Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

понедељак, 06. октобар 2014.

Santa Sangre (1989)


Sveta krv (1989) on IMDb
Kod nas nazvan: Sveta Krv
Žanr: Drama | Horor
Režija: Alejandro Jodorowsky
Glumci: Axel Jodorowsky, Blanca Guerra, Guy Stockwell...

Priča:
Mladić se nalazi u mentalnoj ustanovi. Kroz sećanja mi vidimo da je kao dete doživeo mnoge traume kada je radio u cirkusu sa svojim roditeljima. Video je kako njegov otac odseca ruke majci, vođi verskih fanatika, i potom ubija sebe. Sada beži iz ludnice i ponovo se sreće sa svojom majkom...

Moj osvrt:
Santa Sangre je za mene bio prilično težak za gledanje. Nisam siguran da li će svima biti, tako da je moguće da nisam bio baš dobrog raspoloženja. Uz to, muku sam mučio sa prevodom koji je šetao tamo ovamo a španski mi je potpuno nepoznat. Film nije naročito lagan i zbog onog što vidimo. Slike baš i nisu neke koje prijaju oku ali je jasno da je to Jodorovskom bio i cilj. Iako veliki deo filma zauzima cirkus koji treba da bude sinonim za veselje mi zapravo gledamo jednu mračnu priču. Kao i prethodno komentarisani Valhalla Rising, ni Santa Sangre nije za svakoga. Oni koji vole lako, pitko štivo bez mnogo kefanja teško da će uživati ovde. Oni koji traže nešto više biće zadovoljni onim što gledaju. 

Možda je i najzanimljivije to što nam Jodorovski ceo svet prikazuje kao cirkus. Ako pogledamo likove u cirkusu i one van njega, nećemo videti nikakvu razliku. Iako se film bavi onim koji dolaze iz tog cirkusa, ako se zagledamo bolje, videćemo da je bukvalno svima mesto u njemu. Jodorovsky nam svima govori da smo zabavljači, klovnovi, glumci i nadasve cirkuske nakaze. Pogledajte svaku osobu koju susreću likovi koje pratimo, svakoj je mesto u nekoj od predstava. Ali kakvi su ti ljudi iz cirkusa? Svi do jednog su mračni, svi se pre mogu ubrojati u frikove nego u vesele klovnove. Čak i klovnovi deluju otužno, propalo i nezanimljivo. 

Šta se dešava sa lepotom u ovakvom svetu? Jodorovski je prikazuje kao nemu, maskiranu, odbačenu. Jednostavna ljudska lepota ispašta zato što ne donosi šou, što ne može da izvede tačku koja će zadiviti mase. Sad neko može da kaže da lepota može da se proda. Time se mnogi danas bave. Ali razmislite malo, da li je lepota koja se prodaje zaista ona lepota koju volite? Zato ova lepota izbegava da bude upotrebljena na takav način. Ono što je najtragičnije, ovakva lepota samo moli za pažnju onih koji lepotu zaslužuju. To je tragedija današnjeg sveta, mnogi upravo tu lepotu propuštaju videti jer su fokusirani na sve drugo. Čovek obnevidi od problema, od stvari sa kojima ne može da se pomiri, od pogrešnih ili pravih ciljeva i od gledanja u prošlost. Znate šta je zanimljivo u Santa Sangre? Takav čovek ne traži lepotu već ona traži njega. Savršeno.

Feniks, glavni lik ove priče je osakaćen traumama iz detinjstva. Jodorovski u detinjstvo ovog lika smešta nekoliko užasno upečatljivih slika. Sve ono šta u detinjstvu ovog momka treba da prođe bez trauma je prilično osakaćeno. Izlišno je pričati o uticaju roditelja. Sama slika roditelja je dovoljna da nas vodi kroz život. Na taj način možemo reći da su oni uvek prisutni na neki način u našem životu. Zapravo Jodorovski prodaje baš to na savršen način. Sad kada razmislim ni u jednom momentu nije potencirao direktno na tome a uspeo je na izuzetan način da nam u Feniksu predstavi oba roditelja. E sada, da ti roditelji nisu opasno udareni u glavu verovatno od ovoga ne bi mogao da se napravi tako dobar film. 

