Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde . Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

четвртак, 28. фебруар 2019.

The Wife (2017)


Kod nas nazvan: Žena
Žanr: Drama
Režija: Björn Runge
Glumci: Glenn Close, Jonathan Pryce, Max Irons...

Priča:
Žena preispituje životne odluke dok je na putu u Stokholm sa suprugom, gde on treba da primi Nobelovu nagradu za književnost.

Moj osvrt:
Nekako sam znao šta će se desiti sa ovim filmom. Lepa je ideja da hoćeš da pokažeš koliko je zapravo velika uloga supruge u uspesima njenog supruga. Moglo je ovo da bude posvećeno svim divnim suprugama i njihovoj neizmernoj podršci. Moglo je ovo da bude ljubavna pesma za sve te divne žene bez kojih ne možemo. Ali jebiga, zašto bi to neko pravio u ovo vreme. Ovo je vreme koje zahteva jebenu žrtvu, jebeni spetkakl, jebene borce za ljudska prava, prava žena, prava manjina, prava levog komarčevog jajceta. E takvi će se hraniti ovim filmom. Mi koji iskreno volimo film ćemo ostati gladni. 

Početak je razvučen. I to dobrano. Ono što je dobro je ljubav koju čovek pokazuje prema svojoj ženi. Sa njom deli momente svog uspeha i nekako se vidi ljubav koju gaji prema njoj. Ali ceo taj uvod gde on takve stvari ponavlja milion puta i ceo taj put do Stokholma i početno vrdalanje ne pričaju ama baš ništa. Film nas dobrano uspava. 

Dobro nije baš da nema tu ničega posebno. Ima jedan genijalan odnos pisca sa svojim nadrkanim sinom. Zašto je momak nadrkan? Ne zna. Ne znamo. Napisao je priču pa je utripovao da se tatku jako ne sviđa pa se svađa sa tatkom umesto da ga jebeno pita šta misliš o mojoj priči. I te njihove svađe su plod čistog scenarističkog imbecilizma. Kada ova dva čoveka konačno propričaju, u dve rečenice je rečeno nešto što je učinilo sve rasprave nepotrebnim. Zašto sam ja to morao da gledam? Ovakav lik sina idiota je nadasve nepotreban u filmu. A ne, čekaj, potreban je. A zašto? Pa da nastupi super keva, D Žena koja će da reši sukob između sina i supruga svoga. Mnjah. 

I onda se film vraća u prošlost. E to je bilo jako bolno gledati. Prvo, naš književnik u prošlosti je najneubedljivija verzija profesora, pisca, homo sapiensa, amebe, bilo jebeno čega. Ovako mrljavo napisan lik, ovako tunjavo odglumljen se retko viđa. Barem su se potrudili oko glumice koja je mlađa verzija D Žene. Ona je skroz ok i ubedljiva u onome što radi. Ali ovaj tunjavac, pa to majka hrani na kašičicu do fakulteta. ŠTAEOVO BRE?! Kakve floskule ovaj izgovara, kako je ovaj lik nevezan za književnost i za bilo kakvo smatranje. Ovo je školski primer kako ne treba. Ovo je uvreda za svakog profesora i pisca na planeti a i šire. 

I ljubavna priča iz prošlosti pokazuje nula uloženog truda. Respekt za ljubav koju žene imaju ka nama muškarcima, ali koliko god sam se trudio, nisam našao ovde ništa da se voli. Jebiga, nisu nam dali ništa sem metilja koji ume da govori i ima frizuricu. Ali neee, zašto mora da nas iko ubeđuje u nešto. Pa mi sve treba da primamo zdravo za gotovo. Ko nas jebe kad moramo da razmišljamo? Više ljubavi se vidi u tri sekunde bilo koje scene gde su ovo dvoje stari nego u toj strasnoj i ludoj mladosti. A šta je dovelo do takve ljubavi u starosti - da ga jebi ja nisam skapirao. 

Odnos koji vidimo kod ovog para u sadašnjosti a njihovoj starosti je jako lep (uglavnom). Mnogo finesa se tu vidi i to finesa koje vidimo kod starih bračnih parova koji se zaista vole. Neke scene zaista razoružaju. U nekim scenama vidim moju majku i mog oca, u nekim scenama vidim sebe i suprugu u starosti. Film je povremeno zaista lepa životna priča. Šteta što to nije bila namera ljudi koji su pravili film. 

Prvi veliki problem ovo dvoje u starosti su jednostavno svađe koje su došle 20 godina kasnije. Ako ovo dvoje vratite 20 godina u nazad, te svađe bi imale efekat, imale bi temelj i njihove emocije bi bile na mestu a verujem i vrhuncu. Ovako pomisliš, šta ste jebeno čekali do sad sa ovim. Ili, ček, ovo izgleda kao da se neko od njih setio da je bio nervozan na ovo drugo pre 20 godina. Neprirodno je to, braćo i sestre. Ali jbg, cilj filma je da napravi savršenu žrtvu umesto da veliča D Ženu. 

