Nobi (1959)

Alternativni naziv: Fires on the Plain
Žanr: Ratni | Drama
Režija: Kon Ichikawa
Glumci: Eiji Funakoshi, Mantarô Ushio, Yoshihiro Hamaguchi...

Priča:
Poslednjih dana Drugog Svetskog Rata, ostaci japanske vojske su ostavljeni bez komande i suočavaju se sa neminovnim gladovanjem.

Moj osvrt:
Nobi je film koji me je prilično podsetio na Jakovljevićevu "Srpsku Trilogiju". Pre svega zbog tih mračnih scena izmučene, gladne propale vojske i zbog atmosfere koju sve to neminovno nosi. Nije sporno da je ovo opasno jeziv film ali isto tako nije sporno da nije lak za pogledati. On sadrži dobru kritiku kada je rat i kada su ljudi u ratu u pitanju ali isto tako mi se čini da je možda malo više crn i propustio je da pokaže da čovek možda može biti i veliki. Ok, nije mu to bio cilj tako da mu ne možemo ni uzeti tu činjenicu za zlo. S obzirom na mrak koji film sipa, možda bi tu bila i neka, uslovno rečeno, svetla scena koja bi u tom slučaju donela drugačiju emociju. Kako god, ovo je prilično crn film. 

Prvo se razmatra položaj bolesnog čoveka u ratu. Elem, tu ne možemo pričati samo o ratu. O bolesnom čoveku sistem ne želi da brine. Bolestan čovek je onaj koji mu ne može doneti zaradu i kao takav, on je veliki teret. Upravo to i gledamo ovde. Sve dok može da iskoristi čoveka, sistem će ga i "trošiti". Kada ga u potpunosti potroši tako da on više ničemu ne služi, tada će ga i ostaviti. Sistemu je nepotreban a sam sebi je takav čovek suvišan. Za tako "potrošenog" čoveka može brinuti samo drugi čovek. Naravno da takvi brižni nisu brojni. Oni koji brinu za druge su isti oni koji će dobrog čoveka podići iznad politike, konvencija, religije, zakona i bilo čega drugog. To su oni koji veruju u čoveka a Nobi nam govori da u ratu takvi ne postoje tj. ne postoji vera u čoveka. Ne pomenuh da ceo film mi pratimo izgladnelog bolesnika. 

Filmovi nam obično izdignu barem jednu osobu iznad drugih. Nobi nije takav. Nobi nam daje jednog od svih. Kroz ovog čoveka gledamo većinu. Da li nam on na neki način govori da ne postoji čist i potpuno dobar čovek. Ok, nije to ništa čudno. Svako nekada napravi grešku, svako zbog nekog sukoba bude u osvetničkom raspoloženju i želi da na loše uzvrati lošim. Tu ljudi ne shvataju da onda između njih i onih koji su im naneli zlo nema razlike. Time što vam je neko naneo zlo, ne znači da ste dobili pravo da uzvratite na isti način. Nisam pobornik okretanja drugog obraza jer se tako ostaje bez glave ali sam pobornik da bilo kakvu prednost treba iskoristiti i sprečiti sva buduća šamaranja. Ne zlom, ne osvetom, uzvratite prevencijom. Nije ovo strašno ako pričamo o materijalnoj šteti i uvredama. To su stvari koje su nebitne u životu. U Nobi vidimo čoveka koji zbog antipatija i simpatija samo određenim među gladnima daje hranu. Ljudi nekada ne shvataju da umesto osvete mogu da upute i gest dobrote. Ako je druga strana iole svesna, priznaće vam grešku. 

Načitah se knjiga i nagledah filmova gde su mnogi ljudi ubijeni u svojim crkvama. Moj stav prema crkvi i religiji znate ali isto tako znate za moje poštovanje. Ubijanje je neoprostiv čin, nema tu šta. O tome je iluzorno pričati. Ovde se fokusiram na ubijanje u crkvi. Nekako mi to izgleda kao pokazivanje nadmoći, pokazivanje čiji je Bog pravi. U ime mog Boga ću da ti pokažem ko je nadmoćniji. Prc. Kako god to zvučalo, i to je jedna od tekovina nekih verskih vaspitanja. Ali sam taj čin ubijanja ljudi u njihovoj crkvi je užasan pokazatelj koliko je čovečanstvo zaostalo i koliko ljudi ne shvataju ni ono u šta veruju. Čovek koji veruje, poslednju nadu pronalazi u veri. Na ovaj način neko misli da mu oduzme i to. Ako već crkvu smatraju Božjom kućom, kako onda možemo posmatrati na ovo ubistvo. Neko svemoguć je dozvolio da mu posvećene ubiju u njegovoj kući. Oni koji nanose ovakvo zlo na to ne gledaju samo kao na oduzimanje života već na ubijanje vere i oduzimanje nade. 

