Obavestenje

Obaveštenje: Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

уторак, 29. новембар 2016.

Requiem for a Dream (2000)


Requiem for a Dream (2000) on IMDb
Kod nas nazvan: Rekvijem Za Snove
Žanr: Drama
Režija: Darren Aronofsky
Glumci: Ellen Burstyn, Jared Leto, Jennifer Connelly...

Priča:
Priča o četvoro ljudi čiji životi se polako raspadaju kako njihova zavisnost postaje jača.

Moj osvrt:
Ovo je jedan od filmova koje ste mi najviše preporučivali. Zaobilazio sam ga jako dugo iz prostog razloga što kada sam ga prvi put gledao, pobesneo sam potpuno i nije mi se dopao ni malo. Razlozi za to su i više nego opravdani ali veliki je problem što zbog njih nisam dozvolio filmu da mi priđe. Nije da sam i ovog puta lako odgledao film ali ovog puta sam dozvolio priči da dopre do mene. Prvi problem koji sam imao je da je ovo jako izlizana tema. Nemojte mi reći da nisam u pravu jer više mi je muka od fimova koji kritikuju rasizam, drogu, ljudska prava itd. Danas bukvalno sve što kažete može da se podvede kao vređanje. U čemu je onda štos sa Rekvijemom? Fazon je u tome što je ovaj film imao muda da ogoli neke stvari, da vam prikaže nešto što drugi nisu mogli, smeli ili umeli, nešto što su drugi uopštavali i maskirali. Rekvijem ima muda do zemlje jer upravo time šamara tako da će se obrazi crveneti jako dugo.

Drugi problem je što je film režiran i usnimljen tako da sam non stop bio napet, non stop pod stresom i non stop sam osećao nervozu. Setite se Mementa gde nas je Nolan ubacio u majnd set lika dok nismo osetili da lagano ludimo ne znajući više da povežemo početak i kraj. To je bilo sjajno. Ovo u Rekvijemu je prokleto savršeno. I dalje je to jako teško za gledanje ali ja od pre deset godina nisam umeo da cenim nameru već sam se zatvorio pred nečim drugačijim. Tako da ovo nije upozorenje. Film je užasno težak za gledanje ali tema je takva, likovi su takvi. Hoćete pravi osećaj? Rekvijem vam ga baca u lice. Umesto bezmude priče sa naravoučenijem dobićete potpuni haos. 

Pogledajmo sad vizuelni deo filma. Pogledajmo okolinu oko likova čije živote pratimo. Skoro uvek su tu sivilo i praznina. Ne oslikava li to njihove živote generalno? Šta se dešava kada imamo scene koje su uslovno rečeno normalne, gde likovi kako tako vode pristojan život, rade lepe stvari, gde svi oni deluju sasvim ok? Te scene užasno odudaraju. Imamo opasan kontrast a u celoj slici odudara ono što je lepše, što je bolje, što je pravi put. 

Čitao sam tekst gde čovek kritikuje način na koji jedan od likova dolazi do droge. Ok, ima to smisla ali se o tome ovde uopšte ne radi. Ono što film govori je da je do droge jednostavno doći. Totalno je nebitno da li je ona prepisana od strane doktora, kupljena, ukradena, dobijena. Fazon je da je ona uvek tu, dostupna svima. Bitno je samo da li ćeš pružiti ruku ili se okrenuti. Ne možeš ignorisati ali možeš zaobići. 

Šta su konkretni razlozi, zbog čega se likovi opredeljuju za taj put? Evo kontra pitanja - da li je zaista bitno? Koliko puta ste se sami zapitali zašto neko to radi, zašto oni koji imaju sve to rade. To više nije prestup, nije strano, nije šok, nije fazon, nije stvar prestiža ili nivoa. To je način života i toga svi treba da budemo svesni. 

Dolazimo polako i do onoga što Rekvijem izdvaja od svih drugih filmova na ovu temu. Pogledajmo ljude koji su zavisni. U svim filmovima se transformišu u iste zombije koji su samo u potrazi za fiksom. Nema neke druge emocije. E pa jebite se svi. Rekvijem ima nešto drugo, ima likove kojima vidite emocije i u najgorem stanju i znate šta, i te kako su svesni tih emocija. Vidite da im je stalo do nekog ili nečeg ali vidite nemoć da ta emocija nadvlada zavisnost. Nemamo zombije, imamo ljude i to je opasan kvalitet filma. 

Obično kada vidimo likove koji su pali u kandže zavisnosti, ne vidimo ništa drugo osim jednosmernog srljanja u propast. To je ok ali zajebi me toga da čovek ne može da promeni svoju situaciju. E tu smo. Može. Čovek skoro uvek može da okrene list, da preokrene situaciju, da se izvuče. Stvar je u tome što je to tako prokleto teško. Tu zapravo dolazi čovekova mentalna snaga do izražaja. Ali budimo realni, svaka velika promena u životu traži veliku mentalnu snagu. Samo retki su sposobni napraviti taj korak ali skoro svako ima šansu. Rekvijem nam nije dao zombije, dao nam je ljude koji su sposobni da misle, koji imaju emocije, koji mogu da preokrenu situaciju. Pitanje je samo imaju li snage i volje za to. 

