Dog Day Afternoon (1975)

Kod nas nazvan: Pasje Popodne
Žanr: Kriminalistički | Drama
Režija: Sidney Lumet
Glumci: Al Pacino, John Cazale, Penelope Allen...

Priča:
Pljačka banke polazi po zlu po dva pljačkaša i situacija sa taocima se pretvara u medijski cirkus.

Moj osvrt:
Pre svega da opravdam ovu malo dužu pauzu. Imao sam problem sa računarom, tačnije punjačem, tako da za pedesetak minuta koliko 7 godina stara baterija može da izdrži nisam stigao da prečešljam tekst, izvučem sličice iz filma i objavim sve. Takođe, želim da odgovorim na jedno od pitanja koje se ponavlja. Osim ako ih ne gledam sam, izglasane filmove ne gledam redom kojim su izglasani. Film biram u dogovoru sa onim sa kojim ga i gledam. Tako da ne mogu da vam garantujem kojim će redosledom biti šta komentarisano. U svakom slučaju nikada na gomili nemam više od 6 izglasanih filmova tako da će svaki od njih relativno brzo doći na red. Jedna mala novina će biti to da ću od sledeće ankete upisivati prethodnog pobednika. U grupi izglasanih koji će biti komentarisani su: "Santa Sangre, Lock Stock and Two Smoking Barrels, La Dolce Vita, For a Few Dollars More, Lolita i Frida. A sada na Pasje Popodne.

Veliki umetnici uspevaju od običnih stvari da naprave remek dela. Recimo, veliki pisac vam može pisati o nečemu uobičajenom a to reći na neki poseban način kojim će vam ispričati mnogo više od onog što zapravo i kaže. Veliki slikari će uhvatiti lepotu jednog običnog dana. A jedan veliki režiser je uspeo da nam režira film po istinitom događaju koji je najobičnija farsa i opet, uspeo je da nam u toj farsi ispriča neke velike stvari. Već u ovom uvodu treba da vam je jasno zašto ne mislim da je ovo više od odličnog filma i zašto ne smatram da je ovo neko veliko remek delo. Šta god nam ovaj film pričao, koliko god da je ova gluma maestralna, u centru svega je jedan najobičniji cirkus, gluparija koja je imala sreće da film po njoj režira Lumet. Bilo ko slabijeg talenta od Sidnija bi napravio nešto što bi bilo sutradan zaboravljeno. Ovako imamo jedan veoma dobar, gledljiv film koji uspeva ipak da nas uključi u ovu šaradu dajući nam nešto veće od nje same. 

Retko koji film nam je doneo realističnu paniku pri pljačkanju banke. Ne mislim na onu frku pucnjave, strahovanja za život ili tako nečega. Mislim na paniku običnog čoveka koji nije uverzirani pljačkaš, koji nema drugi izbor da ostvari ono što želi nego ovaj. Pasje Popodne nam daje upravo takvu situaciju. Kada običan čovek krene u ovako nešto, ne možete očekivati savršeno ispunjenje planova. Ovde vidimo da neko odustaje, ovde vidimo da se pljačkaši ne ponašaju kao i svi ostali u filmovima koje smo gledali, ovde vidimo da su to ljudi koje viđamo u svojoj okolini. Time što nam daju običnog čoveka, daju nam šansu da se lakše vežemo za njega. Ta trapavost u postupanju konkretno glavnog lika, pljačkaša kojeg tumači veliki Al Paćino, jeste njegova slabost koja nas nasmeje ali je u isto vreme i kvalitet koji nam dozvoljava da priđemo ovom čoveku i zatražimo razlog svega. Upravo ta njegova slabost odaje čovečnost i razumevanje. Ako neko ima te dve osobine, verujete li da je iskreno zao? Dakle, dobili smo maestralan pokazatelj da čovek može da se poveže i sa prestupnikom, da može da ga razume i da nađe opravdanje za njegov postupak. 

Stvar je u tome što ljudi vole žrtvu. Čovek koga gledamo je jasno prestupnik ali ako daš ljudima da se povežu sa njim, da čuju njegovu priču, lako mogu da uvide da je i on žrtva u svemu. Vijetnamski veteran, loše zarađuje itd. Cela farsa prerasta u sukob ovog čoveka sa policijom gde ovaj čovek od jednom postaje glas naroda. Kako? Prvo, imamo suprotstavljanje sa policijom kao suprotstavljanje sa vlašću. Realno, običan čovek je uvek protiv vlasti. Soni (Paćino) pridobija ljude na svoju stranu upravo otporom prema nečemu takvom. Na to, pominje bolnu tačku ove policije, čuveni slučaj kada je njihovom greškom stradalo mnogo nevinih. Vlast je na neki način pokazala koliko su životi ljudi nebitni a jedan običan čovek se suprotstavio takvoj vlasti. U toj maestralnoj sceni, dobio je pažnju mase a iznošenjem problema običnog čoveka postao je glas naroda. -

Naravno, sam slučaj dobija veliku pažnju u javnosti i kreće utrkivanje za što boljim izveštavanjem. Zapravo u tom segmentu, film pokazuje kako je sve u našem životu šou. Budimo realni, danas se novine služe svim i svačim. Bilo mi je muka kada sam čitao brojne članke o nedavnom ubistvu devojčice. Te pesničke slobode u pisanju teksta normalna novinarska kuća bi kaznila doživotnom zabranom pisanja. Televizija i mediji jednostavno svaki detalj iz naših života žele pretvoriti u šou, u zabavu najprimitivnije vrste. Nema tu časti, nema tu vrednovanja osobe. Tu je samo ono što možeš da iskoristiš da bi privukao pažnju tj. da bi ostvario što veću zaradu. Mediji nisu bili tu da saslušaju Sonijevu priču. Bili su tu da od Sonija naprave nešto što oni žele da ljudi vide. Zapamtite, kada god čitate o nekom bombastičnom događaju, kada god slušate ili gledate izveštaj o njemu, posmatrajte to sa rezervom zato što uz to što vam daju postoji i prava verzija tog događaja. 