Upravo u roditeljima treba i tražiti odgovor na Fenixove postupke. Umesto fokusa na dete, mi kod roditelja vidimo fokus na potpuno druge stvari. Zanimljivo je upravo to šta skreće pažnju roditeljima od malog Feniksa. Telesna zadovoljstva i poroci su sa jedne strane. Nemam tu šta puno pričati. Svi mi se nekada odreknemo nečeg dobrog ili se ne fokusiramo na pravu stvar zbog strasti prema nekim pizdarijama. Svako od nas ima svoje bubice, prohteve, slabosti, perverzije, strasti i želje. Samo je pitanje koliko ćemo vremena baciti na to. Druga stvar vezana za Feniksovog oca je ta slika o sopstvenoj veličini. To se najbolje može videti u sceni kada kaže sinu da će od njega napraviti muškarca i onda ga pravi po svojoj slici. Svaki normalan roditelj će dete vaspitavati tako da bude bolje od njega. Ovaj lik sve rešava noževima i đokom. To valjda dovoljno govori o njemu. 

Svakako upečatljiviji i dominantniji lik od egocentričnog razbludnika od oca je majka. Tu se Jodorovski igra i verom. Iako suluda, priča o veri ove žene je baš upečatljiva a opet pogađa u centar. Možda ta priča deluje previše čudno ali i Hrišćanstvo je nastalo fantastičnom pričom koja je završena krvlju. Svi znamo za pojam mučenika. Ne mora ovde da tema bude fokus na religiju. Ovo nipošto nije kritika vere već kritika vere kao nečega što je oblikovao čovek. Sva pravila koja nametneš sebi te obično ograniče. E sada, imamo onakvog oca i ovakvu majku. Problem je što nemamo samu sredinu. Naravno Feniks koji nema pažnju roditelja kao dete želi pažnju kasnije. Upravo tu dolazi ta simbolika cirkusa. Traži se pažnja kroz tačke, kroz nastupe. Za Feniksa je sve pozornica i na njoj on treba da briljira. 

Veliki fokus filma ide na ruke. Ruke su oruđe i oružje. Ruke sprovode ono što nam je u glavi. Znate i izraz kada je neko nečija desna ruka. Feniksova majka se klanja svetici bez ruku da bi u jednoj opasnoj sceni ostala bez istih. Santa Sangre nam nudi sve ono najbolje i najgore za šta su naše ruke sposobne. Ista ruka može da ubije ali i da daruje cvet. Ruka ispunjava želju kao što i nanosi povredu. Ruka i grli i davi. Upravo ti kontrasti su ono što fascinira u ovom filmu. Lepota je nema. Nešto što je privlačno ze zapravo nakazno. Umetnost ubija. Ljubav dovodi do smrti. Jodorowsky nas neprestano bombarduje svim tim scenama i što to deluje blesavije to je zapravo upečatljivije. 

Nisam pomenuo i mučnu scenu koja je još jedna od onih koja obeležava Feniksovo detinjstvo a to je smrt nevine životinje. Nekako sve to kada se složi uz Feniksovu udarenu porodicu, rezultiralo je osobom koja je nevidljiva. Zašto kažem nevidljiva? Kada živiš po principima koje ti nameće neko drugi, kada živiš po ubeđenjima koja nisu tvoja već koja su ti nametnuta od strane drugih (ili si ih sam sebi zbog drugih nametnuo) a ti smatraš da su validna, zapravo ne iskazuješ ništa svoje. Onda si samo nečije oruđe ili oružje. Gde si ti u celoj priči? Čini mi se da se baš zbog toga ovde koketira sa Nevidljivim Čovekom, filmom koji je snimljen po Velsovom klasiku. Ceo film gledamo Feniksa a zapravo želimo videti pravog Feniksa. Ima naravno simbolike u tom imenu i sama scena oslobođenja, da tako kažem, predstavlja to neko buđenje iz pepela. 

