Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

среда, 29. октобар 2014.

Nobi (1959)


Fires on the Plain (1959) on IMDb
Alternativni naziv: Fires on the Plain
Žanr: Ratni | Drama
Režija: Kon Ichikawa
Glumci: Eiji Funakoshi, Mantarô Ushio, Yoshihiro Hamaguchi...

Priča:
Poslednjih dana Drugog Svetskog Rata, ostaci japanske vojske su ostavljeni bez komande i suočavaju se sa neminovnim gladovanjem.

Moj osvrt:
Nobi je film koji me je prilično podsetio na Jakovljevićevu "Srpsku Trilogiju". Pre svega zbog tih mračnih scena izmučene, gladne propale vojske i zbog atmosfere koju sve to neminovno nosi. Nije sporno da je ovo opasno jeziv film ali isto tako nije sporno da nije lak za pogledati. On sadrži dobru kritiku kada je rat i kada su ljudi u ratu u pitanju ali isto tako mi se čini da je možda malo više crn i propustio je da pokaže da čovek možda može biti i veliki. Ok, nije mu to bio cilj tako da mu ne možemo ni uzeti tu činjenicu za zlo. S obzirom na mrak koji film sipa, možda bi tu bila i neka, uslovno rečeno, svetla scena koja bi u tom slučaju donela drugačiju emociju. Kako god, ovo je prilično crn film. 

Prvo se razmatra položaj bolesnog čoveka u ratu. Elem, tu ne možemo pričati samo o ratu. O bolesnom čoveku sistem ne želi da brine. Bolestan čovek je onaj koji mu ne može doneti zaradu i kao takav, on je veliki teret. Upravo to i gledamo ovde. Sve dok može da iskoristi čoveka, sistem će ga i "trošiti". Kada ga u potpunosti potroši tako da on više ničemu ne služi, tada će ga i ostaviti. Sistemu je nepotreban a sam sebi je takav čovek suvišan. Za tako "potrošenog" čoveka može brinuti samo drugi čovek. Naravno da takvi brižni nisu brojni. Oni koji brinu za druge su isti oni koji će dobrog čoveka podići iznad politike, konvencija, religije, zakona i bilo čega drugog. To su oni koji veruju u čoveka a Nobi nam govori da u ratu takvi ne postoje tj. ne postoji vera u čoveka. Ne pomenuh da ceo film mi pratimo izgladnelog bolesnika. 

Filmovi nam obično izdignu barem jednu osobu iznad drugih. Nobi nije takav. Nobi nam daje jednog od svih. Kroz ovog čoveka gledamo većinu. Da li nam on na neki način govori da ne postoji čist i potpuno dobar čovek. Ok, nije to ništa čudno. Svako nekada napravi grešku, svako zbog nekog sukoba bude u osvetničkom raspoloženju i želi da na loše uzvrati lošim. Tu ljudi ne shvataju da onda između njih i onih koji su im naneli zlo nema razlike. Time što vam je neko naneo zlo, ne znači da ste dobili pravo da uzvratite na isti način. Nisam pobornik okretanja drugog obraza jer se tako ostaje bez glave ali sam pobornik da bilo kakvu prednost treba iskoristiti i sprečiti sva buduća šamaranja. Ne zlom, ne osvetom, uzvratite prevencijom. Nije ovo strašno ako pričamo o materijalnoj šteti i uvredama. To su stvari koje su nebitne u životu. U Nobi vidimo čoveka koji zbog antipatija i simpatija samo određenim među gladnima daje hranu. Ljudi nekada ne shvataju da umesto osvete mogu da upute i gest dobrote. Ako je druga strana iole svesna, priznaće vam grešku. 

Načitah se knjiga i nagledah filmova gde su mnogi ljudi ubijeni u svojim crkvama. Moj stav prema crkvi i religiji znate ali isto tako znate za moje poštovanje. Ubijanje je neoprostiv čin, nema tu šta. O tome je iluzorno pričati. Ovde se fokusiram na ubijanje u crkvi. Nekako mi to izgleda kao pokazivanje nadmoći, pokazivanje čiji je Bog pravi. U ime mog Boga ću da ti pokažem ko je nadmoćniji. Prc. Kako god to zvučalo, i to je jedna od tekovina nekih verskih vaspitanja. Ali sam taj čin ubijanja ljudi u njihovoj crkvi je užasan pokazatelj koliko je čovečanstvo zaostalo i koliko ljudi ne shvataju ni ono u šta veruju. Čovek koji veruje, poslednju nadu pronalazi u veri. Na ovaj način neko misli da mu oduzme i to. Ako već crkvu smatraju Božjom kućom, kako onda možemo posmatrati na ovo ubistvo. Neko svemoguć je dozvolio da mu posvećene ubiju u njegovoj kući. Oni koji nanose ovakvo zlo na to ne gledaju samo kao na oduzimanje života već na ubijanje vere i oduzimanje nade. 

Ne kaže se bez razloga "daj čoveku moć i videćeš kakav je" (nadam se da sam pogodio izreku). Ne znam zašto je u ljudskoj prirodi to da volimo da dominiramo. Ok, volimo da se takmičimo, volimo da budemo najbolji. To je odlično, tako možeš da unaprediš sebe. Ali mi se čini da nekada više to volimo ne zato što smo na vrhu već zato što su svi ostali ispod. Samim tim i najmanju pobedu veličamo, samim tim i na najmanji znak nadmoći pokazaćemo dominaciju. U jednoj sceni vojnik dolazi u kuću bez namera da ubije. Zatiče devojku koja se prepala i vrišti. I šta radi? Kada osetite strah drugog, kada vidite da ste vi taj kojeg se drugi plaši, da li ćete pokazati da nema potrebe za tim strahom ili ćete taj strah iskoristiti da pokažete da ste izand? Da li će ovaj vojnik spustiti pušku i pokazati da je došao u miru ili će pokazati svoju nadmoć? 

