The Great Dictator (1940)

Kod nas nazvan: Veliki Diktator
Žanr: Komedija | Drama | Ratni
Režija: Charles Chaplin
Glumci:  Charles Chaplin, Paulette Goddard, Jack Oakie ...

Priča:
Diktator Adenoid Hynkel pokušava da proširi svoje carstvo dok siromašni berberin pokušava da izbegne zlu Hynkelovog režima.

Moj osvrt:
Kod Čaplina su neke stvari zagarantovane - besmrtni humor, odlična kritika, velika poruka i na kraju, savršen film. Kada sam bio klinja uvek sam ga posmatrao kao majstora gega. Realno, šta razumeš kao golobradi klinac. Dovoljno je da vidiš Čaplinove vratolomije da bi se zaljubio u njega. To i jeste sjajno, privućiće te nečemu čemu ćeš se uvek vratiti i dobijati uvek nešto novo. Za mene sada ovi filmovi imaju mnogo veći značaj, dobijaju novu dimenziju. Njihova poruka ne samo da je uvek aktuelna, ona je u isto vreme užasno emotivna. Možemo pričati o velikim majstorima humora ali ni jedan od njih tu poruku nije uspeo da pošalje kao ovaj. Pričati o nekim bitnim manama njegovih filmova, to bi verovatno značilo izmisliti ih. 

Odmah na početku Čaplin radi ono što najbolje zna, kroz šalu priča nešto što je istina, nešto u šta treba upreti prstom. Koliko god se trudio da izbegne nišan, on uvek ostaje na njemu iako je on taj koji treba da povuče oroz. I dok se smejemo neprestanim gegovima dobijamo istinu da je u ratu svako na nišanu. Čak i onaj koji povlači oroz, i on je nečija meta. Ne postoji sigurnost, ne postoji bezbezdnost, ne postoji skrovište, ne možeš pobeći. 

Kada ismevaš nešto, moraš da budeš jako pažljiv. Većina ljudi koja to pokušava zapravo pravi budalu od sebe. Moraš da dočaraš ono što jeste ali da to izvrgneš ruglu koje drugi ne vide. Sve što je podložno kritici, podložno je i ismevanju. Zašto da ne? Čaplin ovde savršeno ismeva Hitlera. Gledajući njegov govor kao govor tog diktatora, valjaćete se od smeha. Ovo je savršeno. Svi momenti u kojim ovaj koristi "nemački", bilo da je nervozan ili ne, su urnebesni, zato što on dočarava glumom sve to na savršen način. E sada, ne razumem ni jednu jedinu reč koju izgovara. To potvrđuje ono što sam pisao o Čaplinu, da ne možete da ga ne razumete. Dočaraće vam bilo šta glumom. I to što ne znamo o čemu priča, ta tema koju izlaže, može biti i najgnusnija stvar na svetu. Samim tim je aludirao na hitlera, ali samim nastupom pokazao da takve reči mogu doći i od najobičnijeg pajaca. Sa jedne strane, dočarava Hitlera, sa druge strane, izvrće ga ruglu. 

Na onaj jednostavniji način, blate se i ostali zlikovci. Garbitsch zvuči skoro isto kao i Garbage (smeće), Himler je debela budaletina koja ne zna šta radi, ceo taj nemački zli stroj se sastoji od budala koje su došle do mogućnosti da poseduju moć. To jeste urnebesno ali je u istom momentu tragično što takvim dajemo moć. Mislite da je ovo preterivanje? Setite se vazduplohova, sineopsisa, mortadela i ostalih. 

Tu je i neizbežna propaganda koja prati ovakve likove. U jednoj sceni vidimo tog Čaplinovog diktatora koji se slika sa detetom. Vidite li koliko je to staro? Vidite li sada koliko su generalno ti likovi slaboumni danas kada koriste iste mehanizme kao i pre desetine godina. To je nekada bilo moćno oružje. I danas je. Samo što u današnjem svetu se slaboumni lako povedu za tim. Iole pametnim je muka od tih ljigavosti. 

Čaplinov diktator je onaj od kog istorija počinje, od kog sve zavisi, koji se za sve pita. Zvuči li poznato? Ne čujemo li svaki dan da se nešto odradilo "prvi put u istoriji", nije li svaki potez današnjih diktatora grandiozan u njihovim očima, nije li to nešto najveće što je iko ikada uradio. Nije li vam muka od tih egocentričnih ljigavaca? I to što se oni pitaju za sve ljudima ne deluje kao zabadanje nosa u nešto što ti nije posao, to ljudima daje lažnu sliku da taj neko radi kao konj. Buzdovan koji nikada ništa nije radio pita se za sve. Ima li teoretske šanse da to uspe i da se završi dobro? 

