The Other Man (2008)

Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: Richard Eyre
Glumci: Liam Neeson, Antonio Banderas, Laura Linney...

Priča:
Priča o mužu koji otkriva preljubu svoje žene i kreće u potragu za čovekom sa kojim ga je prevarila.

Moj osvrt:
Šta nas je naučio ovaj novi "mega hit", čudo današnjice snimljeno po "bes celeru", ovaj masterpis moderne kinematografije i majstorije Finčera koja baca u senku i Fight Club i Se7en? Naučio nas je da sadržaj nije bitan i da je bitno samo da serviraš iznenađenje. Šta će nam logika u svemu, bitno je da namestiš nešto neočekivano. Ali nije to ono na šta gađam. Ta glupost od filma nas uči da možeš da lažiraš emociju prema nekom sa kim si sedam godina. Fazon, ono što ti ja pokazujem sedam godina je čista gluma a ti to nisi umeo da provališ. Pffff logično, zar ne? E sada, vi koji ste u vezama i brakovima duže vreme, recite mi da ne uspete da u običnoj rečenici vaše drage osobe prepoznate nemir i shvatite da nešto nije u redu. Ovaj film je na samom početku upravo upirao prstom na to. U glasu osobe sa kojom živite prepoznaćete nesigurnost, strah, ljutnju, prekor, čak i ako vas pita kakav vam je bio dan. 

U centru filma je preljuba. Cilj ljudi koji su pravili ovaj film nije bio da nam serviraju tu klasičnu priču gde ćemo imati igre i igrarije u ljubavnom trouglu već su hteli da nam prikažu nešto drugo. Moj utisak je da su se prilično izgubili u svemu tome i rezultat izgleda kao nešto što konstantno traži cilj. Ok, čovek saznaje da ga je žena varala a sve vreme je bio ubeđen da imaju savršen brak. Zapravo se i vidi velika ljubav između njega i njegove supruge tako da su njegova pitanja očekivana. Problem je u tome što mi se čini da se on nikada ne zapita "zašto" već odmah kreće sa nekim besom. 

Prvo su želeli da igraju na kartu psihologije, da prikažu kako sva ta saznanja o supruzi utiču psihički na njenog muža (Nison). Ako hoćete da vidite kako to treba da izgleda, pogledajte Eyes Wide Shut. Naravno da od ovoga nisam očekivao da bude ni blizu tog masterpisa. Taj Kjubrikov film je za mene sigurno u deset najboljih filmova koje sam gledao. Ovde je to užasno trapavo. Nekako se iz početnog razočaranja za čas pređe u neko kolosalno ludilo i bes. Morali smo imati više elemenata za ovakve postupke jer ovako, sve to izgleda isforsirano i neprirodno. 

Ne bih komentarisao o tome ka kome mržnja čoveka kojeg je žena varala treba da bude usmerena. Ne kontam zašto bi trebao biti kriv taj drugi čovek. Ovde se sva priča prenosi na duel između muža i ljubavnika. Bilo je tu potencijala i mogla je ova priča i te kako piti vodu. Sam duel ove dvojice počinje šahom i samim tim već imamo vrhunsku simboliku. Međutim, ogroman problem je u tome što ovde na neki način imamo merenje alatki. Njih dvojicu povezuje žena koja je neosporno volela obojicu. I u duelu između ove dvojice, ta žena umesto da se pretvori u divu, boginju, muzu, vešticu, ženu prokletnicu, gada ili šta već, ona postaje najobičniji objekat na koga ova dvojica polažu pravo. Koliko god to blentavo zvučalo, gledamo ovu dvojicu kako se raspravljaju ali ni jednog momenta ne vidimo njihovu oduševljenost tom ženom kao što u nekoliko scenica vidimo koliko ona zapravo voli njih dvojicu. Ni jednog momenta ova dvojica ne vide dalje od sebe, ni jednog se ne zapitaju zašto se ona nije opredelila samo za jednog od njih. To je prilično trulo.

Onda nam se servira gomila flešbekova gde mi treba da vidimo ljubav i opčinjenost ove dvojice istom ženom a zapravo ne vidimo to. Vidimo samo ono što ova žena oseća. Pazite, ovo jeste prilično diskutabilna tema, ovo jeste nešto oko čega se može raspravljati, ali priča je servirana tako da ja ni jednom nisam dovodio u pitanje posvećenost ove žene u odnosu sa bilo kim. Ja vidim da su svi drugi u lošim odnosima. Dolazimo dotle da ona koja je činila preljube zapravo pokazuje mnogo više lepote i ljubavi prema svima i da ona povezuje sve u skladnu celinu. Kada ona nestane iz vidnog polja, sve odlazi do vraga. Umesto da ona kao takav neko bude tema, ostali samo gledaju sebe, svoja osećanja i svoju povređenost. Ne pokušavam da opravdam njen čin preljube, daleko od toga. Pokušavam samo da vidim koga je varala i sa kim je varala. Na žalost ne dobijam odgovor. Sve to izgleda mlako, kao da je ova žena tražila u obojici nešto što nije mogla da nađe. 

Ako se priča proširi sa ove trojke i doda se ćerka bračnog para, tu već sve pogrešnim putem. Ponovo vidimo kako je ta žena, dok je bila u vidokrugu, uspevala sve to da poveže. I bezličnu, mušičavu ćerku i kratkovidog supruga. Bez nje u priči, ovo dvoje moraju da nauče da sarađuju, moraju da prodube svoj odnos i tu dolazimo do one klasične, idiotske, patetične priče od koje mi se bljuje. Tata treba da prihvati zeta i nauči da priča sa ćerkom, ćerka treba da nauči da priča sa tatom i da prihvati bolnu činjenicu da jednostavno nema mesta u ovom filmu, zet je tu da glumi nameštaj i samim tim nemaš ništa vredno pažnje u ovim odnosima. 

Na pola filma je već jasno da se ne zna gde sve ovo vodi. Lik žene u tumačenju Lore Lini je jedini lik vredan pažnje, jedini lik čija priča ima "mesa". Ostalo je užasno nabacano i sve ostale priče nemaju jasan cilj. Kad sve postane tako haotično, kada se taj duel tj. odnos dva čoveka već zaleti, lako čoveku padne na pamet da "dvoje su se tako smuvali". Čoveče, da je priča otišla i u tom smeru, film bi bio uspešan. Ne verujete? Recimo ova dva balvana umesto što mere alatke, mogla su da uvide šta to žena koju obojica vole vidi u ovom drugom a on sam ne poseduje. Ja bih prihvatio takvu priču i takav rasplet. Svestan si šta si propustio da daš, svestan si da je tvoja žena bila vredna toga. Ovo što je prikazano u filmu ne mogu da prihvatim. Ne zbog onog što nam je rečeno, već upravo zbog toga što nam ništa nije rečeno. Slabo je ovo. Baš slabo.

Zanimljivosti:
Žilijet Binoš je trebala glumiti u filmu i nju je zamenila Lora Lini.

Naj scena:

Sreća...

Moja ocena: 4/10