Setimo se časova istorije (ili ako spadate u mlađe čitaoce, onda ne morate da se sećate). Priča se o mnogim ratovima ali čini mi se da se ne posvećuje toliko pažnje razlozima. Ok, tu su uglavnom ekonomski razlozi pomešani sa bolesnim ambicijama i to je to. Ali šta ti znači osvajanje jedne zemlje ako ni u svojoj ne umeš da uživaš. Šta ti znači da vladaš svetom kada ne možeš da vladaš sopstvenim zdravljem. Na simboličan način Nobi pokazuje koliko je čovek u svemu tome mali. Pokazuje da ćeš zbog šake soli biti primamljiv gladnim ali čim ti uzmu so, nisi im potreban. Podseća li to nekog na borbu za resurse? Nobi pokazuje da ljudi gaze preko leševa da bi došli to te iste šake soli. Ne prikazuje li ovo koliko su životi miliona bili potrošeni i jeftini u istoriji ratova? Neko je dao život da bi se osvojila određena teritorija. Ta teritorija je izgubljena godinama kasnije. Za šta je onda taj čovek dao život? Materijalno je svojina koja menja vlasnika i totalno je besmisleno. Čovek je jedino što je bitno. Sa nekim rusofilom sam nedavno pričao o politici i on mi objašnjava koliko su Rusi superiorniji od Amerikanaca u svakom smislu. Na kraju kaže "pogledaj i književnost". Majstori, nije Rusija dala Dostojevskog, Tolstoja, Šolohova, niti je Amerika dala Hemingveja, Barouza, Keruaka, nije ni Jugoslavija dala Pekića, Andrića, Pavića itd. Države su nebitne. Granice su promenjive, tako da države mogu da nestanu. Ali znate šta, čak iako tih država ne bude bilo, ovi genijalci će živeti sve dok postoje slova. Pričajte mi onda o tome kako je parče zemlje bitnije od čoveka. 

Ponavljam, dosta je mučnih scena sa izgladnelom vojskom, dosta je teških scena gde vidimo blato, ludilo, glad i smrt. Videćemo sve ono najgore u čoveku, videćemo na šta ga sve teraju upornost, strah i glad. Nobi je sigurno vrhunski film. Nobi je poslao poruku baš kako treba. Nobi je šokantan i crn koliko rat i jeste. Zašto onda nije dobio veću ocenu od mene. Braćo i sestre, ne sporim vrhunski kvalitet, ali ovaj film me je ubio u pojam. Jednostavno preteško je gledati toliko mučenja, toliko lomatanja i bežanja od neprijatelja kojeg jedva vidimo. Mnogo je tih scena koje su me podsetile na Srpsku Trilogiju i izmučenu vojsku u toj knjizi. Ima ovde i veoma šokantnih stvari ali jednostavno je sve to teško za gledanje. Što se mene tiče, na moju ocenu možete dodati i jednu i dve pa čak i tri. Moj subjektivni doživljaj je da je ovo previše mučno.

Zanimljivosti:
Kako bi se dobilo na autentičnosti, glumci su slabo hranjeni i nije im dozvoljeno da peru zube niti da seku nokte. Kako ne bi došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja glumaca, medicinski timovi su uvek bili u pripravnosti. Eidži Funskoši se sam izgladnjivao iako to nije traženo od njega. Niko nije bio svestan ovoga sve dok se glumac nije onesvestio na snimanju. Tada je snimanje prekinuto na dve nedelje.

Naj scena:

Crkva. Postoje i šokantnije scene ali ovaj deo filma mi je bio dinamičniji i samim tim je i ova scena efektnija.

Moja ocena: 7/10

понедељак, 27. октобар 2014.

Sinister (2012)


Sinister (2012) on IMDb
Kod nas nazvan: Zlokoban
Žanr: Horor | Misterija | Triler
Režija: Scott Derrickson
Glumci:  Ethan Hawke, Juliet Rylance, James Ransone...

Priča:
Pisac koji piše o stvarnim zločinima pronalazi nekoliko snimaka ubistava koji su povezani sa slučajem koji trenutno prati.

Moj osvrt:
Iskreno, od Sinistera nisam očekivao ništa posebno. Da budem iskren, očekivao sam neku glupost tipa Oculus. Problem je što te nove horore prilično bombastično najavljuju a Sinister je bio jedan od njih. U principu, kada su novi horori u pitanju, ima tu ponešto simpatično ali čini mi se da ništa vrhunsko nisam gledao. Conjuring i Insidious su fini filmovi kojima sam dao solidne ocene ali iskreno, da su snimani recimo sedamdesetih, ne bi se dobro proveli. Nisu oni ništa novo niti epohalno doneli ali bilo je tu finih elemenata koji su mi prijali kao fanu horora. Ipak, oni su išli na siguricu. Iskoristili su brdo stvari koje je neko odradio i pre njih i napravili nešto koliko toliko pristojno. Kakva je situacija sa Sinisterom?

Uvodna scena je bila bum. Vidimo sablasni i prilično mučan snimak vešanja. To je po meni bio pun pogodak. Ok, neću se baviti time zašto bi neko sve to snimao. Čak mi je i ta priča malo klimava. Razumem zašto ali mi se čini da je to moglo malo drugačije no ne bih bio zakeralo ovog puta. Sam snimak deluje opako jezivo. Prvo, samo vešanje je užasan akt. Postoje brutalnije scene koje moj stomak lakše podnese. Drugo, vidna je ta neka atmosfera koja priliči hororima. Treće, sam snimak sam vraćao nekoliko puta jer mi se uvek čini da sam primetio nešto čudno, nešto možda i paranormalno. Odličan način za početi horor film. 

Što se tiče same drame vezane za pisca, to mi se ne dopada. Mislim ok je sve to ali mi se čini da niko normalan ne bi doveo sopstvenu porodicu u ovakvu situaciju pa i opasnost. Opet, ne pada mi na pamet neki bolji način da dovedeš celu porodicu u ovakvu priču tako da neću ovo uzeti za veliko zlo ali uprkos tome, priča je tu užasno klimava. Sa druge strane mi se to i dopalo. Imamo pisca i njegov modus operandi. Ako neko možda nije čuo za Trumana Kapotija, čuo je svakako za njegovu knjigu ili film snimljen po tom delu, "Doručak kod Tifanija". Taj isti pisac je napisao i "In Cold Blood". Ne znam kako je ovo prevedeno kod nas. On je tu istraživao realan slučaj ubistva i razgovarao je sa samim ubicama kako bi mogao što bolje prikazati scene brutalnosti. Zbog toga je taj roman prilično karakterističan i u vreme kada je izašao predstavljao je ogroman šok. Zbog tih stvari, meni istraživanje ove priče u filmu od strane pisca deluje kao veoma dobra stvar. Opet, postoji i taj aspekt porodice što mi se ne dopada naročito. 

Taj pisac (Itan Houk) dolazi u posed gomile sablasnih snimaka. Braćo i sestre, ono što se vidi na snimcima je pravi užas. Zaista nije svejedno kada gledate tako nešto. Tačno se vidi srž horora i vide se užasi ljudskog uma. Snimak za snimkom predstavljaju prilično opak serijal mini horora. Nisu oni samo solidni, ti snimci su majstorija kada je ovaj žanr u pitanju. Odavno nisam video nešto tako dobro u filmovima novijeg datuma. Ja mogu da istrpim svašta ali realističnost toga je prilično jak udarac. Ako je ono što vidimo jezivo, dodajte na to ništa slabije zvučne efekte. Oni dižu kvalitet scene za 200%. U samom zvuku čujete užas. Slike koje slede rasipaju jezu na sve strane. Što se tiče tih video sekvenci, ovo je čista desetka. 

