Barton Fink (1991)

Žanr: Drama | Misterija
Režija: Joel Coen, Ethan Coen
Glumci: John Turturro, John Goodman, Judy Davis...

Priča:
Ugledan scenarista iz Nju Jorka dolazi u Kaliforniju da piše scenarija za filmove i otkriva paklenu istinu Holivuda.

Moj osvrt:
Barton Fink spada u one filmove koje sam gledao i o kojim sam pisao ranije na blogu ali jednostavno nisam umeo da shvatim šta to gledam. Pa odraslo dete, osamostalilo se tj. pobeglo od sveta efekata, lake zabave, prazne priče, naučilo da koristi glavu dok gleda film. Onda mi je film bio simpatičan i gledljiv, ništa više od toga. Šta sada mogu reći o Barton Finku? Ovo je blesav a u isto vreme inteligentan film o filmu i stvaralaštvu. Pokazuje glavu ne samo pisca već umetnika, stvaraoca uopšte na užasno dopadljiv način. Simbolika puca na sve strane i sve mane i vrline tog posla su prikazane na prilično dopadljiv i zabavan način. Mulholland Drive je pisao o transformaciji glumca i ljudi u holivudu. Taj film ima mračnu notu. Barton Fink je znatno veseliji i bavi se kreativnošću. Pominjem ova dva ostvarenja kao najbolje filmove o filmu koje sam gledao. 

Odmah u startu vidimo jednu zanimljivu stvar - iako su ljudi zadovoljni njegovim radom, Fink sam nije zadovoljan kako je to sve ispalo. Sjajno. Barton Fink je sam svoj kritičar. Moraš biti kritički nastrojen prema sebi i onom što radiš. Ok, šta god uradiš naći će se neko da to odobri, da se divi tome. Ako si zadovoljan time, onda ćeš naviknuti sebe da dostavljaš đubre. Zadovoljićeš određene standarde ali nećeš izvući ono najbolje iz sebe. Recimo Majkl Bej idiotarije može svako da napravi, samo dajte ljudima šansu. Ali da li svako može da napravi Paklenu Pomorandžu, Rozmerinu Bebu, Psiha itd.? Ako nisi kritički nastrojen sam prema sebi, nećeš nikada napredovati. Čak i ako napraviš nešto veliko, bez svesti da možeš bolje nećeš nikad prevazići to što si napravio. 

Barton Fink kaže da je uspeh kada napraviš nešto drugačije. Neću da kažem da se to danas ne ceni jer postoje ljudi koji cene nešto novo, ali danas je ta različitost bačena u zapećak. Šta mislite zašto Holivud pravi ovoliko rimejka. Zato što priče koje su savršene žele da naprave dostupnim za veću grupaciju. Samim tim zarada je veća. Ali takvim oblikovanjem priče da bude prihvatljiva današnjim standardima uglavnom se napravi teško smeće. I onda ako postaviš logično pitanje fanovima takvog bezveznog produkta, oni ne znaju da ti daju pravi odgovor. Nije problem, ukusi su različiti. Tragično je što ljude uglavnom ne zanima da vide nešto više. Moraš da dozvoliš sebi da vidiš nešto drugačije. To vodi do saznanja. Sve drugo vodi u zatupljenost. 

Dolazimo i do Finkovog angažovanja u Holivudu. E baš tu vidimo tragediju kreativnosti. Pazite, ovo je pravljeno 1991 kada su nas još uvek čekala neka remek dela od filmova. Već tada je ljudima bilo jasno kuda cela ova priča sa kinematografijom ide. Od Finka se traži da pravi upravo ono što mase vole i naravno ono što će doneti zaradu. Neću dalje o tome koliko je to pogubno po današnju kinematografiju. Pričali smo i vi i ja o tome više puta. Zamislite kakav sad to ima uticaj na kreativnost ovog čoveka. U glavi imaš jednu ideju, verziju priče i neko će da dođe da je izmeni. To više nije tvoja ideja niti tvoja priča. Nije to ono što si želeo da kažeš. Kako onda da iskažeš svoju kreativnost? Kreativnost je ideja a ne posao. Ne možeš sada sesti i reći "sada ću da osmislim sjajnu priču". Priča jednostavno dođe. Ti je ne smisliš, ona ti padne na pamet i živiš je. Baš kao Barton Fink. 