Kroz ceo film vidimo gradaciju. Situacija koja kreće je problem, eskalira u nešto mnogo veće, gde čovek može da lagano strada i na kraju se zavšrava totalnom propašću. Upravo ona tenzija i nervoza o kojim pričam se pojačavaju. Glavnu muzičku numeru iz filma sam siguran da znate. I ona je takva. Kreće lagano, ubrzava, zvuči preteće, pa jako opasno i eskalira u totalnu jezivost. Svakako jedna od najupečatljivijih muzičkih numera koju možete čuti na filmu.

Iste stvari se dešavaju i sa likovima. Od problema koje imaju nastaju ogromni, sve to eskalira i neminovno rezultira opasnom degradacijom ličnosti. I opet se vraćam na ono glavno - nećete videti zombija, videćete čoveka koji je uništen zavisnošću. I dalje je to onaj isti čovek. Zavisnost nije kao u drugim filmovima glavni lik. Ne. Glavni lik je čovek koji se samouništava. Ooo da. Nije droga čovekov neprijatelj - čovek je sam sebi neprijatelj. 

I tu dolazimo do nas koji gledamo te ljude. Vidimo da su uništeni, vidimo da su izgubljeni ali nam ih je ipak jako žao. To ne možemo reći za veliku većinu filmova sa ovom temom iz prostog razloga što nam ne nude osobe već hodajući magacin za drogu. Nasuprot šablonskim filmovima, ovde ne žalimo osobe koje su ovi ljudi nekada bili jer oni su i dalje iste osobe. Ovde ih žalimo sada, ovakve kakve su, žao nam ih je zbog sadašnjosti jer su one i dalje ono isto. Pogledajte lik koji na savršen način tumači ovde veličanstvena Elen Burstin. Ona na kraju zvuči kao totalno luda osoba ali ono što izgovara nije ludost. Ona je samo uništena do te mere da nikom nije stalo za ono što ona jeste već ljudi gledaju upravo onog zombija koji se svima nudi u ovakvim pričama. Tu je velika razlika između maske/efekta i suštine. 

Kako ovakve priče rezultiraju - uglavnom krajem sa totalnim uništenjem. Rekvijem je tu mnooogo suroviji nego što ste navikli. Ne mislim zbog onog što se likovima desilo. Dešavale su se i brutalnije stvari. Rekvijem ima nešto drugo. Realniji je, iskreniji je, hrabriji je. Zašto? Zato što taj kraj nije tako blizu. O ne, braćo i sestre. Mnogo je kilometara i sati do tog kraja. Jezivo je to što su svaki kilometar koji čovek u ovom stanju pregazi i svaki sat koji potroši sve veća patnja. Beskrajna patnja.

Zanimljivosti:
Tokom monologa Elen Burstin o tome kako je stara i sama, Metju Libatik je slučajno dozvolio da kamera odluta od scene. Kada je Aronofski uzviknuo "rez" da bi se suočio sa kamermanom, shvatio je da on plakao tokom snimanja i da je navlažio kameru tako da nije video šta snima. Aronofski je odlučio da tu scenu zadrži u filmu. Elen je inicijalno bila zgrožena ulogom i odbila ju je ali kada je pogledala Pi (1998) od istog režisera, prihvatila je ulogu.

Aronofski je od Letoa i Vejansa tražio da se mesec dana uzdržavaju od unošenja šećera i upražnjavanja seksa kako bi osećali jaču zavisnost za nečim. Leto je značajno smršao i družio se sa pravim džankijima kako bi bolje ušao u ulogu. Elen Burstin je izjavila kako joj je ovo najveća uloga koju je tumačila. Kada Sara Goldfarb ide podzemnom železnicom pričajući ljudima da će nastupiti na televiziji, jedan čovek joj kaže "You are whacked". To je otac Darena Aronofskog. Scena u kojoj Konelijeva stoji i gleda ka okeanu je uzeta iz filma Dark City. 

Zbog zahtevnih scena, Elen je svakog jutra četiri sata nosila medicinsku kragnum dva "debela" odela, od 10 i 20 kg i devet različitih perika. Kako bi ušla u ulogu Merion, Dženifer Koneli je počela da dizajnira odeću i na kraju se to završilo tako što je sama nosila većinu svoje odeće. Aronofski je inicijalno želeo da glavni likovi budu još mlađi. Tri od četiri glavna lika su dobili oskare, Koneli, Burstin i Leto. Niv Kembel je bila prvi izbor za Merion ali je odbila zbog scena golotinje.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 10/10

1 коментар:

  1. Bukvalno sam pre dva dana pretrazivao ovaj film na tvom blogu, i nisam ga nasao... Kao da mi citas misli :D

    ОдговориИзбриши