeš gomilu praznih minuta i gluposti pokušati da objasniš nekim blentavim šokom na kraju. Stvar je u načinu na koji je priča izgrađena oko te ideje. Ovakvim građenjem bilo kakvu smislenu ideju možeš pretočiti u zlato. Ali za to ipak moraš da budeš majstor.

Na celo to odlično građenje misterije dodajte vrhunsku atmosferu. Moram da se vratim ovog momenta na moj omiljeni horor. Setite se u starom Omenu kada se glavni lik koji tumači Gregori Pek sretne sa sveštenikom i kada sveštenik kreće ka crkvi a počinje nevreme. Kada god gledam tu scenu, obuzme me jeza. Jednim nevremenom u sred bela dana je majstorski kreirana jeziva scena. To je za mene jedna od neponovljivih scena u svetu filma. Zeder je u nekoliko slučajeva bio opasno blizu da dostigne tako nešto. Ako je ta scena u Omenu savršensvo a ove ovde su za par nijansi slabije onda zamislite kako sve to izgleda. Avati je doktorski stvorio tu atmosferu i što zvuči neverovatno, držao ju je do samog kraja filma. Broj scena u kojim ne osećate konstantnu pretnju je mizerno mali. To je vrhunski poduhvat jer moramo imati u vidu da se lokacije neprestano menjaju. Bez obzira da li je u pitanju priroda, stan, stara kuća, ruševina, park, grobnica, bazen sve scene su besprekorno uslikane i nadasve atmosferične. Moram da napomenem da je i iskorišćen veliki set upečatljivih lokacija. Možda jedinu malu zamerku imam na lokaciju na kraju. Ok, ruševine su uvek dobar izbor za neku mračnu atmosferu. Iz daleka ove ruševine izgledaju sablasno, međutim kada se radnja preseli na samu lokaciju, tu se dosta izgubi na jezi. 

Da je Zeder finiširao poput Kuće Nasmejanih Prozora ovo bi bio opasan film. Što se tiče drame imamo ovde sličan efekat kao iz Kuće, možda čak i jači. Međutim cela priča je morala bolje da se zaključi. Ne mislim tu na logiku priče. Sa te strane ovo je složeno kako treba. Mislim na vreme koje je posvećeno raspletu. Uz taj rasplet trebali su nas počastiti sa nekoliko upečatljivih scena i sve bi bilo na svom mestu. Nekako, pre ću se setiti gomile memorabilnih momenata iz prethodnog dela filma nego sa samog kraja. Ima on onaj mrak koji je imala i Kuća, nije to sporno, ali trebali su nam prikazati veličanstvenost tog mraka. Bez obzira na to, Zeder spada u one skrivene dragulje koje vam rado preporučujem. Ima sve što je potrebno da se uživa u jednoj mračnoj misteriji. Ako volite Arđenta i Bavu, mislim da je Avati neko kome morate pružiti šansu.

Zanimljivosti:
Greška u filmu: Prilikom autopsije, vidi se da žrtva diše.

Naj scena:

Odluka

Moja ocena: 7/10