Problem su stvari koje se dešavaju između tih sekvenci. Po meni, sve što bi trebali da vidimo su uticaj tih snimaka po ovog pisca i običan život njegove porodice. Da su pet minuta pili kafu i pričali o izborima u SAD bilo bi mi lakše nego da gledam neke scene. Neke sekvence su ok i imaju uticaj na priču. Neke, iako jezive, su opasna glupost. Problem je što se mnogo stvari kao slučajno namesti da bude prepad bez potrebe. Ćerka koja u pola noći ide u wc. Vau majstore, upravo si potrošio deo filma da me prepadneš devojčicinom potrebom da piški. Ako mislite da je to loše, čekajte malo da vidite šta je sa sinkom. Taj momak ima neke napade i to proizvede scene koje jesu jezive ali su ovde bespotrebne a samim tim su i gubljenje vremena na gluposti. 

Što se tiče paranormalnih stvari, i tu su po meni promašili. Čoveče, mogli su komotno da izbace 80% toga iz filma i on bi bio bolji. Ti duhovi koji protrčavaju, video koji se sam pomera iako je pauziran, sve je to ok ali za horor bez sadržaja (ko je rekao Paranormalna Aktivnost). Mislim poželjno je u hororu da me isprepadaš sa tim stvarima ali daj da one imaju smisla. Izgleda da su mislili da je ova priča malo spora pa hajde da ne razočaraju dečicu i ubace takve scene. Na tom pauziranom videu sam već video nešto prilično sablasno. Zašto si koji đavo morao da to pomeriš. To ničemu ne služi i čak oduzme sablasnost cele situacije. Nema tome mesta ovde. Trebali su se držati samo onoga što je deo priče bez tih dodatnih horor seckalica. 

Elem, moram da priznam da, iako ne naročito epohalan, rasplet mi je legao kao budali šamar. Valjda sam se uželeo nečeg finog hororičnog pa je i ovo samo solidno ostvarenjce uspelo da me podseti zašto volim ovaj žanr. Ok, nije ovaj rasplet bez rupa a verujem da će ga neki provaliti i pre kraja (iako meni to nije pošlo za rukom) ali ima neku sablasnost, ima neku pričicu koja ga prati. Generalno volim te priče o demonima iz legendi, mitova, biblije, odaklegod tako da mi ovo izgleda sasvim pristojno. Mada sam izgled tog demona nije naročito dobar. Na snimcima ono malo što se vidi je uspelo da zagolica maštu ali kada se to vidi u krupnom planu i jasno, deluje kao da je demon na glavu navukao prljave gaće nekog ko je mesec dana tovario ugalj samo u njima. Slabo je to, ali opet, van tog demona, ovo ostalo mi je fino leglo. Nema tu opet neke naročite drame jer ovo nisu sjajni likovi niti je njihova priča toliko vezujuća ali what the hell, jeza postoji tako da sam je oberučke prihvatio.

Vidim da mnogi postavljaju pitanje logike svega. Tu mislim na ove snimke i celu tu priču. Ok, ne kažem da to nije povremeno rupičasto ali hajde ovako. Prsten (Ringu) je verovatno jedan od najboljih horora koje možete pogledati. Da li vam je zaista bitno što nije objašnjeno kako ona širi svoju kletvu preko kasete i kako je ta kaseta nastala? Neke stvari je ok ostaviti kao misteriju, pogotovu ako ne možeš da daš neko fino objašnjenje. Baš zbog toga je drugi deo Silent Hill-a teško smeće. Pokušavao je da objasni i prizemlji sve ono što je u prvom delu leglo kao sjajna misterija. Ne zanima me zašto u Sinisteru sve funkcioniše baš ovako ali mi se sviđa što nešto funkcioniše. Ne vredi ovo ovoliko koliko sam ga dobro ocenio (kao ni Conjuring niti Insidious) ali opet donosi malo onog horora koji nam toliko nedostaje. Kako reče pesnik, u ovo vreme "i najmanji kišobrani su do neba". I ovo malo horora koji je Sinister doneo može da prija. Zbog toga ću i zažmuriti na jedno oko i prihvatiti ovo kao solidan film.

Zanimljivosti:
Scenarista Robert Kargil je došao na ideju za film posle noćne more koju je imao kada je pogledao The Ring. Itan Houk glumi pisca ali je i u stvarnom životu napisao dve knjige: "Hottest state" i "Ash Wednesday". Zmija koja se vidi u film je poznata kao Kraljevska zmija i ona nije otrovna.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 7/10

субота, 25. октобар 2014.

The Other Man (2008)


The Other Man (2008) on IMDb
Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: Richard Eyre
Glumci: Liam Neeson, Antonio Banderas, Laura Linney...

Priča:
Priča o mužu koji otkriva preljubu svoje žene i kreće u potragu za čovekom sa kojim ga je prevarila.

Moj osvrt:
Šta nas je naučio ovaj novi "mega hit", čudo današnjice snimljeno po "bes celeru", ovaj masterpis moderne kinematografije i majstorije Finčera koja baca u senku i Fight Club i Se7en? Naučio nas je da sadržaj nije bitan i da je bitno samo da serviraš iznenađenje. Šta će nam logika u svemu, bitno je da namestiš nešto neočekivano. Ali nije to ono na šta gađam. Ta glupost od filma nas uči da možeš da lažiraš emociju prema nekom sa kim si sedam godina. Fazon, ono što ti ja pokazujem sedam godina je čista gluma a ti to nisi umeo da provališ. Pffff logično, zar ne? E sada, vi koji ste u vezama i brakovima duže vreme, recite mi da ne uspete da u običnoj rečenici vaše drage osobe prepoznate nemir i shvatite da nešto nije u redu. Ovaj film je na samom početku upravo upirao prstom na to. U glasu osobe sa kojom živite prepoznaćete nesigurnost, strah, ljutnju, prekor, čak i ako vas pita kakav vam je bio dan. 

U centru filma je preljuba. Cilj ljudi koji su pravili ovaj film nije bio da nam serviraju tu klasičnu priču gde ćemo imati igre i igrarije u ljubavnom trouglu već su hteli da nam prikažu nešto drugo. Moj utisak je da su se prilično izgubili u svemu tome i rezultat izgleda kao nešto što konstantno traži cilj. Ok, čovek saznaje da ga je žena varala a sve vreme je bio ubeđen da imaju savršen brak. Zapravo se i vidi velika ljubav između njega i njegove supruge tako da su njegova pitanja očekivana. Problem je u tome što mi se čini da se on nikada ne zapita "zašto" već odmah kreće sa nekim besom. 