Svidele su mi se neke scene u kojima se vidi da D Žena pazi na svog supruga. Budimo realni, naše divne supruge su anđeli koji paze da smo čisti, sređeni, da ne obučemo kravatu na trenerku, da nam je sve spakovano za put i bez njih je, realno, haos u glavi i životu. To film prikazuje samo donekle dobro. Zašto donekle? Zato što ovde imamo super D Ženu i jebenog parazita koji ne ume ni nos da obriše. Film namerno pravi savršenu super ženu i super idiota nesposobnog za bilo šta. E sada, da bi super savršena D Žena ceo život na leđima nosila super D idiota, morao si da mi daš razlog zašto bi taj super D Idiot bio voljen od ove super D Žene. A ne, to mi nisi dao. Pa jebigica. 

Već iz ovog prethodnog je jasno šta je altimet tvist, majdnbrejking obrt koji šokira, plot tvist genija... PRRRRRRRRRD. Deo filma se nadam, u fazonu "ma neće valjda, nisu toliki baš idioti". Kad ono međutim. Jesu idioti. Veliki idioti. Ne bih imao ništa protiv ovoga što su izveli da su mi dali validan temelj za to. Nema temelja u priči o idiotu i super D Ženi. ZAŠTO MI NISI DAO ČOVEKA VREDNOG MAKAR MALE ŽRTVE? Ceo film mi praviš sa namerom da mi serviraš kako je žena kolosalna žrtva a muškarac parazit. Žena se žrtvuje za muškarca neretko i zaista im treba napraviti odu zbog toga. Ali pokaži ljubav prema toj žrtvi, uzdigni je na pijadestal zbog svih stvari koje pravi za svog supruga. Ma jok, bolje ovako. Daj da napravimo idiota i super D Ženu. To je upečatljivije. Žena je tako jadnija. 

Film je mogao da poentira na gomili pravih stvari. Na tim pravim žrtvama koje žena čini za uspeh svog supruga (kažem supruga ne idiota), na momentima kada ona čini njega srećnim i kada je njemu bitno da on čini nju srećnom. Ovde se on 100 puta zahvaljuje ženi ali to nema poentu, nema temelj, nema ništa zato što njegova reč ne vredi ni pišljiva boba. Hajde sad da se vratimo na Blistavi Um i zahvalnost koju čovek na kraju pokazuje svojoj supruzi. TADA NJENA UŽASNO VELIKA ŽRTVA BLISTA U SVOJ VELIČINI. Tada bih oženio Dženifer Koneli istog sekunda. (Dobro, oženio bih je uvek da nisam ženjen ali tada posebno). Kada ti se idiot zahvali za nešto što si uradio, to baš i nije tako bajno i sjajno. Vidite razliku kada film pravi neko zapravo pametan i kada je pravi neko sa agendom, sa namerom da hrani pacijente koji se kao bore za neka prava? Za mene bi ovo da sam žena bilo jako uvredljivo. Ovo ne veliča ženu, ovo je koristi. Ne verujete? Pogledajte scenu u kojoj D žena svesno zanemaruje dete da bi pomogla D idiotu. To nije žena koju gledamo ceo film ali jebiga, ta scena je tu da još više nervira. E tu treba da su vam jasne namere filma.

Glen Klouz je bila kandidat za oskara zbog ovog filma. Koliko god film bio užasan, ona je sjajna. U filmu koji prosto pršti od teatralnosti uspela je da bude prirodna u svakoj sceni, uspela je svaku emociju da odglumi baš kako treba bez ikakve trunke preglumljivanja. Uspela je da unese toplinu u gomili scena. Uspela je da podigne kvalitet skoro svake scene. Uspela je da bude D žena u filmu koji nije priča o ženi već o karikaturi. Četvorka je realna ocena filma, samo zbog nje i njene glume dajem mu peticu. 

D Žena je planski napravljen film, nema tu šta. Jeste me razbesneo nekoliko puta ali me je povremeno i ugrejao, povremeno nasmejao i podsetio na pravi život. Ali jbg, pravi život ne donosi spektakl ni kolosalnu lovu pa mora da se pravi isforsirana priča bez da se da temelj za bilo kakvu veću odluku. Ne mogu da zažmurim na ovo. Ne mogu da verujem da u drami ti ne možeš da napišeš dobar, NEŠABLONSKI odnos između oca i sina. Ne mogu da verujem kad imaš tako dobar odnos između muža i žene da moraš da ga usereš isforisranim glupostima koji degradiraju i taj sam odnos i likove. No, kakav god film bio, Glen Klouz blista. Veliko poštovanje za nju. Ostalo je za zaborav.

Zanimljivosti:
Eni Stark koja glumi mladu Džoan je ćerka Glen Klouz. Iako se radnja filma odvija u Stokholmu, film je sniman u Glazgovu. Glen Klouz je želela Garija Odlmena za ulogu njenog supruga ali on nije bio dostupan. Film je zasnovan na istoimenoj knjizi Meg Wolitzer.

