Alternativni naziv: Wild Tales
Kod nas nazvan: Divlje Stvari
Žanr: Komedija | Drama | Triler
Režija: Damián Szifrón
Glumci: Darío Grandinetti, María Marull, Mónica Villa...
Priča:
Šest kratkih priča o nervoznim, potresenim i ogorčenim ljudima.
Moj osvrt:
Wild Tales je opasno blesav ali u isto vreme film prepun simbolike. Sastoji se od šest priča od kojih je prva najmanja ali za mene možda za nijansu bolja od ostalih. Evo zašto. Probajte da se setite ljudi koji su imali uticaj na vaš život. Ne mislim samo na dobar već i onaj loš uticaj. Setite se dobrih i loših momenata koje su vam ti ljudi doneli. Na neki način, postupci tih ljudi govore o vama koliko i o njima. Pitanje je koji od postupaka dominiraju, oni dobri ili oni koje bi radije zaboravili? Hajde da pitam to na ovaj način. Kada biste sve te ljude stavili u vaš brod koji bi zapravo preslikao vaš život, da li bi taj brod samouvereno razbijao talase i led ili bi se prevrnuo i bespovratno potonuo na dno vukavši sve što vi jeste?
Naredna priča je o ženi koja ima šansu da se osveti čoveku koji joj je upropastio porodicu. Postoji tu još jedna osoba koja joj pruža podršku. Na prvi pogled, ovo je najmanje spektakularna priča ali ne brigajte, kao sve ostale i ova vam pripoveda nešto dobro. Manje više, u centru svake priče je mržnja. U ovoj nam se daje realan razlog za tako nešto. No, postoji tu začkoljica. Da li mrzite nekog zato što vam je uradio nešto nažao ili mrzite nekog samo zbog onog što on predstavlja. Nema ovde moralisanja, braćo i sestre. I jedno i drugo mogu biti validna ali i pogrešna stvar. Pitanje je samo, da li čovek mrzi nekog zbog svog promašaja i neostvarenosti ili zbog toga što ga taj neko drugi sprečava da uspe.
Sledeća priča je nešto što je deo naše svakodnevice. To su bahati vozači. Koliko puta vas neko na drumu iznervira - iznenada uleti ispred vas, ne dozvoljava da ga obiđete, svira vam u gužvi kada ne postoje realne šanse da prođete itd. Nije sporno, u momentu se iznervirate i svašta bi rekli ili uradili tom vozaču. No, sutradan, verovatno se ni nećete sećati toga. Ali zamislite da u momentu dobijete šansu da se sukobite sa tim vozačem. Takav sukob može imati nezgodne posledice. Zašto? Zbog jednog momenta bezobrazluka i nervoze? Realno, taj sukob neće od lošeg vozača stvoriti dobrog niti će dobrom vozaču prijati činjenica da je možda nekog naučio pameti.
Ovo je bio odličan primer kako se rodi bepostrebna mržnja i kako ona može da eskalira. Samo joj dajte šansu i ta mržnja će da raste a kako raste, čini vas slepim. Takvi, vi ne vidite moguće posledice, ne vidite da ona ne može da donese ništa dobro. Vidite samo mogućnost da oslobodite svoju negativnu energiju. Činjenica je da mržnja vodi ka totalnom (samo)uništenju kao i da, dok nas ciljevi mržnje drže okupiranim, gubimo vreme za zaista bitne stvari.
I sledećom pričom film gađa na još jednu stvar koja nas nervira. Ja ću u našem primeru uzeti saobraćajnu policiju. Umesto da stoje na kritičnim tačkama gde bi ljudi trebali da uspore, naši dragi saobraćajci se štekaju iza žbunja ili stoje na izlasku iz naseljenog mesta pri čemu je, gle slučajnosti, tabla za izlazak iz naseljenog mesta kilometar iza table za izlazak iz samog mesta. Kada iz grada idem kući, moj put je dug oko stotinak kilometara. Na tom putu postoje dve kritične tačke na kojim godišnje strada po dvoje do troje ljudi. U mojih 12 godina putovanja tom rutom, saobraćajna policija je stajala 0 (slovima NULA) puta na njima. Ali kada treba kazniti nekog zato što je u toku dana ZABORAVIO da upali svetla, tu su. Kako ih ne voleti? Kako se boriti protiv takvog sistema? Mislim da, na žalost, to nije moguće.
Ali šta bi po taj sistem bilo najgore? Osim naravno da svi vozimo po propisima. Kontam da bi im to bila najveća katastrofa jer njima nije cilj da nas usmere kako treba voziti već im je cilj samo da kazne. Borba protiv takvog sistema je mučna i na kraju, posle silnih gubitaka što sredstava što vremena, može samo da se odustane. Nemojte misliti sa sam se nakupio kazni pa sam ogorčen. Nemam ni jednu jedinu kaznu ali mi se gadi način na koji naša saobraćajna policija radi. Šta bi bio kraj tom sistemu? E ovaj film daje savršen odgovor svojom pričom. Kako god izgledalo, nisam se udaljio od filma ni jednog momenta. Zamislite da taj odvratni sistem mora da se bori protiv isto tako odvratnog, samo moćnijeg sistema. Kakva bi to patnja bila. Zvuči čudno? Pogledajte film.
