The Fall (2006)

Kod nas nazvan: Pad
Žanr: Avantura | Drama | Fantastika
Režija: Tarsem Singh
Glumci: Lee Pace, Catinca Untaru, Justine Waddell...

Priča:
U predgrađu Los Anđelesa, 1920, povređeni kaskader počinje da priča devojčici koja je takođe pacijent, priču o pet mitskih heroja. Zahvaljujući njegovom trenutnom stanju i bujnoj mašti, granica između fantastike i zbilje polako bledi.

Moj osvrt:
The Fall je lep filmić koji ima nekolio odličnih ideja, vizuelno perfektan ali mu možda fali malo jači finiš da bi bio opasno dobar. Ceo film nam pruža dečiju maštu i način na koji klinci, u ovom slučaju jedna devojčica, shvata i vidi priču koju čuje. Ne mora u centru da bude ispričana priča, kako gledamo u filmu. To može da bude i knjiga koju čitamo. Ovaj film će vam dati nešto što možda već i znate ali će to učiniti na tako lep način da će vas povremeno prilično oraspoložiti. 

Kada slušamo priču ili čitamo knjigu, sami je obojimo onako kako je vidimo. Dobri pisci ne moraju da opisuju stvari do iznemoglosti, dobri naratori nam daju tek malo detalja iz kojih sami oslikamo ostalo.Pre svega, ovde je akcenat bačen na to kako dete rezonuje i maštom oslikava ono što čuje. Zbog toga ovde gledamo opasno šarenu priču. Deca vole šarenilo i žive boje. To je razlog zašto priča, čak i kada je tema mračna, i dalje ima raskošne jake boje. 

Vidimo lep način na koji dete rezonuje. Priča joj se priča o velikom žrtvovanju a klinka ne prihvata žrtvovanje kao veličinu već kao glupost. Dete u svemu traži lepo rešenje, izlaz i spas. Ono veruje samo u srećan kraj. Sad možemo reći da dete ne shvata, ali dete nas ovde uči nešto. Klincima se gadi patetika. Patetikom kupujete starije, decu ne možete. Deca će odmahnuti, odbiti da prihvati ili će eventualno postaviti pitanje koje će obesmisliti svaki patetičan gest. 

Pored toga, devojčica pokazuje da je nesvesna zla kao takvog. Ona priča o svojoj kući koja je spaljena, i o ljudima koji su to učinili, koji su joj ubili oca. I posle užasa koji je doživela, ona te ljude ne naziva zlim. Ni jednog momenta ne vidite mržnju. Ona ih naziva besnim ljudima. Vidi se da joj je teško ali ni jednog momenta ne dopušta zlu da dođe u priču, ni jednog momenta ne priznaje zlo. To su klinci. A setite se onih iz White Ribbon i priče da je neko stradao zbog njihovih grehova. 

No da se vratimo na priču. Ne samo klinci, i mi sami kada čitamo ili slušamo priču, likove zamišljamo kao neke koje smo gledali ili koje poznajemo. Imajmo u vidu da se radnja odvija dvadesetih godina prošlog veka. Tada nije bilo mogućnosti da gledate brdo filmova kao danas. Zamislite onda da kada čitate ili slušate priču, ubacujete likove koje poznajete. To ima jednu veliku prednost u odnosu na likove iz filmova ili javnog života. Za takve likove ćete se lako vezati i/ili ćete biti opasno (ne)prijateljski nastrojeni prema njima. To priču čini dražom, bližom i više ćete se uključiti u nju. 

Odličan je način na koji klinka rezonuje neke stvari. Realno, klinci nas često pitaju da im objasnimo nešto. Zamislite koliko složene fraze mogu izazvati konfuziju u njihovoj glavi. Evo jednog primera. Narator klinki pominje ženu koja je upala u lavirint očaja što je savršen opis stanja u kom se ona nalazi. Ali kako da dete skonta šta je lavirint očaja? Na jedini način na koji može - bukvalno. Vidimo neverovatno dobro zamišljen lavirint po kom žena trči. Ovo je samo jedan detalj. 

Pričajmo malo o naratoru. On prestavlja nas odrasle. On izmišlja priču koju klinka pretvara u čaroliju. Međutim, za razliku od klinke, njegova priča zavisi od raspoloženja. Kada je raspoložen, priča je lepa, kada nije, gledamo tragične događaje. Samo je pitanje, zašto želimo deci servirati tako nešto? Zašto bi oni trpeli zbog našeg neraspoloženja. Ok, klinci će naučiti i na surovu realnost ali ne moraju na ovakav način. Ova klinka je mala, preživela je sve i svašta, ne treba joj još lošeg kroz priču. Treba dozvoliti klincima da maksimalno koriste maštu, a ne možeš to učiniti tako što ćeš ih ubiti u pojam mračnom pričom. 

