The Man Who Would Be King (1975)

Kod nas nazvan: Čovek koji je hteo da bude kralj
Žanr: Avantura
Režija: John Huston
Glumci: Sean Connery, Michael Caine, Christopher Plummer

Priča:
Dva britanska vojnika u Indiji odlučuju da napuste vojsku i zapute se u Kafiristan, zemlju gde ni jedan belac nije kročio još od Aleksandra Velikog.

Moj osvrt:
Imamo na samom početku čoveka koji priča celu priču ovog filma. Jasno je da je on jedan od glavnih likova i njegovo očajno stanje jasno predočava da su mu se izdogađale prilično loše stvari. Već to daje nagoveštaj da će priča imati težak kraj. Potom se vidi koja dvojica su zapravo nosioci priče. Ne moram da pričam koliko su Šon Koneri a pogotovu Majkl Kejn rado viđeni likovi. Svaka čast onom ko je upario ovaj dvojac. Film celom dužinom nosi ogromnu količinu inteligentnog humora. Iskreno, ne pamtim da sam u poslednje vreme video nešto što humor koristi na ovako dobar način, a evo i razloga. Pre svega, vidimo stanje jadnog čoveka koji priča priču, naslućuje se tragičan epilog, a tu moraš da serviraš takav humor da sve ostane u granicama realnosti. 

Humor je upravo takav, realan, životni, da tako kažem, inteligentan, svevremen, odlično tajmiran. Jasno je da je ovo humor iz života, a ne iz usilovanih situacija. Naravno, on je stavljen u službu filma, tako da se nikada ne prave scene van glavne priče koje će biti smešne, već je sve to dobro uklopljeno. Imamo i gomilu usputnih, odličnih komičnih situacija koje su savršene. Evo malog spoilovanja: Dva glavna lika imaju ugovor po kom ne smeju da imaju odnose sa ženama sve dok njihov plan ne bude ostvaren. U jednoj sceni, jedan od njih se opire situaciji jer mu prilazi gola žena. U poslednjem momentu u sobu ulazi drugi, pri čemu mu ovaj odgovara sa :"Hvala Bogu da si stigao. Hajde da potražimo sigurnost u ratu." Genijalna šala na račun naših dragih dama. Film je prepun upravo ovakvog inteligentno smišljenog humora. 

Potom nam se predstavlja plan ove dvojice. Plan je da pređu neverovatan put, ubace se u nerazvijenu zemljicu, postanu kraljevi, opljačkaju zemlju i vrate se kući. Možda ovo deluje besmisleno... možda ceo film može da deluje besmisleno, ali samo ako ga površno gledate. Objasniću kasnije u svakom slučaju. Elem, kada gledamo ovu dvojicu, otvara se jasno pitanje zašto postavljaju sebi ovakav cilj. Jasno je da su ta dva čoveka prošla sve i svašta. Meni je ovakav plan genijalan jer čovek u životu uvek mora sebi da postavi izazov, i kada dosegne to što je želeo, mora da postavi sve viši cilj. Pogledajte ovu ludu ideju, nije li to recimo kruna njihovog rada, izvesti ovakvu ludost, preći ovoliki put, napraviti revoluciju u jednoj zemlji, kolika god bila ta državica? Jasno je da ova dva čoveka dolaze već u onaj pozni deo života, zašto ne postaviti neki lud cilj koji možda nećeš ostvariti, ali ćeš skončati zadovoljan u borbi da ga ostvariš i činjenici da se nisi zadovoljavao malim. Ima tu dosta životne filozofije koju ovde možete pronaći. 

Ako gledamo avanturistički deo, videćemo da taj plan iziskuje neverovatni napor i lude vratolomije. Kako film ne bi otišao u krivom smeru, na putu do te državice, glavni likovi su ubacivani u realne nedaće, u konstantnu borbu sa prirodom, sa vremenskim uslovima, pa i sa ljudima. Kada već dođu u tu zemlju, videće se kako jednostavno dolaze do ostvarenja svojih planova. Jasan pokazatelj da ako si pametan i snalažljiv, ako daš sve od sebe, možeš da uspeš. Tu nema ništa sporno, dolaziš do trofeja. Ali pravi cilj ovog filma nije samo to. Videćemo način na koji ova dva Engleza pomažu jednim plemenima u borbi protiv drugih, kako ih ujedinjuju, kako upravljaju njima. Sad neko može da kaže da je ovo preterano. Može biti, kada se ovde ne bi radilo o onome u čemu mi sada živimo. Velike sile lako koriste male za dobijanje svojih ciljeva, lako ih svađaju, mire, lako ih bacaju u rat, lako koriste njihove ljude. Nije li ovo viđeno u filmu genijalna simbolika upravo za to. 