Možda i najupečatljivije u filmu je to shvatanje šta propuštaš kao čovek. Već sam pričao o tome da lepota ovde želi da bude primećena. Neko ko je opterećen svim tim teretima, ko ne može da ih se otarasi, svakako će teže primetiti lepotu. Ali hajde da uzmemo to da su validni razlozi. Uzmimo sada npr. nekog ko živi u prošlosti u nekom momentu lepote, uspeha i sreće. Nešto što treba da ti bude lepo sećanje i motiv zapravo postaje opsesija i dolaziš dotle da se kaješ zbog nečeg lepog čega više nemaš. Umesto da budeš srećan što si nešto imao, ti pokušavaš još uvek da oživiš takvo nešto. E na taj način ćeš promašiti lepotu koja je možda tu ispred tebe. 

Jodorovski je napravio veliki film sa jedinstvenim pečatom. Upečatljiv u glavnoj ulozi je njegov sin i nekako mi ceo film ima još jači utisak kada znam činjenicu da je momak nastradao nekoliko godina posle snimanja. Santa Sangre poput Valhalla Rising nije nešto što možeš tek površno da gledaš ali nije nešto što treba samo jednom gledati. Uvek je tu neki detalj koji vam promakne a može da vam ispriča nešto veliko. Kao i za mnoge velike filmove, ako mi repriza kaže nešto novo, rado ću dopuniti ovaj tekst. Do tada se potrudite da barem jednom pogledate ovaj film.

Zanimljivosti:
Jodorovski je zapravo trebao snimiti film po istinitom liku, meksičkom kriminalcu Gregorio Kardenjasu. La Santa je posveta meksičkim horor filmovima. Sinovi Alehandra Jodorovskog, Adan i Aksel igraju Feniksa.

Naj scena:

Oslobađanje

Moja ocena: 8/10

5 коментара:

  1. nisam vise anoniman :D06. октобар 2014. 21:15

    Film koji me je odusevio i jos uvek me drzi odusevljenog. Mislim da jednim delom govori i o uticaju majke na sina, o toj posebnoj vezi. Ipak mislim da je svakom muskarcu majka (kakva god da je) najveca svetinja i retko sta zna da zaboli kao majcina suza. Feniks sve vreme gleda majku koja je besna, koja je uvek u ratu sa nekim i koja uporno gubi svaki rat a sa njim i razum, sto po meni, ostavlja mnogo veci utisak na njega neko nasilnicki otac koji je bio mnogo gori prema njemu nego ona.
    Sto se tice muzike u filmu - savrsenstvo. Ne mogu da se setim nijednog filma u kome je muzika tako lepo ispratila scene i dala im dodatnu dubinu. Osim toga, ne znam kad sam gledao neki film u kome je toliko zastupljena muzika. Kad bismo sabrali sve minute u filmu bez muzike, mislim da ne bismo dobili neki velik broj.
    Atmosfera je jedinsvena, scene neverovatne...ma cista 10ka od mene.
    Voleo bih da je Jodorowsky malo vise paznje posvetio ovakvim delima.

    ОдговориИзбриши
  2. Off koja filmcina.Obozavam ovaj film.Jedan od najboljih hororaca.Autsajderu ubacuj u listu:Rio bravo,Wild bunch,Magnificent seven...Sad malo ratnih:)...Few good men,Thin red line(Skorseze je stavio ovaj film drugi najbolji devedesetih godina),Guns from Navore...Tih sam se setila,vidim da IH nemas recenzovane.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Outsideru zar nisi gledao "Tanku crvenu liniju"?Da sam znao davno bih ti rekao:D

      Избриши
    2. Nisam gledao a da znam za to :)
      Overiću svakako

      Избриши
  3. Sjajna recenzija. Preporuka za El Topo, čudan film ali sa jako dobrom porukom.

    ОдговориИзбриши