Obavestenje

Obaveštenje: Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

недеља, 26. јул 2015.

Mandariinid (2013)


Mandarine (2013) on IMDb
Alternativni naziv: Tangerines
Kod nas nazvan: Mandarine
Žanr: Drama | Ratni
Režija: Zaza Urushadze
Glumci: Lembit Ulfsak, Elmo Nüganen, Giorgi Nakashidze...

Priča:
1990 u Gruziji vlada rat. Estonac Ivo je ostao kako bi obrao mandarine. U krvavom sukobu pred njegovim vratima ostaju dva ranjenika. Ivo počinje da se brine o njima.

Moj osvrt:
Kada želimo da pomognemo nekom, kome zapravo pomažemo? Da li pomažemo doktoru, zemljoradniku, profesoru, vozaču; ili možda pomažemo deliji, grobaru, slaninaru, merakliji; ili možda pomažemo komunisti, demokrati, liberalu, republikancu; ili možda pomažemo Srbinu, Bošnjaku, Hrvatu, Nemcu, Italijanu itd. Ako izaberemo bilo koji od prethodnih odgovora, nema dileme da smo slepi i ne vidimo ono najbitnije. Ako pružamo ruku nekom, pružamo je čoveku, čoveku koji tu ruku zaslužuje zbog toga kakav je ali i zbog toga kakav bi mogao biti. Čovek i život su iznad svake podele. Tužno je što većina to ne vidi. 

Stari Ivo dolazi kao glas razuma. On spasava živote dva vojnika koja se nalaze na suprotnim stranama. On predstavlja ono o čemu pričam, čoveka koji ispred sebe vidi samo drugog čoveka, čoveka koji može da donese nešto veliko, čoveka kojem treba usmerenje, možda i oproštaj. Samo veliki mogu ovako nešto da urade, samo oni su u stanju da nas podignu iz blata, da nam ukažu na greške bez ikakve kazne, bez ikakvog preseravanja. Oni mogu da nam pokažu put time što će nas naterati da shvatimo kakvi smo, gde smo i šta predstavljamo u svojim delima. 

Pogledajte sada ovu sjajnu simboliku. Imamo dva vojnika koja su na zaraćenim stranama ali su pod istim krovom. Zvuči poznato? Ivin dom ima uslove da u njemu žive i jedan i drugi vojnik. Ali svaka prokleta država na ovom svetu može da gaji sve, i crne i bele, i vernike i ateiste, i ovakve i onakve. Zašto se onda borimo da ostanu samo jedni? Zašto iz sve snage želimo da ne budemo oni drugi pa makar morali da se menjamo, makar se odrekli nečeg što samo podseća na te druge. Tragedija u celoj priči je što međusobnom mržnjom i sukobom, rušimo kuću u kojoj živimo. Umesto da zajedno postojimo u toplom i sigurnom domu, svako će imati svoj: mali, razrušen i naružen. Da li je onda važnije da je taj dom samo tvoj ili da on zaista liči na dom. 

U jednoj sceni, Ivo i njegov prijatelj sklanjaju tragove borbe. To i jeste način na koji se odnosiš prema zlu. Počistiš ga, zakopaš, izbrišeš nečim drugim. Zlo sigurno ostavlja posledice, to ne možeš zaboraviti ali pokušaj da ga poništiš, pokušaj da ga obesmisliš. Zlo koje se akcentuje privlači novo zlo. Ljudi su podvodljivi. U nečemu što je zlo, videće svoju šansu, videće priliku da dođu do ličnog profita. Ako ljudima skreneš pažnju na nešto drugo, ako im pokažeš čistinu, lepotu, ako im daš nešto lišeno svakog zla, onda ćeš ih naučiti na dobro. Nije ova scena ubačena tek tako u film. 

Film se celom dužinom trudi da poništi razlike. Priznajem, neretko to radi naivno ali ne toliko da vam bode oči. Daje nam šansu da posmatramo više života. Naravno, svaki život ima svoj put, svoje padove i uspone. Ako se zagledamo bolje, videćemo i nešto što će da nas nasmeje ali nešto što nas zgrozi i uplaši. No ako se udaljimo, ako pogledamo širu sliku, svi ti životi se svode na isto. Da bi živeo, moraš da jedeš, moraš da piješ, moraš da dišeš. Sve ostalo je stvar tvog izbora. Ako sam biraš svoj put, ako si sam odgovoran za svoje postupke, nemoj mi reći onda da si nateran na zlo. Ako si napravio podelu zbog mržnje, nisi je napravio zbog svoje strane, već zbog tuđe. Da li je mržnja onda dobar motiv podele ili je jedinstvo u cilju dobra nešto čemu bi trebao da stremiš?

Ivo se u celoj priči postavlja kao gazda. Dva vojnika, uprkos njihovoj mržnji, slušaju ovog čoveka i ne prolivaju krv u njegovoj kući. Čovek je gazda u svom domu i tako se postavio. Jasno je kao dan da ako gazda ne valja, nema mira u kući. Naravno da ne možeš imati poverenja u sve ljude i naravno da ne mogu svi da budu moralni, dobri i poslušni. Ali kao gazda, ti si moć, ti možeš da obuzdaš agresivne, kazniš one koji zaslužuju kaznu, vežeš one koji bi naneli zlo. Ako vladaš pravično, imaš podršku većine. No, ako u kući vlada totalni haos, loši odnosi, ako se proliva krv, ako se sama kuća raspada, jasno je kao dan da gazda nije dobar. Jasno je i kao dan da u ovom pasusu nije reč samo o kući. 

