Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

четвртак, 30. јул 2015.

Casablanca (1942)


Casablanca (1942) on IMDb
Kod nas nazvan: Kazablanka
Žanr: Drama | Ljubavni | Ratni
Režija: Michael Curtiz
Glumci: Humphrey Bogart, Ingrid Bergman, Paul Henreid...

Priča:
U neokupiranoj Africi u prvim danima Drugog Svetskog Rata, Amerikanac sreće bivšu ljubav i nastaju brojne komplikacije.

Moj osvrt:
Znate one likove koje ne možete impresionirati. Šta god im rekli, ne dotiče ih. Šta god uradili, niste zanimljivi. Šta god nudite, nisu zainteresovani. Da li su to loši likovi? Zavisi čime pokušavate da im skrenete pažnju. Casablanca je napravila vrhunski lik upravo time što tog čoveka ne zanima ništa što bi od njega napravilo ljigavca. Spreman je da pomogne ali ga ne dotiču likovi koji nisu vredni njegove pažnje. To i jesu likovi kojma je najbolje uopšte i ne davati pažnju. Na žalost, to su likovi koji su obično veoma bitni i visoko pozicionirani u društvu. Ovaj čovek ih uspešno odbija od sebe. 

I sada kada na jednu stranu staviš te lopine koje ti se gade a na drugu Rika koji ne dozvoljava da oni uopšte dopru do njega, jasno je koliko je onda takav lik jak. Vidite kako na jednostavan način može da se napravi odličan lik. Ne morate da imate herojske pizdarije. Dovoljne su neke karakterne crte da se zaljubite u čoveka. Danas se ubiju od prodavanja lika. Recimo u nedavno komentarisanom As Above So Below morali su da serviraju prelepo devojče koje ima stopedesšes doktorata i dobročinitelja genijalca koji sve zna da popravi. U Nightcrawleru (i taj tekst je u pripremi) su servirali teškog degenerika koji se kao uklapa u društvo i postavlja standarde. Mogli su samo da sačuvaju neke karakterne crte i ostave lika pristupačnim. Ne treba mi to, neću plastične likove. 

Imamo neke stvari koje naizgled deluju naivno. Recimo Rik cepa nemačke čekove. Iako mu oni mogu doneti profit, on ih odbija sa indignacijom. Italijan je predstavljen kao pajac. Klasičan lik sa kojim se sprdate. Francuz je prikazan kao boem. Nemac je hladan, gleda sve sa visine, postavlja se nadmeno. U principu to je jedan generički prikaz ali u ovom filmu on i te kako radi posao. Jasno je da su ti likovi generalizacija naroda koji predstavljaju ali ovde, osim činjenice da je ovo šala na njihov račun, možemo sve to uzeti kao opasnu kritku. Zašto? Koji period je obuhvatao drugi svetski rat? A kada je Casablanca snimana? 

Kada Rika pitaju šta je po nacionalnosti on daje odgovor da je pijanica. Još jedna odlična stvar. Ne rangiraj me po tome odakle sam, rangiraj me po tome ko sam i šta radim. Na ovaj način on kaže da ne želi da bude ni na jednoj strani. Ne zanima ga rat, ne želi da se upliće u to. Želi samo da bude ostavljen na miru. To je ona situacija kada želiš da se isključiš iz sranja koja te okružuju. Moram da uporedim ovu situaciju sa situacijom iz filma Mandarine. Mandarine su išle na surovo realnu varijantu. Ovde je film nekako vukao na humor sve vreme. Ali u oba slučaja rezultat je isti - ne možeš pobeći od ovakvih stvari. Previše gluposti ljudi naprave da te to ne bi dotaklo pre ili kasnije. 