Naj scena:

Razgovor sa unučetom. Toplo, ljudski i pokazatelj šta je film trebao da radi.

Moja ocena: 5/10

уторак, 26. фебруар 2019.

The VVitch: A New-England Folktale (2015)


Alternativni naziv: The Witch
Kod nas nazvan: Veštica: Narodna Priča Nove Engleske
Žanr: Horor | Misterija
Režija: Robert Eggers
Glumci: Anya Taylor-Joy, Ralph Ineson, Kate Dickie...

Priča:
1630 u Novoj Engleskoj, porodicu razdiru sile veštičarenja, crne magije i posednutosti.

Moj osvrt:
Pre izvesnog vremena, Davor Timotić (autor legendarnog bloga http://hororfilmovi.blog.rs/) mi je poslao kratke horor priče koje je napisao. Lepota njegovih priča je bila u tome što su zasnovane na našem folkloru. Davor me je u tim pričicama lepo počastio nekolicinom atmosferičnih, jezivih i nadasve memorabilnih scena. Zapitao sam se, zašto se niko nije toliko bavio folklorom u hororu. Još kao klinac sam slušao nebrojene priče od kojih mi se i dan danas diže kosa na glavi. Sem Leptirice ne sećam se ni jednog filma posvećenog tom nekom folkloru. Na moje oduševljenje, The Witch izgleda kao nešto takvo.

Priča se bavi porodicom koja se doselila iz Engleske u Ameriku. I oni se na neki način sve vreme bore: bore se da se priviknu na nov dom, bore se protiv nevremena, prirode, bore se protiv zla, bore se za očuvanje same porodice. Ta njihova borba (čitaj patnja) je prisutna od prve do poslednje scene. 

Naravno, najveći protivnik je zlo, zlo koje je sveprisutno. Možda najupečatljivije je kako zlo prosto izlazi iz same prirode. Vreme je tmurno i zasta stvara neku mučnu atmosferu. Usevi su truli i najavljuju glad. Šuma izgleda jezivije od većine čudovišta koja ste videli na filmu. Sam pogled na nju nosi kolosalnu pretnju i svesni ste zla koje se tu nalazi. Scene u šumi su prelepe scene horora. Setite se šume u Blair Witch project - ova je jezivija. Naravno to je izrežirano kako treba pre svega i zbog toga postoji taj utisak. Na kraju tu su i životinje koje nose deo svog horora. Ono što bih naveo kao možda mali nedostatak, bilo je potrebno još više ovih pretećih, jezivih scena. Ne kažem da ih filmu manjka, daleko od toga. Ali s obzirom na kvalitet filma, moglo i moralo ih je biti još. 

Naravno, porodica je jako religiozna i tema religije je neizbežna kroz celu priču. Ono što je za mene oduševljenje, to su molitve. Pazite, ja kao ateista sam u najboljem slučaju ravnodušan na molitve u filmovima. Ove molitve su bukvalno vrhunac scena u kojim su postavljene. Kada se neutešna majka moli, tu vidimo nepobedivu patnju. Kada se porodica moli nad bolesnim, posednutim dečakom, ta moliva izgleda kao egzorcizam a na to prikazuje beskrajan očaj ljudi koji se mole. Kada se otac moli za spasenje svoje dece, mene je kao roditelja to i te kako dirnulo. Iako je čovek prikazao vrhunsku glumu u celom filmu, veliko poštovanje Ralfu Inesonu za tu scenu. 

Skoro u svim današnjim hororima nemamo dramu. Ako je imamo, to je patetično serendanje koje je irelevantno za bilo šta. Ovde je druga priča. Imamo veliku dramu jedne porodice i imamo horor koji se rađa iz drame. Svi likovi su bitni. Svačija sudbina i uloga su bitni za priču. Svi likovi su odlično osmišljeni, napisani, odglumljeni. Njihova drama je užasavajuća. Pravi ljudski horor. Kao što rekoh, religija je jako utkana u samu priču i mene je sve ovo jako podsećalo na priču o Jovu. I ovde ćemo videti nešto slično no da li će i ovde poput Jova osoba moći da prihvati to i ne okrene se od Boga? Pogledajte, zašto bih vam odavao taj veličanstveni momenat. 

Pročitao sam dosta komentara da je film dosadan i razvučen. Ok, ako volite Conjuringe (skup horor scena bez jebene priče, logike ili mozga) onda ovo svakako nije film za vas. Ovo je pre svega film, pa onda horor. Ja ovde nisam video ni jednu jedinu razvučenu scenu niti scenu viška. Naprotiv. Meni bi bilo draže da je ovo dodalo još koju horor scenu i potrajalo još malo. Ako vas drama "smara" onda su gimici poput Bird Boxa i Quiet Placea vaša šoljica čaja. U tom slučaju nemojte mi pričati da je ovo sporo i dosadno. Vas priča ne zanima. 