Prvo su želeli da igraju na kartu psihologije, da prikažu kako sva ta saznanja o supruzi utiču psihički na njenog muža (Nison). Ako hoćete da vidite kako to treba da izgleda, pogledajte Eyes Wide Shut. Naravno da od ovoga nisam očekivao da bude ni blizu tog masterpisa. Taj Kjubrikov film je za mene sigurno u deset najboljih filmova koje sam gledao. Ovde je to užasno trapavo. Nekako se iz početnog razočaranja za čas pređe u neko kolosalno ludilo i bes. Morali smo imati više elemenata za ovakve postupke jer ovako, sve to izgleda isforsirano i neprirodno. 

Ne bih komentarisao o tome ka kome mržnja čoveka kojeg je žena varala treba da bude usmerena. Ne kontam zašto bi trebao biti kriv taj drugi čovek. Ovde se sva priča prenosi na duel između muža i ljubavnika. Bilo je tu potencijala i mogla je ova priča i te kako piti vodu. Sam duel ove dvojice počinje šahom i samim tim već imamo vrhunsku simboliku. Međutim, ogroman problem je u tome što ovde na neki način imamo merenje alatki. Njih dvojicu povezuje žena koja je neosporno volela obojicu. I u duelu između ove dvojice, ta žena umesto da se pretvori u divu, boginju, muzu, vešticu, ženu prokletnicu, gada ili šta već, ona postaje najobičniji objekat na koga ova dvojica polažu pravo. Koliko god to blentavo zvučalo, gledamo ovu dvojicu kako se raspravljaju ali ni jednog momenta ne vidimo njihovu oduševljenost tom ženom kao što u nekoliko scenica vidimo koliko ona zapravo voli njih dvojicu. Ni jednog momenta ova dvojica ne vide dalje od sebe, ni jednog se ne zapitaju zašto se ona nije opredelila samo za jednog od njih. To je prilično trulo.

Onda nam se servira gomila flešbekova gde mi treba da vidimo ljubav i opčinjenost ove dvojice istom ženom a zapravo ne vidimo to. Vidimo samo ono što ova žena oseća. Pazite, ovo jeste prilično diskutabilna tema, ovo jeste nešto oko čega se može raspravljati, ali priča je servirana tako da ja ni jednom nisam dovodio u pitanje posvećenost ove žene u odnosu sa bilo kim. Ja vidim da su svi drugi u lošim odnosima. Dolazimo dotle da ona koja je činila preljube zapravo pokazuje mnogo više lepote i ljubavi prema svima i da ona povezuje sve u skladnu celinu. Kada ona nestane iz vidnog polja, sve odlazi do vraga. Umesto da ona kao takav neko bude tema, ostali samo gledaju sebe, svoja osećanja i svoju povređenost. Ne pokušavam da opravdam njen čin preljube, daleko od toga. Pokušavam samo da vidim koga je varala i sa kim je varala. Na žalost ne dobijam odgovor. Sve to izgleda mlako, kao da je ova žena tražila u obojici nešto što nije mogla da nađe. 

Ako se priča proširi sa ove trojke i doda se ćerka bračnog para, tu već sve pogrešnim putem. Ponovo vidimo kako je ta žena, dok je bila u vidokrugu, uspevala sve to da poveže. I bezličnu, mušičavu ćerku i kratkovidog supruga. Bez nje u priči, ovo dvoje moraju da nauče da sarađuju, moraju da prodube svoj odnos i tu dolazimo do one klasične, idiotske, patetične priče od koje mi se bljuje. Tata treba da prihvati zeta i nauči da priča sa ćerkom, ćerka treba da nauči da priča sa tatom i da prihvati bolnu činjenicu da jednostavno nema mesta u ovom filmu, zet je tu da glumi nameštaj i samim tim nemaš ništa vredno pažnje u ovim odnosima. 

Na pola filma je već jasno da se ne zna gde sve ovo vodi. Lik žene u tumačenju Lore Lini je jedini lik vredan pažnje, jedini lik čija priča ima "mesa". Ostalo je užasno nabacano i sve ostale priče nemaju jasan cilj. Kad sve postane tako haotično, kada se taj duel tj. odnos dva čoveka već zaleti, lako čoveku padne na pamet da "dvoje su se tako smuvali". Čoveče, da je priča otišla i u tom smeru, film bi bio uspešan. Ne verujete? Recimo ova dva balvana umesto što mere alatke, mogla su da uvide šta to žena koju obojica vole vidi u ovom drugom a on sam ne poseduje. Ja bih prihvatio takvu priču i takav rasplet. Svestan si šta si propustio da daš, svestan si da je tvoja žena bila vredna toga. Ovo što je prikazano u filmu ne mogu da prihvatim. Ne zbog onog što nam je rečeno, već upravo zbog toga što nam ništa nije rečeno. Slabo je ovo. Baš slabo.

Zanimljivosti:
Žilijet Binoš je trebala glumiti u filmu i nju je zamenila Lora Lini.

Naj scena:

Sreća...

Moja ocena: 4/10

четвртак, 23. октобар 2014.

Lock, Stock and Two Smoking Barrels (1998)


Lock, Stock and Two Smoking Barrels (1998) on IMDb
Kod nas nazvan: Dve Čađave Dvocevke
Žanr: Komedija | Kriminalistički
Režija: Guy Ritchie
Glumci: Jason Flemyng, Dexter Fletcher, Nick Moran...

Priča:
Izgubljena partija pokera povezuje četvoricu prijatelja, gomilu tabadžija, dilera, gangstera i uterivača dugova u brojne sukobe, neočekivane susrete a sve to zbog duga, trave i dve stare puške.

Moj osvrt:
Iz Hundred Mile High City, odlične numere koja otvara film prosto seva frka. Upravo to je ono što je karakteristično za ovaj vrhunski film: frka, frka, frka i još frke. Šta god se dešavalo, u kom god stadijumu bila ova priča, ta dinamika je na najvišem mogućem nivou. Nema stajanja, nema usporavanja, nema suvišnih scena, nema gubljenja vremena, nema suvišnih dijaloga, nema nebitnih likova. U prvoj rečenici pomenuh odličnu pesmu pa ću pomenuti da je izbor pesama opak i odlično prati samu priču filma. Kada krene partija pokera kreće i Liar Liar (Lažov). Kada se stvari zakuvavaju, ide Grk Zorba a verujem da znate kako ta numera ide iz sporog u brz tempo. Samim tim se i najavljuje kulminacija u toj sceni. 