Ovaj film je pre svega poznat zbog svoje čuvene ljubavne priče. Dobro je što je to zauzdano, što je priča lišena patetike i fokusirana na normalan ljudski odnos. Odlična je i najava te priče. Počinje muzikom, stvarima kojih želiš ili ne želiš da se sećaš. Potom, tu je i način na koji prelepa Ingrid ušeta u scenu. Takve sitnice su zaista dobar začin u filmovima. Na žalost, danas se taj pristup drastično promenio. Ovaj film na jednostavan način učini da ti se glavni likovi dopadnu i da ti lako zapadnu na oko. Oni su takvi da možeš da pričaš i pišeš o njima. Kakav je današnji pristup? Pogledajte npr. kretensku Pompeju. Glavni muški lik ušeta u scenu tako što se trude da mu ocrtaju svaki mišić. I ta scena je najduže pripremljena u filmu. Time želiš da kažeš "šupljoglavi debili, evo vam generičkog lutka kojeg ćete voleti samo zato što je gernički lutak". Ljudi, pojačajte kriterijume. Vreme je. 

I još malo sitnih a zapravo velikih detalja. Pogledajte glumu pri susretu ova dva lika. Tu mislim da se baš zagledate u njihove izraze lica, oči, mimiku, minimalne pokrete koje prave. Koliko su samo ti detalji genijalni. Ništa mi nisi rekao o odnosu ova dva lika ali iz tog susreta i tih nekoliko trenutaka savršene glume, rekao si mi sve, pokazao si mi emocije, pokazao sukob. Sve se vidi. Ne moraš da crtaš ništa gledaocu. Ova scena me je podsetila na legendarnu scenu iz drugog dela Kuma kada Kej (Dajana Kiton) saopštava Majklu (Paćino) da je namerno pobacila. Kada sam video kako se tu Paćinu trese vilica, mislio sam da će je zgromiti. Perfektno odglumljena emocija. To mogu samo veliki. 

Film je sniman u vreme rata, priča se odvija u vreme rata a on ipak nosi veliku dozu humora. Razlog za to je perfektan dijalog. Ne preterujem ako kažem da je ovo jedan od najboljih koje možete gledati na filmu. Upravo on daje neku veselu notu pa čak i najgori momenti ne izgledaju toliko tamni. Razlog za to je savršena upotreba sakrazma. Naravno, da bi dijalog uspeo, moraš da imaš dobre likove a kako napisah već, to je svakako ovde slučaj. 

Ljubavna priča je jednostavna a efektna. Da je drugi slučaj, verovatno ona ne bi važila za jednu od najvećih u svetu filma. Najbolja stvar je što ne šalje ni jednu standardnu, patetičnu poruku. Ne kažem da bi ona bila loša da to i radi, ljubav i jeste nekada patetična. Ovde nam ta priča govori da možda možeš zaboraviti neke trenutke, možeš zaboraviti događaje, možeš zaboraviti razloge, možeš zaboraviti ljude ali nikada ne možeš zaboraviti emocije. Emocija će ti vratiti sećanje na bilo šta što je vezano za nju. Film to eksploatiše sve vreme. Pogledajte priče dvoje glavnih likova. Svaka od njih je vezana za emociju. Ništa nije ubačeno tek tako. 

Semov lik (pijanista) je odličan dodatak filmu. Pre svega, tu je da donese dobru muziku i da njome prenese emociju. Samim tim je veoma drag u mračnom vremenu koje film donosi. U jednoj sceni vlasnik drugog lokala želi da otkupi Sema za veliki novac. Sem ne želi da ide. On peva, potrebna mu je emocija. Umetnost i emociju ne možeš proizvesti novcem. Samim tim što se daje veliki novac za njega, samim tim što mu se odaje priznanje za ono što radi, pokazuje se koliko umetnost vredi i koliko je pesma jaka. 

Kada smo več kod umetnosti, imamo scenu u kojoj Nemci kreću da izvode svoju pesmu u lokalu. Odmah potom, druga grupa ljudi im se suprotstavlja sa Marseljezom. Ovo je odlično. Umesto oružanog sukoba, vidimo sukob umetnošću, sukob pesama u kojoj nadvladava ona koja nosi uzvišenije emocije. Ako se ovaj film obračunava sa agresorima tako što ih prikazuje hladnim ili ih prikazuje kao pajace, ovde se već obračunava sa njihovom eksploatacijom umetnosti u pogrešne svrhe. 

Još jedan razlog zbog kojeg ljubavna priča ovde savršeno funkcioniše je to što je misterija stavljena u njenu službu. Data nam je jaka emocija između dva lika ali ne znamo priču. Gluma i emocija su takve da nas priča i te kako zanima i kroz film, ona se polako rasvetljava. Samim tim, emocije su jasnije, priča je veća, likovi su draži. 