Sam soundtrack nije bogat, ali su melodije pozicionirane i izvedene fantastično. Kada scena doživljava svoj vrhunac melodija počinje i onda zakuvava, zatamni, natera vas više da se plašite. Znate li šta je najlepše? Većina filmova bi vam ovde dala dlakavu bulju - tačnije ništa. Znate ono, zakuvava zakuvava pa se ništa ne desi ili nije to što misiliš. Ovaj film vam da svaku scenu do kraja. Videćete krv, videćete smrti koje vam sigurno neće pasti lako, na kraju videćete i Vešticu i to ne skriveno i ne samo u jednoj maloj scenici. Veliki respekt za ovaj film. 

Kada je sam kraj u pitanju, dopada mi se što jeste iznenađujuć ali nije došao niotkuda. Ne volim kada mi film sve vreme nagoveštava jedno i onda me kao iznenadi drugim, obično se pokakivši na sve što je pričao dotle. Ako se film zove Veštica, daj mi tu vešticu (dobijemo je u prvih par minuta već). Ako već gledate dramu kako treba, ako imate u vidu stanje u koje čovek dolazi posle svih onih dešavanja i kriza, onda je ovaj kraj prajsles. Odluka koja se donosi je velika. Možda je film trebao samo malo to da naglasi. No, odluka je jedna moralna dilema i teško je suditi o njoj. To kažem pre svega što je nepojmljivo staviti se u ulogu osobe koja mora da donese tu odluku. Ne možeš osuditi kakva god odluka bila. 

U moru šablonjara, glupavih Conjuringa, idiotskih Bird Boxova, rimejkova, tinejdžerskih sranja pojavi se ovakav horor. Odlična drama sa odličnim likovima, perfektno odglumljenim. Ne pomenuh da likovi pričaju tim starinskim engleskim koji je pričan u periodu u kom se radnja filma i odvija. Pogledajte onda koliki trud je tu uložen. Horor je odlično protkan kroz celu priču. Scene horora su, ako smem to tako nazvati, prelepe. Konačno je došao film koji nam nudi nešto originalno. Najlepše od svega, to je ona priča iz folklora koju sam toliko željno iščekivao. U moru današnjih sranja, neko se odvažio da napravi nešto ovakvo. I zbog toga, i zbog svojih kvaliteta, za mene je The Witch odličan film. Možda mu fali malo više dubine da bi bio epski ali bez obzira na to, uživao sam u svakom njegovom momentu.

Zanimljivosti:
Postojala je ideja da se snimi više scena sa Crnim Filipom ali životinja nije bila dovoljno istrenirana za tako nešto. Dijalozi su zasnovani na spisima nastalim u vreme u kojem se radnja filma odvija. Stiven King je izjavio da je prestravljen ovim filmom. Zec se često pojavljuje u filmu. U kolonijalnoj Engleskoj, zečevi su smatrani za magična bića. Neretko su povezivani sa vešticama. Hram Satane je bio oduševljen ovim filmom. Njihov predstavnik Džeks Blekmor je nazvao film "impresivnom prezentacijom Satanizma". Čarli (Crni Filip) je tokom snimanja jednom udario Inesona u grudi i naneo mu velike povrede. Filmsi debi Ane Tejlor-Džoj.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 8/10

уторак, 19. фебруар 2019.

Bird Box (2018)


Kod nas nazvan: Kutija za Ptice
Žanr: Drama | Horor | Naučna Fantastika| Triler
Režija: Susanne Bier
Glumci: Sandra Bullock, Trevante Rhodes, John Malkovich...

Priča:
Pet godina pošto su se pojavila misteriozna stvorenja i naterala većinu ljudi na samoubistvo, majka i njeno dvoje dece očajnički traže sigurno sklonište.

Moj osvrt:
Ako niste čitali pekićevo Vreme Čuda a želite da ga pročitate, preskočite ovaj pasus jer ide spoiler jedne od priča. Elem, u Vremenu Čuda Pekić je uzeo čuda koja je pravio Isus i nastavio priče realno, ljudski i uverljivo. Postoji priča o slepom čoveku kome je Isus pomogao da progleda. Kada je čovek video šta ga okružuje, kada je uvideo sve ono što slep nije mogao, sam je sebi iskopao oči. 

Zašto sam sada ukratko prepričao ovu priču? Zato što sam imao utisak da će Bird Box napraviti neku simboliku koja će jako podsećati na nju. Čak nije moralo biti toliko snažno. Moglo je biti zagonetno kao Martyrs, da se jebeno pitaš šta to vide ljudi ovde pa ih natera da sebi oduzmu život. Ali neeee, Bird Box ostaje samo fora. Bird Box je jedan od najjadnijih pokušaja da nam se proda pametna priča koja kao u sebi nosi simboliku. Bird Box nije bulja. Iz bulje su izašle zanimljivije stvari od ovoga. 

Elem, ljudi ne smeju da pogledaju u ta neka stvorenja koja su se pojavila niotkud, ne idu nikud a evo ih ovde. Ako ih pogledaju ode glava. I sada se nekoliko likova obrelo u jednoj kući. U kući su bezbedni jer su zatamnili prozore i jebiga, ne vide šta se napolju zbiva. I pogledajte sada ovo, oni vise u toj kući i okolini i mi smo naterani da gledamo to mučenje ceo film. Nema razvoja likova, nema razvoja priče, nema dodatnih stvari koje treba da zakomplikuju ili začine misteriju. Film nam je sve dao i pre nego što smo počeli da gledamo. 

