Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

недеља, 23. март 2014.

Pusher (1996)


Diler (1996) on IMDb
Kod nas nazvan: Diler
Žanr: Kriminalistički | Triler
Režija: Nicolas Winding Refn
Glumci: Kim Bodnia, Zlatko Buric, Laura Drasbæk...

Priča:
Diler postaje sve očajniji kada ga propali posao ostavlja sa velikim dugovanjem opasnim ljudima.

Moj osvrt:
Refn je režiser čijim filmovima ću se posvetiti u nekom narednom periodu. Jeste da mi se nije baš dojmio sa poslednja dva filma, nedefinisanim Only God Forgives i mlakim Drive ali me je sa druge strane kupio odličnim Bronsonom i sada sa ovim filmom. Sa jedne strane, Pusher jeste "kriminalistički" film sa pričom koja prati sam taj žanr ali je sa one druge strane Pusher na neki način posveta malom čoveku koji ne može da se bori protiv sistema, kome sistem pomera zadnjicu i diktira mu život. 

Film sadrži nekoliko malih detalja koji mogu promaći a upravo ti detalji mogu da vas obore na zadnjicu. Na početku se upoznajemo sa Frankom (opako dopadljivi Kim Bodnia) i njegovim prijateljem Tonijem (sve mi draži Mads Mikelsen). Iz priče vam je jasno šta rade i koji je to tip ljudi tako da ne bih o tome. Ono što mi je zapalo za oko je ta neka veza između Franka i Vik. U sred muškog razgovora prepunog kurčenja i presreavanja dolazi do neke priče o toj devojci. Tu Frank konstantno pokušava da izbegne priču o vezi sa njom. Tačnije on apsolutno poriče svaku normalnu vezu sa njom. Jasno je kao dan da tu nešto nije kako valja. Čovek može lagati o svemu i svačemu ali nema šanse da laže iskrenu emociju. Problem je što je Vik prostitutka. E tu je ona klasična iskrivljena vizija o sopstvenoj veličini o kojoj ću kasnije. Druga stvar je način na koji ova dvojica pričaju o ženama. Znate već one razgovore i lovačke priče kao i onaj odnos prema ženama kao prema objektima za zadovoljenje. I sve je ok dok jedan ne udari na majku ovog drugog. E tu smo već osetljivi jer to je naša draga mama. Ali svaka od tih žena može biti nečija majka, sestra ili kćer. Ako mi sebi dajemo za pravo da sudimo i grdimo druge, zašto neko drugi ne bi imao pravo da sudi nama. 

Pusher je pre svega i muški film, što se moglo zaključiti iz prethodnog pasusa. Zanimljiva mi je scena u kojoj se Frank i Toni igraju noževima. Kada vidimo slike iz stvarnog života gde ljudi drže oružje i vode sukobe, gnušamo se svega toga. Međutim igračke naših najmlađih najčešće predstavljaju oružje. Ova scena mi je zbog toga opasno jaka. Prvo mi ih ovde gledamo kao dva ludaka koja se igraju nečim čime mogu da se povrede. Na neki način je ovo pokazatelj možda i nezrelosti ali najviše pokazatelj da, kako naše drage dame tvrde, mi muškarci nikada ne odrastemo. Ok, ova scena je u fazonu "vidi ove ludake, ali dobro, ortaci su, neće povrediti jedan drugog". Neće ni naši klinci koji se igraju plastičnim oružjem povrediti jedan drugog ali je užasno šta ta igra predstavlja. 

Frank na prvi pogled deluje normalno ali njegov prijatelj Toni je ona klasična slika i prilika dileje. Ono što mi je tu bilo simpatično, čovek na glavi ima istetovirano RESPECT. Iz prethodne priče vam je već jasno da ovaj čova nema poštovanja ni prema čemu. Zašto ona RESPECT? E to su one lažne priče, lažna tapšanja po ramenu, ono kada neko izađe u javnost i slaže vam priču da ste mu vi bitni, da poštuje vaš krvav rad, a za uzvrat mu treba samo jedan glas. I kada treba da pokaže poštovanje, onda shvatite da je to samo slatkorečivost i slovo na papiru. Poštovanje se pokazuje rečima ako ćeš time što si izgovorio zapravo učiniti nešto. Poštovanje je zapravo postupak a ne slovo. Poštovanje nije ako poštovanje zahtevaš već ako ga daješ. 