Čapliov diktator je okružen ogledalima. To je ta potreba da non stop vidiš sebe, to je taj egoizam u kom neprestano brineš o svom imidžu, to je taj mentalni poremećaj da moraš da se guraš narodu pred oči u svakoj situaciji, da u svaku rečenicu barem jednom ubaciš ja, da kroz svoj govor ističeš sopstvenu veličinu. Ta neprestana potreba da narodu lepo stojiš zapravo te prikazuje kao najobičnijeg klovna. Stojeće ovacije za Čaplina i kritiku nečeg što pripada i ovom vremenu.. 

Fazon je što ovakve likove dok ne dođu do vrha niko ne smatra za ozbiljne. Dobro, i sada nam je jasno da su to budale ali sada je kasno da ih sprečiš da dođu do moći. Najbolji pokazatelj toga u filmu je situacija kada jedan čovek pita drugog da li je čuo govor jednog od zlikovaca na šta mu ovaj kaže nešto kao "imam ja i svojih problema". Lako previdimo budale jer nas ne zanimaju. Još lakše previdimo slaboumne koji takve budale dovedu do vrha. 

Zašto Čaplinov heroj ima amneziju? Ok, možda je to urađeno da bude dosta humora jer ne shvata da je zaboravio jedan period života. Da li je to baš tako? Njegov lik zaboravlja rat i nastavlja živi kao da se on nije ni dogodio. Šta se primećuje da ovom čoveku? Pa ništa, samo to da je srećan. U ratu je spasao život, zaboravio je nešto tako veliko. Ali opet, bez rata, taj život ne bi ni bio u opasnosti. Sreća jednog čoveka je u potpunosti obesmislila rat. Zamislite onda koliko ljudi bi bilo srećno odsustvom rata. 

Nije sreća jedina stvar koju Čaplin suprotstavlja ratu. On koristi i lepotu. Lepoj ženi u nevolji pomaže neprijateljski vojnik. On u tom momentu ne vidi njenu nacionalnost, veroispovest niti vidi protivnika u njoj. Vidi samo njenu lepotu, jedino stvarno od svega toga. Sa druge strane, mržnja i rat se trude da to ponište. Ma koliko izbor bio očigledan, ljudi i dalje greše u njemu, uvek biraju razaranje, uvek ga podržavaju. 

Sledeća stvar sa kojom se dobri ljudi u filmu igraju je muzika. Čaplinov heroj ovde uz muziku brije svog klijenta i koristi ritam koji ima klasika da bi radio svoj posao. Muzika može da te motiviše i na obične stvari, i da svakodnevno učini lepim. Sa druge strane imamo zlikovce čije trube prepadaju, čiji marš zastrašuje. Savršene paralele su nam pred nosom. Pogledajte dubinu ovih komedija i pogledajte današnja cenjena smeća poput Pineapple Express. 

Imamo heroja koji se igra dok radi, praktično mu je posao igra. Čime se igra diktator? Mislim da svako zna odgovor na ovo pitanje. Čak iako niste gledali film, verujem da znate scenu u kojoj se čaplin igra sa balonom koji je oslikan kao planeta Zemlja. Savršena simbolika. Iako užasno zabavno, ovo u isto vreme opominje da se velike budale igraju našim svetom kako žele i da na svet gledaju kao na svoj posed, na nešto što postoji zbog njih. 

Čaplin uključuje tu još jednog lika koji parodira na Musolinija. On je naravno predstavljen kao pajac sa svim onim osobinama koje i današnje komedije nabacuju Italijanima. No to su usputne stvari. Ono glavno je to neko takmičenje između dva diktatora. I kada gledamo to, vidimo da im je cilj samo merenje alatki, ko je veći, ko je hrabriji. Najgore od svega, oni se ne mere delima koja znače već se bore oko totalno sporednih stvari. To je ok, ali ono na šta nam Čaplin upire prstom je način na koji dva glupaka dovedu do nastanka rata. Nema takmičenja oko toga ko će napraviti veće delo, već ko će biti veći rušilac, ko ima veći posed pa makar on bio i razrušen. Budale stvaraju ratove svojom glupošću. To je jasno kao dan. 

