La meglio gioventù (2003)

Alternativni naziv: The Best of Youth (2003)
Režija: Marco Tullio Giordana
Glumci: Luigi Lo Cascio, Alessio Boni, Jasmine Trinca...

Priča:
Priča o dva brata i njihovim životima od šezdesetih pa do danas.

Uvod:
Do sada od vas nisam tražio da gledate ni jedan film o kom pišem. Naravno preporučivao sam, hvalio, pričao da je nešto obavezno ali iskreno, nije me bilo briga da li će neko poslušati moj savet. Moje mišljenje je tu, moj stav takođe, na vama je izbor. Ovog puta je situacija drugačija. Ako neko od vas ima problem što film traje 6 sati, ako možete da gledate bilo koju od treunto aktuelnih serija čija sezona traje barem dva puta toliko, možete pogledati i ovo kao seriju. Jedini je problemičak što je ovo za Game of Thrones i druge aktuelne sapunjare čisto remek delo. 

Ne kažem da je ovo najbolji film koji ćete gledati - verovatno nije. Ne može ovo da dođe do visine jedne Šindlerove Liste, ne može da vam donese dubinu Tarkovskog, mističnost Polanskog, grandioznost Kjubrika, Linčovo ludilo ali znate šta, može da drži predavanje na temu kako preslikati život u film. Mogu ovde da vam kilometarski pišem o tome koliko su ovi likovi realni i koliko ćete prepoznati sebe i svoje prijatelje, porodicu, poznanike u njima, koliko je svaki glumac perfektno odradio posao. 

Mogu da vam pričam o tome da će vas ovaj film rasplakati ali bez trunke patetike. Gađaće vas samo stvarnim životom i stvarima koje ste doživeli, koje ćete doživeti, za kojim možda patite ili strahujete, koje priželjkujete i kojim se nadate. Nema ovde patetične stvari oko koje se vrti priča, nema centralne teme koja je predmet priče, nema tragičnog događaja koji je tema filma, nema samo jedan cilj do kojeg se ide - ne, jer ovo je život sa svim svojim usponima i padovima. Dakle, ovo nije najbolji film, ovo je najlepši film koji možete pogledati. Napisao sam već negde, ako ćete pogledati jedan film u životu, neka to bude ovaj.

Moj osvrt:
Sećaš se, prijatelju, kada si prvi put želeo da pokažeš da možeš više? Video si problem, problem koji je jedan od onih koje svet ne može da reši. Bez obzira što je on takav, verovao si da imaš rešenje. Verovao si da možeš da pomogneš, da pokažeš da postoji put do cilja koji još niko nije pronašao. Možda nisi bio svestan toga ali, dok si verovao u sebe, tvoja volja te je vodila. Ona je bila jaka. Verovao si da možeš svojom promenom napraviti nešto veliko. Nisi išao tako daleko ali ipak si verovao da možeš da menjaš svet. Kada si prestao da veruješ u to? 

Zašto si prestao da veruješ? Da li si naišao na protivnika koji te je ubedio u suprotno? Da li si uvideo da si nemoćan? Da li tvoje rešenje možda nije bilo dovoljno dobro? Ili možda niko nije imao veru u tebe? Da li je tvoja volja pala pred prvom ili pred brojnim preprekama? Ili ipak nikog nije bilo briga za to što si želeo da ponudiš? Da li si shvatio da svet ne želi da bude spasen - da mu tvoja pomoć nije potrebna? 

Sećaš li se kada si izgubio nevinost? Da li je to bilo sa nekim koga si voleo ili možda još uvek voliš? Da li se to desilo rano, na vreme ili "napokon"? Da li si spustio sve kriterijume samo da bi to učinio ili si čekao na nešto posebno? Sećaš li se svoje zbunjenosti? Da li je posle toga neko iz tvog osmeha pročitao šta se desilo ili si mu sam otkrio? 

Sećaš li se svojih profesora? Sećaš li se onih strogih sa čijih časova si bežao? Sećaš li se straha da li će tvoje ime biti naredno prozvano? Sećaš li se stvari koje su ti pričali? Sećaš li se onih starih majstora po čijim rečima se i danas ravnaš? Koji od njih su najbolje uticali na tebe? Koji od njih su ti probudili želju da budeš ono što danas jesi. Da li si neke voleo samo zbog toga što su tolerantni? Da li si neke mrzeo samo zbog toga što su zahtevali mnogo? Da li si kasnije shvatio veličinu nekih od njih? Sećaš li se možda profesorke u koju si potajno bio zaljubljen? Sećaš li se načina na koji se češljala, kako se odevala, kako se smejala? Da li si se nadao da je jedan njen osmeh upućen tebi? 