Slučaj pijanog pisca je posebno zanimljiv. On je na neki način Finkov uzor. Tu nam pokazuju našu glupavu osobinu da ne umemo da razdvojimo osobu od njenog dela. Mnogi ljudi imaju problem da kritikuju nečije delo na osnovu osobina te osobe. To je velika greška. Zbog toga što je neko loš čovek ne mora da znači da on ne ume da napiše vrhunsku knjigu. To je nešto što meni lično smeta u našem društvu. Bukvalisti smo. Dovoljna je jedna stvar koja nam se ne dopada kod nekoga i ništa njegovo ne želimo prihvatiti. Kod nas su najizraženije političke podele pa nam se po podobnostima rangiraju umetnici i umetnost. Ja ne odobravam Basarine stavove prema Ćosićevom pisanju ali njegova Fama o Biciklistima je vrhunska knjiga. Opet moram da pomenem čuvenog studenta koji je napao Ćosića zbog njegovih političkih stavova i dodao da je Ćosićevo pisanje loše. Ok, u političke stavove ne zalazim. Samo me zanima, da li je iko ko je podržao ovog momka promenio mišljenje kada je sutradan čuo da taj lik nije pročitao ni jednu Ćosićevu knjigu, niti to planira. Mi ne umemo da odvojimo delo od umetnika. Ne divimo se umetniku, divimo se delu. Ako obrnemo, kupovaćemo nečije knjige zato što je taj neko voditelj presmešne emisije, starleta, žena pozantog ... auuu ček ček. Čak i Fink, koji je umetnik, ne može da prihvati neke stvari vezane za čoveka kojem se divi. To je idealizovanje kojiem smo svi skloni ali o tome uskoro. Svi mi grešimo u ovakvim procenama. Fazon je samo da shvatimo i priznamo svoju grešku. Na taj način postajemo otvoreni za mnoge dobre stvari. 

Vidimo i dosta potenciranja da umetnik želi da se približi običnom čoveku. Fink se trudi da pokaže nešto što jeste običan čovek. Pogledajte velike filmove, većina njih zapravo i potencira na tako nečemu. Građanin Kejn daje priču uspešnog čoveka koji žali za jednostavnim stvarima. Kaprin Život je Lep pokazuje leptu običnih ljudi. Idemo malo i na drugu stranu - Psiho pokazuje i tamu koja može okružiti običnog čoveka. Veliki umetnici pokušavaju da se late takvih tema i serviraju nam nekog sa kim ćemo se identifikovaiti ili će nas taj neko podsetiti na nekoga koga znamo. Pogledajmo npr Batman Begins. Brus Vejn je običan čova koji može napraviti mnogo. A nasuprot tome pogledajmo ostale pizdarije sa supermoćima, pogledajmo akcije sa svojim herojima. Svi teže preterivanju a preterivanje bude obična zabava. Sve je to ok, ali takve stvari su daleko od prave umetnosti. Barton Fink potencira da možeš da napraviš nešto blisko ljudima a ništa manje veličanstveno od bajkovitih tema. To mogu samo veliki umetnici. 

Pogledajmo odnos prema umetniku od strane običnog čoveka. Ovde imamo jednog takvog u tumačenju uvek genijalnog Gudmena. On se odnosi prema Finku sa velikim divljenjem i uvažavanjem. Međutim, on ne čeka da mu Fink prikaže genijalnost već sam uzdiže Finka. Opa. To je ono što sam pisao pre nekog vremena. Nama se servira sve i svašta. Ako imamo dovoljno kefala, kritikovaćemo smisleno to što vidimo ili ćemo uvideti genijalnost svega toga. Ako tome priđemo sa "jao vidi ko je to pravio, jao vidi ko tu glumi, jao vidi koliko je novca tu utrošeno, jao vidi ocenu na imdb-u" velike su šanse da ako ne razumemo to što vidimo, smatraćemo da je to umetnost. Ovde imamo suludu situaciju da Fink pokušava da priđe običnom čoveku ali ga običan čovek uzdiže. Lako umemo da pravimo idole to nije sporno ali umemo i idola baciti u blato. Time se ovaj film ne bavi tako da ćemo zaobići. 

Barton Fink se bavi i očekivanjima. Na početku vidimo da je on doživeo uspeh. Od njega se posle toga ne očekuje ništa manje nego remek delo. Velika očekivanja su naravno kontraproduktivna. Rekoh već, umetnost je momenat inspiracije. Velikim očekivanjem stvaraš pritisak kreatoru. Teret iščekivanja ne dozvoljava veliku kreativnost, teret očekivanja zapravo stavlja rok na tu istu kreativnost. Želimo dobiti nešto svevremeno a stavljamo rok pred umetnika. Ne samo očekivanja, Barton Fink pokazuje i druge načine na koje možeš da ograničiš umetnika tj. stvaraoca. Recimo hotelska soba je fenomenalna simbolika. Imaš brilijantnog pisca koga si zatvorio u mali prostor. Elem, ceo hotel zapravo prestavlja finkovu glavu. I šta se tešava kada genija ograničiš na tako mali prostor? On napravi nešto i u njemu. Barton Fink je film o filmu. Daje vam zaplet, daje vam junaka, malo atipičnog ali i dalje junaka, daje vam devojku, daje vam kulminaciju, kako drugačije nego ubistvom, daje vam vatreni rasplet. To deluje blesavo i besmisleno ali sve što gledate je razvojni put jedne kreacije.