Posle osvajačke misije, diktator treba da održi govor na mestu na kom piše "Sloboda". Paradoksalno je da slobodu poistovećujemo sa oslobođenjem. Sloboda je i ono stanje pre svakog rata. Sloboda je moć da sam odlučuješ o svojoj sudbini. Svi oni koji se povedu za diktatorima, za vođama, tu sudbinu prepuštaju drugima. Ako ne želiš da upravljaš svojim životom, zašto živiš? 

Na kraju, kao i svaki film, i ovaj se sveo na nešto emotivno i večno. Ovog puta je drugačije jer mi se čini da govor ne drži Čaplinov lik, već je sam Čaplin istresao ono što mu je na srcu. Ovaj govor je užasno emotivan i neopisivo veliki. Bez trunke patetike, čovek pogađa direktno u srce. Ljudi se za lošim ciljem povedu iz emocija, na žalost onih pogrešnih. Zašto onda ne igrati na kartu lepih emocija i povesti ljude u nešto veliko? To diktatori sigurno ne rade? Nemaju takve ciljeve. To ovi moderni diktatori ne rade, nemaju dovoljno mozga za tako nešto i svi gađaju na one najpliće emocije. Pa dobro, ko to zna? Umetnici. Pisci, slikari, pesnici, kompozitori, skulptori, ljudi sa osećajem za lepo, beskrajni ljudi, ljudi poput Čaplina. Slava im.

Zanimljivosti:
Iako je mislio da je Čaplin Jevrej, Hitler ga je uvek smatrao za jednog od najvećih glumaca ikada. Hitler je zabranio film u Nemačkoj i svim zemljama koje je okupirao. On je dva puta gledao film ali nigde nije zabeleženo njegovo mišljenje o njemu. Sam Čaplin je izjavio da bi želeo da zna šta je Hitler mislio dok je gledao film. U Nemačkoj, film je bio zabranjen do 1958. Čaplin je izjavio da ne bi pravio film da je znao kakva će sve zverstva praviti nacisti jer je smatrao da su to stvari sa kojima se ne treba šaliti. 

Čuveni govor na kraju filma nije postojao u originalnom scenariju. Čaplin ga je dodao posle invazije Nemačke na Francusku. Iako je objavljen 13 godina posle ere nemih filmova, ovo je prvi čaplinov potpuno ton film. Ceo film je u potpunosti finansirao sam Čaplin i na njemu je imao najveću zaradu od svih svojih filmova. On je bio povređen time što nije dobio ni jednog oskara za ovaj film. Džejms Stjuart je dobio oskara za glavnu ulogu a nije ni želeo da ide na ceremoniju smatrajući da će oskar otići Čaplinu. Ovo je inače prva dodela oskara na kojoj se pobednici nisu znali pre zvaničnog proglašenja. 

Čaplin je prihvatio ponudu da svoj čuveni govor održi i na radiju. U Španiji je film bio zabranjen sve dok Franko nije umro. Čaplin je trepnuo manje od 10 puta u toku finalnog govora koji traje preko pet minuta. U Italiji, zbog poštovanja prema Musolinijevoj udovici, do 2002. sve scene u kojima se pojavljuje Napolonijeva supruga su isečene. Paulet Godard, tadašnja Čaplinova devojka, odbila je da glumi u sceni gde treba da riba ceo pod. Tada su već njih dvoje bili u lošim odnosima i to objašnjava ovakav Čaplinov zahtev. Kada je čuo da studio pokušava da odgovori Čaplina od snimanja filma, predsednik Ruzvelt je poslao predstavnika vlade da obodri Čaplina da ipak snimi film. 

Džek Ouki je izjavio da iako je glumio u još filmova, ljudi ga pamte samo po ulozi Napalonija iz ovog filma. Inicijalno je film trebao biti nazvan The Dictator ali je Paramount hteo naplatiti 25.000 dolara za korišćenje naslova zbog istoimene novele sa kojom film nije ni povezan. Poslednji Čaplinov film u kom koristi odeću skitnice. Neki od saradnika su pokušali da odvrate Čaplina od finalnog govora smatrajući da će mu to smanjiti zaradu za barem 1 milion. Čaplin je uzvratio da ga ne zanima ni da izgubi 5 miliona. Na kraju, toliko je film i zaradio.

Naj scena:

Finalni govor

Moja ocena: 10/10