Ceo film kao nešto preti našim likovima a oni se mučenici trude da ne gledaju. E sad to malo podseća na Quiet Place gde likovi nisu smeli da proizvedu zvuk. Ali ovo ovde je tupavo za medalju a nema ni t od tenzija koja postoji u pomenutom filmu. U prvom minutu mi znamo da likovi ne smeju da pogledaju i sve se svodi na to, pri čemu, čak i kada pogledaju, vidimo samoubistvo i to je sve. Wow, strašno, vidi lik je otvorio oči i sad će da skoči sa zgrade. To nikad nisam video na filmu. 

Čekaj, zar nije postojao sličan film, gde vidimo seriju samoubistava a ne znamo razlog. O da, vazda popljuvani The Happening. Pre ću gledati taj film 10 puta nego ovo bulažnjenje. Tamo su barem razvijali priču, koliko god ona bila možda besmislena i tupava. Barem su nam dali nešto. Bird Box ne da ništa. Bird Box je jedno veliko, predvidivo ništa. 

Zapitaš se nekad zašto ti poznati glumci glume u ovakvim nedelima. Sandru Bulok nisam nikad smatrao za neku sjajnu glumicu ali ženo imaš ime, što ti ovo treba? A lova? Pa dobro. Film odlično traći Malkoviča. Iako ima par bravura gde nas pridobije humorom, njegov lik je šablonski da ne može biti šablonskiji. Jedini koji mi se koliko toliko dojmio je Trevante Rhodes (Moonlight). Ostale samleti u kobasice i prodavati u po cene. 

No da se vratimo na priču. Zašto stvorenja koja imaju neverovatnu moć ne mogu da uđu u kuću, razbiju proz0r, dođu do ljudi nekako? Zato što... Zato što jebiga, zašto moraš da pitaš to? Zašto ne ubiju ljude na neki drugi način već ih teraju da otvore oči. Zbog čega ljudi oduzmu sebi život kada ih vide? Šta su to videli? Ne, ne moraš da mi kažeš, ali moraš da mi daš nagoveštaj za šta je ovo vezano. Kao pomenuti Martyrs, ne moraš da znaš šta je otkrovenje, ali si znao šta je traženo, u vezi čega su pitanja postavljana, i ključno, šta je bilo pitanje. Ovde to moraš da prihvatiš eto tako. Fuck you, that's why. 

A rasplet braćo i sestre. Pa to je nešto. Pa to je pozni Koeljo at ic fajnest. To je traženje čuda u dlaci pod pazuhom. Kao ceo film nam zapravo aludira na nešto, nešto nam govori a mi to nismo sigurni. Kao film je pametan pa nas navlači i zajebava a mi ćemo da mu poverujemo da je pametan na kraju jer ne kontamo veličinu onoga što vidimo. Wow sve ovo je zapravo simbolika da nam se prikaže Sandrin put do toga da postane majka. Pa pa pa pa... pa ja sam sad majka. SINE NEBOJŠA!!!

Prosto sam se zapitao kako sam uspeo da napišem ovoliki tekst za film u kome se ne dešava ništa, nema ništa, ništa nam nije ispričano, nema likova, ništa ne valja, nema zapleta, nema misterije, nema simbolike, nema nade za čovečanstvo kad nam se ovo 'ladnih muda servira kao hit film. Ovo polijte benzinom, spalite, streljajte, naterajte da kleči na kukuruzu, udrite gajtanom od pegle, vežite đule oko noge i bacite gde je more najdublje i naterajte ga da sluša našeg ljubljenog preCednika 24 časa. Na kraju, hvala pivari Wychwood što mi je pomogla da lakše prođem kroz ova 2 sata torture. Što bi rekao gosn Hoki, pijem da je zaboravim. Živeli.

Zanimljivosti:
Sandra Bulok je zamolila Saru Poulson da igra njenu sestru u filmu. Tokom snimanja je otkriveno da Malkovič ume da na neki način dresira ptice koje su ga npr. slušale kada je tražio od njih da podignu nogu. Kada je nosila povez, Sandra Bulok je više puta udarila u kameru. Film je zasnovan na istoimenoj knjizi Džoša Melermana. Film je pokrenuo tzv. Bird Box Challenge gde su se idioti od ljudi kretali sa povezima preko očiju neretko zadobijajući povrede.

Naj scena:

Aj neka bude ovaj početni haos.

Moja ocena: 3/10

понедељак, 18. фебруар 2019.

Finding Forrester (2000)


Kod nas nazvan: Upoznati Forestera
Žanr: Drama
Režija: Gus Van Sant
Glumci: Sean Connery, Rob Brown, F. Murray Abraham...

Priča:
Mladi pisac pronalazi mentora u nepristupačnom piscu.