Sećaš li se neke davne brige i kako ti nije dala mira? Sećaš li se da nisi mogao da spavaš zbog nje? Sećaš li se koliko te je progonila i pogađala? A kada si u potpunosti zaboravio za nju? Zašto si zaboravio? Zato što si shvatio da to više nije tvoja briga? Zato što si shvatio da postoje bitnije stvari u životu? Zato što si je prepustio vremenu nadajući se da ćeš je zaboraviti? Da li si konačno shvatio da se ona samo uspavala? Kako izgleda kada ti svest dotakne istina da je ta nevolja i dalje budna, da njeno postojanje u tvojoj prošlosti i dalje predstavlja poraz, prazninu ili još gore od svega, neostvarenost? 

Koliko vremena pamtiš lice, lice nekog ko je prošao kroz tvoj život, lice koje te je dirnulo, lice koje ti je ulepšalo dan, lice koje te je gledalo u besu, lice pred kojim si se osetio krivim? Koliko vremena prođe dok nečiji pogled ne izbledi u tvom sećanju, pogled koji te je pogodio, pogled koji je video pravog tebe, pogled koji ti je otkrio neku tajnu, pogled koji te je prekoreo, pogled koji te je gledao toplo? Kada nečiji osmeh pobegne iz tvoje glave, osmeh koji je odavao simpatiju, koji je osvetlio tvoj dan, koji te je terao da svakog dana ustaješ i guraš napred, osmeh koji si izmamio, osmeh u koji si se zaljubio?

Sećaš li se kako ti se gadio sistem u kom si živeo? Verovao si da možeš da ga promeniš. Verovao si u pravdu koja će doći. Verovao si da je istina jača, da ona može srušiti sve laži, sve nerazumno. Kada si prestao da se boriš za nju? Kada si prihvatio način na koji taj sistem funkcioniše? Kada ti više nije smetalo to što nismo jednaki, to što se ideja zatire u njenom samom rađanju, to što potencijal ne može da se ispuni? Da li si shvatio da borba nema više poente? Ili si možda postao deo sistema koji si mrzeo? Lakše je prepustiti se toku, to znam, ali da li si izdao onog sebe koji je verovao u nešto više? Da li ti taj čovek koji je verovao nedostaje? 

Sećaš li se nepobedive želje da vidiš svet, da pod prstima osetiš pesak i travu, da roniš morima i okeanima, da se penješ na planine i gaziš nekim novim stazama? Kada si prestao to da želiš? Zašto si od nekog ko je želeo svet postao neko ko se zatvorio u četiri zida? Zašto si se ograničio ako si želeo beskraj? Kada ti je to sigurnost zidova postala draža od bekrajnog horizonta? Da li te emotivno ispunjavaju staze koje gaziš svakodnevno, koje toliko dobro poznaju tvoje noge da više ni ne obraćaju pažnju na tebe? Misliš li nekada na one na koje nikada nisi kročio? Da li žališ za tim što nikada nećeš hoditi njima? 

Sećaš li se, prijatelju, muzike koju si slušao? Da li si kao srednjoškolac bio buntovnik ili su ti ipak bile draže veselije melodije? U kom momentu vesele melodije zameniš sa onim besnim? Kada stih koji ima dubinu počinje da znači više od površnih? Kada dečije pesmice zamene Azra, Smak, Yu Grupa? Kada lagane pesmice zamene Deep Purple, Led Zeppelin, Rolling Stonesi? Kada veselo šarenilo zamene Leonard Cohen, Tom Waits, Nick Cave? Kada lagano veselje zamene Black Sabbath, Motorhead, Metallica? Sećaš li se pesme uz koju si se prvi put zaljubio, uz koju si prvi put poljubio, uz koju si prvi put vodio ljubav? Sećaš li se koja je to prva pesma koja te je naterala da plačeš? 

Kada se u tebi rodio bunt? Kada si prvi put doživeo nepravdu? Kada si shvatio da oni koji bi trebalo, ne žele da mrdnu prstom da urade nešto? Da li si želeo revoluciju? Da li si je u glavi pokretao sedeći u svojoj sobi? Da li si želeo da te drugi slede? Kome si prodavao ideje o promeni? Ko i kakvi su te slušali? Da li si ostvario svoju revoluciju? Da li je ispala ono što si želeo da bude? 

