Režija: Mića Milošević
Glumci: Nikola Simić, Milan Gutović, Rahela Ferari...
Priča:
Dimitrije Pantić pokušava da spoji kraj sa krajem kao jedini član porodice koji zarađuje. Njegova deca nemaju naročito dobru perspektivu, jedno je loš đak, drugo večiti student, treće ne može da nađe posao. Na njegovim leđima se lome sve nedaće koje proživljava prosečna porodica u ovoj zemlji.
Moj osvrt:
Braćo i sestre, dobrodošli u Jugoslaviju 1982:
Proklinjete satove koji vas rano bude da krenete na posao, u školu, u još jedan dan isti kao i prethodni. Škola (možda) vodi ka poslu, posao ka plati. Sve što radite, radite za i zbog novca. Stari ljudi pominju neka srećnija vremena objašnjavajući kako je to bilo kada su oni bili u punoj snazi, lepi, pametni i nepobedivi. U novim generacijama vide samo nemoral, nekulturu i promašenost. Vi ste za nih ta nova generacija koja je pokrenula sve loše u ovom društvu. Posao se uglavnom ne dobija znanjem već novcem. Paradoks da platiš da bi te plaćali je u punoj snazi. Besposleni i oni koji ne rade ono što vi radite uvek znaju više od vas, uvek znaju šta vi treba da radite dok razlog u njihovoj nezaposlenosti ili nesposobnosti da rade svoj posao nikada nije njihova krivica. Uvek će znati vaš posao bolje od vas, uvek će biti seksualni predatori, uvek će biti sposobni za sve, uvek mogu sve da ostvare ali ih po običaju to ne zanima.
Proklinjete satove koji vas rano bude da krenete na posao, u školu, u još jedan dan isti kao i prethodni. Škola (možda) vodi ka poslu, posao ka plati. Sve što radite, radite za i zbog novca. Stari ljudi pominju neka srećnija vremena objašnjavajući kako je to bilo kada su oni bili u punoj snazi, lepi, pametni i nepobedivi. U novim generacijama vide samo nemoral, nekulturu i promašenost. Vi ste za nih ta nova generacija koja je pokrenula sve loše u ovom društvu. Posao se uglavnom ne dobija znanjem već novcem. Paradoks da platiš da bi te plaćali je u punoj snazi. Besposleni i oni koji ne rade ono što vi radite uvek znaju više od vas, uvek znaju šta vi treba da radite dok razlog u njihovoj nezaposlenosti ili nesposobnosti da rade svoj posao nikada nije njihova krivica. Uvek će znati vaš posao bolje od vas, uvek će biti seksualni predatori, uvek će biti sposobni za sve, uvek mogu sve da ostvare ali ih po običaju to ne zanima.
Vi naravno gulite na svom poslu prolivajući zadnju kap znoja. Nikada niste dovoljno plaćeni za ono što radite, nikada niste nagrađeni za svoju predanost, ali i dalje zapinjete i živite u nadi, sve dok vam ne prekipi i ne krenete devizom "niko ne može tako malo da me plati koliko ja mogu malo da radim". Rad se vrednuje novcem koji nikada nije dovoljan jer visina plate stoji a cene života skaču. Vaš šef je naravno nesposobni i nekompetentni lik koga je zbog njegove beskonačne poslušnosti i podobnosti na tu poziciju naguzila partija ili tako neka visoka instanca. Verovatno ste školovaniji, inteligentniji i načitaniji od njega. To znate i vi i on, samo što to njega ne zanima.
Vaši profesori su čudni zbog svojih malih rituala i stvari na kojima potenciraju. Verovatno su otkačeni od previše nauke i obavezno vas mrze. Naravno vi ništa ne znate kao balvani ali to nije problem, biće da je mržnja profesora ono što vas onemogućava da zasijate u punom sjaju. Diplome se stiču znanjem ali su obesmišljenje mogućnošću kupovanja za određenu cenu. U tu sliku se uklapaju i vaši šefovi (političke vođe). Zašto bi oni gulili za diplomu, to je ipak samo parče papira. Mlađi od vas su promašeni, nemaju osnovnu kulturu, prate poremećeni sistem vrednosti, ne poštuju vaš rad i ono što su im starije generacije ostavile.
Moral je samo reč, precenjen je i ismejan. Dobrota je stvar za tapšanje po leđima ali ne služi ničemu. U konstantnoj ste frci, uvek se i za sve juri. Išli na posao, vraćali se kući, išli u kupovinu - sve je trka. Teško stečeni novac lako curi ali za razliku od ljudi koju su vam nadređeni i ljudi koji vas vode, morate da kontrolišete trošak kako bi sastavili do sledeće plate. Zbog toga se pojavljuje san o lakoj zaradi pa su igre na sreću jedna varijanta relativno lakog izlaska iz teške situacije...
Braćo i sestre, dobrodošli u Srbiju 2013. Vidite li ikakvu razliku?
Nadam se da sam pokazao koliko je ovaj film inteligentno napravljen i koliko je svevremen. Ceo je protkan odličnim humorom i obogaćen glumačkom elitom. Još jedna genijalna stvar su i inteligentne društveno kritične pesme Riblje Čorbe koje su nekada uspevali da naprave. Van teme filma a na temu ovih pesama Riblje Čorbe, zaista je jadno da legende koje su pisale ovakve društveno kritične pesme danas kritiku društva pokazuju kroz idiotarije tipa "Danas krešu sponzori, sirotinja uboga opet osta suvoga." Jad i beda. Nekada su pisali dvosmislene pesme, pesme koje kriju kritiku a danas dozvole sebi ovo ruglo. Doduše promakne im i neka dobra kao "Mrtvo more" ali to je prava retkost.
Elem, da se vratim na film. Naj scenu nisam izabrao zbog njenog kvaliteta već samo zbog genijalne replike i epske glume jedinstvene Rahele Ferari. Sa ovakvom neverovatnom smirenošću i prirodnom reakcijom reći ovako nešto ne može da ne izazove salve smeha. Tesna Koža je odlična, svevremena komedija koja opisuje način funkcionisanja našeg društva. Sve što se radi, radi se zbog novca, novac je cilj, potreba, svrha našeg postojanja, novac je glavna tema, glavni uzrok, glavna ideja vodilja kroz naš život, novac je baka, deda, otac, majka, brat i sestra. A za sve to vreme, novac se sprda sa nama i pravi komediju od naših života i našeg društva. I ne zaboravite ovo, Kada se smejete Dimitriju Pantiću, ogromne su šanse da se smejete sami sebi.
Zanimljivosti:
Uz Zonu Zamfirovu, film koji je ostvario najveću zaradu u srpskoj kinematografiji.
Naj scena:
Zanimljivosti:
Uz Zonu Zamfirovu, film koji je ostvario najveću zaradu u srpskoj kinematografiji.
Naj scena:
- A glava? Gde joj je glava?
- Glava ne treba, glava otpada.
- Kako otpada, otpala ti dabogda?
Moja ocena: 8/10
Odličan tekst, zaista.
ОдговориИзбришиJa sam sličnu "katarzu", ironični bljesak, kako vam drago, recimo, doživio gledajući "U ime naroda" Živka Nikolića. Iako se na dosta mjesta stvari predimenzioniraju, karikaturišu - to jeste slika Crne Gore onakva kakva JESTE, iz decenije u deceniju.
Da li to treba da nas baci u još dublju letargiju ili podstakne na djelanje? Ni sam nisam uvijek siguran.