Tu dolazimo i do velikog krimosa za koga Frank diluje. Ja veze nemam kako je Refn ovo znao ali napravio je klasičnu sliku Srbije. Prvo, u leglu ovog lika se čuju Cecine pesme a kao što svi dobro znamo ona je, koliko god to tragično zvučalo, najveća muzička zvezda ovakve naše zemlje. Drugo, na sve strane vidimo grbove najpopularnijeg domaćeg sportskog kluba, F.K. Crvena Zvezda. Na zidu vidimo sliku Arkana za koga bi neki rekli da je autentični srpski heroj. I ne samo to, na sve strane vidimo gomile simbola koji predstavljaju našu zemlju. Od hrane preko likova pa sve do same simbolike. Zašto simbolike? Zato što malo malo pa saznamo povezanost ljudi sa vrha sa nekim od mafijoza, "bosova" i ostalih dileja. Dolazi se do jasnog zaključka da ti likovi zajedno sa ljudima sa vrha odlučuju o našoj sudbini. E tu me je Pusher posebno oduševio. Nekako se vidi ta opisana paralela sa, verovali ili ne, našim društvenim uređenjem. Ljudi sa vrha se uvek lepo postavljaju prema nama, obećavaju nam sve i svašta a na kraju ispada da mi rmbačimo da preživimo a praktično radimo kako bi oni punili svoje džepove. Mi kao kučići, srećni smo kada nas pogledaju misleći kako su oni dobri prema nama. Izašli su nam u susret što nismo nešto platili na vreme, što nismo ispunili nešto što nam je dužnost. A zapravo nismo svesni da iz sve snage radimo na ispravljanju njihovih grešaka i da radimo njihov posao. Ako smo mi dužni da sve to radimo, šta je onda njihov posao? Da li su i oni dužni raditi iste stvari kao i mi ili su pak zaštićeni od svega toga? Kada kažu "moraćemo da se strpimo, da stegnemo kajiš, da se pomučimo, da prolijemo krv" uvek smo mi ti koji sve to rade. Uprkos tome što radimo dobro, prva greška će nas koštati toliko da nikada nećemo odplatiti svoj dug. 

I u svom sranju u kom se nalazimo, šta je ono što nam je potrebno da bi istrajali - pomoć i poverenje prijatelja. Frank dolazi u opisanu neprijatnu situaciju. Ok, izgleda to prilično opasno ali nekako postoji taj utisak da uz pomoć prijatelja može da se izvuče. I šta se tada desi - ne bih puno pisao o tome. Priča da u nevolji zapravo otkrijete ko vam je prijatelj je suviše izlizana da bi trošio slova na nju. To dobro sami znate. Problem je što odsustvo pomoći na koju je računao Franku ne samo da otežava situaciju već mu značajno skraćuje vreme. Nekako, do tog otkrića, on je delovao kao neko ko možda drži ipak stvari pod kontrolom. Posle toga nastaje haos, i u njegovoj glavi ali i u filmu. Taj tempo je odrađen maestralno. Svi znamo da kada imamo neki rok za koji posao treba završiti, osećamo se relaksirano ako je taj rok veliki. Zbog toga nikada ne paničimo u prvim momentima. Paničimo tek kada posao ne završimo na vreme a rok se bliži kraju. E takvu uzlaznu putanju imamo i ovde. Iz nečeg što je delovalo koliko - toliko mirno prelazimo u totalni haos. 

Naravno, kada su prijatelji i dobri ljudi u pitanju, nikada nećemo ostati bez njih. Uvek postoji neko kome se možemo obratiti, uvek postoji neko ko je naša sigurna kuća, uvek postoji neko gde se osećamo zaštićeni, bezbedni, slobodni, uvek postoji neko pred kim možemo biti ono što jesmo i ne stideti se toga. E tu se vraćamo na devojku o kojoj sam pričao. Frank je praktično potcenjuje na svaki način ali se uporno vraća njoj kao svom skloništu. Ako ne pokušava da joj pomogne ni na kakav način, ako joj ne pruža skoro ništa a dobija ovoliko, to mnogo govori i o njemu ali i o njoj. To pojačava njenu tragediju ali i njegovu promašenost. Nismo ni primetili ali servirana nam je odlična ljubavna priča lišena svake patetike a obogaćena pravom ljudskom dramom. Uz to, dobijamo sliku i priliku onih situacija kada zbog sopstvenih problema zanemarujemo nekog koga ne bi smeli, kada umišljenost o sopstvenoj veličini bespotrebno degradira nekog drugog. 