Casablanca je odličan pokazatelj gde današnji filmovi greše kada je u pitanju izbor glumaca. Dok je danas manekenski izgled presudan faktor, nekada se gledalo na harizmu. Evo u nedavno opisanom Jurrasic World imamo Krisa Prata. Verujem da je dragim damama on šećer za oči ali lik ima harizmu jedne daske. Glumac mora da zna da vas kupi pojavom a ne izgledom. Majstori to mogu uvek, nebitna je uloga i nebitne su godine. Pogledajte npr. Nikolsona u Departed. Star je, glumi ljigavca ali vas kupi od prvog momenta i vaša pažnja je okrenuta njemu. Bogart je daleko od lepotana ali u ovakav lik se opasno zaljubite. Na stranu što je kreiran sjajno, Bogartova harizma i pojava mu daju još ono nešto bez čega su veliki likovi nezamislivi. 

I u tom šmekerskom duhu imamo završnicu i presudnu odluku ovog lika. Odlično je što je ovaj čovek takav da ste sve mogli očekivati od njega a on vas kupi nečim većim od svega što ste očekivali. Sećate se kada sam pisao o tim sudbonosnim odlukama, da ne kažem žrtvovanjima. Neki jednostavno to urade da bi scena dobila na jačini a niđe veze zašto je to urađeno. Kao "uuu kakav heroj, poginuo je zbog..." a zapravo to nije ni morao da uradi (Interstellar). Ovde vidimo odluku koja je najbolja, čiji ishod će imati najvažniji rezultat. To je odluka za opšte dobro. 

A kakva je budućnost ovog lika koji je doneo takvu odluku? Nejasna. Njegov potez je veliki ali retko ko će znati da je on to izveo. Njegova budućnost je u magli. I upravo u tu maglu on i odlazi. Kakva je naša budućnost? Ne znamo je. Radimo da ostvarimo ono što želimo. Bitno je da se trudimo da donosimo najbolje moguće odluke. I šta god radili, to nema smisla ako smo u potpunosti sami - moramo imati nekoga sa kim putujemo.

Zanimljivosti:
U sceni kada Marseljeza nadvladava nemačku pesmu, mnogi su u suzama. To su iskrene suze jer su većina tih ljudi izbeglice. Mnogi od glumaca koji tumače Nemce su nemački Jevreji koji su izbegli. Rečenica "Victor Laszlo is my husband, and was, even when I knew you in Paris" umalo nije izbačena iz filma zato što je smatrana neprikladnom za to doba. Bogartova supruga je optuživala glumca da ima aferu sa Ingrid Bergman. Iako je među njima postojala dobra hemija, van snimanja oni uopšte nisu ni pričali. 

Zbog ratnog stanja, nije bilo dozvoljeno da se snima na aerodromu pa su korišćene makete. Semov klavir je prodat na aukciji za više od 600.000 dolara. Zato što je bio znatno niži od nje, Bogart je nosio cipele sa platformom u scenama sa Bergmanovom. Duli Vilson (Sem) je zapravo profesionalni bubnjar i simulirao je sviranje klavira. Klavir je zapravo svirao Eliot Karpenter koji se nalazio iza zavese. 

Mnoge senke na zidovima su zapravo bile nacrtane. Planiran je nastavak po imenu Brazzaville. Bergmanova nije bila dostupna pa je tu ulogu trebala tumačiti Džeraldina Ficdžerald ali su kasnije odustali od snimanja tog filma. Madona je želela snimiti rimejk ovog filma u kom bi se ona pojavila u glavnoj ženskoj a Ešton Kučer u glavnoj muškoj ulozi. Konrad Vidt je bio najplaćeniji glumac.

Naj scena:

Susret

Moja ocena: 9/10

2 коментара:

  1. nisam vise anoniman :D30. јул 2015. 22:39

    "Madona je želela snimiti rimejk ovog filma u kom bi se ona pojavila u glavnoj ženskoj a Ešton Kučer u glavnoj muškoj ulozi." - Joooooooj, usracu se sad.

    ОдговориИзбриши