Dve Čađave Dvocevke su karateristične i po gomili ironija i brojnim suprotnostima u svojim likovima. Lik Krisa (vazda simpatični Vini Džons) je čovek koji uteruje dugove. I takav nasilnik pazi na rečnik pred svojim sinom, koga vodi svuda sa sobom. Deluje kao najveća bitanga ali iako ima priliku da dođe do silnog novca, on novac nosi osobi za koju radi. Izvucimo situaciju iz konteksta i nemojmo na njegov posao gledati kao na prestup. Većina ovakvih likova bi pokupila novac i trudila se da nestane sa lica zemlje. Kako god to zvučalo, ovaj čova i taj odvratni posao tabadžije obavlja časno. Tu imamo jednu veliku stvar u filmu - činjenicu da se on opasno sprda sa svim šablonima. Ovo je mali pokazatelj, o ostalima kasnije. 

Ono što volim, iako su imali savršene likove, oni su ubacili i jednog muzičkog velikana u film. Kad ubaciš tako neke likove, normalno je da su njihove uloge epizodne. Iskoristićeš ih čisto da dobiješ pažnju ali možeš ih iskoristiti pametno. Ako se sećam dobro, u ne naročito bitnom filmu Airheads imamo pojavu Lemija Kilmistera (Motorhead). To je bilo opičeno. Sa druge strane imamo i našu Nebesku Udicu. Ne shvatite pogrešno, uz te košarkaške legende sam odrastao i posle porodice i prijatelja ih volim najviše na svetu celom, ali njihova pojava zaista nije služila ničemu. Bila je to čisto reklama za film. Ne kontam čemu je ta scena služila. Mi jesmo zemlja košarkaških velikana ali to nema veze sa bombardovanjem i scenom koja sledi posle te scene sa Đorđevićem i drugovima. Elem, ovde ne samo da su ubacili Stinga već su mu ukazali i ogromno poštovanje. Dali su mu par kratkih scena ali u njima on se suprotstavlja najopasnijem liku i ima autoritet u svakoj situaciji. 

Rekoh da su likovi opasno simpatični. Ono što mi se dopada, Riči ih je predstavio tako da ne mora ništa da vam kaže o njima, čim ih vidite lako je pretpostaviti ko je kakav. Oblačenje, izrazi lica, način na koji razgovaraju, pogledi itd., sve vam to opiše karakter lika pre nego što čujete priču o svakom od njih ili vam se oni sami predstave. Svi ti likovi i događaji u filmu su one klasične urbane legende, priče koje prepričavamo ortacima dodajući još po malo začina kako bi sve to izgledalo još uzbudljivije. Ovde  vam narator predstavi neke likove tako što ispriča malu pričicu o njima i kroz nešto tako blesavo, sve vam je jasno o tim ljudima. Zanimljivo je i viđenje da kroz totalno blesave događaje definišeš likove. Obično su to neki veliki gestovi. Ovde nam pokazuju da to može i malo drugačije. 

Ono što je neverovatno to je da je svaki dijalog ofanzivan. Pod tim smatram da ako svaki dijalog napišete na papir bez da znate ton i ko ga izgovara izgleda kao svađa. Bilo kada prijatelji razgovaraju, bilo kada je to rasprava neprijatelja, ljudi se konstantno vređaju i napadaju. To mi je užasno zanimljiva osobina kod ljudi, pogotovu muškog dela populacije. Kada se obraćamo prijateljima umemo ih nazvati raznim pogrdnim imenima a to je zapravo odmila. Ako ste gledali velikog Dejva Alena, on je imao skeč u kom je to genijalno objašnjavao. Prijatelje umemo nazvati budalama, psovati im sve po spisku ali kada se svađamo sa onima koji nam nisu prijatelji, umemo ih nazvati drugom i prijateljem. Da ne dužim više, dijalog je opičen a samim tim i prefektan. 

Ima ovde još mnogo igrarija sa ljudskom prirodom. Zašto sve uložiti u partiju pokera, zašto vući besmislene poteze? Zato što se neretko vodimo onom starom "ma neće valjda". Zašto je tako teško odmeriti šta možemo izgubiti? Nekada se upustimo u mnogo veću frku nego što je vrednost onog što možemo da dobijemo. Zašto padamo onda kada smo najsamouvereniji? Zato što od slike o sopstvenoj veličini ne vidimo ništa. Slepi smo za sve drugo. Riči upravo to koristi i kreira sukob među likovima. E sada, ok je da je to sukob između grupe A i grube B i sukob grube C sa grupom D, ili čak sukob jedne grupe sa ostalima. Ovo je toliko blesavo da se svako sukobi sa svakim a oni koji su najmanje svesni svega se nalaze tamo gde najmanje treba da budu - u samoj sredini. Na našu sreću, to su likovi koje pratimo. 

Pomenuo sam da se Dve Čađave Dvocevke sprdaju sa gomilom šablona. Evo jednog opasno pametnog fazona. Obično se u filmovima planovi izjalove i dobijemo spektakularne probleme i frku sa vremenom. Recimo Armagedon je kolekcija takvih gluposti. Ok, zanimljivo je to za gledanje ali je toliko besmisleno da sam u jednom momentu pomislio da ukoliko neko krene da češe uvo, doći će do toga da će slomiti koleno, zgaziti kolegu po oku i shvatiti da će za dva meseca provedena u svemiru propustiti tri nova albuma Željka Samardžića, što bi bila činjenica sa kojom bi teško mogao da živi. Ovaj film se genijalno sprda sa svim tim. Ni jedan plan se naravno ne ispunjava kako treba ali svi problemi koji obesmisle to planiranje su užasno blesavi i slatko će vas nasmejati. Primetili ste da sam probleme opasne po život nazvao besmislenim a blesave probleme smatram odličnim. Humor je iznad preseravanja i blesave situacije su one koje su realne. Teško ćeš se toliko nasmejati urnebesnoj nerealnoj situaciji kao realnoj koja je potpuno otkačena. 

Svi filmovi nam daju neke velike okršaje glavnog lika (ili glavnih likova) sa zlikovcima, svi nam daju neke velike sukobe. Dvocevke upravo izbegavaju sve to. Glavni likovi su uvek u gadnom sosu ali ni jednog momenta nisu u okršaju. I znate šta, ovo deluje mnogo bolje od gaziliona okršaja u drugim filmovima. Zašto ti glavni nisu baš oni koji uleću u te duele i koji izlaze kao pobednici? Zašto bi i bili? Mislite li da samo bitni mogu da unište velike? Mislite li da neko mora da bude džedaj da bi prekinuo postojanje nekog moćnog? Metak ne pravi razliku, glupost ne vidi posledice, zlo nema samo jedan cilj, bes nije precizan, glupost je večna i sveprisutna. Rezultat svega toga, svako može da nadrlja. 