Pričajmo o ljubavi tvog života. Zbog čega si je zavoleo? Sećaš li se prvog osmeha koji je poklonjen samo tebi? Sećaš li se svih gluposti koje si napravio u toj zaljubljenosti? Da li si je zavoleo zbog nečeg što ona voli, nečeg što nju čini srećnom, nečeg u čemu je dobra? Da li voliš to što ona radi, da li voliš stvari koje nju čine srećnim? Da li vidiš da je u tim momentima, kada radi ono što voli, ona najlepša? 

Sećaš li se svih prijatelja? Da li si se kleo u svakog od njih? Koji se pokazao kao onaj pravi? Da li je on onaj koji je uvek bio tu? Da li je to onaj kojem ćeš saopštiti ne samo najlepši i najgori detalj, već i onaj najgluplji koji ti se dogodio? Da li je to onaj kojeg najčešće citiraš? Da li je to onaj kojeg bi branio čak iako je kriv? Da li je to onaj u koga ćeš verovati kada niko drugi to neće? Da li je to onaj čije gluposti ćeš voleti? Da li je to onaj po kom ćeš nazvati svoje dete? 

Da li si nekada bio na drugoj strani? Ne mislim na tamnu stranu, ne mislim na pogrešan put. Svako jednom ode tamo. Da li si nekada protivnika video u nekom svom? Da li si tada mogao da ga pogledaš u oči i kažeš da je tvoj put pravi? Ili si možda spuštao pogled stideći se svojih poteza? Da li te je bila sramota? Ili te je možda bolelo što niste zajedno na istom putu? Da li si zbog toga zauvek izgubio tog ko je bio na drugoj strani? Da li si ostario i shvatio da zapravo ne postoji dobra strana ako nije zajednička? 

Kada si prvi put izgubio nekog? Da li je momenat u kom si shvatio da je smrt svarna bio jeziv? Koliko je bolelo shvatanje da nikada više nećeš čuti nečiji glas, da više nećeš provoditi vreme sa nekim? Da li si se pokajao zbog svih loših stvari koje si rekao toj osobi? Koliko je teško shvatanje da to više nećeš moći ispraviti? Koliko te peče svaki propušten momenat, svaka neizgovorena reč, svaki nedarovan poklon, zajedničko ćutanje, zvuk nečijeg disanja? 

Ko je taj ko te uvek podigne? Čija je ruka uvek tu kada pružiš svoju u potrebi za osloncem? Ko je taj ko ti izmami osmeh bez i malo truda? Da li je to prijatelj, tvoja ljubav ili neko kome tek treba da izjaviš ljubav? Da li je to tvoj otac koji je u tebe utkao ono najbolje što ima? Da li je to tvoja majka za čiji zagrljaj nikada nisi star, čija kuhinja najviše prija tvom stomaku? Da li je to tvoje dete koje je tvoj najveći ponos? Da il je to tvoj blesavi ljubimac koji te uvek željno čeka? 

Kakav je osećaj kada stvoriš život, kada na rukama držiš ono što si stvorio, kada te pogleda i uhvati te za prst? Kakav je osećaj kada mu vidiš prve korake, kada vidiš igru koju je sam smislio? Kakav je osećaj kada vidiš da se prvi put zaljubio? Kakav je osećaj kada ti se prvi put suprotstavi? Koliko je teško kada si svestan da ono što si stvorio, ono što je odrastalo uz tebe, polako odlazi, odvaja se i kreće sopstvenim putem? Kakav je osećaj kada ono stvori život? Da li si na kraju svog puta ponosan na ono što si stvorio ili misliš da si negde pogrešio? 

Koji su to ideali kojih se nikada ne bi odrekao? Šta je to toliko veliko u njima? Zašto su ti iznad čoveka? Da li zato što donose opšte dobro, zato što predstavljaju veličanstvenu ideju, zato što su pravda, istina i zakon? Reci mi, prijatelju, da li su ti ideali toliko jaki da ih ne bi pogazio ni zbog koga - čak ni zbog svoje porodice, svog deteta? Da li bi ih poštovao ili ih pljunuo samo kada bi znao da ćeš time doneti sigurnost svom detetu? Da li je jedan dečji osmeh jači od mira u svetu, poetske i svetske pravde i zakona? 