Vreme leči sve. Pffff kakvu sam rečenicu izvukao pa to je haos. No sada ozbiljno, kakva je to glupost od rečenice to ne mogu da vam opišem. Vreme ne leči ništa već ima drugu ulogu a to je da vam daje realnu sliku stvari. Ovde imamo dva čoveka koji žele da rastrgnu jedan drugog. Zašto? Zbog pripadnosti različitim grupama. Kakva je tu logika? Nema je. Ne treba da mrziš nekog zbog pripadnosti grupi, možeš da ga mrziš na osnovu onoga što on radi. Vreme koje ova dvojica provode je iskorišćeno da upoznaju jedan drugog. Kada upoznaš nekog, onda formiraš stav na osnovu toga što znaš o osobi a ne na osnovu grupe kojoj pripada. To se ovde vidi lepo. Znam, to je očigledno, očevidno ali hej, svakako je bolje od bilo koje patetične transformacije ličnosti. 

Sada ću se vratiti na ono da je stari Ivo gazda u svojoj kući. Moš misliti, gazda u sopstvenoj kući. Pa nije to baš tako jednostavno. Gazda je onaj kojeg većina poštuje i podržava a ne onaj ko je vlasnik. Zašto onda dva ratnika poštuju čoveka od kojeg su fizički nadmoćniji? Upravo zbog ovog o čemu sam pisao u prethodnom pasusu. Čovek ih je kupio svojim delima, svojom hrabrošću i odlučnošću. Takvog čoveka moraš da poštuješ na kojoj god da si strani. Razmislite, kakav čovek će dobiti vaše poštovanje? Da li onaj kojeg se plašite ili onaj ko vas je kupio svojim delima? 

Ljude moraš da ujediniš oko zajedničkog cilja. Čovek koji zadobije poštovanje može da ujedini ljude. Pitanje je samo da li su namere tog čoveka dobre ili loše. Ovde ćemo pričati o dobrima jer ih film prodaje. Bez obzira ko se susreo sa Ivom, ovaj starac zadobija poštovanje svakog od njih. Kada on zamoli ljude da pomognu njemu i njegovom prijatelju, niko ne odbija. Pazite, imamo vojnike koji su u jeku borbe ali će odvojiti svoje vreme da pomognu čoveku da obere mandarine. Opa, eto zašto se film zove ovako. To je cilj koji ujedinjuje ljude. Ne mora da bude veliki, dovoljno je da ne bude loš. 

Kada već dođe do rata, jasno je da takvi dobri ciljevi koji vežu ljude nisu pobedili ili ih čak nije ni bilo. Ukoliko ih nije bilo, onda je jasno da su ljudi debelo omanuli. Autodestrukcija je neminovna. No, ako su ti ciljevi postojali ali većina ljudi nije krenula za njima ili ih je stavila ispod pogrešnih, žalosno je što i oni sami nestaju. Nešto što je možda uzvišeno, što je verovatno korisno, što će doneti dobro, biće izbrisano u ratu.

A ko strada u ratu. Ok, stradaju svi koji učestvuju ali ako je nekom cilj rat, njegovo stradanje je očekivano. On je ispunio svoju dužnost. Šta je sa onim drugim, onim koji su imali druge ciljeve? Oni su želeli dobro, oni su imali ideju, oni su verovali u čoveka ali njihov glas je suviše bio tih. Na kraju krajeva, oni koji nisu želeli taj rat, nisu ni spremni za njega. Žalosno je što su nekako predodređeni da lako stradaju jer ako ne odaberu stranu, ispada kao da su protiv svih - potpuno sami. Žalostan je svet u kom strada čovek koji samo želi da uzgaja svoje mandarine, da obrađuje svoju njivu, da sedi u svojoj kancelariji, da slika, da peva, da glumi, da piše. 

Da li me vi čitate zato što sam vaš? Ili ja možda pišem samo za moje? Da li samo prozivam njihove a ne naše? Da li valjaju samo naši omiljeni filmovi? Da li njihovi umeju da naprave odličan film? Da li samo pišem da naši razumeju? Da li njihovi prihvataju moje mišljenje ili je moje mišljenje formirano tako da samo naši razumeju? Ne. Ovde smo da podelimo razmišljanja. Koliko god se ona razlikovala, koliko god se mi razlikovali, ovde smo u jednom cilju, da pričamo o nečemu što volimo, bez mržnje, bez podela, bez ograničavanja. Nisu mi potrebni ni vaši ni njihovi ni naši, jer ste svi ovde moji. 

Kontam, nije ovo nešto što ne znate, nije ovo poruka koja nije širena godinama, ali koliko god ona već bila izlizana, koliko god bila iznošena, koliko god bila utkivana u dela, koliko god živela u govorima, ljudi je i dalje ne čuju. Poslušajte tu poruku. Poslušajte i sjajnu muziku koja je komponovana za ovaj film. No, na kraju dana, kada završimo sav naš posao, kada odigramo svoju ulogu, kada izgradimo sve što smo mogli, kada podvučemo crtu, sav taj posao, sve naše uloge, sve što smo izgradili, to nas definiše, to nas određuje. Ako smo posle smrti "naši" ili "njihovi", budimo sigurni da se neko koristi našim imenom, našim delima i našom veličinom. Ali budimo isto tako sigurni da ljudi nisu naučili ama baš ništa.

Zanimljivosti:
Đorđi Nakašidze koji tumači Čečena je Gruzijac. Film je posvećen Levanu Abašidzeu, poznatom Gruzijskom glumcu koji je poginuo u ratu. Prvi Estonski film koji je bio nominovan za oskara. Scenario je napisan za dve nedelje.

Naj scena:

Razgovor na kraju

Moja ocena: 8/10

Нема коментара:

Постави коментар