Moj osvrt:
Finding Forrester je film koji sam odavno želeo pogledati. Nekako mi se činilo da je to moja šoljica čaja. Priča o piscu i momku kojeg pisac treba da vaspita, obučava i savetuje bi meni kao bibliofilu trebala da legne lepo. Sama ideja nije nova, nije epohalna ali je imala sve preduslove da uspe. Zašto nije uspela, e o tome želim da pričamo. 

Prvo, filmu treba previše da bi došao do onoga što zapravo treba da nam kaže pa i kada dođe dotle, nismo baš sigurni šta mu je cilj. Zašto to kažem? Zato što imamo onu prežvakanu priču o izuzetnom klincu koji odrasta u teškim uslovima a na to je i tamnoput. Imamo taj njegov odnos sa piscem koji opet nema neku kolosalnu poentu. Sve je odrađeno sa pola truda, pola fokusa i generalno, film ostavlja utisak nedovršenosti. Jednom rečju, ovo je teško otaljavanje. 

No hajde prvo o dobrim stvarima. Kada se konačno pisac i momak upoznaju dolazi do tog uzajamnog čitanja, ako bih smeo to tako nazvati. Film se odlično igra ovim. Momak i Forester međusobno čitaju ono što su napisali i prvo, imamo taj deo gde čitaju samo delo. Drugo, imamo to da čitaju jedan drugog. Film se odlično nosi sa ovim drugim. Kroz pisanje, njih dvojica ne samo da se upoznavaju, već pokušavaju da promene jedan drugog što im na kraju i uspeva. To je jako lepo, i uz solidnu glumu to je jedino što je na zavidnom nivou. 

Želim da dodam još nešto oko tog uzajamnog čitanja. Forester je legenda zbog knjige koju je napisao i to mu svakako laska. Očigledan problem ovom čoveku je to što su ljudi prešli sa knjge na njega samog. Čovek ne želi da ga čitaju, analiziraju, dopru do njega. Sa druge strane, klinja dozvoljava Foresteru i to, u nadi da će postati bolji i da će ga to odvesti dalje. Dok je klinja otvoren ceo film, u Forestera je jako teško proniknuti i momak je jedini kome to uspeva. 

Ono što iritira ceo film je ta neka pozadinska priča o crnom momku koga niko ne smatra za ozbiljno kada je književnost u pitanju. Iako je momak enciklopedija po tom pitanju (ovde su čak malo i preterali). Druga stvar, on je crn, devojčica koja mu se sviđa bela pa to i nije baš najbolji par. Sledeće, otac bele devojčice je doktor, bogatun koji je neko mudo u školi u kojoj crni momak ide. Ima ovoga vazda, neću dalje. Vidite gde ovo vodi. Ovo jeste trebao biti film o odrastanju ali ne o prežvakanim, dosadnim, pregaženim, presmrdljivim temama. 

U odnosu između iskusnog pisca i pisca u nastajanju sam iskreno očekivao više pisanja. Ne vidimo ovde nikako kako Forester pokreće klinju i kako mu unapređuje pisanje. Sve je trik, varka, obmana. Ovde vidimo malo ritma pri kucanju na pisaćoj mašini i kao to je pisanje. Nešto kao što je Whiplash prevario ljude da je sviranje bubnjeva zapravo sportska disciplina i najbolji bubnjar je onaj koji najbrže udara. Ma daj. Daj malo osećaja, daj nečega. U smešnom Shadows in the Sun ima više tih dobrih stvari nego u ovom filmu koji je trebao biti ozbiljinji. Tamo imamo npr. scenu u kojoj Kajtel nabode momka u stomak kako bi mu objasnio da kada piše o nečemu, mora da zna o čemu piše, mora da zna kakav je osećaj. Ovde imamo brilijantnog pisca ali nemamo ni jednu prokletu scenu u kojoj se njegovo delo pa i samo pisanje, i sama književnost veličaju. Smešno i jadno. Tako da nema tu pisanja, samo druženje džangrizavog pisca i jednog brilijantnog momka.

Najbolji pokazatelj koliko je ovo promašeno je finale u kom treba da se poentira nečim što je napisano. Naravno, treba da se poentira čitanjem. Imaš glumca poput Konerija koji to treba da obavi. Šta bi moglo krenuti po zlu? Koneri krene da čita, to sve dobro počne i onda preko toga oni stave muziku i reakciju publike. Ha? Umesto da me izuseravaš od oduševljenja onim što je napisano, ti mi ostavljaš da gledam lica klinčadije koja su oduševljena. Woooow gle kako ovaj bubuljičavi bali na usta. Mora da je to što Koneri čita taaako dobro. Ma daj. Nisu mogli da nađu normalnog scenaristu da im napiše kratki tekst koji bi nas dirnuo. Ovo me je podsetilo na Last Chance Harvey gde imaš Dastina Hofmana i Emu Tompson i ne umeš da im napišeš dijalog već gledamo kako šetaju i slušamo muziku dok pričaju ono što je trebalo da nas obori s nogu. Loše je to, momak. Ne možeš da nastupaš sa "e ovo je super, majkemi". Ne verujem ti. Moram da čujem da bi me ubedio. 