Na to dodajmo i snažnu scenu sa Frankovom majkom. Možda ovde neko postavi pitanje zašto Frank ima ovakav odnos sa njom. Majka ne zna čime se on bavi, majka ne zna u kakvom je on problemu ali pokazuje volju da pomogne. Zašto onda Frank drži distancu? Uglavnom nas nije briga šta bilo ko priča o nama, šta bilo ko misli o nama. Svojih postupaka, ako su loši, nećemo se stideti pred svakim. Pred majkom hoćemo. Pred njom ne možemo držati masku, pred njom ne možemo sakriti svoja neuspehe niti možemo biti ravnodušni na njih. Prvo, stidećemo se svojih nedela, drugo, svojim nedelima povredićemo i nju. Sve to ovde vidimo u sceni od tek nekoliko minuta. I pokušaj bele laži i nemogućnost sakrivanja problema. 

Pričali smo o teškoj situaciji i problemima. Jedno od krajnjih rešenja je i bekstvo. Bekstvom, tačnije sklanjanjem od opasnosti i problema čovek možda i može pronaći rešenje ali to znači i ostavljanje skoro svega što on predstavlja. To bi neminovno značilo i novi početak. E tu je jedan od najvećih problema koji ljudi imaju a to je odsustvo hrabrosti. Svi vole sigurnost, svi vole da su tamo gde se dobro snalaze. Ljudi će nekada pre ostati u lošoj poziciji i to će biti iz razloga što iako je u problemu, na poznatoj je teritoriji. 

Pusher je odličan film kome jednostavno ne mogu da pronađem manu. Odlična priča, sjajna simbolika, upečatljiva drama, odlična gluma na čelu sa vazda simpatičnim Bodniom, dosta paralela na našu zemlju itd. Ako mislite da je Drive Refnov masterpis, pogledajte Pushera i posle njega će vam Drive izgledati kao šareni simpatični filmić. Ovo je realnost, ovo je prava surovost bez ikakvog kinđurenja i stvaranja čudnih likova, ovo je ljudskost u svoj svojoj tragediji ali i lepoti, u svom svom jadu ali i borbi, u svom svom smradu ali i nadi. Drive je filmić - Pusher je filmčina.

Zanimljivosti:
Scene su snimane hronološki kako je i prikazano u filmu. Film je inicijalno trebao biti 10 minuta kraći i u glavnoj ulozi se trebao naći sam Refn. Frank (Kim Bodnia) je u svakoj sceni u filmu osim u par sekundi pri samom kraju. Postojale su glasine da su pravi narkotici korišćeni u filmu ali su svi to poricali. Refn je izjavio da su na stvaranje ovog filma veliki uticaj imali filmovi "Cannibal Holocaust" i "The Battle of Algiers". Bodnia i Refn nisu želeli da govore o tome kako su se spremali za film. Kada je film izašao u Danskoj, Refn je imao samo 25 godina. Ovo je inače njegov prvi film ali i glumački debi Zlatka Burića.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 8/10

6 коментара:

  1. Kad će na red doći "It's a Wonderful Life (1946)" ? On je pobedio u anketi nedavno ako se ne varam.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Jeste. Biće najverovatnije u toku ove nedelje

      Избриши
    2. Ipak nisam stigao pogledati u toku nedelje. Biće komentarisano u narednom periodu. Čim izglasate film ja ga svakako spremim za gledanje tako da nisam nikako zaboravio za ovaj. Empire of the Sun je još pre njega izglasan pa je isto bio malo na čekanju.

      Избриши
  2. E tu sam te cek'o :)
    Koliko je ovo bolesno dobar film...
    Surovo, realno, gadja pravo u metu.
    Bodnia je toliko harizmatican I toliko dobar u ovoj ulozi, gledajuci njega I mikelsena stekao sam utisak da gledam dva momka iz svog kraja za koje znas od malena da nece da zavrse na dobrom putu.
    Scena sa majkom je savrsena. Zbog ovakvih scena se gledaju filmovi.
    U kini jedu pse...obavezno da gledas... Tarantinovstina na skandinavski nacin :)

    Pozdrav

    ОдговориИзбриши
  3. Jest, odličan film tako da jedva čekam da se posvetim nastavcima. U kini jedu pse će sigurno biti overen u nekom narednom periodu

    ОдговориИзбриши
  4. nisam vise anoniman :D25. март 2014. 17:38

    Odlican film, odlicna recenzija.
    Druga 2 dela mi nisu toliko dobra kao ovaj ali su svakako nesto sto treba pogledati.

    ОдговориИзбриши