Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

субота, 08. новембар 2014.

The Oblong Box (1969)


The Oblong Box (1969) on IMDb
Žanr: Horor
Režija: Gordon Hessler
Glumci: Vincent Price, Christopher Lee, Rupert Davies...

Priča:
Aristokrata Džulijan Markam drži svog unakaženog brata, Edvarda, zaključanog u kuli svoje kuće. Serija čudnih i jezivih događaja dovodi do Edvardovog oslobađanja...

Priča:
Kada u glumačkoj postavi vidim ime Vinsenta Prajsa, nemam dilemu da li film treba da pogledam. Kada uz to ime vidim i još jednog velikana poput Kristofera Lija, onda sam siguran da bih film gledao sve da ga režira Šotra po romanu Mir-Jam. Elem, Prajs, Li i činjenica da je film inspirisan velikim Poom nisu ostavljale prostor za njegovo zaobilaženje. Nisam očekivao mnogo a dobio sam sasvim zadovoljavajuće ostvarenje. 

Obično o tehnikalijama pričam na kraju ali ovde želim da pomenem neke stvari koje baš i nisu karakteristične za filmove iz ovog perioda. Pre svega imamo korišćenje prvog lica. Na taj način nam odlično prenose užas žrtava kroz oči ubice. Nije ovo dobro kao u npr. Peeping Tom-u ali je bez svake sumnje osveženje. Takođe, kretnja kamere iz prvog lica dodaje još malo atmosferičnosti. Zanimljivo mi je čak i kako su u određenim momentima zumirali ili rotirali kameru. To zaista nije nešto što se može često videti. Scena pojačava tenziju i onda u jednom momentu ide zum ka npr. vratima, sanduku ili čemu već. To su finese koje odlično doprinose celoj atmosferičnosti. 

Ovo je priča o dva brata, Džulijanu i Edvardu čiji životi se menjaju posle posete Africi. Edvard se vraća unakažen i mentalno neuravnotežen i Džulijan ga drži zatvorenog i vezanog u sobi. Baš ovde imamo opasnu simboliku. Može ovo da se posmatra i kao skrivanje prljavog veša međutim, ovde se krije nešto više od toga. Nedavno sam sa poštovanom čitateljkom imao odličnu razmenu mišljenja oko filma Gone Girl. Njeno objašnjenje činjenice da ženski lik u filmu glumi svoj život je takvo da mi ceo život zapravo glumimo i krijemo tamnu stranu. E tu negde leži ključ onog što hoću da vam kažem. Naravno, ne smatram da ceo život možemo podvesti pod glumu ali se u potpunosti slažem da glumimo kako bi sakrili neke stvari. Upravo ovo skrivanje unakaženog, izludelog brata od očiju sveta i predstavlja tako nešto. Ceo film nosi tu simboliku i zbog nje kraj nije besmislen kakvim ga predstavljaju neki već genijalan. Ako imamo priču o dva brata jasno nam je da je to ista krv. Oni su ista porodica, oni su jedno. Samim tim što krije brata i što ga ne želi prikazati svetu onakvim kakvim jeste, on krije ono loše u porodici a samim tim i u sebi. Ta simbolika odlično nosi ceo film. 

Ako zanemarimo scene u kojima Edvard nosi masku, celom dužinom filma, njegovo lice je majstorski skriveno. Upravo u tome je draž strave, da vam krije nešto, da vam nagoveštava užas, da vas drži u neizvesnosti. Ok, nije ovo mlad film da nas neka maska i šminka sada mogu šokirati. Ali za divno čudo, ovo je odrađeno korektno. Svakako bolje nego kreature koje nam serviraju glupavim efektima. No, ono što želim reći, ceo film vam daju nagoveštaj o nakaznosti ovog čoveka ali se nipošto ne drže samo fizičkog izgleda. Taj šok se iščekuje ali drugi šok se odvija pred nama. I to onaj jeziviji. I ovo nosi odličnu simboliku. Opet nam pokazuje da ljudi grozotu kriju u sebi i da će ljudi pod maskom anonimnosti biti spremni na sve. Mnogi od nas bi napraivili svakakve gluposti samo kada bi bili sigurni da nikada neće biti otkriveni. 

Film ima zaista neke simpatične momente, likove i stvari. Misteriozne pomoćnike, ubice, pljačkaše grobova itd. Ceo film pršti od takvih likova a većina na prvi pogled izgleda pristojno. I ovo mi se dopalo. Svi su na prvi pogled uvaženi doktori, poštovani činovnici, vredni radnici, čiste sobarice, otmene dame a ispod svakog od njih čuče ubice, pljačkaši, perverznjaci iz čijih postupaka sevaju zlo, pohlepa, nemoral i bestidnost. Sav užas u ovom filmu zapravo nose obični ljudi i sve te grozote oni kriju ispod svoje maske običnog čoveka. Svi su obogaljeni onim što čine ili onim što nisu učinili. Svi su unakaženi krivicom. 

Jedina stvar koja mi se nije dopala u filmu je jedna scena u kafani. Razumem da su hteli da nam predstave zlo koje Edvard nosi sa sobom, nije tu ništa sporno ali mi je to ovde delovalo kao npr. scena sa sinom glavnog lika u nedavno komentarisanom Sinisteru. Mislim sve je to ok, nosi to neku jezu ali je takva scena izmeštena iz priče koju mi film priča. Upleli su tu neku detektivsku priču kako bi povezali likove ail to je moglo biti urađeno na nebrojeno načina. Ne moraš mi na veštački način produžavati trajanje filma. Recimo Poove priče "Maska Crvene Smrti" i "Pad Kuće Ašer" su napisane na svega nekoliko stranica ali su perfekcija bez ikakve dileme. Ako to što hoćeš da mi kažeš možeš da mi kažeš za sat vremena, toliko mi i pričaj. Nije ovo toliko produženo niti su te scene dosadne ili bezvezne. Nose one svoju jezovitost, samo kažem da nemaju neki drugi efekat. 

Naravno, niko ne može večno nositi masku. Kako se film bliži kraju, maske polako padaju i svi postaju onakvi kakvi zaista i jesu. Kada je poslednja scena u pitanju, ne treba da tražimo logiku u događaju koji joj prethodi već u celoj priči. Kraj nije posledica vradžbine, crne magije, paranormalnog niti nečeg sličnog. Kao i u pravom životu, mi smo posledica svojih dela. Pitanje je samo šta krijemo ispod maske. Možda je to nešto bezazleno ali nešto čega se stidimo. Ako takva maska padne, najgore što nam se može desiti je sramota. Međutim, ako ispod maske krijemo nešto mnogo mračnije, spuštanje maske može boleti i druge, čak možda i više nego nas.

Zanimljivosti:
Lorens Hantington, koji je napisao originalni scenario, umro je jedanaest dana posle početka produciranja filma.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 7/10

Нема коментара:

Постави коментар