Velike sile se koriste manjim, velike zemlje se koriste manjim, veliki ljudi se koriste malim... nema tu nikakve filozofije, samo životna istina. Jasno se vidi kako je lako obrlatiti narod, kako je lako uspaliti masu, ubediti je u nešto. Lako se vidi kako u toj masi neki sebi daju veliki značaj, kako sebi pripisuju uspeh velikih. Nije li to ono što mi radimo, busamo se u junačka prsa uspesima nekih većih od nas, ne shvatajući da nas oni koriste za svoje ciljeve. Ne, mi to ne shvatamo, mi smo pre oni koji će se smejati ovim budalama od ljudi, ne shvatajući da se smejemo sami sebi. Kada tuđi uspeh projektujemo na nas, postajemo lažna veličina... savršeno prikazano. Ali, upravo te lažne veličine su prve koje će neuspeh tih kojima se klanjao iskoristiti za svoju dobrobit. Da, braćo, ovaj film pokazuje i to. Iako si uradio mnoge dobre stvari, iako si učinio sjajne stvari koje su donele napredak, jednu jedinu grešku ti niko neće oprostiti, padaš dole. Ne mora biti to nužno greška, ali ako samo primete da imaš slabost, gotov si, jer će je rado iskoristiti protiv tebe. Što je najgore, uništava se i sve što si stvorio, bez obzira što je to dobra tvorevina. Vrhunska simbolika i velika istina.

Naravno, prikazano je kako čovek gubi dodir sa realnošću kada ima apsolutnu moć, tu nije ništa sporno, i u tom segmentu ćete uživati. Drago mi je što to ovde nije preforsirano, jer bi bilo prilično izveštačeno i nerealno, značilo bi preokret u karakterizaciji, a to baš i ne volim. Za kraj, želim da istaknem jednu scenu, a to je poslednji gest koji ovaj narator čini. Ne pamtim da sam na filmu video veći gest prijateljstva, jer bez ikakve koristi, bez ikakvog pridavanja značaja sebi, bez ikakvog traženja oproštaja, izlaza, uspeha iz trenutne situacije, čovek čini gest kojim uzdiže svog prijatelja u velikane. Čovek ne želi da njega pamte po nečem velikom, on želi da se njegov prijatelj ne zaboravi, da ostane upamćen zauvek po tome što je imao hrabrosti napraviti nešto što niko drugi nije. To je veliko prijateljstvo braćo i sestre. 

Pred vama je jedan od najpametnije napravljenih filmova ikada, znate šta vam je činiti.


Zanimljivosti:
Trebalo je da ovaj film bude rađen i ranije. Više puta je postojao plan, a u svim tim planovima glumačka postava je trebalo da bude: Klark Gebl i Hempfri Bogart, Bert Lankaster i Kirk Daglas, Robert Redford i Pol Njumen. Džon Hjuston nije uspeo da pronađe glumicu za lik Roksane, čak ni kada je počelo snimanje filma. Na jednoj zabavi, kada su glumci doveli svoje porodice, Hjustonu je neko postavio pitanje da li je pronašao glumicu. Kada je on odgovorio sa "ne", svi su okrenuli glavu ka supruzi Majkla Kejna, Šakiri Kejn. Čovek koji glumi vrhovnog sveštenika je u vreme snimanja imao 103 godine i ovo mu je prva i jedina uloga. Kada je odgledao film kasnije, rekao je da će zbog toga živeti zauvek. Plamer je trebalo da bude  isključen iz projekta, ali je Koneri pretio da će i on napustiti snimanje ako se to desi, tako da je Plamer zadržan. Konerijeva omiljena uloga.

Naj scena:

Gest prijateljstva

Moja ocena: 9/10