Klinka je odlična. Odavno nisam video ovakvu glumu ovako malog deteta. Pročitao sam posle da je sa četiri godine uzimala časove engleskog jezika. Ovo što sam video je sjajno. Potpuno prirodna gluma, neverovatno dopadljivo dete koje je bilo uživanje gledati u filmu. 

No, vratimo se opet na naratora. Kako mu na pamet sevaju ovakve ideje i ovakva priča? Već sam pisao o tome u In The Mouth of Madness. Pisac priča o onom što je proživeo. Od iskustva kroz koja je prolazio on stvara svoju priču bogateći je bojom svoje mašte. U priči ovog čoveka videćete i detalje koji karakterišu njegov život. U sve likove čovek utka sebe ili nekog koga poznaje. Ovaj lik je mračan ali devojčica ne dozvoljava da to vidimo. Ona pretvara priču u opšte šarenilo ispravljajući što više loših stvari. 

Kao neko ko sluša ili čita priču, vi je prilagođavate svom ukusu. Postoje detalji koje u potpunosti okrenete. Recimo, pisac vam opiše nekog lika na jedan način a vi ga ipak zamislite na drugi jer ste ga povezali sa nekim ko vam odgovara na tom mestu. Svakako je to sitan detalj ali vaša mašta uobliči priču u ono što želite videti. To je isto kao i kada gledamo film. Svakom od nas se film obraća posebno, svako od nas film vidi na svoj način. Ja pričam o onome što je meni film rekao. Vi to možda vidite drugačije. 

O ovome sam takođe pisao u postu o pomenutom hororu tako da neću ovde mnogo. Priča vam pokazuje put kroz neka naredna dešavanja i da vam detalje koje pamtite. Knjiga vas usmeri i odredi možda naredne događaje u vašem životu. Međutim to rade i stvari koje vidimo i doživljavamo. Iskustva koja nam se svide ili ne nas vode na put ka nečemu ili od nečega. To je ovde bukvalno oslikano u igri jednog plemena. U ovom slučaju, u odličnoj sceni, pleme je narator i ono pokazuje smer u kom treba ići. 

Na kraju, ako uđemo u priču punom pažnjom, neminovno postajemo jedan od njenih aktera. E tu priča u ovom filmu počinje da gubi neku fantastičnu notu. Nije sporno da se možemo videti u priči ali ipak, kroz ceo film gledamo priču tražeći neku poentu a ubacivanjem devojčice u nju, priča nema više neku draž. Svrha se gubi u nabacanosti. Ovo može da kaže da se priča obesmisli ako je više ljudi priča ali to nije želja, to nije ono što su hteli da nam kažu. Čisto je tu da trenutno zabavi klinku bez da joj ispriča nešto veliko iz čega treba da izvuče pouku ili da dobije utisak. Ovde već klinka preuzima konce ali u borbi sa naratorom oboje gube. 

I ceo film vam servira priču koja gubi snagu na samom kraju, ceo film objašnjava koliko je dete genijalno i koliko mu treba hraniti maštu i na kraju nisu uspeli da poentiraju kada su već imali sve spremno za to. Na kraju dete biva napadnuto svom mogućom snagom patetike. Zašto? Da bi se dobila neka drama? Šta će nam ovakva drama kada si nam do tada već dao odlične likove i njihovu dramu kroz bajku? Šta će mi ova patetika zbog koje gledam mučenje od priče i mučenje deteta da se izbori za tu priču. Priča je propala. Ne postoji dobar način da se ona završi. Dete nisi naučio ničemu samo si ga naterao na traumu. Ne vidim ovde potrebu za ovakvim finalom. Ono obara ocenu filmu za jedan i sprečava ga da bude vrhunski. Šteta.

Zanimljivosti:
Film je sniman u 28 zemalja tokom četiri godine. Režiser tvrdi kako ne postoje specijalni efekti u filmu. Katinka Untaru (devojčica) je bila ubeđena da je Li Pejs zaista paraplegičar. Piter Džekson je odabrao Li Pejsa za ulogu Tranduila u Hobitu zbog ovog filma. Poster je zasnovan na Dalijevoj slici. Jeetu Verma (Indijac) je bio vlasnik skoro svih konja koji se pojavljuju u filmu. Film je inspirisan bugarskim filmom Yo Ho Ho (1981).

Naj scena:

Uvođenje likova u priču

Moja ocena: 7/10