Naravno, najgora moguća stvar u životu umetnika je odustvo kreativnosti, odsustvo motiva. Tu Barton Fink sukobi ovo moranje da napravi nešto što mu nije u planu sa motivom koji može da ga natera da napravi nešto veliko. Sam hotel je napravljen tako da asocira i na pakao (temperatura, tri šestice itd). Kao što rekoh, ima li većeg pakla za umetnika od prisile da radi na nečemu što ne želi, ima li gore situacije od odsustva kreativnosti, ima li većeg promašaja od trošenja energije na nešto što ne želiš. Zbog toga je jasna ova aluzija na pakao u kom se nalazi ovaj čovek. 

Ima tu vazda simpatičnih detalja. Recimo kada producent ljubi Finku stopala bez da zna šta je ovaj napisao. To je stvar reklame. Dovoljno je ime da privuče nekog. Kao kada vam na najavi za film kažu npr. "od čoveka koji je napravio Terminatora" a ispostavi se da je on producirao film sestrinom malom koji je zapravo snimio smeće. Ali veliko ime zakačeno za bilo šta znači gomilu zelenih novčanica i znači dovoljan preduslov da to pogledate. Još jedan simpatičan detalj je kada Fink u liftu citira Bibliju i pita čoveka da li mu je to poznato na šta on odgovara nešto kao "da, mislim da jeste. Čuo sam za Bibliju." To je samo mali detalj ali mnogo govori. Sećate se sigurno scene iz Lajanja na Zvezde kada profesor kaže Ivi Andriću "ja sam od vas pročitao mnoge knjige, recimo kao na primer ono...". E to je upravo to. Niko ne sme da prizna da ne zna nešto veliko iz sveta kulture. Svi su barem čuli za to. 

Što se tiče ideja i kreativnosti, umetnici svakako moraju imati motivaciju da stvore nešto. Najviše stvari dolazi iz iskustva i iz proživljenog. Ako stvara neki karakterističan lik, taj lik je zasnovan na nekom ili nekolicini koje pisac poznaje. Ako piše o događaju, taj događaj je motivisan nečim što je pisac doživeo. Priče su motivisane nečim što je čuo. Barton Fink upravo svoju kreativnost pokazuje kada postaje bogatiji za nova iskustva i nova poznanstva. Pre izvesnog vremena sam gledao užasni Nim's Island gde su nam prodavali priču o velikom piscu avantura koji nikada nije izašao iz kuće jer ima strah od svega. Barton Fink upravo pokazuje svu genijalnost tu. On je najkreativniji kada stiče najviše iskustva. A kada mu je najteže - onog momenta kada ostaje sam, kada nema ničiju pomoć. 

Kroz ceo film vidna je Finkova fascinacija fotografijom devojke pored mora. Ceo film smo gledali kroz glavu pisca, kroz glavu kreatora i ceo film se pitamo zašto je ta fotografija bitna. U jednoj sceni vidimo tu fotografiju i pisaću mašinu u istom kadru. Kroz ceo film, Finkova soba je takva da su pisaća mašina i ta fotografija jedine stvari koje će vam zapasti za oko. Sve ostalo je sumorno i bezlično. Imamo ceo kreativni ciklus koji se završava plamenom, jednom kutijom i realnim doživljavanjem te fotografije. U sceni u kojoj hotel gori, Gudmenov lik trči i viče da će da pokaže stanje uma. To je upravo stanje uma pisca koji od običnih likova sada stvara nešto eksplozivno, nešto neočekivano. Dodaje se tu i malo simbolike na nadolazeći rat. Ceo taj plamen zapravo predstavlja kraj kreativnog procesa. Sve što je bilo u glavi pisca je izašlo na papir, sve što je bilo u glavi pisca je sagorelo, odlazi iz njegove glave i ostavlja prostor za nove kreacije. Šta je u kutiji koju Fink nosi? Tu je nešto što tek treba da dođe, što tek treba da napiše i što možda neće napisati. Ne znamo, ne vidimo ali ne vidi ni on još. Ali vidi jednu drugu stvar, vidi nešto što vidi kroz ceo film. Šta je to što ostaje i posle plamena, šta je ono što pisca vuče dalje, šta je to što ga je nateralo da napravi svoje delo ili ceo serijal dela? Braćo i sestre, sve što vam treba je motivacija, nešto na čemu ćete izroditi svoje ideje. Kada ideju pretočite tako da je doživite realistično, vaša kreacije je besprekorna.

Zanimljivosti:
Prvi film koji je na Kanskom festivalu osvojio sve tri glavne nagrade. Torturo je išao u školu za sekretarice kako bi savladao kucanje na pisaćoj mašini. Braća Koen su napisali scenario za ovaj film kada su išli da gledaju film Baby Room dok su imali kreativnu blokadu. Lik W.P. Mejhjua je zasnovan na Viljemu Fokneru.

Naj scena:

Motiv

Moja ocena: 8/10