Kada se ovo sve već pretvori u farsu, kada vidimo suludi razlog pljačke, imamo i tu blesavu ljubavnu priču. Elem, tu bih prokomentarisao samo ono najbitnije a to je da je naprosto genijalno šta smo sve spremni učiniti za ljude koje volimo. Tu nema blama, nema biranja sredstava, nema razmišljanja o neuspehu, nema pomisli na kajanje, samo spremnost da dođeš do cilja i usrećiš nekog koga voliš. Elem, vidite li sada Lumetov talenat da vam u farsi ipak proda nešto odlično. Takođe, odličan je odnos između Sonija i Sala (Kazal). Sal zna šta Soni radi i zašto to radi. Zašto se upušta u ovako nešto? Iz istog razloga zbog kog Soni uleće u celu ovu priču. Ne postoji nešto što ne bismo učinili za ljude koje volimo. Moram ovde da pomenem i Kazalovu odličnu glumu. Kada pogledate da je glumio u nekim velikim filmovima, shvatite da je ovaj čovek malo potcenjen. Sa ovom svojom izbezumljenošću i nekim ludilom koje krije u pogledu, čovek nam je sve ispričao o svom liku iako skoro ni reči nije rekao. 

Rekoh da nema šta ne bi učinili za ljude koje volimo. Najgora stvar je što upravo te ljude koriste kao oružje protiv nas. Prvo, tako nas boli najviše. Sama činjenica da je neko povredio nekog koga voliš, sama činjenica da možda nisi uspeo da zaštitiš nekog, pa čak i da si možda kriv za to što je nekom koga voliš nanešeno zlo, dovoljan je poraz koji može da poremeti tvoje funkcionisanje. Drugi problem u tome je što ako radimo nešto loše, to obično krijemo od dragih ljudi. Jedino pred njima mi bi osetili stid ukoliko bi oni saznali šta činimo. Policija koristi Sonijeve žene, decu i majku. Zašto? Zato što će ga tako naterati da misli da ostaje bez svih njih. Ako je i u njihovim očima on taj koji je loš, onda je potpuno poražen. 

Elem, Soni postaje glas naroda i postaje heroj. Međutim, kada si na vrhu, jedna greška je dovoljna da ti svi okrenu leđa, da ospore sve što si učinio. Ne mora to čak biti ni greška, dovoljno je da se protiviš nečjem mišljenju, da ne budeš po volji. Ne možeš tu lako sakriti slabost, ipak si meta, dostupan si svima. I u ovoj farsi Lumet je uspeo to da proda kroz priču. Prosto je mučno kada vidite kako ljudi polako okreću leđa ovom čoveku. To je karakteristično za nas ljude, teško oprostimo, teško razumemo, lako okrenemo leđa. Što je najgore, ne odlutamo odmah, već ako možemo da zadamo udarac, zadaćemo ga. Dovoljno je da neko načne, svi ostali će ići da dokrajče. I onda vidimo ovde obične ljude koji lako odlutaju od svojih heroja a vidimo dva prestupnika koji neće da izdaju jedan drugog. 

Sjajno je ovo izrežirano, odlično odglumljeno ali jednostavno, prevelika je ovo farsa za mene da bi Pasje Popodne bio veliki klasik. Prva polovina filma je maestralna dok u drugoj polovini sam cirkus od priče jednostavno ne dozvoljava filmu da ostavi trajan utisak i zablista u punom sjaju. Bez obzira na to, reč je i dalje o veoma dobrom filmu majstora koji nam je doneo klasik poput 12 Gnevnih Ljudi.

Zanimljivosti:
Pljačkaš po kom je snimljen film, John Wojtowicz, gledao je film Kum kako bi dobio ideju za pljačku. Oba glavna glumca iz ovog filma glume i u tom filmu. Kada Soni pita Sala gde želi da ide, Vajoming je Kazalova ideja. Paćino nije imao pojma šta će Kazal da kaže. Najveći deo filma je improvizacija. Tokom snimanja, kako bi došao u karakteristično stanje, Paćino je vrlo malo spavao. Pravi pljačkaši su našli $213,000 za razliku od ovoga što vidimo u filmu. Kazal je dobio ulogu na insistiranje Paćina iako je Sal koji je učestvovao u pljački imao 18 godina. Sve scene koje su snimane napolju, snimane su po hladnom vremenu. Da se ne bi videla para koja izlazi iz usta, glumci su pre snimanja držali led u ustima. 

Originalni naslov je trebao biti Boys in the Bank. Pravi incident je postao reper policiji kako se treba nositi sa situacijom koja uključuje taoce. Trebala je biti snimljena scena u kojoj se Soni oprašta od svog ljubavnika gde bi se oni poljubili ali Paćino je to odbio smatrajući da bi ta scena umanjila značaj scene gde njih dvojica razgovaraju telefonom. Sidni Lumet je poznat kao režiser koji voli da brzo završava posao pa je snimanje završeno 3 nedelje pre roka. Tokom snimanja, desilo se jednom da je Paćino kolabirao od umora i morao je biti zbrinut u bolnici.

Naj scena:

Attica, Attica...

Moja ocena: 7/10