Kraj je perfekcija po mom mišljenju. Mnogi na to gledaju kao na foru. Kao to je jedna "ha ha" situacija gde momci mogu da prođu kao kraljevi a mogu da ispadnu baksuzi. Opet tu imamo gomilu problema koji kvare plan ali i dalje je sve to urnebesno. Ja sam sve ovo video na drugi način. Recimo Koeljo u finoj knjižici za dečicu pokušava da nam kaže da je bogatstvo blizu nas ali da moramo da preguramo mnogo i vidimo mnogo da bi to uvideli. To je ok. Dve Čađave Dvocevke nam govore da je bogatstvo često u našem posedu ali da mi možda nismo svesni toga. Ili možda jesmo.  Zašto? Možda smo ga svesni ali ga uzimamo zdravo za gotovo. Svesni ili ne, sve to se dešva zato što smo možda neobrazovani, možda težimo nečemu nerealnom, možda smo bezobrazni, možda nam je važnije trenutno zadovoljstvo. Uostalom nije bitno. Bitno je da smo kolekcija gluposti i vrlina. Ne treba nam velika premudrost, ne treba nam gomila godina protraćenih u nešto da bi shvatili šta imamo. Znamo mi to i sami. Stvar je u tome što smo previše ljudi da bi na pravi način brinuli o tome.

Zanimljivosti:
Kada Grk Nik razbije staklo čašom, to nije postojalo u scenariju, to se desilo slučajno pa je Riči odlučio to da zadrži i uneo je izmene u tekst. Prvi film Džejsona Stetama i Vinija Džonsa. Stetam je zaista radio kao ulični prodavac. Na prvi dan snimanja Vini Džons je izašao iz zatvora. On je bio uhapšen zato što je pretukao suseda. Leri MekLin je umro mesec dana posle prikazivanja filma i film je posvećen njemu. On je bio bolestan tokom snimanja i mislili su da je u pitanju grip. Kasnije je završio u bolnici gde su utvrdili da je u pitanju rak koji je metastazirao. On je inače bio čuveni bokser bez rukavica. Kraj filma je malo izmenjen u odnosu na scenario. Tom je nosio kapu jer je pustio kosu i nije želeo ponovo da se šiša.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 10/10

понедељак, 20. октобар 2014.

Madeo (2009)


Mother (2009) on IMDb
Alternativni naziv: Mother
Žanr: Drama | Triler | Misterija | Kriminalistički
Režija: Joon-ho Bong
Glumci: Hye-ja Kim, Bin Won, Ku Jin...

Priča:
Majka očajnički traga za ubicom koji je smestio njenom sinu užasavajuće ubistvo devojčice.

Moj osvrt:
Joon-ho Bong se nije naročito proslavio sa nedavnim holivudskim uradkom. Snowpiercer (Ledolomac) je imao potencijala ali je zbog šminke, šarenila, malo obrta i zabave zanemario ono što je film trebalo da ispriča. Ako se vratimo malo u nazad, videćemo da on i te kako ume da napravi sjajne stvari. Recimo, pisao je scenario za odlični Antarctic Journal. Ako se još malo vratimo u nazad, videćemo da je napravio vrhunski Memories of Murder koji je zreo za reprizu i bolji tekst. U tom filmu sam uživao i verujem i da je bolji nego što sam ga predstavio. Mother sam jedva čekao da pogledam i mogu vam reći da nisam pogrešio u odluci. Nije ovo na žalost dobro kao Memories of a Murder ali je svakako reč o odličnom filmu. Mogao je biti vrhunski ali su me u pojedinim delovima filma izgubili. 

U centru priče je odnos između, kako naslov kaže, Majke i njenog ne naročito bistrog sina. Sama ta njihova veza deluje čudno kao i činjenica da momak nije baš intelektualno nadaren. Ako zanemarimo neke bolesne stvari ovo je zapravo i dobra odluka jer film upravo želi da nam da posvećenost jedne majke. Ok, verujem da će nekima to i zasmetati. Edipovština koja se provlači kroz film i daje nekoliko momenata sa upitnicima iznad glave zaista deluje i više nego čudno. Na sreću nije nam to dato na tacni već se non stop ostavlja kao mogućnost. Možemo se zapitati šta ovako nešto znači u filmu u kom majka treba da oslobodi sina krivice. Promenimo fokus i ne posmatrajmo više sina koji traži veću pažnju - posmatrajmo majku. Ovakav, sinak baš i ne može sam da se izbori i snađe najbolje u društvu. Neke stvari u životu moraš da otkriješ sam. Ovaj momak nema tu sposobnost a majka je ta koja pokušava da mu pomogne da to nadomesti. Sva ta potencijalna "bolest" onda ovde dobija nov ugao. Da li je onda žrtva ove majke drugačija od onih na koje smo navikli? 

Ovakav, ovaj momak je i zgodan kao krivac. Lako je optužiti nekog ko ne zna da se brani. Kada bude optužen za ubistvo, majka zapravo kreće u neku detektivsku priču kako bi ga spasila. Ta priča je i dobra ali i mlaka. Zašto je dobra? Dobićemo priču o ubijenoj devojci. Iako se ona ne pojavljuje mnogo na ekranu, njena sudbina je dovoljno tragična. Čak iako nam nije mnogo rečeno o tom liku, čak iako ne znamo zašto je radila to što je radila, njena priča je i više nego upečatljiva. Problem je što ima dosta da se gura dok ta priča ne počne da se razvija. Drugi razlog zašto je ova detektivska priča dobra je što nam je ipak dala neki rasplet. Samim raspletom, u vrhunskoj sceni kulminira i veza između majke i sina. Mada sama detektivska priča nije zaslužna za ovaj rasplet, ipak je dovela do njega. 

Međutim, ova priča je zapravo i najveća mana filma. Svo to majčino vucaranje da pronađe krivca i dokaze je totalno ohladilo glavnu priču. Ukljuičivanje prijatelja ovog momka je tu posebna priča. Tek to je opasno izgubljeno vreme i velika stranputica. Ok, moraš skakati i na druge stvari ali pogledajte npr. Chasera kako to radi. Ni jednog momenta ne gubite fokus sa onog što vam film želi reći. Memories of a Murder takođe to radi na odličan način. Ovde se malo cela ta priča umrtvi dok gledamo majku kako se prikrada i iskrada, kako se mlatara sa advokatima koje baš i nije briga. Ok, jasno nam je svima, većinu ljudi i nije briga za tuđe probleme. Ne kažem da je to loše prikazano ali da li je to ono što želiš da mi kažeš u filmu? Mislim da nije. Imamo odnos majke i sina i njenu bolesnu posvećenost. Imamo i njenu spremnost da sve učini za njega. Čemu tu služi neka kritika društva? Mislim film je i pravljen tako da njihov odnos bude kruna cele priče. Mnogo je ovde lutanja sa strane i film samim tim traje duže nego što bi trebao. Nije to mali problem. Zamislite da je Chaser izgubio onu tenziju i povezanost sa pričom. Taman se zahukta pa vas ohlade nekim tamo igrarijama. Kad zgrabiš pažnju gledaoca, kad mu uneseš nemir u želudac, ne smeš to da pustiš zbog nekih tamo igrarija. 

