After.Life (2009)

Žanr: Drama | Horor | Misterija | Triler
Režija: Agnieszka Wojtowicz-Voslooj
Glumci: Christina Ricci, Liam Neeson, Justin Long...

Priča:
Posle svađe sa svojim dečkom, devojka je doživela saobraćajnu nesreću. Kasnije, budi se na stolu čoveka zaduženog za pripreme pokojnika za sahranu. On joj govori da je mrtva...

Moj osvrt:
Film nas brzo upoznaje sa glavnim likovima, pogubljenim, čudnim devojčetom, njenim momčićem, likom zaduženim za pripremanje sahrane, što uključuje i pripremu pokojnika i na kraju, nekim nebitnim klincem koji ovde skoro da i nema mesta. Prvi utisak je da nešto sa ovim čudnim devojčetom baš i nije kako treba. Čudno se ponaša, ne izgleda baš najbolje, kao da krije neku tajnu ili šta već. Tu malo i dolazi do izražaja nesigurna gluma pomalo zaboravljene Kristine Riči. Imamo i nešto malo sablasnih scena u ovom uvodu. Nisu loše ali sa njima postoji jedan opak problem, a šta je zapravo nelogično, shvatićete kasnije. 

 Kako Liam Nison glumi ovog lika koji priprema pokojnika i njegovu sahranu očekivano je bilo videti da će ovo devojče dopasti njemu. Ja imam problem sa načinom na koji je došlo do ovoga. Ne mislim na samu saobraćajku, već na ono što je prethodilo. Imamo jednu tako neubedljivu raspravu, takvu svađu dva idiota koja samo može da iznervira. Ne mogu iskreno da verujem da ovako trubadurski može da se napravi jedna svađa. Ok, kontam šta su hteli ovim da naprave. Neki osećaj nedovršenosti, patnje za voljenom osobom sa kojom poslednji momenti nose gorčinu, osećaj da je ostalo nešto veliko neizrečeno bla bla bla... I sve to što je "neizrečeno" je dobra ideja, ali prethodni razgovor prikazuje dva idiota zbog kojih se ne treba nervirati, to je loše. 

 Elem, dolazi do nesreće i devojče se budi ležeći na stolu kod lika koga tumači čika Nison. E tu film već dobija najjači kvalitet. Nisonov lik razgovara najnormalinije sa devojkom a govori joj kako je mrtva. Šok, neverica, bum, tras, pun pogodak. Tu ne kreće samo ubeđivanje jadne devojke da je skončala, tu kreće ubeđivanje i nas kao gledaoca u ovu priču. Naravno, Nisonovi glumački kvaliteti su ovo uspeli da iznesu, jer upravo kako zadobija poverenje ove devojke, zadobijaće i vaše. Čovek je majstor, tu nema dileme. Svi razlozi koje on joj navodi, sve ideje, svi stavovi, sve je to dobro osmišljeno i sve ide ka onom krajnjem cilju ubeđivanja i gledaoca i ove devojke da je ona zaista mrtva. Kada vas ta priča već drži u dilemi da li je devojka zaista mrtva ili ne, da li ovaj čovek hoće da je živu sahrani, dolazi do previše situacija gde likovi nikako da otkriju ovu tajnu. Ok, ako si hteo da držiš gledaoce u neizvesnosti, ove likove si mogao uključiti ređe u samu priču, ovako to iziskuje mnogo slučajnosti koje treba da se poklope, samim tim film gubi na realnosti jer na glupav način imamo gomile pokušaja da se digne tenzija a zapravo se podiže nervoza kod gledaoca. 

Ono što je opako dobro odrađeno, to je stanje momka čija devojka je izgubila život. Sva patnja, njegova emotivna rastrzanost, neprihvatanje, kajanje, sve to dobro iznosi Džastin Long. Samim tim ubacuje i finu količinu drame u celu priču. Sledeća odlična stvar je već onaj period kada devojka prihvata činjenicu da je mrtva, i način na koji ona sabira svoje misli, na koji vrši, da tako kažem, rekaptiulaciju života. U dijalozima sa Nisonom, to je sve dobro predstavljeno i sve pije vodu. E onda je film odlučio da "malo" skrene, da promeni priču i samim tim je upropastio sebe i izvređao inteligenciju ljudi koji ga gledaju. Više se nije ni postavljalo pitanje da li je devojka mrtva ili ne, dobili smo odgovor, odgovor koji je ubio svu logiku filma. Samim tim gomile pitanja su se otvorile. Pre svega kako je živa devojka skončala na stolu kod ovog lika, to nema veze sa mozgom. Kako je moguće da posle saobraćajke nije izvršena obdukcija i kako je moguće da je doktor konstatovao smrt živoj osobi? Čemu su onda služile one sablasne scenice sa početka filma, ako je zapravo realan film u pitanju? Zašto smo gledali toliko scena ubeđivanja ako celu tu priču prodaješ za neku napetu misterijicu? 

Zamislite da je ceo film išao ovako, ubedili su nas da je devojka mrtva, sahranili su je ali prc, ona je zapravo živa. To je već nešto, a imali su sve preduslove za tako dobru priču. Zatim, gomilaju se scene gde likovi jednostavno ne mogu da priđu ovoj devojci kako bi utvrdili da li je živa ili ne, i opet se gomile slučajnosti poklapaju. Pa se previše vremena troši na borbu onog momčeta da potraži pomoć. Pa nas kao nervira nestručnost, nezainteresovanst ili retardiranost osoba koje treba da pomognu u tome. Ja iskreno ne mogu da zamislim da bi me na mestu ovog momka nešto zadržalo, ali dobro, ionako sve ovo nema logike, što bi se brinuli oko toga. Imali smo do ovog prelomnog momenta smirenog baju koji pokojnike priprema na sahranu. Šta smo posle dobili? Ništa, poremećenog lika koji nije baš naj sa psihom, iako je ceo prethodni deo filma bio smiren, odjednom počinje da pokazuje znakove nesigurnosti. Pa majstore ako si u opasnosti, zašto ne ubiješ to devojče, ionako svi misle da je mrtva. 

A tu prirodno dolazimo i na sledeće pitanje: šta je njegov motiv, zašto radi to što radi, kakvo zadovoljstvo pronalazi u tome, zašto mu je bitna činjenica da je nekog živog sahranio... Ovo što videh mi je prilično neubedljivo. Ok, ne tražim baš objašnjenje svega ali ovo je žestoko karakteristično da bi bilo tek tako neobjašnjivo. Mnogi imaju problem sa krajem, meni je kraj odličan, ali opet on otvara jedno pitanjce, zašto nije na isti način postupio i sa ovom devojkom. Velika šteta je što je jedna opaka ideja upropašćena kolosalnom nepažnjom. Mogao je biti ovo strašan film, a ovako može da se pogleda, ali bez nekog velikog uključivanja mozga.

Zanimljivosti:
Film je snimljen za 25 dana. Inače u dve glavne uloge su se trebali pojaviti Alfred Molina i Kejt Bosfort ali su zamenjeni za Nisonom i Kristinom Riči.

Naj scena:

Saznanje

Moja ocena: 5/10