Šta je sa momentima koje si propustio? Sećaš li se proslava na koje nisi otišao? Sećaš li se prilika koje si izgubio plašljivošću, stidljivošću i nebrigom? Sećaš li se možda gesta ili ljubavi koju nisi uzvratio? Koliko si puta odustao od namere, ideje, dela? Reci mi, iskreno, ne da li žališ, već koliko žališ za tim što si propustio? Da li se nadaš da to možeš ispraviti, da možeš dobiti ono što si propustio, da možeš osetiti neki stari dodir, čuti neku propuštenu pesmu? Ne možeš, prijatelju. Ono što jednom izgubiš, izgubio si i tako ostaje. Umesto toga u tvom sećanju samo stoji praznina. Možda si otišao na drugu proslavu, uzvratio na neki drugi gest, uradio nešto smelo neki drugi put, ali to je sasvim druga priča. Onu prvu si propustio. Ostala je u nekoj knjizi koju nećeš pročitati. 

Seti se drugova iz detinjstva. Da li si u njima mogao da vidiš ono što su danas? Da li te je neko iznenadio i postao nešto mnogo veće od onog što si očekivao? Da li te je neko razočarao jer nije ispunio svoj potencijal? Da li si u nekom balavcu mogao da prepoznaš naučnika? Da li si u nekom plašljivku mogao prepozaš doktora? Da li si u nekom sportisti mogao da prepoznaš kuvara? Seti se detinjstva, dečaštva i momačkih dana - da li ti je zaista bilo bitno šta će tvoji prijatelji biti? Zašto većinu danas ravnaš po tome šta su? Ili ipak voliš ono što su postali i daješ im priznanje za to. 

Da li si ikada spasao život nekome? Da li si osetio veličanstvenost toga? Da li si shvatio da tu nema ništa patetično kao u filmovima? Da li si osetio ispunjenost time i to toliku da ti iskreno nije bitno da li iko zna za to što si učinio? Da li je to možda odredilo tvoj životni poziv? Da li ti je to probudilo svest o našem kratkom veku i stvarima koje želiš da uradiš? Da li si nakon toga bio svestan da to nije samo jedan život? 

Kada je vreme da se žrtvuješ? Ne mislim na život, mislim na vreme, na prilike, na zadovoljstva? Kada si siguran da treba da se odrekneš nečeg od toga za veće dobro? Da li si izabrao dobre momente i dobre razloge? Ako jesi, tvoj život će svakako biti ispunjen? Ako nisi, ostavljaš nepopunjive praznine u njemu. Šta si spreman da žrtvuješ? Ne samo vreme i prilike, postoje i veće stvari? Koga si spreman da žrtvuješ? I dalje ne pričam o životu. Šta si spreman da žrtvuješ? Nešto što ima sentimentalnu vrednost, nešto što si svojim rukama stvarao? Reci mi, prijatelju, koja od tih žrtvi se pokazala vrednom?

Zašto skrivaš ono što jesi? Da li da bi odgovarao drugima ili da ne bi razočarao one koje voliš? Zašto ćutiš? Zašto tvoje ideje i želje umiru u tebi? Zašto ne dozvoliš ljudima da vide ko si? Zašto su te tvoje mane tako strašne da ih tako ljubomorno kriješ? Zašto tvoji strahovi nadvladavaju ono dobro što bi pokazao drugima? Ne plaši se! Pokaži se! Ogoli se! Osramoti se, razočaraj druge, povredi i uvredi nekog samo time što ćeš pokazati ko si. Tako ćeš doći do ljudi, tako ćeš shvatiti da oni koji te vole, voleće te i dalje. Voleće sve tvoje minuse, voleće sve ono što možda ne bi trebao biti. Zašto? Zato što ono što jesi, mnogo je veće od onog što ne bi trebao biti. 

Seti se nekadašnjih oduševljenja i radosti. Nemoj da mi kažeš da im je mesto u prošlosti. Nije. Ona su večna. Ne veruješ? Da li te sećanje na prvi poljubac zagreje? Da li te pomisao na prvo trapavo vođenje ljubavi nasmeje? Da li te sećanje na stare šale i događaje uvek oraspoloži? Da li te stare pobede čine ponosnim na svoje uspehe? Naravno da je odgovor na sva moja pitanja isti - da. Onda mi ne pričaj, prijatelju, da si nekada bio srećan, da si nekada uživao. Ako si jednom bio srećan, postoji deo tebe koji je i danas srećan. Ako poričeš nekadašnju sreću, uspeh, zanos - obezvređuješ ih, a treba da si ponosan na njih. Mnogi nemaju ni toliko. 

