Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

четвртак, 23. октобар 2014.

Lock, Stock and Two Smoking Barrels (1998)


Lock, Stock and Two Smoking Barrels (1998) on IMDb
Kod nas nazvan: Dve Čađave Dvocevke
Žanr: Komedija | Kriminalistički
Režija: Guy Ritchie
Glumci: Jason Flemyng, Dexter Fletcher, Nick Moran...

Priča:
Izgubljena partija pokera povezuje četvoricu prijatelja, gomilu tabadžija, dilera, gangstera i uterivača dugova u brojne sukobe, neočekivane susrete a sve to zbog duga, trave i dve stare puške.

Moj osvrt:
Iz Hundred Mile High City, odlične numere koja otvara film prosto seva frka. Upravo to je ono što je karakteristično za ovaj vrhunski film: frka, frka, frka i još frke. Šta god se dešavalo, u kom god stadijumu bila ova priča, ta dinamika je na najvišem mogućem nivou. Nema stajanja, nema usporavanja, nema suvišnih scena, nema gubljenja vremena, nema suvišnih dijaloga, nema nebitnih likova. U prvoj rečenici pomenuh odličnu pesmu pa ću pomenuti da je izbor pesama opak i odlično prati samu priču filma. Kada krene partija pokera kreće i Liar Liar (Lažov). Kada se stvari zakuvavaju, ide Grk Zorba a verujem da znate kako ta numera ide iz sporog u brz tempo. Samim tim se i najavljuje kulminacija u toj sceni. 

Dve Čađave Dvocevke su karateristične i po gomili ironija i brojnim suprotnostima u svojim likovima. Lik Krisa (vazda simpatični Vini Džons) je čovek koji uteruje dugove. I takav nasilnik pazi na rečnik pred svojim sinom, koga vodi svuda sa sobom. Deluje kao najveća bitanga ali iako ima priliku da dođe do silnog novca, on novac nosi osobi za koju radi. Izvucimo situaciju iz konteksta i nemojmo na njegov posao gledati kao na prestup. Većina ovakvih likova bi pokupila novac i trudila se da nestane sa lica zemlje. Kako god to zvučalo, ovaj čova i taj odvratni posao tabadžije obavlja časno. Tu imamo jednu veliku stvar u filmu - činjenicu da se on opasno sprda sa svim šablonima. Ovo je mali pokazatelj, o ostalima kasnije. 

Ono što volim, iako su imali savršene likove, oni su ubacili i jednog muzičkog velikana u film. Kad ubaciš tako neke likove, normalno je da su njihove uloge epizodne. Iskoristićeš ih čisto da dobiješ pažnju ali možeš ih iskoristiti pametno. Ako se sećam dobro, u ne naročito bitnom filmu Airheads imamo pojavu Lemija Kilmistera (Motorhead). To je bilo opičeno. Sa druge strane imamo i našu Nebesku Udicu. Ne shvatite pogrešno, uz te košarkaške legende sam odrastao i posle porodice i prijatelja ih volim najviše na svetu celom, ali njihova pojava zaista nije služila ničemu. Bila je to čisto reklama za film. Ne kontam čemu je ta scena služila. Mi jesmo zemlja košarkaških velikana ali to nema veze sa bombardovanjem i scenom koja sledi posle te scene sa Đorđevićem i drugovima. Elem, ovde ne samo da su ubacili Stinga već su mu ukazali i ogromno poštovanje. Dali su mu par kratkih scena ali u njima on se suprotstavlja najopasnijem liku i ima autoritet u svakoj situaciji. 

Rekoh da su likovi opasno simpatični. Ono što mi se dopada, Riči ih je predstavio tako da ne mora ništa da vam kaže o njima, čim ih vidite lako je pretpostaviti ko je kakav. Oblačenje, izrazi lica, način na koji razgovaraju, pogledi itd., sve vam to opiše karakter lika pre nego što čujete priču o svakom od njih ili vam se oni sami predstave. Svi ti likovi i događaji u filmu su one klasične urbane legende, priče koje prepričavamo ortacima dodajući još po malo začina kako bi sve to izgledalo još uzbudljivije. Ovde  vam narator predstavi neke likove tako što ispriča malu pričicu o njima i kroz nešto tako blesavo, sve vam je jasno o tim ljudima. Zanimljivo je i viđenje da kroz totalno blesave događaje definišeš likove. Obično su to neki veliki gestovi. Ovde nam pokazuju da to može i malo drugačije. 

Ono što je neverovatno to je da je svaki dijalog ofanzivan. Pod tim smatram da ako svaki dijalog napišete na papir bez da znate ton i ko ga izgovara izgleda kao svađa. Bilo kada prijatelji razgovaraju, bilo kada je to rasprava neprijatelja, ljudi se konstantno vređaju i napadaju. To mi je užasno zanimljiva osobina kod ljudi, pogotovu muškog dela populacije. Kada se obraćamo prijateljima umemo ih nazvati raznim pogrdnim imenima a to je zapravo odmila. Ako ste gledali velikog Dejva Alena, on je imao skeč u kom je to genijalno objašnjavao. Prijatelje umemo nazvati budalama, psovati im sve po spisku ali kada se svađamo sa onima koji nam nisu prijatelji, umemo ih nazvati drugom i prijateljem. Da ne dužim više, dijalog je opičen a samim tim i prefektan. 