Ne kaže se bez razloga "daj čoveku moć i videćeš kakav je" (nadam se da sam pogodio izreku). Ne znam zašto je u ljudskoj prirodi to da volimo da dominiramo. Ok, volimo da se takmičimo, volimo da budemo najbolji. To je odlično, tako možeš da unaprediš sebe. Ali mi se čini da nekada više to volimo ne zato što smo na vrhu već zato što su svi ostali ispod. Samim tim i najmanju pobedu veličamo, samim tim i na najmanji znak nadmoći pokazaćemo dominaciju. U jednoj sceni vojnik dolazi u kuću bez namera da ubije. Zatiče devojku koja se prepala i vrišti. I šta radi? Kada osetite strah drugog, kada vidite da ste vi taj kojeg se drugi plaši, da li ćete pokazati da nema potrebe za tim strahom ili ćete taj strah iskoristiti da pokažete da ste izand? Da li će ovaj vojnik spustiti pušku i pokazati da je došao u miru ili će pokazati svoju nadmoć? 

Setimo se časova istorije (ili ako spadate u mlađe čitaoce, onda ne morate da se sećate). Priča se o mnogim ratovima ali čini mi se da se ne posvećuje toliko pažnje razlozima. Ok, tu su uglavnom ekonomski razlozi pomešani sa bolesnim ambicijama i to je to. Ali šta ti znači osvajanje jedne zemlje ako ni u svojoj ne umeš da uživaš. Šta ti znači da vladaš svetom kada ne možeš da vladaš sopstvenim zdravljem. Na simboličan način Nobi pokazuje koliko je čovek u svemu tome mali. Pokazuje da ćeš zbog šake soli biti primamljiv gladnim ali čim ti uzmu so, nisi im potreban. Podseća li to nekog na borbu za resurse? Nobi pokazuje da ljudi gaze preko leševa da bi došli to te iste šake soli. Ne prikazuje li ovo koliko su životi miliona bili potrošeni i jeftini u istoriji ratova? Neko je dao život da bi se osvojila određena teritorija. Ta teritorija je izgubljena godinama kasnije. Za šta je onda taj čovek dao život? Materijalno je svojina koja menja vlasnika i totalno je besmisleno. Čovek je jedino što je bitno. Sa nekim rusofilom sam nedavno pričao o politici i on mi objašnjava koliko su Rusi superiorniji od Amerikanaca u svakom smislu. Na kraju kaže "pogledaj i književnost". Majstori, nije Rusija dala Dostojevskog, Tolstoja, Šolohova, niti je Amerika dala Hemingveja, Barouza, Keruaka, nije ni Jugoslavija dala Pekića, Andrića, Pavića itd. Države su nebitne. Granice su promenjive, tako da države mogu da nestanu. Ali znate šta, čak iako tih država ne bude bilo, ovi genijalci će živeti sve dok postoje slova. Pričajte mi onda o tome kako je parče zemlje bitnije od čoveka. 

Ponavljam, dosta je mučnih scena sa izgladnelom vojskom, dosta je teških scena gde vidimo blato, ludilo, glad i smrt. Videćemo sve ono najgore u čoveku, videćemo na šta ga sve teraju upornost, strah i glad. Nobi je sigurno vrhunski film. Nobi je poslao poruku baš kako treba. Nobi je šokantan i crn koliko rat i jeste. Zašto onda nije dobio veću ocenu od mene. Braćo i sestre, ne sporim vrhunski kvalitet, ali ovaj film me je ubio u pojam. Jednostavno preteško je gledati toliko mučenja, toliko lomatanja i bežanja od neprijatelja kojeg jedva vidimo. Mnogo je tih scena koje su me podsetile na Srpsku Trilogiju i izmučenu vojsku u toj knjizi. Ima ovde i veoma šokantnih stvari ali jednostavno je sve to teško za gledanje. Što se mene tiče, na moju ocenu možete dodati i jednu i dve pa čak i tri. Moj subjektivni doživljaj je da je ovo previše mučno.

Zanimljivosti:
Kako bi se dobilo na autentičnosti, glumci su slabo hranjeni i nije im dozvoljeno da peru zube niti da seku nokte. Kako ne bi došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja glumaca, medicinski timovi su uvek bili u pripravnosti. Eidži Funskoši se sam izgladnjivao iako to nije traženo od njega. Niko nije bio svestan ovoga sve dok se glumac nije onesvestio na snimanju. Tada je snimanje prekinuto na dve nedelje.

Naj scena:

Crkva. Postoje i šokantnije scene ali ovaj deo filma mi je bio dinamičniji i samim tim je i ova scena efektnija.

Moja ocena: 7/10