Jasno je kao dan da je odlično prikazano šta je sve majka spremna da učini za dete. Nije tu ništa sporno. Stvar je u tome što taj aspekt zapravo nije najveći kvalitet ovog filma. Sad će neki koji su gledali film da se počeškaju i pitaju kako to. Ne sporim da je to velika vrednost filma ali mnogi filmovi su sjajno pokazali to žrtvovanje za svoje dete. Ne mora to da bude odnos majke i deteta, može da bude odnos oca i deteta (ko je rekao La Vita e Bella?). Postoji jedna simpatična činjenica u tim odnosima. Pre nego što nas od majki odvoje sečenjem pupčane vrpce, mi smo jedno. Upravo to jedinstvo majke i deteta je ovde prikazano na najbolji mogući način. Već sam napisao koliko se ona trudi da ga ostvari jer on nije za to sposoban. Njegov bol je i njen bol i to je jasno. Sve dok je on u zatvoru ona ne bira sredstva da ga oslobodi odande. Pogledajte njene postupke. Ako među njima izbacite one koji nisu usmereni ka njenom sinu videćete da ne postoje oni drugi. Tako da je njegova bol ujedno i njena bol, njegov zatvor je njeno odsustvo slobode. Ovaj momak je bukvalno razlog njenog postojanja. Bez njega, ona ne postoji. 

Upravo zbog ovoga što sam naveo probajte da zamislite psihičko stanje u kojem se ova žena nalazi. Ako je njen sin najbolji deo nje, ako u njega ulaže vreme i trud kakav god on bio, ako ga smatra za nešto božansko, kakav je onda njen gubitak ako momak bude optužen. Zamislite da sve u šta ona ulaže svoju ljubav i trud bude promašaj, bude ukaljano i osramoćeno. U šta je onda otišla njena vera i u šta je potrošila svoj život. Da braćo i sestre, ova majka ne postoji bez svog sina. Samim tim što se bori za život svog sina, bori se i za svoj život. Upravo to kulminira vrhunskom scenom raspleta. To je taj kvalitet na kom potenciram i nešto što je vrednije od svih ostalih stvari u filmu. 

Treba svakako pomenuti i glumu. Hye-ja Kim je sjajna u ulozi majke i zaslužuje sve hvalospeve. Zanimljiv je i Bin Won. Nije baš lako izvesti ovakvu transformaciju. Uloga u The Man from Nowhere i ova su dijametralno suprotne. On se odlično snašao u tome. The Mother je odličan film. Na žalost neke suvišne scene su dovele do toga da je on povremeno razvučen. Upravo te scene doprinose razvodnjavanju sjajne priče. Sama priča i tema filma su obrađene odlično. Postoji nekoliko majstorskih scena koje pogađaju u srž i podižu film na viši nivo. Što se tiče ocene, dvoumio sam se između 7 i 8 ali s obzirom da sam znatno boljem Memories of a Murder dao 8 nije realno da imaju istu ocenu. Sa druge strane, Mother mi je probudio želju da repriziram pomenuti masterpis tako da i to smatram dobrom preporukom za ovaj film.

Zanimljivosti:
Madeo (originalni naslov filma) je igra reči između Mother i Murder (majka i ubistvo). Kada je snimana scena u kojoj majka pleše sama u polju, režiser je plesao sa druge strane kamere kako bi glumica bila manje nervozna.

Naj scena:

Rasplet i posledice

Moja ocena: 7/10

среда, 15. октобар 2014.

Frida (2002)


Frida (2002) on IMDb
Žanr: Biografski | Drama | Ljubavni
Režija: Julie Taymor
Glumci: Salma Hayek, Alfred Molina, Geoffrey Rush ...

Priča:
Biografija slikarke Fride Kalo koja je svoj bol zbog zdravstvenih komplikacija i bračnih problema pretočila u svoje slike.

Moj osvrt:
Vidim da je po mnogima najveća zamerka ovog filma to što je sniman na engleskom. Ok, kontam da kada snimaš film o ličnosti kojoj engleski nije maternji verovatno treba da snimiš to na originalnom jeziku. Ako među vama ima onih koji to smatraju za opasnu manu očekujem onda komentar zašto je Šindlerova Lista smeće od filma jer nije sniman na nemačkom. Toliko od mene kada je u pitanju to koliko je jezik krucijalan za sam film. Jedino što je po meni bespotrebno je to što se trude da ubace isforsirani akcenat kako bi dočarali taj drugi jezik. Svakako pričaš na jeziku koji nije maternji za tu ličnost, zašto onda moraš da ga iskriviš? Elem, da se vratimo na ono što je zaista bitno. 

O Fridi Kalo nisam znao mnogo pre gledanja filma tako da ako su ovde nešto izromantizirali ili ako su osakatili Fridu nisam baš kompetentan. Mogu samo da kažem da je ovaj film dobro napravljen. Povremeno ima čak i brilijantne momente, ima nekoliko perfektnih scena, nekoliko pametnih fazona i ima priču za koju je moguće i vezati se. Kada je sama Frida u pitanju, na dobar način nam serviraju njenu svojeglavost i originalnost. Ako ona svojevoljno obuče muško odelo na bitnoj prodičnoj slici, ima hrabrosti da izbori ples sa ženom i poljubi je, može da se suprotstavi, može da vodi revoluciju, ona je svakako osoba koja ima šta da kaže. Ok, mnogi imaju šta da kažu ali originalni umeju da kažu nešto novo. Upravo te stvari koje su karakteristične za nju ona može da koristi da stvori nešto drugačije. 

Uz Selmu koja je odlična u ulozi Fride, imamo i Alfreda Molinu koji je odličan u ulozi Dijega. Za mene je najveća vrednost filma upravo to što su nam dali na neki način sukob dva jedinstvena slikara. Kad kažem sukob, ne mislim na lične sukobe među njima već na sukob dva tipa umetnika i slikara. Zapravo je odlično što nemamo njihov sukob na profesionalnoj osnovi već imamo uzajamno poštovanje kada je njihovo slikanje u pitanju. On koji je priznat slikar konstantno govori kako je ona bolja od njega. A sukob o kom govorim je zapravo način razmišljanja i ono što ovi slikari pretaču u svoju umetnost. I jedno i drugo imaju validne tj. odlične razloge zašto slikaju ali im umetnost dolazi iz potpuno drugačijih izvora. Dijego slika iz ubeđenja. On želi da svojom umetnošću pokaže ideal, nešto čemu teži, nešto za šta se bori. Umetnost kao pokretač na nešto veliko - genijalno. Frida pak slika ono što oseća i tu imamo umetnost kao nešto što treba da probudi emociju. Nije li i to genijalno? 

