Identity (2003)

Kod nas nazvan: Identitet
Žanr: Misterija | Triler
Režija: James Mangold
Glumci: John Cusack, Ray Liotta, Amanda Peet...

Priča:
Splet slučajnosti i nesrećnih okolnosti u toku olujne noći, dovodi grupu ljudi u izolovani motel u Nevadi. Stranci se upoznaju i kako noć odmiče jedan po jedan gube živote...

Moj osvrt:
Biće ovo užasno teško komentarisati bez spoilera ali daću sve od sebe. Možda je ipak bezbednije da prvo pogledate film, tako da ne odgovaram ako iz mog teksta skontate većinu stvari. Prvo što zapada za oko je odličan način na koji su nas upoznali sa ubicom. Psihijatar preslušava audio snimke sa sesija koje je imao sa njim pri čemu čujemo upečatljive reči i jeziv glas dotičnog. Odličan način da bez fizičkog prisustva izgradiš lik. Taj ubica je osuđen na smrt a smrtna kazna bi trebala biti sprovedena sutradan. Kako je psihijatar ubeđen da je ubica lud, traži vanredni sastanak sa javnim tužiocem i njegovom ekipom kako bi smrtnu kaznu ukinuli i čoveka prebacili na psihijatriju. Saznajemo da je ubica u automobilu koji ga prevozi upravo do kancelarije javnog tužioca. I tu kreće uključivanje svih ostalih likova. 

Imamo seriju događaja koji prethode okupljanju svih njih. Praktično svako je na nekog uticao kako bi oni završili na istom mestu. Kada skontamo šta je zapravo radnja filma, ovo je savršena činjenica jer to odmah na početku povezuje grupu stranaca. Praktično svako utiče na nečiju sudbinu u toj grupi. Način na koji su ti događaji prikazani je veoma simpatičan, prikaže nam se posledica pa onda uzrok i tako nekoliko puta. Da se išlo drugačijim redosledom, efekat ne bi bio tako upečatljiv. Motel u kom se ljudi okupljaju je izolovan i kojim god putem da se krene od njega, nemoguće je proći. Odlična simbolika koja predstavlja nemogućnost bega od onoga što čovek zapravo jeste, nemogućnost bega od stvari koje definišu čoveka ili ga duboko povrede. Takođe, vreme je konstantno užasno, kišna oluja vlada u toku noći, tako da to odlično može da oslika raspoloženje u kom se ovi likovi nalaze. Na sve to dodajmo i dobru muziku i rezultat ne može da ne bude odlična atmosfera. 

Onda imamo ubistva. Ono što se prvo možemo zapitati, ko bi ovde imao motiv da ubije nekoga. Zapravo, šta mi i znamo dotle o likovima? O svakom od njih znamo neku malu priču, ali ako malo bolje pogledamo, svaka od  tih priča kada se proširi, može da pokaže ubilačke namere. Tako da su se filmotvorci fino potrudili da svakoj od osoba daju motiv da ubije barem jednu iz grupe. Odličan je i fazon da kada se ubistvo desi, pored tela se uvek nalazi ključ sobe sa brojem koji ne pripada sobi ubijenog. To je fini način da gledaoca malo skreneš sa nekih detalja i otvoriš mu još pitanja. Zašto pominjem skretanje sa detalja? Zato što iskusni filmofili mogu da skontaju u čemu je štos prilično rano. Uz to, van ovih događaja ide i diskusija o samom ubici tako da vam se tu otkriju još neki detalji. E tu me je film zadobio. Već posle polovine vam kažu u čemu je štos jer zašto praviti neki obrt kada većina ljudi već vidi šta se tu dešava. 

Kada već ubistva uzmu maha, logično da kreće panika među preživelima. Obično takva panika iritira jer uvek imamo laprdavce koji umeju samo da pričaju. Ovde nije tako. Ponašanje likova je barem meni bilo savršeno prirodno. Nema glupih odluka "dok ubica hara, hajde da odšetam u mrak da vidim da se neko od teletabisa nije sakrio tamo" kao u npr rimejku House of Wax. Uvek imamo logične i odlične razloge zašto se neko možda odvoji od grupe. Ono što je kolosalno bitno, svako od likova je došao sa nekim tako da svako može da oseti gubitak. Još jedna bitna informacija kada skontamo poentu cele priče. Još jednan detalj: šta se dešava sa telima preminulih, obratite pažnju koliko tu ima simbolike sa zaboravom. 

Hajde da se bavimo sad malo samim ubicom. Jedina stvar koja mi se ne dopada je ta što se priča o nekom sudbonosnom događaju koji ga je pokrenuo na ubistva a što se on nijednog momenta ne prikazuje. Recimo imamo kraj koji deluje malo isforsirano. Umesto njega da je ubačena scena u kojoj vidimo taj događaj, ukupni rezultat i poruka filma bi bili isti ali bi efekat bio neuporedivo bolji. Generalno dosta filmova se bavi glavom ubice. Ovde sam po prvi put video ovako nešto. Bukvalno se ne analizira sam čovek nego ubica u čoveku i tu se dosta koketira sa tom temom ludila. Braćo i sestre, meni je to izvlačenje na osnovu ludila opako sranje, ali ovaj film pokazuje da se još neko oseća tako. Poruka filma je jednostavna, čovek ne može da promeni ono što jeste. 

Sam kraj je probudio dosta suprotnih mišljenja, nekima deluje smešno, nekima je opasno dobar obrt. Nema tu obrta, poruka je jasna, čovek je upravo ono što jeste, čovek je ono što ga definiše - zato se film i zove Identitet. Identitet je definitivan. Ludilo kao opravdanje ubistva je teški idiotizam, jer ako već niko ne želi diskriminisati takve osobe u životu i ako smo svi spremni smatrati ih jednakim, nek budu jednaki i pred pravdom.

Zanimljivosti:
Pesmu "As I was going up the stair / I met a man who wasn't there. / He wasn't there again today / I wish, I wish he'd go away" je napisao Hjuz Mears. Knjiga koju vidimo u Edovom automobilu je "Biće i Ništavilo" od Žan Pol Sartra. Poslednji film Frederika Kofina. Originalno, ubica je trebala biti učiteljica iz Australije ali su zbog tog zanimanja odustali od ideje i izbacili taj lik iz filma.

Naj scena:

Nemogućnost bega. Scena koja otvara pitanja i pokreće sumnju...

Moja ocena: 8/10