Repulsion (1965)

Kod nas nazvan: Odvratnost
Žanr: Triler
Režija: Roman Polanski
Glumci:  Catherine Deneuve, Ian Hendry, John Fraser...

Priča:
Pošto njena sestra odlazi na odmor, prelepa Kerol ostaje sama u stanu. Njena melanholija i zbunjenost se pretvaraju u nešto neočekivano i njena mračna tajna je progoni...

Moj osvrt:
Braćo i sestre, sve što sam pogledao a da potpisuje Polanski je remek delo. Iako je znatno teži za gledanje od ostalih koje pogledah, i ovaj film je pun pogodak jer traži da zaista date sve od sebe kako bi pohvatali svu genijalnost koju je ovaj velikan prikazao. Na početku se upoznajemo sa prelepim devojčetom kog tumači Ketrin Denev. Prvi utisak je da ova devojka u stanju konstantne melanholije. E sada, pošto nisam mogao da spoilujem Melanholiju (film) u postu o njoj, učiniću to sada kako bih uporedio ove dve situacije. U ovom filmu imamo devojku koja deluje setno, melanholična je i konstantno vas tera da pronađete razlog zašto je takva. Njeno ponašanje i simbolični događaji oko nje otvaraju gomilu pitanja i sve to za rezultat ima njenu odličnu karakterizaciju. Bukvalno ceo film se lomi o njen karakter, njene tajne, njena raspoloženja. 

A šta smo videli u Melanholiji. Melanholičnu ženu, njanjavu do krajnjih granica, koju tumači najnjanjavija glumica današnjice. Taj lik otvori pitanje ali ubrzo prestaje da me zanima zašto je takva jer ne uspeva da me zainteresuje ničim. Uspeva samo da me iznervira. I šta se na kraju ispostavi? Imamo egocentrično derište koje je skontalo da nam se kraj bliži pa će svoju neostvarenost i svoje frustracije pokušati preneti na druge kako bi pokazala kako svi imaju mizerne živote i kako je sve što ljudi čine beznačajno, i besmisleno. Što je najgore, derište nikako da se smiri. Zašto ne ostaviti ljude da dočekaju kraj na način kako žele, zašto ne dozvoliti ljudima da izraze svoje poslednje misli i svoje želje kako žele? Ne, mnogo jači je fazon da to nebitno derište iritira ceo film. 

Nema misterije vezane za taj lik, nema višeg značenja njegovih postupaka, to je derište oko kog ne treba umarati mozak. Da me ne shvatite pogrešno, neostvarena osoba koja shvata da se kraj bliži ima užasan potencijal za napraviti dobru priču. Ali neostvareno derište nema nikakav potencijal ni za šta. Da je taj lik bolje osmišljen, Melanholija bi bila jedan od najboljih filmova koje sam gledao zadnjih godina. Nasuprot tome imamo melanholično devojče koje je Polanski prikazao, znatno interesantnije, znatno upečatljivije, znatno bitnije za priču. 

Kako već rekoh da njen lik otvara mnogo pitanja, glavno je jasna odbojnost prema muškarcima. Zanimljivo je kako ona uvek ima neku distancu, neki strah od njih što automatski povlači pitanje zašto je to tako. E sada, to nije tako jasno prikazano da ona pokazuje mržnju prema njima, ali sve to izgleda kao da nikada u životu nije videla osobu muškog pola i ne zna kako da ih prihvati. Tako da gledaoci nisu sigurni da li iza svega toga stoji stid, strah ili mržnja. Takođe, zanimljiv je način na koji su muškarci prikazani u filmu. Odlično je iskorišćena ta pogrešna percepcija, nešto što je Dragojević ismejao u Paradi samo što sadržaj tog filma nije bio naročito kvalitetan. Ovde imamo klasičan prikazatelj one stare da su svi muškarci isti, i svi žele samo jednu stvar. Sam kraj pravi, ne bih rekao preokret, ali pokazuje da stvari mogu biti sagledane i sa druge strane... ali naš glavni lik to ne zna. 

Međutim, to nije toliki problem ove devojke. Jednostavno ona se tu drži na distanci. Glavni problem nastaje kada joj jedan od njih izjavljuje ljubav... e tu kreće pucanje i ludačka reakcija. Tokom filma jasno se vide pukotine (bukvalno). Najčešće se to manifestuje u stanu u kom ova devojka živi. Sve te pukotine na zidu su jasna simbolika da se njena sigurnost polako urušava i da ona postaje ranjiva. Izjava ljubavi koju ona prima upravo dovodi do konačnog pucanja, njen odbrambeni sistem pada i ona postaje meta onoga što je muči, onoga što je razlog njenog ponašanja, onoga što je definisalo nju kao ličnost. Samim tim što je ugrožena, kreće da se brani kako najbolje ume ne shvatajući u šta se pretvara. 

Ono što je zanimljivo, u mnogim scenama ona se uporno trudi da se približi tom muškom svetu, da bude u dodiru sa stvarčicama koje pripadaju muškarcima, da učini nešto što bi izgledalo kao da ona pripada nekom muškarucu  ali opet to omogućuje da ona postane ranjiva. Imamo tu odličnu scenu u kojoj ona pegla, a pegla joj nije uključena u struju. Šta je ta stvar koja je ranjava, stvar koja je sprečava da skloni svoje barijere prema muškom svetu... to ćete morati otkriti sami. Suviše je to upečatljivo, jezivo i emotivno da bih vam ja spoilovao celu situaciju. Jednostavno, svaki dodir ove devojke sa svetom muškaraca, svaki pokušaj prihvatanja nečeg vezanog za muški svet, pravi od nje metu stvari koje su joj promenile život. 

Mnogo je filmova na ovu temu, ali iskreno, ja bolji gledao nisam. Nije lak za gledanje, naprotiv, ali je pravo remek delo u režiji velikog majstora. Ko ceni Polanskog, zna i sam da je u njegovim filmovima mnogo više stvari od onih koje vidimo, da je teško pohvatati sve što njegov film sadrži. Koliko ovde simbolike ima, ne mogu vam ni opisati. Ni ja nisam sve pohvatao. Pomenuo sam pukotine, ranjivost ove devojke i stvari koje je povređuju, pomenuo ljubav kao prelomnu tačku... ima još stvari koje mi nisu baš najjasnije, ali i ovo što sam shvatio mi je dovoljno da tvrdim da je ovo remek-delo koje ne treba propustiti.

Zanimljivosti:
Film sadrži prvi zvuk ženskog orgazma u istoriji kinematografije koji je odobren na filmu. Prvi film Romana Polanskog na engleskom jeziku.

Naj scena:

Razlog...

Moja ocena: 8/10