Naravno da moraš da imaš prepreke u tom odrastanju ali ovde su umesto realnih prepreka stavili smrdljivo patetične negativce. F. Marej Abraham mora ponovo da glumi Salierija samo ovog puta patetičnog. Profa koji ne veruje da crnac iz Bronksa može da piše dobro. Wow, sjajan zaplet. Patetiko, eve me. UUUUAAAA. Dovoljno je da staviš prave probleme u film da bi se poistovetili sa likovima. Kada staviš ovako patetične, isforsirane negativce, to odradiš da iritiraš publiku. Umesto da mi daš život, daješ mi sapunjaru, daješ mi Gargamela koji se farba u plavo ne bi li se infiltrirao među štrumpfove kako bi dokazao da je veći štrumpf od njih. Jaka životna priča bokte.

Elem, klinja se upoznaje starijim, džangrizavim, nepristupačnim likom. Naizgled jedan brine o drugom a zapravo se tu rađa takav odnos gde je ta briga uzajamna. Klinja uspeva da dopre do ovog čoveka bez obzira na njegov karakter. Obojica iz te veze izlaze bogatiji, obojici taj odnos menja život. Ne samo da brinu i jedan o drugom, u ključnim momentima čine veliku stvar jedan za drugog. I jedan i drugi na neki način počinju gledati život drugim očima. Ne, ne pričam o filmu Scent of Woman. Pričam o filmu koji je uzeo istu ideju, isti recept ali je to sve jako loše smućkao. Iskreno, sa ovakvom idejom i temom je teže bilo omanuti. Ovim likovima je, uprkos silnim preprekama, to uspelo. Slava im.

Zanimljivosti:
Rob Braun je slučajno dobio ulogu. Došao je na audiciju za statistu kako bi zaradio nešto novca da plati telefon od 300 dolara. Van Sant ga je pozvao na audiciju za glavnu ulogu i on je uspeo da je dobije. Kada Džamal traži na računaru podatke o Foresteru, podaci koji se vide su oni koji pripadaju Šonu Koneriju. Tokom snimanja je otkriveno da Koneri ne zna da kuca na pisaćoj mašini tako da, kada se vide nečije ruke kako kucaju, korišćen je dubler. Forester je inspirisan Selindžerom (Lovac u Žitu) i Džon Kenedi Tulom (Zavera Budala).

Naj scena:

Čitanje

Moja ocena: 5/10

четвртак, 14. фебруар 2019.

A Quiet Place (2018)


Kod nas nazvan: Tiho Mesto
Žanr: Drama | Horor | Misterija | Naučna Fantastika | Triler
Režija: John Krasinski
Glumci: Emily Blunt, John Krasinski, Millicent Simmonds...

Priča:
U post-apokaliptičnom svetu, kako bi se skrila od monstruma sa osetljivim sluhom, porodica je primorana da živi u tišini .

Moj osvrt:
A Quiet place nije epohalan film ali je donekle drugačiji od onog što nam se servira u zadnje vreme. Najveći kvalitet je ideja da ljudi ne smeju pustiti glas ili napraviti bilo kakvu buku inače ode glava. Film je odlično gradio scene oko ove ideje ali je na žalost van toga ostao šupalj i bušan na sve strane. 

No hajde da krenemo od dobrih stvari. Prva od njih je tišina. Iskreno, prijalo mi je da gledam film u kom ljudi skoro da i ne puštaju glas. Mislim, pogledaj koliko stvari onda moraš da gestikuliraš, odglumiš i da budeš uverljiv. To povlači da ćemo ovde gledati dobru glumu, čak i od strane klinaca. Imao sam utisak da je ovde uložen mnogo veći trud da se snimi film skoro bez dijaloga nego u mnogim situacijama gde imamo pregršt teksta za izgovaranje. 

Uvod je jako efektan. Jasno vam je sve iz te kratke scene. Zapravo sve sem zašto su bosi jer sam siguran da postoji obuća kojom se ne bi pravila buka. No dobro. I sam uvod kulminira, za mene, za današnje uslove holivudskih horora, šokantnom scenom. Znao sam da će ona biti iskorišćena i za patetisanje ali nije to ni blizu one količine bulšita na koji smo navikli. 

Kako likovi moraju da održavaju tišinu, videćemo gomilu zanimljivih fazona. Doduše neki su baš preterivanje ali opet, neki detalji su odlični pa čak i jezivi. S obzirom da bračni par čeka bebu, scene pripreme su za mene kao roditelja užasno potresne. Još jedna dobra stvar toga što par čeka bebu je i to razmišljanje šta nas čeka. Ne možeš zabraniti bebi da plače kao prvo. Drugo, jezivo je u kakav svet ta beba dolazi. Kada je to održavanje tišine u pitanju, prosto je nerealno i da ceo dan ne lupite nečim ali hajde da prihvatimo to kao moguće i progledamo filmu kroz prste. 