Da li se pozivaš na sudbinu, prijatelju? Zašto? Zato što tvoj trud nije uspeo, zato što je tvoja ideja nestala, zato što je tvoj poduhvat propao, zato što je tvoj plan obesmišljen? Prijatelju, niko ne bira tvoj put osim tebe. Sudbina je izgovor slabih. Ako si pao, ustani. Ako padneš opet, opet ustani sve dok ne budeš stajao tako da niko ne može da te obori. Neuspeh iskoristi kao temelj za uspeh, poraz iskoristi da učiš, strah iskoristi da ojačaš. Sam biraš svoj put. Sudbina ne postoji. Ona je sinonim za predaju. Ti nemoj biti taj ko će pognuti glavu i prepustiti se toku reke. Plivaj uzvodno, razbijaj talase, pokaži da je tvoj tok jači. 

Koliko daleko ćeš otići? Koliko daleko da bi došao do onog za čim tragaš? Da li ćeš otići toliko da ćeš izgubiti put do kuće, do onog što jesi? Da li ćeš zaboraviti sve ono što si bio samo da uspeš? Da li ćeš platiti bilo koju cenu samo da se popneš tamo gde želiš? Šta ćeš uraditi, šta žrtvovati, šta prodati da bi imao ono što želiš? Da li si spreman toliko da se izmeniš, toliko da propatiš, toliko boli da istrpiš? Da li ćeš zanemariti druge, da li ćeš  pogaziti prijateljstvo, izdati dobrotu, pljunuti na čast? 

Kada znaš da je kraj? Kada dođe taj momenat kada ti je posao samo opterećenje? Kada te to mrzi da ustaneš iz kreveta i spremiš se za novi radni dan? Kada tvoja igra prestane da ti bude zadovoljstvo? Kada ti ona bude rutina, šablon? Kada ti postane navika koja te opterećuje? Šta ćeš tada uraditi prijatelju? Da li ćeš promeniti posao, naći novu igru ili se plašiš možda skorog kraja i počećeš da se predaješ? Da li ćeš gledati na svoj živog kao na album sa slikama gde ćeš sa osmehom i setom sećati onih lepih trenutaka? Da li ćeš primiti priznanje za učinjeno, urađeo, odigrano? Ako si siguran da si na jednu osobu uticao dobro, postigao si nešto veliko. 

Misliš li da razumeš svet, prijatelju? Objasni mi onda zašto plačeš i kada si srećan i kada si tužan? Kaži mi, zašto čovek čini zlo drugom čoveku? Kaži mi zašto oči ne umeju da lažu, zašto otkriju da je osmeh lažan, zašto odaju strah, zašto pokažu iznenađenje ako lice sve to skriva? Objasni mi, zašto mala beba koja je nesvesna svega, ume da te dočeka osmehom bez da zna šta ćeš da uradiš? Objasni mi zašto voliš nešto da slušaš, jedeš piješ i odakle dolazi ta želja? Kako je baš ta melodija ona koja ti najviše prija? "I kako to da drveni podovi tako obično škripe dok se neko sprema na odlazak po kiši"? 

Reci mi, prijatelju, čije oči uvek prepoznaš? Čije oči imaju sjaj koji bi video u tami? Čiji pogled je onaj koji je umeo da te skameni, da te učini trapavim, da te ponese, da te zaboli, da te raznese, da te usreći. Čijeg oka beskraj boja bljesne ispod tvojih kapaka kada ih sklopiš? Čije oči su ti pokazale onaj osmeh i onu želju? Čije oči želiš da vidiš poslednje kada budeš napuštao ovaj svet? 

I posle celog tvog puta, posle svih uspona i padova, posle svih prepreka i letova, posle svega što si postigao, što si bio, što si prošao - šta je ono najbitnije? Materijalni uspeh? Bitan jeste, ali ne toliko. Poslovni uspeh? Naravno da je bitan. Ti možeš biti dobar primer, možeš napraviti nešto veliko. Ono što si predstavljao drugima? Svakako, to govori o tvojoj veličini, ali da li je to ono glavno? Prijatelju moj, kada na kraju puta umoran sedneš, kada prelistaš album sa slikama svog života, kada pogledaš sve ono što si izgradio, kada pogledaš ljude na koje si uticao, na kraju tvog dana kada svedeš sve račune, kada napraviš krug, najbitnije od svega je da voliš i da si voljen.

Zanimljivosti:
Originalno, ovaj film je sniman kako bi se prikazivao na TV-u kao mini serija. Ipak, došao je u bioskope podeljen na dva filma od oko tri sata. U Kanu je prikazan u punoj verziji od šest sati i doživeo je veličanstvene kritike. Tek na kraju, prikazan je na televiziji podeljen na četiri filma.

Naj scena:

Zagrljaj

Moja ocena: 10/10