Ako mi praviš film o slikaru, naslikaj mi film kroz njegove slike. E upravo tu mi se Frida dopala. Povremeno su scenu pretočili ili su je pokrenuli iz Fridine slike. Nije sad to epohalno, nije to nešto što će da ovekoveči ovaj film u kinematografiji, ali je neverovatno pametna odluka. Ne moraš da mi pokazuješ kroz scene kako Frida slika nogom, bez gledanja, dok stoji na rukama i peva "Ja sam cvetak zanovetak". Mislim to su pizdarije koje su vam servirane u Social Network, gde čudotvorac od Zukerberga sedne, išutira tastaturu i napravi čudo. Wooow, lajk majstore. Ajde sad marš iz sveta filma. Kada scene u filmu o slikaru protkaš njegovim slikama a njegov život preslikaš na njegovu umetnost sve si mi rekao o njemu. Na taj način se bukvalno vidi šta to inspiriše slikara i kako se rađa slika. 

Pošto rekoh da ima perfektnih scena, moram pomenuti jednu. Frida i Dijego su u Americi i imaju problema pri čemu ona želi da se vrati nazad u Meksiko. Posle rasprave ona baca pogled kroz prozor i vidi svoju šarenu haljinu koja je okačena da se suši dok pada sneg. Genijalna slika nepripadanja. Ona kao vesela osoba ne pripada ovom hladnom svetu. Upravo je tu još jedna snaga ovog filma, u bojama. Kao što ovde šarena haljina predstavlja njeno raspoloženje i toplotu Meksika u koji bi se vratila, tako se i boje menjaju u skladu sa pričom. Kada je priča ružna, loša ili tragična, boje su hladne i mračne. Kada imamo lepe scene i veselo raspoloženje, boje su jake. Kada imamo u vidu da je ovo film o slikarima, to znatno više dobija na značaju. 

E sada ono što mi se nije svidelo. Previše je tih priča o prevarama, vernosti, ljubavi, mržnji itd. Previše ta priča o nekom odnosu ovog para oduzima vremena ovde. Ok, ovo jeste životna priča ovo dvoje slikara ali nekako mi ništa novo ovo nije donelo. Preljube, vernost, ljubav, tuga, sve ovo sam video već mnogo puta. Sa druge strane ovo nipošto nije loše napravljeno, samo mislim da su morali malo više da odseku od te priče. Mnoge scene se tu ponavljaju više puta samo drugačije upakovane. Ako volite ovakve ljubavne priče, sigurno ćete uživati pa na moju ocenu slobodno možete dodati još jednu ili dve. Meni je malo dužina te priče bacala u senku one genijalne stvari. 

Moram da pomenem i to da je muzika opasno dobro iskorišćena. Numere su pažljivo odabrane tako da odgovaraju trenutnom raspoloženju i "boji" priče. Neretke su situacije gde glumci pevaju nešto sa ili bez muzike i to zvuči opasno dobro. Uz muziku veliki je i spektar odličnih glumaca koji se pojavljuju u sporednim ulogama. Kad vam film u ulogama od par minuta podari Džefrija Raša, Edvarda Nortona, Ešli Džad, Antonia Banderasa itd., svakako ćete to oberučke prihvatiti. 

Kao što ste do sada verovatno zaključili, sa umetničke strane ovo je odlično odrađen film. Pre svega imamo to da su neke od scena protkane Fridinim slikama. S obzirom na dužinu trajanja filma, mogli su još malo ubaciti toga. Svakako ćemo one najsnažnje scene videti ovekovečene na platnu. Da su malo skratili te ljubavne zgode i nezgode, utisak ovih scena bi nas dugo držao. Takođe, ovo je sjajno usnimljeno. Tu su neki detalji koji vam mogu promaći tako da ću navesti primer. Pomenuta upotreba boja je jedna od finesa.  Potom, u jednoj sceni gde se Frida i Dijego raspravljaju, gde su oboje u kadru, osim njih ne vidimo ništa osim golih zidova i prazne ulice. Upravo ta praznina pokazuje odsustvo sreće/lepote u ovoj situaciji. Ima dosta takvih finesa. Pronađite ih sami ako to do sada niste uradili. 

Ako ste upoznati sa umetničkim radom Fride kalo ili pak volite slikarstvo, verujem da će vam ovo biti poslastica. Vidi se odlično kako ova žena slika ono što oseća. Ona uspeva da pretoči svoj bol i svoju sreću na platno. Kada je nepokretna, crta leptire koji se kreću slobodno; kada doživi veliki gubitak, slika upravo svu grozotu toga; kada oseća nelagodu, pretače je u sliku. Samim slikanjem želi preneti najdublju emociju a to ne izgleda kao oslobađanje iste već kao nešto što će joj pojačati bol. Upravo to slikanje sopstvenog raspada i ličnih katastrofa, ta svest o gubicima i porazu su obeležili fridin život kao i njenu umetnost. Te scene su najjače i trebalo im je posvetiti malo više vremena. Čak i ako nekoliko minuta gledamo u tu sliku uz određenu muziku bi predstavljalo pravo uživanje ili, s obzirom na teme slika, pravo emotivno buđenje. 

Frida je pametno napravljen film, odlično usnimljen i odlično odglumljen. Ispričao nam je jednu životnu priču uspevši samo ponegde da izleti u patetiku i sitna preterivanja. Fridina umetnost je predstavljena na pametan način i zaista i u filmu ostavlja utisak. Da se vratim na početak i pitam, kada gledate sliku na kojoj Frida predstavlja svoj bol, svoj telesni raspad, da li vam je bitno na kom jeziku priča ili je pak važno šta vam govori?

Zanimljivosti:
Selma Hajek je naslikala neke slike koje se vide u filmu. Kavela Vargas koja peva Fridi u baru pred kraj filma je poznavala pravu Fridu sa kojom je i bila u Ljubavnoj Vezi. Nećaka Fride Kalo je bila toliko impresionirana filmom da je Selmi Hajek poklonila jednu Fridinu ogrlicu. Kada na početku filma Frida špijunira Dijega koji kaže devojci koja mu je model da bi je mogao pojesti, to je referenca na Riverinu autobiografiju gde je tvrdio da je "vežbao" kanibalizam na leševima žena. Edvard Norton je učestvovao u pisanju scenarija. Alfred Molina se ugojio 23kg za potrebe snimanja. Dženifer Lopez i Madona koja je veliki Fridin fan (čak poseduje i neke njene slike) su želele glumiti Fridu.

Naj scena:

"Raspad..."

Moja ocena: 7/10