S obzirom na ideju, tenzija se zasniva na jednoj te istoj stvari - ne smeš napraviti buku. Ali ako kažem da je to kreiranje tenzije odlično, onda možete zamisliti kakva je izvedba. Mislim, tenzija je prisutna od prvog do poslednjeg momenta filma ali stvar je u tome što se situacije menjaju i svaki put to izgleda novo. Tu mora da se oda priznanje filmu. 

Što se tiče kreatura koje su uništile naš svet, one izgledaju korektno. Čak je i bolja situacija kada ih vidimo tek delmično. Te pojave su dobre i lepo osmišljene. Recimo vidimo kandžu koja se hvata za nešto i grebe dok se prikrada nekom od likova. Ne bih da spojlujem previše tako da ću se zadržati samo na ovome. 

E hajde sada da se bacimo na probleme. Od svega dobrog, ljudi koji su pravili ovaj film su se zadržali samo na ideji. U finalu dominira preterano komplikovanje. Dolazi do neželjenih događaja koji izgledaju jako isforsirano. Film se trudio da ne patetiše previše i onda u finalu upravo na tu kartu igra. Najgore od svega je što ako uzmemo lik neme devojčice, tu je bilo dosta potencijala. Na kraju film ne poentira na njenu smelost, na neku neustrašivost već na njene mane, usud i sudbinu kletu. Meh. 

Hajde sad o kolosalnim rupama. Rekoh da ću zanemariti onu da ljudi uspevaju da ne prave buku. Hajde da gledamo zverine koje su za godinu dana opustošile planetu. Na kraju filma mi nije jasno kako nismo uspeli da ih razjebemo sa svim tim naoružanjima i naukom koje imamo. To nema nikakve logike. Možda bi i bilo logike da su te zverine neka inteligentna bića ali one su ovde samo da bi ručkale. Tu ih praktično možemo poistovetiti sa divljim zverima. I sad mi ljudi, te zveri koje samo čuju, nismo uspeli da eliminišemo? Jel me neko ovde zajebava? 

Odakle su došle te zveri? Ako su došle iz svemira, kako su došle. Mislim možete li zamisliti da npr. lav upravlja svemirskim brodom dok hijena sedi za računarom na palubi i određuje koordinate. Kako su te zveri sa onim ručerdama i kandžurama uspele da upravljaju takvim brodom? Pa sve i da mogu, ako su nas opustošile za godinu dana, što ne pale dalje? Ostanu li ovde, umreće od gladi. A šta ako su te zveri došle iz dubine zemlje? Eto ga, može i tako, jel da? Dobro, ako su došle iz zemljinih dubina da bi nas ručkale, šta su onda ručkale tamo dole. Vidite, šuplje i glupavo do krajnjih granica. Koliko god se trudio ne možeš popuniti rupe. 

Ceo film pratimo jednu porodicu. Samo u jednoj sceni vidimo nekog ko ne pripada ovoj porodici i ta scena mi je, iskreno, epskija od svih dotadašnjih. Sadrži veću emociju nego sve ove finalne patetične zajedno. Postavlja se pitanje, šta se dešava sa ostatkom sveta? Jel moguće da od celog pustošenja mi gledamo porodicu na jednoj farmici i okolini? Nije problem što likovi premalo pričaju u filmu. Problem je što sam film premalo priča. 

Ne bih dalje o rupama u filmu, ima ih previše. Skapiraćete ih i sami. Naveo sam samo one ključne. A quiet place je bez obzira na sve te propuste sasvim gledljiv filmić. Ako ništa, ne moram da gledam tupave tinejdžere koji su topovska hrana, ne moram da gledam Conjuringe gde je jedino bitno napraviti scenu a ko jebe priču, ne moram da gledam rimejke (dalekobilo). Pored svih mana, prijalo je malo tišine, dosta tenzije, dosta solidne glume. Šteta što nisu malo mozgali o ovome, dobili bi sigurno jedan od boljih horora zadnjih godina.

Zanimljivosti:
Krasinski je sam igrao čudovište u nekoliko scena. Millicent Simmonds je gluva još od kada je bila beba. Razlog toga je prekomerna doza lekova. Originalni scenario je sadržao samo jednu rečenicu koja se izgovara. Scena porođaja u kadi je snimljena iz prvog pokušaja. Čak je i Emili Blant posle režiserovog "Cut" pitala "Šta ćemo ručati?". 

Krasinski je izjavio da mu je najveći kompliment pohvala Stivena Kinga. Za potrebe snimanja je kupljeno 20 tona kukuruza i unajmljeni su farmeri da ga uzgajaju. Prva scena je snimana na kraju jer je Krasinski tada trebao imati najkraću bradu pa je bez problema mogao da je skrati. Originalni plan je čak bio da se film i ne titluje. Džon Krasinski i Emili Blantu su muž i žena i u stvarnom životu. Oni imaju dve ćerke.

Naj scena:

Susret

Moja ocena: 6/10