No, kao što i mržnja zaslepi čoveka, tako i panika i potencijalna dobit to urade. Naredna priča će vam se zgaditi jer je odsustvo ljudskosti preveliko. Ne bih da morališem o tome koliko novac znači moć. Ali ako se oni koji ga imaju ponašaju tako, zašto oni koji ga nemaju prihvataju moć bogatih? Gledamo čoveka koji prihvata suludu ponudu samo zbog svoje nemoći, zbog toga što želi da obezbedi svoju porodicu. Vidimo ljude koji su bogati i pokušavaju novcem da kupe moral, slobodu, izbavljenje. Ono što boli u ovoj priči je ta surova realnost. Poražavajuće je što vam je jasno, bez obzira na krajnji ishod priče, da neko pomoću novca može to i da ostvari. Takođe, oni koji nemaju, lako ih je zavesti velikim dobitkom. I dok gledamo kako ljudi pregovaraju oko cifara, oko mogućnosti, oko bogatstva, oko varijanti, nesvesni smo i mi i oni toga da su to pregovori o životu. Koliko čovek može biti slep i koliko je život jeftin.
Poslednja priča je naizgled najslabija jer deluje najmanje realno ali ono što je zanimljivo, ona je ono što je Gone Girl trebao ili želeo biti. Ideja da se sve iz odnosa muškarca i žene smesti u jednu jedinu noć je totalno suluda. Gone Girl je možda pokušao da ispriča neku priču o tom odnosu, prepunu simbolike, ali je dao kreteniju koja samo treba da zabavi i gomilu nerealnih idiota od likova za koje stvarno treba imati stomak. Već sam pisao da su trebali ići u apsurd pre nego u glupost. Ovaj film upravo ide na tu stranu. Prvo, odluka da se sve te stvari smeste u noć venčanja je genijalna jer taj momenat venčanja je zapravo početak svega. Posle toga su nam u film ubacili sve - bukvalno. I prevare i sumnje i ponižavanja i svađe koje kulminiraju u totalnom haosu. Ali na to su nam servirali ljubav, veliku strast i upravo u tom momentu apsurda, kada nas išamaraju svim i svačim, kada dođe do konačnog raspleta, smejemo se jednoj ludoj sceni strasti. Ovaj segment od dvadeset minuta je pokazao SVE što je Gone Girl mogao/trebao/želeo.
Wild Tales je odličan film. Retki su filmovi koji sadrže više sitnih priča, koji uspeju da donesu opasan kvalitet. Pulp Fiction je jedan od njih ali to je kategorija za sebe. Wild Tales je nešto sa čim ćete moći da se identifikujete od prvog do zadnjeg momenta. Nasmejaće vas, zgroziti, obradovati, šokirati, iznervirati, oraspoložiti. Koliko filmova to može?
Zanimljivosti:
Predstavnik Argentine kao kandidat za Oskara za najbolji strani film. Originalni scenario je sadržao šest priča koje su bile poređane u drugačiji raspored. Takođe, tu je bila i sedma priča koja je bila kraća od ostalih.
Naj scena:
Avion
Moja ocena: 8/10
Auhhh, nije me skoro zabavio i u isto vreme sokirao neki film kao ovaj, nasa svakodnevnica, realne price koje nas okruzuju, treba svako da pogleda, fenomenalno.
ОдговориИзбришиDobar, dobaaar. :D
ОдговориИзбришиNajvise mi je legla prica sa parking sluzbom, nekako mi je najbliza.
A detalj koji me je najvise nasmejao je poslednja scena u prici o nasilju u saobracaju. Fenomenalna scena.
Mozda jos neki predlog filma koji ima vise prica u sebi? Primetio sam da Latinosi jako lepo znaju da odrade filmove tog tipa.
Uh, morao bih da porazmislim. Ovako na prvu loptu Inarituove filmčine, Amores Peros, Babel, 21 Gram, potom Pulp Fiction, onda neozbiljan ali užasno veseo Love Actualy i eventualno iz sećanja bi trebalo da valjaju Sin City, Four Rooms
ИзбришиEvo i ja da dodam jedan zanimljiv film Night on earth (1991). Svaka prica se desava u taksiju.
ИзбришиGledao sam ga, ali dosta davno. Zanimljiv film. Hvala.
ИзбришиOd navedenih jedino nisam Babel gledao, ali cu da ga overim uskoro. Hvala.
ОдговориИзбришиŠto se tiče filmova koji sadrže više priča, evo jedan predlog - The Sorcerer (1977) jeste rimejk, ali sumnjam da original može bolje od ovoga
ОдговориИзбришиČitao sam to i kod Ognjanovića, da je taj film bolji od originala.
ИзбришиPreporujučujem argentinske filmove El secreto de sus ojos (2009) i Nueve reinas (2000).
ОдговориИзбришиPrvi odavno spreman za reprizu. Drugi isto stoji u listi već duže vreme
ИзбришиTajna u njihovom očima, kakva je to filmčina, kod mene u top 5 omiljenih, bruka.. Rikardo Darin u oba filma pokazao zašto ga zovu argentinski Al Paćino, mada nema tu zaista neke sličnosti velike :)
Избриши