La Dolce Vita (1960)

Kod nas nazvan: Sladak Život
Žanr: Komedija | Drama
Režija: Federico Fellini
Glumci: Marcello Mastroianni, Anita Ekberg, Anouk Aimée...

Priča:
Serija događaja koji se odvijaju u jednoj nedelji života paparaca i plejboja, Marčela Rubinia.

Moj osvrt:
Felini je jedan od velikana koji do sada nije osvanuo na ovom blogu. Iskreno, više bih voleo da sam pisao o "Osam i po" jer mi se šarm tog filma izuzetno dopao. Sladak Život je nešto što mi nije bilo toliko slatko. Posle Nobi i Enter the Void, La Dolce Vita me je propisno namučio i gledao sam ga iz nekoliko delova. To je svakako jedan od razloga zbog kojih ovaj prikaz neće biti naročito inspirativan. Čini mi se kao da jednostavno nisam video ono što sam trebao videti ili sam pak video ono što treba ali mi se nije naročito dojmilo. 

Naravno, baziraću se više na neospornim kvalitetima filma. Površno gledano, ovo je užasno besciljan film. Celim tokom priče gledamo čoveka koji ode na mesto A gde priča sa određenom grupom ljudi, potom ode na mesto B gde se provodi sa drugom grupom ljudi, pa se onda odveze do mesta C gde opet razmenjuje mišljenje sa trećom grupom ljudi, povremeno se svađa sa ženom i tako do samog kraja. Ono što je neosporni masterpis ovde je upravo to što cela ova priča deluje dvojako. Kroz jednu scenu, istim dijalogom, istim postupcima, prenosi nam se nešto što je i pozitivno i negativno. 

Prvo, možemo zaključiti da Marčelo ima bogat društveni život. Tu sve puca od zabava, od ljudi na visokim pozicijama od intelektualaca i ko zna koga. Zaključićemo da je lik kojeg pratimo elokventan dasa koji se kreće u bitnim krugovima. Ali gledajmo samo njega a ne ljude sa kojima se druži. Kada se družiš sa dobrim ljudima, ljudima koji poseduju veliko iskustvo, kada osećaš pripadnost grupi sa kojom se družiš, ti neminovno postaješ bolji u smeru u kom želiš da se razvijaš. Da li je to ovde tako? Marčelov odnos sa suprugom je baš težak. Nekako to sve deluje kao da mu je ona teret ali da on ne želi da prestane da vuče taj balast. Možemo tu ženu posmatrati kao posesivnu, kao histeričnu ali kažem, opet pogledajmo Marčela. Ne daje li joj on apsolutno pravo da bude takva? Marčelo izgleda kao neko ko se ne pronalazi ni u jednoj sferi, čak ni u onoj kojoj najviše pripada. 

Upravo u tom odnosu Marčela i nejgove supruge se vidi sve. Ona teži jednostavnom i konvencionalnom. Želi decu, želi supruga uz sebe. On teži spektaklu i traži ga van tog odnosa sa suprugom. Zašto je onda ne napusti? Zato što mu je ona sigurnost, zato što uvek može da joj se vrati ili pak, zato što nije siguran da li će ga svet fame kojem teži napustiti ili će on odustati od njega. Sve se to vidi iz rasprava i pomirenja ovog dvoga. Dok ona pokazuje zatvorenost i vernost, on prikazuje apsolutnu slobodu i razuzdanost. Nije li malo čudno što upravo ta razuzdanost pripada "slatkom životu" dok je vernost predstavljena kao kavez?

U svom tom glamuru koji nam priča prodaje, čini mi se da je Felini uspeo da pokaže neverovatnu prazninu. Koliko god gledali velike i lepe stvari, one se nikako ne ispostave takvim. Recimo vidimo prelepu filmsku divu koja vodi uzbudljiv život. U poslednjoj sceni u kojoj je vidimo ona bude ošamarena - njen život i nije tako uzbudljiv, pogotovu kada je presrećna posle jedne provedene večeri sa Marčelom koji u svoj toj priči deluje kao kolosalni pozer. Imamo klince koji treba da vide čudo ali se zapravo čudo pretvara u laž. Imamo veliku ljubav između Marčela i žena u filmu ali zapravo ta ljubav nije obostrana. Imamo čoveka koji sa ponosom priča o svojoj deci i porodičnoj sreći ali ta priča, koja deluje naizgled najsvetlije od svih ne skončava onako kako smo očekivali. To znači da imamo ljubav koja to nije, sreću koja to nije, čudo koje to nije, harmoniju koja to nije. Gde je onda taj sladak život? 

Da li je sladak život iluzija, stvar fame, popularnosti, spektakla, histerije, skandala? Pogledajte, kada god se nešto iole turbulentno desi u životima ljudi koje gledamo, uvek su tu novinari. Ceo prokleti film oni kao da čekaju da se nešto malo drugačije desi da uskoče u kadar i fotografišu. Da li je onda ceo taj sladak život spektakl kojim se hrane lešinari gladni emocija, gladni tuđih života u praznini sopstvenog? Da li su svi ti osmesi poznatih, srećnih zapravo maska za ove druge? Da li je sve to pokazivanje perija nedostupnog drugima? Da li je sladak život nagrada ili kazna? Ili je to samo gluma? E tu Felini odlično poentira sa ovim filmom. Ako gledamo sa strane, vidimo da je sve to jedna velika karikatura društva - ali opet, skoro svako bi želeo da bude sa te strane bez obzira pripadao tamo ili ne. Koliko to govori o nama? 

To je to, braćo i sestre. Iz ovoga što sam napisao, ne dajem opravdanje za relativno nižu ocenu od one koju film verovatno zaslužuje. Ovo je čisto subjektivni događaj. Iskreno, meni je ovaj film od skoro tri sata barem sat i po duži nego što treba. Sve se to nekako ponavlja, ide se iz zabave u zabavu, iz priče u priču. Previše likova i karikatura prolazi ispred nas a malo je onih vrednih pažnje. Opet, mislim da to i jeste bila Felinijeva namera ali mi je sve to bilo užasno teško za gledanje. U mnogim scenama verovatno nisam video ono što je trebalo pa sam se i tu dobrano namučio. Verujem da među vama ima velikih poštovalaca Felinija koji u ovom filmu vide ono zbog čega je La Dolce Vita veliki film. Slobodni ste proširiti ovaj tekst vašim komentarima i dodati ono što je meni promaklo.

Zanimljivosti:
Scena u fontani je snimana po zimskom vremenu. Anita Ekberg je bez problema snimila scenu dok je Mastroiani nosio dodatno odelo ispod. Film je uveo izraz "paparaco" u redovni govor. Zbog moralne cenzure, film je bio zabranjen u Španiji do 1981. Omiljeni film Rodžera Eberta. Vatikan se javno izjasnio protiv ovog filma.

Naj scena:

Poziv

Moja ocena: 6/10