Ima ovde još mnogo igrarija sa ljudskom prirodom. Zašto sve uložiti u partiju pokera, zašto vući besmislene poteze? Zato što se neretko vodimo onom starom "ma neće valjda". Zašto je tako teško odmeriti šta možemo izgubiti? Nekada se upustimo u mnogo veću frku nego što je vrednost onog što možemo da dobijemo. Zašto padamo onda kada smo najsamouvereniji? Zato što od slike o sopstvenoj veličini ne vidimo ništa. Slepi smo za sve drugo. Riči upravo to koristi i kreira sukob među likovima. E sada, ok je da je to sukob između grupe A i grube B i sukob grube C sa grupom D, ili čak sukob jedne grupe sa ostalima. Ovo je toliko blesavo da se svako sukobi sa svakim a oni koji su najmanje svesni svega se nalaze tamo gde najmanje treba da budu - u samoj sredini. Na našu sreću, to su likovi koje pratimo. 

Pomenuo sam da se Dve Čađave Dvocevke sprdaju sa gomilom šablona. Evo jednog opasno pametnog fazona. Obično se u filmovima planovi izjalove i dobijemo spektakularne probleme i frku sa vremenom. Recimo Armagedon je kolekcija takvih gluposti. Ok, zanimljivo je to za gledanje ali je toliko besmisleno da sam u jednom momentu pomislio da ukoliko neko krene da češe uvo, doći će do toga da će slomiti koleno, zgaziti kolegu po oku i shvatiti da će za dva meseca provedena u svemiru propustiti tri nova albuma Željka Samardžića, što bi bila činjenica sa kojom bi teško mogao da živi. Ovaj film se genijalno sprda sa svim tim. Ni jedan plan se naravno ne ispunjava kako treba ali svi problemi koji obesmisle to planiranje su užasno blesavi i slatko će vas nasmejati. Primetili ste da sam probleme opasne po život nazvao besmislenim a blesave probleme smatram odličnim. Humor je iznad preseravanja i blesave situacije su one koje su realne. Teško ćeš se toliko nasmejati urnebesnoj nerealnoj situaciji kao realnoj koja je potpuno otkačena. 

Svi filmovi nam daju neke velike okršaje glavnog lika (ili glavnih likova) sa zlikovcima, svi nam daju neke velike sukobe. Dvocevke upravo izbegavaju sve to. Glavni likovi su uvek u gadnom sosu ali ni jednog momenta nisu u okršaju. I znate šta, ovo deluje mnogo bolje od gaziliona okršaja u drugim filmovima. Zašto ti glavni nisu baš oni koji uleću u te duele i koji izlaze kao pobednici? Zašto bi i bili? Mislite li da samo bitni mogu da unište velike? Mislite li da neko mora da bude džedaj da bi prekinuo postojanje nekog moćnog? Metak ne pravi razliku, glupost ne vidi posledice, zlo nema samo jedan cilj, bes nije precizan, glupost je večna i sveprisutna. Rezultat svega toga, svako može da nadrlja. 

Kraj je perfekcija po mom mišljenju. Mnogi na to gledaju kao na foru. Kao to je jedna "ha ha" situacija gde momci mogu da prođu kao kraljevi a mogu da ispadnu baksuzi. Opet tu imamo gomilu problema koji kvare plan ali i dalje je sve to urnebesno. Ja sam sve ovo video na drugi način. Recimo Koeljo u finoj knjižici za dečicu pokušava da nam kaže da je bogatstvo blizu nas ali da moramo da preguramo mnogo i vidimo mnogo da bi to uvideli. To je ok. Dve Čađave Dvocevke nam govore da je bogatstvo često u našem posedu ali da mi možda nismo svesni toga. Ili možda jesmo.  Zašto? Možda smo ga svesni ali ga uzimamo zdravo za gotovo. Svesni ili ne, sve to se dešva zato što smo možda neobrazovani, možda težimo nečemu nerealnom, možda smo bezobrazni, možda nam je važnije trenutno zadovoljstvo. Uostalom nije bitno. Bitno je da smo kolekcija gluposti i vrlina. Ne treba nam velika premudrost, ne treba nam gomila godina protraćenih u nešto da bi shvatili šta imamo. Znamo mi to i sami. Stvar je u tome što smo previše ljudi da bi na pravi način brinuli o tome.

Zanimljivosti:
Kada Grk Nik razbije staklo čašom, to nije postojalo u scenariju, to se desilo slučajno pa je Riči odlučio to da zadrži i uneo je izmene u tekst. Prvi film Džejsona Stetama i Vinija Džonsa. Stetam je zaista radio kao ulični prodavac. Na prvi dan snimanja Vini Džons je izašao iz zatvora. On je bio uhapšen zato što je pretukao suseda. Leri MekLin je umro mesec dana posle prikazivanja filma i film je posvećen njemu. On je bio bolestan tokom snimanja i mislili su da je u pitanju grip. Kasnije je završio u bolnici gde su utvrdili da je u pitanju rak koji je metastazirao. On je inače bio čuveni bokser bez rukavica. Kraj filma je malo izmenjen u odnosu na scenario. Tom je nosio kapu jer je pustio kosu i nije želeo ponovo da se šiša.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 10/10

1 коментар: